FIZIČKA AKTIVNOST I DIJABETES MELITUS tip 1

Efekti fizičke aktivnosti

Lečenje dijabetesa je skup složenih medikamentnih i nemedikamentnih terapijskih

postupaka. Terapijski pristup je individualan, kompleksan i doživotan. Ciljevi terapije su korekcija
metaboličkih poremećaja i svih faktora rizika koji su značajni za razvoj hroničnih komplikacija i
ostvarivanje osećaja punog zdravlja i dobrog psihofizičkosocijalnog stanja (1). Nemedikamentno
lečenje podrazumeva dijetoterapiju i redovnu, planiranu i organizovanu fizičku aktivnost. Terapija
fizičkom aktivnošću treba da obezbedi adekvatno i ravnomerno korišćenje energetskih materija,
optimalan rast i razvoj i fizičku spremnost. (1,2). Osnivač savremene dijabetologije, Eliot Džoslin,
je još 1935. godine istakao značaj fizičke aktivnosti, kao sastavnog dela lečenja dijabetesnih
bolesnika:,,Fizička aktivnost utiče na sniženje šećera u krvi dijabetičara kod kojih postoji
adekvatno snabdevanje insulinom endogenog ili egzogenog porekla. Ovaj efekat je toliko jasan i
koristan da fizička aktivnost, zajedno sa dijetom i insulinom, definitivno ima značajno mesto u
svekodnevnom lečenju dijabetesa ''.

Transport glukoze u skeletne mišiće je kapacitetno ograničen proces insulin sensitivnim

glukoznim transporterom 4 (GLUT4) i može biti podstaknut na dva, međusobno različita i
odvojena načina: insulinskom stimulacijom i mišićnom kontrakcijom. Skeletni mišići su
najosetljiviji na insulinom stimulisan metabolizam glukoze. Poremećaj transporta glukoze u
skeletnim mišićima uzrokuje poremećaj ,,preuzimanja glukoze’’ čitavog organizma (6).

Redovna, planirana i organizovana fizička aktivnost ima višestruke korisne efekte: pojačava
snagu srčanog mišića i oksigenaciju tkiva, povećava lokalnu cirkulaciju, poboljšava odnos
lipoproteinskih frakcija u krvi stimulacijom aktivnosti lipoproteinske lipaze (smanjuje ukupan i
LDL holesterol i trigliceride, postprandijalnu lipemiju, a povećava HDL holesterol ), povećava
insulinom posredovano korišćenje glukoze u perifernim tkivima (3,4,5,7,16), i pojačava anabolni
učinak insulina na skeletne mišiće (7,16,17). Vežbe izdržljivosti pojačavaju insulinom
posredovano korišćenje glukoze, a redovnim vežbanjem ovaj efekat se održava i u intervalima
između redovnih treninga. Vežbe snage dominanto utiču na porast insulinske senzitivnosti,
ondosno na smanjenje insulinske rezistencije tkiva. Redovnim, kombinovanim treninzima snage i
izdržljivosti, u zdravih osoba, raste koncentracija GLUT4 u mišićima, aktivnost mišićne glikogen
sintaze, atipične protein kinaze C, 5'-AMP-om aktivirane mišićne protein kinaze, povećava se
ekspresija insulin signalizirajućih molekula; zbirni efekat je povećanje insulinske senzitivnosti
mišića. ( 7,10,11,12,13,14).

1
 Fizička aktivnost ispoljava efekte u dejstvu insulina i van mišićnog tkiva: smanjuje se
hepatična glikoneogeneza i povećava insulinom posredovano preuzimanje i korišćenje glukoze u
subkutanom i visceralnom masnom tkivu.(7,14,15).

Kod dece, motorna aktivnost je potreba jednaka potrebi za hranom i vazduhom; redovna
sportska aktivnost važna je za uredan psihomotorni i socioemotivni razvoj; razvija snagu,
izdržljivost, fleksibilnost i elastičnost mišića, jača samopouzdanje, a smanjuje anksioznost i
depresiju. Kod obolelih od dijabetesa, ovi pozitivni efekti još više dobijaju na značaju. Dobra
metabolička kontrola bolesti postiže se manjim dnevnim dozama insulina. Adaptacija na redovnu
fizičku aktivnost dece sa dijabetesom tip 1 dozvoljava relativno bezbedan veći energetski unos,
što je pre pravilo nego izuzetak u pedijatrijskoj populaciji, a bez opasnosti od toksičnog efekta
hiperglikemije (7, 18). U odraslih, prirodni porast plazmatske konentracije insulina i insulinske
rezistencije tokom starenja, može biti ublažen fizički aktivnim stilom života. ( 19).

U prilagođavanju organizma na mišićni rad centralnu ulogu igra autonomni neuroendokrini

vegetativni sistem: najvažniji efekat ogleda se u smanjenju nivoa plazmatskog insulina, aktivaciji
simpatičke nervne aktivnosti i kontrainsularnih regulatornih hormona. (7,8).

Zdrave osobe energiju za mišićni rad obezbeđuju oslobađanjem energetskih depoa

(glikogen, glukoza, trigliceridi, slobodne masne kiseline ) u jetri, mišićima i masnom tkivu. Na
početku mišićnog rada, energija se dobija u procesu glikogenolize u jetri; duže trajanje umerene
mišićne aktivnosti stimuliše glikoneogenezu. ,,Izbor goriva '' za mišićni rad uslovljen je
raspoloživim supstratom za oksidaciju. Osobe sa dijabetesom tip 1 nemaju autonomnu
prilagodljivost insulinemije na mišićnu aktivnost s obzirom da se insulin oslobađa iz depoa
egzogeno datog insulina iz podkožnog tkiva, a ne iz jetre. U toku mišićne aktivnosti organizam
dijabetesnih bolesnika plovi između Scile hipoinsulinemije i Haribde hiperinsulinizacije. Pojačana
lokalna cirkulacije u mišićima, koži i podkožnom tkivu, poboljšava i ubrzava apsorpciju insulina
sa mesta davanja; istovremeno povećano preuzimanje glukoze u mišićima ( posredovanog
insulinom i samom mišićnom kontrakcijom) i inhibirana hepatična produkcija glukoze, može biti
uzrok ozbiljne hipoglikemije. (7,8). S druge strane, fizička aktivnost u uslovima nedovoljne
insulinizacije stimuliše snažan simpatički odgovor i aktiviranje kontrainsularnih regulatornih
hormona. U nedostatku insulina, mišići ne mogu preuzeti glukozu iz krvi i koristiti je kao
energetski izvor; da bi radili mićima je neophodna energija, pa nastaje paradoksalna situacija-
porast koncentracije glukoze u krvi, a mišići ostaju ,, gladni''; kompenzatorno, glukoza se
otpušta iz jetre, što prevazilazi kapacitet njenog preuzimanja u mišićima; posledica je
hiperglikemija. Energija za mišićni rad se sada dobija iz alternativnih izvora: iz slobodnih masnih
kiselina triglicerida iz masnog tkiva, mišićnim metabolizmom u pravcu laktata, povećava se

2
oksidacija masnih kiselina i sinteza ketonskih tela. Fizička aktivnost u uslovima loše metaboličke
kontrole vodi u metabolički disbalans, ketozu i acidozu. (7,8)

Ove patofiziološke mehanizme treba poznavati kako bi se iskoristili pozitivni efekti fizičke
aktivnosti kao nemedikamentnog terapijskog sredstva i izbegle komplikacije. Dijabetes melitus
tip 1 nije kontraindikacija za aktivno bavljenje sportom, pa ni za takve psihofizičke napore kao
što su svetsko prvenstvo ili Olimpijske igre, ako se preduzmu sve mere predostrožnosti i ispuni
osnovni preduslov: dobra metabolička kontrola. (7,9). Brojni olimpijski i svetski sportski prvaci
su dijabetesni bolesnici od ranog dečijeg doba. Ovo potvrđuje značaj multidisciplinarnog
terapijskog pristupa, edukacije i samokontrole bolesti.

Fizička aktivnost u terapiji dijabetes melitus tip 1

Fizička aktivnost, kao nemedikamentni terapijski postupak u lečenju dijabetesa, primenjuje

se u vidu posebno programiranog i ponavljanog vežbanja. Timskim radom i kombinovanjem
individualnog i grupnog pristupa postižu se najbolji rezultati. (22,26) Pre uvođenja ove vrste
terapije potrebno je analizirati dnevnu, sportsku i rekreativnu aktivnost i mogućnost kontinuirane
primene planirane fizičke aktivnosti.(1,23). Osobe sa dijabetesom tip 1 koje su svakodnevno
fizički aktivne ( pešačenje do škole, fakulteta, posla, uključene u nastavu fizičkog vaspitanja u
školama, sportske igre sa vršnjacima i sl. ) i nemaju hronične komplikacije, imaju jednak
oksidativni, stresni i radni mišićni kapacitet i metabolički odgovor u toku vežbi snage i
izdržljivosti kao i zdrave osobe. Poboljšanje kapilarizacije i neovaskulogeneze u mišićima
dijabetesnih bolesnika je manje izraženo nego kod zdravih. S obzirom da fizička aktivnost
predstavlja stres za metabolizam, pored brojnih pozitivnih efekata, može i da oteža
uspostavljanje i održavanje dobre metaboličke kontrole. (20,21,22).

Da bi se pozitivni efekti fizičke aktivnosti u lečenju dijabetesa tip 1 optimalno iskoristili i

smanjila mogućnost povreda i hipoglikemija potrebno je:
• utvrditi potrebe za fizičkom aktivnošću opštim i individualnim pristupom,
• napraviti plan vrste, intenziteta, trajanja i učestalosti fizičke aktivnosti,
• preduzeti mere za sprečavanje hipoglikemije
• edukacija pacijenata i njihovih roditelja
• samokontrola bolesti (1,22)
Ne postoji recept koji bi se mogao generalno svima savetovati. Pažljiva evaluacija svakog
pojedinca i utvrđivanje stanja metaboličke kontrole i stanja hroničnih komplikacija. Detaljna
anamneza, fizikalni pregled i sva potrebna druga medicinska ispitivanja moraju biti usmerena na
procenu stanja kasnih komplikacija i funkciju kardiovaskularnog sistema, bubrega, stopala, vida i
nervnog sistema, kao i otkrivanje drugih pratećih oboljenja i riziko faktora koji bi mogli biti
3
kontraindikacija za terapiju fizičkom aktivnošću. (1,22,23,24). Individualnim pristupom treba
proceniti i stanje uhranjenosti, potrebu za redukcijom ili povećanjem telesne mase, korekciju
drugih metaboličkih poremećaja, kao npr. dislipemija ili disfibrinolize.

Nestabilna i loša metabolička regulacija dijabetesa, kao i postojanje određenih kasnih

komplikacija, ograničava primenu fizičke aktivnosti zbog mogućeg razvoja akutnih komplikacija
( hipoglikemijje, dijabetesna ketoza i ketoacidoza, gubitak svesti, konvulzije, koma,
hiperosmolarnost) i pogoršanja funkcije već obolelih organskih sistema.

Koronarna bolest u dijabetesu je često i dugo asimptomatska i može biti dijagnostički

problem u proceni individualnih potreba za fizičkom aktivnošću. Zato je često potrebno primeniti
brojne specijalizovane testove za procenu koronarne rezerve. Ovo je posebno neophodno u
slučaju postojanja anamnestičkih podataka ili EKG promena koji bi mogli indirektno da ukažu na
koronarnu bolest ( nespecifične promene ST segmenta i T talasa u miru i na mali fizički napor).
Preporuke su da se detaljno testiranje koronarne rezerve radi u svih pacijenata sa trajanjem
dijabetesa tip 1 dužim od 10 godina. Kod manifestne koronarne bolesti, fizička aktivnost se
usklađuje sa morfofunkcionalnim stanjem kardiovaskularnog sistema. Veoma je važno utvrditi
sistolnu funkciju miokarda leve komore u miru i u toku napora. (21-25).

Kod postojanja proliferativne dijabetične retinopatije fizički napor može da ubrza progresiju
bolesti i gubitak vida zbog povećanja intraokularnog pritiska, uzrokuje intravitrealne hemoragije i
ablaciju retine. Svaki stepen dijabetesne retinopatije nosi odgovarajući rizik za fizički napor. Ni u
jednom stadijumu ne smeju se primeniti anaerobne vežbe, vežbe snage sa opterećenjem i one
koje uključuju Valsava ili sličan manevar.(1, 22, 24).

Ne postoje precizne preporuke za sprovođenje fizičke aktivnosti pri postojanju dijabetesne

nefropatije. Individualno treba kod svake osobe proceniti mogućnost i korist od bavljenja lakom
ili umerenom fizičkom aktivnošću uz pažljivu i redovnu kontrolu krvnog pritiska, posebno u toku
samog fizičkog napora.(1, 22-25).

Periferna neuropatija, zbog smanjenog ili odsutnog senzibiliteta u stopalima je apsolutna

kontraindikacija za vežbe sa teretom. Ponavljane traume u toku fizičkog napora su faktor rizika
za razvoj dijabetesnog stopala, fraktura, ulceracija. Zato je ovde neobično važna individualna
procena koristi i eventualen štete od fizičke aktivnosti. Autonomna neuropatija je značajan
rizikofaktor za kardiovaskularne incidente u toku fizičkog napora ( iznenadna smrt, ishemija
miokarda). Na postojanje autonomne kardijalne neuropatije mora se misliti kada postoji
tahikardija u miru ( srčana frekvenca iznad 100/min), ortostaza ( pad vrednosti sistolnog krvnog
pritiska preko 20 mmHg pri ustajanju) ili prisustva drugih simptoma i znakova autonomne
4
neuropatije na koži, zenicama, gastrointenstinalnom ili urogenitalnom traktu. U ovim stanjima od
koristi je pre uvođenja terapije fizičkom aktivnošću, uraditi scintigrafiju miokarda talijumom.
Zbog poremećaja u termoregulaciji fizička aktivnost dozvoljena je samo u optimalno
klimatizovanim uslovima, uz adekvatnu hidraciju i strogu kontrolu krvnog pritiska pre, u toku i
posle fizičke aktivnosti. (21-25)

Priprema i sprovođenje fizičke aktivnosti u dijabetesu tip 1

Priprema za fizičku aktivnost je važna koliko i sama fizička aktivnost. Deca i adolescentni sa
dijabetesom tip 1, kod kojih je postignuta dobra metabolička kontrola bolesti i koji nemaju
hronične komplikacije koje bi mogle, kako je opisano, da budu kontraindikacija za fizički napor,
praktično mogu aktivno da se bave svim vrstama fizičke aktivnosti. Posebnu pažnju treba obratiti
na kvalitet, prilagođenost i higijenu odeće i obuće da bi se sprečio razvoj žuljeva, hiperkeratoza,
ulceracija i dr. povrede kože koje mogu biti kasniji osnov za razvoj dijabetesnog stopala. Obuća
mora biti udobna, sportska, dobre veličine; čarape pamučne; korisna je upotreba silica gela i sl.
preparata da bi stopala bila suva za vreme fizičke aktivnosti. Kopče i pertle na obući moraju biti
pravilno nameštene, zavezane i vidljive spolja, a ne samo uvučene u obuću. Gotovo sva deca sa
dijabetesom mogu se baviti vežbama snage korišćenjem malih tereta a sa velikim brojem
ponavljanja.

Zbog opasnosti od nastanka hipoglikemije, u toku, neposredno ili više časova po završenom
fizičkom naporu, deca i roditelji moraju dobro da poznaju metabolički i hormonalni odgovor na
određenu fizičku aktivnost i da poseduju veštine samokontrole bolesti u tim uslovima.
Intenzivirana konvencionalna insulinska terapija (IKIT) i upotreba insulinskih analoga omogućila
je veću fleksibilnost u usklađivanju ishrane i doza insulina na različite fizičke aktivnosti. Strogi,
rigidni stav računanja i planiranja unosa ugljenohidratnih ili hlebnih jedinica za određenu fizičku
aktivnost u napred, a bez česte kontrole glikemije pre, u toku i posle fizičke aktivnosti i bez
poznavanja individualnog odgovora svakog deteta na fizički napor, neće dovesti do optimalnog
pozitivnog učinka fizičke aktivnosti na dobru metaboličku kontrolu bolesti, i može biti uzrok
razvoja akutnih komplikacija.

Poseban izazov je da se deci sa dijebetesom tip 1 omogući sigurno, aktivno i slobodno

učestvovanje u svim vrstama rekreativnih i kompetitivnih fizičkih aktivnosti, u skladu sa njihovim
navikama, željama i običajima. To je važno kako za dobru metaboličku regulaciju, već i za
očuvanje kvaliteta života. Deca, posebno najmlađa, i tinejdžeri zbog hormonalnih bura u ovom
periodu, pokazuju daleko veću varijabilnost promena glikemije u naporu od odraslih. Roditelji,
nastavnici, treneri, pa i vršnjaci treba ovo da znaju, da bi mogli adekvatno i pravovremeno

5
 reagovati, a bez naglašavanja svog stalnog prisustva i narušavanja spontanosti i slobode u
aktivnosti.

Ne postoje precizna i opšta uputstva za sprovođenje terapije fizičkom aktivnošću kod dece sa
dijabetesom tip 1. Nekoliko je opštih smernica, ipak, opšte usvojeno:

Glikemija

• kontrolisati glikemiju pre, u toku i posle vežbanja , posebno pri promeni tipa ili rasporeda
vežbi. Naučiti kakav je glikemijski odgovor na različitu vrstu i intenzitet vežbanja.
• Ako je glikemija pre početka vežbanja 5,5-6 mmol/l, uzeti dodatni ugljenohidratni obrok.
Za dugotrajno vežbanje unositi 15-30 g ugljenih hidrata svakih 30 minuta. Hipoglikemija
može nastati i kasno posle prestanka aktivnosti i u nepredvidljivim vremnskim
intervalima; povećan unos hrane možda će biti potreban sledeća 24 časa.
• Glikemija iznad 14 mmol/l i /ili postojanje ketonskih tela isključuju fizičku aktivnost dok
se ne koriguju metabolički poremećaji.

Insulin

• Ne sprovoditi vežbe u vreme maksimalnog dejstva datog insulina. Najbolje vreme za

fizičku aktivnost je 1-2 h posle obroka.
• Smanjiti dozu brzodelujućeg insulina pred fizičku aktivnost. Kod manjih ili rutinskog
programa fizičke aktivnosti u trajanju do 30 minuta insulinska doza se ne mora smanjiti.
• Posle intenzivnih vežbi, kada je povećana potreba za kalorijskim unosom, potrebe za
insulinom takođe mogu biti veće.
• Aplikovati insulin što dalje od dela tela koji će biti aktivan u toku vežbanja-povećana
prokrvljenost ubrzava apsorpciju insulina sa mesta davanja i može izazvati hipoglikemiju.

Ishrana

• Ne počinjati fizičku aktivnost 1,5-2 sata posle glavnog obroka

• Uzeti dodatni ugljenohidratni obrok ( 15-25 g svakih 30 min) u slučaju neplanirane
postprandijalne fizičke aktivnosti kada je kasno za smanjenje insulinske doze. Jedna
voćna ili hlebna jedinica je obično dovoljna za 30-60 minuta umerene fizičke aktivnosti
kao što su šetnja, vožnja bicikla po ravnom terenu ili amaterski tenis. Veći fizički napor
zahteva i veći kalorijski unos, kao i dugo trajanje aktivnosti (kros, skijanje, plivanje,
planinarenje ) povećavaju kalorijske potrebe i do 6000cal.
• Masni obroci se sporije apsorbuju i tim obezbeđuju duže kalorijsko snabdevanje tokom
vežbanja. Naravno, ne koristiti holesterol i zasićene masti.
• Uvek imati pri ruci brzo apsorbujuće ugljenohidrate ( tečna glukoza u tubi, voćni sok, keks
i sl.) i glukagon!
• Kod gojazne dece i adolescenata sa dijabetesom tip 1 planirati fizičku aktivnost takvog
intenziteta koja ne zahteva dodatno uzimanje obroka, već se normoglikemija postiže
smanjenjem doze insulina.
• Adekvatna hidracija organizma pre , u toku i posle fizičke aktivnosti je neophodna.
Poseban oprez je potreban kod vežbanja u toplim ili hladnim klimatskim uslovima
(najbolje koristiti vodu). Dehidratacija pogoršava kardiovaskularnu funkciju i glikemiju.
Najbolje je izbegavati nagle i neodmerene fizičke napore sa velikim gubitkom tečnosti
(7,20-25)

Vrsta fizičke aktivnosti kod dece sa dijabetesom tip 1

6
 Standardna sportska preporuka prilikom bavljenja fizičkom aktivnošću, bez obrira na vrstu
aktivnosti, uzrast, pol i postojanje ili ne dijabetesa, je sprovođenje vežbanja u tri faze:

1. faza zagrevanja
2. faza aktivnosti ( kardiovaskularna faza )

3. faza rashlađivanja

Faza zagrevanja podrazumeva aktivno zagrevanje i istezanje mišića. Prvih 5–10 minuta
priprema skeletne mišiće, srce i pluća za kasnije progresivno povećanje intenziteta vežbi. Tada
se sprovode aktivnosti niskog intenziteta ( hodanje, blago trčanje, čučnjevi, sedanje, ustajanje i
sl.). Zatim sledi 5-10 minuta vežbi za istezanja mišića. Korisno je istegnuti sve mišiće, a ne samo
mišićne grupe koje će biti najaktivnije. Ove dve podfaze se mogu sprovesti i obrnutim
redosledom.

Faza aktivnosti treba da počene polako; idealno je da se maksimum intenziteta postigne na

pola ili tri četvrtine ukupnog vremena planiranog za aktivnost.

Faza rashlađivanja je struktuirana kao prva; poslednjih 5-10 minuta mogu se raditi iste
vežbe; potrebno je postići polako snižavanje srčane frekvence na istu frekvencu kao pre
aktivnosti. Svrha ove faze je bolja prokrvljenost mišića koji su tokom aktivne faze bili manje
aktivni, i tako bolji rasporedi energetske potrošnje. (7,22,23,16).

Izbor aktivnosti zavisi od sklonosti, interesovanja, individualnih psihofizičkih sposobnosti,

klimatskih, materijalnih i dr. uslova. Vežbe opuštanja, istezanja (stretching), hodanje i trčanje
mogu da rade sva deca sa dijabetesom tip1. Vežbe opuštanja, istezanje i statičke vežbe niskog
intenziteta snage mogu da se izvode na svakom mestu, bez zahteva za velikim prostorom i u
uslovima kada vremenske prilike ne dozvoljavaju boravak u prirodi. Hodanje i trčanje su prirodni
oblici ljudskog kretanja. Najbolje ih je kombinovati ( npr. naizmenično sporo i brzo hodanje,
hodanje sa trčanjem, trčanje po ravnom, uz brdo i niz brdo i sl.) i u prirodi. Optimalna brzina
hodanja za mlađe ( od starijeg školskog uzrasta ) je oko 5 km/h. Obuća i odeća moraju da budu
komotne, lagane. Pri hodanju je najbolje da su ruke slobodne; ako se nose stvari, najbolje je
staviti ih u ranc na leđa, kako bi ruke ostale slobodne. Opterećenje određuje lekar, a posle
određivanja kardijalne rezerve. Obe aktivnosti su blagotvorne; ali samo dok se ne oseti zamor
-tada ih treba prekinuti. (23,25-8). Pri planiranju fizičke aktivnosti korisno je znati kolika je
energetska potrošnja tokom određenih aktivnosti:(9,20.21,26-28):

7
 AKTIVNOST Energetska potrošnja u kalorijama
za 1 minut za 1 sat

Pešačenje (5km/h) 4-5 240-300

Vožnja bicikla (10km/h)
Kuglanje

Vožnja bicikla (10-13 km/h) 5-6 300-600

Rukomet
Tenis (amaterski)
Aerobik

Pešačenje (6,5km/h) 6-7 360-420

Vožnja bicikla (16km/h)
Plivanje

Brzo hodanje(8km/h) 7-8 420-480

Vožnja bicikla (17,5km/h)
Skijanje na vodi
Tenis (pojedinačno)

Joga 8-10 480-600

Gimnastika
Vožnja bicikla (19km/h)
Skijanje niz brdo

Trčanje (9km/h) 10-11 600-660

Vožnja bicikla (21km/h)

Tčanje(9,5 km/h) 11 660

Tčanje (11 km/h) 14 850

Trčanje (13 km/h) 17 1020

Trčanje (15 km/h) 20 1200

Određivanje intenziteta fizičke aktivnosti

Intenzitet fizičke aktivnosti određuje se merenjem maksimalnog aerobnog kapaciteta

( VO2max). Kako to često nije moguće stepen opterećenja se definiše maksimalnom frekvencijom
srčanog rada prilagođene uzrastu (220 - godine starosti). Kontrola pulsa se vrši nekoliko puta u
toku fizičke aktivnosti. Kod terapije fizičkom aktivnosti razlikuje se početna faza ( početno
opterećenje, uvođenje terapije) i faza sprovođenja terapije ( maksimalno opterećenje). (1,20-
22,26-28).

8
 Uvođenje terapije (početno opterećenje)

Opterećenje 70% maksimalne frekvence srčanog rada ili 50-55 maksimalnog arerobnog
kapaciteta (VO2max)

Trajanje 20-30 minuta

Učestalost 3 puta nedeljeno ( sa pauzama između)

Prilagođavanje 5-10 minuta na početku i na kraju vežbanja

Vrsta aktivnosti hodanje, trčanje, plivanje, vožnja bicikla.

Sprovođenje terapije ( maksimalno opterećenje)

Opterećenje 85% maksimalne frekvencije srčanog rada prilagođene godinama ili 60-
80% maksimalnog aerobnog kapaciteta (VO2max)

Trajanje 30-60 minuta

Učestalost 3-5 puta nedeljno

Prilagođavanje 5-10 minuta na početku i na kraju aktivnosti

Vrsta aktivnosti hodanje, trčanje, plivanje, vožnja bicikla i sl.

Pri bavljenju fizičkom aktivnošću, kao sastavnom delu terapije dece sa dijabetesom tip 1,
potrebna je kontinuirana edukacija dece i roditelja za samokontrolu bolesti, ali i evaluacija
stručnog tima, eventualnih uzroka odstupanja od primene navedenih preporuka (1).

Brojni podaci su dokumentovali važnost planirane i usmerene fizičke aktivnosti za

uspostavljanje optimalne metaboličke kontrole šećerne bolesti i u prevenciji kliničkog
ispoljavanja dijabetesa kod osoba sa velikim rizikom za oboljenje. (28-31). Zbog toga fizička
aktivnost treba da bude neizostavni deo tretmana pacijenata u savremenoj dijabetološkoj praksi.
(1,22).

Literatura:

1. N. Lalić i sar.:Terapija dijabetesa. U: Diabetes mellitus - Nacionalni vodič kliničke prakse, septembar
2002, Beograd, 11-39.
2. Hawley JA, Houmard JA.: Introduction-preventing insulin resistance through exercise: a cellular
approach. Med Sci Sports Exerc. 2004 Jul;36 (7):1187-90

9
3. NHLBI Obesity Education Initiative Expert Panel on the Identification, Evaluation, and Treatment of
Overweight and Obesity in Adults: Clinical guidelines on the identification, evaluation, and treatment of
overweight and obesity in adults: the evidence report. Obes Res 6 (Suppl. 2):51S -210S, 1998

4. Maggio CA, Pi-Sunyer FX: The prevention and treatment of obesity: application to type 2 diabetes
(Review). Diabetes Care 20 : 1744-1766,1997

5. R. Wing, M. Goldstein, K. J. Acton, L. L. Birch, J. M. Jakicic, J.F. Sallis, Jr.,D.Smith-West, R. W. Jeffery,

R S. Surwit,: Lifestyle changes related to obesity, eating behavior and physical activity Diabetes Care
24:117-123, 2001,

6. Koistinen HA, Zierath JR.:Regulation of glucose transport in human skeletal muscle. Ann Med.
2002;34(6):410-8.

7. Richter EA, Galbo H.: Diabetes and exercise. International Diabetes Monitor. 2004;16 (5): 1-9.

8. Galbo H.: Integrated endocrine responses and exercise In: De Groot LJ, ed Endocrinology, 3 rd ed.
Philadelphia, PA: WB Saunders, 1995; 2692-701.

9. Harper P.: The diabetic athlete as a role model. In: Ruderman N, Devlin JT, Schneider SH, Kriska A,
eds. Handbook of exercise in diabetes, Alexandria, VA: American Diabetes Association,2002; 615-24.

10. Holten MK, Zacho M, Gaster M et al.:Strength training increases insulin-mediated glucose uptake,
GLUT4 content, and insulin signaling in skeletal muscle in patients with type 2 diabetes. Diabetes 2004;
53(2):294-305.

11. Richter EA,Derave W, Wojtaszewski JF.: Glucose, exercise and insulin: emerging concepts. J physiol
2001; 535 (part2):313-22.

12. Nielsen JN, frosig C,Sajan MP et al. Increased atypical PKC activity in endurance-trained human skeletal
muscle. Biochem Biophys Res Commun 2003; 312 (4): 1147-53.

13. Zierath JR.: Exercise training-induced changes in insulin signaling in skeletal muscle. J Appl Physiol
2002; 93(2):773-81.

14. Frosig C, Jorgensen SB, Hardie DG et al.: 5’-AMP-activated protein kinase activity and protein
expression are regulated by endurance training in human skeletal muscle. Am J Physiol Endocrinol
Metab 2004; 286(3):E411-7.

15. Stallknecht B, Larsen JJ,Mikines KJ et al.:Effect of training on insulin sensitivity of glucose uptake and
lipolysis in human adipose tissue. Am J Physiol Endocrinol Metab 2000;279(2):E376-85.

16. DurstineJL, Grandjean PW,Davis PG et al.: Blood lipid and lipoprotein adaptations to exercise:a
quantitative analysis. Sports Med 2001;31(15):1033-62.

17. Kimball SR, Farrel PA, Jefferson LS.:Role of insulin in translational control of protein synthesis in
skeletal muscle by amino acids or exercise. J Appl Psysiol 2002; 93(3):1168-80.

18. Galbo H.: Influence of aging and exercise on endocrine function. Int J Sport Nutr Exerc Metab 2001;
11:S49-57.

19. Ewans WJ.: Exercise and aging. In:Ruderman N,Devlin JT, Schneider SH,Kriska A, eds.: Handbook of
exercise in diabetes.Alexandria,VA:American Diabetes Association, 2002;567-85.

20. Wallberg-Henriksson H.: Exercise and diabetes mellitus. Excerc Sport Sci Rev 1992; 20:339-68.

10
21. Riddell MC, Bar-Or O.: Children and adolescents. In: Ruderman N, Devlin JT, Schneider SH, Kriska A,
eds. Handbook of exercise in diabetes. Alexandria,VA: American Diabetes Association, 2002;547-67.

22. Lalić MN: Dijabetes i fizička aktivnost. U: Đorđević P. i sar.Dijabetes mellitus-Inovacije znanja X.
Beograd, Medicinski fakultet, 2002;66-70.

23. American Diabetes Association: Physical Activity/Exercise and Diabetes; Diabetes Care 27:S58-
S62,2004

24. Devlin JT, Ruderman N. Diabetes and exercise: the risk-benefit profile revisited. In Handbook of
Exercise in Diabetes. Ruderman N, Devlin JT, Schneider SH, Krisra A, Eds. Alexandria, VA, American
Diabetes Association, 2002.

25. U.S. Department of Health and Human Services: Physical Activity and Health: A Report of the Surgeon
General. Centers for Disease Control and Prevention, National Center for Chronic Disease Prevention
and Health Promotion, Washington, DC, U.S. Govt. Printing Office, 1996.

26. Bojović B.M: Fizička aktivnost u :Sve o šećernoj bolesti-vodič za sve uzraste,2004; Unireks Podgorica,
129-40.

27. Zinman B, Ruderman N, Campaigne BN et al.:Physical activity/exercise and diabete mellitus.Diabetes

care 2003;26(suppl.1):S73-7.

28. GalboH, Richter EA.:Exercise in: International textbook of diabetes mellitus. 3rd ed. Chichester, UK:
John Wiley,2004; 771-994.

29. Galbo H. Exercise and diabetes. Scand J Sports Sci1988;10:89-95.

30. Tuomilehto J, LindstrÖm J, Eriksson JG et al.: prevention of type 2 diabetes mellitus by changes in
lifestyle among subjects with impaired glucose tolerance. N Engl J Med 2001; 344 (18):1343-50-

31. Knowler WC, Barrett-Connor E, Fowler SE et al. Reduction in the incidence of type 2 diabetes with
lifestyle intevention or metformin. N Engl J Med 2002; 346 (6):393-403.

11