Noam Čomski: Profit iznad ljudi

Datum: 15.05.2006
Tema: Globalizam i antiglobalizam

NOAM ČOMSKI
(fragmenti)
Profit iznad ljudi - neoliberalizam i globalni poredak ]

Kako se zemlje razvijaju

Istorijski dokumenti nude dalje lekcije. U 18. veku, razlike između

Trećeg i Prvog sveta bile su daleko blaže nego danas. To povlači dva
očigledna pitanja:

1. Koje su se zemlje razvile a koje nisu?

2. Možemo li da definišemo neke operativne faktore?

Odgovor na prvo pitanje je prilično jasan. Izvan zapadne Evrope

razvila su se dva glavna regiona: SAD i Japan - što ce reći dva regiona
koja su izbegla evropsku kolonizaciju. Japanske kolonije su druga
stvar; iako je Japan bio brutalna kolonijalna sila, on nije pljačkao svoje
kolonije već ih je razvijao po manje više istoj stopi kao i sam Japan.

A Istočna Evropa? U 15. veku Evropa je počela da se deli, Zapad se

razvijao a Istok postao njegovo uslužno područje, prvobitni Treći svet.
Podela se produbila do početka ovoga veka, kada se Rusija izdvojila iz
sistema. Uprkos Staljinovim užasnim zločinima i strahovitom ratnom
uništenju, sovjetski sistem je ipak u značajnoj meri bio
industrijalizovan. To je “Drugi svet”, ne deo Treceg sveta - ili bar to
nije bio do 1989.

Iz unutrašnjih dokumenata znamo da su sve do u 1960. zapadni vođi

strahovali da će ekonomski razvoj Rusije inspirisati “radikalni
nacionalizam” na drugim stranama i da i druge može da zahvati bolest
koja je zarazila Rusiju 1917. koja više nije bila voljna da “dopunjava
industrijske ekonomije Zapada”, kako 1955. jedna ugledna studija
opisuje problem komunizma. Prema tome, zapadna invazija 1918. je
bila odbrambena akcija da bi se zaštitila “dobrobit svetskog
kapitalistickog sistema”, koji su ugrožavale društvene promene u
uslužnim područjima. A tako to opisuju i ugledni naučnici.

1
Logika hladnog rata podseća na slucajeve Grenade i Gvatemale, mada
su razmere bile toliko razlicite da je taj sukob živeo sopstvenim
životom. Nije za čudenje što su pobedom nadmoćnog protivnika
tradicionalne sheme bile ponovno uspostavljenje. Takode nije za
cudenje što budžet Pentagona ostaje na nivou iz doba hladnog rata, a
sada i raste dok se vašingtonska međunarodna politika vrlo malo
izmenila, činjenice koje će nam pomoći da steknemo uvid u realnosti
globalnog poretka.

Ako se vratimo pitanju koje su se zemlje razvile, doći cemo bar do

jasnog zaključka: njihov razvoj je uslovljen time što su pošteđene
“eksperimentisanja” zasnovanih na “lošim idejama” koje su inače vrlo
dobre za svoje stvaraoce i njihove kolaboratore. To ne garantuje
uspeh, ali izgleda da je dobar preduslov za uspeh.

Pređimo na drugo pitanje: kako su Evropa i oni koji su izbegli njenoj

kontroli uspeli u svom razvoju? Opet se deo odgovora čini jasnim:
zahvaljujuci radikalnom kršenju doktrine slobodnog tržišta. Ovaj se
zaključak može primeniti od Engleske do Istočne Azije, svakako
uključujuci i SAD, vođu protekcionizma od samog početka.

Standardna ekonomska istorija uviđa da je država odigrala glavnu

ulogu u ekonomskom razvoju. Ali njen uticaj se potcenjuje zbog
preuskog fokusa. Da pomenemo jedan veliki propust, industrijska
revolucija se oslanjala na jeftin pamuk, uglavnom iz SAD. Niska cena
pamuka se nije održavala putem snage tržišta vec eliminacijom
domorodačkog stanovništva i ropstvom. Bilo je naravno i drugih
proizvođača pamuka. Među njima se isticala Indija. Njena bogatstva su
oticala u Englesku dok je njena sopstvena tekstilna industrija bila
uništavana britanskom moći i protekcionizmom. Drugi slučaj je bio
Egipat, koji je preduzeo korake za razvoj u isto vreme kada i SAD, ali
su ga blokirale britanske snage, uz sasvim eksplicitno obrazloženje da
Britanija neće tolerisati nezavistan razvitak u toj regiji. Nasuprot tome,
Nova Engleska je mogla da prati stope svoje majke zemlje, blokirajući
jeftiniji britanski tekstil veoma visokim tarifama kao što je Britanija
činila sa Indijom. Da nije bilo ovakvih mera, polovina nastupajuće
tekstilne industrije Nove Engleske bila bi uništena, smatraju
ekonomski istoricari, sa dalekosežnim posledicama za industrijski
razvoj uopšte.

Analogija našeg doba je energija na koju se oslanjaju napredne

industrijske ekonomije. “Zlatno doba” posleratnog razvoja oslanjalo se
na jeftinu i oblinu naftu, koja se uglavnom čuvala pretnjom od
upotrebe sile. Tako je i danas. Veliki deo budžeta Pentagona posvećen

2
je održavanju cene nafte sa Srednjeg Istoka unutar skale koju SAD i
njihove energetske kompanije smatraju prikladnom. Znam samo za
jednu tehničku studiju na ovu temu: u njoj se zaključuje da troškovi
Pentagona dostižu subvencije od 30% od tržišne cene nafte, što
pokazuje da je “ tekuće mišljenje da fosilna goriva nisu skupa čista
fikcija”, piše autor. Procene navodne efikasnosti trgovine i zaključci o
ekonomskom zdravlju i razvoju, ograničene su vrednosti ako
zanemarimo mnoge od ovih skrivenih troškova.

Jedna grupa istaknutih japanskih ekonomista nedavno je objavila

obiman pregled japanskog programa za ekonomski razvoj posle
Drugog svetskog rata. Oni ističu da je Japan odbacio neoliberalnu
doktrinu svojih americkih savetnika i umesto nje se opredelio za oblik
industrijske politike koja predominantnu ulogu daje državi. Državna
birokratija i industrijsko-finansijski konglomerati su tržišne mehanizme
uvodili postepeno kako su se povecavali izgledi za komercijalni uspeh.
Odbacivanje ortodoksnih ekonomskih propisa bio je jedan od uslova za
“japansko čudo”, zaključuju ekonomsti. Uspeh Japana je impresivan.
Uz gotovo nepostojeću resursnu osnovu, Japan je do devedesetih
postao vodeća svetska industrijska ekonomija i vodeci svetski izvor
stranih ulaganja, on drži polovinu svetske neto štednje i finansira
deficite SAD.

A što se tiče bivših kolonija Japana, vodeća naucna studija o misiji

SAD za pomoc Tajvanu nalazi da su savetnici iz SAD i Kine odbacili
principe “angloamericke ekonomije” i razvili “ strategiju državnog
centralizma”, oslanjajuci se na “aktivno učešce vlade u ekonomskim
aktivnostima ostrva kroz razborito planiranje i nadzor u njihovom
sprovođenju”. U međuvremenu zvaničnici u SAD su “reklamirali Tajvan
kao priču o uspehu privatne inicijative”.

U Južnoj Koreji, “država privatne inicijative” funkcioniše na drugi

način, ali uz ništa manju prisutnost ruke vodilje. Upravo sada, ulazak
Južne Koreje u Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD),
klub bogataša, odlaže se zbog toga što Južna Koreja nije spremna da
se osloni na tržišno-orijentisane mere, kao na primer da dozvoli
slobodan protok kapitala i prevlast stranih kompanija, isto kao što je
njen mentor Japan nije dozvolio kapitalni izvoz sve dok njegova
ekonomija nije bila utvrđena.

U nedavnom broju glasila Svetske banke, Research Observer (avgust,

1996), čelnik Klintonovog Veća ekonomskih savetnika, Džozef Stiglic,
crpi “lekcije iz istočnoazijskog cuda”, među njima i to da je “vlada
uzela na sebe glavnu odgovornost za promociju ekonomskog razvoja”,

3
napustivši “religiju” da tržište zna najbolje i intervenišući da pojača
transfer tehnologije, relativnu jednakost , obrazovanje, zdravlje, uz
industrijsko planiranje i koordinaciju. Izveštaj o ljudskom razvoju UN
(Un Human Development) iz 1966. podvlaci životnu važnost vladine
politike u “širem obučavanju i zadovoljavanju društvenih potreba” kao
“odskočne daske za solidan ekonomski razvoj”. Neoliberalne doktrine,
ma šta se o njima mislilo, potkopavaju obrazovanje i zdravstvo,
povećavaju društvenu nejednakost i umanjuju udeo radnika u
dohotku; bar u ovo nema sumnje.

Godinu dana kasnije, pošto su azijske ekonomije pretrpele težak

udarac finansijske krize i tržišnih promašaja, Stiglic - sada glavni
ekonomista Svetske banke - neprestano ponavlja svoje zaključke
(uvodna reč na Godišnjoj konferenciji Svetske banke o razvijenim
ekonomijama 1997, Svetska banka 1998, proširena godišnja
predavanja 2, 1998). “Tekuća kriza u Istocnoj Aziji ne pobija
istočnoazijsko čudo”, piše on. “Osnovne činjenice ostaju: nijedan drugi
region na svetu nije doživeo tako dramatičan skok dohotka i video
toliki broj ljudi kako za tako kratko vreme izlazi iz siromaštva”.
Vrhunac tog “sjajnog uspeha” je desetostruki porast prihoda po glavi
stanovnika Južne Koreje u tri decenije, uspeh bez presedana, uz
“preveliku dozu vladinog učešca” u kršenju Vašingtonskog konsenzusa,
ali u skladu sa ekonomskim razvojem SAD i Evrope, dodaje on
ispravno. “Daleko od toga da pobija istočnoazijsko čudo”, zakljucuje
on, “ozbiljna finansijska pometnja” u Aziji “može delimično biti
posledica odstupanja od strategija koje su tako dobro poslužile tim
zemljama, uključujući tu i dobro regulisana finansijska tržišta”, tj.
napuštanja inače uspešnih strategija zbog velikog pritiska Zapada.
Drugi stručnjaci su izrazili slične poglede, često oštrijim izrazima.

Poredenje izmedu Istočne Azije i Latinske Amerike naročito pada u oči.

Latinska Amerika je poznata kao najgora što se tice društvene
nejednakosti, Istocna Azija je medu najboljima. Isto važi i za
obrazovanje, zdravstvo i stanje društva uopšte. Uvoz je u Latinskoj
Americi drastično upravljen ka potrošnji bogatih, u Istocnoj Aziji ka
ulaganju u proizvodnju. Odliv kapitala iz Latinske Amerike je dostigao
razmere neizdrživog duga, u Istocnoj Aziji kapital je sve donedavno
bio strogo kontrolisan. U Latinskoj Americi, bogataši su uglavnom
oslobodeni društvenih obaveza uključujući tu i porez. Problem Latinske
Amerike nije “populizam”, ističe brazilski ekonomista Breser Pereira,
već “podređivanje države bogatašima”. Situacija u Istočnoj Aziji je
drastično različita.

4
Ekonomije Latinske Amerike su takođe bile otvorenije za strana
ulaganja. Od 1950. strane multinacionalne kompanije “kontrolišu
daleko veće deonice industrijske proizvodnje” u Latinskoj Americi nego
što je to slučaj u istočnoazijskoj priči o uspehu, izveštavaju analitičari
trgovine i razvoja UN (UNCTAD). Čak i Svetska banka priznaje da su
strana ulaganja i privatizacija koje ona pozdravlja “težila da budu
supstitucija za druge tokove kapitala” u Latinskoj Americi,
premeštajuci kontrolu i otpremajuci profit u inostranstvo. Banka
takođe uviđa da su cene u Japanu, Koreji i Tajvanu odstupile od
tržišnih cena više nego što je to bio slučaj u Indiji, Brazilu, Meksiku i
Venacueli i drugim navodno intervencionističkim zemljama, dok je
najveći među intervecionistima i najveci kršilac od svih, vlada Kine,
ljubimica Banke kojoj se najviše pozajmljuje i najbrže se razvija. A
studije Svetske banke na temu lekcija iz Čilea zaobilaze činjenicu da su
nacionalizovane firme bakra glavni izvor čileanskih izvoznih prihoda,
da pomenemo samo jedan od mnogih primera.

Izgleda da je Latinsku Ameriku prilično koštala njena otvorenost prema

međunarodnoj ekonomiji kao i propust da kontroliše kapital i bogataše,
a ne samo radnike i sirotinju. Naravno, pojedini sektori stanovništva
su na dobitku, kao i u kolonijalno doba. Činjenica da su ti ljudi
posveceni doktrini “religije” isto koliko i strani investitori, nije za
čudenje.

Uloga državne uprave i inicijative u uspešnim ekonomijama trebalo bi

da nam bude poznata priča. Pitanje koje se odnosi na to je kako su
zemlje Treceg sveta postale ovo što su danas. To pitanje razmatra
eminentni ekonomski istoričar, Pol Beirok. U jednoj značajnoj nedavnoj
studiji on ukazuje na to da “nema sumnje da je prinudni ekonomski
liberalizam Treceg sveta u 19. veku glavni element u razumevanju
usporavanja njegove industrijalizacije”, a slučaj Indije je veoma dobar
pokazatelj gde su “procesom deindustrijalizacije” idnustrijski pogoni i
trgovački centri sveta bili pretvoreni u duboko osiromašeno
poljoprivredno društvo, koje je doživelo nagli pad plata, potrošnje
hrane i pristupačnosti najosnovnijih potreba. “Indija je bila prva od
teških žrtava sa dugog spiska”, piše Beirok, na kome se nalaze “čak i
politicki nezavisne zemlje Treceg sveta (koje) su bile prisiljene da
otvore svoja tržišta za zapadne proizvode”. U međuvremenu, zapadna
društva su sebe zaštitila od tržišne discipline i razvila se.

Noam Čomski, "Profit iznad ljudi - neoliberalizam i globalni poredak"

preuzeto od: Pobunjeni um