SEMINARSKI RAD

IZ PREDMETA

NOVE PROIZVODNE TEHNOLOGIJE

TEMA

ENERGIJA VETRA

1
Sadržaj
Uvod.....................................................................................3
Savremene vetroturbine...........................................................4
Broj krilaca rotora...................................................................6
Testiranje krila rotora na opterećenje.........................................7
Kontrola snage vetroturbina......................................................7
Zakretni mehanizam vetroturbina..............................................8
Generatori vetroturbina............................................................9
Sinhroni generatori................................................................10
Asinhroni generatori...............................................................10
Vetroturbinski generatori sa varijabilnim klizanjem.....................11
Kvalitet izlazne energije vetroturbine........................................12
Pokretanje (i zaustavljanje) turbine..........................................13
Prenosnici snage vetroturbina..................................................13
Elektronski kontroleri vetroturbina...........................................14
Zaključak.............................................................................16
Literatura.............................................................................17

2
Uvod

Budući da se život u savremenom svetu ne može zamisliti bez

energije, zarad sveopšte dobrobiti i napretka čovečanstva
neophodno je pronaći one izvore koji će trajati dugo, možda čak i
zauvek, i u tom pogledu značaj obnovljivih izvora energije je veoma
veliki. Sa ovakvom ocenom slažu se svi stručnjaci koji proučavaju
ovu oblast, uz konstataciju da je osnovna prednost obnovljivih
izvora energije u tome što ovi izvori za razliku od fosilnih goriva
nemaju ograničen rok trajanja. Veliki problem trošenja fosilnog
goriva je svakako i taj što se na taj način izaziva veliko zagađenje i
stoga bi trebalo koristiti energiju koja je manje štetna za okolinu a
opštepoznato je da su obnovljivi izvori znatno manji zagađivači od
neobnovljivih.
Poslednjih decenija se sve više pažnje poklanja ovom problemu.
Potpisan je niz dokumenata na međudržavnom nivou, doneti su
mnogi propisi i standardi, ali generalno gledano ne možemo biti
zadovoljni onim što je do sada učinjeno na tom planu. Neki od
dokumenata (čak i međudržavni sporazumi) se ne poštuju, a što je
najgore - to čine upravo najveći zagađivači, koji su istovremeno i
najrazvijenije i politički (i vojno) najsnažnije zemlje sveta.
Uprkos svim pomenutim problemima, stvari se ipak polako kreću na
bolje. Neke zemlje poštuju potpisane sporazume, povećava se broj
zemalja koje potpisuju ove sporazume, a i unutar zemalja koje ne
poštuju potpisano raste svest stanovništva o neophodnosti promene
odnosa čovečanstva prema prirodi. Nadamo se da nije prekasno.

3
Savremene vetroturbine

Generalno, savremene vetroturbine se mogu podeliti na dve velike

grupe:

- Vetroturbine sa horizontalnom osom okretanja i

- Vetroturbine sa vertikalnom osom okretanja .
 
Veći deo opisane tehnologije se odnosi na turbine sa horizontalnom
osom okretanja. Jedna takva turbina prikazana je na slici br.1.
Razlog je jednostavan: sve komercijalne vetroturbine povezane sa
električnom mrežom su proizvedene sa rotorom oblika propelera
postavljenog na horizontalnu osovinu. Svrha rotora je da pretvori
linearno kretanje vetra u rotacionu energiju koja se može upotrebiti
za pogon generatora.

Savremena komercijalna vetroturbina

sastoji se iz:

- kućišta, u koje se smeštaju glavne

komponente uključujući menjačku kutiju
i električni generator,
- krakova elise, koji zahvataju vetar i
prenose njegovu energiju,
- glavčine,
- osovine sporog okretanja,
- menjačke kutije,
- osovine brzog okretanja sa mehaničkom
kočnicom,
- električnog generatora, Slika br.1:
Savremena
- zakretnog mehanizma,
vetroturbina
- elektronskog kontrolera,
- hidrauličnog sistema,
- sistema za hlađenje,
- nosećeg stuba, anemometra i
vetrokaza

Jedina turbina sa vertikalnom osom

okretanja koja je ikada puštena u
komercijalnu proizvodnju je Darijusova
mašina, nazvana po Francuskom
inženjeru Džordžu Darijusu, koji je svoj

4
Slika br.2:
Darijusova
turbina
izum patentirao 1931. godine. Za Darijusovu turbinu je
karakterističan oblik krilaca rotora u obliku slova “C”.Obično se
proizvodi sa dva ili tri krilca. Na slici br.2 vidi se Darijusova turbina
snage 4,2 MW, nazvana “Eol C” sa rotorom pečnika 100 metara,
postavljena u Cap Chat – u, u Kvebeku, Kanada. Ovo je najveća
turbina ove vrste u svetu, ali nije u upotrebi zbog zamene glavnog
ležaja.

Osnovne teoretske prednosti mašine sa vertikalnom osom okretanja

su:
1) Generator, menjač i t.d. mogu se postaviti na zemlju,
tako da nije potreban noseći stub za mašinu;
2) Nije potreban zakretni mehanizam da bi se turbina
okretala prema vetru.

Osnovni nedostaci su:

1) Brzine vetra blizu zemlje su vrlo niske, što utiče na
smanjenje efikasnosti ovakve mašine;
2) Ove mašine nemaju mogućnost samostalnog starta –
tj. Darijusova mašina zahteva pomoć u smislu “zaletanja” pre
starta. Ovo nije problem za mašinu povezanu sa mrežom,
pošto se upotrebom struje iz mreže generator može upotrebiti
kao motor kojim se turbina pogoni za start;
3) Ponekad se javlja potreba za učvršćenjem mašine
pomoću užadi što je nepraktično u područjima gde se turbina
postavlja na poljoprivedno zemljište;
4) Zamena glavnog ležaja zahteva uklanjanje
(demontažu) kao i kod mašina sa vertikalnom, sa tom
razlikom što je ovde potrebno demontirati celu mašinu. 

Među turbinama sa horizontalnom osom okretanja može se izvršiti

još jedna velika podela, i to na:

- Mašine sa rotorom okrenutim prema vetru

- Mašine sa rotorom okrenutim suprotno vetru

Osnovna prednost mašina sa rotorom okrenutim prema vetru

je u tome što se izbegava slabljenje vetra koje se javlja iza tornja
vetroturbine zbog zaklona. Najveći broj turbina proizvedenih do
danas je projektovano na ovaj način.
Vetroturbine su konstruisane tako da mogu da prihvate
kinetičku energiju vetra. Turbine sa mnogo krilaca rotora ili sa vrlo
širokim krilcima, tj. turbine sa vrlo čvrstim rotorom mogu biti

5
izložene velikim silama opterećenja kada vetrovi počnu da duvaju
brzinom orkana, ako se uzme u obzir da energija vetra raste sa
trećim stepenom njegove brzine. Proizvođači moraju da atestiraju
svoje vetroturbine da mogu izdržati ekstremna opterećenja koja
traju 10 minuta i dešavaju se jednom u 50 godina. Uticaj
ekstremnih vetrova proizvođači ograničavaju, ugrađivanjem samo
nekoliko uzanih, a dugačkih krilaca. Da bi se nadomestila manja
površina zahvatanja vetra zbog uskoće krilaca, turbina je
projektovana da se okreće nešto brže.
Izlaganje promenljivim vetrovima, a samim tim i kolebljivim
snagama, je naročito izraženo u područjima sa velikom
turbulencijom. Na komponentama turbina koje su izložene
učestanom savijanju, poput krilaca rotora, mogu nastati naprsline
koje za krajnji ishod mogu imati lomljenje nekih delova. Pitanje
opterećenja koje metalni delovi mogu podneti je vrlo poznat
problem u mnogim granama industrije. To znači da metal ipak nije
najbolji materijal za izradu krilaca rotora. Pri projektovanju
vetroturbine veoma je važno unapred izračunati koliko će različite
komponente vibrirati kako pojedinačno, tako i u celini. Takođe je
važno proračunati sile koje utiču na svako savijanje ili rastezanje
svake od komponenti. Ovo je predmet strukturalne dinamike, gde
su fizičari razvili matematičke računarske modele koji analiziraju
ponašanje cele vetroturbine. Ovakve modele koriste proizvođači
vetroturbina radi postizanja sigurnosti pri projektovanju svojih
mašina.

6
Broj krilaca rotora
 

Konstruktori modernih vetrogeneratora izbegavaju izradu

velikih mašina sa parnim brojem krilaca rotora. Najvažniji razlog je
stabilnost turbine. Rotor sa neparnim brojem krilaca rotora
(najmanje tri krila) se pri proračunavanju dinamičkih osobina
mašine može smatrati za najsličniji disku. Kod mašina sa krutom
strukturom rotora javljaju se problemi sa stabilnošću ako se koristi
rotor sa parnim brojem krilaca. U trenutku kada krilce koje je u
gornjem položaju počne da se povija unazad usled maksimalne
primljene snage vetra, ono koje se nalazi u donjem
položaju prolazi kroz zonu zasene od stuba turbine,
što stvara moment sile na osovinu i uzrokuje
nestabilnost celog postrojenja.

 Većina modernih vetroturbina su projektovane kao

trokrake sa rotorom postavljenim prema vetru tj. sa
strane tornja koja je okrenuta ka vetru. Za okretanje
rotora ka vetru se koriste elektromotori zakretnog
mehanizma turbine. Ovakvo rešenje se obično naziva Slika 3:
klasičnim, t.j. Danskim konceptom koje, i pored Trokraki
drugih usvojenih modela, postepeno postaje rotor
standard za gradnju vetroturbina. Najveći broj do sada prodatih
turbina u svetu pripada ovom konceptu. Osnovni oblik je prvi put
viđen kod čuvene Gedser – ove turbine.
Dvokrake vetroturbine imaju prednost u uštedi
u ceni za jedno krilo rotora, i naravno, u težini.
Međutim, postoje poteškoće pri probijanju ovih
turbina na tržište, delimično zbog toga što su za
njihov rad potrebne velike brzine okretanja, kako bi
se ostvarila ista proizvodnja energije. Pored ovoga,
mana im je što proizvode visok nivo buke, a takođe i
manje prirodan izgled. Vremenom je više
specijalizovanih proizvođača dvokrakih turbina ipak
napustilo ovaj koncept i prešlo na proizvodnju Slika 4:
trokrakih. Dvokrake i jednokrake mašine zahtevaju Dvokraki
kompleksniji dizajn sa zglobnom rotor
glavčinom, jer rotor mora imati mogućnost
naginjanja da bi se izbegli prejaki udari na
turbinu kada krilce rotora u ciklusu okretanja
prolazi pored nosećeg stuba. Rotor je postavljen
na osovinu koja je paralelna sa glavnom
osovinu i rotira sa njom. Ovako izvedeno
rešenje može zahtevati dodatne ublaživače

Slika 5: Rotor sa
jednim krakom

7
udara da bi se sprečio eventualni udar krilca rotora u noseći stub.
Dvokraka turbina se može videti na slici br.4.
Kod jednokrakih rotora se postiže se ušteda za još jedno krilo.
Ovakve turbine nisu mnogo rasprostranjene jer imaju probleme
kao i dvokrake, uz još neke druge. Naime, kod ove vrste je
potrebno postavljanje kontratega na suprotnoj strani glavčine, da bi
se izbalansirao rotor. Ovim se gubi ušteda nastala uklanjanjem
drugog krilca. Slika br.5 predstavlja izgled rotora sa jednim
krilcem.
 

8
Testiranje krila rotora na opterećenje
 

Na slici br.6 je prikazano kako

se krilce rotora dužine 32m testira na
opterećenje u pravcu udara vetra,
cikličnim savijanjem u iznosu od 5
miliona ciklusa. Da bi se ovakav test
obavio u potpunosti, potreban je
period od tri meseca neprestanog
savijanja. Takođe se vrši i testiranje
radnog opterećenja cikličnim
savijanjem krilca u poprečnom
pravcu, upravnom na ivicu krilca. U Slika 6: Testiranje krilca
oba slučaja frekvencija savijanja rotora
krilaca je nalik prirodnoj frekvenciji koja postoji u stvarnim uslovima
eksploatacije. Prirodna frekvencija je frekvencija sa kojom krilce
osciluje napred i nazad, ako se napne u određenom pravcu i zatim
pusti. Ove frekvencije se razlikuju u zavisnosti od pravca u kom se
vrši naprezanje. Krilce je mnogo čvršće ako se napinje u pravcu
ivice, tako da je za ovakvu vrstu savijanja mnogo manja amplituda
prirodne frekvencije u odnosu na napinjanje spreda u pravcu vetra.
Rotorska krilca mogu takođe biti testirana na čvrstoću
jednokratnim savijanjem vrlo velikom silom, čime će biti dokazana
njihova sposobnost da izdrže ekstremna opterećenja. Ovaj test se
sprovodi tek pošto je krilce podvrgnuto testu radnog opterećenja,
radi verifikovanja čvrstoće krilca koje je dosta vremena bilo u radu.
Atestni zahtevi za krilca su u Danskoj vrlo strogi i zahtevaju fizičko
testiranje krilaca za osobine pri opterećenju (test opterećenja) i za
osobine otpornosti (statički test). Ostale zemlje obično imaju manje
stroge zahteve vezane za atest krila rotora.
Svrha testiranja krilaca rotora je u tome da se proveri sigurnost
laminatne konstrukcije tj. da se slojevi laminata od kojih su krila
sastavljena neće polomiti ili razlepiti (delaminacija) ni posle velikog
broja savijanja.
 

Kontrola snage vetroturbina

 
Vetroturbine su projektovane da proizvode električnu energiju
što je jeftinije moguće. Generalno, vetroturbine su napravljene tako
da proizvode maksimalnu izlaznu snagu pri brzinama od oko 15
m/s. Nije isplativo praviti turbine kod kojih je proizvodnja
maksimalne izlazne snage pri velikim brzinama, jer je pojava tako
jakih vetrova vrlo retka. U slučaju jačih vetrova, potrebno je utrošiti
suvišnu energiju vetra da bi se izbeglo oštećenje turbine. Zbog toga

9
su sve vetroturbine konstruisane sa nekim sistemom za kontrolu
snage. Kod modernih vetroturbina postoje dva načina za sigurnu
kontrolu snage:

- kontrola snage vetroturbine nagibom krila

Kada izlazna snaga postane prevelika, kontroler šalje komandu

mehanizmu za zakretanje krila turbine koji ih lagano zakrće oko
uzdužne ose, suprotno od smera vetra. Suprotno tome, čim vetar
oslabi, krila se vraćaju nazad. Kod ovakve turbine, kompjuter
zakreće krila za nekoliko stepeni svaki put kada dođe do promene
vetra, da bi krila stajala pod optimalnim uglom, radi postizanja
maksimalne proizvodnje energije za sve brzine vetra. Zakretni
mehanizam vetroturbine obično radi pomoću hidraulike.

- vetroturbine kontrolisane stolingom (pasivnim i aktivnim)

Stolingom kontrolisane turbine imaju krila rotora pričvršćena za

glavčinu pod fiksnim uglom. Međutim, geometrija profila krila rotora
je aerodinamički tako konstruisana, da se u trenutku kada brzina
vetra postane prevelika obezbedi stvaranje turbulencije na strani
krila rotora koja nije okrenuta vetru. Naime, sa povećavanjem
brzine vetra povećava se postepeno i napadni ugao na krilo rotora
dok ne počne stvaranje stolinga. Stvoreni stoling sprečava silu
uzgona na krilu rotora da deluje na rotor. Pogledom na ovako
projektovano krilo može se primetiti da je ono blago uvijeno po
podužnoj osi. Ovo je delom urađeno da bi se pri dostizanju kritične
vrednosti brzine vetra obezbedilo postepeno pojavljivanje stolinga
na krilu umesto naglog. Osnovna prednost stoling kontrole je u
tome što se time izbegava upotreba pomičnih delova u sklopu
rotora i složeni kontrolno - upravljački sistem. Sa druge strane,
stoling kontrola predstavlja vrlo složen aerodinamički konstrukcioni
problem koji je povezan sa konstruktivnom dinamikom cele
vetroturbine, tj. sa otklanjanjem stolingom indukovanih vibracija.
Oko dve trećine od ukupnog broja do sada u svetu instaliranih
vetroturbina su izrađene sa sistemom stoling kontrole.
Svakodnevno se povećava broj velikih vetroturbina (snage 1
MW i većih) sa ugrađenim mehanizmom kontrole snage aktivnim
stolingom. Tehnički, ove mašine liče na one sa mehanizmom za
zakretanje krilaca, pošto imaju zakretna krila. Da bi se dobilo
dovoljno veliko uvrtanje (zakretna sila) pri malim brzinama vetra,
ovi uređaji su obično programirani da zakrenu svoja krilca, što je
vrlo slično radu mašina kontrolisanih zakretanjem pri niskim
brzinama vetra. Kod njih obično postoji nekoliko tačno određenih
zakretnih položaja koji se primenjuju u zavisnosti od brzine vetra.
Međutim, kada vetroturbina dostigne svoju nazivnu nominalnu
snagu, tada dolazi do važne razlike u radu između ova dva
pomenuta uređaja: ako generator bude blizu preopterećenja, onda

10
će ovaj uređaj zakrenuti krila u suprotnu stranu od smera
zakretanja uređaja sa zakretnim krilima.
Drugim rečima, ovakvo zakretanje će povećati napadni ugao
na krila rotora, da bi se krila dovela u veći stoling i na taj način
utrošila prevelika energija vetra. Jedna od prednosti aktivnog
stolinga je da se snaga može preciznije kontrolisati nego pasivnim,
tako da se izbegne prekoračenje nominalne snage vetroturbine na
samom početku jakog naleta vetra. Druga prednost je da
proizvodnja energije vetroturbine može biti vrlo bliska nominalnoj
pri svim velikim brzinama vetra. Vetroturbina kontrolisana pasivnim
stolingom obično ima pad izlazne snage pri velikim brzinama vetra,
kako se na krilima turbine povećava stoling.

Zakretni mehanizam vetroturbina

Zakretni mehanizam radi pomoću hidraulike ili grupe

elektromotora. Skoro sve vetroturbine sa horizontalnom osom
okretanja koriste prisilno zakretanje da bi zadržali zakrenutost
turbine protiv vetra. Na slici br.7 predstavljen je zakretni
mehanizam uobičajene turbine snage 750 kW, gledan odozdo na
gore (prema kućištu vetroturbine). Ovde se mogu videti: zakretni
ležaj oko
spoljašnje ivice,
zupčanici zakretnih
motora i (u sredini
kućišta) zakretne
kočnice. Skoro svi
proizvođači mašina sa
turbinama
projektovanim za rad uz
Slika 7: Zakretni mehanizam vetroturbine
vetar češće se odlučuju
da zakoče zakretni mehanizam kada on nije u upotrebi. Zakretni
mehanizam se aktivira pomoću elektronskog kontrolera, koji
prilikom okretanja turbine više puta u sekundi proverava poziciju
vetrokaza koji je postavljen na nju.
  Kod turbina sa zakretnim mehanizmom takođe treba voditi
računa o kablovima koji kroz noseći stub prenose struju od
generatora vetroturbine do mreže. Naime, ako se nekim slučajem
duže vremena nastavi zakretanje vetroturbine u jednu stranu,
kablovi će biti sve više i više uvrnuti. Iz tog razloga je vetroturbina
opremljena uređajem za brojanje uvrtanja kabla, koji kontroleru
prenosi informaciju kada je vreme za rasplitanje kabla. Povremeno
se može videti vetroturbina koja se okreće više krugova u jednu
stranu i izgleda kao da se otela kontroli. Kao i kod druge sigurnosne
opreme vetroturbina, i ovde postoji dodatna zaštita sistema.

11
Turbina je opremljena poteznim prekidačem koji se aktivira ako
kablovi postanu previše uvrnuti.

Generatori vetroturbina

Generatori vetroturbina pretvaraju mehaničku energiju u

električnu. Ovi generatori su delimično drugačiji u poređenju sa
ostalim uređajima za generisanje električne energije. Najvažniji
razlog za to je činjenica da ovaj generator ima za izvor energije
rotor vetroturbine koji ga snabdeva vrlo promenljivom obrtnom
mehaničkom energijom, dobijenom od vetra, što direktno utiče na
napon, frekvenciju i generisanu snagu.
Na velikim vetroturbinama (100 - 150 kW) napon koji
proizvodi turbina je obično 690 V trofazne naizmenične struje.
Struja se šalje transformatoru smeštenom u stubu turbine (ili
neposredno pored nje), koji podiže napon na 10000 - 30000 V, u
zavisnosti od standarda lokalne električne mreže. Veliki proizvođači
proizvode modele turbina sa frekvencijom od 50 Hz, koje se koriste
u većem delu sveta, kao i sa 60 Hz za priključenje na američku
električnu mrežu.
Generatorima je tokom rada potrebno hlađenje. Kod većine
turbina ovo je izvedeno ugradnjom generatora u cev, uz upotrebu
velikog ventilatora za njegovo rashlađivanje, a nekoliko proizvođača
koristi i vodeno hlađenje za tu svrhu. Vodom hlađeni generatori
mogu biti kompaktniji, što takođe pruža neke prednosti, ali
zahtevaju izmenjivač toplote u kućištu da bi oslobodili toplotu iz
tečnosti rashladnog sistema.
Vetroturbine mogu biti projektovane za rad sa sinhronim ili
asinhronim generatorima i sa različitim oblicima direktnog ili
indirektnog povezivanja generatora na električnu mrežu. Direktno
povezivanje na mrežu znači da je generator povezan direktno na
(obično 3 - faznu) mrežu naizmenične struje. Indirektno
povezivanje znači da struja koju generiše turbina prolazi kroz više
električnih uređaja koji usklađuju njene parametre (napon,
frekvencija, oblik i fazni stav) sa parametrima struje u mreži.

12
Sinhroni generatori

Udvostručavanjem broja magneta na statoru omogućava se

dvostruko sporije okretanje magnetnog polja. Ovo se postiže
prostim vezivanjem šest parova magneta na tri faze u smeru
kazaljke na satu. Ovakav generator ima četiri pola (dva para
polova), tj. dva južna i dva severna. Pošto se četvoropolni generator
okreće svega pola kruga za jedan ciklus, onda će se za dobijanje
napona učestanosti 50Hz generator okretati brzinom od 25 o/sec ili
1500 o/min. Pri udvostručavanju broja polova statora sinhronog
generatora, da bi brzina okretanja i frekvencija ostale iste, mora se
udvostručiti i broj polova na rotoru.
 
Pojam sinhrone brzine okretanja generatora se odnosi na
brzinu okretanja generatora kada se okreće sinhrono sa
frekvencijom mreže. Iako se to odnosi na sve vrste generatora, u
slučaju asinhronih (indukcionih) generatora se ta brzina javlja samo
u režimu praznog hoda generatora. Postoje različiti generatori sa
više pari polova. U tabeli su prikazane brzine okretanja generatora
sa različitim brojem polova, za određene frekvencije:
Brzina okretanja rotora za različite
Broj polova
frekvencije
magneta
50 Hz 60 Hz
2 3000 3600
4 1500 1800
6 1000 1200
8 750 900
10 600 720
12 500 600

 
Većina vetroturbina koristi generatore sa četiri ili šest polova.
Razlozi za upotrebu ovih generatora sa relativno velikom brzinom
okretanja su uštede na veličini i ceni. Za određenu izlaznu snagu
potrebno je naći kompromisno rešenje: veći (a skuplji) generator sa
manjom brzinom okretanja, ili manji (a jeftiniji) generator sa
velikom brzinom okretanja.
 

Asinhroni generatori

Većina vetroturbina u svetu za

proizvodnju naizmenične struje koristi
takozvane trofazne asinhrone
generatore sa kaveznim rotorom, koji

13

Slika 8:Asinhroni generator

su takođe poznati kao induktivni generatori. Ova vrsta generatora
nije mnogo u upotrebi sem u vetroindustriji i u malim
hidroelektranama, iako nije nepoznata u svetskoj praksi. Razlog za
upotrebu ovih generatora je taj što su vrlo pouzdani, a dosta su
jeftini. Takođe, ovakav generator ima neke mehaničke osobine koje
su podesne za ugradnju u vetroturbine, kao npr. proklizavanje
generatora i sposobnost da izdrže određeno preopterećenje.
Asinhroni generator je prikazan na slici br.8.

14
Vetroturbinski generatori sa varijabilnim klizanjem
 

Proizvođači elektromotora su godinama bili suočeni sa

problemom da se motori mogu okretati samo brzinama koje su
tačno određene brojem polova motora. Kao što je poznato, klizanje
rotora asinhronog generatora je vrlo malo, pa razlika između brzine
okretanja u praznom hodu i pod punim opterećenjem iznosi oko
1%. Klizanje se može izraziti kao funkcija otpora jednosmerne
struje u namotajima rotora generatora. Što je otpor (mereno u
omima (W)) veći, to je veće i klizanje. To znači da se regulacijom
ovog otpora može regulisati i klizanje. Na ovaj način se može
povećati klizanje generatora i do 10%. Kod motora se ovo obično
postiže upotrebom namotanog rotora tj. rotora sa namotajima od
bakarne žice povezanih u zvezdu i spojenih sa spoljnim
promenljivim otpornicima uz dodatni elektronski sistem za
regulaciju otpora. Veza sa rotorom se obično postiže pomoću
četkica i kliznih prstenova što je komplikovanije u odnosu na
elegantno i jednostavno tehničko rešenje mašine sa kaveznim
rotorom. Četkice i klizni prstenovi se takođe uvrštavaju u delove
generatora koji se habaju, tako da je ovoj vrsti generatora potrebno
dodatno održavanje. 
Modifikovanjem sistema varijabilnog klizanja uz upotrebu
induktivnih generatora sa promenljivim klizanjem eliminiše se
problem promenljivog pogona mašine. Ugradnjom dodatnih
otpornika i elektronskog sistema za kontrolu klizanja u sam rotor
takođe nije eliminisan problem povezivanja i komunikacije, tj.
prenos informacije kontroli klizanja koliko je klizanje potrebno
proizvesti. Ovo se vrlo jednostavno rešava ugradnjom optičkih
vlakana i opto kaplera, tako da nema fizičkog kontakta između
delova, pa samim tim nema ni habanja, a ni dodatnog održavanja.
Kod generatora sa promenljivim klizanjem, klizanje se može
povećavati čim proizvedena izlazna snaga dostigne nazivnu snagu
turbine. Strategija kontrole opterećenja primenjena na velikom
broju Danskih vetroturbina je ta da generatori rade sa klizanjem
koje je oko 50% maksimalnog klizanja, kada turbina radi u režimu
blizu nazivne snage. Kada dođe do jakog naleta vetra kontrolni
mehanizam signalizira da treba povećati klizanje generatora, da se
rotor zavrti malo brže dok mehanizam za zakrivljenje krilaca ne
odreaguje i zakrivi krilca rotora niz vetar i tako smanji opterećenje.
Kada ovaj mehanizam odradi svoj posao, klizanje se ponovo
smanjuje. U slučaju da se brzina vetra iznenada smanji, otpočinje
proces suprotan pomenutom. Iako ovi koncepti mogu zvučati
jednostavno, pravi je tehnički i konstruktorski izazov napraviti
ovakav sistem dvostruke kontrole koji u paru efikasno funkcioniše.
Jedna od stvarnih dobiti koja se javlja pri korišćenju
pomenute strategije kontrole je bolji kvalitet proizvedene energije,

15
pošto se varijacije izlazne snage ispravljaju promenom stepena
klizanja generatora, dok se nastali višak ili manjak energije
apsorbuje ili odaje preko rotora kroz rotacionu mehaničku energiju.
  
Većina vetroturbina radi pri skoro konstantnoj brzini, i direktno su
priključene na mrežu. Međutim, generatori indirektno vezani na
mrežu rade svaki u svojoj zasebnoj mini mreži naizmenične struje.
Ova mreža je kontrolisana elektronski (upotrebom invertora), tako
da frekvencija naizmenične struje u statoru generatora može da
varira. Na ovakav način je omogućeno okretanje turbine brzinom
koja je promenljiva, jer se pritom generiše naizmenična struja sa
varijabilnom frekvencijom koja se tačno određuje u odnosu na
stator. Generator može biti sinhroni ili asinhroni, a turbina može biti
sa menjačkom kutijom za prenos snage ili bez nje, ako je generator
višepolni.
 
Naizmenična struja sa varijabilnom frekvencijom ne može biti
puštena u javnu električnu mrežu, već se za početak mora prvo
ispraviti tj. pretvoriti u jednosmernu struju. Pretvaranje
naizmenične u jednosmernu struju se vrši pomoću tiristora ili
tranzistora za velike snage.
 
Pretvaranje jednosmerne struje u naizmeničnu istog napona,
frekvencije i faze kao struja u javnoj električnij mreži, vrši se
pomoću invertora. Ovo pretvaranje u naizmeničnu struju može biti
ostvareno tranzistorima ili tiristorima. Ovi tiristori i tranzistori su
veliki poluprovodnički prekidači bez mehaničkih delova. Talasni oblik
struje koji se dobija na izlazu iz invertora na prvi pogled liči na
stepenice, a ne na onu glatku sinusoidnu krivu koja je
karakteristična za naizmeničnu struju u mreži. Umesto toga, dobija
se niz stepenastih skokova napona (i struje). Struja takvog talasnog
oblika može biti pretvorena u sinusoidu upotrebom odgovarajućih
filtera (čine ih kalemovi i kondenzatori u takozvanom filterskom
mehanizmu). Međutim, čak i tada postoji (istina malo) odstupanje
od idealnog sinusnog talasnog oblika.

Kvalitet izlazne energije vetroturbine

Termin
“kvalitet
energije“
se odnosi
na
stabilnost Rotor, Varija Jednos Nepra Frekv
napona, menjač, bilna merna vilan encija
generator frekve struja oblik mreže
ncija
16
Slika 9: Pretvaranje struje varijabilne frekvencije u
Slika 10: Sinusoida naizmenične
visokokvalitetnu
struje
frekvencije, i odsustvo različitih ob-lika talasnog izobličenja (npr.
harmonijskog izobličenja) električne struje. Jasnije rečeno,
elektroprivrede (i njihovi klijenti) daju prednost naizmeničnoj struji
pravilnog sinusoidalnog oblika, poput onog na slici br. 10.

Proizvođači vetroturbina moraju strogo da vode brigu o poštovanju

mnogobrojnih lokalnih propisa, koji mogu biti različiti u različitim
državama (t.j. elektroenergetskim sistemima). Ova raznolikost
propisa i električnih i drugih karakteristika različitih sistema je jedan
od razloga za relativno visoke troškove instalacije ovakvih
postrojenja, pogotovo u malim (i siromašnim) državama. Mali
elektroenergetski sistemi, sa specifičnim zahtevima, znače dodatni
razvoj (a time i višu cenu) opreme.

17
Pokretanje (i zaustavljanje) turbine

Većina elektronskih kontrolera vetroturbina su programirani da

dopuste okretanje turbine u praznom hodu pri niskim brzinama
vetra, bez priključenja na električnu mrežu. Kada vetar postane
dovoljno snažan da okreće rotor generatora tačno određenom
radnom brzinom, moguće je da se generator poveže sa mrežom, i
to u odgovarajućem trenutku (kada se napon, frekvencija i fazni
stav napona generatora poklope sa odgovarajućim vrednostima
napona u mraži). U suprotnom, može doći do ozbiljnih oštećenja
gotovo svih delova vetrogeneratora, uključujući i mehaničke
(menjač, krilca,...). Iz ovoga se da zaključiti da se odluka o
trenutku priključenja vetrogeneratora na mrežu ne može prepustiti
slučaju, kao ni čoveku (rukovaocu). To istovremeno znači da se
priključenje na mrežu ne može izvršiti običnim (mehaničkim
prekidačem).
Da bi se sprečila ovakva situacija, moderne vetroturbine imaju
“meki start” tj. povezuju se na mrežu i odvajaju od nje pomoću
tiristorskih mostova (kao na slici 11).
Tiristori su vrsta snažnih
poluprovodničkih prekidača koji mogu
biti kontrolisati elektronski. Potrošnja
energije tiristora (za vreme dok su
aktivni) je oko 1-2% energije koja
prolazi kroz njih. Moderne
vetroturbine su zbog toga normalno
opremljene takozvanim bajpas
prekidačem, tj. elektromehničkim
Slika 11: Tiristori
prekidačem koji se aktivira pošto je
turbina već priključena na mražu pomoću tiristora, a koji se vezuje
paralelno tiristorskom mostu. Na ovakav način se količina utrošene
energije svodi na minimum.
Ako dođe do isključenja vetrogeneratora iz mreže zbog
problema u samoj mreži (a ne u vetrogeneratoru), kontrola snage
vetroturbina će smanjiti snagu generatora do nivoa praznog hoda.
Kada se prilike u mreži ponovo stabilizuju, kontroler će ponovo
sinhronizovati napon iz generatora sa naponom u mreži, i u
pogodnom trenutku priključiti vetrogenerator na elektroenergetski
sistem.
U slučaju da dođe do problema u radu vetrogeneratora,
kontroler će odmah odvojiti generator od mreže i zaustaviti
kompletan vetrogenerator.

Prenosnici snage vetroturbina 

18
Mehanička sila koja potiče od okretanja turbine se preko glavne
osovine (sa malim brojem obrtaja), prenosne kutije i izlazne
osovine (sa brzim okretanjem) prenosi na generator. Korišćenjem
običnog trofaznog generatora povezanog na naizmeničnu električnu
mrežu frekvencije 50Hz koji ima 2, 4 ili 6 polova, turbina za pogon
generatora bi se morala okretati između 1000 i 3000 o/min, što je
ogromna brzina. Vrhovi krilaca turbine raspona 43m bi se pri
ovolikim obrtajima kretali brzinom koja je više nego duplo veća od
brzine zvuka. Druga mogućnost je napraviti višepolni generator
naizmenične struje koji se sporo okreće. Da bi se ovaj generator
povezao na električnu mrežu sa frekvencijom od 50 Hz i da bi se
broj obrtaja turbine sveo na odgovarajući tj. na 30 o/min, potrebno
je da generator ima 200 polova (100 pari
polova), što je
previše.
Ovakav
generator bi u
svakom
slučaju bio
pretežak, a
istovremeno i
preskup za
ugradnju.
Praktično
rešenje koje je Slika 12: Menjačka kutija za prenos obrtne energije
upotrebljeno
za prenos snage kod mnogih industrijskih mašina je primena
menjača. Kod menjačke kutije vetroturbine se ne "menjaju brzine"
kao što je to slučaj kod automobila. Ovde obično postoji samo jedan
par zupčanika, sa jednim prenosnim odnosom. Za generatore od
600 kW ili 750 kW ovaj odnos iznosi oko 1:50. Na slici br.12 može
se videti prenosna menjačka kutija za vetroturbinu snage 1.5MW.
Ovo rešenje je donekle neuobičajeno, pošto na strani koja se brže
okreće postoje priključci za dva generatora.

Elektronski kontroleri vetroturbina

 
Kontroler vetroturbine se sastoji od većeg broja
računara koji stalno nadziru stanje vetroturbine i
prikupljaju statističke podatke o njenom radu. Kao
što i samo ime kaže, kontroler takođe kontroliše
rad velikog broja prekidača, hidrauličnih pumpi,
ventila i motora ugrađenih u vetroturbinu. Sa
rastom veličine vetroturbina do snage od više

Slika 13:
19
Jedinica
za
komunikaciju
megavata, ova kontrola postaje sve važnija zbog postizanja većeg
vremena radne raspoloživosti. Kontroler komunicira sa vlasnikom ili
operaterom rada vetroturbine pomoću komunikacionog linka, npr.
slanje alarma ili zahteva za servis se obavlja putem telefona ili radio
veze. Takođe je moguće stupiti u kontakt sa kontrolerom radi
prikupljanja statističkih podataka o radu i provere trenutnog stanja
turbine.

  Na jednoj vetroturbini obično postoje dva kontrolera i to: na

dnu stuba i na kućištu turbine. Na većini modela, komunikacija
između ova dva kontrolera se vrši pomoću optičkih vlakana. Slika
13 prikazuje jednu takvu jedinicu za komunikaciju. Samo kod nekih
modela postoji i treći kontroler koji je postavljen na glavčinu rotora.
Ta kontrolerska jedinica obično komunicira sa jedinicom smeštenom
u kućištu preko kabla koji je povezan sa kliznim prstenovima i
četkicama postavljenim na glavnu osovinu.
Računari i senzori za kontrolu svih sigurnosnih uređaja ili
osetljivih operacija, kod svih novijih, većih mašina su obično
duplirani. Kontroler stalno poredi očitane vrednosti svih parametara
rada turbine da bi se utvrdilo da li su svi racunari i senzori koji se
koriste za merenje u redu. Slika 14 prikazuje kontroler jedne
megavatne mašine koja u sebi ima dva centralna računara, s tim
što je na slici uklonjen poklopac sa jednog od dva računara da bi se
videla elektronika.
Upotrebom kontrolera kod modernih vetroturbina moguć je
nadzor, odnosno podešavanje od 100 do 500 parametara.
Kontroler može npr. da proveri brzinu
okretanja rotora, stanje generatora,
njegov napon i struju. Dodatno se
mogu registrovati udari groma i
njihov električni naboj.
Dalja merenja mogu dati
podatke o: spoljnoj temperaturi,
temperaturi unutar elektronskih
komponenti, temperaturi ulja u
menjačkoj kutiji i u ležajevima,
temperaturi namotaja generatora,
hidrauličnom pritisku, zakretnom
uglu krilaca rotora (za turbine sa
zakretnim krilcima kontrolisanim
aktivnim stolingom), zakretnom Slika 14: Elektronski kontroler
uglu (prebrojavanjem broja zuba
zakretnog točka kod turbina sa zakretnim mehanizmom), broju
uvranja glavnog energetskog kabla, pravcu vetra, brzini vetra koja
se očitava sa anemometra, veličini i učestanosti vibriranja na
kućištu i na krilcima rotora, debljini obloga kočnica, o tome da li su
ulazna vrata tornja otvorena ili ne (alarmni sistem)...

20
 

http://www.windpower.org/en/tour/wtrb/control.htm

21
Zaključak

Prednosti obnovljivih izvora, odnosno mane fosilnih goriva su jedan

od razloga zbog čega je u 2002. godine u Johanesburgu potpisana
Deklaracija kojom je predviđeno povećanje učešća obnovljivih
izvora energije u ukupnom bilansu primarne energije. Jedan od
potpisnika ovog važnog dokumenta je i naša zemlja.
Međutim, i pored svih prednosti obnovljivi izvori energije, poput
sunca i vetra, još su samo dobre alternative korisne za budućnost.
Osnovni problem je taj, smatraju stručnjaci, što su prosečne cene
uglja, nafte i gasa ostale na relativno niskom nivou dok su za
realizaciju projekata obnovljivih izvora energije potrebna
pozamašna novčana sredstva.
U nekim stranim zemljama se zarad ostvarivanja ideja realizacije
obnovljivih izvora primenjuju mere poput dodatnog oporezivanja
upotrebe uglja i nagrađivanja onih koji pređu na alternativne izvore
energije.
I kod nas postoji snažno opredeljenje da se pokrene projekat
korišćenja obnovljivih izvora energije. Razvoj i primena obnovljivih,
energetski efikasnijih tehnologija u oblasti proizvodnje električne i
toplotne energije definisan je kao jedan od prioritetnih programa
razvoja energetike Srbije do 2015. godine. Najvažniji cilj ovog
programa je korišćenje postojećeg energetskog potencijala malih
rečnih tokova za izgradnju malih hidroelektrana. Program osim toga
predviđa i intenzivniju upotrebu otpada, biomase i geotermalne
energije za proizvodnju električne i toplotne energije, kao i
selektivno korišćenje eolske i sunčeve energije.

22
Literatura

1. www.windpower.org

23