U toku je diskusija o predlogu glasacke politike i politike administracije.

Srpska gramatika (1894)/Deo 0

Iz Vikizvornika, slobodne biblioteke
< Ñðïñêà ãðàìàòèêà (1894)
Skoci na: navigacija, pretraga
<Stamparske pogreske Srpska gramatika
Pisac: Novakovic Stojan
Pristup Deo 1: Nauka o glasovima>
Novakovic, Stojan (1894). Srpska gramatika. Beograd: Drzavna stamparija

Sadrzaj [sakrij]
1 PRISTUP.
1.1 I. Jezik i njegov sklop.
1.1.1 Sta je jezik.
1.1.2 Kako postaje jezik.
1.1.3 Rec i predstava.
1.1.4 Recenica.
1.1.5 Jednina i mnozina.
1.1.6 Dodatci ili dopune podmetu i priroku.
1.1.7 Kako se recenica siri dodatcima.
1.1.8 Polozaj podmeta, priroka i dodataka.
1.1.9 Recenice glavne i sporedne.
1.1.10 Polozaj glavnih i sporednih recenica.
1.1.11 Slozene recenice ili nizovi od recenica.
1.1.12 Reci nepromenljive.
1.1.13 Reci promenljive.
1.1.14 Osnove i oblici.
1.1.15 Koreni i osnove.
1.1.16 Koreni i njihovi izdanci.
1.1.17 Slozene reci.
1.2 II. Vrste re?ci?.
1.2.1 Koliko ima vr?sta? re?ci?.
1.2.2 Imenice. Podela na stvarne i mislene.
1.2.3 Podela? stvarnih imenica.
1.2.4 Rod u imenica.
1.2.5 Pridevi.
1.2.6 Rod u prideva.
1.2.7 Brojevi.
1.2.8 Zamenice.
1.2.9 Licne zamenice.
1.2.10 Pridevne zamenice.
1.2.11 Glagoli.
1.2.11.1 Oblici glagolski.
1.2.11.2 Podela glagola po predmetu radnje.
1.2.11.3 Podela glagola po trajanju radnje.
1.2.12 Prilozi.
1.2.13 Predlozi.
1.2.14 Sveze.
1.3 III. Gramatika i podela njena.
1.3.1 Sta je gramatika.
1.3.2 Gramatika uporedna, istorijska i opisna.
1.3.3 Delovi gramatike.

[uredi] PRISTUP.
[uredi] I. Jezik i njegov sklop.
[uredi] Sta je jezik.
Jezik je sredstvo kojim ljudi jedan drugom objavljuju svoje misli. Sto god covek
hoce da dostavi drugima, on to umom misli, a jezikom (tj. govorom) iskazuje.
[uredi] Kako postaje jezik.
Govornim orudima, koja su smestena u grudnom kosu, vratu i ustima, daju ljudi od
sebe razne glasove. Ti se glasovi na razlicne nacine sastavljaju medu sobom u s
logove, od kojih se grade pojedine reci. Te se reci opet na razlicne nacine sast
avljaju medu sobom, te se iskazuju ljudske misli.
Jedna misao, iskazana recima, zove se recenica. Obicno se mi?sli jedna s drugom
vezuju i druze, pa to biva i s recenicama, koje nisu nista drugo nego izgovorene
misli.
Jezik u upotrebi nije nista drugo nego gomila reci u recenice slozena.
[uredi] Rec i predstava.
Svaka rec kazuje neku predstavu, tj. znaci nesto sto umom mislimo ili culima (vi
dom, pipanjem, sluhom itd.) opazamo po svetu oko nas ili u nama samim.
strana 2 Tako ruza znaci cvet ili siblje, na kome taj cvet cveta; cveta znaci ra
dnju kojom ono svoj cvet razvija. Tako riba znaci zivotinju koja u vodi zivi, a
pliva znaci radnju kojom se ona po vodi krece. Tako uciti, pevati, jesti, hoditi
, plakati, seci, skakati itd. reci su, koje znace razne radnje covekove. Tako Mi
lenko, Marko, Mitar, Branko, Milica, Marija, Vidosava reci su, koje znace pojedi
na muska ili zenska lica. Tako Kragujevac, Beograd, Sabac, Nis, Vranja, Srbija,
Bosna, Rusija, Bugarska itd. imena su varosi ili zemalja.
[uredi] Recenica.
Cim se barem dve predstave medu sobom vezu, bilo tvrdenjem bilo odricanjem, odma
h postaje misao; a misao, cim se izgovori ili napise, postaje recenica. U svakoj
recenici (izgovorenoj misli) ima dvoje:
Ono o cemu se govori, i to se zove podmet, i
Ono sto se o tome podmetu kaze, i to se zove prirok.
Tako npr. u recenici Ucenik pise govori se o uceniku da pise, te je zato u njoj
podmet ucenik, a prirok pise. U recenici Sunce greje govori se o suncu, i kaze s
e za nj da greje, i zato je u toj recenici podmet sunce, a prirok greje. Primera
radi navode se jos recenice: Slavuji poju Livade se zelene San je laza Krv nije
voda Bog je dobar Lisce zuti Jesen se primice,
itd.
[uredi] Jednina i mnozina.
Lica ili stvari, koje se obicno podmetom ili inace kazuju, mogu biti u jednini i
li u mnozini; zato se prema tome i recima svagda kazuje misle li se, ili jesu li
one u jednini ili u mnozini, npr. Dan prolazi i Dani prolaze; Ucenik pise i Uce
nici pisu; On ide i Oni idu; Puska puca i Puske pucaju; Soba je prostrana i Sobe
su prostrane, itd.
strana 3
[uredi] Dodatci ili dopune podmetu i priroku.
U recenicama se pokraj podmeta i priroka cesto nalaze i druge reci, koje opisuju
, dopunjuju ili prostranije kazuju ono sto znaci podmet i prirok.
Tako u recenici Bela vila iz gore doziva podmet je vila, a prirok doziva, i po t
ome je gola recenica: vila doziva; ali se za vilu recju bela jos kazuje kakva je
, a pokraj doziva recima iz gore kazuje se mesto od kud se doziva. U recenici Tu
rska sila pritisla Kosovo takode je gola, bez dodatka, recenica Sila pritisla; a
li se za podmet sila jos recju turska kazuje kome pripada, cija je, a pokraj pri
roka pritisla rec Kosovo pokazuje sta je pritisnuto. U recenici Zivi Boga hvale
podmet zivi nema nikakva dodatka, ali ga ima prirok hvale, jer se recju Boga kaz
uje koga zivi hvale. U recenici Devojka prede zlatnu zicu podmet devojka nema ni
kakva dodatka, a uz prirok prede kaze se recima zlatnu zicu sta devojka prede. U
recenici Sinu sablja Jaksica Todora podmet je sablja, a prirok sinu, i uz podme
t sablja kaze se recima Jaksida Todora cija je, a prirok nema nikakvog dodatka U
 recenici Svak svojoj kapi zna cud podmet je svak, i nije nicim dopunjen, a prir
ok zna ima kao prvi dodatak cud, i on pokazuje sta zna, a kao drugi dodatak svoj
oj kapi, i on pokazuje cemu zna cud. U recenici Raslo drvo bademovo tanko visoko
prirok je raslo, a podmet drvo, i uz podmet drvo imaju tri dodatka: bademovo, t
anko, visoko, kojima se ono sto podmet znaci blize opisuje. U recenici Zedan sam
podmet je ja, ali nije kazan, zato sto ga je lako pogoditi, a prirok je zedan s
am. Isto tako u recenici Znate pisati podmet je vi, ali nije kazan, zato sto ga
je lako pogoditi, i sto je vec kazan samim glagolskim oblikom, a prirok je znate
, i dodatak mu je pisati, a njim se kazuje sta se zna ili sta znadu.
[uredi] Kako se recenica siri dodatcima.
Kao sto se vidi na gore navedenih primera, dodatci u recenici mogu biti ili samo
uz podmet, ili strana 4 samo uz prirok, ili i uz podmet i uz prirok; za tim moz
e ih biti po jedan ili po vise, prema onome sto smo radi da kazemo. Toga radi re
cenica moze biti ili sa svim bez dodataka, ili ih moze imati manje ili vise, po
potrebi.
Tako u recenici Ucenik pise podmetu ucenik mogu se kao dodatci dodavati reci: Do
bar, mali, svaki, ovaj, onaj, iz prve skamije, kod prozora, sa sela itd.; prirok
u pak pise mogu se kao dodatak dodavati reci: na tabli, perom, kredom, plaivazom
, lepo, ruzno, brzo, sporo, iz knjige, na pamet, po kazivanju itd. Svi se ovi do
datci od jedanput ne upotrebljuju, nego kad koji od njih zatreba. Na taj, od pri
like, nacin mogu se siriti i druge recenice.
[uredi] Polozaj podmeta, priroka i dodataka.
Ni podmet, ni prirok, ni dodatke njihove ne treba traziti po mestu, nego po znac
enju, jerbo se cesto red reci podesava po onome sto hoce da se u iskazivanju mis
li zivlje istakne, ili na sto hoce da se veca paznja privuce.
Tako npr. mesto Rda ne prianja za zlato, gde bi bio podmet na prvom, prirok na d
rugom, a dodatci prirokovi posle njega na trecem mestu, lepse se kaze: Za zlato
rda ne priznja, jerbo se na dodatak prirokov zeli privuci veca paznja. Mesto Bog
pomaze Radisi, toga radi se kaze: Radisi Bog pomaze. Mesto Nista mu ne rodilo o
d ruke, toga radi se kaze: Od ruke mu nista ne rodilo. Mesto Al Latince povika sa
grada, toga radi se kaze: Al povika sa grada Latince. U toj istoj nameri mesto L
ice sinu kao s gore sunce, kaze se: Sinu lice kao s gore sunce. Iz tih primera t
reba razumeti, da red reci zavisi potpuno od nacina misljenja onoga koji govori
ili pise.
[uredi] Recenice glavne i sporedne.
Podmetu i priroku ili njihovim dodatcima dodaju se cesto za popunu i sirenje rec
enice, mesto obicnih strana 5 reci, i cele recenice. Recenice, kojima to dodavan
je biva, time postaju glavne, a one koje se pojedinim delovima glavne recenice d
odaju zovu se sporedne ili dodane recenice.
Tako u primeru Ljudi koji gradahu tu gradevinu razidose se glavna je recenica de
bljim, a sporedna je, dodana podmetu glavne recenice, polozenim slovima stampana
. U recenici Zna sta car vecera, glavna je recenica zna, i u njoj je samo prirok
, jer se podmet on razume po samom glagolskom obliku, a dodana je sta car vecera
. U recenici Mi cemo se zadovoljiti prirodom sto je blizu nas, sporedna, polozen
im slovima stampana, dodana je prirokovu dodatku glavne recenice. U recenici Ti
ces kod mene ostati, dok sam ja ziv sporednom se kazuje vreme, za koje ce trajat
i ono sto se u prvoj kazuje U recenici Ude u sobu, gde je bilo veselje, sporedno
m se blize kazuje mesto, koje je u glavnoj dodatkom u sobu vec kazano.
Kad ne kazah za te hitre noge
Kojeno su konjma utjecale,
I ne kazah za junacke ruke
Kojeno su koplja prelamale,
I na gole sablje udarale,
Ja ne kazah za lazljive oci
Koje su me na zlo navodile.
[uredi] Polozaj glavnih i sporednih recenica.
Koje je glavna, a koje sporedna recenica, razlikuje se ne po mestu, nego po potp
unom ili nepotpunom smislu i znacenju recenice. Glavna recenica ima potpunoga sm
isla i kad se od nje sve sporedne poizodvajaju; sporedne pak, kad se odvoje od s
voje glavne, obicno zadrzavaju neku prazninu ili nepotpunost u znacenju.
strana 6 U primerima koji se navode, glavne su recenice stampane debljim, a spor
edne polozenim slovima: Mrzedi na zlo drzite se dobra. Deca ne znaju nista, dok
su mala Od maca ce i poginuti oni koji macem seku. Sta vrede srpske narodne pesm
e, dovoljno je poznato. Ako uzistes, naci ces. Ovo je covek koji protiv naroda i
zakona uci.
[uredi] Slozene recenice ili nizovi od recenica.
Recenice ujeziku retko stoje same za se, nego se vecinom vezuju jedna s drugom;
zato ih i nalazimo sklopljene na razlicite nacine, u nizove vece ili manje. Ali
se u tome sklapanju ili nizanju recenica? uvek razlikuju dva nacina. Po jednome
od tih nacina recenice u nizu ostaju samostalne jedna od druge, i svaka je glavn
a. Take su recenice:
Bio jedan covek, pa imao jedinca sina. Nadanjem se veselite, u nevolji trpite, u
molitvi budite jednako. San je laza, a Bog je istina. Dete doceka, i pode s nji
m. Muz je branic zene i deteta, narod branic crkve i plemena. Skup vise placa, a
lenj dalje ide. Drveta se polomise, a grad pobi ljude i stoku u polju. Slepi pr
ogledaju, i hromi hode. Majka prede tanku zicu, a sincic pred njome, sedi mali,
drzi ticu, pa se igra njome. On ne ide u bijelu crkvu, vec on ide u to polje rav
no, te on seje belinu psenicu.
Po drugome nacinu recenice se nizu tako, da od jedne ostale zavise, da jedne pop
unjuju i objasnjuju druge, i da se oko jedne glavne druge sporedne ili dodate ni
zu na razne nacine. Da bi se u primerima mogla videti razlika, glavne ce recenic
e biti nastampane obicnim, a sporedne polozenim slovima.
Take su recenice:
Idem u svet, da ucim kakav zanat. Dobro sto covek cini jedino je blago koje mu o
staje posle smrti. Snivaju strana 7 sto biti ne moze. Gde se gusle u kuci ne cuj
u, tu je mrtva i kuca i ljudi. On mene zapita od kuda sam. Kad stigose cara u sv
atove, car mu dade hiljadu dukata. Ne dajte me, ako Boga znate. Kakvo bi bilo pr
olece bez sunca, takvo je detence bez slobode. Kako se mi sad brinemo o njima, t
ako ce se oni brinuti o nama. Nebo je crveno kao da je krvlju obliveno.
[uredi] Reci nepromenljive.
Kad jedne iste reci motrimo kroz vise recenica, opazicemo da se neke uvek ponavl
jaju bez ikakve promene, svagda jednake, a neke da se vidaju s razlicitim okrajc
ima, u razlicitim oblicima, vece ili manje, i sad s jednim, sad s drugim zavrset
kom.
Tako npr. reci: kad, da, ako, nekad, dakle, svagda (svakad), i, ili, posle, pre,
dockan, rano, pred, pod, nad, iz, itd. koliko god puta u recenicama nademo, nac
i cemo ih tako bez promene. One, dakle, i vise njih, vidaju se u jeziku svagda j
ednake, u nepromenljivim oblicima, te se i zovu nepromenljive reci.
[uredi] Reci promenljive.
Druge opet reci menjaju svoj oblik svaki cas, i u razlicitim se recenicama vidaj
u sad s jednim, sad pak s drugojacijim zavrsetkom, kako kad prema razlicitoj pre
dstavi ustreba.
Tica peva; Tice pevaju; Tica pevase; Tice pevahu; Tice odletese pevajuci; Tice s
u svu noc pevale;
Junak je slavan; Junaci su slavni; Slava je za junaka; Slava je za junake; Junak
nad junakom; Hvala junaku; Hvala junacima.
Srbija je nasa otadzbina; Nad Srbijom je blagoslov bozji; U Srbiji zivi narod sr
pski; Srbiju ljube sinovi njeni; Kroz Srbiju tece Morava; Srbijom strana 8 su vl
adali Nemanjici; Iz Srbije se izvozi zito i vino, itd.
[uredi] Osnove i oblici.
One reci u kojih se menjaju oblici, imaju, kao sto se vidi, jedan deo promenljiv
, a drugi nepromenljiv.
Nepromenljivi deo onih reci sto menjaju oblike zove se osnova.
Kroz sve oblike tih reci ta osnova ostaje u glavnome nepromenjena, te drzi ono g
lavno znacenje, koje ta rec u svima svojim oblicima ima.
Oni glasovi sto se osnovi na kraju dodaju i kojima ona razne oblike dobija, zovu
se nastavci za oblik. U primerima koje navodimo, nastavci su za oblik stampani
polozenim, a osnove obicnim slovima, npr.: zub, zub-a, zub-u, zub-om; zub-i, zub
-ima, zub-e; covek, covek-a, covek-om; majk-a, majk-e, majk-o, majk-om, majk-ama
; nas, nas-ega, nas-em, nas-oj, nas-u; pisa-h, pisa-smo, pisa-vsi, pisa-o, itd.
[uredi] Koreni i osnove.
Svaka osnova ima svoj koren, tj. onaj slog o kojem se drzi opste znacenje reci.
Cesto je taj koren ujedno i osnova, npr. grad, zub, grab, pad, trk, itd.
Ali se cesto na ovaj koren dodaju nastavci, kojima od njega postaju osnove. Ovi
nastavci daju opstem znacenju korena neko novo i razlicito znacenje, i zovu se n
astavci za osnovu.
Tako od korena grab razlicnim nastavcima za osnovu postaju, svaka s razlicitim z
nacenjem, ove nove osnove: grab-ez, grab-ac, grab-ljiv, itd.; od korena grad: gr
ad-ac, grad-iste, grad-ina, itd., od korena zub: zub-ic, zub-ac, zub-at, itd. st
rana 9
I na gotove osnove mogu se dodavati novi nastavci za osnovu, koji onoj gotovoj o
snovi novo narocito znacenje daju, npr.: od osnove pobratim postaje nastavkom st
vo: pobratim-stvo, od majka nastavkom ica: majc-ica, od drugar drugar-ica, od prij
atelj prijateljica. Tako od osnove rodi (u oblicima rodi-ti, rodi-h, rodi-o, itd.)
nastavkom telj postaje rodi-telj, od uci uci-telj, itd.
[uredi] Koreni i njihovi izdanci.
Toga radi sto koren ima jedno opste znacenje, od njega moze razlicitim nastavcim
a za osnovu postati vise osnova sa znacenjima medu sobom srodnim i bliskim, a op
et raznolikim, npr.: zub, zub-ic, zub-onja, zub-ac, zub-at; grad, grad-ski, grad
-ic, grad-iste, grad-ina; da-r, da-ti; per-o, per-ni, per-n-at, per-ce, per-ina,
per-je; glas, glas-at, glas-an, glas-nik, glas-ak, itd.
[uredi] Slozene reci.
Nove reci mogu postajati ne samo kad se korenu ili osnovi nastavci domecu, nego
i kad se po dve reci ili osnove u jednu sloze. Take su od osnova ili reci slozen
e reci: ruko-pis, vatro-met, vino-ber, divo-koza, glavo-bolja, golo-brad, brzo-p
let, u-kop, op-kop, za-pis, u-pis, pro-pis, is-pis, itd.
[uredi] II. Vrste re?ci?.
[uredi] Koliko ima vr?sta? re?ci?.
Po sluzbi koju reci u jeziku cine, sve se one dele u osam vrsta, koje se zovu: i
menice, pridevi, brojevi, zamenice, glagoli, prilozi, predlozi i sveze.
strana 10 Prvih pet vrsta: imenice, pridevi, brojevi, zamenice i glagoli menjaju
u govoru svoj oblik, a poslednje tri: prilozi, predlozi i sveze ne menjaju nika
d svoga oblika.
Reci prve cetiri vrste (imenice, pridevi, brojevi i zamenice) menjaju svoje obli
ke na jedan nacin, po padezima, a sve oznacavaju nazive stvari ili osobina njiho
vih, te se zato zovu jednim zajednickim nazivom, imenima. Radi svoga znacenja im
ena su, a osobito imenice, podmet u recenicama.
Glagoli, znaceci radnju ili bivanje, menjaju svoje oblike na osobiti nacin, po n
acinima, vremenima i licima. Znacenje glagola donosi, te su oni prirok u recenic
ama, i priroka bez glagola biti ne moze.
Reci poslednje tri vrste (prilozi, predlozi i sveze) cine jednu gomilu po tome s
to nikad ne menjaju svoga oblika, i zato im se daje zajednicki naziv recce.
Papomena. Gdekoji broje kao devetu vrstu reci usklike, koji upravo pisu reci neg
o glasovi kojima se iskazuje osecanje, ili se prirodnim zvucima podrazava. Uskli
ci su u jeziku: ah, a, ao, hej, ej, jao, au, i, ih, o, oj, oh, lele, kuku, buc,
pljus, tap, hop, pras, cmok, is, itd.
Mnogo puta se i gdekoje prave reci upotrebe kao usklik, npr. bla?go! te?sko!
[uredi] Imenice. Podela na stvarne i mislene.
Imenice su imena stvarima ili licima. Sve se imenice mogu podeliti na stvarne i
mislene.
Stvarne znace lica, zivotinje ili predmete koji se mogu poznati culima vida ili
pitanja, kao sto su: covek, zena, grad, ptica, seno, drvo, kamen, voda, kuca, so
?, itd.
Mislene su pak one koje imenuju kakvu radnju, bivanje, stanje, osobinu ili kakvo
cu, i koje se, po tom, strana 11 kao predmeti samo umom zamisljaju, npr.: pevanj
e, gledanje, san, siromastvo, bogatstvo, lepota, obilje, oskudica, milina, mlado
st, zadovoljstvo, visina, slava,itd.
[uredi] Podela? stvarnih imenica.
Stvarne se imenice mogu opet po svome znacenju podeliti na cetiri vrste, i mogu
biti:
Osobne, koje kao ime pripadaju samo jednoj stvari, predmetu ili licu, i po tome
obicno mnozine nemaju, npr.: Milan, Petar, Janko, Morava, Srbija, Nis, Vranja, L
eskovac, Valjevo, Sabac, Drina, Hercegovina, Bosna, Dalmacija, itd.
Zajednicke, koje kao zajednicko ime pripadaju pojedince mnogim, u glavnome jedna
kim, stvarima ili licima. Toga radi one imaju oblike jednine i mnozine, prema to
me sto su ime za jednu ili vise stvari ili lica, npr.: knjiga, pero, divit, skol
a, soba, kuca, haljina, prozor, zid, itd.
Zbirne, koje oblikom jednine znace neodredenu mnozinu ili kolicinu, i po tome im
mnozina nije potrebna, npr.: cvece, drvlje, trnje, orasje, zverje, momcad, tela
d, zivina, itd.
Vestastvene (materijalne), koje znace materiju, takode u neodredenoj kolicini, t
e se delovi najrazlicnije velicine i mere zovu istim imenom, cega radi im je i m
nozina nepotrebna, npr.: zlato, srebro, hrana, zito, pesak, seno, mleko, sir, me
so, itd.
Toga radi vestastvene imenice u gramatickoj mnozini znace razlicite vrste onoga
sto imenica znaci,
npr.: sirovi, peskovi, vode, zemlje, vina, itd.
[uredi] Rod u imenica.
Imenice, koje znace sto zivo, obicno pokazuju i koga je roda ono sto imenuju. Ta
ko je npr.: strana 12 covek muskog, a zena zenskog roda; golub, lav, petao roda
su muskog, golubica, lavica i kokos roda zenskog. Gde se pak, ili mladosti radi
zivotinja, ili zbog sirega znacenja, nije htelo da ulazi u obelezavanje rodova,
upotrebljen je rod srednji, npr.: dete, pile, jagnje, momce, srpce, itd.
Prema ovim imenicama koje oznacavaju celjad ili ma kakvu zivotinju, dobile su ra
zlikovanje po rodu i druge imenice koje ne znace nista zivo, u kojih se rod samo
zamislja. Tako se kaze da je grad imenica muskoga, gradina zenskog, a gradiste
srednjeg roda. Mesec je muskog, zemlja zenskog, nebo i sunce su srednjeg roda.
Nijedna imenica ne moze imati sva tri roda za jednu osnovu, vec jedan ma koji iz
medu njih.
[uredi] Pridevi.
Pridevi stoje uz imenice, opisujuci po cemu bilo ono lice ili stvar, koja se kaz
uje imenicom uz koju pridev stoji, npr.: lep, ruzan, sjajan, mek, topal, zelen,
bled, crven, prav, suh, mokar, bistar, divlji, prostran, okrugao, beo, sladak, p
apren, meden, drven, platnen, vostan, itd.
Mnogi pridevi kazuju samo da stvar, kojoj se pridenu, pripada onome sto znaci os
nova od koje su obrazovani, npr.: covekov, popov, gospodarev, Bozji, Markov, dec
iji, valjevski, savski, zimski, drzavni, opstinski, poljski, itd.
[uredi] Rod u prideva.
To sto pridevi stoje uz imenice, i sto jedan isti pridev, radi svoga znacenja, m
oze potrebati uz imenice svakojega roda, uzrok je, te svaki pridev mora imati ob
like za sva tri roda iz jedne osnove, npr.: strana 13 dobar dobra dobro; zelen z
elena zeleno; vruc vruca vruce; gvozden gvozdena gvozdeno; ljut ljuta ljuto;
t cista cisto, itd.
[uredi] Brojevi.
Brojem se kazuje koliko ima cega na broj, ili gde je sto po broju na redu. Broje
vi se dele na proste, zbirne i redne.
Prosti brojevi kazuju samo koliko je jednakih lica ili stvari na broj. Oni nisu
nista drugo nego imenice, i neki se i danas nicim ne razlikuju od imenica, npr.:
pet, deset, dvadeset, trideset, sto, hiljada, milion, itd.
Zbirni brojevi, oblikom zbirnih imenica ili brojnih prideva, kazuju broj licima
ili zivotinjama raznoga roda ili veka, ili stvarima koje pa?rom ili mnozinom zna
ce celinu za brojanje, npr.: dvoje carape (i dve carape); troje rukavice (i tri
rukavice); sestoro dece (sinova i kceri); cetvora kola; petore kocije; desetoro
celjadi; troji svatovi, itd.
Redni brojevi kazuju koje je sto po broju na redu, i imaju oblike za sva tri rod
a kao pridevi, npr.: prvi prva prvo; deveti deveta deveto; deseti deseta deseto
itd.
[uredi] Zamenice.
Zamenice su reci kojima se imenice, pridevi i brojevi zamenjuju s obzirom na lic
a prvo, drugi i trece. U recenicama: Ja govorim Ti govoris On govori Mi govorimo
Vi govorite Oni govore zamenice: Ja, ti, on; mi, vi, oni, stoje mesto osobnih i
mena onih lica koja govore. Zamenice ovakav, takav, onakav stoje mesto prideva k
oji se ne kazuju poimence, a zamenicom kakav cini se pitanje za nepoznat pridev.
Zamenice ovoliko, toliko, onoliko stoje mesto mere strana 14 ili broja, a zamen
icom koliko pita se za nepoznat broj ili meru.
Prema ovakoj svojoj prirodi zamenice se i dele na licne ili imenicke, koje stoje
mesto imenica, i na pridevne, koje imaju razna znacenja, i govore se u sva tri
roda kao pridevi.
[uredi] Licne zamenice.
Licne ili imenicke zamenice dele se po licima ovako: Prvoga lica (koje govori) j
a, mi.
Drugoga lica (kome se govori) ti, vi.
Trecega lica (o kome se govori):
1. Poznatog ? on, ona, ono,
? oni, one, ona.
2. Nepoznatog (upitnog i saveznog) ? ko (za lica)
? sto (za sve ostalo).
3. Neodredenog neko (netko), nesto.
4. Odrecenog niko (nitko), nista.
5. Slozene (s jos jednom zamenicom) ? svako (svatko), svasta,
? kojeko, kojesta
Svakoga lica (i prvoga i drugog i treceg): sebe ili se.
[uredi] Pridevne zamenice.
Pridevne zamenice se dele po svome znacenju na cetiri glavne vrste. One su: 1. z
a prisvajanje; 2. za pokazivanje; 3. za kakvocu; 4. za kolicinu. 1. Pridevne zam
enice za prisvajanje. Prvoga lica (za jedninu) moj, -a, -e
(za mnozinu) nas, -a, -e
Drugoga lica (za jedninu) tvoj, -a, -e
(za mnozinu) vas, -a, -e
Trecega lica:
1. Poznatog ? njegov, -a, -o; njen, -a, -o; njezin, -a, -o;,
? njihov, -a, -o; njihan, njihna, -o.
2. Nepoznatog (upitna i savezna) cij, -a, -e.
3. Neodredenog necij, -a, -e.
4. Odrecenog nicij, -a, -e.
5. Slozene (s jos jednom zamenicom) ? svacij -a, -e,
? kojecij, -a, -e.
Svakoga lica svoj, -a, -e.
2. Pridevne zamenice za pokazivanje. Prvoga lica ovaj (ovi), ova, -o.
Drugoga lica taj,ta, to.
Trecega lica:
1. Poznatog onaj (oni), -a, -o.
2. Nepoznatog (upitna i savezna) koji, -a, -e.
3. Neodredenog ? nekoji, -a, -e;
? (neki, -a, -o).
5. Slozene (s jos jednom zamenicom) ? svakoji -a, -e,
? (svaki -a, -o),
? kojekoji, -a, -e.
Svakoga lica sam, -a, -o.[1]
3. Pridevne zamenice za kakvocu. Prvoga lica ovakav, -kva, -kvo (ovaki, -a, -o).
Drugoga lica takav, -kva, -kvo (taki, -a, -o).
Trecega lica:
1. Poznatog onakav, -kva, -kvo (onaki, -a, -o).
2. Nepoznatog (upitna i savezna) kakav, -kva, -kvo (kaki, -a, -o).
3. Neodredenog nekakav, -kva, -kvo (nekaki, -a, -o).
4. Odrecenog nikakav, -kva, -kvo (nikaki, -a, -o).
5. Slozene (s jos jednom zamenicom) ? svakakav -kva, -kvo (svakaki, -a, -o),
? svakojak -a, -o (svakojaki -a, -o),
? kojekakav, -va, -vo (kojekaki -a, -o).
Svakoga lica isti, -a, -o.
4. Pridevne zamenice za meru i kolicinu. Prvoga lica ovoliki, -a, -o.
Drugoga lica toliki, -a, -o.
Trecega lica:
1. Poznatog onoliki, -a, -o.
2. Nepoznatog (upitna i savezna) koliki, -a, -o.
3. Neodredenog (bez razlikovanja rodova) kad je manje od pet,
(npr.: nekolika coveka, nekolika povesma, nekolike zene, nekolike pare) nekolika
, -e.
kad je pet ili vise nekoliko.
4. Odrecenog (samo u srednjem rodu) nikoliko.
5. Slozene (s jos jednom zamenicom) ? vaskolik (savkolik), -a,
? (svakolika), -o (svekoliko).
Svakog lica sav (vas), sva, sve.
[uredi] Glagoli.
Glagoli su reci koje znace da se nesto radi, ili da nesto biva, npr.: pevati, ig
rati, sedeti, vikati, sijati, beleti, crneti, smejati se, veseliti se, blistati,
cuti, videti, poci, itd.
[uredi] Oblici glagolski.
Kako glagoli pokazuju radnju ili bivanje, u vecini se njihovih oblika uvek razli
kuje vreme, u koje se ta radnja ili bivanje dogada, lice, kome se ta radnja ili
bivanje pripisuje, i nacin, kojim se ona kazuje. strana 17 A da bi se to pokazal
o oblici glagolski u srpskom jeziku imaju tri glavna vremena i tri nacina.
Tri se lica upravljaju po licnim zamenicama prvoga, drugog i treceg lica, npr.:
Ja ucim ti ucis on uci; mi ucimo vi ucite oni uce; pisem pises pise; pise
te pisu.
Tri su glavna vremena:
Sadasnje, koje znaci da se ono sto se kaze dogada u onaj mah kad se govori, npr.
: pevam, ucim, pisem, secem, radim, spavam, itd.;
Predasnje, koje, znaci proslu radnju ili bivanje, npr: ucase, pevao je, rece, ut
ece, naspavao se, umorio se, itd.
Buduce, koje znaci radnju ili bivanje sto ce se tek dogoditi, npr.: pevaces, zna
ces, mi cemo proci, oni ce pogoditi, itd.
Tri su nacina:
Odredeni nacin, u koga se u svima oblicima razlikuju vremena i raspoznaju lica,
kao sto pokazuju gore navedeni primeri;
Zapovedni nacin, kojim se u sadasnjem vremenu kazuje zapovedanje, moljenje, nude
nje, npr. pevaj, sviraj, igraj, govori, idi, itd.;
Neodredeni nacin, u kome se ne moze razlikovati ni lice ni vreme, nego se radnja
ili bivanje prosto imenuju, npr.: pevati, svirati, igrati, citati, govoriti, ic
i, spavati, itd.
Nacin neodredeni je u stvari imenica glagolska. Od gdagolskih osnova ima obrazov
anih prideva, kao sto su pridevi prosastoga vremena: video, cinio, pevao, itd. i
trpni: viden, cinjen, uspavan, itd. Isto tako ima od glagolskih oblika obrazova
nih priloga, i to vremena sadasnjeg strana 18 videci, cineci, pevajuci, i vremen
a prosastog: videvsi, cinivsi, itd.
[uredi] Podela glagola po predmetu radnje.
Glagoli koji znace da se nesto radi razlikuju se po tom, sto jedni pokazuju radn
ju koja se vrsi u samom radniku, podmetu, i oni su neprelazni, drugi pak pokazuj
u radnju, za koju treba osim radnika (podmeta) ma kakav predmet izvan, na kom se
predmetu ta radnja vrsi, i oni se zovu prelazni glagoli. Neprelazni su glagoli
ne samo oni kojima se radnja vrsi u samom radniku ili podmetu, kao sto su: hodit
i, ici, trcati, blejati, rikati, teci, nego i oni koji ne znace radnju vec bivan
je, jer i u njih nema predmeta, npr.: beleti, crneti, zeleneti, kopneti, trajati
, nastati, ostati, postati, itd. Prelazni glagoli imaju uvek podmet, iz koga izl
azi, ili u kome se vrsi radnja, i predmet, na koji prelazi, ili na kome se vrsi
radnja koju ti glagoli znace, n. pr.: saditi (vocku, luk, cvece), kopati (zemlju
, bunar, jaz), piti (vodu, mleko, vino), kositi (livadu, ovas), ze?ti (psenicu,
jecam), brati (grozde, kukuruze, jabuke, kruske), nositi (haljine, sesir, cizme)
, pisati (pismo, propis, zadatak), zvati (brata, sestru, oca, Petra), itd. U pre
lazne glagole idu jos:
Prosto-povratni, koji pokazuju radnju sto se vrsi na samom radniku, te im je otu
da podmet i predmet u jednome licu, npr.: smejati se, cesljati se, provlaciti se
, oblaciti se, umivati se, radovati se, srditi se, itd.
Uzajmicio-povratni, koji pokazuju radnju sto se izmedu dva ili vise radnika vrsi
tako, da su svi oni i podmet i predmet naizmence, npr.: tuci se, strana 19 lomi
ti se, svadati se, cuvati se, gledati se, sudariti se, pomiriti se, lagati se, m
rziti se, ljubiti se, itd.
[uredi] Podela glagola po trajanju radnje.
Po trajanju radnje ili bivanja svoga, glagoli se dele na trajne, trenutne i uces
tane.
Trajni su glagoli, u kojih se radnja ili bivanje pokazuje kao trajno ili nepreki
dno, niti se vreme trajanju ogranicava, npr.: pisati, pevati, kmetovati, plakati
, vojevati, ratovati, teci, leteti, goreti, itd.
Trenutni su glagoli, koji pokazuju radnju ili bivanje sto traje samo trenutak, i
li znace radnji svrsetak, ili pocetak, npr.: lupnuti, dati, stati, skociti, proc
vileti, zapisati, zapevati, sacekati, isteci, itd.
Ucestani su glagoli, koji znace, da im se radnja, bila trajna ili trenutna, pona
vlja ili ucestava, npr.: le?tati, se?dati, sta?jati, progorevati, nocivati, mica
ti, itd.
[uredi] Prilozi.
Prilozi stoje vecinom uz glagole, kao sto pridevi stoje uz imenice. Kad stoje uz
 glagole, oni onda kazuju gde se, ili kad se, ili kako se radi ili zbiva ono sto
znace glagoli uz koje oni stoje. Prema tome su oni:
Za mesto: gde, ovde, onde, tu, ovamo, onamo, tamo, kamo, kuda, ovuda, onuda, tud
a, svuda, gore, dole, blizu, blize, daleko, dalje, unutra, iznutra, desno, levo,
ostrag, napred, cak, dovde (do ovde), donde (do onde), dotle, odatle, odakle, o
davde, odande, ozgo, ozdo, svukud, itd.
Za vreme: kad, sad, tad, ovda, onda, danas, jutros, juce, sutra, rano, docne, si
noc, letos, zimus, proletos, strana 20 jesenas, odmah, pre, posle, prede, opet,
ikad, nikad, nigda, svakad, svagda, uvek, skoro, tek, istom, kadsto, onomad, itd
.
Za nacin ili meru: kako, tako, ovako, onako, kao, badava, uzalud, vrlo, veoma, u
pravo, dosta, vise, svojski, junacki, momacki, navlas, hotimice, nehotice, poseb
ice, pojedince, jedva, skupa, zajedno, brzo, polagano, postupno, hitro, nemarno,
natraske, potrbuske, nicice, itd.
U ovu gomilu idu i od samih glagolskih osnova obrazovani prilozi: pevajuci, rade
ci, uzjahavsi, postigavsi, itd.
Jos prilozi stoje i uz prideve ili uz priloge, te kazuju u kolikoj je meri ono s
to se kazuje pridevom i prilogom, npr.: veoma ostar, jedva dobar, najvise kriv,
dovoljno pazljiv, odvec hladan, ili: vrlo blago, (gde su i vrlo i blago prilozi,
ali prvi kazuje meru drugome), jedva dovoljno, osobito dobro, itd.
[uredi] Predlozi.
Predlozi su reci koje kazuju u kakvoj svezi medu sobom stoji ono sto znace imena
, ili imena i glagoli, u pogledu na mesto, pravac, vreme, uzrok, itd. npr.: Crkv
a na brdu; kuca u polju; pliva preko reke; siri se po gori; dosao za jutra; peva
o na uskrs; zbog suse; iz zavisti.
Njih po znacenju ima nekoliko gomila, tako:
Polozaj spram kakve stvari ili lica kazuju predlozi: blizu, do, kod, kraj, pored
, pred, ispred, oko, iza, pri, suprot, protiv, za, na, o, po, sa;
Polozaj vise ili nize kakve stvari ili lica kazuju predlozi: vise, nize, vrh, na
d, pod, iznad, ispod;
strana 21
Polozaj u unutrasnjosti kakve stvari ili lica kazuju predlozi: sred, usred, nasr
ed, posred, u, medu, iz, izmedu;
Pravac pokazuju predlozi: duz, preko, put, k, iz, uz, niz, kroz, mimo, pred, od;
Vreme pokazuju predlozi: pre, posle, za;
Zamenu pokazuje predlog: mesto (namesto, umesto);
Drustvo ili zajednicu pokazuje predlog sa;
Izuzimanje ili odlucivanje pokazuju predlozi: bez, osim (sem, osem), okrom, izva
n;
Uzrok pokazuju predlozi: zbog, radi (zarad , rad ), od, iz, sa.
[uredi] Sveze.
Sveze su spone ili kopce u jeziku, kojima se recenice ili reci jedna za drugu ve
zuju, da se pokaze zajednica, suprotnost, uzrok, itd. koji ih u vezi drzi, npr.:
Mi i oni Ja ili on Jescemo ako dadu Tu je Milos, a tu je i Vuk Ja cu zivet , pa u
mreti Dete jedva doceka, i pode s njim On iste, te iste Ja pravo, ja nikako Niti
grmi, nit se zemlja trese, nit udara more o bregove.
[uredi] III. Gramatika i podela njena.
[uredi] Sta je gramatika.
Gramatika je nauka o jeziku; u njoj se izlazu zakoni, po kojima sto biva u jezik
u.
[uredi] Gramatika uporedna, istorijska i opisna.
Svi narodi na svetu imaju svaki svoj narodni jezik. Jezici pak postaju ili jedan
od drugoga, ili mesajuci se jedan s drugim, te su zato svi svetski strana 22 je
zici podeljeni na gomile ili grupe, po srodnosti i po postanju svom.
Srpski jezik je, na priliku, grana slovenskoga stabla jezika, u kom su: stari sl
ovenski (koji je u crkvenim knjigama nasim), bugarski, slovenski (kranjski), rus
ki, poljski, ceski i luzicko-srpski. A slovensko je stablo jezika grana jos vece
ga, indo-jevropskoga, stabla, u kom su i latinski, grcki, nemacki, indijski, per
sijski, itd. Ako bi se, dakle, u gramatici kazivalo ne samo kako je sto u srpsko
m, nego kako je to i u ovim jezicima to bi bila uporedna gramatika.
Ako, li bi se u gramatici kazivalo ne samo kako je sto u srpskom jeziku danas, n
ego kako je sto jos u stara vremena bilo, pa bi se redale jedna za drugom sve po
znate promene, koje su se tokom vremena zbivale, onda bi to bila istorijska gram
atika.
Ona pak gramatika, koja samo kazuje kako je sto u jeziku sad, i od proslosti uzi
ma u pomoc samo ono sto je neophodno da se sadasnje stanje tacnije objasni jeste
opisna gramatika. Takva je i gramatika u ovoj knjizi.
[uredi] Delovi gramatike.
Napred je receno da je jezik sastavlüen iz recenica, re?ci? (oblika), osnova i gla
sova. Prema tome i gramatika ima ova cetiri dela:
Deo prvi nauku o glasovima, koja uci o glasovima kao o najsitnijim sastavnim del
ovima jezika. U nauci o glasovima izlazu se zakoni, po kojima se glasovi podesav
aju i spajaju u recima;
Deo drugi nauku o osnovama, koja uci kako osnove postaju, bilo od korena bilo je
dna od druge, i kako im se, prema tome, znacenje menja i grana;
strana 23
Deo treci nauku o oblicima (recima), koja pokazuje kako od osnova postaju oblici
, ili kako svoj oblik menjaju reci s promenljivim oblicima;
Deo cetvrti nauku o recenicama, koja pokazuje kako se reci u jeziku pa bile s pr
omenljivim ili o nepromenljivim oblicima upotrebljuju za kazivanje misli ili za
sklapanje recenica.
^ Znaci: bez ikoga ili bez icega drugog.
Dobavljeno iz "http://sr.wikisource.org/sr-el/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%
B0_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(1894)/%D0%94%D0%B5%D0
%BE_0"
Licni alati
Nove funkcije Prijavi se / registruj se Imenski prostori
Clanak Razgovor Varijante èðèëèöà
Latinica
Pregledi
Citaj Izmeni Istorija Akcijepretraga
Navigacija
Glavna strana
Radionica
Aktuelnosti
Skorasnje izmene
Slucajna stranica
Pomoc
Donacije
Stampaj/izvezi
Napravi knjigu
Preuzmi kao PDF
Verzija za stampu
alati
Sta je povezano ovde
Srodne promene
Posebne stranice
Permalink
citiranje ove strane
Ova stranica je poslednji put izmenjena 06:57, 15. maj 2010..
Text is available under the Creative Commons Attribution/Share-Alike License; ad
ditional terms may apply. See Terms of Use for details.
Politika privatnosti O projektu Wikisource Odricanje odgovornosti