Sveti Nikolaj Ohridski i Žički  

 
Prvi Božji Zakon 
  
  
•    Uvod  

•    Prva Božija Zapovest ‐ ʺJa sam Gospod Bog tvoj nemoj imati drugih bogova uza 

Me.ʺ  

•    Druga Božija Zapovest ‐ ʺNe obožavaj nikakav lik rezan...ʺ  

•    Treća Božija Zapovest ‐ ʺNe uzimaj uzaud Imena Gospoda Boga svojegaʺ  

•    Četvrta Božija Zapovest ‐ ʺŠest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan 

je dan odmora...ʺ  

•     Peta  Božija  Zapovest  ‐  ʺPoštuj  oca  svoga  i  mater  svoju,  da  bi  te  Bog 

blagoslovio...ʺ  

•    Šesta Božija Zapovest ‐ ʺNe ubij.ʺ  

•    Sedma Božija Zapovest ‐ ʺNe preljubi.ʺ  

•    Osma Božija Zapovest ‐ ʺNe ukradi.ʺ  

•    Deveta Božija Zapovest ‐ ʺNe svedoči lažno.ʺ  

•    Deseta Božija Zapovest ‐ ʺNe poželi... išta što je bližnjega tvojegaʺ  

 
 
Uvod 
  
Ovo je zakon, koji dade Gospod Bog Savaot narodu preko velikog Svog izabranika i 
Proroka Mojseja na gori Sinajskoj: 
  
1. Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova uza Me. 

2. Ne obožavaj nikakav lik rezan niti ikakvu sliku od onoga, što je gore na nebu, ili 

dole na zemlji, ili u vodi i ispod zemlje. 

3.  Ne  uzimaj  uzalud  Imena  Gospoda  Boga  svojega.  Jer  neće  biti  prav  pred 

Gospodom, ko uzme Ime Njegovo uzalud. 
 4.  Šest  dana  radi  i  svrši  sve  svoje  poslove,  a  sedmi  dan  je  dan  odmora,  koji  je 

Gospod Bog posvetio. Posveti i ti sedmi dan Gospodu Bogu svome. 

5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da bi te Bog blagoslovio, i da bi dugo poživeo na 

zemlji. 

6. Ne ubij 

7. Ne preljubi 

8. Ne ukradi 

9. Ne svedoči lažno 

10.  Ne  poželi  kuće  bližnjega  svojega;  ne  poželi  žene  bližnjega  svojega;  ni  sluge 

njegovog,  ni  sluškinje  njegove,  ni  vola  njegova,  ni  magarca  njegova,  niti  išta  što  je 

bližnjega tvojega. 

  
Zaista  kratak  je  ovaj  zakon,  ali  njime  je  mnogo  rečeno  svakome  onome,  ko  ume  da 
misli i ko traži spasenja duši svojoj.  
Svaki  onaj,  ko  ne  usvoji  dušom  ovaj  prvi  Božji  zakon,  ne  može  prići  Hristu  ni 
Hristovom  zakonu.  Jer  ko  se  ne  nauči  plivati  u  plićaku,  ne  sme  se  puštati  na  dubinu; 
utopiće se. I  ko  najpre ne nauči koračati,  ne  sme trčati; pašće i slomiće se. I ko  najpre ne 
nauči računati s jedinicama, neće nikad moći računati s hiljadama. I ko najpre ne nauči da 
sriče, neće nikad naučiti da tečno govori i čita. I ko prvo ne podigne temelj kući, uzalud će 
se truditi da podigne krov. 
I još jednom: ko ne ispuni zakon Mojsijev, uzalud će kucati na dvorac Hristov. 
A, evo, braćo, šta sve kazuje i znači ovaj prvi Božiji zakon, kad se izbliže razmotri, kad 
se dublje o njemu razmisli. 
Prva Zapovest 
  
Ja sam Gospod Bog tvoj nemoj imati drugih bogova uza Me. 
  
Ovo znači:  
Jedan je Bog, i nema drugih bogova sem Njega.  
Od Njega dolaze sva stvorenja, Njime žive i k Njemu se vraćaju. U Bogu je sva moć, i 
nema  moći  van  Božje.  I  moć  svetlosti,  i  vode  i  vazduha,  i  kamena  jeste  Božja  moć.  Moć, 
kojom  mrav  mili,  riba  pliva,  i  tica  leti,  jeste  Božja  moć.  Moć  semena  da   raste,  i  trave  da 
diše, i čoveka da živi jeste Božja moć. Sva moć je svojina Božja, i sva stvorenja pozajmljuju 
svoju moć od Boga. Bog svakome pozajmljuje koliko hoće i uzima natrag kad hoće. Zato 
kad tražiš moći traži je samo od Boga, jer Bog je izvor žive i strašne moći, i van toga izvora 
drugih nema. Ovako se moli Bogu:  
Bože Gospode, nepresušni i jedini izvore moći, obdari mene slaboga sa više moći, da 
bih Ti više mogao služiti. I daj mi mudrosti, Bože, da danu mi moć ne upotrebim na zlo, 
no na dobro svoje i svojih bližnjih, a na veliku slavu Tvoju.  
Amin. 
Pa  onda,  u  Bogu  je  sva  mudrost,  i  nema  mudrosti,  niti  ma  znanja  i  najmanjega  van 
Boga.  Svakoj  stvorenoj  stvari  Bog  je  pozajmio  nešto  od  Svoje  mudrosti.  Zato  ne  misli, 
brate, da je Bog dao mudrost samo čoveku, jer ćeš pogrešiti. Mudrosti ima i pčela i muva, i 
lasta i roda, i drvo i kamen, i voda, i vazduh, i vatra i vetar. U svemu ima Božje mudrosti, i 
ništa  ne  bi  moglo  postojati  bez  imalo  mudrosti.  Po  mudrosti  Božijoj,  životinja  nasluti 
opasnost, i pčela pravi sat, i muva predoseća kišu, i lasta plete gnezdo, i roda zna za svoj 
porod, i drvo ume da raste, i kamen ume da ćuti i kristališe se, i voda zna da teče niz brdo 
i da leti u oblacima, i vatra da gori i svetli i da spava zaključana u svakoj stvari, i vetar zna 
da hodi svojim određenim putevima i donosi čistoću nečistoći i zdravlje bolesti.  
Zaista, niko nema svoje sopstvene mudrosti, koju je on stvorio ili rodio iz sebe, negi 
sva  mudrost  izvire  iz  jednog,  jedinog  izvora  svukolike  mudrosti.  A  taj  izvor  je  u  Bogu. 
Zato  kad  tražiš  mudrosti  traži je samo  u Bogu, jer Bog je izvor  žive i  strašne mudrosti,  i 
van toga izvora drugih nema. Ovako se dakle moli Bogu: 
Svemudri, Sveznajući Gospode Bože, obdari mene malomudrog sa više žive mudrosti 
Tvoje,  da  bih  Ti  više  umeo  služiti.  I  rukovodi  me,  Gospode,  da  dato  mi  znanje  ne 
upotrebim na zlo, kao Satana, no na dobro svoje i svojih bližnjih, a na veliku slavu Tvoju.  
Amin.  
Pa  onda,  u  Bogu  je  sva  dobrota.  Zato  i  Hristos  veli,  da  niko  nije  dobar  osim  jedino 
Bog.  Njegova  dobrota  uključuje  Njegovu  milost,  trpljivost  i  opraštanje  grešnicima.  Svoju 
dobrotu Bog je pozajmio svakom Svom stvorenju. Zato u svakom stvorenju Božjem ima i 
Božije dobrote. Čak i u đavolu ima Božje dobrote, po kojoj đavo želi sebi dobra a ne zla, no 
po gluposti svojoj misli da će zlom doći do dobra, to jest, da će čineći zlo svim stvorenjima 
Božjim učiniti sebi dobro.  
O koliko je dobrote Božje u svakom Božjem stvorenju! U kamenu, biljci, u životinji, u 
ognju, u vodi, u vazduhu! Sva ta dobrota pozajmljena je od Boga, nepresušnog i bezdanog 
i strašnog izvora svukolike dobrote. Zato, kad želiš više dobrote ne išti je nigde do u Boga. 
Jer samo je Bog ima i na pretek. Ovako se, dakle, moli: 
Svedobri, Svemilostivi, Svtrpeljivi Bože,obdari mene zloga sa više Tvoje dobrote, da bi 
se od Tvoje dobrote zaradovao i zasjao, te da bih Ti više i bolje mogao služiti. Povedi me i 
održi, Gospode, da dobrotu svoju ne bih na zlo uputio, kao Satana, no na sreću i radiost i 
obasjanje svoje i svih bića Tvojih, s kojima u susedstvu živim. 
  
I nemoj imati drugih bogova osim Mene, zapoveda Gospod. 
  
 Na šta će ti drugi bogovi, ako imaš Gospoda Boga Savaota? Čim imaš dva boga, znaj, 
jedan od njih je đavo. A ti ne možeš služiti i Bogu i đavolu, kao što ne može jedan vo orati 
dve njive u isto vreme, i kao što ne može jedna sveća svetliti u dve kuće u isto vreme.  
Ne trebaju volu dva domaćina, jer će ga rastrzati; niti gori trebaju dva sunca, jer će je 
sagoreti; niti mravu trebaju dve kapi vode, jer će ga utopiti; niti detetu trebaju dve majke, 
jer neće imati nijedne.  
Ne  trebaju  ni  tebi  dva  boga,  jer  nećeš  biti  bogatiji  no  siromašniji,  a  ti  ostaj  sam  sa 
tvojim  jednim  Gospodom  Savaotom,  u  Koga  je  sva  moć,  mudrost  i  sva  dobrota, 
nepodeljena, neiscrpna, beskonačna. Njega jedinog poštuj, Njemu se klanjaj i Njega se boj.  
A kad Mu se moliš, moli Mu se ovako:  
Gospode  Bože,  Ti  možeš  imati  berbrojno  mnogo  stvorenja,  no  stvorenja  Tvoja  ne 
mogu imati više od Tebe Jedinoga Boga svoga. Razagnaj, Bože dragi, sve moje ružne misli 
i  snove  o  drugim  bogovima,  kao  što  snažan  vetar  razgoni  otrovni  roj  muva.  Očisti  moju 
dušu,  osvetli  je,  raširi  je,  Bože,  i  nastani  se  Ti  jedini  u  njoj  kao  car  u  svojoj  palati.  To  će 
mene podići, osnažiti, uljuditi, popraviti i sovežiti.  
Slava  Ti  i  hvala,  jedini  Istiniti  Bože,  Koji  se  uzdižeš  nad  svima  lažnim  božanstvima 
kao visoka gora nad senkama u bari.  
  
Amin. 
Druga Zapovest 
  
Ne obožavaj nikakav lik rezan niti ikakvu sliku od onoga, što je gore na nebu, ili 
dole na zemlji, ili u vodi i ispod zemlje. 
  
Ovo znači:  
Ne obožavaj stvorenje kao Stvoritelja. Ako si se već uzdigao na goru visoku, na kojoj 
si  se  sreo  sa  Jedinim  Gospodom  Bogom,  na  što  se  obzireš  na  senke  u  bari  pod  gorom? 
Kada jedan čovek žudi da vidi cara i posle dugog truda uspe da izađe pred lice njegovo, 
na  što  se  onda  obzire  levo  i  desno  i  gleda  po  slugama  carskim?  Možda  se  obzire  levo  i 
desno iuz dva razloga: ili zato, što ne sme sam da stoji u prisustvu cara, ili pak zato, što 
misli, da mu sam car ne može pomoći? 
1.  No,  zašto  čovek  ne  sme  da  stoji  sam  u  prisustvu  cara  Boga?  Nije  li  taj  car  u  isto 
vreme i  otac njegov? A ko se još bojao, da stane licem u lice sa svojim ocem? Nije li Bog 
mislio o tebi, čoveče, i pre tvoga rođenja? Nije li te On doticao Svojim prstima i u snu i na 
javi, i kad ti nisi to ni slutio ni osećao? Ne misli li On o tebi svaki dan više nego što ti sam o 
sebi misliš? Zašto Ga se onda bojiš? Zaista ne bojiš Ga se ti kao čovek, nego kao grešnik.  
Greh je uvek trudan strahom. I porađa se tamo gde nije mesto ni njemu ni njegovom 
porodu. To je greh što odvlači tvoje poglede s cara na sluge. Među slugama grehu je lako; 
on tamo gospodari i piruje, u svome društvu. No ti treba da znaš, da je car milostiviji do 
slugu. Zato ne obziri se, no slobodno pogledaj cara oca svoga. Carev pogled sažeći će greh 
u  tebi, kao što sunčev zrak sažeže otrovnog insekta u vodi, te voda postane čista i pitka. 
 2. Ili misliš, da ti sam car ne može pomoći, te pogledaš i po slugama njegovim? 
Zaista, ako ti Bog ne može pomoći, sve Njegove sluge moći će još manje. Ne očekuju li 
sva Božja stvorenja pomoći od Boga; kakvu pomoć onda ti očekuješ od Božjih stvorenja? 
Ako se žedan ne može napojiti na jakom izvoru u planini, kako će se napojiti ližući kap po 
kap rose sa livade? 
Ko obožava lik rezan ili kakvu sliku? Onaj ko ne poznaje likoresca ili slikopisca – onaj 
samo  obžava  lik  i  sliku.  Onaj  ko  ne  veruje  u  Boga  ili  ne  poznaje  Boga,  primoran  je  da 
obožava  stvari,  jer  čovek  nešto  mora  da  obožava.  Bog  je  izrezao  planine  i  doline,  i  tela 
životinjska i biljna, i Bog je naslikao livade i polja, i oblake i jezera. Onaj ko to zna, odaje 
slavu i hvalu Bogu, kao velikom likorescu i slikopiscu, a onaj koji to ne zna odaje slavu i 
hvalu samim tim rezbbama i slikopisima Božijim. 
No  to  još  nije  poslednji  greh.  Najcrnji  je  greh,  kad  čovek  obožava  svoje  sopstveno 
delo, napravu svoga mozga i svojih ruku. Divlji ljudi istešu sebi boga iz drveta; pa mu se 
onda klanjaju i mole. No divljim ljudima da se i oprostiti. Njihova divljina njih opravdava. 
Prema njima je pravi i večiti Bog, snishodljiv i milostiv, te one molitve, koje oni upućuju 
svojoj napravi od drveta, On prima kao da su Njemu upućene i šalje Svoju pomoć i zaštitu 
neprosvećenonj deci Svojoj. 
Ali  iam  i  pitomih  ljudi,  koj  naprave  nešto  svojim  mozgom  ili  svojim  rukama,  pa  tu 
svoju  napravu  smatraju  božanstvom.  Ima  slikara,  koji  obožavaju  svoju  sliku  kao  pravo 
božanstvo.  Ima  književnika,  koji  napišu  knjigu  i  uvrte sebi  u mozak  da  je  njihova  knjiga 
bolja od neba i zemlje, pa se onda klanjaju svojoj knjizi. Ima bogataša, koji nagomilavaju 
bogatstvo,  kao  hrčak  zimnicu,  pa  dignu  svoj  nos  i  oči  iznad  Boga  i  Njegovog  sveta,  i 
klanjaju  se  svom  prašljivom  i  moljčanom  bogatstvu.  Tamo  gde  su  čovekove  misli  i  sve 
srce, tamo je i njegov Bog. 
Ako jedan čovek posvećuje sve svoje misli i sve svoje srce svojoj familiji, i ne zna za 
drugog Boga, onda je njegova familija za njega božanstvo. To su bolesnici duševni jedne 
vrste. 
Ako li jedan čovek posvećuje sve svoje misli i sve svoje srce zlatu i srebru, i neće da 
zna  za  drugoga  boga,  onda  je  zlato  i  srebro  njegovo  božanstvo,  kome  se  on  klanja  dan  i 
noć, dok mu ne stigne i smrtna noć i ne zatrpa ga svojim mrakom. To su bolesnici duševni 
druge vrste. 
Ako  li  jedan  čovek  usredsredi  sve  svoje  misli  i  sve  svoje  srce  na  to  da  se  digne  nad 
drugim ljudima, da bude prvi, da prednjači pošto‐poto, da se slavi od drugih, sa se hvali 
od  drugih,  i  ako  smatra  sebe  boljim  od  svih  ljudi  na  zemlji,  od  svih  stvari  na  nebu  i  na 
zemlji, onda je takav čovek sam sebi božanstvo, kome on žrtvuje sve. To je bolest duševna 
treće vrste. 
Zaista, braćo, samo bolesne duše ne znaju za pravoga Boga. A zdrave su duše, zdrave 
od  svoga  poznanja  i  priznanja  pravoga  i  jedinoga  Boga,  Koji  je  gospodar  i  vladalac  svih 
rezbi  i  svih  slika,  i  svih  familija  ljudskih,  i  svega  zlata  i  srebra,  i  svih  smrtnih  ljudi  na 
temlji. 
 Ako li neko napiše Ime Božje na hartiji ili drvetu, ili kamenu, ili po snegu, ili po blatu, 
ti  poštuj  tu  hartiju  i  to  drvo  i  taj  kamen,  i  sneg  i  blato,  zbog  Imena  Najsvetijeg,  koje  je 
napisano po njima. No ne obožavaj ono, na čemu je Najsvetije Ime napisano. 
Ili  kad  neko  naslika  lik  Božji  ma  na  čemu,  ti  se  pokloni;  no  znaj  da  se  ne  klanjaš 
materiji, na kojoj je Bog naslikan, no Živome i Velikome Bogu, na Koga te slika opominje. 
Ili  kad  neko  izgovori  jezikom  ili  otpeva  Ime  Božje,  ti  se  pokloni;  no  znaj,  da  se  ne 
klanjaš  ljudskome  jeziku  i  ljudskome  glasu,  no  Živome  i  Strašnome  Bogu,  na  Koga  te  je 
ljudski jezik opomenuo. 
Ili  kad  noću  pogledaš  po  veličanstvu  zvezda  nebesnih,  ti  se  duboko  pokloni,  no  ne 
klanjaj se stvorenju ruku Božjih, no klanjaj se Gospodu Svevišnjem, višem od zvezda, na 
Koga te presjajne zvezde opominju. 
I kad uveče klekneš da se moliš, reci: 
Gospode  Jedini,  Tebe  Jedinoga  poznajem,  priznajem  i  slavim:  i  kada  mi  dan  otkrije 
svu krasotu Tvoju, kroz krasotu Tvojih dela i kada se noć ogrne tamnim plaštom i ostavi 
mene samog sa Tobom. 
  
Amin. 
Treća Zapovest 
  
Ne uzimaj uzaud Imena Gospoda Boga svojega 
  
Šta? Zar ima nekoga, ko se usuđuje uzeti uzalud i strašno Ime Gospoda Svevišnjeg?  
Kad  se  na  nebu  pomene  Ime  Božje,  Nebesa  se  prigibaju,  zvezde  uvećavaju  svoj  sjaj, 
Arhangeli  i  Angeli  počinju  pevati:  Svjat,  Svjat,  Svjat  Gospod  Savaot,  a  Svetitelji  i 
Bogougodnici padaju ničice.  
Ko  se  onda  od  smrtnih  usuđuje  pomenuti  Ime  Najsvetije  bez  trepeta  duše  i  bez 
dubokokg uzdisaja čežnje? 
Kad  je  čovek  na  samrti,  pominji  mu  koje  hoćeš  ime,  nećeš  ga  ohrabriti,  niti  mu  mir 
duši  dati.  No  kad  mu  pomeneš  jedno,  jedino  Ime,  Ime  Gospoda  Boga,  ohrabrićeš  ga  i 
povratićeš  mu  mir  duši.  I  poslednjim  svojim  pogledom  blagodariće  ti  na  pomenu  tog 
melemnog Imena. 
Kad  čoveka  iznevere  srodnici  i  prijatelji,  i  oseti  se  sam  u  ovom  beskrajnom  svetu,  i 
umoran na svom samačkom putu, pomeni mu Ime Božje, i time kao da si mu dao poštapač 
otežalim nogama i rukama. 
Kada  navale  na  čoveka  zli  susedi,  pa  ga  lažnim  svedodžbama  dovedu  do  okokva  i 
tamnice, i pridobiju zle susede za sebe, a protiv pravednika, približi se stradalniku i šapni 
mu na uho Ime Božje. Zaista, u tom trenutku suze će poći na oči njegove, suze – mastilo 
nade i poverenja – i okovi teški učiniće mu se laki kao od lipova drveta. 
Kad se čovek davi u dubokoj vodi, pa kad u odsutnom trenutku između života i smrti 
pomene Ime Božje, snaga njegova se udvoji. 
 Kad  se  naučnik  muči,  da  reši  neku  tamnu  zagonetku  prirode,  i  oseti  se  prevaren  u 
svima  kombinacijama  svoga  malenoga  razuma,  pomene  Ime  Božje,  svetlost  ozarava 
njegovu dušu i zagonetka počinje da se kazuje. 
O prečudno Ime Božije, kako si moćno, kako si lepo, kako si slatko. Neka bi umukla 
usta moja za navek, ako bi te izgovorila nemarno, vodeno i uzaludno. 
  
*** 
  
Neki  kujundžija  seđaše  u  dućanu  na  tezgi  i  kujući  neprestano  upotrebljavaše  Ime 
Božje uzalud, ili kao kletvu ili kao uzrečicu. A hadžija nekis lušaše sa ulice, i duša mu se 
uzmuti. Pa viknu hadžija kujundžiju, da izađe napolje. A kad kujundžija izađe, hadžija se 
sakri i činjaše se nevešt. Vrati se kujundžija i nastavi kovati. Opet ga viknu hadžija, a kad 
kujundžija  izađe,  hadžija  ćutaše  i  činjaše  se  nevešt.  Vrati  se  kujundžija,  malo  srdit,  i 
nastavi  kovati.  Opet  ga  viknu  hadžija,  a  kad  kujundžija  izađe,  hadžija  ćutaše  i  činjaše  se 
nevešt.  
Kujundžija,  besan  od  ljutine,  osori  se  na  hadžiju:  „Vičeš  li  ti  to  na  mene,  hadžijo,  i 
praviš šalu sa mnom, kad ja imam pune ruke posla?“ 
Odgovori mi hadžija mirno: 
„Zaista u Boga su punije ruke posla, pa si Ga ti više puta uzaludno viknuo, no ja tebe. 
Ko ima pravo više da se ljuti – Bog ili ti, kujundžijo?“ 
A kujundžija se zastidi, vrati se u dućan pa podvi noge na tezgi i jezik u ustima. 
  
*** 
  
Neka  vam,  braćo,  Ime  Božji,  neprestano  treperi,  kao  kandilo,  u  duši,  u  mislima  i  u 
srcu, no neka se ne diže do vrha jezika bez važnog svečanog trenutka. 
Življaše neki Crnac kao rob u kući brloga čoveka, koji imađaše običaj u ljutini da ruži i 
huli Ime Božje. A Crnac beše smiren i blagočestiv čovek. I beše u beloga gazde pseto koga 
gazda  veoma  voljaše.  Pa  se  desi  jednoga  dana,  da  gazda  strašno  ružaše  i  huljaše  Ime 
Božije.  
Spopade  Crnca  muka  od  toga,  pa  uvati  gazdino  pseto  i  poče  ga  mazati  blatom 
nečistim. Vide ga domaćin, pa dreknu:  
„Šta to radiš sa psetom?“ 
„Ono što i ti sa Bogom“, odgovori Crnac mirno. 
  
*** 
  
A  u  jednoj  bolnici  na  jugu,  behu  doktor  i  njegov  pomoćnik  na  poslu  među 
bolesnicima  nerazdvojno  od  jutra  do  mraka.  Pomoćnik  doktorov  imađaše  prljav  jezik, 
kojim kao garavom krpom prljaše sve i svakoga, ko mu na pamet dolazaše. Od njegovog 
prljavog jezika ni Bog Savaot ne beše pošteđen. Jednoga dana poseti doktora neki njegov 
prijatelj  izdaleka.  Doktor  ga  pozva,  da  prisustvuje  operaciji  jedne  gnojne  rane  na 
bolesniku, a s doktorom beše i njegov pomoćnik.  
Prijatelju  beše  mučno  na  stomaku  kad  vide  strašnu  ranu,  iz  koje  tecijaše  gnoj  sa 
ubitačnim mirisom. A doktorov pomoćnik neprestano psovaše. Upita prijatelj doktora:  
„Kako možeš slušati ovakve bogohulne reči?“ 
Odgovori doktor: 
„Ja  sam  navikao  prijatelju,  da  poznajem  rane  i  ono  što  iz  njih  mora  da  ističe.  Iz 
gnojnih  rana  mora  gnoj  oticati.  Ko  ima  gnoja  u  telu,  na  otvorene  mu  rane  otiče;  ko  ima 
gnoja  u  duši,  otiče  mu  gnoj  na  usta.  Moj  pomoćnik  psujući,  samo  otkriva  izliva 
nagomilano zlo, kao gnoj, iz duše svoje.“ 
  
*** 
  
O Svedržitelju, kako da Te vo ne ruži, a čovek Te ruži? Zašto si stvorio vola s čistijim 
ustima od čoveka? 
O  Svemilostivi,  kako  da  Te  žabe  ne  psuju, a  čovek  Te  psuje?  Zašto  si  stvorio  žabu  s 
plemenitijim grlom nego čoveka? 
O  Svetrpeljivi,  kako  da  zmija  ne  huli  na  Tebe,  a  čovek  huli?  Zašto  si  stvorio  zmiju 
bližom Angelima, nego čoveka? 
O Svelepi, kako da vetar, koji opasuje zemlju unakrst, ne uzima uzalud Imena Tvoga, 
a čovek uzima? Kako da je vetar bogobojažljiviji nego čovek? 
O prečudno Ime Božje, kako si moćno, kako si lepo,  kako si slatko! Neka bi umukla 
usta zanavek, ako bi te izgovorila nemarno, vodeno i uzaludno. 
Četvrta Zapovest 
  
Šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je dan odmora, koji je 
posvećen Gospodu Bogu. 
  
Ovo znači:  
Šest  svetova  stvorio  je  Stvoritelj  i  u  sedmom  On  se  odmara.  Šest  svetpva  su 
privremeni,  nemirni  i  prolazni,  a  sedmi  je  večan,  miran  i  neprolazan.  Stvaranjem  Bog  je 
ušao  i  vremenost,  no  nije  izašao  iz  večnosti.  Tajna  je  ovo  velika,  i  o  njoj  se  priliči  više 
misliti, no govoriti. Jer ona nije dostupna svakome, no samo Božjim izbranicima. 
Izbranici  Božji  nalazeći  se  telom  u  vremenosti,  dižu  se  svojim  duhom  do  osovine 
točka sveta, u kojoj je večni mir i blaženstvo. 
A ti, radi i odmaraj se. Radi, jer i Bog radi; odmaraj se, jer se i Bog odmara. A tvoj rad 
neka bude stvaranje, jer si čedo Stvoritelja. Ne ruši, no stvaraj. 
Smatraj  svoj  rad  kao  saradnju  Bogu.  Tako  nećeš  raditi  zlo,  no  dobro.  Pre  svakoga 
posla  pomisli,  da  li  će  Bog  raditi  taj  posao.  Jer,  uglavnom  Bog  radi  sve,  a  mi  Mu  samo 
sarađujemo. 
 Sve stvaroi rade neprestano. Neka te to obodri za tvoj posao. Gle, kad ustaneš izjutra, 
sunce je već uradilo mnogo – i sunce, i voda, i vazduh, i biljke, i životinje. Tvoj nerad bio bi 
uvreda svetu i greh pred Bogom. 
Tvoje srce i pluća rade dan i noć. Zašto ne bi i tvoje ruke radile? I bubrezi tvoji rade 
dan i noć. Zašto i tvoj mozak ne bi radio? 
Zvezde  neprestano  jure,  brže  nego  konj  u  galopu,  dan  i  noć.  Zašto  bi  se  ti  predao 
neradu i lenjosti? 
U  jednom  gradu  življaše  bogat  trgovac  sa  tri  sina.  Beše  trgovac  vredan  i  gomilaše 
blago na tovare. I kad ga upitaše, na što će mu toliko blago i tolika muka, on odgovori:  
„Mučim se, da bi sinove osigurao, te da se oni ne bi mučili.“ 
A  to  čuše  sinovi,  i  olenjiše  se,  i  napustiše  svaki  posao,  i  po  smrti  oca  počeše  trošiti 
blago na tovare. Poželi otac da dođe iz onog sveta i vidi kako mu sinovi žive bez muke i 
znoja.  I  Bog  ga  pusti,  te  on  siđe  u  svoj  grad  i  dođe  svojoj  kući.  No  kad  zakuca  na  vrata, 
neko nepoznat otvori vrta. Upita otac za svoje sinove, i dobi odgovor, da su njegovi sinovi 
na robiji zbog nerada koji ih je doveo pijanstvu, i zbog pijanstva koje ih je odvelo svađi, i 
zbog svađe koja ih je  odvela palikućstvu i ubistvu. 
„Ah“,  uzdahnu  ludi  otac,  „ja  sam  mislio  stvoriti  raj  za  decu,  međutim,  ja  sam  im 
stvorio pakao.“ 
Pa zađe ludi otac po gradu i poče učiti sve roditelje: 
„Ne  budite  ludi,  kao  što  sam  ja  bio.  Iz  ljubavi  prema  svojoj  deci  ja  sam  ih  bacio  u 
pakao.  Ne  ostavljajte  deci,  braćo,  nikakva  imanja.  Naučite  ih  radu  i  to  im  ostavite  u 
nasleđe. Sve ostalo bogataši, razdajte sirotinji pred smrt svoju.“ 
  
*** 
  
Zaista nema opasnije i dušegubnije stvari, nego dobiti veliko imanje u nasleđe. Budite 
ubeđeni,  da  velikim  nasleđima  više  se  raduje  đavo,  no  Anđeo.  Jer,  ničim  đavo  ne  kvari 
ljude lakše i brže nego velikim nasleđima. 
Zato,  radi  i  nauči  sovju  decu  da  rade.  A  kad  radiš  ne  gledaj  u  radu  samo  dobit,  i 
korist,  i  uspeh.  Nego  gledaj  u  svome  radu  lepotu  i  nasladu,  koju  rad  pruža  kao  rad.  Za 
jednu stolicu, koju stolar napravi, može dobiti deset dinara, ili pedeset, ili sto dinara. 
No,  lepota  i  naslada,  koju  jedan  nadahnuti  stolar  oseća  pri  tesanju,  i  struganju,  i 
glačanju,  i  sklapanju  drveta,  ne  da  se  ničim  isplatiti.  To  je  naslada,  slična  nasladi  koju  je 
Bog  osetio  pri  stvaranju  sveta,  pri  tesanju,  i  struganju  i  glačanju,  i  sklapanju  sveta.  I  sav 
Božji svet imao bi svoju određenu cenu i mogao bi se isplatiti, ali lepota njegova i naslada 
Božija pri stvarnju sveta, nema cene i ne da se ničim isplatiti. 
Znaj,  da  ponižavaš  svoj  rad,  kad  misliš  samo  o  svojoj  materijalnoj  koristi  od  njega. 
Znaj, da se takav rad ne da čoveku, ne ide mu od ruke; ne donosi mu očekivane koristi. I 
drvo se srdi na tebe i protivi ti se, kad ga ne radiš iz ljubavi, nego iz koristi. I zemlja će te 
omrznuti, ako je oreš ne misleći o njenoj lepoti, no samo o svojoj dobiti od nje. Gvožđe će 
te  opeći,  voda  će  te  udaviti,  kamen  će  te  zgnječiti,  ako  ih  s  ljubavlju  ne  gledaš,  nego  u 
svemu samo vidiš svoje dukate i dinare. 
Radi  nezainteresovano,  (bez  misli  o  koristi)  kao  što  slavuj  peva  svoju  pesmu 
nezainteresovano.  I  tako  će  Bog  ići  napred  u  tvome  radu,  a  ti  za  Njim.  Protrčiš  li  mimo 
Boga, i ostaviš li Boga iza leđa, tvoj rad doneće ti prokletstvo, a ne blagoslov. 
A sedmi dan odmaraj se. 
Kako  da  se  odmaraš?  Gle,  odmor  je  samo  kod  Boga  i  u  Bogu.  Nigde  više  pravog 
odmora nema u ovome svetu. Jer ovo je svet nemira, koa jedan vrtlog. 
Posveti  sedmi  dan  isključivo  Bogu,  i  tako  ćeš  se  uistinu  odmoriti  i  novom  snagom 
zapojiti.  
Sedmoga dana celoga misli o Bogu, govori o Bogu, čitaj o Bogu, slušaj o Bogu i moli se 
Bogu. Tako ćeš se uistinu odmoriti i novom snagom zapojiti. 
  
*** 
  
Čovek  neki  ne  potšovaše  zapovest  Božiju  o  praznovanju  nedelje,  te  produži  subotni 
posao i u nedelju. I dok se celo selo odmaraše, on se znojaše na njivi sa svojojm stokom, 
kojoj takođe ne davaše odmora. Ali iduće srede on klonu; klonu i  njegova stoka; pa kad 
celo selo beše na njivi, on seđaše kod kuće, premoren i mrzovoljan, očajan. 
Zato, braćo, ne budite kao ovaj čovek, da ne bi i vi izgubili snagu, i zdravlje i dušu. 
Nego  šest  dana  radite  i  sarađujte  Bogu,  s  ljubavlju  i  nasladom  i  strahopoštovanjem,  a 
sedmi  dan  ceo  posvetite  Gospodu  Bogu.  Zaista,  ja  sam  probao  i  znam,  da  pravo 
praznovanje nedelje čoveka oduševljava, podmlađuje i čini srećnim. 
Peta Zapovest 
  
Poštuj oca svoga i mater svoju,  
da bi te Bog blagoslovio 
 i da bi dugo poživeo na zemlji. 
  
Ovo znači: 
Pre nego što si ti saznao za Gospoda Boga, znali su za Njega tvoji roditelji. Samo to je 
dovoljno da im se pokloniš i odaš hvalu i poštovanje. Pokloni se i odaj hvalu i poštovanje 
svakom onom, ko je pre tebe saznao za najviše Dobro u ovome svetu. 
  
*** 
  
Neki bogati i mladi Indijanac putovaše sa svojom pratnjom preko planine Hindukuša. 
Na  planin  naiđoše  na  nekoga  starca  gde  čuvaše  koze.  Siromašni  starac  skloni  se  ukraj 
druma  i  pokloni  se  bogatome  mladiću.  A  mladić  sjaha  sa  svoga  slona  i  prostre  se  na 
zemlju pred starcem. Začudi se starac tome, začudiše se i pratioci mladićevi. A on će reći 
starcu: 
 „Klanjam  se  tvojim  očima,  jer  su  one  pre  mojih  videle  ovaj  svet,  delo  Svevišnjega; 
klanjam se tvojim ustima, jer su one pre mojih izgovorile Njegovo Sveto Ime i klanjam se 
tvome srcu, jer ono je pre moga zatreperilo od radosnoga saznanja, da je otac sovju ljudi 
na zemlji Car i Gospod Nebeski. 
U  stepi  ruskoj  jedan  raskalašni  sin  priveza  svoju  mater  pred  jedan  šator,  a  on  pod 
šatorom  pijančaše  sa  pokvarenim  ženama  i  ljudima.  U  tom  hajduci  naiđoše  i  videvši 
majku vezanu rekoše, da će je osvetiti odmah. A vezana majka viknu iza glasa i time dade 
nesretnome sinu znak da je u opasnosti. I sin se spase, a hajduci mesto sina isekoše majku. 
  
*** 
  
U Teheranu, gradu persijskom, življaše stari otac u kući sa dve zle kćeri. Ne slušahu 
kćeri  oca  i  smejahu  se  savetima  njegovim.  Svojim  prljavim  životom  uprljaše  kćeri  čast  i 
obraz ocu svome. I otac im beše na dosadi kao zla savest. Jedno veče, kad mišljahu kćeri 
da otac spava, dogovoriše se, da mu priprave otrov i da mu dadu ujutru s čajem. A otac ču 
sve, i svu noć plakaše gorko i Bogu se moljaše. Ujutru ćerke mu doneše čaj i staviše predda 
nj. Reče im otac: 
„Ja  znam  vašu  nameru  i  udaljiću  se  od  vas  po  vašoj  želji.  No  neću  se  udaljiti  vašim 
grehom, da bih vašu dušu spasao, no svojim“.  
Rekavši to, otac preturi čašu i prosu otrov i otide. 
  
*** 
  
Sine, ne gordi se svojim znanjem, pred svojim neukim ocem, jer njegova ljubav više 
vredi no tvoje znanje. Gle, da nije bilo njega, ne bi bilo ni tebe, ni tvoga znanja. 
Kćeri, ne gordi se svojom lepotom, pred pogurenom majkom svojom, jer njeno srce u 
kostima lepše je od tvoga lica. Gle, i ti i tvoja lepota izišli ste iz njene mršave utrobe. 
Nauči  se,  kćeri,  poštovati  svoga  oca,  jer  samo  ćeš  tako  naučiti  poštovati  i  sve  druge 
očeve na zemlji. 
Dan  i  noć,  vežbaj  se  sine,  poštovati  majku  svoju,  jer  samo  ćeš  se  tako  izvežbati 
poštovanju i svih drugih majki na zemlji. 
Zaista,  deco,  ne  činite  mnogo,  ako  poštujete  svoga  oca  i  majku,  a  prezirete  druge 
očeve  i  majke.  Vaše  poštovanje  prema  svojim  roditeljima  treba  da  vam  je  samo  škola  za 
poštovanje svih ljudi i svih žena, koji u muci rađaju, u znoju neguju i u bolu svome ljube 
svoju decu. Zapamtite ovo i živite po ovome, da bi vas Bog blagoslovio na zemlji. 
I zaista, deco, ne činite mnogo, ako poštujete samo ličnost svoga oca i svoje majke, a 
ne  i  njihov  rad,  i  njihovo  vreme,  i  njihove  savremenike.  Gle,  poštujući  svoje  roditelje,  vi 
poštujete i rad njihov, i vreme njihovo i savremenike njihove. Tako ćete ubiti u sebi kobnu 
i glupu naviku, da prezirete prošlost.  
 Budite  uvereni,  deco,  da  dani,  koji  su  dati  vama  na  raspolaganje,  nisu  ni  skuplji  ni 
draži Bogu, nego dani dati onima, koji su pre vas živeli. Ako se gordite svojim vremenom 
pred  prošlošću,  ne  zaboravite,  da  će  dok  dlan‐o‐dlan,  rasti  trava  po  vašim  grobovima, 
vapim telima  delima, i da će se drugi nasmešivati nad vama kao davnom prošlošću. 
Gle,  svako  vreme  ispunjeno  je  majkama  i  očevima,  suzama,  bolovima,  žrtvama, 
ljubavlju i verom i nadom u Boga. Zato je svako vreme dostojno poštovanja. 
I mudar se klanja s poštovanjem pred svima prošlim vremenima, kao i pred budućim. 
Jer mudar zna što lud ne zna, a to je – da je njegovo vreme kao minut na satu. Pogledajte, 
deco, u sat; oslušnite, kako minut teče za minutom, i recite mi, koji je minut bolji, i duži, i 
važniji od drugoga? 
Kleknite na kolena, deco, i molite se Bogu zajedno sa mnom: 
  
Gospode,  Oče  Nebeski  i  Majko  Nebeska,  hvala  Ti,  što  si  nam  zapovedio,  da 
poštujemo  našeg  oca  i  majku  na  zemlji.  Pomozi  nam,  Sveblagi,  da  se  kroz  to  poštovanje 
naučimo  poštovati  ssve  ljude  i  žene  na  zemlji,  dragocenu  decu  Tvoju.  I  pomozi  nam, 
Svemudri, da se kroz to naučimo ne prezirati, no poštovati i ceniti vremena i pokoljenja, 
koja  su  pre  nas  bila  i  koja  su  gledala  Tvoju  slavu,  izgovarala  Tvoje  Sveto  Ime  i  iščezla  u 
prašini pred Tvojim sjajnim prestolom. 
  
Amin. 
Šesta Zapovest 
  
Ne ubij. 
  
A ovo znači: 
Bog  je  dao  život  od  Svoga  života  svima  stvorenim  bićima.  Život  je  najdragocenije 
imanje  Božje.  Otuda,  ko  se  drzne  na  ma  koji  život  u  svetu,  drznuo  se  na  najdragocenije 
imanje Božje – da, na sam život Božji.  
Svi  mi,  koji  sada  živimo,  privremeni  smo  nosioci  Božjeg  života  u  sebi,  čuvari  smo 
Božje najdragocenije imovine. Otuda, niti mi smemo, niti možemo, uništiti taj pozsjmljeni 
život Božji u sebi ili drugima. A ovo znači: 
Prvo – mi ne smemo ubiti; i 
Drugo – mi ne možemo ubiti život. 
Jedan  lončar  napravi  lonac  od  ilovače,  pa  kad  ga  razbiješ,  lončar  se  ljuti  i  traži 
naknadu. Zaista i čovek je od jevtinog materijala, kao i lonac, no skupoceno je ono, što je u 
čoveku, duša, koja tka čoveka iznutra, i Duh Božji Koji duši daje život. 
Čak ni otac ni majka nemaju pravo oduzeti život svojoj deci, jer ne daju život roditelji, 
no  Bog  kroz  roditelje.  Roditelji  ne  daju  život;  pa  pošto  ga  oni  ne  daju,  nemaju  prava  ni 
oduzeti ga. 
 Pa  kad  roditelji,  koji  se  toliko  trude  oko  svoje  dece,  nemaju  prava  oduzeti  im  život, 
kako  mogu imati pravo na to  oni, koji se slučajno  sretnu u  ovome svetu sa decom tuđih 
roditelja? 
Kad  lončaru  razbiješ  lonac,  ne  oseti  bol  lonac,  koliko  lončar,  koji  je  lonac  napravio. 
Isto tako, kad ubiješ čoveka, ne oseti bol čovek toliko, koliko Bog, Koji je čoveka stvorio, 
sagradio i duh Svoj u njega nastanio. 
Pa kad moraš naknaditi lončaru razbijeni lonac, pre moraš naknaditi Bogu život, koji 
oduzmeš. Zaista, i ako ljudi ne traže naknadu za to, Bog će tražiti. Ne varaj se: i kad ljudi 
zaborave na tvoj zločin, Bog ne može zaboraviti. Gle, ima stvari, koje i Svemogući Bog ne 
može.  Na  primer: On ne može zaboraviti  tvoj zločin.  Seti  se ovoga  uvek u gnevu  svome 
pre nego se mašim za nož ili pušku. 
Pa onda, mi ne možemo ubiti život. Ubiti potpuno život značilo bi ubiti Boga, jer život 
je Božji. Ko može ubiti Boga? Ti možeš razbiti lonac, no ne možeš uništiti ilovaču, iz koje je 
lonac,  i  izbaciti  je  nekuda  iz  ovoga  sveta.  Isto  tako,  ti  možeš  razbiti  telo  čovečje,  no  ne 
možeš ni razbiti, ni sagoreti, ni razvejati, ni prosuti dušu njegovu i duh njegov. 
  
*** 
  
U Carigradu vladaše neki strašni i krvoločni vezir, kome je bilo zadovoljstvo, da svaki 
dan  gleda,  kako  dželati  seku  glave  pred  njegovom  kućom.  A  na  ulicama  carigradskim 
življaše neki prosjak, pravednik i prorok, koga sav svet poštovaše kao Božjeg čoveka.  
Jedno  jutro,  baš  kad  dželati  otsecahu  glave  na  oči  vezirove,  stari  prosjka  stade  pod 
prozor vezirov i jednim gvozdenim maljem mahaše po vetru levo i desno. 
„Šta to radiš?“, upita ga vezir. 
„Isto što i ti“, odgovori prosjak. 
„Kako to?“, opet zapita vezir. 
„Eto  tako“,  reče  prosjak,  „pokušavam  da  ubijem  vetar  maljem.  A  ti  pokušavaš  da 
život nožem. I moj i tvoj posao su uzaludni, ti ne možeš ubiti život, vezire, kao ni ja što ne 
mogu ubiti vetar.“ 
I vezir se povuče u tamne odaje svoje kuće, i nikoga ne puštaše k sebi. Tri dana nije ni 
jeo, ni pio, niti je koga viđao. A četvrti dan sazva svoje prijateelje i reče: 
„Zaista, Božji čovek ima pravo. Ja sam radio uzaludan i glup posao. Život se ne može 
ubiti, kao što se ni vetar ne može ubiti.“ 
  
*** 
  
U  Americi,  u  gradu  Čikagu,  življahu  dva  suseda.  Jedan  od  njih  polakomi  se  na 
bogatstvo  svoga  suseda,  uđe  noću  u  njegovu  sobu  i  odseče  mu  glavu,  a  njegove  novce 
metnu  sebi  u  džep  i  pođe  svome  domu.  Tek  što  je  izišao  na  ulicu,  kad  vide  ubijenog 
komšiju, gde mu ide u susret. No na telu komšije ne beše njegova glava, no glava ovoga 
ubice.  
 Ubica se okrete na drugu stranu i poče bežati, no komšija sa glavom ubice na svome 
vratu opet se nađe pre njim i iđaše mu u susret. Hladan znoj obli ubicu. Kako tako stiže on 
do  svoje  kuće  i  prenoći  tu  noć.  No  iduće  noći,  on  opet  opazi  komšiju  pred  sobom  sa 
svojom  sopstvenom  glavom  na  njegovom  vratu.  I  tako  svake  noći.  Onda  ubica  uze  oteti 
novac  i  baci  ga  u  reku.  No  i  to  ne  pomože.  Komšija  mu  se  javljaše  svake  noći.  Ubica  se 
prijavi sudu i prizna delo i bi poslan na robiju. No, i u tamnici ubica viđaše svoga komšiju 
svake noći sa svojom glavom na ramenu. Najzad, on zamoli jednog starog sveštenika, da 
se moli Bogu za njega grešnika i da ga pričesti. Sveštenik mu reče, da mora uliniti jedno 
priznanje  pre  molitve  i  pričešća.  Odgovori  osuđenik,  da  je  on  prioznao  da  je  ubio  svoga 
komšiju. 
„Ne  to“,  reče  mu  svepštenik,  „Nego  moraš  uvideti  i  pojmiti  i  priznati,  da  je  život 
tvopga komšije tvoj sopstveni život. I da si ti ubijajući njega ubio i samoga sebe. Otuda i ti 
viđaš svoju glavu na telu ubijenoga. Time ti Bog daje znak, da je život tvoj i tvoga komšije 
i sviju ljudi ukupno jedan isti život.“ 
Osuđenik se promisli. I kad se dugo promisli, on pojmi i priznade. Po tom se pomoli 
Bogu i pričesti. I tako prestade duh ibijenog čoveka da ga uznemirava, a on poče provoditi 
dane  i  noči  u  kajanju  i  molitvi  i  propovedanju  ostalim  osuđenicima  čudo,  koje  se  njemu 
otkrilo, naime, da čovek ne može ubiti drugaoga, a da sebe ne ubije. 
Ah,  braćo,  kakve  su  užasne  posledice  ubistva.  Kad  bi  se  to  moglo  opisati  svima 
ljudima, vaistinu ne bi bilo ni najluđega, ko bi podigao ruku na tuđi život. 
Bog probudi i razdraži savest u ubice, pa ga ta njegova savest grize iznutra kao crv što 
grize  drvo ispod kore.  I grize, i lupa, i tutnji,  i  laje kao  besna lavica, te nesrećni  zlikovac 
nema mira ni na danu ni u noći, ni u gori ni na njivi, ni u svom životu ni posle groba.  
Lakše bi bilo čoveku, da mu se otvori lubanja i saspe roj pčela unutra da stanuju, nego 
da mu u glavi stanuje nečista i naljućena savest. 
Zato je, braćo, Bog i zapovedio ljudima radi njihovog mira i sreće, da ne ubijaju. 
O  Gospode  Predobri,  kako  je  svaka  Tvoja  zapovest  kao  mleko  slatka  i  hranljiva!  O 
Gospode Jaki, sačuvaj slugu Tvoga od zla dela i osvetničke savesti, da bi Te slavio i hvalio 
kroz vekove i vekove.  
  
Amin. 
Sedma Zapovest 
  
Ne preljubi. 
  
A ovo znači: 
Nemoj  imati  nezakonitu  vezu  sa  ženom.  Zaista,  u  ovome  su  životinje  poslušnije 
prema Bogu, nego mnogi ljudi.  
Preljubočinstvo razorava čoveka telesno i duševno. Preljubočinci se obično iskrive kao 
gudalo  i  pre  starosti  i  završuju  svoj  život  u  ranama,  mukama  i  ludilu.  Najstrašnije  i 
najgadnije bolesti, za koje nauka zna, jesu bolesti, koje se množe i raznose po čovečanstvu 
preljubom.  
Telo  preljubočinca  postane  u  bolesti  kao  jedna  smradna  bara,  od  koje  svak  beži  sa 
zapušenim nosom i velikim gađenjem. 
No bar da se sve zlo savršuje sa onima, koji zlo čine, stvar bi bila manje užasna. Ali je 
stvar preužasna, kada se pomisli, da deca preljubočinaca nasleđuju bolesti svojih roditelja: 
sinovi  i  kćeri,  pa  čak  i  unuci  i  praunuci.  Zaista  bolesti  od  preljube,  bič  su  za  ljude  kao 
filoksera za vinograde. Od  tih bolesti čovečanstvo  je unazađeno, degenirisano,  više nego 
od ma kojih drugih. 
Slika  je  dovoljno  strašna,  kad  se  imaju  na umu samo  telesne  muke  i  rugobe,  telesno 
gnjilenje  i  raspadanje  od  bludnih  bolesti. No  slika  je  tek  potpuna,  tek  strašna  do  cepanja 
nerava,  kada  se  uz  telesnu  rugobu  doda  i  rugoba  duševna,  kao  posledica  istog  bludnog 
zla. Od toga zla duševne moći kod čoveka oslabe i rastroje se.  
Bolesnik  izgubi  oštrinu  i  dubinu  i  visinu  misli,  koju  je  imao  pre  bolesti.  Postaje 
smeten,  zaboravan  i  stalno  zamoren.  Prestaje  biti  sposoban  za  ma  kakav  ozbiljan  posao. 
Izgubi karakter i odaje se svim mogućim porocima. Odaje se lako pijanstvu, spletki, laži, 
krađi  i  zločinu  svake  vrste.  Razvije  se  kod  njega  strašna  mržnja  svega  dobrog,  čestitog, 
svetlog, molitvenog, duhovnog, božanskog. On mrzi dobre ljude, pa se stara svom silom, 
da im napakosti, da ih uprlja, uvredi, ocrni, okleveta. Kao pravi čovekomrzac, on je u isto 
vreme i bogomrzac. On mrzi sve zakone i ljudske i Božje, zato on mrzi i sve zakonodavce i 
zakonočuvare. On je gonilac reda, poretka, dobra, karaktera, svetinje i ideala. On je pravi 
otrov  društva,  koji  gnjili  i  zaudara,  kao  kužna  bara  i  truje  svu  okolinu.  Njegovo  je  telo 
gnoj i njegova je duša gnoj. 
Eto,  braćo,  zašto  je  Bog,  Koji  sve  zna  i  sve  previđa,  izdao  zapovest  protiv  preljube, 
protiv bludnog života, protiv vanbračne veze među ljudima. 
Naročito omladina narodna treba da se sklanja i čuva od ovoga zla kao od otrovnog 
zmijinjaka.  Jer  onaj  narod  nema  budućnosti,  u  kome  se  omladina  preda  raspusnom  i 
nezakonitom  telesnom  životu.  Takav  narod  imaće  sve  bogaljastija,  tupoglavija  i 
nemoćnija  pokoljenja  s  vremenom,  dok  najzad  ne  postane  plen  jednog  zdravijeg 
naroda, koji će doći, da ih potčini sebi. 
Ko ume da čita prošlost ljudi i naroda, vidi da kazna postiže preljubočina plemena i 
narode. 
U  Svetom  Pismu  opisuje  se  propast  dva  grada,  Sodoma  i  Gomora,  u  kojima  se  nije 
moglo  naći  ni  deset  pravednih  i  čistih  ljudi.  pustio  je  Bog,  zato,  ognjenu  kišu  sa 
sumporom, te su oba grada odjednom zatrpana kao u grobu. 
U  Južnoj  Italiji  postoji  i  sad  mesto,  zvano  Pompeja,  negda  bogat  i  raskošan  grad,  a 
sada samo jedna žalosna ruševina, na koju se ljudi skupljaju, da vide i uzdrhte dušom od 
straha i užasa. A sudba Pompeje je ukratko ovakva: 
Bogatstvo je dovelo taj grad do tako raskalašnog i bludnog života, kakav se valjda u 
svetu  nije  zapamtio.  I  došđla  je  kazna  Božja  iznenada.  Jednoga  dana  provali  se  planina 
Vezuv, blizu Pompeje, i vulkan izbije iz te provale, i ognjena kiša sa pepelom i sumporom 
počne  da  zasipa  grad  Pompeju  sa  svima  njenim  žiteljima,  dok  je  nije  zasula  iznad  kuća, 
kao što se jedan mrtvac u grobu zasipa.  
Neka  vam  Bog  Svemogući  pomogne,  braćo,  da  ne  zalutate  na  klizavi  i  opasni  put 
preljubodejstva. Neka vaš Anđeo Hranitelj, čuva miri ljubav u domu vašem. 
Neka Majka Božija nadahne vaše sinove i kćeri svojim božanskim Devičanstvom, da 
bi tela i duše njihove bile neuprljane grehom, no čiste i svetle, da bi se Duh Sveti mogao 
nastaniti u njima i oploditi ih samo onim što je božansko, što je od Boga. 
  
Amin. 
Osma Zapovest 
  
Ne ukradi. 
  
A ovo znači:  
Ne ožalosti brata svoga nepoštogvanjem njegove imovine. Ne čini ono što čine lisice i 
miševi,  ako  smatraš  sebe  boljim  od  lisica  i  miševa.  Lisica  krade  ne  znajući  za  zakone  o 
krađi, i miš podgriza mabar ne znajući, da je to nekome šteta. I lisica i miš znaju samo za 
svoju korist, no ne i za tuđu štetu. Njima nije dato da to znaju, a tebi je dato. Zato se tebi 
ne oprašta ono, što je lisici i mišu oprošteno. Tvoja korist mora uvek stajati niže zakona i 
tvojakorist ne sme biti šteta bratu svome. 
Braćo,  samo  neznalice  idu  u  krađu;  naime,  oni,  koji  ne  znaju  dve  krupne  stvari  o 
ovome  životu:  jedna  je  stvar,  da  čovek  ne  može  ukrasti;  i  druga  je  stvar,  da  se  čovek  ne 
može koristiti krađom. 
„Kako to?“, upitaće mnogi jezici i začudiće se mnoge neznalice. 
Evo kako:  
Ova vasiona je mnogoočita vasiona. Ona je upravo sva načičikana očima kao šljiva u 
proleće  belim cvetom. Izvestan broj tih  očiju ljudi vide i osećaju, no  mnogo veći broj  oni 
niti vide, niti osećaju. Kao što mrav u prašini ne oseća oči ovaca, koje pasu nad njim, ni oči 
ljudi, koji ga gledaju, tako isto ni ljudi, ne osećaju neizbrojno mnogo očiju viših bića, koji ih 
posmatraju na svakom koraku njihovog života.  
Postoje milioni i milioni mnogoočitih duhova, koji netremice gledaju šta se dešava na 
svakom santietru zemlje. Kako onda može lopov ukrasti, a da se ne vidi? Kako – a dda se 
ne  prokaže?  Ti  ne  možeš  zavući  ruku  u  svoj  džep,  a  da  milioni  svedoka  to  ne  vide.  Još 
manje možeš zavuči ruku u tuši džep, a da se milionoi viših sila ne uzbune. Onaj, dakle, 
ko to zna, taj tvrdi, da čovek ne može ukrasti, a da ne bude viđen i prokazan. 
To je jedna stvar. 
A druga je stvar, da se čovek ne može koristiti krađom. Jer kako će se koristiti, kad je 
viđen od toliko očiju, i kad će biti prokazan? A kad bude prokazan, biće zastiđen i ostaće 
mu ime Lopov do smrti među susedima njegovim. Ima hiljade načina, kako sile nebesne 
prokazuju lopova. 
   
*** 
  
Kraj jedne reke življahu dva ribara sa svojim familijama. Jedan imađaše mnogo dece, 
a drugi beše bezdetan. Obojica mećahu uveče koševe u reku i iđahu spavati. No od nekog 
vremena dogodi se, da u košu onoga s familijom ne beše nikako više od dve‐tri ribice, dok 
u  košu  onoga  bezdetnoga  beše  ribe  izobilno.  I  ovaj  bezdetni  se  pravljaše  milostiv,  te 
odvajaše nekoliko ribica iz svog punog koša o davaše svome susedu. Tako se to ponavljaše 
u izvesnom razmaku vremena kroz celu godinu. Jedan od njih se bogati, trgujući s ribom, 
dok drugi ne mogaše ni hleba dovoljno nabaviti za svoju kuću. 
„Šta to može biti?“, vajkaše se siromašni ribar. 
Ali se desi da jedne noći kad on spavaše, otkri mu se istina u snu. Dođe mu čovekna 
san,  obučen  u  svetlost  kao  Anđeo  Božji,  i  reče:  „Ustani  odmah  i  izađi  na  reku,  pa  ćeš 
videti, zašto si siromašan. No kad vidiš, budi uzdržljiv i hladan.“ 
Skoči  ribar  iz  postelje,  prekrsti  se,  izađe  na  reku  i  vide  zaista,  kako  njegov  sused 
preručivape  ribu  iz  njegovog  koša  u  svoj.  Uzavri  krv  u  siromašnog  ribara,  no  seti  se 
opomene i snu, pa se uzdrža od gnjeva i hladno reče ribaru lopovu:  
„Komšija, mogu li ti što pomoći, da se ne mučiš sam?“ 
A onaj premre od straha. I kad dođe sebi, on kleše pred svoga suseda i reče: 
„Zaista, Bog ti je prokazao moje nedelo. Teško meni nepravedniku!“  
I  dade  siromašnom  ribaru  polovinu  celog  svog  imanja,  da  ga  ovaj  ne  bi  ljudima 
prokazao i na sud gonio. 
  
*** 
U  jednom  arapskom  gradu  trgovaše  nepravedni  trgovac  Ismail.  Kad  god  meraše 
mušterijama  robu,  uvek  im  zakidaše  po  nekoliko  drama.  I  bogatstvo  njegovo  umnoži  se 
veoma.  No  njegova  deca  behu  bolesna.  I  on  trošaše  mnogo  novca  na  doktore  i  lekove.  I 
štogod više izdavaše za lečenje dece, sve više zakidaše svojim mušterijama.  
No,  što  god  on više zakidaše svojim mušterijama, sve  bolesnija bijahu  njegova  deca. 
Jednoga dana, kad Ismail beše sam u dućanu, pun bruga za svoju decu, učini mu se da se 
najedanput otvori nebo. On ustremi svoje oči, da vidi šta se tamo radi.  
I gle, Anđeli stajahu kraj jednog velikog kantara, na kome merahu sva blaga, što Bog 
deljaše ljudima. I kao dođe na red Ismailova familija. I Ismaili pogleda i vide, kad Anđeli 
deljahu zdravlje njegovoj deci, metnuše u tas zdravlja, manje nego što beše teg na kantaru.  
Razgnevi se Ismail i htede viknuti na Anđele, no u tom jedan od njih okrete se licem 
njemu i reče: 
„Mera je prava. Što se ljutiš? Mi zakidamo tvojoj deci taman onoliko, koliko ti zakidaš 
svojim nušterijama. I tako tvorimo pravdu Božju.“ 
Ismail  se  trše  kao  uboden  nožem.  I  poče  se  gorko  kajati  za  svoj  teški  greh.  I  poče 
Ismail  od  toga  časa  ne  samo  pravo  meriti  nego  uvek  dodavati  i  preko  mere.  A  deci 
njegovoj povrati se zdravlje. 
 Pa onda, braćo, ukraden stvar neprestano potseća čoveka, da je ona ukradena i da nije 
njegova. 
  
*** 
  
Neki mladić ukrade sat, i nosaše ga na sebi mesec dana. Posle mesec dana, on vrati sat 
sopstveniku, priznade svoje nedelo i reče: 
„Kad god sam izvadio sat iz džepa i pogledao u njega, čuo sam, gde mi veli: ja nisam 
tvoj; ti si lopov!“ 
  
*** 
  
Gospod Bog je znao, da će krađa činiti dvojicu nesrećnim: i onoga ko ukrade i onoga 
kome se ukrade. I da ne bi ljudi, sinovi Njegovi, bili  nesrećni, Premudri Gospod je dao i 
ovu zapovest: 
Ne ukradi.      
  
Blagodarimo  Ti,  Gospode  Bože,  na  ovoj  zapovesti,  koaj  nam  je  u  istini  poznata  radi 
mira i sreće naše. Naredi, Gospode, ognju Tvome, neka sažeže ruke naše, kada se pruže za 
krađu.  Naredi  zmijama  Tvojim,  da  se  saviju  oko  nogu  naših,  kada  noge  naše  pođu  u 
krađu.  
A pre svega molimo Ti se, Svemoćni, očisti srca naša od kradljivih želja i duh naš od 
kradljivih misli. 
  
Amin. 
Deveta Zapovest 
  
Ne svedoči lažno. 
  
A ovo znači:  
Ne budi lažan ni prema sebi, ni prema drugom. Kad govoriš lažno o sebi, ti sam znaš 
da lažeš. Kad govoriš lažno o drugom, taj drugi zna, da lažno govoriš o njemu. 
Kad preuznosiš sebe i hvališeš se pred ljudima, ljudi ne znaju, no ti sam znaš, da daješ 
lažnu svedodžbu o sebi. A ako ponoviš tu  kažnu svedodžbu o sebi više puta, ljudi će se 
vremenom uveriti da ih lažeš. A ako neprekidno pomžnavljaš jednu laž o sebi, ljudi će svi 
znati, da ti govoriš laž, no tada ćeš ti početi verovati sam u svoju laž, i tako će laž postati 
za tebe istina. I privićićeš se laži kao što se slepac privikne tami. 
A  kad  govoriš  laž  o  drugom  čoveku,  taj  čovek  zna,  da  ti  lažeš.  To  je  jedan  svedok 
protiv tebe. I ti znaš, da lažeš protiv njega. Tako, ti si drugi svedok protiv samog sebe. A 
Bog je treći svedok. Kad god, dakle, iskažeš jedno svedočanstvo protiv suseda svoga, znaj, 
da su trojica svedoka protiv tebe: Bog, tvoj sused i ti. I znaj, da će te jedan od ta tri svedoka 
prokazati celome svetu. 
Evo kako Bog prokazuje tvoju lažnu svedodžbu protiv tvoga suseda: 
U  jednom  selu  behu  Luka  i  Ilija  susedi.  Luka  omrze  na  Iliju,  jer  Ilija  beše  bolji  i 
uredniji čovek od Luke, koji beše pijanica i neradin. Gonjen mržnjom ode Luka sudu i tuži 
Iliju, da je govorio pogrdne reči protiv cara. Ilija se branjaše koliko mogaše, pa naposletku 
okrene se Luki i reče: „Da Bog da Sam Bog otkrio tvoju laž ptoiv mene!“ 
No  sud  ostavi  Iliju  u  pritvoru,  a  Luka  se  vrati  kući.  Kad  bejaše  blizu  kuće,  on  ču 
kuknjavu  u  kući.  I  sva  mu  se  krv  sledi,  jer  se  seti  kletve  Ilijine.  Ušavši  u  kuću,  on  vide 
užas.  Njegov  stari  otac  beše  pao  u  vatru  i  sagoreo  sebi  oči  i  celo  lice.  Kad  vide  to  Luka 
svojim  očima,  on  zaneme,  te  ne  mogaše  ni  govoriti  ni  kukati.  Sutradan  rano  ode  sudu  i 
rizna, da je lažno optužio Iliju, te sud odmah pusti Iliju, a Luku kazni za lažnu svedodžbu. 
I tako su Luku postigle dve kazne za jedan greh: i Božja i ljudska. 
  
*** 
  
A evo kako sused može da obelodani tvoju lažnu svedodžbu: 
U Nici življaše jedan kasapin, Anatol. Njega potplati jedan bogat, no nevaljao trgovac, 
da  svedoči  lažno  protiv  svoga  suseda,  Emila,  da  je  on  Anatol,  video  Emila,  kad  je  ovaj 
posuo gasom i zapalio kuću onoga trgovca. I Anatol tako posvedoči na sudu i zakune se. 
Emil bude osuđen.  
No kad izdrži osudu, Emil se zakune, da će živeti ubuduće samo za to, da dokaže, da 
je Anatol lažno svedočio. Emil je bio vredan čovek i ubrzo stekne hiljadu napoleona. On se 
reši,  da  da  svih  hiljadu  napoleona,  da  navrati  Anatola,  da  prizna  pred  svedocima,  da  je 
lažno svedočio‐ zato Emil prvo nađe ljude, poznanike Anatolove, i ovi onda izvedu stvar 
ovako: 
Oni  pozovu  jedno  veče  Anatola  na  večeru,  napiju  ga  dobro,  i  onda  mu  kažu,  da  im 
treba jedan svedok, koji će na sudu svedočiti protiv nekoga kafedžije, da je ovaj jatakovao 
nekim  zlikovcima.  Kada  su  ceo  plan  izložili  Anatolu,  onda  izvade  na  sto  hiljadu  zlatnih 
napoleona  i  upitaju  ga,  da  li  bi  on  mogao  nai  jedno  podesno  lice,  koje  bi  na  sudu  tako  i 
tako svedočilo. Anatolu se zasvetle oči, kad vide onoliko zlato pred sobom, i odmah izjavi, 
da će se on sam primiti, da bude lažan svedok.  
Onda ovi ljudi izjave tobož svoju sumnju, da će on to umesti izvesti, a da se na sudu 
ne uplaši i zbuni. Anatol je dokazivao vatreno, da je on za to sposoban. A oni ga upitaju, 
da li je on ikad tako nešto pokušavao i vešto izveo. Ne sluteći nikakvu zamku Anatol im 
prizna, da je on bio potplaćen ranije jednom prilikom, da je svedočio lažno protiv Emila, i 
da je njegova svedodžba oterala Emila na robiju. Čim to čuju oni ljudi, oni ustanu, odu i 
kažu  Emilu.  Sutradan  je  Emil  podneo  tužbu  sudu,  i  Anatol  je  suđen  i  osuđen  na  tešku 
robiju.  
Tako  je  gvozdena  pravda  Božja  postigla  krivokletnika  Anatola,  i  oprala  čast  i  obraz 
četitoga Emila. 
   
*** 
  
A evo kako sam lažan svedok obelodani svoj zločin: 
U  Fiumi  behu  dva  mladića,  dva  dobra  druga,  Djorđe  i  Nikola.  Obojica  neženjeni.  I 
obojica zavole jednu istu devojku, ćerku siromašnog zanatlije Pavla Djovani, koji je imao 
sedam  neudatih  kćeri.  Najstarijo  beše  ime  Flora.  I  Djorđe  i  Nikola,  dakle,  zagledaju  se  u 
Floru. No Djorđe bude hitriji, te on isprosi Floru i pozove svoga prijatelja da mu deveruje. 
Nikolu  spopadne  tolika  zavist  prema  svom  prijatelju,  da  se  reši,  da  pokvari  stvar  pošto 
poto.  
Jednoga jutra on počne odvraćati Djorđa, da ne uzima Floru, jer, veli, ona je nevaljala 
devojka,  koja  je  provodila  nevaljao  život  sa  mnogim  ljudima.  Djorđe  se  trgne  kao  od 
uboda nožem i počne uveravati Nikolu, da to ne može biti istina. Onda mu Nikola kaže, 
da je sam on imao nečistu vezu sa Forom. Djorđe to poveruje, ode kući Florinoj i otkaže se 
ženidbe sa njom. Cela stvar se sazna i u varoši. Padne ljaga na celu familiju Florinog oca. 
Njene sestre počnu je ukoravati. A ona, da bi se opravdala, ode, skoči u more i udavi se. 
Posle  godinu  dana  Nikola  svrati  u  crkvu  na  Veliki  Četvrtak  i  čuje  sveštenika  gde 
poziva verne da se pričeste.  
„No  neka  ne  prilaze,“  kaže  sveštenik,  „lažovi,  lopovi,  krivokletnici,  niti  oni,  koji  su 
zavideli  svome  bližnjem,  niti  oni  koji  su  uprljali  čast  nevinoj  devojci.  Jer  bolje  im  je,  da 
uzmu oganj u sebe nego Krv Čistoga i Nevinoga Isusa Hrista.“ 
Nikola  čuvši  ove  reči,  sav  uzdrhti  kao  list  na  jasici.  Odmah  posle  službe  on  zamoli 
sveštenika, da ga ispovedi, što sveštenik i učini. Nikola kaže sve i upita, šta da radi, te da 
se spase od nečiste savesti, koja ga je grizla kao gladna lavica. sveštenik mu je predlagao 
razne  načine,  no,  naravno,  pokajanje  na  prvom  mestu.  Između  ostaloga,  sveštenik  mu 
kaže, da ako se istinski stidi svoga greha i ne plaši kazne – da objavi svoje nedelo javno, 
preko novina.  
Celu  tu  noć  Nikola  nije  spavao,  pribirajući  svu  hrabrost,  da  učini  ovo  poslednje. 
Sutradan,  on  napiše  sve  što  je  učinio,  naime,  kako  je  bacio  ljagu  na  poštenu  kuću 
poštenoga zanatlije, i kako je slagao svoga prijatelja Djorđa.  
Na završetku ovako kaže: „Neću da idem na sud. Jer sud me neće osuditi na smrt, a ja 
sam zaslužio smrt. Zato ću sam sebe i kazniti smrću.“  
I drugoga dana obesi se. 
  
*** 
  
O  Gospode  Bože  Pravedni,  kako  su  nesretni  ljudi,  koji  ne  slušaju  Tvoju  svetu 
zapovest, i ne zauzdavaju gvozdenom uzdom svoje grešno srce i svoj jezik. Pomozi meni, 
grešniku, o Bože, da se nikada ne grešim o istinu. Prosvetli me Istinom Tvojom, Isuse Sine 
Božiji i sagori svu lažnost u srcu mome, kao što voćar sagoreva gnezdo gusenica na voćki. 
Amin. 
 Deseta Zapovest 
  
Ne poželi kuće bližnjega svojega; ne poželi žene bližnjega svojega;  
ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova,  
niti išta što je bližnjega tvojega. 
  
A ovo znači:  
Čim si poželeo, već si pao u greh. Pitanje je sad, hoćeš li se trgnuti brzo od nizbrdice, 
na koju te je tvoja želja navela, ili ćeš se kotrljati i dalje na niže.  
Želja je seme greha. Grešno delo je žetva psoejanog i uzraslog semena. 
Zapazi  razliku  između  ove,  desete  zapovesti  Božje  i  prethodnih  devet  zapovesti.  U 
prethodnih  devet  zapovesti,  Bog  te  predupređuje  od  činjenja  grešnih  dela,  upravo  od 
žetve  greha.  A  u  ovoj,  desetoj  zapivesti,  Bog  silazi  na  koren  greha  i  grešenja,  i 
predupređuje te, da ne grešiš ni željama svojim. 
Stoga  ova  zapovest  čini  most  između  Starog  i  Novog  Zakona  Božjeg,  prvog,  datog 
Bogom  kroz  Mojseja,  i  drugog,  datog  Bogom  kroz  Gospoda  Isusa  Hrista.  Jer  kad  budeš 
čitao  Novi  Zakon  Hristov,  videćeš,  da  Hristos  ne  zapoveda  više  ljudima,  da  ne  ubijaju 
rukama,  i  ne  čine  preljubu  telom,  i  ne  kradu  rukama,  i  ne  lažu  jezikom,  nego  On  silazi 
duboko u dušu ljudsku i zapoveda, da se ne ubija ni pomišlju i da se ne čnii preljuba ni 
željom, i da se ne krade ni u mislima, i da se ne laže ni ćutke. 
Tako, dakle, ova deseta zapovest čini prelaz ka Zakonu Hristovom, koji je duhovniji, 
uzvišeniji i teži od zakona Mojsejevog. 
Ne poželi išta što pripada bližnjem tvom. Jer čim si poželeo, već si posejao seme zla u 
srcu, i seme će rasti, i rasti, i rasti, i širiti se, i granati se, i gurati tvoje ruke na greh i tvoje 
noge  i  tvoje  oči  i  tvoj  jezik,  i  celo  telo  tvoje.  Jer  telo  je,  braćo,  izvršni  organ  duše.  Telo 
izvršuje naredbe, koje mu duša izdaje. Ono što duša hoće, telo mora; i ono što duša neće, 
telo ne  mora. 
Koja  biljka,  braćo,  najbrže  raste?  Je  li  paprat?  Zaista,  posejana  želja  u  srcu  čovečjem 
raste brže od paprati. Danas uzraste vrlo malo, sutra je već dvaput veća, prekosutra četiri 
puta, naksutra šesnaest puta, i tako dalje.  
Jesi  li  danas  poželeo  kuću  svoga  bližnjega,  sutra  ćeš  već  krojiti  plan,  kako  da  mu  je 
uzmeš;  prekosutra  ćeš  mu  je  tražiti  da  ti  da,  a  naksutra  ćeš  mu  je  oteti  ili  zapaliti.  Jesi  li 
danas pogledao njegovu ženu sa željom; sutra ćeš vazda misliti, kako da je otmeš od svoga 
suseda; prekosutra ćeš se nečisto vezati sa njom, a naksutra ćeš zajedno sa njom, smišljati 
plan, kako da umoriš svoga suseda i ženu mu prisvojiš.  
Jesi li danas poželeo vola tvoga suseda, sutra ćeš ga poželeti dva puta jače, prekosutra 
– četiri puta jače, a naksutra ćeš mu ukrasti vola. Tuži li te on, što si mu vola ukrao, ti ćeš 
se na sudu braniti i zakleti da je vo tvoj.  
I tako, iz grešne želje rastu i razvijaju se sva grešna dela. I još zapazi, da ko pogazi ovu 
desetu zapovest, pogaziće, jednu za drugom, i ostalih devet zapovesti. 
 Čuj jedan moj savet: staraj se da ispuniš ovu poslednju zapovest Božiju, pa će ti lakše 
biti  ispuniti  sve  ostale.  A  veruj  mi,  da  onaj,  čije  se  srce  ispuni  ružnim  željama,  toliko 
pomrača  svoju  dušu,  da  postane  nesposoban  i  za  veru  u  Gospoda  Boga  i  za  rad  u 
određeno vreme i za svetkovanje nedelje i za poštovanje svojih roditelja. Istina, to važi i za 
sve ostale zapovesti: pogaziš li jednu, pogazićeš svih devet.  
Neki  pravedan  čovek,  po  imenu  Lovro,  ostavi  svoje  selo  i  povuče  se  u  planinu,  gde 
sve  svoje  želje,  sem  želje  za  Bogom  i  Carstvom  Božijim,  iskoreni  iz  sovje  duše.  Kroz 
nekoliko  godina,  Lovro  je  samo  mislio  o  Bogu,  molio  se  Bogu  i  postio.  Kada  se  ponovo 
vrati u selo, svi seljaci zadiviše se svetiteljstvu Lovrinom. I svi ga poštovahu kao pravog 
Božjeg čoveka.  
A bejaše u istom selu neki Tadija, koji pozavidi Lovri, pa reče seljacima, da i on može 
biti isti kao i Lovro. I udalji se Tadija u planinu, i predade se samoći i ispaštanju. No posle 
mesec dana vrati se Tadija u svoje selo.  
I kad ga seljaci upitaše, šta je radio za prošli mesec dana, on reče: „Ubijao sam, krao, 
lagao,  opadao  ljude,  hvalisao  se,  preljubodejstvovao,  palikućio,  rečju,  činio  sva  moguća 
bezakonja.“ 
„Kako to, kad si bio tamo sam?“ 
„Jeste, bio sam telom. No dušom i srcem bio sam u društvu s ljudima neprestano, i što 
nisam mogao činiti rukama i nogama, i jezikom i telom svojim, činio sam dušom i srcem.“ 
Tako, dakle, braćo, čovek može grešiti baš i kad se izdvoji od ljudi i pobegne u osamu. 
Jer  ako  rđav  čovek  ostavi  društvo  ljudi,  nisu  njega  ostavile  grešne  želje,  njegova  ružna 
duša i nečiste misli. 
Zato,  braćo,  pomolimo  se  Bogu  da  nam  pomogne,  da  ispunimo  i  ovu  poslednju 
zapovest  Njegovu  i  time  se  pripremimo  da  čujemo,  razumemo  i  primimo  Noi  Zakon 
Božiji, t.j. Zakon Isusa Hrista, Sina Božjeg. 
Gospode Bože, Gospode Veliki i Strašni, Veliki u delima Svojim, a Strašni u neumitnoj 
pravdi Svojoj! Pozajmi nam Tvoje snage, Tvoje mudrosti i Tvoje dobre volje, da sledujemo 
i ovoj  velikoj  i svetoj zapovesti Tvojo.  Uguši,  Bože, svaku grešnu  želju u srcu  našem  pre 
nego što uzraste i pone nas ona gušiti. 
O  Vladiko  svih  svetova,  ispuni  naše  duše  i  tela  Tvojom  snagom,  jer  svojom  snagom 
mi  ne  možemo  činiti  ništa;  i  Tvojom  mudrošću,  jer  naša  je  mudrost  glupost  i  mrak;  i 
Tvojom voljom, jer naša je volja uvek zla bez Tvoje. Približi se nama, da bi se i mi približili 
Tebi. Prigni se k nama, da bi se mi pridigli k Tebi. 
Usadi  Bože,  Tvoj  sveti  zakon  u  naša  srca,  usadi  ga  i  nakalemi  ga,  i  zalevaj  ga  i 
razgranaj ga, i rascvetaj ga i oplodi ga. Jer ako nas ostaviš same s Tvojim zakonom, mi se 
ne možemo sprijateljiti s Tvojim zakonom. 
Slava  neka  je  Tebi,  Jedini  Gospode,  a  čast  neka  je  Mojseju,  Tvome  izabraniku  i 
proroku, preko koga si nam dao ovaj jasni i moćni zakon. 
Pomozi  nam,  Gospode,  da  naučimo  doslovce  ovaj  prvi  zakon,  da  bi  se  kroz  to 
pripremili  za  veliki  i  preslavni  zakon  Sina  Tvog  Jedinorođenog,  Isusa  Hrista,  Spasitelja 
našeg,  Kome  zajedno  sa  Tobom  i  sa  Životvornim  Svetim  Duhom,  neka  je  slava  i  hvala, 
pesma i poklonjenje, iz pokoljenja u pokoljenje, iz stoleća u stoleće, do svršetka sveta, do 
Strašnoga  Suda,  do  odvojenja  nepokajanih  grešnika  od  pravednika,  do  pobede  nad 
satanom,  do  sokrušenja  njegovog  carstva  i  do  zasijanja  večitog  carstva  Tvoga  na  svima 
carstvima, znanim i viđenim okom i umom ljudskim. 
Amin.