1

elektronsko izdanje-digitariaoaza-ordotempliorientis-šabac-´07.
 Ave Adonai
[Posvećeno G. M. Marstonu]

Bled poput noći što bledi,

u biserno čistom paviljonu zorinom,
ja tebe čekam, dok moje golublje grudi
drhću, bog jedan njihov gorki gost –
nisam li ukrasio svoje nokte
i obojio usne rumenilom?

Nisu li sa mene potpuno svučena

dela i misli koja te zaklanjaju?
Čekam te, duše rastresene
čeţnjom za nekom neizrecivom nulom
u svojoj najskrivenijoj kripti –
nisam li spreman da te iskusim?

Opasan oko bradavica na prsima

zlatnim pojasom slave,
Da li ti me čekaš, čiji ja sam rob,
kao što vuk vreba zalutalo belo jagnje?
Lanac zvezda praska,
a dubina noći proseda je!

Ti čija su usta plamen jedan

što sa svojim mačem od sedam oštrica istupa,
doĎi! Grčim se u očaju
poput zmije uhvaćene u zamku,
stenjući izgovaram tvoje mistično ime
dok mi se jezik ne izdere i ne prokrvari!

Nisam li ukrasio svoje nokte

i obojio usne rumenilom?
Da! Ti jesi ja; delo se budi,
tvoja munja udara; tvoj grom divlja
poput mlade što cvili
u perjem ukrašenom mladoţenjinom paviljonu!

2
 Dionis
Donosim vam vino odozgo,
iz bačvi čuvenog sunca;
za svakoga ljubavi vaše,
i ţivot za svakoga.
Vi ćete plesati po brdima i dolinama;
vi ćete pevati u dubinama i visinama
u svečanoj mističnoj gozbi,
burnom Bahanalijskom obredu!
Stenje i drveće vaše je,
i vode pod brdom,
moćju toga što opstajava,
svetog neba volje!
potpaljujem plamen kao bujica
da leti od zvezde do zvezde;
kosa vaša kao komete rep,
vi videćete stvari onako kako jesu!
Odiţem masku materije;
otvaram srce čovekovo;
Jer ja sam od sile da uništim
tu košuljicu što skriva – Pan!
Vaše će ljubavi rado prihvatiti krvoproliće,
i natopljena rumenima krvi
svaka će očajna mila kćer
plivati u gorućem jezeru.
Donosim vam smeh i suze,
poljupce što pene i krvare,
radosti od milion godina,
cveće što ne nosi seme.
Moj ţivot gorak je i jalov,
njegov je plamen zvezda lutajuća
Vi proći ćete u zadovoljstvu i pogibelji
preko mistične barijere
što je postavljena zbog gneva i plača
protiv zemaljske dece;
Ali vi što pevate i spavate
proći ćete u plesu i veselju!
Podiţem svoj štapić i vitlam te
s brda na brdo oduševljenja:
moje ruţičaste reke ispiraju te
u najunutrašnjijem ispirajućem svetlu . .
Vodim te, gospodaru lavirinta;
u tamu slobodnu od sunca;
uprkos prkosu što danu pripada
mi smo venčani, mi smo divlji, mi smo jedno.

U Šigara Baltistana.

3
 Himna Luciferu
Čuvaj se, ni od dobra ni od zla, kakvu svrhu ima čin?
Bez svog vrhunca, smrti, kakvu draţ ima
ţivot? Besprekorna jedna mašina, tačna
on korača jednom ispraznom i besciljnom stazom
da zasiti beslovesne apetite, jedino ga
zanima
Na koliko muke beše spreman da pojmi
sebe! Dalje, ovaj naš plemeniti element
vatre u prirodi, ljubavi u duhu, neznani
ţivot nema ni izvora, ni ose, ni kraja.

Telo njegovo krvavocrveno blista

plemenitom strašću, sunčeve duše Lucifer
prohuja kroz zoru gorostasan, nagnut nakratko
nad imbecilnim obodom Edena.
Blagoslovi nepostojanje svima kletvama
i začini tugom tupu dušu razuma,
udahnu ţivot sterilnoj vasioni,
Ljubavlju i Znanjem protera nevinost
Ključ radosti je neposlušnost.

4
Lirska pesma u ljubav Lei
DoĎi, draga moja, zaplešimo
pod mesecom što nas poziva
da rastvorimo našu ljubav u transu
neobzirni prema gnusnoj
vrelini i mrţnji Sirijusa –
kloni se njegove pogubne blistavosti!

Zaplešimo pod palmom

što se njiše pod mesečinom, lisnik
njen što lisnik snubi nad mirnoćom
okeanskog tog dijamanta
svetlucajući pod nebom iza
očaranosti našeg psalma.

Plešimo, moje ogledalo

savršene strasti što dospeše miru,
plešimo, moje blago naĎeno,
na mermernim terasama
urezanim u bledim vezovima
za vestalinski veo Ljubavi.

Raj se budi da nas obuhvati,

Pakao budi svoj ushit
U našim srcima tajanstveno
venčanje azurnog prostranstva,
sa skerletnim sjajem
Meseca sa Sirijusom.

Kadifeni sprudovi naši gipki udovi

tromo što ih zapljuskuje nebo i more
duša kroz razum i duh pliva
kroz rodonosni porfir
palatu lapisa lazulija:-
Srce tišine, utišaj naše himne.

DoĎi, moja draga; plešimo

kroz zlatne galaksije
Ritmičko nadolaţenje okolnosti
široke laĎe strast što nose:
ekstaza s lakoćom obuhvaćen,
zemaljska radost što prevazilazi trans!

Ti, moja skerletna konkubino

što iskapljuješ do dna iz srca krv,
da usne te boţanske
obojiš purpurom ţivog sladostrašća
ţivot nesnosan da umiriš
sušu što nezasita je vina!

5
 Tunis u strahovitom transu
odmara se od današnjeg rodoskrvnog
opštenja sa zračnim sjajem
njenog oca – i nad nama
sja opojni pogled
Meseca i Sirijusa.

Uzmi ţar moje biserne

suštine što moja pleća traţe
da pojačaju zavijenu
pravičnost tih očiju krivih,
očiju što vide kako serafimska uglaĎena
pohota opčinjava obestan svet.

DoĎi, ljubavi moja, moj golube, i sipaj

iz svog pehara to zmijsko vino
do vrha puno i bez daha – tajna riznica
moje grimizne konkubine
Prezasićen duh u oltaru –
Đavo – Boginja – Devica – Kurva.

Afrička pustinja nas opčinjava,

Afrička prostranstva i nebesa ushićuju
Kadifena, razuzdana i svetlosna
noć gleda našu dušu popreko!
DoĎi, ljubavi moja, i plešimo
pod Mesecom i Sirijusom!

6
 Logos
Iz noći zasvetle jedna zvezda – moja vlastita!
Sad, sedamdeset svetlosnih godina bliţe kako teram
neprestano svoje srce kroz bezdan nepoznati,
čiji oreol moj je jedini vodič dok se prostor uzburkava
oko mene. Sedamdeset svetlosnih godina! Dok se pribliţavam
tim vratima svetlosti što ih ljudi zovu smrt, njen hladan
bledi sjaj počinje da pulsira, jedna sfera što lupa,
sistola i dijastola krtog zlata,
novi ţivot besmrtni, toplina strasti razliva se
dok noćna crna kadifa ne preplane do grimiza. Počuj!
Tvoj je to glas, Tvoja reč, tajno seme
zanesenja što opominje tamu.
Hitro! Nuţdom najpravedniji privučeni,
Hermes, predskazatelj zore izvorni!

7
 Neofit
Večeras stupam na nesupstancijalni put
što se ukazuje preda mnom, dok gromovita noć
na okean pada: zastati moram, i pomoliti se
Jedna kratka molitva, a tada – kakva to gorka borba
plamti na kraju iza tog tamnog cilja?
Ovo su moje strasti što stopala moja moraju izmeriti;
ovo je moj mač, ţar moje duše;
ovo je moja Volja, kruna na mojoj glavi.
Jer, pogledaj! tama domahuje: Otidoh
pred ovaj strašni čas, put tmine,
izazivah divljeg zmaja, dozivah tigra
vihornim kricima ponosa, naĎoh grob
gde se vampiri što vrebaju naslaĎivaše, a moje gvoţĎe
probi svoj sjaj kroz vrata smrti
Moja hrabrost ne posrnu: sad osećam
kako mi srce kuca poput talasa, a grlo moje dah hvata
kao da gušim se; neka strahota jezu stvara izmeĎ
duha moje volje i njene ţelje,
Neko opravdano opiranje Velikom NeviĎenome
što uvija svoje neopisive uţase, i svoj grozan
strah oko moga srca; Ďavo jedan hladan kao led
negde diše, jer osećam kako drhtaj njegov
probada moje ţile: neka smrtonosna guja ili petlozmija
migolji u mojoj svesti: napola budan sam,
napola automat, dok hodam napred
umotan u oblak jedan crnila kao pakao dubokog,
osluškujući neku napola zaboravljenu pesmu iz daljine
što potiče od rascepa; ipak, neobični aureoli stoje
nad mojom glavom, kao da će neki svetlosni mač,
odaslat kao same zore zrak, ošinuti na
ograničenja ove smrtne noći
koja me svija za znak smrti i greha –
O, svetlosti! spusti se! Stopala moja u nejasnom hodu nastavljaju
u ovoj zapanjujućoj tami, u toj tmini
što je mogu dotaći uzdrhtalim osećanjem. Blistaše
nekad u mom maglovitom sećanju, u utrobi
neke neformulisane misli, plamen
i dim moćnih stubova; a opet um moj
biva zamračen strahotom ove iste
staze mudrih: jer moja duša slepa je
još: a dušmane kojih se nikad ne bojah
ne mogah videti (ako takav trebaše da naiĎe),
te sam zato čudan: dušu moju sagoreva
pustoš zaslepljujućeg dana
iz kojeg doĎoh: da, to stravično svetlo
ne beše Sunce: ţivot moj beše smrt,
ova smrt moţda je ţivot: moj duhovni vid
to naposletku zna, to bar. Moj dah nesigurni

8
 udiše jedan plemenitiji vazduh; Znam,
znam to duboko u svojoj duši, uprkos ovome,
tu tamu što zadeva to Nekada Davno,
okrutnu kao smrt, i bliţu od poljupca,
ovu strahotu velike tame. Došao jesam
u ovu tamu da dosegnem svetlo:
Da svoj glas zadobijem pravim se da sam nem:
Da bih videti mogao zatvaram svoj spoljašnji vid:
Dakle, ovde sam. VeĎe moje povijaju se u molitvi:
ja već klečim pred Vratima Zore;
i došao jesam, premda nesvesno,
do dubokog svetilišta: nadu crpim
iz izvora dubljih od samog mora.
Da, došao jesam, tamo gde najmanje očekivah,
u samo Prisustvo Triju
što stoje iza svih Bogova. I sad znam
koje me to duhovno svetlo uspravlja
do svog povijenog sjaja. U duši svojoj
osećam proleće, sveproţdiruću Zoru,
u zamahu sa mojim Granućem. Tamo, iza cilja,
Veo se cepa!

Da: nek se veo navuče.

9
 Potraga
Deo jedan, neizmenljiv, neviĎen,
bivajući, pre no i sam beše,
postade. Poput rose trostruka kraljica
zasja kad se praznina razotkri:
Tišina dubokog uzvišja navučena je
Veo preko srebrne zore
na svetim krilima što lebdeše.

Glazba triju misli postade

lepota, što je beli jedan plamen,
pravda, koja nadilazi stid,
pobeda, veličanstvenost,
sveti izvor što biva uzvrtloţen
iz dubina iza tog starijeg sveta
novi jedan svet da porodi.

Kraljevstvo se proširuje. Noć

se zadrţava, i ja promatram prizor
koji nije viĎenje, no svetlo
što se potajno pali,
premda često njegovoj vatri najsvetijoj
ulja ponestaje, kad god moja Ţelja
pred ţeljom utihnjava.

Vidim tu tanku mreţu kako veţe me

trinaestima uţadima jedinstva
za mirno središte mora
(o ti nebesna majko!)
Trostruko svetlo moju stazu deli
na dve i pedeset slučajnih strana
Svaka savršena kao ona druga.

Sad unazad, unutra pritom još, um moj

mora tragom neopipljivog i slepog ići,
i tragajući, zasigurno naći će
skrivene u svetim mestima
sveţe gozbe za svaku dušu koja stremi,
novi ţivot za mnoge mistične ţivote,
i neobične nove oblike i lica.

Moj um još istraţuje, i dostiţe

putem mnogo dana i mnogo boli
To što Jeste i što Beše i vlada
osenčen u četiri i deset;
i gubi sebe u svetim zemljama,
i usklikuje i oţivljava, i razumeva
s one strane prvog Amena.

10
 Slabi Izgledi
Koliko miliona galaksija postoji
ko zna? I svaka u sebi nosi bezbroj zvezda,
i svaka se vrti kroz večnosti daleke
pod pragom Beskonačnog.

Kako to da, ne bi li sav ovaj prostor protumarao

trebalo je da pronaĎem ovaj trun koji se vrti oko se i juri
u koliko neopisivom sjaju sunčevom, more
koliko neizmernih zvezdanih dubina

Ko zna!? I kako ovih hiljadu miliona duša

i pola hiljade miliona duša zemaljskih
što se roje, sve suĎene za neslućene ciljeve,
sve pioniri smrti upisani u sluţbu po roĎenju,

Kako su one počišćene pred mojim pogledom,

da bih mogao stati na trn usamljeni
beskonačnog prostora i vremena isto tako beskonačnog
ko zna? Ipak, stojim ovde, na vrhuncu,

našavši te. Desi li se to slučajno?

Kakav sam onda ulog, i uprkos kojim šansama, osvojio!
Beše li to odreĎeno Boţjim ukazom?
Onda čudesna ljubav i saţaljenje za Njegovog sina!

Ili to beše delo nekog večnog zakona?

Onda kako neiskazno milostivo!

Svaka misao pobuĎuje ekstazu strahopoštovanja,
zanesenost što rascepljuje umni svod.

Beskonačnost – a ipak ti ja se sretosmo.

Večnost – a ipak ruku pod ruku mi idemo.
Svi su izgledi da izgubiću te ili zaboraviti,
ali, dušom i duhom i telom, mi smo jedno.

je li ovo dete Slučaja, ili Zakona, ili Volje?

Da li Nijednome ili Svemu ili Jednome treba na ovome zahvaliti?
Neće biti vaţno ako zahvaljivanje ispuni
beskrajnog empiričara poljupcem.

11
 The Wizard way
[Posvećeno generalu J. F. Fulleru]

Neţno poput kadife noćna zvezda sjaše

nad neutrvenim putem,
kroz goleme proplanke tise
gde njen zrak padaše lagano poput rose
osvetljavajući svetlucavi veo
devičanski čist i vazdušasto loman
što paukovi istkaše da sakriju
rumenilo šumske neveste
Zemlje, što drhtaše oduševljeno
usled muškog milovanja Noći.

Neţno poput kadife čarobnjak hodiše

na Sabat svog Gospoda.
Stopalima svojim bosim on načiniše
zvezdane cvati po proplanku,
neţno, neţno, dok iĎaše
ka setnoj pričesti
nečujno prilazeći ugovorenom mestu
u svojoj odeţdi od ametista.

Još ranije njegova duša došla beše

na Brdo Mučeništva,
gde se ugljenisan i svinut kolac
poput crne otrovne zmije
krvnikovom rukom gura
kroza vlaţnu i vijugavu prašinu,
nikad ocrnelu i nikad osušenu
srca krv od samoubistva.

Bejaše otkinuo leske prut

od sirovog i jarčjeg boga,
baš kad je uvojenog meseca opadajući zrak
ukraden od Kralja Dana.
Bejaše naučio vilenjaka znak;
Dato mu Obeleţje ovih Devet:
Jednom da besni, a jednom da se veseli,
jednom da se pred Ďavolom pokloni,
jednom da njiše kadilo,
jednom da jarca pakla poljubi,
jednom da jasikovu igru pleše,
jednom da krešti, a jednom da peva,
jednom da ulji sočna bedra
veštice modrozelenih očiju
melemima magijskim.
Oh, med i jed

12
 usana tog crnog opsenara,
dok pevuši pomračenju
mešajući te najsilnije čini
golemih bogova pakla
sa četiri sastojka
zlih elemenata;
Ambrom iz zlatnog spara,
mošusom vola iz Mongolskog krčaga,
cibetom iz kutije od ţada,
pomešanih salom mnogih devica
što pogubiše ih čini hladne
veštica divljih i starih.

Bejaše raspeo krastaču

u baziliska boravištu,
mrmljajući Rune naopako
mahnit od mnogih podrugljivih kletvi.

Bejaše ocrtao zmijski sigil

u svom uţasnom devičanskom bdeniju.
Sursum cor! Vilinsko brdo,
gde vetar duva ledeno hladno,
iz sveta što rida ispod
crnog grla i bezusnih zuba smrti.
Tamo bejaše stajao – golih grudi –
iscrtavajući Ţivot po Vazduhu
sa štapom i sa mlatilom
šibajući po povetarcu,
dok oštrica što podrhtavaše
poput treperenja Smrti
ne potonu pred njegovim suptilnim bedemima
u lišenog zvezda more razuma.

Eto, konačno taj čovek stigao je

slučajno do svoje svetinje.
Dakako, dok on maše svojom palicom
u krugu jednom na utrini
izbija smaragd čedan i čist
iz zagasitijeg bleĎeg zelenila.
Dakako u krugu milioni
besprekornih paviljona
blistaju po drhtavom tresetu
poput zvezda morskih u peni talasa –
milioni draguljima okićenih šatora
za ratničke sakramente.
Veća, i veća, i veća, i veća,
postaje statura gospodara;
svo to logorište u prstenu utrkuje se
sa beskrajnim galaksijama.
U sred jednog kockastog kamena
sedi Đavo;

13
 ima jagnjeta devičansko grlo;
ima lasice trup;
ima jarca straţnjicu;
ima krvavocrveno lice i palicu
boginje jedne i boga!

Bajalica po bajalica i korak po korak!

Mistične iskre odnjihavaju i ocrtavaju
poput kadife neţno sigile što po njima ide
srebrne zvezde adept.
Napred-nazad i tamo-amo,
duša i telo njišu se i teku
u vrtoglavom milovanju
do nemerljivih dubina,
sve dok konačno bajalica se ne istka,
i vilinski veo ne rascepi
što beše Sled, Prostor i Stres
dušo-čeţnjive svesti.

„Podaj svoje telo zverima!

Podaj svoj duh sveštenicima!
Nadvoje polomi leske prut
na devičanskim usnama Boţjim!
Raspoluti Ruţin Krst!
Skrši crnu munju gromovnu!
Posisaj mrki krvavocrveni poljubac
postojanog bezdana!“
Čudom protkan čarobnjak čuše
ovu nepodnošljivu reč.
Slomi razorni leskin prut
na skerletnim usnama Boţjim;
zgazi Krst i ruţino jezgro;
polomi gromovno oruĎe Tora,
pokoran i sveti pomoćnik
svešteničkih paklova prkosa,
uglaĎeni i bestidni milosnik
zverima što krstare po noći!

Poput zvezde što teče od neba

kroza devičanske atmosfere svetlom odeljene,
sa neba sunu i pade
jedno zadivljujuće čudo.
Izrezbaren sićušan i čist, ključ jedan
od čistog lazurnog kamena
plavljeg no slepo nebo što čezne
(omotan zvezdama, njenim zmijama mučiteljskim),
za mrtvog Boga poljupcem što nikada se ne budi;
prošaran zlatnim iskricama vatre
kao devica ţudnjom.
Pogledaj, kraci! Poput paprati neţni lisnici
čudesnih dijamanata,

14
 što svetlucaju eteričnom plaveti
u svakom izvanrednom podlučju.
Na drţalu slova ukrašena,
kao da drijade čednosti mesečeve
sa satirima se grle,
sloviše tajnu ključa:
Sic pervenias. I on
nastavi čarobnjakovim putem svojim, ispreda
snove o stvarima nevrovatnim.

Kad on hoće, tegobni svet

čula blisko uvojenih
poput zmije oko njegovoga srca
otresa se i odvaja.
Tako srca krv plamti, šireći se,
neumorno, ţurno, i napredno;
a ključ otvara vrata
iza kojih njegova ljubav za svagda ţivi.

Ona je vilinske krvi;

Smaragdna sva teče bujica njena.
Sijajući u nebu boje ćilibara
do opčinjenog porfira
Oči su joj blistave pahulje
poput hladno sive voden-zmije.
Ima gole grudi ćilibarske
u mlazu vino izbacuje u svojoj spavaćoj odaji,
koje ko se god sagne da popije
rešava zagonetku Sfinge.

Ima gole udove ćilibarske

po kojima se njena deca veru.
Ima pet pupkova ruţičastocrvenih
od pet rana Boga što krvariše;
svaka rana što negovaše nju koja još krvariše,
a tom krvlju njena čeda se hrane.
Oh! poput pelikana ruţičastih krila
ona izrodi blagoslovenu decu Panu!
Oh! poput slavuja lavlje boje
ona razderaše svoje grudi na trnju da iskoristi
jalovo ruţino drvo da obnovi
svoj ţivot tom pogubnom rosom,
praveći ruţu sveta obasjanog
glazbom iz blede mesečine!
O, ona je poput reke krvi
što se prolomi sa usana kopilastog boga,
kada vide svete majke osmeh
na ibisu što leteše nad morem Nila
noseći udove neblagoslovene, neroĎene,
što vrebajuća zver Nila bejaše rastrgla!

15
 Zato (jer svet je tegoban) ja
ove grozne duše razuma polaţem.
Ţrtvujem ovu nečistu obuću
hladnom zraku opadajućeg meseca.
Uzimam račvastu leske palicu,
i ruţu što nije zemaljskog kalema,
i lampu bez maslinovog ulja
sa srca krvlju što jedina moţe da ključa.
Golih prsa i stopala neobuvenih
ja sledim čarobnjakov put do Boga.

Gde god on da vodi moja stopala prate;

Preko visina, u dubine,
gore do pećina čistog hladnog daha,
dole do dubina odvratne vrele smrti,
preko mora, kroza vatre,
pored palate ţudnji;
Gde on hoće, bilo da hoće ili neće,
ako idem, ne marim gde idem.

Jer u meni ima tračka vilinske krvi.

Jako, jako njena smaragdna bujica
vri u meni, silnom ţestinom
poput zverinjeg fauna blaţenost.
U meni vilinska krvi teče snaţno:
Očevi moji behu jedni druid, Ďavo, bard,
zver, čarobnjak, zmija i satir;
Jer – štono moja majka reče – šta mari?
Ona beše mala vila, čista od vilinskog;
Kraljice Morgan kći od netelesnog
demona što doĎaše u Orkni jednom
da pomoli se Bubi.

Prema tome, ja sam taj što se vijuga uz trzaj

vilinske krvi, i čarobnjakovog svrbeţa
da dostignem jednu stvar koja se ne moţe iskazati
RaĎe no da tonem u masno cvrčanje
Britanaca što mljaskaju svoj hleb i puter;
slabunjavi dečaci i grube devojčice što
odrastoše u nemarne ţene i brutalne prostake.
Stoga, ja odoh s palicom u ruci
put beskrajnog svetla bezimene zemlje.

Tama rasprostire svoje tmaste tokove,

brišući vilenjačke snove.
Mogao bih moţda da budem uplašen,
da nema Perjane device,
vodi me neţno za ruku,
šapuće mi da bih razumeo.
Sad (kad kroza svet plača
svetlo konačno kao zvezda uspinjuća

16
se ušunjava u moj novoroĎen pogled,
svetlo – O svetlo što nije svetlo!)
Na ustima mojim usne njene
poput kamena na mome grobu
zapečaćuju moj govor zanosom,
dok se od mene ne rodi dete
što tiše od mene je;
Jer njegov neartikulisan krik
utihnjava kad se njegova usta priviju
uz biser taj, njene medne grudi;
Dok njegov dah uzvišeno mreška
ruţine latice njenih bradavica,
te mlaz mleka koji sisa
iz neţne ukusne kašice,
slaĎi od pčelinje-slatkih tučkova
u čašicama cvetnim,
opojniji no
svo purpurno groţĎe Pana.

Ah! usne moje vlastite mirne su.

Samo, sav se svet ispunjava
Ehom, što se preliva
kao med iz deteline.
Strast, Pokajanje, i Bol
traţe ponovo majčinu utrobu svoju,
i raĎaju se kao trostruko blago,
Mir i Čistota i Zadovoljstvo.

- Tihuj, moje dete, i poĎi gore

gde zvezde su poput kadife neţne!

17