Professional Documents
Culture Documents
Guliver
Guliver
Свифт у „Гуливеру“ говори о човеку који је већ одавно начисто са сви и сад се
крваво спрда са човеком. Тежиште је пенесено на критику друштва и морала у
првим годинама модерног капитализма. Писцу није циљ да психолошки продуби
лик јунака. Он се њиме служи да провери извесне идеје. Зато га ставља у
најфантастичније пустоловне ситуације. Тако је постигнут спој фантастике и
симболике са грубим натурализмом и комиком. Присутно је више стилова и
тонова. Идеја писца је била да отвара очи људима и да их просвећује. Гори од жеље
да помогне човеку. Осећа се у његовој критици нешто здраво. Он позива на дело у
име разума и правде.
Лик Гуливера је јако чврст. Он је тај који повезује књиге. Но, он је просечан
репрезент обичног енглеза који као да нема карактера. Он нема особине и ону
дубинску димензију. Гуливер никад не говори своје мишљење. Увек описује опште
стање, а не лично. У ретким ситуацијама квалификује извесне вредности. Ми о
њему знамо јако мало. Не знамо чак ни како изгледа. Он је, у ствари, инструмент
читаве приче. Он није само репрезент Енглеске већ и њен резултат. То је јунак
испраног мозга. Кроз целу књигу он се мења и развија као лик. Није то развиј у
правом смислу него више спознајакоја доводи до других односа према властитом
свету.
Сам Гуливер није ојашњен психолошки. Тако један критичар каже: “Он је покретна
маска за Свифтова променљива расположења“.
------------- У првом путовању Гуливер, као колос човек, долази у земљу кепеца,
малих али љубазних људи, Лилипутанаца. Лилипут је чудна земља, још чуднији
људи, нарави и обичаја. Лилипутанци су тако мали (величине средњег прста) тако
да је Гуливер међу њима само троми џин, неспретан и смешан. У исто време он је
опасан и користан. Можда нема читаоца који се из детињства не сећа Гуливеровог
буђења после бродолома и који са њим није доживео узбуђење у сусрету са
мајушним Лилипутанцима. Од Гуливеровог бућења после бродолома у Лилипуту и
првог сусрета са Лилипутанцима, па до растанка са њима, све је у функцији
хумора, ироније и сатире. На први поглед чини се да писац приповеда природно и
озбиљно, а у суштини свему се руга и смеје. Тиме исказује несвакидашњи смисао
за необичне, фантастичне садржаје. Поред занимљиве приче, одраслог читаоца
занима духовита сатира на политичке прилике и страначке борбе у савременој
Енглеској. Тако се у Лилипуту највиша одликовања деле пошто:
„Цар узме у руке штап и држи га водоравно, а кандидати, један по један час га
прескачу, час пузе испод њега, напред и натраг по неколико пута, у зависности да
ли је штап дигнут или спуштен… Ko најбоље то изведе и најдуже издржи скачући
или пузећи, тај добија плави конац, следећи по реду добија зелени, а трећи црвени,
па га носе два пута обавијена око струка. На двору ћете видети мало личности које
не краси овакав конац.