2.

OD POPERA DO NOVE HETERODOKSIJE

Kunove paradigme

Videli smo da je Poperova metodologija isključivo normativna i da propisuje zdravu

praksu u nauci, možda, iako ne i nužno, u svetlu najbolje nauke iz prošlosti. U toj meri je
poperovska metodologija falsifikacionizma u skladu sa nasleđenim gledištem o teorijama,
iako se u mnogim drugim aspektima razlikuje od nasleđenog gledišta. Međutim, u
Kunovom delu Struktura naučnih revolucija (The Structure of Scientific Revolutions,
1962), raskid sa nasleđenim gledištem gotovo je potpun, pošto Kun naglasak ne stavlja na
normativno propisivanje nego na pozitivno opisivanje. Osim toga, težnja da se teorije
očuvaju i da se učine otpornima na kritiku, što Poper s negodovanjem prihvata kao
napuštanje nauke najbolje prakse, postaje središnje pitanje u Kunovom objašnjenju
naučnog ponašanja. Kun smatra normalnu nauku, to jest aktivnost rešavanja problema u
kontekstu ortodoksnog teorijskog okvira, pravilom, a revolucionarnu nauku, odnosno
zamenu jednog okvira drugim zbog stalnog opovrgavanja i sve većeg broja anomalija,
izuzetkom u istoriji nauke. Moglo bi se reći da je za Popera nauka uvek u stanju
permanentne revolucije, pri čemu je istorija nauke istorija stalnog nagađanja i
opovrgavanja. Za Kuna istoriju nauke obeležavaju dugi periodi tokom kojih se održava
status quo, povremeno prekidan skokovima sa jedne važeće paradigme na drugu, bez
konceptualnog mosta koji bi ih povezivao.
Da bismo se orijentisali, moramo najpre da definišemo pojmove. U prvom izdanju
svoje knjige, Kun često koristi pojam paradigma u rečničkom smislu da označi određene
egzemplarne slučajeve ranijih naučnih dostignuća koji savremenim praktičarima i dalje
služe kao modeli. Ali on ovaj pojam koristi i u sasvim drugačijem smislu, da označi i
izbor problema i skup tehnika za njihovu analizu, pri čemu mestimično odlazi toliko
daleko da paradigmi pridaje još šire značenje opšteg metafizičkog pogleda na svet. Ovo
poslednje značenje tog pojma jeste, u stvari, ono koje većina čitalaca upamti iz knjige. U
drugom izdanju knjige Struktura naučnih revolucija (1970) Kun priznaje da je u
prethodnoj verziji bilo terminoloških nepreciznosti1 i predlaže da se pojam paradigma
zameni pojmom disciplinarna matrica: "'disciplinarna' zato što se odnosi na zajedničko
nasleđe praktičara određene naučne discipline; 'matrica' zato što je sastavljena od
uređenih elemenata raznih vrsta, od kojih svaki zahteva dalju konkretizaciju" (Kuhn,
1970a, str. 182). Ali, bez obzira na jezik, težište njegove argumentacije ostaje na
"celokupnoj konstelaciji verovanja, vrednosti, tehnika i sličnih pojava zajedničkih
članovima date zajednice", te on nadalje kaže da bi, kada bi ponovo pisao ovu svoju
knjigu, počeo raspravom o profesionalizaciji nauke, a potom ispitao "paradigme" ili
"disciplinarne matrice" koje su zajedničke svim naučnicima (1970a, str. 173).
Ovo nisu kobna priznanja iz prostog razloga što ključna karakteristika Kunovih
ideja nije koncepcija paradigmi kojih se svi drže, nego ideja o "naučnim revolucijama"
kao naglim prekidima unutar razvoja nauke, naročito ideja preovlađujuće neuspešne
komunikacije tokom perioda "revolucionarne krize". Podsetimo se kockica koje Kun
koristi u izgradnji svoje argumentacije: praktičari normalne nauke formiraju jedan
nevidljivi kolegijum u smislu da se slažu i u vezi sa problemima koji iziskuju rešenje i u

1
Masterman (1970, str. 60-5) je, u stvari, identifikovao 21 različitu definiciju termina paradigma u prvom
izdanju Kunove knjige.

1
vezi sa opštim oblikom koji bi to rešenje trebalo da ima. Štaviše, samo se ocena kolega
smatra relevantnom prilikom definisanja problema i rešenja, zbog čega je normalna
nauka samoodržavajući, kumulativni proces rešavanja zagonetki unutar konteksta
zajedničkog analitičkog okvira. Raspad normalne nauke, kada do njega dođe, najavljuje
širenje velikog broja teorija i pojava metodoloških kontroverzi. Novi okvir nudi
definitivno rešenje za dotad zanemarene zagonetke, a za to rešenje se, s naknadnom
pameću, ispostavlja da je bilo odavno poznato, ali ignorisano. Stare i nove generacije
razmimoilaze se u mišljenjima dok nerešene zagonetke iz starog okvira postaju
potkrepljujući primeri u novom. Pošto uvek dolazi do gubitka sadržaja kao i do njegovog
povećanja, prelazak na novi pristup poprima prirodu religijskog iskustva, uključujući i
promenu ugla posmatranja (Gestalt). I kako novi okvir sve više preovlađuje, tako on sve
više postaje normalna nauka sledeće generacije.
Čitalac koji poznaje istoriju nauke odmah pomisli na kopernikovski obrat
(revoluciju), njutnovsku revoluciju, darvinovsku revoluciju ili Ajnštajn-Plankovu
revoluciju. Takozvanom kopernikovskom obratu trebalo je 150 godina da bude dovršen i
na svakom koraku je bio osporavan2. Čak je i njutnovskoj revoluciji trebalo više od jedne
generacije da bude prihvaćena u evropskim naučnim krugovima, tokom kog vremena su
pristalice Dekarta, Lajbnica i Njutna vodile teške rasprave o svakom aspektu ove nove
teorije (Cohen, 1980, str. 141 i dalje, 1985, str. 167-79). 3 Tako se ni darvinovska
revolucija ne uklapa u Kunov opis naučne revolucije: pedesetih godina XIX veka nije
bilo krize biologije. Prelazak na darvinizam bio je brz, ali nipošto trenutan. Krajem XIX i
početkom XX veka čak je došlo i do slabljenja Darvinove reputacije. Od početka
darvinovske revolucije četrdesetih godina XVIII veka do njegove savremene verzije
evolucione sinteze četrdesetih godina XX veka prošlo je oko dve stotine godina (Mayr,
1972). I na kraju, prelazak u XX veku sa klasične na relativističku i kvantnu fiziku nije
uključivao međusobno nerazumevanje ni kvazireligijska obraćenja, to jest promenu ugla
posmatranja, bar ako je verovati naučnicima koji su bili neposredno uključeni u "krizu
savremene fizike" (Toulmin, 1972, str. 103-5).4 Međutim, ovo jedva da i treba
potkrepljivati, pošto u drugom izdanju svoje knjige Kun iskreno priznaje da je njegov
raniji opis naučnih revolucija patio od retoričkih preterivanja: promene paradigmi za
vreme naučnih revolucija ne podrazumevaju potpun diskontinuitet u naučnim
raspravama, to jest, pri opredeljivanju između konkurentskih, ali potpuno neuporedivih
teorija; nerazumevanje među naučnicima tokom perioda intelektualne krize samo je
minimalno; jedina poenta u tome da se promene paradigmi nazovu "revolucijama" jeste
da se naglasi činjenica da argumenti koji se koriste za potkrepljivanje nove paradigme

2
Uzgred budi rečeno, kopernikovska heliocentrična teorija najbolji je primer u istoriji nauke trajne
privlačnosti jednostavnosti kao kriterijuma naučnog progresa: Kopernikovo delo De Revolutionibus
Orbium Celestium nije uspelo da ostvari tačnost predviđanja Ptolomejevog dela Almagest, a čak se nije
rešilo ni svih epicikla i ekscentara od kojih je vrvela Ptolomejeva geocentrična teorija, ali je predstavljalo
jezgrovitije objašnjenje većine, ako ne i svih, danas poznatih činjenica o kretanju planeta (Kuhn, 1957, str.
168-71; isto i Bynum i dr, 1981, str. 80-1, 348-52).
3
Kao što je i sam Kun (1957, str. 259) istakao u svojoj ranijoj studiji kopernikovskog obrata: "To je bilo
četrdeset godina pre nego što je njutnovska fizika čvrsto zasela na mesto kartezijanske fizike, čak i na
britanskim univerzitetima".
4
Od svih kritika koje je Kunova knjiga dobila nijedna nije razornija od one koju iznosi Toulmin (1972, str.
98-117), koji prati istoriju Kunovih ideja od prvih najava 1961. do konačne verzije iz 1970. godine. Veoma
naklonjeno, ali u mnogo pogleda jednako kritično čitanje Kuna dao je Zupe (Suppe, 1974, str. 135-51).

2
uvek sadrže neracionalne elemente koji se opiru logičkom ili matematičkom dokazivanju
(Kuhn, 1970a, str. 199-200). I kao da ovo nije bilo dovoljno, on nastavlja, žaleći se da je
ova teorija naučnih revolucija pogrešno shvaćena kao da se isključivo odnosila na velike
revolucije kao što su kopernikovska, njutnovska, darvinovska i ajnštajnovska. On sada
tvrdi da se ta šema isto toliko odnosila i na manje promene na određenim naučnim
poljima, koje možda ne izgledaju nimalo revolucionarne onima koji su van "jedinstvene
zajednice, koja se sastoji možda od manje od dvadeset pet neposredno uključenih ljudi"
(1970a, str. 180-1).
Drugim rečima, u ovoj kasnijoj Kunovoj verziji, svaki period naučnog razvoja
obeležen je velikim brojem preklapajućih i isprepletenih paradigmi. Neke od njih su
možda neuporedive, ali svakako ne sve. Paradigme ne zamenjuju jedna drugu iznenada, a
svakako se ni nove paradigme ne pojavljuju već potpuno razvijene, nego se javljaju kao
pobednici u dugom procesu intelektualnog nadmetanja.5 Očigledno je da ova priznanja u
priličnoj meri razvodnjuju očigledno dramatičnu važnost Kunove prvobitne poruke.
Međutim, ono što ostaje jeste naglasak na ulozi normativnih presuda u naučnim
kontroverzama, naročito u pogledu izbora između konkurentskih pristupa nauci, zajedno
sa nejasno formulisanom ali duboko ukorenjenom sumnjom u kognitivne faktore poput
epistemološke racionalnosti, a ne u sociološke faktore poput autoriteta, hijerarhije i
referentnih grupa kao odrednica naučnog ponašanja. Ono što je Kun uradio jeste da je
spojio propisivanje i opisivanje, izvodeći na taj način svoju metodologiju nauke iz istorije
nauke.
U jednom smislu Kunova Struktura naučnih revolucija nije doprinos metodologiji
nego sociologiji nauke. Stoga nije čudo što sukob kunovaca i poperovaca proizvodi neku
vrstu pat pozicije. Tako i sam Kun (1970b, str. 1-4, 19-21, 205-7, 238, 252-3) ističe
sličnosti svog pristupa Poperovom pristupu, tvrdeći da i on kao i Poper "čvrsto veruje u
napredak nauke", mada ipak priznaje inherentno sociološku prirodu svoga dela. Slično
tome i poperovci priznaju da "ima mnogo više Normalne Nauke, mereno časovima
ljudskog rada, nego Vanredne Nauke" (Watkins, 1970, str. 32; videti i Ackerman, 1976,
str. 50-3), ali oni takva priznanja realnosti smatraju nevažnima za normativnu suštinu
filozofije nauke. Sam Poper kaže: "za mene je ideja da se, radi prosvetljenja u vezi sa
ciljevima nauke i njenog mogućeg progresa, treba obraćati sociologiji ili psihologiji (ili ...
istoriji nauke) iznenađujuća i razočaravajuća" (1970, str. 57).

Metodologija protiv istorije

Naša diskusija o Kunovoj knjizi naterala nas je da učinimo pun krug i vratimo se na staru
zagonetku odnosa između normativne metodologije nauke i pozitivne istorije nauke,
zagonetku koja više od jedne generacije zadaje probleme nasleđenom gledištu o naučnim
teorijama. Zagonetka je sledeća: verovati da je moguće napisati istoriju nauke "kako se
stvarno odigrala" a da se ni na koji način ne prejudicira razlika između "dobre" i "rđave"
nauke, bez ikakvih apriornih ideja o zdravoj naučnoj praksi, znači upasti u induktivnu
5
Jednom rečju, Kun je na kraju odbacio četiri teze koje je Votkins (1970, str. 34-5) otkrio u njegovoj
knjizi: (1) tezu o monopolu paradigme - paradigma ne trpi protivnike; (2) tezu o inkompatibilnosti - nove
paradigme su inkompatibilne starima i neuporedive s njima; (3) tezu o nepostojanju interregnuma -
naučnici se ne dvoume oko odbacivanja stare paradigme i prihvatanja nove; i (4) tezu o promeni ugla
posmatranja ili instant-paradigmi - kada se naučnici prebace na novu paradigmu, oni to učine smesta i
potpuno.

3
zabludu pri pisanju intelektualne istorije. Ako je Poper u pravu u pogledu mita o
indukciji, oni koji žele "da to ispričaju kao što jeste" naći će se u situaciji da moraju "da
pričaju kako bi to trebalo da bude": pričajući priču o prošlim događajima na jedan način,
a ne na neki drugi, nužno će morati da otkriju svoje implicitno gledište o prirodi naučnog
objašnjavanja. Jednom rečju, sve tvrdnje o istoriji nauke prožete su metodologijom.
S druge strane, čini se da su i sve tvrdnje o metodologiji nauke isto tako prožete
istorijom. Propovedati vrline jednog naučnog metoda, a sasvim ignorisati pitanje da li
naučnici, i sada i u prošlosti, primenjuju taj metod, svakako predstavlja proizvoljno
ponašanje. Osim toga, u praksi čak i Poper otkriva da ne može da se odupre pozivanju na
istoriju nauke kao načinu da delimično opravda svoja metodološka gledišta. Stoga izgleda
da smo uhvaćeni u vrzino kolo, pošto impliciramo nemogućnost postojanja i potpuno
deskriptivne istoriografije nauke, oslobođene od metodologije, i neistorijske, isključivo
preskriptivne metodologije nauke.6 Mislim da se iz ovog vrzinog kola ne može stvarno
pobeći. Da bismo obrazložili ovu tvrdnju, moramo da razmotrimo delo Imrea Lakatoša,
koje je upravo tako osmišljeno da ovo vrzino kolo pretvori u kolo vrline. U nizu eseja,
uglavnom objavljenih između 1968. i 1971. godine, Lakatoš je razvio i proširio Poperovu
filozofiju nauke u kritičku alatku istorijskog istraživanja, uzimajući za svoju maksimu
jednu parafraziranu Kantovu tvrdnju: "Filozofija nauke bez istorije nauke je prazna;
istorija nauke bez filozofije nauke je slepa" (Lakatoš, 1978, I, str. 102). Ova maksima
savršeno izražava zagonetku, odnosno vrzino kolo, o kom raspravljamo.

Programi naučnog istraživanja

Poperova metodologija nauke jeste agresivna metodologija u smislu da, prema njenim
standardima, nešto od onoga što se zove "nauka" može da bude odbačeno kao
metodološki nezdravo. Međutim, Kunova metodologija je defanzivna metodologija, zato
što ide za tim da radije opravda nego da kritikuje stvarnu naučnu praksu.7 S druge strane,
Lakatoševa dela možemo da shvatimo kao pokušaj kompromisa između Poperove
neistorijske, ako ne i antiistorijske, agresivne metodologije i Kunove relativističke,
defanzivne metodologije, kompromisa koji ipak čvrsto stoji unutar poperovskog tabora.8
Lakatoš je "mekši" prema nauci od Popera, ali mnogo "tvrđi" od Kuna, i uvek je mnogo
skloniji da kritikuje rđavu nauku uz pomoć dobre metodologije, nego da metodološke
spekulacije kvalifikuje pozivajući se na naučnu praksu.
Za Lakatoša, kao i za Popera, metodologija sama po sebi ne daje naučnicima
knjigu pravila za rešavanje naučnih problema. Ona se bavi logikom prosuđivanja,
6
Vrzino kolo je savršeno izrazio jedan naučnik koji je često priznavao svoj dug Poperu. Razmatrajući
paradoks provere naučne metodologije kako je vrše naučnici, Piter Medavar (Medawar, 1967, str. 169)
primećuje: "Ako pretpostavimo da je metodologija netačna, onda će netačne biti i naše provere njene
validnosti. Ako pretpostavimo da je tačna, onda nema svrhe da je proveravamo, pošto je provera ne može
proglasiti nevalidnom." Drugi dokazi o široko prihvaćenoj ideji među filozofima i istoričarima nauke o
vrzinom kolu izneti su kod Lakatoša i Masgrejva (Musgrave, 1970, str. 46, 50, 198, 233, 236-8), Ahinštajna
(1974), Hesea (1973) i Laudana (1977, 5. poglavlje).
7
Razliku između agresivne i defanzivne metodologije dugujem Lacisu (Latsis, 1974).
8
Blor (Bloor, 1971, str. 104) uveliko promašuje metu, kao što ćemo videti, kada Lakatoševo delo
karakteriše kao "masivan čin revizije, koji se svodi na izdaju suštine poperovskog pristupa, i potpunu
apsorpciju nekih od Kunovih najkarakterističnijih stavova." Međutim, on nije usamljen u tome što vidi
veoma malu razliku između Kuna i Lakatoša (npr. Green, 1977, str. 6-7) i tako propušta da vidi ukupni cilj
Lakatoševe argumentacije.

4
skupom nemehaničkih pravila za prosuđivanje potpuno artikulisanih teorija. Međutim,
Lakatoš se razlikuje od Popera po tome što on ovu logiku prosuđivanja istovremeno
koristi kao istorijsku teoriju koja nagađa o razvoju nauke. Kao normativna metodologija
nauke, ona je empirijski neoboriva zato što je izvedena iz određenog gledišta o
epistemologiji. Ali, kao istorijska teorija, tvrditi da su se naučnici u prošlosti uistinu često
ponašali u skladu sa metodologijom falsifikabilnosti, ona se može apsolutno opovrgnuti.
Ako se istorija nauke uklapa u normativnu metodologiju, kaže Lakatoš, imamo razloge,
pored čisto filozofskih, da prihvatimo falsifikacionizam. Ako se ne uklapa, imamo
razloge za odbacivanje naših normativnih načela. Drugim rečima, Lakatoš tvrdi da ipak
ne možemo da izbegnemo zadatak da ispitamo istoriju nauke uz pomoć eksplicitne
falsifikacionističke metodologije da bismo ustanovili koliko je zaista polje sukoba.9
Lakatoš počinje tako što negira da su pojedinačne teorije odgovarajuće celine za
donošenje naučnih ocena. Ono što treba oceniti, i ono što se neminovno procenjuje, jesu
grozdovi manje ili više međusobno povezanih teorija ili programa naučnog istraživanja
(PNI).10 Kada se određena istraživačka strategija ili PNI suoči sa falsifikatima, doživljava
promene svojih pomoćnih pretpostavki, koje, kao što Poper tvrdi, mogu da dodaju sadržaj
ili ga oduzmu, ili, kao što Lakatoš više voli da kaže, predstavljaju ili "progresivne ili
degenerativne pomake u problemu". Za PNI se kaže da je teorijski progresivan ako svaka
naredna formulacija programa sadrži "višak empirijskog sadržaja" u odnosu na
prethodnu, to jest, ako predviđa "neku novu, do tada neočekivanu činjenicu". On je
empirijski progresivan ako je "ovaj višak empirijskog sadržaja potkrepljen" (Lakatoš,
1978, I, str. 33-4). I obrnuto, ako PNI karakteriše beskrajno dodavanje ad hoc ispravki
koje samo služe da opravdaju svaku novu činjenicu koja se pojavi, on se naziva
"degenerativnim".
Da, ali šta je "nova činjenica"? Dosad potpuno neslućena implikacija nekog PNI
(kao što je postojanje planete Neptun u njutnovskom PNI), ili činjenica koja, iako
poznata, nije dosad imala nikakvo teorijsko objašnjenje (kao što je Keplerov prvi zakon
kretanja planeta, eliptične orbite planeta oko sunca, koje su se pokazale kao jednostavne
dedukcije izvedene iz Njutnovne formule za gravitaciju). Naravno, ono prvo je mnogo
zahtevniji kriterijum od ovog drugog, i naše opredeljenje za jedno od njih uticalo bi na
naše lakatoševsko prosuđivanje o stepenu progresa nekog PNI. I sam Lakatoš je ublažio
svoj uslov nove činjenice, pa su se njegovi sledbenici ubrzo zadovoljili najlabavijom
definicijom (Hands, 1991): progresivan PNI jeste onaj koji manje ili više kontinuirano
uspeva da iznedri nova predviđanja, da sistematski objašnjava nove podatke van uzorka;
jednom rečju, on čini nešto više od toga da samo objašnjava, ma koliko ingeniozno,
fenomene koji su bili poznati pre nego što je PNI formulisan, ili još gore, da objašnjava
samo one fenomene za koje je PNI bio sastavljen da bi ih objasnio.
U svakom slučaju, razlika između progresivnog i degenerativnog PNI jeste
relativna, a ne apsolutna. Osim toga, primenjiva je, ne u datom trenutku u vremenu, već
tokom dužeg perioda. Osobina istraživačke strategije da gleda napred, za razliku od
9
Ovako bar ja razumem Lakatoša. Mora se reći da je on autor koga nije lako svesti na precizno tumačenje.
Njegova sklonost da ključne zaključke iznosi u fusnotama, da naveliko kači etikete različitim
intelektualnim stavovima, da kuje nove fraze i izraze i da uzduž i popreko navodi svoja dela - kao da bi bilo
nemoguće razumeti neki njihov deo a da se ne razume celina - sve to stoji na putu lakom razumevanju.
10
Ako se koncepcija programa naučnog istraživanja čini nejasna nekim čitaocima, mora se imati na umu da
je i koncepcija teorija isto toliko nejasna. U stvari, teško je definisati koncepciju teorije čak i kada se taj
pojam koristi u uskom, tehničkom smislu (Achinstein, 1968, 4. poglavlje)

5
izolovane teorije, prkosi instant oceni. Stoga za Lakatoša PNI nije "naučan" ni sad ni
doveka. On može da prestane da bude naučan kako prolazi vreme, prelazeći iz statusa
"progresivan" u status "degenerativan" (primer za to je astrologija), ali može se dogoditi i
obratno (parapsihologija?). Tako imamo demarkacioni kriterijum za razlikovanje nauke
od nenauke, koji je sam po sebi istorijski, koji uključuje evoluciju ideja tokom vremena
kao jedan od neophodnih elemenata.
Rasprava se sada proširuje podelom komponenata jednog PNI na rigidne i
fleksibilne delove. "Istorija nauke", primećuje Lakatoš (1978, I, str. 49-52), "jeste istorija
programa istraživanja više nego istorija teorija" i "sve programe naučnog istraživanja
može da karakteriše njihovo 'tvrdo jezgro', okruženo zaštitnim pojasom pomoćnih
hipoteza koji mora da podnese teret provere." Ovo tvrdo jezgro se uzima kao neoborivo
na osnovu "metodološke odluke njenih protagonista" i sadrži, pored čisto metafizičkih
verovanja, "pozitivnu heuristiku" i "negativnu heuristiku", koje se, u stvari, sastoje od
spiska onoga što treba i spiska onoga što ne treba uraditi. Zaštitni pojas sadrži fleksibilne
delove PNI, i upravo ovde se tvrdo jezgro kombinuje sa pomoćnim pretpostavkama radi
uobličavanja konkretnih proverljivih teorija na osnovu kojih PNI stiče svoju naučnu
reputaciju.
Pojmovi kao što su tvrdo jezgro i zaštitni pojas očigledno su izabrani zbog svog
ironičnog prizvuka. Donekle je ova razlika logična: ako PNI neprestano evoluiraju u
pokušaju da se uhvate ukoštac sa anomalijama i da obuhvate nove fenomene, onda
proističe da neke od njihovih komponenti moraju da ostanu manje-više iste, jer ćemo se u
protivnom suočiti sa potpuno novim PNI. Jednom rečju, mora da postoji nekakvo "tvrdo
jezgro" ili neki relativno rigidni deo RPI. To ne znači da je tvrdo jezgro RPI usađeno u
beton pri nastanku programa. Naprotiv, i ono evoluira, ali mnogo sporije nego zaštitni
pojas. Tvrdo jezgro, kao što smo rekli, sastoji se od empirijski neoborivih verovanja, te se
stoga svodi na ono što su drugi nazvali "metafizikom". 11 Drugim rečima, nema kod
Lakatoša pozitivističke opsesije da se jednom zauvek reši metafizike. Kao i Poper (1959,
str. 38), Lakatoš je ubeđen da su naučna otkrića nemoguća bez metafizičkih opredeljenja.
Jednostavno rečeno, metafizika nauke namerno je sakrivena od pogleda u tvrdom jezgru,
vrlo slično kartama u pokeru koje su sakrivene u rukama onog ko deli, dok se stvarna igra
nauke odvija slično kartama u rukama igrača, to jest, falsifikabilnim teorijama u
zaštitnom pojasu.
Lakatoš tvrdi da Poperov kriterijum falsifikabilnosti ne iziskuje samo da naučna
teorija bude proverljiva nego i da bude nezavisno proverljiva, to jest da bude u stanju da
predvidi rezultat koji istovremeno ne predviđa neka rivalska teorija. U tom slučaju,
poperovsko "potkrepljivanje" iziskuje najmanje dve teorije, a isto važi i za PNI. Jedan
PNI proglašava se superiornim u odnosu na neki drugi ukoliko objašnjava sve činjenice
koje predviđa rivalski PNI i, pored toga, iznosi i dodatna predviđanja, od kojih se neka
potvrđuju empirijski (Lakatoš, 1978, I, str. 69, 116-17). Lakatoš ilustruje ovaj argument

11
Lakatoševo "tvrdo jezgro" izražava ideju koja je praktično identična onoj koju prenosi Šumpeterov
pojam "vizija" u istoriji ekonomije - "predanalitički kognitivni čin koji analitički napor snabdeva
sirovinama" (Schumpeter, 1954, str. 41-3) - ili Goldnerove "hipoteze sveta", koje imaju velik značaj u
njegovom objašnjenju činjenice zašto sociolozi prihvataju jednu teoriju, a drugu odbacuju (Goldner, 1971,
2. poglavlje) Marksova teorija ideologije može se razumeti kao izrazita teorija o prirodi Lakatoševog
"tvrdog jezgra". Marks je s pravom smatrao da "ideologija" igra značajnu ulogu u naučnom teoretiziranju,
ali je sasvim pogrešio kada je mislio da je klasni karakter te ideologije od odlučujuće važnosti za
prihvatanje ili odbacivanje naučnih teorija (videti Seliger, 1977, naročito str. 26-45, 87-94).

6
analizom Njutnove teorije gravitacije - "verovatno najuspešniji program istraživanja u
istoriji" - a potom opisuje tendenciju fizičara posle 1905. godine da se pridruže taboru
teorije relativnosti, koja uključuje Njutnovu teoriju kao poseban slučaj. On označava ovaj
prelazak sa njutnovskog na ajnštajnovski PNI kao "objektivan", pošto se većina fizičara
ponašala kao da veruje u lakatoševsku metodologiju programa naučnog istraživanja
(MPNI).
Naravno, desilo se da ovaj konkretni događaj u istoriji nauke nije doveo do
praktično nikakvog gubitka sadržaja prilikom prelaska iz degenerativnog PNI u onaj
progresivni: njutnovski sistem može se smatrati specijalnim slučajem u Ajnštajnovoj
obuhvatnijoj teoriji relativnosti. Ali ne uklapa se sva istorija nauke tako glatko u ideju
stalnog, kumulativnog naučnog progresa gde stare teorije stalno nasleđuju nove, opštije
teorije. Dodatak sadržaja tokom naučnog progresa dolazi na uštrb izvesnog gubitka
sadržaja, u kom slučaju se opet vraćamo na poznati kunovski problem neuporedivosti
narednih istraživačkih strategija. Ipak, Lakatoš ide dalje i iznosi unekoliko iznenađujuću
tvrdnju da se sva istorija nauke može slično opisati kao "racionalna" preferencija
naučnika za progresivne u odnosu na degenerativne PNI, očigledno zato što dodatak
sadržaja uvek prevazilazi gubitak sadržaja, te on definiše svaki pokušaj da se to učini kao
internu istoriju nauke (str. 102).
Nasuprot tome, eksterna istorija nisu samo normalni pritisci društvenog i
političkog okruženja koje obično povezujemo sa rečju eksterni, nego i svaki neuspeh
naučnika da deluju u skladu sa MNPI, na primer preferiranje degenerativnog NPI u
odnosu na progresivni na osnovu činjenice da je prvi jednostavniji od drugog. Lakatoš ni
na trenutak ne pretpostavlja da interna istorija bilo kada može da predstavlja celu priču -
to učiniti, značilo bi da su naučnici uvek savršeno "racionalni", što je postavka za koju je
on suviše kunovac da bi je razmatrao (str. 130, 133). On priznaje da tvrdnja da se sva
istorija nauke može objasniti isključivo "internom" racionalnom rekonstrukcijom možda
nije održiva u svetlu istorijskih dokaza, ali preporučuje da prioritet damo internoj istoriji
pre nego što se prihvatimo eksterne. Alternativno tome, ono što možemo da uradimo jeste
"da iznesemo internu istoriju u tekstu, a u fusnotama da ukažemo na to kako se stvarna
istorija 'loše ponela' u svetlu njene racionalne rekonstrukcije" (str. 120), što je savet kog
se on sam držao u svojoj slavnoj istoriji Ojlerovih matematičkih teorema o poliedrima
(Lakatoš, 1976).12 Istorija nauke pisana u ovom stilu, nagađa Lakatoš, u stvari bi
zahtevala samo mali broj fusnota koje bi se odnosile na eksternu istoriju.
Odgovarajući na Lakatoševu kritiku njegove sociopsihološke teorije, Kun
(1970b, str. 256) minimalizuje razlike među njima dvojicom: "Iako je njegova
terminologija različita, njegov analitički aparat je blizak mom baš koliko treba: tvrdo
jezgro, rad u zaštitnom pojasu i degenerativna faza skoro su paralele mojim
paradigmama, normalnoj nauci i krizi." On, međutim, tvrdi da "ono što Lakatoš zamišlja
kao istoriju nije uopšte istorija nego filozofija koja lažira primere. Tako prikazana,
istorija ne bi načelno mogla da ima ni najmanji efekat na prethodeći filozofski stav koji ju
je oblikovao" (Kun, 1971, str. 143). Lakatoš odgovara na ovaj argument tako što tvrdi da
je njegov pristup istoriografiji nauke savršeno podoban za postdikciju novih istorijskih
12
Tačnije bi bilo reći da je njegov savet bio racionalizacija njegove istorije Ojlerovih teorema, koja je prvi
put objavljena 1964. godine. To blistavo delo pisano je u formi Platonovih dijaloga, a sve reference vezane
za istoriju date su u fusnotama. Ono pokazuje da su takve vekovne koncepcije poput "strogosti",
"elegancije" i "dokaza", koje se odavno smatraju stvarima čiste logike, imale dug istorijski razvoj kao i
njihovi naučni parovi "uverljivost", "jednostavnost", "deduktivna nužnost", itd.

7
činjenica, to jest činjenica koje su neočekivane u svetlu postojećeg pristupa istoričara
nauke. U tom smislu, "metodologija programa istoriografskog istraživanja" može da se
opravda pomoću same MPNI. Ona će se pokazati kao "progresivna" ako i samo ako
promoviše otkrivanje novih istorijskih činjenica (Lakatoš, 1978, I, str. 131-6). Dakle,
pokazaće se na delu. Ostaje da se vidi da li je istorija nauka, prirodnih ili društvenih,
plodonosnije zamišljena, ne kao stalan niz poboljšanja paradigme koju svakih nekoliko
stotina godina probode kunovska naučna revolucija, nego niz lakatoševskih programa
istraživanja koji stalno jedan drugog zamenjuju teorijama stalno rastućeg empirijskog
sadržaja.
Lakatoševe koncepcije PNI i MPNI već su inspirisale ceo niz reinterpretacija i
poznatih i nepoznatih epizoda iz istorije nauke (videti Urbach, 1974; Howson, 1976),
uključujući i njihovu primenu u ekonomiji, koju ćemo kasnije u ovoj knjizi ispitati nešto
detaljnije (videti i De Marchi i Blaug, 1991). Da li ove studije zaista pokazuju heurističku
moć Lakatoševog metaistorijskog programa istraživanja, ostavićemo drugima da o tome
donesu sud, ali pravično bi bilo reći da u krajnjoj analizi Lakatoš, kao i Poper, nailazi na
iste teškoće u pronalaženju srednjeg puta između preskriptivne bahatosti i deskriptivne
poniznosti.
Kao što smo videli ranije, Poper savetuje naučnicima šta da rade - ali ne isključuje
mogućnost da se naučni progres može ostvariti i ako se njegovi saveti ne prihvate. Slično
tome, Lakatoš karakteriše svoju MPNI kao ex post prosuđivanje prošlih programa
naučnog istraživanja koji se ne mogu tek tako izjednačiti sa heurističkim savetima živim
naučnicima da odbace degenerativne PNI i uključe se u progresivne. On propoveda
toleranciju prema tek započetim PNI koji još nisu uspeli da predvide nove činjenice i
odbija da osudi naučnike koji se drže degenerativnih PNI ako oni iskreno priznaju da je
njihov program degenerativan. On, međutim, dodaje da su urednici naučnih časopisa
sasvim u pravu kada odbijaju da objave radove koji proizilaze iz degenerativnih PNI, a u
pravu su i istraživačke fondacije što odbijaju da ih finansiraju (Lakatoš, 1978, I, str. 117).
Nije teško videti da se ove razlike svode na neku vrstu intelektualne šizofrenije, pošto
nikakvi rokovi nisu navedeni ni za naučnike, ni za naučne časopise, ni za istraživačke
fondacije. Fajerabend (Feyerabend, 1976, str. 324n) zlobno primećuje da "se može
komentarisati besmislenost tačke gledišta po kojoj lopov može da ukrade koliko mu duša
želi, [i] da ga i policija i običan svet hvale kao poštenjačinu pod uslovom da svima kaže
da je lopov."
Jasno je da Lakatošev pokušaj da razdvoji prosuđivanje od preporuke, da zadrži
kritičku metodologiju nauke koja je otvoreno normativna, ali koja je ipak u stanju da
posluži kao osnova programa istraživanja istorije nauke, mora da se oceni bilo kao uspeh
ili kao neuspeh, premda veličanstven neuspeh.13
Fajerabendov anarhizam

Mnoge pokušaje iz Lakatoševih dela da se umekšaju "agresivne" karakteristike

poperizma, da se prošire granice onoga što je dozvoljeno, slede neki od novijih kritičara

13
Ovaj neuspeh potvrđuje hrabri ali neubedljivi pokušaj jednog od njegovih učenika da preformuliše
Lakatoševu MPNI; videti Worrall (1976, str. 161-76). Druge uverljive kritike Lakatoša nalaze se kod
Bergsona (1976) i Toulmina (1976).

8
nasleđenog gledišta o teorijama poput Hansona, Polanjija (Polanyi) i Toulmina, a najviše
Paul Fajerabend.14
Svi ovi autori negiraju pozitivističku razliku između "konteksta otkrića" i
"konteksta opravdanja" (v. naročito Toulmin, 1972, str. 478-84; Fajerabend, 1975, pogl.
5, 14). Naravno, oni se slažu da se logičko i empirijsko opravdanje ne mogu svesti na
izlaganje o njihovom istorijskom poreklu, ali ipak odbijaju da sasvim razdvoje ex post
prosuđivanje validnosti od proučavanja geneze teorija. Drugim rečima, svi oni se povode
za Kunom i Lakatošem i odbacuju poperovski program potpuno neistorijske filozofije
nauke, tim pre što svaki od njih neprestano naglašava u osnovi javni i kooperativni
karakter naučnih saznanja: upravo je interpersonalna proverljivost uobličena u ideji o
beskonačno ponovljivim rezultatima, zaštitni znak nauke i jedino je ona razlikuje od svih
ljudskih konceptualnih aktivnosti. Čak je i u knjizi Majkla Polanjija, Lična saznanja
(Personal Knowledge), osnovni argument o nauci u kontradikciji sa naslovom: šta god
naučno saznanje bilo, svakako nije isključivo lično saznanje koje se ne može preneti
drugima (npr. Polanyi, 1958, str. 21, 153, 164, 183, 292-4; v. i Ziman, 1967, 1978). Može
da bude neslaganja oko toga šta se može uverljivo preneti drugima, ali nema neslaganja
oko ideje da naučne teorije moraju da budu procenjive u smislu opservacija koje su
barem načelno dostupne svim posmatračima. Međutim, kada se toj uslov zadovolji,
odmah postaje jasno da će nove opservacije promeniti ove procene, što za posledicu ima
to da se jedan neminovan evolucioni element uvlači u prosuđivanje naučnih teorija. Stoga
poperovski napad na "genetsku grešku", zamućivanje istorijskog porekla empirijskom
validnošću, pada u vodu.
Još jedna stalno prisutna nota u novom pogledu na naučne teorije jeste ideja da su
sve empirijske opservacije nužno zasnovane na teoriji i da su čak i najobičnije
perceptivne radnje poput gledanja, dodirivanja i slušanja duboko uslovljene prethodnom
konceptualizacijom. Kako kaže Hanson (1965, str. 7), čija je to bila praktično fiks-ideja:
"u gledanju ima više od onoga što se vidi golim okom." 15 U ovom konkretnom pogledu,
novo gledište je bliže Poperu, koji se još davno divio paradoksu po kojem se zahteva
žestoka provera teorija u smislu njihovih predviđanja koja su opservabilna, a istovremeno
se tvrdi da su sva posmatranja u stvari interpretacije u svetlu neke teorije. Iako nije
izbegao da upadne u očiglednu kontradikciju, Poper je mudro odbio da definiše pojam
opservabilan: "Mislim da bi tu reč trebalo uvesti kao nedefinisan pojam koji upotrebom
postaje dovoljno precizan" (Poper, 1959, str. 103; isto i str. 107n). Za neke je ovo uvek
bio savet očajnika. Dato nam je ruho za koje se posle ispostavilo da je providno. 16 Ali za
one koji su prihvatili važnost Dijem-Kvinove teze i lakatoševsku lekciju da svaka provera

14
Gaston Bašlar (Gaston Bachelard), francuski filozof nauke, koji je malo poznat van Francuske, mora se
prključiti engleskim i američkim kritičarima nasledjenog gledišta. Za komentar o Bašlaru, videti Baskar
(1975).
15
Ekonomistima bi trebalo da su dobro poznati Hansonovi argumenti, pošto su citirani u prvom poglavlju
Samuelsonovog dela Ekonomija (Economics, 1976, str. 10-12). Neki sociolozi nauke (Collins, 1985)
odvode ideju teorijom nabijenih dokaza korak dalje. Pošto je eksperimentisanje veština, nikad nije jasno da
li je drugi eksperiment izvršen dovoljno dobro da bi važio za repliku prvog eksperimenta. Potrebni su
daljnji eksperimenti da se proveri kvalitet drugog eksperimenta - i tako dalje. Na taj način možemo da
pokažemo da ne postoji ono što se zove replikacija laboratorijskih eksperimenata. Svaki eksperiment je sui
generis, pa je stoga, po ovom gledištu, mnogo hvaljena replikabilnost naučnih nalaza samo mit.
16
v. inače pronicljivu, ali logički nedoslednu, nihilističku kritiku ove Poperove teze od strane jednog
marksističkog autora: Hindes (Hindess, 1977, 6. poglavlje).

9
podrazumeva trougaonu borbu između činjenica i još najmanje dve teorije, prihvatiće
teorijom nabijenu prirodu empirijskih opservacija bez negodovanja.
Da, činjenice su manje ili više nabijene teorijom, ali one ne moraju u potpunosti
da budu sastavljene na osnovu teorija koje treba da potkrepe. Postoje činjenice koje su
opservirani događaji, gde je broj opservacija veoma velik ili su te opservacije očigledne
same po sebi, pa je dotična činjenica univerzalno prihvaćena kao dokaz. Ali, postoje i
izvedene činjenice, kao što je postojanje atoma i gena, koje u stvari nisu podaci zasnovani
na direktnom iskustvu, ali su ipak dobile status nepobitnih činjenica. Na kraju, postoje i
još hipotetičnije činjenice, gde su dokazi ili sumnjivi ili podložni suprotstavljenim
interpretacijama (npr. telepatija, poltergajsti i NLO). Svet je svakako pun misterioznih
"činjenica" koje tek čekaju racionalno objašnjenje (v. Mitchell, 1974). Jednom rečju,
činjenice su bar donekle nezavisne od teorija, makar samo zbog toga što mogu da budu
istinite iako je dotična teorija pogrešna. Na nižem nivou one mogu da budu u skladu sa
nekoliko teorija čije su postavke na višem nivou u sukobu. A proces ispitivanja činjenica
uvek uključuje relativno poređenje između među manje ili više pogrešnih teorija. Kad se
složimo oko toga da su nam uskraćena apsolutno izvesna saznanja, nema ničeg
inherentno nezgodnog u vezi sa duboko isteoretizovanom prirodom našeg načina
gledanja na činjenice o stvarnom svetu.
Međutim, ako spojimo koncepciju teorijom nabijenih činjenica sa kunovskom
idejom gubitka sadržaja u kasnijim teorijama, paradigmama ili PNI, pa konkurentski
teorijski sistemi postanu teški za poređenje ako ne i doslovno neuporedivi, dolazimo u
položaj u kom se čini da više nema nikakvog osnova za racionalno opredeljivanje između
sukobljenih naučnih teorija. Upravo je ovo položaj teorijskog anarhizma koji Fajerabend
vrlo duhovito i rečito zastupa u svojoj knjizi Protiv metoda (Against Method), idući tako
daleko da kaže da bi izraz "neozbiljni dadaizam" bolje opisivao njegov stav nego
"ozbiljni anarhizam" (Fajerabend, 1975, str. 21, 189-96). Fajerabendov intelektualni
razvoj kao filozofa nauke prikladno je okarakterisan kao "putovanje od jednog ultra-
poperovskog Popera do jednog ultra-kunovskog Kuna" (Baskar [Bhaskar], 1975, str. 39).
U knjizi Protiv metoda pre svega se tvrdi da ne postoje kanoni naučne
metodologije, bez obzira na to koliko oni bili čvrsto zasnovana na epistemologiji, koji u
nekom trenutku istorije nauke nisu nekažnjeno prekršeni. Štaviše, neki od najvećih
naučnika uspeli su tako što su namerno kršili svako pravilo zdrave procedure
(Fajerabend, 1975, str. 23; isto i u 9. poglavlju). Drugo, teza da nauka raste tako što
inkorporira starije teorije kao posebne slučajeve novijih, opštijih teorija, jeste mit.
Stvarno preklapanje suprotstavljenih i naučnih teorija toliko je malo da čak ni rafinirani
falsifikacionizam nema za šta da se uhvati pri racionalnom prosuđivanju (str. 177-8).
Treće, do naučnog progresa, kako god da se on zamišlja ili meri, dolazilo je samo u
prošlosti zato što naučnici nisu bili okovani nikakvom filozofijom nauke: filozofija nauke
je jedna od onih "bastardnih disciplina ... kojima se ne može pripisati nijedno otkriće" i
"jedino načelo koje ne sprečava progres jeste: sve može" (str. 302, 23).
Nauka, tvrdi Fajerabend, "mnogo je ‚traljavija‘ i ‚iracionalnija‘ nego njen
metodološki imidž". I više od toga, nema demarkacionog kriterijuma kojim bi ona mogla
da se razgraniči od nenauke, pa čak ni mita (str. 179, 297). "Sve može", objašnjava on,
"ne znači da ne postoje racionalna metodološka načela, nego samo da, ako želimo da
imamo univerzalna metodološka načela, ona moraju da budu isto toliko prazna i
neodređena kao i ‚sve može‘. ‚Sve može‘ ne izražava nijedno moje ubeđenje, nego je

10
šaljiv rezime sudbine racionalista" (1978, str. 188; isto i str. 127-8, 142-3, 186-8).
Jednom rečju, on nije protiv metoda u nauci, nego protiv metoda uopšte, uključujući i
njegov sopstveni savet da metode treba ignorisati ("da bi čovek bio istinski dadaista,
mora da bude i antidadaista").
Ali Fajerabend ne želi samo da saseče metodologiju. Stvarna meta strela njegovog
skepticizma jeste represivni uticaj same nauke, a naročito nadmeni stav naučnog
establišmenta da je on jedini otkrio tačne metode za otkrivanje istine: nauku treba
odvojiti od države, da bi roditelji imali pravo da puste svoju decu da uče magiju radije
nego nauku u državnim školama ako to deca žele (1975, str. 299). Jedina konačna
vrednost višeg reda jeste sloboda, a ne nauka. Kao što kaže jedan kritičar: "za
Fajerabenda jedina sloboda koja zaslužuje to ime jeste da čovek radi ono što želi na svoj
način" (Baskar, 1975, str. 42). Na kraju, Fajerabendova knjiga se svodi na zamenu
filozofije nauke filozofijom "dece cveća".17

Povratak prvim principima

Šta da zaključimo o tako ekstremnom skepticizmu, relativizmu i voluntarizmu

kakav je Fajerabendov? Fajerabend uspeva da razori ne samo svoju sopstvenu analizu
nego i samu disciplinu kojoj bi trebalo da da doprinos. Moramo li zaista da zaključimo,
posle vekova sistematskog filozofiranja o nauci, da je nauka jednaka mitu i da u nauci sve
može kao što može u snu? Ako je tako, onda astrologija nije ništa gora ni bolja od
atomske fizike — na kraju krajeva, postoje neki dokazi u prilog natalnoj astrologiji, koja
predviđa izbor zanimanja pojedinca na osnovu položaja planeta u trenutku njegovog
rođenja,18 veštice mogu da budu isto toliko stvarne kao i elektroni — činjenica je da su
najobrazovaniji ljudi više od dva veka verovali u veštice (Trevor-Roper, 1969). Zaista su
nas posetili supermeni iz svemira, jer tako kaže Deniken, koristeći stari trik verifikacije
bez pozivanja na osvedočena alternativna objašnjenja. Planetu Veneru je izbacio Jupiter
oko 1500. godine pre nove ere, ona se zamalo sudarila sa Zemljom, a u svojoj sadašnjoj
orbiti se našla tek oko 800. godine p.n.e, hoće Velikovski da nas ubedi, tako
proglašavajući Bibliju manje-više preciznim prikazom savremenih katastrofa. 19 Biljke
17
Medjutim, nikakva kritika izrečena na račun Fajerabendovog dela Protiv metoda ne može da umanji
njegov divlji „šarm“ u najboljem smislu te reči. Ono pokazuje urnebesno šaljivo nepoštovanje prema
naučnom Panteonu, zaljubljeno je u sve autsajdere, uključujući i marksiste, astrologe i Jehovine svedoke, a
smeje se na svoj račun isto koliko i na tudji. Zaista je teško biti siguran u to da nas autor sve vreme ne vuče
za nos. Delo Against Method naišlo je na veliki interes kritičara, a u svojoj novoj knjizi Fajerabend (1978)
reaguje na svoj karakterističan način odgovarajući kritičarima tekstovima dvostruko dužim od njihovih
kritika, optužujući ih za nerazumevanje, pogrešno tumačenje, direktno iskrivljavanje, izbegavanje problema
i, najviše od svega, za pomanjkanje smisla za humor. On nas uverava da postoje metodi različiti od onih
koje naučnici favorizuju, a koji bi mogli da dopune racionalne naučne metode, ali nam ne kaže koji su to
metodi. Njegovi protivdokazi se mahom sastoje od ličnih anegdota o uspešnim iskustvima sa
neortodoksnom medicinom. U još novijoj knjizi, on nastavlja da brani astrologiju, pa čak i vračanje, kao
primere radikalnog pluralizma u svim intelektualnim aktivnostima (Fajerabend, 1988).
18
V. Vest i Tunder (West, Toonder, 1973, str. 158, 162-74). Na primer, Kun (1970b, str. 7-10) je tvrdio da
„natalna“ astrologija (predvidjanje budućnosti pojedinaca) za razliku od „mundane“ astrologije
(predvidjanje budućnosti celih naroda i rasa) mora, na osnovu Poperovog demarkacionog kriterijuma, da
bude priznata kao prava nauka, makar bila i osporavana. V. i Ejzenk (Eysenck, 1979).
19
Argumentacija Velikovskog bila bi uverljivija da se odnosi na milion godina ranije. Njegova teorija je
sjajan primer teorije pune predvidjanja, od kojih su gotovo sva improvizovana. Osim toga, on promašuje
isto toliko često koliko i pogadja (Goldsmit [Goldsmith], 1977).

11
imaju emocije i mogu da primaju ono što ljudska bića hoće da im komuniciraju. 20 Lečenje
verom je na istoj nozi sa savremenom medicinom, a spiritualizam ponovo posluje kao
odgovor na ateizam.
Ako se odupiremo takvim radikalnim implikacijama, kažimo sasvim jasno da taj
otpor ne može da bude zasnovan na navodno čvrstoj steni epistemologije. Niti može da se
oslanja na praxis, kao što lenjinisti vole da kažu, to jest, na praktično iskustvo društvenih
grupa koje delaju na osnovu određenih ideja. Praxis opravdava Makartijev (McCarthy)
antikomunizam i antisemitizam "Protokola sionskih mudraca" isto koliko i verovanje u
trockističku zaveru na montiranim moskovskim sudskim procesima, pošto je reč samo o
pomodnom nazivu za mišljenje većine.21 Jedini odgovor koji možemo da damo na
filozofiju "sve može" jeste disciplina koju nameću ideali nauke. Nauka, uprkos svim
svojim manjkavostima, jeste jedini samoispitujući i samopopravljajući ideološki sistem
koji je čovek dosad izgradio. Uprkos intelektualnoj inerciji, uprkos usađenom
konzervativizmu i uprkos zatvaranju redova da bi se jeretici držali na odstojanju, naučna
zajednica ostaje lojalna idealu intelektualnog nadmetanja u kom nije dozvoljeno nijedno
drugo oružje sem dokaza i argumenata. Pojedini naučnici ponekad ne dostignu ove
ideale, ali naučna zajednica kao celina ipak predstavlja paradigmatski primer otvorenog
društva.

U prilog metodološkom monizmu

Do sada, kad smo govorili o nauci, jedva da smo pomenuli društvene nauke, a još
manje ekonomiju. Međutim, da bismo završili postavljanje temelja za naše kasnije
analize ekonomske metodologije, sada moramo da postavimo ono famozno pitanje
vezano za filozofiju društvenih nauka: da li postoji jedan jedini metod koji je primenjiv
na sve nauke bez obzira na predmet njihovog proučavanja, ili svaka društvena nauka
koristi logiku istraživanja koja je svojstvena samo njoj? Ima mnogo naučnika na polju
društvenih nauka koji traže od filozofije nauke da im kaže kako da bolje imitiraju fiziku,
hemiju i biologiju, a ima i onih koji su ubeđeni da društvene nauke poseduju jedno
intuitivno razumevanje svog predmeta proučavanja kojeg su naučnici sa polja prirodnih
nauka lišeni. Čak i filozofi nauke, koji čvrsto insistiraju na tome da sve nauke moraju da
se drže iste metodologije, ponekad nameću posebne uslove za dolaženje do validnih
objašnjenja unutar društvenih nauka. Tako Poper u svojoj knjizi The Poverty of
Historicism (Beda istoricizma) prvo najavljuje doktrinu metodološkog monizma — "sve
nauke koje se bave teorijom ili generalizacijom [treba da] se koriste istim metodom, bilo
da su prirodne ili društvene" — a onda za društvene nauke propisuje načelo
metodološkog individualizma: "zadatak društvene teorije jeste da pažljivo konstruiše i
analizira naše sociološke modele deskriptivnim ili nominalističkim pojmovima, odnosno,

20
Ovom nagadjanju nedostaje teorija i ono se isključivo oslanja na nekoliko sugestivnih eksperimenata i,
naravno, na veliku psihološku privlačnost (v. Tompkins i Berd [Bird], 1973).
21
Kao što primećuje Polanji (1958, str. 183): „Gotovo svaka sistematska greška koja je zavaravala ljude
hiljadama godina zasnivala se na praktičnom iskustvu. Horoskopi, inkantacije, proroštva, magijsko bajanje,
isceljenja vračeva i isceljitelja pre pojave moderne medicine, sve se to vekovima učvršćivalo u očima
javnosti na osnovu njihove uspešnosti u praksi. Naučni metod je smišljen upravo u svrhu objašnjavanja
prirode stvari pod pažljivije kontrolisanim uslovima i na osnovu rigoroznijih kriterijuma od onih koji su
prisutni u situacijama koje proizvode praktični problemi.“

12
pojmovima vezanim za pojedince, njihove stavove, očekivanja, odnose, itd." (Poper,
1957, str. 130, 136). Sve ovo je, u najmanju ruku, pomalo zbunjujuće za početnika.
Počnimo tako što ćemo razmotriti argumente u prilog doktrini jedinstva nauka,
odnosno onom što zovemo metodološki monizam. Niko ne poriče da društvene nauke
često koriste tehnike istraživanja različite od onih koje su uobičajene u prirodnim
naukama: na primer tehnika učesnik-posmatrač u antropologiji, tehnika anketiranja u
sociologiji, multivarijetetna statistička analiza u psihologiji, sociologiji i ekonomiji za
razliku od kontrolisanih laboratorijskih eksperimenata u mnogim prirodnim naukama.
Međutim, važno je napomenuti da se tehnike istraživanja možda ništa više ne razlikuju
između društvenih i prirodnih nauka uzetih u celini nego između pojedinačnih prirodnih
nauka uzetih odvojeno. Ali metodološki monizam nema nikakve veze sa tehnikama
istraživanja, nego sa "kontekstom opravdanja" teorija. Metodologija neke nauke
predstavlja njeno suštinsko sredstvo za prihvatanje ili odbacivanje teorija ili hipoteza.
Stoga smatrati da društvene nauke treba da koriste metodologiju različitu od
metodologije prirodnih nauka znači zagovarati zapanjujuće gledište da teorije ili hipoteze
o društvenim pitanjima treba vrednovati na načine koji su radikalno različiti od onih koji
se koriste za vrednovanje teorije ili hipoteze o prirodnim pojavama. Kategoričko
poricanje takvog metodološkog dualizma sačinjava ono što zovemo metodološki
monizam.
Na ovu doktrinu postoji jedna stara i jedna nova zamerka. Stara zamerka potiče od
izvesnog nemačkog filozofa iz XIX veka, pripadnika neokantovske škole, a vrti se oko
koncepta Verstehen ili "razumevanja". Nova zamerka izvedena je iz nekih kasnijih
Vitgenštajnovih (Wittgenstein) filozofskih dela koja imaju veze sa značenjem ljudskih
postupaka, kojima, kao i uvek, upravljaju društvena pravila. Razmotrićemo ih odvojeno.
Nemački pojam Verstehen odnosi se na razumevanje iznutra pomoću intuicije i
empatije, za razliku od znanja koje dolazi spolja putem posmatranja i merenja. Drugim
rečima, znanje iz prve ruke koje je razumljivo nama kao ostalim ljudskim bićima umesto
znanja iz druge ruke koje ne odgovara ničemu što ljudi mogu da shvate. Jasno je da su
naučnici sa polja prirodnih nauka lišeni ove vrste učesničkog znanja, znanja iz prve ruke,
zato što ne mogu da zamisle kako je to biti atom ili molekul. 22 Ali naučnici sa polja
društvenih nauka, koji se bave ljudskim postupcima, mogu da se užive u situaciju
ljudskih subjekata koje analiziraju, mogu da se posluže introspekcijom kao izvorom
saznanja o ponašanju ovih subjekata, pa u tom smislu imaju inherentnu prednost u
odnosu na proučavaoca prirodnih pojava. Ne samo što je Verstehen neophodna značajka
adekvatnog objašnjenja u društvenim naukama, čime diskvalifikuje takve grane
psihologije kao što je Skinerov (Skinner) biheviorizam nego je i izvor jedinstvene snage u
poređenju sa eksternim saznanjima naučnika sa polja prirodnih nauka.
Metodološki problem kod doktrine Verstehen isti je kao i problem koji prati
upotrebu introspekcije kao izvora dokaza o ljudskom ponašanju: kako znamo da je
određena primena doktrine Verstehen pouzdana? Ako dovedemo u sumnju određeni čin
empatije, kako će onaj ko koristi empatiju da vrednuje svoj metod? Ako se validnost
empatičkog metoda može nezavisno utvrditi, obično se ispostavlja da je bio suvišan.
Osim toga, možemo da sumnjamo u to da naučniku sa polja društvenih nauka zaista
pomažu dodatne informacije koje dobija introspekcijom i empatijom pošto znanje iz prve

22
Zabavnu odbranu doktrine Verstehen pod nazivom „Kada bi materija umela da govori“ v. u Mahlup
(1978, str. 315-32).

13
ruke stvara nezgodan problem sa izveštajima koji bilo namerno ili nesvesno navode na
pogrešan trag. U skladu s tim, lako je naći razloge koji idu u prilog intuiciji i empatiji kao
dodatnim izvorima saznanja koji stoje na raspolaganju naučnicima sa polja društvenih
nauka i koji mogu da pomognu da se osmisli odgovarajuća hipoteza o ljudskom
ponašanju, ali je teško podržati argument u prilog verstehende društvenih nauka u
"kontekstu opravdanja" (v. Nagel, 1961, str. 473-6, 480-5; Rudner, 1966, str. 72-3;
Lesnof, 1974, str. 99-104).
Novu i oštru zamerku metodološkom monizmu izneo je Piter Vinč (Peter Winch)
u svojoj knjizi Idea of a Social Science (Ideja o jednoj društvenoj nauci, 1958), koja je
bila predmet mnogih rasprava, a ona je vezana za neke od metodoloških ideja Maksa
Vebera (Max Weber), naročito za ideju idealnih tipova koji utelovljuju značenja koja
ljudi pripisuju svojim delima.23 Centralna nit u ovom tipu mišljenja jeste da značenje nije
kategorija otvorena ovlašnoj analizi i da, sve dok ljudsko ponašanje po pravilima čini
predmet proučavanja istraživanja društva, objašnjavanje u društvenim naukama ne sme
da bude u smislu fizičkog uzroka i posledice, već u smislu motiva i namera pojedinaca.
Drugim rečima, saznanja koja su odgovarajuća za istraživanje društva mogu se steći
samo ako se "nauče pravila", a naučiti pravila sa svoje strane povlači poznavanje pojava
iznutra, to jest, posedovanje iskustva ponašanja koje je u skladu s tim pravilima. Tako se
nova zamerka metodološkom monizmu na kraju uklapa u staru zamerku doktrini
Verstehen. Obe su podložne istim kritikama koje kažu da nam se ne nudi nikakav
interpersonalno proverljiv metod vrednovanja tvrdnji o ponašanju po pravilima (Rudner,
1966. str. 81-3; Lesnof, 1974, str. 83-95; Rajan [Ryan], 1970, 1. i 6. poglavlje).
Pitanje doktrine Verstehen i smislenosti postupanja po pravilima usko je i zaista
zbunjujuće vezano za poperovski princip metodološkog individualizma. Taj princip tvrdi
da se objašnjenja društvenih, političkih ili ekonomskih pojava mogu isključivo smatrati
za adekvatna ako se uklapaju u verovanja, stavove i odluke pojedinaca. Ovaj princip je u
suprotnosti sa navodno neodrživim principom metodološkog holizma, po kom se
društvene celine postuliraju tako da imaju svrhu ili funkciju koja se ne može svesti na
verovanja, stavove i postupke pojedinaca koji ih sačinjavaju. Žestina Poperovog
insistiranja na metodološkom individualizmu nipošto nije jasna iz njegovih dela
(Akerman [Ackermann], 1976, str. 166). Pedesetih godina XX veka vodila se velika
rasprava o tom pitanju, ali sam Poper nije u njoj učestvovao.24
Ta rasprava je uspela da raščisti određenu konfuziju koja neminovno prati
imperativ metodološkog individualizma. Izraz "metodološki individualizam" očigledno je
izmislio Šumpeter (Schumpeter) još 1908. godine, a Šumpeter je bio i prvi koji je
razlikovao metodološki individualizam od "političkog individualizma", od kojih prvi
propisuje način ekonomske analize koja uvek počinje ponašanjem pojedinaca, dok druga

23
Veberovi idealni tipovi nisu neke apstraktne koncepcije, nego posebne vrste konstrukcija koje su
konkretno vezane za misleće i osećajuće ljudske činioce i događaje koji proističu iz postupaka ovih činilaca
(npr. ekonomski čovek, kapitalizam, birokratija, itd.). Jednom rečju, Veberova definicija idealnog tipa
uključuje Verstehen kao jedan od njenih suštinskih elemenata. Ono što je Veber hteo da kaže naišlo je na
veliko nerazumevanje, delom zato što je bilo nejasno iskazano; idealni tipovi nisu ni „idealni“ ni „tipovi“. I
Burger (1976) i Mahlup (1978, 8. i 9. poglavlje) vrlo stručno objašnjavaju Veberovu često
zloupotrebljavanu teoriju idealnih tipova.
24
Praktično cela rasprava reprodukovana je i kod Krimermana (1969, tačka 7) i O’Nila (O’Neill, 1973), ali
v. i Nagel (1961, str. 535-44), Lukes (1973), Rajan (1970, 8. poglavlje) i Lesnof (1974, 4. poglavlje). Što se
tiče ekonomije, v. 15. poglavlje ove knjige.

14
izražava politički program u kom je očuvanje sloboda pojedinca probni kamen za
postupke vlade (Mahlup [Machlup], 1978, str. 472). Poper ne iznosi ovu razliku tako
jasno kao Šumpeter, pa se otuda njegova odbrana metodološkog individualizma, ili bolje,
njegova kritika metodološkog holizma, ponekad nelegitimno vezuje za odbranu
političkog individualizma (Poper, 1957, str. 76-93). Sličnu tendenciju možemo naći kod
Fridriha Hajeka (Friedrich Hayek, 1973), u njegovoj ranijoj kritici "scientizma", ropske
imitacije metoda prirodnih nauka (Mahlup, 1978, str. 514-16), koja je čini se inspirisala
Popera da formuliše princip metodološkog individualizma. 25 Slično tome, mnogi
Poperovi sledbenici, ako ne i sam Poper, izvode metodološki individualizam iz onog što
je nazvano "ontološki individualizam", odnosno postavke da pojedinci stvaraju sve
institucije društva, te su otuda kolektivni fenomeni samo hipotetske apstrakcije izvedene
iz odluka stvarnih pojedinaca. Ali, iako je ontološki individualizam u trivijalnom smislu
istinit, on nije nužno povezan sa načinom na koji treba ili ne treba da istražujemo
kolektivne fenomene, to jest sa metodološkim individualizmom.
Jedna očigledna interpretacija onoga na šta se misli kada se kaže metodološki
individualizam jeste da ga se izjednači sa postavkom da su sve sociološke koncepcije
svodljive i treba da budu svedene na psihološke koncepcije. Međutim, Poper odbacuje
ovu interpretaciju kao psihologizam. Ali njegov napad na psihologizam nije baš ubedljiv,
pa se veliki deo rasprave u stvari sveo na razliku između nesvodljivih "društvenih
činjenica" ili institucija i moguće svodljivih "društvenih zakona", u čijem svetlu bi se
moglo uzeti da Poper insistira na svodljivosti društvenih zakona na pojedince i odnose
među njima. Na žalost, Poper takođe tvrdi da je "glavni zadatak teorijskih društvenih
nauka ... da uđu u trag nenameravanim društvenim reperkusijama namernih postupaka
ljudi" (1972b, str. 342; isti i na str. 124-5, 1962, II, str. 95; 1972a, str. 160n). Ali kako je
to moguće ako uopšte ne postoje legitimni društveni zakoni, to jest postavke o celinama
koje su više od pukog zbira postavki o njihovim sastavnim delovima? Bez sumnje,
teorijski individualizam ekonomije i politike u vreme Hobsa i Loka kulminirao je u
doktrini nenameravanih posledica ove dvojice škotskih filozofa iz XVIII veka — jezik,
zakon, pa čak i tržišni mehanizmi, jesu nenameravane društvene posledice postupaka
pojedinaca učinjenih iz čisto sebičnih razloga — ali to, sigurno?, nije nikakav razlog da
proučavanje nenameravanih nusproizvoda postupaka pojedinaca sada postane nužna, pa
čak i glavna karakteristika društvenih nauka. Ali ako jeste, šta onda biva sa imperativom
metodološkog individualizma?
Na ovom mestu je od pomoći da se pomene kakve bi posledice metodološki
individualizam (pa i doktrina Verstehen), kada bi se striktno tumačio, imao po
ekonomiju. On bi, u stvari, odbacio sve makroekonomske postavke koje ne bi mogle da
se svedu na mikroekonomske, a pošto ih je do sada vrlo malo tako svedeno, to se onda
svodi na to da moramo da kažemo zbogom gotovo celoj nasleđenoj makroekonomiji.
Mora da nešto nije u redu sa metodološkim principom koji ima tako razorne implikacije.
Pominjanje ekonomije nije nipošto bez razloga, pošto sam Poper objašnjava da se
metodološki individualizam mora tumačiti kao primena "principa racionalnosti" na
društvena pitanja, ili "nultog metoda" primenjenog na "logiku situacije". Ovaj metod
analize situacije, objašnjava on u svojoj intelektualnoj biografiji,

25
Hajek je u priličnoj meri ublažio svoj otpor prema metodološkom monizmu i sada podržava stav tipa
„Poper s razlikom“. Videti Barry (1979, 2. poglavlje), Hutchison (1992), Caldwell (1992).

15
... bio je pokušaj da se generalizuje metod ekonomske teorije (teorija marginalne koristi)
tako da bude primenjiv na druge teorijske društvene nauke ... ovaj metod se sastoji od
konstruisanja modela društvene situacije, naročito uključujući institucionalnu situaciju, u
kojoj deluje neki činilac, na takav način da se objasni racionalnost (nulti karakter)
njegovog delovanja. Dakle, takvi modeli su proverljive hipoteze društvenih nauka [Poper,
1976, str. 117-18; isto i 1957, str. 140-1; 1972a, str. 178-9, 188].

Pohvalimo svakako metodološki individualizam kao heurističku postavku. U

načelu, veoma je poželjno sve holističke koncepcije, makroskopske faktore, agregatne
varijable, ili kako se već zovu, definisati u okvirima individualnog ponašanja ako i kada
je to moguće. Ali, kada to nije moguće, nemojmo da zaćutimo pravdajući se da ne
možemo da se suprotstavimo načelu metodološkog individualizma. Kao što piše jedan od
učesnika rasprave:

Najviše što možemo da tražimo od jednog naučnika sa polja društvenih nauka ... jeste da
čvrsto drži na umu načelo metodološkog individualizma kao najpoželjniji vrhunac, ideal
kom treba da se približi što je moguće više. To će mu barem pomoći da se uveri da više
nikad neće morati da se petlja sa sumnjivim kolektivnim umom i bezličnim ‚silama‘,
ekonomskim ili nekim drugim. Više nikad neće neopservabilna svojstva biti pripisivana
jednako neopservabilnim grupama. Isto tako, neće ga nikakav metodološki dekret
ućutkivati u vezi sa stvarima o kojima mnogo šta ima da se kaže, bez obzira koliko
neprecizno [Brodbek, 1958, str. 293].

Sada kada smo potvrdili metodološki monizam, čak i uprkos Poperovom

očiglednom razvodnjavanju te doktrine, ne želimo da poreknemo relativnu nezrelost svih
društvenih nauka, uključujući i ekonomiju, u poređenju sa bar nekim prirodnim naukama.
Čak ako je razlika između "tvrde" prirodne i "meke" društvene nauke samo u stepenu, taj
stepen je velik. Nijedna društvena nauka ne može da se pohvali univerzalnim zakonima
savremene hemije, numeričkim konstantama fizike čestica i tačnosti predviđanja
njutnovske mehanike. Poređenje među društvenim i prirodnim naukama nešto je
povoljnije kada je reč o biologiji, geologiji, fiziologiji i meteorologiji, ali čak i tu i dalje
postoji veliki jaz između našeg znanja o ljudskom ponašanju i našeg znanja o prirodnim
fenomenima.26 Možda u načelu nema nikakve razlike između metoda prirodnih i
društvenih nauka, ali je u praksi procep među njima gotovo isto toliko širok koliko i
između metoda društvenih nauka i, recimo, načela književne kritike.

26
U Mahlup (1978, str. 345-67) v. pronicljiv pokušaj da se odgovori na veliko pitanje: da li su društvene
nauke zaista inferiorne? Njegov odgovor je potvrdan, ali ne toliko koliko većina ljudi misli da jesu. Ko god
misli da je ekonomija jedinstvena po slabostima i krhosti dokaza svojih tvrdnji, treba da pogleda „aferu
Nemezis“, istorijat hipoteze da je udar velikog meteorita pre 65 miliona godina doveo do izumiranja
dinosaurusa, da je to bilo samo jedno od velikog broja slučajeva izumiranja vrsta tokom poslednjih 250
miliona godina i da su ti slučajevi izumiranja periodični i dešavaju se zbog Nemezis, zvezde-pratilje našeg
sunca, koja se približava sunčevom sistemu svakih 30 miliona godina (Raup, 1986).

16