IX OSIGURAVAJUĆE KOMPANIJE I PENZIONI FONDOVI

Osiguravajuće kompanije su najstarije finansijske institucije. Osiguravajuće društvo se

obavezuje da će osigurati osiguranika od eventualnih gubitaka zaključuje seu vidu ugovora tj.
polise. Postoje tri vrste osiguranja i to:
1. životno i zdravstevno osiguranje
2. neživotno osiguranje i
3. penziono
Osiguravajuće kompanije se suočavaju sa rizikom od likvidnosti, rizikom promene kamatne
stope i rizikom neuspunjenja obaveza. Zatim tu su i neočekivani gubitci takozvani objektivni
rizik. Kompanije koje dozvole da objektivni rizik postane suviše velik, preuzima rizik vezan
za polisu osiguranja. Ako se gubitci ponavljaju iz godine u godinu doći će do nesolventnosti
osiguravajućih kompanija.
9.1. OSNOVNE DETERMINANTE OSIGURANJA
Kompanije za osiguranje života prodaju polise koje osiguravaju dohodak u slučaju smrti
osobe, usled bolesti ili penzionisanja. Kompanije za neživotno osiguranje prodaju polise
koje će nadoknaditi štetu koja je prouzrokovana nesrećom, požarom, krađom itd.
Pomoću osiguranja pojedinci i organizacije mogu da transferišu čist rizik (to je nesigurnost
vezana za finansijske gubitke) na druge (požar, rizik od prerane smrti). Rezultat čistog rizika
je gubitak ili negubitak. Postoji i spekulativni rizik koji podrazumeva neizvesnost u vezi sa
nekim događajem i može biti gubitak ili dobitak.
1. Osiguravajuće kompanije i objektivni rizik.Čist rizik koje preuzimaju kompanije se
Naziva i objektivni rizik – i predstavlja odstupanje stvarnih gubitaka od očekivanih. Na ove
osiguravajuće kompanije se može primeniti pravilo velikih brojeva. Što je veći broj
izloženosti riziku , prosečni gubici se mogu bolje predvideti. Ali da bi ovo funkcionisalo
izložene jedinice moraju biti homogene i gubici moraju biti slučajni, što znači da su
neočekivani i da se dešavaju slučajno. Kompanije za osiguranje života imajumali rizik jer na
najbolji način predviđaju gubitke, pošto se smrtnost menja sporo u toku vremenskog perioda.

2. Uslovi za osiguranje. Kompanije uglavnom osiguravaju čist rizik a ne spekulativni

čak neosiguravaju i neke oblike čistog rizika i osiguravajuće kompanije postavljaju zahteve
koji moraju biti ispunjeni a to su:
- Veliki broj homogenih jedinica da bi se gubici sveli na minimum
- Gubici do kojih se dolazi moraju biti slučajni i nenamerni.
- Okolnosti do koji je došlo do gubitka, moraju se lako identifikovati. Treba videti šta je
izazvalo gubitak i iznos gubitka.
- Osiguravajuća kompanija zahteva da se verovatnoća rizika može izračunati, a to je
veoma važno jer ona mora definisati premiju koja će pokriti gubitke, a ipak obezbediti
profit.
- Gubici ne bi trebalo da budu katastrofalni za kompaniju, što znači da veliki deo
osiguranika ne bi trebao u istom momentu da doživi gubitke u istom trenutku.

3. Metodi smanjenja objektivnog rizika. Osiguravajuća kompanija koristi nekoliko

metoda da bi osigurala rizik i gubitke svela na minimum. Za kompanije je važno da
plaćanje stvarnih gubitaka bude približno jednako očekivanim gubicima. Metode su:
- Prvo – kompanije aktivno pokušavaju da spreče da dođe do gubitaka. Tu su
razne laboratorije i instituti za istraživanje, smanjuju se premije za automobile itd.
- Drugo – vrlo su oprezne pri osiguranju i vode računa da pojedinačna
verovatnoća gubitka na nivou proseka. Oni koji plaćaju automobilsko
 osiguranje moraju da dostave vozački dosije, oni koji kupuju životno osiguranje
moraju da prođu lekarske preglede, oni kojima se osiguravaju imovinu mora se
pregledati i dr.
- Treće – od osiguranika se može tražiti da učestvuje u delu štete kada do nje dođe.
To je najčešće kod neživotnog osiguranja i kod zdravstvenog gde može da postoji
klauzula procentnog učešća. Ovo učešće omogućava osiguravajućim kompanijama
da snižavanjem administrativnih troškova i smanjenim brojem lažnih zahteva,
snize troškove.
4. Formiranje cene osiguranja. Osiguravajuće kompanije imaju za cilj da formiraju
cenu da pokrije potraživanja osiguranika, administrativne troškove i da ostvari profit.
5. Kako rizik kamatnih stopa utiče na osiguravajuće kompanije. Osiguravajuće
kompanije su očekivale da će kamatne stope rasti osamdesetih godina kao i
sedamdesetih i naplaćivale su nižu premiju nego što je trebalo. Zbog visokih kamatnih
stopa kompanije su težile da prime što više premija da bi novac investirale, tako se
kompanije upuštaju u osiguravajući gotovinski tok, one su davale osiguranje za bilo
koji rizik da bi dobile premije koje će investirati po višim kamatnim stopama. Ovakve
kompanije su došle do velikih gubitaka, zato što investicioni prihodi nisu mogli da
pokriju zahteve osiguranika za isplatu na polise osiguranja. Ovo se naročito odnosilo
na kompanije za koje se govorilo da imaju duge repove (kada polise mogu biti
isplaćene nakon dužeg perioda od isteka polise).
9.2. STRUKTURA OSIGURAVAJUĆEG SEKTORA I BANKARSKI SEKTOR KAO
KONKURENTSKA PRETNJA

1. Organizaciona struktura. Osiguravajuća društva su organizovana kao:

a. Akcionarska društva – su kompanije u vlasništvu akcionara i cilj im je da
ostvare profit za akcionare. Koju vrstu osiguranja prodaju zavisi od same kompanije.
Osiguravajuće kompanije moraju da imaju minimum kapitala i da se pridržavaju zahteva koje
propisuje država. Ovo je karateristično za osiguranje imovine i paseve, gde kompanije
poseduju 75% celokupne imovine i pasive privatnih osiguravajućih kompanija. Neke
kompanije izdaju neparticipativne (non-par) polise a druge parcitipativne (par) polise koje
donose dividendu vlasnicima polisa.
Osiguravajuće kompanije obezbeđuju kapital investiranjem zarada ili izdavanjem novih
akcija. Kapital koriste za investiranje u zgrade ili protiv gubitaka, jer moraju obezbediti
dovoljno kapitala da se pokriju eventualni gubici i da osiguraju svoje klijente
b. Uzajamni (zajednički) fondovi osiguravajućih kompanija su u vlasništvu
osiguranika i cilj im je da minimiziraju troškove osiguranja. Dividende se isplaćuju na osnovu
performansi kompanija i polise su participativne. Ako se troškovi smanje dividenda raste.
Ukoliko je stopa smrtnosti veća i veći investicioni prihod, dividende ovih osiguranika rastu.
Dividende osiguranika se neoporezuju.
c. Recipročne kompanije – funkcionišu kao zajedničke kompanije i cilj im je da
minimiziraju troškove osiguranja. Njima upravljaju advokati i to su u stvari kompanije za
prikupljanje premije, plaćanje gubitaka i investiranje u fondove. Osiguranje se razmenjuje
između članova.
d. Lojd asocijacije – su organizacije koje ne izdaju direktna osiguranja, već
obezbeđuju usluge za članove organizacije. Lojd je sličan berzi, najpoznatiji je Londonski
lojd, gde članovi imaju neograničenu odgovornost za rizik koji osigurava, što znači da
pojedinac gubi sve osim sredstava za rad (opremu). Članovi su organizovani u sindikate.

2. Bankarski sektor kao konkurentska pretnja. Pre je bankama bila ograničena prodaja
životnog osiguranja a danas im je odobreno. Prodaja anuiteta je jedan vid investicije koji
izgledaa kao sporedni posao ali koristan. Učešće banaka na tržištu anuiteta je prešlo 20%.
9.3. ŽIVOTNO OSIGURANJE

Kompanije za životno i zdravstveno osiguranje su organizovane kao: akcionarska društva,

zajamni fondovi, investicioni i fondovi tržišta novca. Značajan deo prihoda osiguranika je:
1. Životno osiguranje – je osiguranje osiguranika u slučaju smrti u toku radnog vremena
osiguranika. Postoji nekoliko kategorija životnog osiguranja i to su:
a) Terminsko – koje obezbeđuje beneficije korisniku, ukoliko osiguranik umre u
Naznačenom periodu. Ukoliko osiguranik preživi osiguravajući perio, ugovor ističe i više ne
postoje povlašćena prava. Ovi je osiguranje koje najmanje košta i osigurava zaštitu samo u
slučaju smrti i nema elemente štednje. Polise terminskog osiguranja se klasifikuju prema:
trajanju polise (na određeni br. god.), promenama naznačenog nominalnog iznosa
( postoji opadajući termin gde se nominalni iznos smanjuje a premija ostaje ista i rastući
termin gde pokriće raste mesečno ili godišnje a premija je nepromenjena, isteku zaštite gde
polise imaju problem pri produžavanju pokrića i to su: obnovljivost i konvertabilnost
provizije, obnovljive terminske polise osiguranja, koje mogu biti obnovljene nakon isteka
polise bez ponovnog podnošenja dokaza o osiguranosti. Konvertabilne terminske polise
osiguranja omogućavaju osiguranicima celoživotno osiguranje i može se uraditi bez
podnošenjanovih dokaza o osiguranosti,ali ono mora biti urađeno u periodu koji je naznačen
na polisi.
b) Celoživotno – trajno osiguranje obezbeđuje zaštitu osiguranicima koji smatraju da će
im biti potrebno dugoročno osiguranje. Pokriće se odnosi na ceo životni vek
osiguranika.Najpopularnije je polisa kontinuirani nivo premije celoživotnog osiguranja.
Osiguranik plaća istu premiju svake godine kao na početnoj polisi i premija se ne povećava sa
godinama osiguranika. U prvim godinama osiguranici plaćaju više nego što su stvarni
troškovi a u kasnijim godinama manje. Što znači da se u prvim godinama kod polisa stavra
novčana vrednost, kasnije ona opada jer stalna premija opada. Svrha životnog osiguranja je
sigurnost za porodicu, gotovinska vrednost je garantovana i ne oporezuje se.
c) Univerzalno životno osiguranje – je kombinacija terminskog i celoživotnog
Osiguranja. Polisa je sačinjena tako da ima dva različita računa: osiguravajući račun i štedni
račun. Rast polise zavisi od tempa premije. Kod neparticipativne polise je fleksibilna premija,
sto znaci da osiguranik moze da doprinese stednom racunu i da ne naplacuju dividende.
Premija svake godine sa starenjem osiguranika raste. Svakog meseca se smrtni i
administrativni troskovi oduzimaju sa štednog računa a kamata se dodaje računu. Drugi deo
premije se upotrebljava za investiranje i štednju vlasnika polise.

d) Anuiteti (rente) –su proizvodi koje prodaju kompanije životnog

osiguranja. Funkcija anuiteta je likvidnost imovine. Anuiteti kupuju oni koji žele garanciju da
će njihov novac trajati čitavog njihovog života. Osiguranici placaju godišnju premiju, koja se
zove kapitalna investicija, osiguravajućoj kompaniji koja je likvidna i plaća osiguraniku
anuitete kao godišnji ili mesečni prihod. Ovaj prihod se sastoji od prihoda po osnovu kamate
koju osiguravajuća kompanija plaća osiguraniku, a novčane sume koriste od onih osiguranika
koji su umrli u toku godine i od likvidnog kapitala. Prihod je veći ako osiguranik uloži kapital
u neki siguran instrument koji donosi kamatu. Kod anuiteta postoje poreske olakšice gde
osiguranik ne plaća porez na prihod.

e) Grupno životno osiguranje – se nudi zaposlenima u korporacijama jer se troškovi

osiguranja dele na veliki broj korisnika.
Zdravstveno osiguranje – osiguravajuće kompanije su počele saradnju sa organizacijama
zdravstvene podrške. Rizici koji se osiguravaju su bolest i nesposobnost, odnosno imovinsko
osiguranje u slučaju povrede. Osiguravajuće kompanije pokrivaju oko 60 % ukupnog
zdravstvenog osiguranja. Ove polise uključuju bolničke i operacione polise, polise za telesne
onesposobljenosti i polise za negu i staranje. Polise mogu biri namenjene pojedinačno,
porodicama ili grupama. Kod individualnih polisa lekarski pregledi su namenjeni za neki
vremenski period. Kod zdravstvenog osiguranja provizije su različite i osiguravajuća
kompanije često imaju pravo da ne obnove polisu, zato što medicinski troškovi rastu brže
nego potrošački indeks cena. Osiguravajuce kompanije pokušavaju da kontrolišu troškove i
često traže drugo lekarsko mišljenje pre nego što osiguranik bude podvrgnut operaciji ili
labaratorijskim testovima. Poslednjih godina zbog neuspešnog poslovanja premije su znatno
povećane. Osiguravajuće kompanije su imale visko investicioni prihod sa visokim kamatnim
stopama 70-tih i 80-tih godina i to im je omogućilo niske stope osiguranja. Posle toga
investicioni prihod opada sa smanjenjem kamatnih stopa što dovodi do gubitaka za
kompaniju.
Da bi povratile profitabilnost osiguravajuce kompanije su povećale premije i odbijaju da
nekim ljudima obezbede pokrivanje troškova. Učestvovale su u kampanjama za limitiranje
isplata osiguranja. Problem može da nastane zato što kompanije preuzimaju prekomeran rizik,
osiguranjem isplata kamata municipalnih i korporativnih obveznica kao i za HOV obezbeđene
hipotekom.
Kod ovih kompanija najveći udeo njihove aktive je u oslobađanju plaćanja opštinskog poreza
(municipalne obveznice). Drugo što su gubitci na imovini nesigurni više od stope smrtnosti
populacije. Ove osiguravajuće kompanije teže mogu predvideti iznose koje će plaćati
osiguranicima.
Prirodne nepogode kao što su zemljotesi i uragani izložile su kompanije za osiguranje
imovine gubitcima. Polovinu njihove aktive čine opštinske obveznice i vladine HOV, a
ostatak je u korporativnim obveznicama i korporacijskim akcijama.

9.4. SREDSTVA I RIZIK KOMPANIJA ZIVOTNOG OSIGURANJA

1. Izvori fondova – osiguravajuće kompanije obrću sredstva fondova po osnovu
premija. Ukupne premije (životno 16% ili 130 milijardi plus zdravstveno osiguranje 13% ili
106 milijardi $) čini 31% ukupnog prihoda. Najvažniji izvor sredstava fondova su provizije
planskih anuiteta, 37% i oni obezbeđuju više prihoda osiguravajućim kompanijama nego u
ranijem periodu. Treći i najveći izvor fondova su investicioni prinosi, 25% ili 208 milijardi $.
2. Upotreba (korišćenje fondova) učešće fondova – kompanije životnog osiguranja
najveći investitori. Panel B prikazuje aktivu osiguravajućih kompanija i kako su sredstva
korišćena. Kompanije životnog osiguranja investiraju u trezorske HOV kao i u državne i
lokalne vladine obveznice (11% ili 363 milijarde $). Korporativne obveznice su
najpopularnija aktiva preduzeća za životno osiguranje u iznosu od 1.239 milijardi $ ili 39%.
Ove obveznice pruzaju visi prinos od drzavnih HOV ali nose i veći rizik.
Osiguravajuće kompanije investiraju u korporativne akcije 999 milijardi $ ili 31%. Kompanije
životnog osiguranje drže manje vrsta hipoteka 236 milijardi $ ili 7%. Kompanije životnog
osiguranja investiraju u realnu aktivu 36 milijardi $ ili 1%, kupovinom hipoteke, njihov obrt
je ograničen na hipotekarna plaćanja.
Kompanije životnog osiguranja vode politiku pozamljivanja sredstava 102 milijarde ili 4%.
Svi vlasnici polisa osiguranja mogu pozamljivati sredstva pri garantovanoj kamatnoj stopi.
Ove kompanije ulažu i u drugu aktivu, 215 mili.$ ili 7% da bi se poboljšao portfolio fonda.
Kada se uporede izvori fondova i upotreba na panelima vidi se da preovlađuju premije
životnog i zdravstvenog osiguranja i čine 31% ukupnih dohodaka. Najvažniji izvori sredstava
su u anuitetima, 37%, i prinosima od investiranja, 25%, u aktivi preovlađuju korporativne
obveznice, 39% i akcije, 31%.
3. Rizik kompanija životnog osiguranja. Osiguravajuće kompanije su izložene riziku i
postoji nekoliko vrsta rizika a to su:
a. Kamatni rizik – kompanije za životno osiguranje imaju veliki broj plasmana na
dugoročni periodi i tržišna vrednost njihove aktive je osetljiva na promenu kamatne stope.
Kada se kamata poveća, kompanije ne mogu finansijski pokriti tu razliku i one tada smanjuju
prosečnu zrelost i nude klizne stope kao što je slučaj kod komercijalnih hipoteka. Pošto su
osiguravajuće kompanije dobro informisane počinju sve više da koriste fjučers ugovore i
kamatne stope – svopove, kako bi se rizik sveo na minimum.
b. Kreditni rizik – korporacijske obveznice, hipoteke, državne i lokalne obveznice
i druge HOV su pod uticajem kreditnog rizika, i zato osiguravajuće kompanije ulažu u HOV
koje imaju visok rejting i izbegavaju povećanje premije na rizik.
c. Tržišni rizik – je rezultat tržišnih kretanja. Na primer: pad berze smanjuje tržišnu
vrednost uloženih sredstava. Vrednost berzanskih portfolija opada sa padom berze, jer
oslabljena ekonomija prouzrokuje pad cena finansijskih instrumenata.
d. Rizik likvidnosti – je dodatni rizik kompanijama životnog osiguranja. Ako
postoji veliki broj zahteva za isplatu premije, može kompaniju dovesti do nelikvidnosti. Kada
su u pitanju zahtevi zbog smrtnosti, kompanija ovde smanjuje rizik na taj način što pomera
osnovnu starosnu granicu. Postoji i problem kad kamatne stope rastu, jer tada klijenti žele da
ubrzaju dobrovoljno gašenje životnog osiguranja i da te fondove iskoriste za pokretanje
sopstvenog biznisa.

9.5. ŽIVOTNO OSIGURANJE U SRBIJI

Životno osiguranje zavisi od makroekonomskih elemenata i predstavlja jedan vid štednje.U

toku 2006. god. u Srbiji je konsolidovan sektor osiguranja (uklonjena su društva koja su se
ponašala kao kompanije za prikupljanje novca) i poboljšan kvalitet prodajne mreže
(uklonjene su agencije, pravna lica).
Dat je veliki broj licenci sertifikovanim fizičkim licima, koja su dobila mogućnost da budu
učesnici u prodajnoj mreži. Pristigle su i strane kompanije sa većim učešćem u ukupnoj
premiji. Sve strane kompanije učestvuju u premiji životnog osiguranja sa 84%, i premija za
životno osiguranje je porasla za 96%.
U Srbiji je nizak nivo osiguranja, zato što je nizak standard i što je stanovništvo nedovoljno
obrazovano.
Postoji problem plaćanja poreza prilikom isplate osiguranih ukupnih suma, što znači da je
potrebno uraditi poreske olakšice. Potrebno je da se stekne poverenje u finansijske institucije,
da dinar bude stabilan, da se poveća životni standard, da jača prodajna mreža.

9.6. NEŽIVOTNO OSIGURANJE

Komapanije za neživotno osiguranje su organizovane kao: akcionarska društva i investicioni

fondovi a njihovo poslovanje reguliše država.
1. Osiguranje imovine i osiguranje prilikom nesrećnih slučajeva – gde se nudi
zaštita od direktnih i indirektnih gubitaka (šteta), vatra, oluja, krađa i dr. Osiguranje imovine
se odnosi na građevine, automobile i dr. Osiguranje od nesrećnih slučajeva odnosi se na
telesnu povredu, oštećenje imovine i ličnu povredu nekog osobi.
Operacije kod ove vrste osiguranja se razlikuju od životnog osiguranja zbog kao:
- prvo – polisa osiguranja imovine i nesrećnih slučajeva traje mnogo kraće nego
polisa životnog osiguranja.(od 6meseci-godinu dana).
 - drugo – verovatnoća gubitka kod ovih polisa je veća, a i zahtevi za obeštećenje bi
morali biti plaćeni tokom perioda na koji se polisa odnosi.
- treće – objektivni rizik kod imovine nesrećnih slučajeva je veći nego kod životnog
osiguranja.
Od toga kakvi su ekonomski uslovi zavisi koliki će biti broj zahteva za osiguranje imovine i
nesrećnih slučajeva. Tako da osiguratelji imovine investiraju svoja sredstva u korporativne
akcije (20%), municipalne obveznice (36%) sa visokim prinosom zbog poreskih olakšica,
državne obveznice (22%), i ostale obveznice (19%).
a) Osiguranje imovine – uzimaju pojedinci ili organizacije da bi svoju svojinu
zaštitili od direktnih ili indirektnih gubitaka. Naimenovane polise rizika pokrivaju gubitak
koji je posebno naglašen (grmljavina, oluja, krađa) a polise na sve rizike štite osiguranika od
svih gubitaka izuzev onih koji su posebno isključeni iz polise.
b) Osiguranje od odgovornosti za nanetu štetu – je osiguranje zbog optužbi za
nehat od strane trećeg lica. Polise odgovornosti su spremne da brane osiguranika u parnicama
i da plate štetu koju sud odredi za telesne povrede, lične povrede, javna ili usmena kletva i dr.
c) Pomorsko osiguranje – pokriva gubitke koji se odnose na transport. Postoje dve
Vrste ove kategorije i to: prekookeanski i unutrašnji saobraćaj. Prekookeanske polise
pokrivaju štetu koja nastaje na trupu broda. Odobravaju se za pokrivanje troškova robe, obale
i lučkih radnika. Polise unutrašnjeg saobraćaja osiguravaju transport robe
železnicom,motornim vozilima, oklopnim vozilima i transport u objektima kao što su
mostovi, tuneli cevovodi svetionici i dr. Polise osiguranja koje se prevoze odnose se na
umetnička dela, nakit, krzno i dr.
d) Multilinijske polise – poznata je polisa posrednika. Za jednu premiju polisa
nudi osiguranje imovine vlasnicima za gubitak stana i za pokrivanje indirektnih troškova
nastalih zbog gubitka svojine. Lična auto polisa (PAP) je paket osiguranja koja kombinuje
različita osiguranja svojine. PAP zahteva da osiguranik izabere koja će svojina biti uključena
u osiguranje i za koju će biti posebno plaćena premija. Osiguranje auta , neosiguranog vozača,
pokrivanjem štete na nečijem vozilu, pokrivanje medicinskih trošk.
e) Reosiguranje – koriste kompanije koje ne mogu potpuno da otklone rizik
diversifikacijom na veći broj korisnika. Da bi sprečile nastanak gubitaka (usled požara, krađa,
zemljotresa)osiguravajuće kompanije se osiguravaju kod drugih osiguravajućih kompanija
plaćanjem premije.Ta vrsta osiguranja gde jedna osiguravajuča kompanija kupuje od druge
naziva se reosiguranje. Reosiguranjem se jedan deo rizika prebacuje drugoj kompaniji kojoj
se za uzvrat daje deo premije.

X INVESTICIONI FONDOVI

Investicioni fondovi su finansijski posrednici koji prikupljaju i udružuju sredstva manjih

investitora, prodajući im udela, potom tim sredstvima kupuju veliki paket HOV. Investicioni
fondovi imaju specifičan oblik pasive koja je sastavljena od HOV investitora. Kroz proces
transformacije sredstava investicioni fondovi dobijaju popust na količinu, smanjuju brokerske
provizije, dok malim investitorima omogućavaju manje transakcione troškove pri kupovini
HOV.

10.1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE I VRSTE INVESTICIONIH FONDOVA

1. Osnovne karakteristike investicionih fondova. –investicioni fondovi su se pojavili

u Belgiji 1822.god. u Americi krajem XIX veka i bili su zatvorenog tipa.
Investicionim fondovima se pridaje veliki značaj:
a) zbog velikog broja novih vrsta zajedničkih fondova
 b) razvoja individualnih penzionih računa
c) prelaskom korporacijskih penzionih planova sa planova definisanih
naknada na planove definisanih doprinosa
d) povećanjem interesovanja za investicije od strane ostarelih roditelja koji su imali
brojnu decu.
e) visoka stopa ostvarenih prinosa na običnim akcijama.

2. Osnovne vrste investicionih fondova – gde preovlađuju fondovi otvorenog

tipa od koga se akcije mogu otkupiti bilo kada i po ceni vezanoj za vrednost aktive fonda.
Kod fondova zatvorenog tipa utvrđuje se broj neotkupivih akcija u početnoj javnoj ponudi a
zatim se sa njima trguje kao običnim akcijama na berzi. Akcije fondova otvorenog tipa su
prodavali trgovci (brokeri) i za to su dobijli proviziju. Provizija se plaća pri kupovini i
automatski se odbija od vrednosti akcija u trenutku otkupa i naziva se fondovima koji
zaračunavaju proviziju, za razliku od fondova koji nezaračunavaju proviziju, gde se
prodaja obavlja neposredno i bez provizije. Menadžeri oba tipa fondova ostvaruju zaradu
naplaćivanjem za organizovanjem posla negde oko 0,5% vrednosti aktive fonda.

10.2. ULOGA PORTFOLIO MENADŽERA, REGULATIVE, PRINOSI, POREZI,

TROSKOVI I KONTROLA INVESTICIONIH FONDOVA
1. Portfolio menadžeri, regulative i porezi zajedničkih fondova. Zajednički fondovi
objedinjuju investicije pojedinačnih investitora i tako prikupljena novčana sredstva
usmeravaju za finansijske potrebe državnih organa i često investiraju u HOV na sekundarnom
tržištu.
Zajednički findovi pružaju usluge korporacijama i državnim institucijama i organima
i pojedinačnim investitorima koji žele da investiraju svoja novčana sredstva. Mali investitori
nisu u stanju da unesu raznolikost u svoje investicije pa im to nude zajednički fondovi. Neki
zajednički fondovi imaju vlasništvo nad 50 i vise HOV, minimalna investicija može biti samo
250 dolara do 2500 dolara. Mali investitori ne mogu da naprave raznovrstan portfolio jer
zajednički fondovi koriste iskusne menadžere portfolia i nude visok stepen likvidnosti, jer su
spremni da ponovo kupuju investitorove akcije ukoliko on to zatraži.
Oni nude različite usluge, komunikacione veze 24 sata pristup informacijama o
računu preko interneta, transfer novca između različitih fondova koja vodi ista firma, pravi
izveštaje o računu i drugo. Menadžeri zajedničkih fondova analiziraju ekonomske i tržišne
trendove i predviđaju i procenjuju uticaj različitih faktora i uslova na kompanije.
Upravni odbor direktora zajedničkog fonda je odgovoran za nadgledanje
menadžmenta, uspostavljanje procedura i uopšte. Većina članova odbora moraju biti
nezaposleni u fondu. Zbog raznovrsnosti, menadžerskih sposobnosti i likvidnosti, zajednički
fondovi su imali progresivan rast. Na grafikonu 10.1. postoji vise od 8000 različitih
zajedničkih fondova, od 1982. godine ukupna aktiva zajedničkih fondova narasla je za više od
23 puta.
Kada se zajednički fondovi porede sa depozitnim institucijama treba reći da su oni
slični institucijama po tome što prate i ispoštuju procedure pojedinaca kako bi vršili različite
vrste investiranja. Investicije u zajednički fond predstavlja zajedničko vlasništvo jer je depozit
vrsa kredita. Zato investitori dele zarade i troškove koje napravi zajednički fond, a deponenti
dobijaju kamatu na svoje depozite.
Kada su u pitanju propisi, regulativa i oporezivanje zajedničkih fondova, moraju biti
usklađeni sa različitim državnim zakonima, moraju se registrovati kod SEC i obezbediti za
investitore prospekte o delovima fonda i riziku koji je uključen. Od jula 1993. godine
zajednički fondovi moraju da prezentuju prospekt koji sadrži imena menadžera portfolia i
dužinu vremena koliko su zaposleni u fondu na tij funkciji. Zajednički fondovi treba da daju
pregled poslovanja u prethodnih 10 godina. Ako zajednički fond deli najmanje 85-90% svog
oporezivog, neto dohodka akcionarima, oslobođen je plaćanja poreza na dividende, kamate i
kapitalnu dobit.
2. Prospekt, prinos, troškovi i kontrola zajedničkih fondova. U prospektu
zajedničkih fondova neophodni je istaći:
a) Osnovne informacije sadržane u prospektu su:
- Minimalni iznos investicije koji se zahteva
- Cilj investiranja zajedničkog fonda
- Prihod fonda tokom prošle godine, u prethodne 3 i u prethodnih 5 godina
- Izloženost zajedničkog fonda različitim vrstama rizika
- Usluge (pisanje čekova, prebacivanje novca ICT) koje zajednički fond nudi
- Troškovi koje pravi zajednički fond a koji se obično prebacuju na investitore
Potrebno je istaći: modalitet podele prinosa vlasnicima akcija, troškovi ackionara i
korporacijsku kontrolu zajedničkih fondova.
b) Podela prinosa vlasnicima akcija – može biti na 3 načina:
- Oni mogu da naplaćuju svaki zarađeni dohodak (od dividendi ili isplati kupona) kao
isplatu dividende vlasnivima akcija
- Oni distribuiraju kapitalnu dobit koja je rezlutat prodaje HOV unutar fonda
- Naknade vlasnicima akcija se ostvaruju kroz podizanje cene akcija zajedničkog fonda.
Kada se tržišna vrednost HOV iz fonda poveća povećava se neto vrednost aktive
(NAV) i akcionari imaju korist. Investitori u zajednički fond imaju korist direktno iz
prihoda koji se skupi ali su direktno pogođeni ukoliko portfolio pravi gubitke.
c) Troškovi koje čine akcionari – zajednički fond naplaćuje svoje troškove
od vlasnika akcija, i meri se kao odnos troškova, što je jednako godišnjem trošku po akciji
podeljeno sa NAV fonda. Mnogi uajednički fondovi imaju odnos između 1 i 2%. Veličina od
2% znači da su akcionari napravili troškove koji održavaju 2% od vrednosti aktive. Što je veći
iznos troškova manji će biti prihod. Zajednički fondovi sa nižim troškovima mogu da ispune
svoje obaveze, a fondovi sa većim troškovima ne mogu da stvore veće prihode koji bi mogli
da nadoknade te troškove. Troškovi se odnose na nadoknadu menadžerima i drugim
zaposlenima, plaćanje za držanje aktive i pisarnice i naknadu za marketing.
d) Korporacijska kontrola zajedničkih fondova – je kontrola nad
rukovodstvom firme zbog toga što su oni najčešće većinski akcionari u firmi. Na primer
Fidelity je najveći akcionar u više od 700 firmi u kojima poseduje akcije. Rukovodioci
portfolia mnogih zajedničkih fondova rukovode upravnim odborima a ako i ne rade u odboru
firma može da izađe u susret njihovim potrebama kako oni ne bi prodali svoje vlasništvo
firminih akcija. Fidelity svakodnevno ima dobitak od najmanje 5% ukupne trgovine na berzi.
Oni su prvi počeli da konsultuju investitore da li žele da investiraju u nove akcije firme.
Fidelity ima preko 200 analitičara koji procenjuju finansijsko stanje firme, razmatraju svaku
veću promenu poslovne politike sa analitičarima kako bi se uverili da te promene vremenom
treba da imaju pozitivan efekat.

10.3. INVESTICIONI FONDOVI ZATVORENOG I OTVORENOG TIPA

1. Investicioni fondovi zatvorenog tipa – Najpre prodaju svoje akcije javno da bi
pribavile gotovinu koja služi za investiranje, a istovremeno trguju odredjenim brojem
preostalih HOV. Kada su njihove akcije jednom prodate, nema više mogućnosti za ponovni
otkup. Postoje dve determinisane cene akcija u fondovima zatvorenog tipa:
a) Neto vrednost aktive po akciji – se izračuna tako đto se sabere celokupna
vrednost zatim se oduzme vrednost bilo kakvog duga (pasiva) i podeli sa brojem preostalih
neisplaćenih akcija fonda. Na primer neto vrednost aktive fonda – pretpostavimo da je
Newark fond izdao 20 miliona akcija investitorima i kupio je akcije 55 različitih firmi. U
tabeli je prikazana nabavna vrednost po akciji. Svakog dana se utvrđuje tržišna vrednost svih
HOV, uključujući keš, narasle kamate, dividende i dr., a zatim se svaki trošak oduzima i
dobijeni iznos deli brojem neisplaćenih akcija.

Neto vrednost aktive = tržišna vrednost portfolia danas = 500.000,00 = 25$ po akciji
Broj akcija 20.000,00
Na osnovu ove kratke analize treba reći da pri isplati dividendi vlasnicima akcija, nabavna
vrednost po akciji fonda opada a pri naplati kamate i dividendi nabavna vrednost raste.
b) Kupoprodajna cena akcija na berzi – cena akcije na tržištu za investicione
fondove zatvorenog tipa varira od 5-20% ispod njihove neto vrednosti. Često se misli da
postoje objašnjenja za nejednakost u cenama. Na primer u nekim zemljama je investicionim
fondovima dozvoljena da investiraju u akcije ali pojedincima ne. Zato pojedinci moraju da
plate premiju da bi kupovinom akcija u tom fondu i u toj zemlji dobili aktivu. Ljudi mogu da
kupe akcije ali oni ne ynaju kada da prodaju akcije i promene njihovu investiciju, zato postoje
menadžeri u fondu koji će doneti profitabilne odluke umesto njih.
Fondovi su obično organizovani kao društvo kapitala (akcionarska društva) ili kao kreditna
društva. Fond ne upravlja portfolijom već menadžeri. HOV koje predstavljaju portfolio čuva i
usmerava depozitar (obična banka).
2. Investicioni fondovi otvorenog tipa – poznati su kao zajednički ili uzajamni
fondovi nastali u americi 1924. godine kako bi smanjili problem isplata. Oni su
uvek u pripravnosti da kupe ili prodaju svoje akcije u zavisnosti od neto vrednosti aktive u
tom trenutku. Zajednički fondovi su postali popularni zato što garantuju da investitori mogu
da otkupe svoje akicije po njihovoj neto vrednosti aktiva dok fondovi zatvorenog tipa ne
garantuju isplatu dugova. Zajednički fondovi su sada najčešći tip investicionih kompanija ima
ih više od 8000. Oni obećavaju da će po zahtevu isplatiti HOV i ulažu samo u aktivu koja se
lako može prodati dok su fondovi zatvorenog tipa popularni kada je upitanju aktiva koja se ne
može lako prodati, kao što su akcije na stranim tržištima sa ograničenom mogućnošću
trgovine ili akcije koje se ne mogu brzo kupovati i prodavati bez visokih transakcijskih
troškova.
Zajednički fondovi udružuju novčana sredstva sitnih investitora, prodajući im akcije i
koristeći prihode za kupovinu drugih vrsta HOV. Kroz proces transformacija aktive,
zajednički fondovi mogu iskoristiti popust na brokerskim komisionim prodajama i kupiti
unosne portfolio akcije. Zajednički fondovi dozvoljavaju sitnim investotorima niže
transakcione troškove pri kupovini akcija i da iskoriste smanjenje rizika pomoću portfolia
akcja. Zajednički fondovi su 80-ih doživeli veli porast usled jačanja berzanskog tržišta i
mnogi su se specijalizovali za dužničke instrumente. Zajedničke fondove prvenstveno drže
domaćinstva (80%), a ostatak druge finansijske institucije i nefinansijska preduzeća.

10.4. INVESTICIONI FONDOVI U SRBIJI

Prvi inveesticioni fondovikodnas supočeli sa radom 2007. god. čime su stvoreni preduslovi za
formiranje prvih domaćih tzv. portfolio investicija. Mnoge atraktivne kompanije u Srbiji su
stekle strateške investitore metodom preuzimanja ili dokapitalizacije. Njohove se akcije retko
pojavljuju na berzi ili nikada (luka Beograd), već su po ne tržišnim cenama stekle većinskog
vlasnika. Ako država ne dozvoli prodaju akcija sadašnjih javnih preduzeća nezna se u čije će
akcije građani uložiti.
Donošenjem zakona o investicionim fondovima je preduslov za razvoj finansijske
industrije, ali je nejasno da li će Srbija razvojne ciljeve na osnovu tržišta kapitala ili će
privredni rast bazirati preko bankarskih kredita. Berza je mesto za prikupljanje svežeg
kapitala za razvoj, gde firme sa prepoznatljivim brendom emituju nove akcije za finansiranje
profitabilnih programa i prodaje ih na unutrašnjem i spoljnom tržištu. Kupci HOV dele rizik i
takvi kupci su investicioni fondovi. Oni za račun svojih akcionara investiraju u HOV koje
obezbeđuju značajan rast. Aktiva investicionih fondova u zemljama u tranzicijijeu stalnom
porastu.
Dok se u Srbiji čeka na formiranje i rad domaćih investicionih fondova, posluju strani
investicioni fondovi, tako da je stranim građanima omogućeno da budu vlasnici akcija srpskih
kompanija. Kada se formiraju domaći fondovi i naši građani će dobiti priliku da budu
portfolio akcionari srpskih kompanija i kompanija u inostranstvu. Na taj način će i oni postati
značajni investitori, ostvarujući veće prinose nego što je kamata na štednju. Na taj način
privreda Srbije će dobiti jeftinije izvore finansiranja nego što su to bankarski krediti.
Strani investitori dominiraju u našoj zemlji i njihove akcije formiraju indeks BELEX
15.
Pojavom domaćih investicionih fondova, tražnja se povećava i može se očekivati rast cena
akcija a time i kapitalnih dobitaka. Menadžeri će se suočiti sa jednim problemoma to je slab
asortiman HOV u koje ne treba investirati. Najatraktivnije akcije su: NIS, Telekom,
Srbijagas, Aerodrom i dr. Ove kompanije bi stekle priliku da prodajom postojećih akcija
prikupe svež kapital za restruktuiranje i razvoj privrede koristeći akumuliranu domaću
štednju. Istovremeno bi država kao većinski vlasnik prodajom manjih paketa mogla da utvrdi
cenu akcija na tržištu i prilikom prodaje ne bi moglo doći do formiranja cena dogovorom.
Ako se ova preduzeća ne pojave uskoro na berzi investitori neće imati dovoljno kvalitetnih
HOV.
Na Beogradskoj berzi veliku nadu ulažu u investicione fondove, jer su se stekli uslovi
da građani Srbije izađu na berzu ali im je potrebna stručna pomoć. BELEX 15 pokazuje stalni
rast i dobru likvidnost HOV, ali je problem što su kompanije uključene na berzi po sili zakona
i nijedna kompanija nije spremna da govori o svom poslovanju.
Dodatni problem je poreska politika, koja otežava investiranje u akcije na Beogradskoj
berzi.
Investicionim fondom upravlja „Društvo za upravljanje investicionim fondovima“
koje može da upravlja sa više fondova aki ne može da stiče investicione jedinice. Ono je
dužno da angažuje najmanje jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond kao i
jednog revizora. Najveći problem je nedostatak kadrova, menadžera, savetnika i rejting
organizacija koje bi se bavile rangiranjem HOV.
Novčani deo za osnivanje „Društva“ iznosi 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i
uplaćuje se na račun, kod banke pre upisa u Registar privrednih društava.

12. TRŽIŠTE NOVCA - KRATKOROČNI FINANSIJSKI INSTRUMENTI DUGA

12.1. ULOGA, ZNAČAJ I VRSTE INSTRUMENATA DUGA

VRSTE HOV IZDAVAOCI - EMITENTI

Tržište novca
Kratkoročne državne obveznice
Prenosivi certifikati o depozitu - CDs
Komercijalni papiri - zapisi
Bankarski akcept - akreditiv
Država - vlada, centralna banka
Velike banke, komercijalne i druge banke
Komercijalne i druge banke, korporacije
Komercijalne i druge banke
Sporazumi o reotkupu - repo Centralna banka, komercijalne i druge banke
Evrodolarski depoziti Neameričke banke
Investicioni fondovi tržišta novca Investicioni fondovi novca

Tržište kapitala
Državni zapisi Centralna banka
Državne obveznice Vlada
Opštinske - municipalne obveznice Državne lokalne vlasti - opštine
Korporativne obveznice Korporacije
Korporativne akcije Korporacije

U tabeli su prikazane najvažnije HOV koje se izdaju na primarnom tržištu, a kojima se

trguje na sekundarnom tržištu HOV.
Prema našem zakonu o tržištu HOV iz 2002. HOV su: istovremeno izdati prenosivi
elektronski dokumenti koji glase na ime, iz koje za zakonite imaoce proizilaze jednaka
prava i obaveze, u skladu sa ovim zakonom i odlukama izdavaoca HOV.
Ovo govori da se HOV izdaju u dematerijalizovanom obliku, a Centralni registar HOV vodi
evidenciju o izdavaocima i vlasnicima HOV.
Kriterijumi za klasifikaciju HOV su različiti:
a) rok dospeća: kratkoročne, srednjoročne i dugoročne
b) emitent: država ili njeni organi i korporacije
c) mesto emitovanja: domaće i inostrane
d) odnosi između emitenta i investitora: osnovne i izvedene
e) kupoprodajni odnosi: prenosivi i neprenosivi
U knjizi se obrađuju:
 dužničke - kratkoročne i dugoročne - HOV
 vlasničke - osnovne i izvedene - HOV
U ovom poglavlju se analiziraju kratkoročni finansijski instrumenti duga odnosno tržišta
novca.

12.2. FINANSIRANJE KRATKORAOČNIM DUŽNIČKIM HOV - INSTRUMENTI

TRŽIŠTA NOVCA

Osnovna obeležja dužničkih, kratkoročnih HOV

 Nazivaju se kreditnim jer emitent ima obavezu da vrati sredstva sa kamatom, kao i kod
kredita
 Postoji prednost u odnosu na kredit jer se dug (nominalna vrednost hartije) vraća u
roku dospeća, a kamata u pravilnim vremenskim intervalima, ili tek po roku dospeća
 Ne menja se vlasnička struktura emitenta, pa tako ni kontrola nad njegovim
poslovanjem
Kratkoročne HOV odlikuje veoma visok stepen likvidnosti i imaju rok dospeća do 270
dana, a karakteristično za njih je i to što ne postoji rizik nemogućnosti izmirenja obaveza. Na
ove HOV se stalno plaća kamata, koja se može menjati, ili se isplaćuje preko prodaje HOV,
uz diskaunt - za visinu kamate - na nominalnu vrednost (diskontne kratkoročne HOV - prinos
na bazi diskonta). Emitenti su država i privatni sektor.
Klasifikacija kratkoročnih dužničkih HOV se vrši prema načinu formiranja cene i
izračunavanja prinosa - dobiti:
a) diskontne
 b) kamatonosne kratkoročne HOV
Diskontne kratkoročne HOV - prodaju se po ceni koja je niža od nominalne vrednosti ili par
vrednosti za visinu prinosa koji je obećan i pripada investitoru. Visina diskaunta - popusta,
prinosa zavisi od dužine vremena od dana kupovine do dana dospeća i rizičnosti ulaganja, a
realizuje se (isplaćuje) po nominalnoj vrednosti.
di′ x n
idb =SP x 360

idb - prinos na bazi diskaunta - popusta

SP - nominalna vrednost diskontne obveznice
di′ - diskontna stopa
n - rok dospeća
Primer: investitor kupuje kratkoročnu državnu obveznicu sa rokom dospeća 60 dana
(61 dan), nominalna vrednost 10000dinara, diskaunt 10%
0,10 x 61
idb=10000 x 360 =169,45din
Cena obveznice se izračunava tako što se od nominalne vrednosti oduzima veličina diskaunta,
dakle:
P=SP- idb=10000-169,45=9.830,55din - po toj ceni investitor kupuje kratkoročnu HOV
U Americi za izračunavanje diskaunta za kratkoročne HOV uzima da godina ima 360 dana uz
obračun po metodu prostog kamatnog računa, a u Evropi se računa da godina ima 365 dana i
po složenom kamatnom računu. Pošto na tržištu postoje diskontne i kamatonosne kratkoročne
HOV, moguće je uporediti njihove prinose na godinu od 365 dana i naziva se ekvivalentni
prinos HOV i uz pomoć njega se upoređuje rentabilnost investicionih varijanti:
365x di′
Eib=360-(di′xn) odnosno
365 x 0,10
Eib=360-(0,10x61)=10,30%
Proističe da je prinos diskontne HOV manji nego ekvivalentni prinos HOV što je rezultat
različitog obračunskog perioda i različitog metoda obračuna. Ovo upoređivanje služi da bi
investitori imali uvid u najefikasnije investiranje.
Kamatonosne kratkoročne HOV - emituju se po nominalnoj vrednosti ili par vrednosti sa
određenim rokom dospeća uz odgovarajuću kamatnu stopu ili kupon. Emitent je obavezan da
plati nominalnu vrednost i obećanu kamatnu stopu u roku dospeća koji je obično godinu dana.
Obrazac za izračunavanje prinosa je:
PP x r x n
iyt= 365

iyt - godišnji prinos od ulaganja u kratkoročne HOV

PP - kupovna cena HOV
r - kamatna stopa
n - rok dospeća
Ako je rok dospeća duži od godinu dana onda se za izračunavanje prinosa koristi stopa
prinosa do dospeća.

12.3. KRATKOROČNE DRŽAVNE OBVEZNICE

Kratkoročne državne obveznice ili blagajnički zapisi su obligacije državnog budžeta -

trezora. Emitenti su dužni da plate u roku nominalnu vrednost i kamatu. Izdaju se zarad
kratkoročnih pozajmica kada postoji neravnoteža između poreskih prihoda i budžetskih
rashoda. Rok dospeća im je uglavnom između tri meseca i godinu dana. Tržište državnih
zapisa je veoma duboko i likvidno. Duboko je zato što postoji mnogo kupaca i prodavaca, a
likvidno zato što se zapisi lako i brzo prodaju uz niske transakcione troškove.
Narodna banka Srbije je izdala IV emisiju štednih zapisa 2006. godine pojedinačne vrednosti
od 5000 dinara i kamatom od 17%, a pala je 2007. godine na 11% sa rokom dospeća od 360
dana. NBS je izdala ove zapise kako bi podstakla finansijsko tržište u Srbiji.
Blagajnički zapisi banaka i drugih finansijskih institucija služe za pribavljanje sredstava
zbog prevazilaženja kratkoročne nelikvidnosti. Glase na donosioca i na ime i kupci ne
dobijaju HOV već samo priznanicu u elektronskoj formi.
Državni zapisi - kratkoročne državne obveznice predstavljaju najobavezniju kratkoročnu
HOV u svetu. Izdaje ih trezor zbog budžetskog deficita i uticaja na novčane tokove. Prodaju
se uz diskaunt odn. po ceni koja je niža od nominalne vrednosti.
Prinos do dospeća se izračunava:
SP - PP
iyt= PP x 365/n

iyt - godišnji prinos od ulaganja

SP - nominalna vrednost, ili iznos plaćen ulagaču po dospeću, prodajna vrednost
PP - kupovna cena ili tekuća cena sa diskontom
n - broj dana investiranja
Primer u knjizi.
Procena prinosa kratkoročnih državnih obveznica sa diskauntom - popustom:
Par - PP
Kratkoročna državna obveznica sa popustom= Par x 360/n

Praćenje izveštaja i značenje pojedinih kolona:

Kratkoročne državne obveznice - zapisi (treasury notes & bills)

Day to
Maturity Bid. Asked Chg. Ask yld
maturity
Nov. 12.03. 18 2,65 2,60 -0,05 1,70
Dani do Ponuđena Prodajna Promena Prinos do
12.novembar 2003.
dospeća kupovna cena tražena cena prodajne cene dospeća

12.4. PRENOSIVI DEPOZITNI CERTIFIKATI - CDs

Prenosivi depozitni certifikat izdaju depozitne institucije - komercijalne banke pojedincima

ili institucijama u domaćoj ili stranoj valuti. Izdaju se u apoenima od 100.000$ ili više u SAD
sa rokom od mesec dana ili godine. Sekundarno tržište CDs je jako razvijeno i investitori
mogu lako da zadovolje potrebe za gotovinom ili likvidnošću. CDs se trguje svakodnevno
između banaka koje imaju višak depozita i banaka kojima su ti depoziti potrebni.
S obzirom na rok dospeća razlikuju se:
a) kratkoročni CDs - rok dospeća od nekoliko nedelja do godinu dana;
b) dugoročni CDs - rok dospeća više godina.
Kao instrumenti duga - tržišta novca, CDs moraju da ispune sledeće uslove: prenosivost, da
glase na velike sume, emitenti su velike i poznate banke i da im rok dospeća nije duži od
godinu dana.
Pošto predstavlja kamatonosnu HOV, prinos se izračunava po obrascu za kamatonosnu HOV:
PP x r x n
iCDs= 365
iCDs - prinos depozitnog certifikata
PP - kupovna cena ili denomirana vrednost
r - kamatna stopa
n - rok dospeća
Primer u knjizi.
Kamatna stopa na CDs je nešto viša za razliku od kamatne stope na državne kratkoročne
obveznice jer je veći rizik. Zato neki CDs sadrže i premiju na specifičan rizik izdavaoca. U
periodima rastuće inflacije, kamatna stopa se često menja i poprima obeležje promenljive
kamatne stope.

12.5. KOMERCIJALNI PAPIR (ZAPIS) - CP

Komercijalni papir - zapis izdaju korporacije visokokreditnog boniteta i kvaliteta. Izdaju se

u svrhu kratkoročnog pozajmljivanja sredstava da bi se uspostavila privremena ravnoteža
između perioda kada se dobije gotovina od prodaje i perioda kada se moraju izmiriti obaveze,
odn. platiti računi. Izdaje se kao alternativa kratkoročnom bankarskom zajmu. Rok dospeća je
uglavnom od jednog do tri meseca. Pošto za njih ne postoji sekundarno tržište, mogu se
prodati dilerima pre roka dospeća.
Komercijalnim zapisima se najlakše prikupljaju slobodna novčana sredstva naročito posle
1960. godine, kada se ustanovilo da je ovakav vid finansiranja najrentabilniji, posebno
naspram bankarskih kredita.
Korporacije mogu direktno da prodaju komercijalne papire investitorima, pa se zato i zove
direktni papir. Međutim, češće se javlja da se papiri prodaju dilerima, pa se otud zovu
dilerski papir uz troškove koji su manji od 1/8 do 1% komercijalne vrednosti. Ovaj trošak je
opravdan jer otvaranje posebnog odeljenja za plasiranje komercijalnih zapisa košta mnogo
više.
Likvidnost komercijalnih papira podrazumeva likvidnost korporacije u pogledu izmirenja
svojih obaveza za emitovane i plasirane komercijalne papire čiji je rok dospeća istekao. Zato
emitenti obezbeđuju podršku kreditne linije, u slučaju da ne mogu ponovo izdati komercijalne
papire po odgovarajućoj stopi, zato što im je rejting loš. Tu kreditnu liniju im daju
komercijalne i druge banke sa provizijom u procentima od ukupno prihvatljivog kredita.
Procena prinosa - u određenim vremenskim periodima je prinos od komercijalnog papira
nešto veći od prinosa na državne kratkoročne obveznice, sa istim rokom dospeća, zato što
komercijalni papir nosi veći rizik i manje je likvidan. Komercijalni papiri se prodaju sa
popustom i kamatom. Nominalni prinos za investitore koji zadržavaju komercijalne papire do
roka dospeća je određen razlikom između cene plaćene za komercijalni papir i par vrednosti.
Prinos se određuje na jednogodišnjem periodu, 360 dana u godini.
Par - PP
iCP= PP x 360/n
Primer u knjizi.

12.6. BANKOVNI AKCEPTI - BA

Bankovni akcepti su uglavnom vezani za spoljnu trgovinu, kada izvoznik-prodavac nije

spreman da odobri kredit nepoznatom stranom kupcu-uvozniku. Tada se prodavac obraća
poznatoj međunarodnoj banci za bankarski akcept, kako bi se otklonio svaki oblik strepnje
oko naplate duga.
BA je pismeno obećanje inostrane banke uvoznika da će pozajmljeni iznos biti otplaćen banci
izvoznika, koja osigurava izvozniku naplatu. BA se može prodavati neograničenom broju
investitora pre nego što zajam bude otpalćen. Ba je HOV bez rizika, jer iza te HOV stoji
međunarodno priznata banka. U zemljama sa razvijenim tržištem HOV postoji i razvijeno
sekundarno tržište ovih HOV.
Rok dospeća je od 30 do 270 dana, a najčešće 90 dana. Samo dospeće akcepta vezano je za
prosečno vreme realizacije spoljnotrgovinske transakcije, tako da se akcept , kao i klasična
menica, gasi likvidiranjem obaveze naznačene u akceptu. U osnovi, akcept je diskontna HOV.
Prinos na akcept je veći od kratkoročnih obveznica - državnih blagajničkih zapisa, zbog veće
rizičnosti, a premija je neznatno viša, jer su kreatori akcepta međunarodno priznate banke
koje smanjuju rizik ulaganja investitora. To su bankarske garancije kojima banke omogućuju
transakciju stavljanjem reči accepted - prihvaćeno na draft - menicu, što podrazumeva
plaćanje u određenom vremenskom periodu. Uvoznik plaća banci iznos koji duguje uvozniku,
plus provizija banci za garanciju plaćanja. Prinos investitora od BA, kao i kod komercijalnog
papira, izveden je iz razlike između diskontne cene - cene sa popustom plaćene za garanciju i
sume dobijene u budućnosti.
Aktivnosti realizacije bankovne garancije.

Pretpostavka: Trguju firme iz Evrope i Srbije. Srbija uvozi i:

Prvi korak (1): uvoznik vrši porudžbinu (kupovina robe). Drugi korak (2): uvoznik preko
svoje banke obezbeđuje neopozivi akreditiv izvozniku. Treći korak (3): prezentacija akreditiva
izvozniku i nostrifikacija menice. Četvrti korak (4): uvoznik prima dobra (narudžbinu). Peti
korak (5): izvoznik dostavlja akreditiv i transportna dokumenta stranoj banci. Šesti korak (6):
prosleđivanje menice na rok i transportnih dokumenata srpskoj banci (nastanak bankovne
menice). Sedmi korak (7): isplata doznačena stranoj banci. Osmi korak (8): doznačena
isplata stranom izvozniku. Deveti korak (9): doznačena isplata stranoj banci. Deseti korak
(10): isporuka transportnih dokumenata uvozniku.
Kada se izvrše svi ovi poslovi stvorena je garancija banke, što obavezuje banku uvoznika da
izvrši plaćanje vlasniku bankovne garancije na određeni dan. garancija banke može biti
prodata investitoru uz diskaunt na tržištu novcs. Potencijalni kupci su kratkoročni investitori.
kada je dospela garancija, uvoznik plaća njegovoj banci vrednost+proviziju, a ona vrši
plaćanje investitoru koji prezentuje garanciju tj. akcept.
Prednosti BA su:
uvoznik prima robu bez avansnog plaćanja; prodajom garancija finansira se izvoznik; nisu
limitirane u iznosu pa se uglavnom koriste kod međunarodnih transakcija; izvozniku se plaća
odmah; izvoznik je zaštićen od valutnog rizika; izvoznik ne mora da proverava kredibilitet
uvoznika jer je uvoznikova banka garant od plaćanja.

12.7. SPORAZUMI O REOTKUPU - REPO

Sporazum o reotkupu-REPO podrazumeva transakcije u kojima jedna strana prodaje HOV

drugoj strani, uz istovremeni sporazum da ih otkupi u određenom vremenskom periodu , po
unapred određenoj ceni.
Procena prinosa se izračunava uz pomoć obrasca:
SP-PP
iREPO= PP x 360/n

iREPO - kamata na sporazum o reotkupu

SP - prodajna cena
PP - kupovna cena
n - broj dana investiranja sredstava
Izračunavanje kamate na REPO možemo uraditi i po sledećem obrascu:
PV x r x n
iREPO= 360

PV − uložena vrednost,
r − kamatna stopa i
n broj dana do dospeća
Primer u knjizi.
Pri odobravanju zajma se uzima veći iznos HOV od odobrenog zajma, kako bi se
zakupodavac sredstava osigurao od kreditnog rizika i rizika promene kamatne stope. Ako bi
kamatna stopa porasla smanjila bi se vrednost založenih HOV i obratno. Rizici su mogući
mada retko jer se radi o veoma kratkim rokovima.
Razlozi ulaska u REPO transakcije za vlasnika HOV je niža kamatna stopa u odnosu na druge
oblike pribavljanja sredstava, kao što su bankovni krediti i slično, a za zajmodavca to je
siguran plasman sredstava u kratkom vremenskom periodu.
Preko REPO transakcija se može regulisati i novčana masa u opticaju, da bi se povećala
dnevna i kratkoročna likvidnost finansijskog sistema nacionalne ekonomije.
Uloga CB Srbije je da utiče na nivo likvidnosti koji neće ugroziti funkcionisanje privrede, niti
izazvati značajniju stopu inflacije.
REPO je instrument u rukama CB Srbije na osnovu koga se formira referentna kamatna stopa
– cena novca. To znači da ta kamatna stopa CB Srbije diriguje tržišnu kamatnu stopu. Kada je
podigne, obavezno se povećavaju i kamatne stope u bankarskom sektoru, i obrnuto. Niko neće
ispod te referentne kamatne stope međusobno pozajmljivati sredstva ili odobravati kredite
građanima i privredi. Cilj je da se reguliše inflacija i obezbedi odgovarajući nivo cena u
nacionalnoj ekonomiji. Dakle, repo kamatna stopa CB Srbije ima istu ulogu kao i referentne
kamatne stope na primer CB u Americi – Federalne rezerve ili Evropske Centralne banke.
POGLAVLJE 13: TRŽIŠTE KAPITALA-DUGOROČNE OBVEZNICE

PERIOD OD 1980.-1990. GODINE JE TEŽAK ZA FINANSIJSKE INSTITUCIJE.

MNOGE SU BANKROTIRALE ZBOG KREDITNOG RIZIKA ILI LOŠE LIKVIDNOSTI.,
ALI I KAMATNOG RIZIKA ZBOG NESTALNOG I NEPREDVIDIVOG PONAŠANJA
KAMATNIH STOPA.

13.1.Osnovna obeležja finansiranja dugoročnim obveznicama

1. Dugoročne obveznice kao spoljni izvor finansiranja- u odnosu na

vlasničke dugoročne instrumente obveznice imaju najveći značaj. U SAD ukupan iznos
izdatih novih HOV je premašio 1070 milijardi dolara u 1999., a 942 milijarde dolara u
2000godini. Korporativne obveznice čine oko 86%ukupnog novog izdavanja HOVu
periodu 1995-2000.god.
U dužničke HOV spadaju: zapisi i različite vrste obveznica. Prema emitentima ih delimo
na:
-dugoročne instrumente duga-HOV koje izdaju država, njeni organi,lokalne vlasti i
preduzeća
-dugoročne instrumente duga-HOV koje izdaju korporacije i firme
-dugoročne instrumente duga-HOV koje izdaju banke i druge fin.inst.
-diskontne obveznice.
Dugoročne dužničke HOV su pismene isprave kojima se garantuje imovinsko pravo
naplate iznosa naznačenog na hartiji u roku dospeća, kao i pravo na prinos u visini
kamate. Najznačajnije su:
1.državni zapisi
2.državne obveznice
3.komunalne(opštinske) obveznice
4.obveznice korporacija-korporativne obveznice.
1.Državni zapisi- HOV koje periodično emituje CB, obično svakih 6 meseci, uz fiknu
kamatnu stopu koja se naziva kuponskom stopom. Rok dospeća je od jedne do deset
godina. Država prikupljenim sredstvima rešava svoje probleme rashoda, socijalnu
politiku i ublažava inflaciju.
2.Državne obveznice- HOV izdata od strane vlade, sa rokom dospeća od 5-20 godina.
Imaocu obveznice se na odredjen dan-rok dospeća, isplaćuje iznos na koji glasi obveznica.
Ovim putem država prikuplja fin. Sredstva za investiranje u značajne projekte koji utiču
na razvoj nacionalne ekonomije. Na Njujorškoj berzi početkom 1990. dnevni promet ovih
HOV je iznosio oko 10milijardi dolara. Na američkom tržištu najpoznatije vrste obveznica
su
-note trezora- ima fiksnu kamatnu stopu i koja se isplaćuje svakih 6 mes
-stripsi trezora-jedan deo je vezan za plaćanje glavnice, a drugi za kamatu čija se isplata
vrši periodično. Izdaje ih Ministrstvo finansija i u knjigovodsvu su nazvane posebnim
trgovanjemregistrovanim kamatnim i glavničkim HOV. Izdaju se i obračunavaju
elektronskim putem. STRIP odvaja periodične isplate kamata od glavnice i svaka
predstavlja posebnu HOV. Svaka komponentna traka ima svoj identifikacioni broj i može
se njome trgovati. Naziva se i HOV bez kupona.
-štedne obveznice-predstavljaju dugoročne državne obveznice bez kupona ili sa nultim
kuponom
-sertifikat o zaduženju- je obveznica po svojim osobinama izmedju bl zapisa i državne
obveznice. Rok dospeća od 1-10 godina se može menjati
Državne obveznice su za investitore zanimljive jer imaju visok kreditni rejting( za njih
garantuje vlada), visoku likvidnost(mali je raspon izmedju kupovne i prodajne cene),
visok nivo leveridža( služi kao kolateral za izdavanje drugih HOV) i
dematerijalizaciju( elektronsko trgovanje koje donosi sigurnost). Obveznice se lako mogu
prodati, država garantuje za njih i na njih se ne plaća porez. Mogu biti bez kupona, sa
fiksnom ili varijabilnom kamatom.
-diskontne obveznice-poznate su kao OID, emituju se kao diskontne obveznice primarne
emisije.Kamatna stopa je niža nego kod običnih, a rok dospeća i kreditni rizik isti. Može
imati i dualne kupone, to znači da su prve kamatne stope niže, a kasnije rastu u visoke
kamatne stope. Emitenti dualnih obveznica imaju veliki kreditni rizik, ili donose veliki
prinos investitorima ili dužnik nikada ne izmiri obaveze.
-obveznice vezane za indekse-baziraju se na indeksu inflacije, investitori se štite od
inflacije, a emitentima se omogućava niža kamatna stopa. Kod obveznica sa indeksiranom
kamatom vrednost zavisi od kretanja berzanskog indeksa. Emisija ovih obveznica se deli
na branše:
Bull Bransa- računa na skok berzanskog indeksa u budućnosti i
Bear Bransa- računa na pad berzanskog indeksa u budućnosti.
-obveznice u dvojnoj valuti- podrazumevaju mogućnost isplate glavnice i kamate u
različitim valutama.
3.Municipalne ili opštinske obveznice- su HOV za dug koji je izdala država ili lokalna
vlast. Dospeće je od 5-20 godina. Ove obveznice su privlačne jer se na kamatu ne plaća
porez. Mogu biti registrovane i ne registrovane. Kamata registrovane se plaća čekom
registrovanom imaocu, a neregistrovani imaoci naplaćuju kamatu kada obveznice
dospevaju na naplatu. Godine 1987. obveznice pod nazivom MCATS je ponudila
berzanska kuća Salomon Brothers. Razlikujemo:
-opšte municipalne obveznice-nisu strogo definisane sa stanovišta osiguranja sredstava i
izvora prihoda za njihovu otplatu, pa ih podupire dobra vera i bonitet emitenta.
-prihodne obveznice- one su poduprete novčanim tokom odredjenog projekta koji stvara
prihode. Vodi se stroga kontrola upotrebe i otplate sredstava po osnovu ovih obveznica.
Nisu izuzete od rizika neplaćanja, pogotovo kada se privreda nalazi u krizi.
4.Korporativne obveznice-najzastupljeniji oblik dužničkih dugoročnih HOV. Minimalna
vrednost obično iznosi 1000 dolara /evra. Izdaje se sa rokom dospeća 5-20godina, mada
neke i 30 godina. Korporacije Ford i Boing su izdavale na 50 godina, a Koka-Kola i Volt
Dizni na 100 godina.
Ivestira se u postrojenja, opremu, istraživanje i razvoj korporacije. Za njih ne garantuje
država, pa postoji doza rizika ali je podnošljiva u odnosu na prinos i moćni bonitet
emitenta. Ako je reč o velikim javnim ponudjačima moraju biti registrovani u SEC-u.
Emituju se na domaćem i stranom tržištu.
Imaoci dužničkih HOV imaju pravni status poverioca Kamate koje dospevaju imaocima
dužničkih HOV moraju da se plate, inače poverioci mogu firmu da prinude na
bankrotstvo. U slučaju likvidacije potrživanja dužničkih poverilaca se prva naplaćuju,
vlasnika akcija poslednja. Ovim HOV se može trgovati, posle registracije u SEC-u.
Korporativne obveznice se dele:
-osigurane ili obezbedjene- osigurane sa pridruženim kolateralom
-neosigurane ili neobezbedjene obveznice- izdaju se na osnovu boniteta emitenata, pa se
sporna potraživanja naplaćuju sudskim putem.
Obveznice mogu biti registrovane ili na donosioca. Kod registrovanih se zna ime vlasnika
pa kamata se njemu direktno upućuje. Obveznice na donosioca imaju kupone koji se
isecaju i podnose banci na naplatu, U SAD se zabranjuju ovakve obveznice jer investitori
mogu da izbegnu porez na prihod.
13.2.Cena obveznica, diskontna stopa i rok dospeća

1.Principi vrednovanja obveznica-cena obveznica. Dugoročne državne obveznice,

municipalne obveznice i korporacijske obveznice
su obveznice kojima se trguje na tržištu kapitala. Obveznica je ugovorna obaveza dužnika
da periodično izvrši isplate gotovinske kamate poveriocu za fiksni broj godina. Po
dospeću poveriocu se isplaćuje i pozajmljena suma. Obveznica je HOV koja predstavlja
dug emitenta ulagaču. Periodična isplata kamate je kupon, broj godina na koji je ugovor je
rok dospeća, a iznos koji se isplaćuje poveriocu po dospeći je nominalna vrednost, a to je
glavnica zajma. Isplata kupona je procenat glavnice koji se zove kuponska stopa C
Pb=C /Par(NV)
Pb-cena kuponske obveznice
C-godišnja valutna isplata kupona-kuponska kamata
Par(NV)- paritetna ili nominalna vrednost obveznice
Kuponska stopa i tržišna kamatna stopa su različite.Kuponska stopa je fiksna tokom života
obveznice. Tržišna kamatna stopa ili prinos na obveznicu se menja u zavisnosti od ponude
ili tražnje. Sadašnju vrednost obveznice predstavlja tekuća vrednost budućih gotovinskih
priliva, odnosno to je cena koju bi neko bio voljan da plati danas da bi primio očekivanin
prinos u budućnosti.
1 2 n
Cena=(CF1)/(1+k)+(CF2)/(1+k)+.....(CFn)/(1+k)
Trenutna cena obveznice treba da bude jednaka sadašnjoj vrednosti očekivanog budućeg
gotovinskog priliva. Za HOV bez rizika od propusta kao što su kratkoročne obveznice
državnog trezora, (i) označava kombinaciju stvarne stope oslobodjene od rizika i
očekivane inflacije, izmereno nominalnom ne rizičnom kamatnom stopom. Za HOV sa
rizikom od propusta kao što su obveznice koje izdaju korporacije, (i) znači nominalnu
nerizičnu stopu, plus premija da bi se obuhvatio rizik od propusta.
Primer: Sadašnja vrednost budućih got priliva
HOV donosi vlasniku 100$godišnje tokom 5 godina. Investitori očekuju prinos 10%
godišnje. Korišćenjem tabele 2/4 prilog 2 na kraju knjige dolazimo do identifikacije
adekvatnih kamatnih faktora sadašnje vrednosti (PVIF) i dobijamo sadašnju vrednost
hartije koja iznosi 379$. Možemo primeniti i tabelu 4/4 prilog 4 i dobijamo da je
Cena=godišnji gotovinski priliv x PVIFApo 10%
=100$ x 3,791=379,10$
Sadašnja vrednost se računa i pomoću fin kalkulatora.
Unos 5 10 100
Pritisnuti N %i PMT
CPT PV
Rešenje 379,08

Prvo se unese 100 pa pritisne PMT, zatim 10 pa %i, zatim 5 pa N, pa se pritisne CPT, pa
PV i dobije rešenje.

2.Utvrdjivanje sadašnje vrednosti –cene obveznice. Obveznica je dužnikovo ugovorno

obećanje da će izvršiti buduće gotovinske isplate.
Cena=PV(očekivanih budućih tokova gotovine)
1 2 n n
=(C1)/(1+kb)+(C2)/(1+kb)+(Cn)/(1+kb)+(Parn)/(1+kb)
=PV(kuponski godišnji prinos)+PV(glavnice)
Cena-sadašnja vrednost obveznice, u nultom periodu
C-isplata kupona za period t
Par-paritetni iznos ili nominalna vrednost(glavnice) koja treba da bude isplaćena po
dospeću
Kb-kamatna stopa(diskontna stopa) ili prinos po dospeću, potrebna investitorima po ovom
kvalitetu ili rizičnoj klasi obveznica, s obzirom na rang obveznica, i isplaćuje se
polugodišnje u SAD ili godišnje u Evropi
n-broj perioda po dospeću.
Obveznica je serija gotovinskih isplata fiksnog iznosa za tačno navedeni broj godina.
Njena sadašnja vrednost, ili tržišna vrednost, je zbir diskontovanih vrednosti svih budućih
gotovinskih tokova.
Primer: Izračunavanje cene obveznice-sadašnje vrednosti obveznice
Trogodišnja obveznica sa nominalnom vrednošću od 1000 $ i kuponom od 10% tako da
su isplate kupona 100$. Ako se isplate kupona vrše godišnje , a tekuća zavtevana stopa
prinosa je 12%, cena obveznice, odnosno sadašnja vrednost obveznice PVb ako koristimo
prethodnu formulu je
1 2 3
PVb=100$/(1+0,12)+100$/(1+0,12)+(100$+1000$)/(1+0.12)
=89,29$+79,72$+782,96$=951,97$
Vrednost možemo računati i pomoću PVIF tabele i finansijskog kalkulatora.
Unos 3 12 100 1000
Pritisnuti N %i PMT FV
CPT PV
Rešenje 951,97$

Sama metodologija nam govori da:

Prvo-nalazimo sadašnju vrednostočekivanih kuponskih isplata po obveznici
Drugo-izračunavamo sadašnju vrednost isplate glavnice po obveznici
Treće-sabiramo te dve vrednostida bismo došli do cene obveznice.

3.Uticaj diskontne stope na vrednost obveznica- izabrana diskontna stopa za

izračunavanje sadašnje vrednosti obveznice je problematična za tačno vrednovanje.
Odgovarajuća diskontna stopa je prinos koji se može zaraditi na alternativne investicije sa
sličnim rizikom i rokom dospeća.
Grafikon 13.1. str 240.
Vrednost više rizičnih HOV biće niža nego vrednost manje rizičnih HOV kada obe imaju
slične očekivane tokove gotovine.

4. Uticaj roka dospeća na vrednost obveznica- novčana sredstva koja se primaju ranije
imaju veću sadašnju vrednost od onih koja se primaju kasnije. Grafikon 13.2.str241
pokazuje uticaj.

POGLAVLJE 17:HIPOTEKARNO TRŽIŠTE

Hipoteke su zajmovi za koje dužnik daje u zalog nekretninu kojom garantuje da će dug
isplatiti. Ukoliko dužnik ne vrati dug hipoteka se prodaje i poverilac se izmiruje.
Hipotekarni zajmovi su dugoročni, obično se isplaćuju u mnogim mesečnim ratama , koje
uključuju obavezu otplate i glavnice i kamate. Tržište hipoteka je doživelo promenu.
Kreirane su nove vrste visoko tržišnih hipotekarnih obveznica koje su osigurane
hipotekom(MBSs). To su osigurane obveznice i kolateralne obveznice kojima se garantuje
isplata hipoteke(CMO).

17.1.Priroda hipotekarnih tržišta i kredita u svetu i Srbiji

1.Priroda hipotekarnih tržišta- hipotekarni zajmovi su uvek osigurani zalogom

nektetnina, zemljom ili zgradom, čime se garantuje otplata zajma. Zavisno od potreba
dužnika uradjeni su za promenljive iznose i rokove plaćanja. Trasanti hipotekarnih
zajmova su mali. Zbog univerzalnih veličina i vrste tržišta kapitalakreirani su instrumenti
duga i informacije o trasantima tih sredstava koji su uglavnom u velikoj meri pristupačni.,
tako da su tržišta efikasna i visoko razvijena. Sekundarno hipotekarno tržište služi
institucijama koje daju hipotekarni kredit i koje žele da prodaju svoje hipoteke pre datuma
dospeća. Ona su u službi svih kojima su potrebna dugoročna sredstva za kupovinu
nepokretnosti. Ova tržišta su visoko regulisana i čvrsto podržana od strane državnih
vladinih polisa.
2.Šta su hipotekarni krediti?- to je dugoročni kredit obezbedjen nekretninom kao
garancijom. Dužnik tokom vremena otplaćuje kredit u nekoj kombinaciji glavnice i
kamate, čiji je rezultat potpuna isplata duga do roka dospeća. Sa povećanjem tražnje za
ovim kreditima pojavljuju se brokeri za hipoteke. Bankari su postizali sve veću uspešnost
prodajom obveznica, te prikupljenim dugoročnim sredstvima su odobravali kredit novim
klijentima. Tako su formirali portfolio hipotekarnih kredita i koristili ih kao garanciju za
izdavanje obveznica. Zbog recesije dolazi do bankrotstva mnogih hipotekarnih banaka.
Primer su SAD krajem 2007.
3.Stambeni krediti u Srbiji- stambeni krediti se osiguravaju kod nacionalne korporacije
za osiguranje stambenih kredita. Gradjanima Srbije mladjim od 45 god Ministarstvo
finansija odobrava stambene kredite sa subvencijom države , rokom otplate 25god,
kamatom 4,76%godišnje. Maksimalni iznos je 100.000 evra, a učešće 10%. Krajem 2007.
Srbija izdaje prve srpske hipotekarne obveznice.

17.2.Osnovne vrste hipotekarnih kreditai fiksna nasprampromenljive hipotekarne

kamatne stope

1.Osigurana naspram konvencionalne (ugovorene) hipoteke-hipoteke koje su

osigurane na državnom nivou garantuju otplatu kredita. Naknada za osiguranje je 0,5-1%
iznosa zajma. Garant može biti Savezna uprava za stambena pitanja(FHA) ili
Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita u Srbiji.
Finansijske institucije pružaju i konvencionalne-ugovorene hipoteke. One mogu biti
privatno osigurane pa fin inst.mogu izbeći kreditni rizik.
2.Hipotekarna fiksna kamatna stopa naspram promenljive kamatne stope.
a.Hipoteka sa fiksnom stopom-podrazumeva periodično plaćanje kamate koju prima fin
inst je konstntna, bez obzira na menjanje kamatnih stopa na tržištu tokom vremena. Fin
inst je izložena riziku kamatne stope ako dodje do promena, tj porasta. U ovom slučaju
zajmoprimci nisu izloženi fektima povećanja kamatne stope, ali nemaju koristi ni od
smanjenja.
b.Hipoteka sa promenljivom kamatom- hipotekarna kamata se prilagodjava tržišnim
uslovima, uglavnom na godišnjem nivou, gde se vezuje za prosečnu stopukratkoročne
državne obveznicetokom prethodne godine. Fin institucije na ovaj način stabilizuju svoj
profit, pa je ova hipoteka sve popularnija. Zajmoprimci više vole fiksnu kamatu. Neke
hipoteke daju opcionu klauzulu koja dozvoljava vlasnicima da u odredjenom periodu
predju na fiksnu kamatu(1-5g nakon što je data hipoteka).
 c.Dospeća hipoteka- tokom 1970. hipoteke su se davale sa rokom dospeća od 30godina.U
poslednje vreme je to period od 15godina.
Primer str 354 tabela.
Sa stanovišta fin inst rizik kamatne stope je niži kod hipoteke sa manjim vremenskim
periodom.
Neki zajmoprimci biraju hipoteku sa „balon“ plaćanjem, gde se plaćanje kamate zahteva
za period od 3-5god, na kraju ovog perioda mora da plati pun iznos glavnice.
d.Amortizujuća hipotekaako se uzme u obzir rok dospeća i kamatna stopa na hipoteku
može se pravit plan amortizacije koji pokazuje mesečna plaćanja raščlanjena na glavnicu i
kamatu. Tokom početnih godina većina rata čini kamatu, a tek kasnije raste otplata
glavnice a kamate opada. Grafikon 17.1.str 355., tabela str356.

17.3. Ostale vrste hipotekarnog finansiranja

1. Hipoteka sa rastućim plaćanjem(GMP)- u početku su otplate male, zatim rastu,

raspodeljene su 5-10g, da bi posle opadale.
2. Hipoteka sa rastućom glavnicom(GEM)- otlate su u početku niske da bi posle samo
rasle. Sa ovom šemom kredit se otplaćuje za 15g i pre.
3. Sekundarni hipotekarni kredit-može biti uzet sa primarnim zajedno. Kamata na
drugi je veća od kamate na prvi, jer već postoji potraživanje na nekretnini i njen ishod
zavisi od završetka prvog kredita.
4. Hipoteke sa podelom kapitalnog dobitka(SAM)- kada su kamate visoke, visoke su i
rate, pa mnogi ne ispunjavaju svoje obaveze. Zato su kreditori osmislili kredite sa
podelom kapitalnog dobitka.To omogućava kupci kuće da uzme hipoteku po nižoj
kamatnoj stopi. Kreditor će dobiti deo od smanjenja vrednosti kuće izazvane
apresijacijom, a zauzvrat će ponuditi atraktivnu kreditnu liniju. To se pregovara
prilikom uzimanja kredita.
5. Hipoteke s obrnutim redosledom otplate(RAMs)-to su hipoteke koje omogućavaju
penzionerima da žive od vrednosti penzije u svojim stanovima. Prema RAMs ugovoru
banka mesečno isplaćuje sredstva a kredit je osiguran tom nekretninom. Zajmoprimac
ne plaća ništa po kreditu, ali kada premine upravitelj stana dužnika stan prodaje kako
bi se namirio dug. Penzioner koristi nektretninu.

17.4.Kamatne stope, uslovi kreditiranja i izračunavanje otplata hipotekarnih kredita

1.Kamatne stope na hipotekarne kredite-odredjene su sa tri faktora:

-dugoročne tržišne kamatne stope su odredjene ponudom i tražnjom za dugoročnim
sredstvima. Stope na hipotekarne kredite se kreću oko manje rizičnih obveznica.
-rok dospeća hipoteke- 15do 30 god. Kamatni rizik se smanjuje sa manjim rokom dospeća, pa
je kamatna stopa niža na 15godišnje kreditiranje nego za one od 30.
-broj diskontnih bodova – su bodovi za plaćanje kamate na poćetku životnog veka
kredita.Kredit sa jednim diskontnimbodom znači da dužnik plaća 1%iznosa kredita po
sklapanju ugovora . U zamenu za bodove kreditor smanjuje kamatnu stopu na kredit. Dužnici
sami odlučuju da li im je bolja manja kamatna stopa, a da više novca plate odmah ili
obrnuto.Tabela str358.
2.Uslovi kreditiranja
-sredstva osiguranja-nekretnina se zalaže kao garancija. Institucija koja daje kredit upisuje
založno pravo na imovinu i ono ostaje na snazi dok se kredit ne otplati.
-učešće- ima svrhu da smanji mogućnost neispunjenja obaveze dužnika, iznosi 20% ili 30%
od vrednosti kredita.
-privatno hipotekarno osiguranje-to je polisa koja štiti kreditoraod neispunjenja ugovornih
obaveza.
-kreditna sposobnost dužnika-proverava se dužnik, pravilo je da nesme dužnik biti zadužen
više od 1/3 svojih mesečnih prihoda.
3.Izračunavanje otplata hipotekarnih kredita-da bi izračunao anuitet kreditor mora
izjednačiti sadašnju vrednost toka otplate sa iznosom kredita.
2 3 n
Iznos kredita=P/(1+i)+P/(1+i)+P/(1+i)+.....P/(1+i)
P-nepromenjena rata otplate kredita
i-kamatna stopa na kredit
n-rok na koji je kredit odobren

Alternativni oblik jednačine je godišnji kamatni faktor sadašnje vrednosti PVIFAi,n, tj iznos
kredita=P(PVIFAi,n)
PVIFA je kamatni faktor za kamatnu stopu i to za n perioda i služi za izračunavanje buduće
na sadašnju vrednost. P se tada izračunava tako što se kamatni faktor za period i kamatna
stopa na kredit potraži u tablici na kraju udžbenika i podeli sa kamatnim faktoromkako bi se
dobio iznos kredita. Tabela 17.2.str360. Što je viša kamatna stopa PVIFA je niža.