Marko Kraljevići orao

Leži Marko kraj druma careva,

pokrio se zelenom dolamom,
po obrazu srmajli-maramom,
čelo glave koplje udario;
za koplje je Šarac konjic svezan,
na koplju je sura tica orle:
širi krila, Marku čini lada,
a u kljunu nosi vode ladne,
te zapaja ranjena junaka.
Al' besedi iz gorice vila:
"O, boga ti, sura tico orle,
što je tebi dobra učinio,
učinio Kraljeviću Marko:
širiškrila, te mu činišlada,
i u kljunu nosišvode ladne,
te zapajašranjena junaka?"
Al' besedi'sura tica orle:
"Muči, vilo, mukom se zamukla!
Kako m' nije dobra učinio,
učinio Kraljeviću Marko?
Možešznati i pametovati:
kad izgibe vojska na Kosovu
i obadva cara poginuše,
car Murate i kneže Lazare,
pade krvca konju do strmašca
i junaku do svil'na pojasa, -
po njoj plove konji i junaci:
konj do konja, junak do junaka,
a mi tice doletismo gladne,
doletismo i gladne i žedne,
ljuckoga se naranismo mesa
n krvi se ljucke napojismo,
a moja se krila zakvasiše,
planu sunce iz neba vedroga,
te se moja krila okoreše:
ja ne mogo s kril'ma poletiti,
a moje je društvo odletilo;
ja ostado nasred polja ravna,
te me gaze konji i junaci.
Bog donese Kraljevića Marka,
uze mene iz krvi junačke,
pa me metnu za sebe na Šarca,
odnese me u goru zelenu,
pa me metnu na jelovu granu;
iz nebesa sitan dažd udari,
te se moja krila poopraše,
i ja mogo s kril'ma poletiti,
poletiti po gori zelenoj,
sastado se s mojom družbinicom..
Drugo mi je dobro učinio,
učinio Kraljeviću Marko,
možešznati i pametovati:
kad izgore varošna Kosovu
i izgore kula Adžagina,
onde bili moji orlušići,
pa i skupi Kraljeviću Marko,
on i skupi u svil'na nedarca,
odnese i dvoru bijelome,
pa i rani čitav mesec dana,
čitav mesec i nedelju više,
pa i pusti u goru zelenu, -
sastado se s moji orlušići.
To je meni učinio Marko!"
Spominje se Kraljeviću Marko
kao dobar danak u godini.