IVO ANDRIĆ

KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE

Knjiga Četrnaesta
Dopunjeno izdanje
 UVOD

To je jeđnospratna kuća na strmom Alifakovcu, pri samom

vrhu, malo podalje od ostalih. U prizemlju, u kome je zimi
toplo, a leti hladovina, nalaze se prostrani hodnik, velika kuhinja
i dve manje sumračne sobice pozadi. Na spratu su tri povelike
sobe; jedna od njih, ona s lica, koja gleda na otvorenu sarajevsku
dolinu, ima širok balkon. Po konstrukciji i veličini, on liči na
bosanske divanhane, ali nije građen kao one od prirodnog belog
drveta, nego je obojen tamnozelenom bojom, i ograda mu nije
od oblih »trabozana«, nego od pljosnatih dasaka rezanih kao na
balkonima alpskih kuća. Sve je to građeno devedesetih godina
— tačno 1887 — kad su i domaći ljudi počeli da zidaju kuće
»pod plan«, sa izgledom i rasporedom na austrijski način, i u
tome napola imali uspeha. Da je to bilo samo desetak godina
ranije, ta zgrada bi bila zidana potpuno na stari turski način, kao
većina kuća na Alifakovcu, a ne na »švapski«, kako su građene
kuće u ravnici oko Miljacke. Tada bi se široki hodnik na ulazu u
prizemlje zvao »ahar«, a balkon na spratu »divanhana«, i sve to
ne bi imalo ovaj hibridni izgled građevine kod čijeg su podizanja
želje i planovi išli u jednom pravcu, putem nečeg novog i
nepoznatog, a ruke, oči i sva čovekova unutrašnjost vukli u dru-
gom, ka starom i uobičajenom. Priroda i raspored nameštaja,
boja zidova, bečki lusteri od kristala i

9
mesinga, zemljane bosanske peći sa »lončićima-« i domaći
ćilimi po sobama govore takođe o tom dvoj-stvu. Iznutra
kao i spolja jasno se čita sudar dveju epoha i proizvoljna
mešavina raznih stilova, pa ipak sve se to sliva u atmosferu
toplog ljudskog prebivališta. Vidi se da stanovnici ove
kuće ne drže mnogo do spoljnjeg izgleda stvari, ni do
njihovih naziva, ali zato umeju da uzmu sve što te stvari
mogu da pruže za skroman, miran i udoban život ljudima
kojima je više stalo do života nego do onog što se o njemu
može smisliti, kazati ili napisati. Ovde stvari i zgrade u
svojoj iskonskoj bezimenosti i savršenoj skromnosti prosto
služe prirodno skromnim i srećno bezimenim ljudima za
njihove jednostavne i malobrojne potrebe. Tu vlada onaj
mir koji stalno želimo a teško ostvarujemo u životu, i još
tako često, bez prave potrebe i na svoju štetu, bežimo iz
njega,
Lepo se može živeti i raditi u tim sarajevskim
kućama. U ovoj o kojoj je sada govor ja sam pre nekoliko
godina proveo ćelo jedno leto. Ovo su se-ćanja iz te kuće i
iz tog vremena. Tačnije rečeno, samo neka od tih sećanja;
ona o kojima mogu da govorim i umem nešto da kažem.
Svetio jutro letnjeg dana. Razdanilo se odavno i ja
sam se okupao i doručkovao, ali još sam pun, od nožnih
prsta do temena, kao neke magle, bezobličnih i bezimenih
noćnih snova. Oni su me tako ispunili pošto su prvo izeli
ćelu moju iznutricu i popili svu krv iz mene.
Sad ljudi svuda u ovom gradu pristupaju poslu.
Otpočinje opšti radni dan za sve, pa i za mene. Samo, dok
oni sedaju za određen posao, sa manje-više određenim
ciljem pred sobom, ja rasejano gledam slike i predmete
oko sebe kao tuđe i nove i, praveći se nevešt, očekujem da
moj posao otpočne u meni. Sa naivnim lukavstvom (koga
ja tu zavaravam i za-
10
što?) tražim juče prekinutu nit moje priče, trudeći se da
izgledam kao čovek koji ne traži ništa, osluškujem da li se
javlja u meni njen glas, spreman da se sav pretvorim u
priču, u delić jedne priče, u jedan prizor ili jedno njeno
lice. I manje od toga: u trenutak jednog prizora, u jednu
jedinu pomisao ili pokret toga lica. U toj težnji ja obilazim
oko svog cilja, ravnodušan i bezazlen na izgled, kao lovac
što okreće glavu od ptice koju lovi, a koju uistini ne gubi
ni za trenutak iz vida ...
Moram tako da radim, to mi je postala druga priroda.
Jer, onog trena kad se u meni javi zračak dnevne svesti i
kad priznam sebi svoju nameru i kad svoj cilj nazovem
njegovim imenom, znam šta će biti. Tanja od najtanje
izmaglice, raspršiće se sva ova atmosfera bezimenog sna, i
ja ću se naći u znanoj sobi, onakav kakav sam u »ličnoj
karti« ili u spisku stanara svoje kuće, čovek sa svojim
utvrđenim »generalijama«, bez ikakve veze sa ličnostima
ili prizorima priče 0 kojoj sam još maločas razmišljao,
daleko od one prekinute niti koju sam, krijući to i od sama
sebe, željno i uzbuđeno tražio. A tada, tada će — to dobro
znam!—odjednom posiveti moj dan koji je tek otpočeo i
preda mnom će se, umesto moje priče i mog posla, otvoriti
nepodnošljiva trivijalnost nekog življenja koje nosi moje
ime, a nije moje, i smrtonosna pustoš vremena koja
odjednom gasi svu radost života, a nas ubija polako.
Eto, zbog toga sam ja tako sujeverno i smešno
ODrezan, tako beskrajno strpljiv, i mogu toliko da izdržim
bez daha i pokreta, pritajen pod kupolom ovog jutra kao
na dnu nekog svetlosnog okeana.
Ali biva da moj dan otoočne i drukčije, đa ne vrebam
i ne očekujem ja moje priče nego one mene, i to mnoge
odjednom. U polusnu, dok još ni oči nisam otvorio, kao
žute i rumene pruge na spuštenoj
11
roletni mog prozora, zatrepere u meni, same od sebe,
isprekidane niti otpočetih priča. Nude se, bude me i BONVALPASA
zbunjuju. I posle, kad se spremim i sednem za posao, ne
prestaju da navaljuju lica iz priča i odlomci njihovih
razgovora, razmišljanja i postupaka, sa množinom jasno
određenih pojedinosti. Sad ja moram da se branim i krijem
od njih, hvatajući što više pojedinosti i bacajući što god
mogu na spremljenu hartiju.

Najgrlatiji i najnasrtljiviji od mojih posetilaca izgleda

da je trbušati i drski Bonvalpaša (u stvari Claude-
Alexandre comte de Bonneval, poreklom iz najvišeg
francuskog plemstva).
To je snažan pedesetogodišnjak, ukoljica, raspikuća,
gurman i veseljak sa otresitošću i samopouzdanjem
francuskog feudalca, sa prodornošću avanturiste i bludnog
sina koji smatra da čovek vre-di samo onoliko koliko ume
da se probije u svetu i nametne ljudima. Nesravnjiv
kavaljer, drzak na kocki, strašan u dvoboju. Kad se
onemogućio u francuskoj vojsci, prebegao je protivnicima
svoga kralja i stupio u službu bečkog dvora. Tu se^ pod
komandom princa Evgenija Savojskog, istakao isto toliko
svojim sposobnostima koliko i svojim raspu--snim
životom i svojom kavgadžijskom ćudi. Dugi niz godina je
proveo u carskoj vojsci, došao do najviših položaja, jer je
bio majstor vojnog zanata i ratnih veština, a lično
neustrašiv i hrabar, ali na kraju se i tu zamerio svima, pa i
princu Evgeniju i samom caru. Najposle je, ogorčen i
bežeći od kazne, napustio austrijsku službu, prešao u
Veneciju, a otud prebegao u Tursku. Imao je nameru da
ode u Carigrad, da sultanu ponudi svoje usluge, svoje
znanje i iskustvo, za borbu protiv bečkog dvora i da se
tako osveti za pretrpljena poniženja, ali ga nepoverljive
turske vlasti nisu pustile dalje od Sarajeva. Tu je, sa
pratnjom
m 13
i poslugom, uzeo pod najam veliku kuću na Kovačima kao
privremeno boravište. Taj boravak u Sarajevu produžio se
neočekivano. Prolazili su meseci, prošla je i ćela godina i
nastupala već i druga. Da bi skratio dugo vreme i razagnao
dosadu, nestrpljivi i preduzimljivi Francuz, koji je imao različita
i široka tehnička znanja, ispitivao je oko Sarajeva i po srednjoj
Bosni napuštene rudnike. I u tom poslu se ponašao samouvereno
i sigurno, kao čovek koji na naročit način oseća materiju, lako
hvata dodir sa snagama u zemlji, a ima dar da nanjuši bogatstva
koja se kriju u njoj. Tražio je, kako se govorilo, zlato, a našao je
kameni ugalj. Covek otvoren i široke ruke, on se, čak i u ovoj
nepoverij ivoj i zatvorenoj sredini, slobodno kretao i lako
povezivao sa ljudima svih vera i staleža.
Za to vreme austrijska điplomatija činila je sve da
onemogući svog generala dezertera, i da ga uništi pre nego što
mu pođe za rukom da dođe do Carigrada i da tamo razvije svoj
rad protiv Beča. Francuski ambasador u Carigradu imao je opet
svoje razloge da se nimalo ne raduje dolasku francuskog aristo-
krate, odmetnika'! avanturiste u Carigrad; zbog toga nije ni
odgovarao na njegova mnogobrojna pisma. U Sarajevu su
austrijski agenti pokušavali čak i da ga otruju. Ali Bonval se
sprijateljio sa starešinama sarajevskih janičara, koji su ga uzeli u
zaštitu i u svemu ga pomagali. Tada su Austrijanci mitom i
prevarom uspeli na Porti da izrade njegovo izručenje. Pred
opasnošću da bude vezan sproveden na austrijsku granicu, gde
ga je očekivala sigurna smrt, Bonval je, po savetu svojih
sarajevskih prijatelja, prešao na islam. Kao čoveku filozofu i
skeptiku, njemu ta promena vere nije padala teško, a time je
jednim mahom osujetio sve planove svojih protivnika. Kao
musliman, on sada nije mogao biti izručen nijednoj hrišćanskoj
državi. A kad se, posle janičarske pobune, promenio režim u
Carigradu i iskrsla moguć-
14
nost rata protiv Austrije, Turci su sami pozvali Bon-vala u
glavni grad, gde mu je poverena dužnost instruktora artiljerije.
Oko sedamnaest godina proveo je grof Bonval, sada
Ahmetpaša, u Carigradu, sa svim peripetijama, padovima i
dizanjima koje svaka služba na visokim položajima u Turskoj
nužno nosi sa sobom. Ziveo je, kao i dotad, veselo i rasipnički,
svojski i slobodno, vezujući se ili sudarajući se, bez plana i
računa, sa Turcima i hrišćanima, ne pokoravajući se nikom i
ničem, služeći samo svojoj želji da se osveti Austriji. Vršio je
savesno svoju dužnost turskog paše, ali u isto vreme vodio je
prepisku sa uglednim ličnostima u Francuskoj, između ostalih i
sa Volterom. Sve do samrtnog časa priređivao je gozbe na
kojima je igrao i pevao obesne vojničke pesme. Pa ipak, umro je
sa osećanjem žaljenja što se njegov pepeo neće po-mešati »sa
pepelom njegovih predaka«. Dok je umirao, o njegovu dušu su
se otimali hodže i katolički popovi iz Pere, zabrinuti i jedni i
drugi za njegovo večito spasenje o kome on sam nije nikad
brinuo. Pobedile su hodže. Sahranjen je po islamskom obredu,
na najlepšem carigradskom groblju.
Ali ovaj Bonval koji, vičući ispod mojih prozora i
navaljujući na moja vrata, želi da uđe u moju priču nije nikad
onaj iz carigradskog vremena, nego onaj i onakav kakav je bio
kad je, najpre prebeg a zatim renegat, živeo gotovo dve godine u
Sarajevu, čekajući dozvolu da krene put Carigrada. Ako mi i
pođe za rukom da, ne odgovarajući na njegove pozive, izbegnem
njegovu posetu, znam pouzdano da će ponovo navratiti i da ću
ga svakako videti.
Onizak i pregojen, sa nesrazmerno krupnom glavom, on
govori mnogo i glasno, smeje se često, kreće se nemirno kao da
korača po užarenoj kaldrmi, a slobodno i drsko kao da je uvek i
svuda u svom i na svom. Oko sebe stvara uvek vrtlog. Nikad
nije
25
 sam. Pored dvojice njegovih telohranitelja, sa njim je uvek
neko od posluge ili prijatelja.
Na njemu je odelo otmenog zapadnjačkog kroja, ali
suviše jarkih boja, a pored toga uvek nešto od nošnje ili
oružja što dodaje fantastičnu crtu njegovoj pojavi, neka
bunda, šubara, peruška ili kolajna. Njegovo lice, to je
pravo čudo. Na moćnoj lobanji teška perika koja se često
pomera i ispod koje se ponekad može nazreti kratko
ošišana i glatko pričešljana, još posve crna kosa. Prćast i
baburast nos. Ogromne i neobično pokretljive uši, uvek
crvene, crvenije od samog lica, očigledno vrlo osetljive re
samo na svaki šum i zvuk nego na sve što se dešava oko
njih. Čudno srezane plave i kao u novorođenčeta čiste oči
koje kao dva nepomična i ravnodušna svetlila obasjavaju
njegovo lice. Na tom licu neprestano se sme-njuju oprečni
izrazi; čas je veselo i prijazno, čas obe-šenjački
podrugljivo, čas gordo i nadmeno, čas ubilački opasno.
Iznad tih očiju gotovo da i ne postoje obrve, dok njegovi
smeđi, oštri i u stranu začešljani brkovi, jako razmaknuti
na sredini, izgledaju kao da beže jedan od drugog. Široko
rasečena usta sa punim čulnim usnama, iza kojih
neprestano sevaju snažni beli zubi. Neprirodno duga,
karikaturalno i drsko isturena donja vilica. Ništa na tom
licu nije potpuno i pravo na svom mestu kao kod drugih
ljudi. Kad se pojavi pred vama, izgleda kao da je neko
nevidljiv, iza ugla, u šali i obesti, neočekivano na štapu
isturio pred vas grotesknu masku, u želji da vas izrienadi,
uplaši, nasmeje. Sama činjenica da jedan čovek ima
hrabrosti da tako izgleda i da takvo lice pronosi svetom
samosvesno i prirodno, bez i najmanjeg snebivanja ili
izvinjavanja, mora da ispuni svakog čuđenjem i
divljenjem. A provedete li petnaestak minuta u razgovoru
sa tim čovekom, vi zaboravljate potpuno prvi utisak i
nalazite da je to lice duhovito, zanimljivo, privlačno, čak i
leno. I postaje vam odjednom jasno kako je mogućno da su
16
toga tucibrata, svađalicu i bekriju volele mnoge žene po
Evropi i da su najbolji ljudi tražili njegovo društvo,
dopisivali se i prijateljevali sa njim.
Sarajevski trgovci i »ljudi od reda« zaziru od toga
nemirnog i bezočnog stranca, ali među dokonim
begovskim sinovima i mnogobrojnim nezadovoljnim
janičarima, on ima dosta prijatelja i pošto-valaca koji su
mu istinski odani i ne mogu da se otmu uticaju koji na njih
stalno vrši taj groteskni ali nikad smešni pustolov i
veseljak.
On živi na juriš, upravlja se u svemu po svojoj ludoj,
ali oštroumnoj glavi; svoju filozofiju nosi u krvi. Njegovi
ciljevi se ćudljivo menjaju, ali on korača put njih sa vazda
istom hrabrošću i bezobzir-nošću. Osvaja ljude, često
zaobilazi i još češće gazi zakone, provodi svoje ćudi i
ostvaruje zamisli, nikad se ni za trenutak ne ustručava da
bude ono što je, i ne pomišlja da se pravda zbog svoje
izuzetnosti, nego drsko i sa podsmehom gleda na obične
ljude od reda i zakona, kao da je stvoren i da postoji samo
zato da bi iznenađivao i zbunjivao svet oko sebe.
Sposoban da voli i mrzi strasno i duboko, on se celog
veka lako vezivao i još lakše sukobljavao sa ljudima, sto
puta dolazio u velike nezgode, ali nikad nije bio u
neprilici. Darežljiv i ludo velikodušan u svemu i prema
svakom, bio je isto tako vest i neumoljiv kad je trebalo
pronaći novac i doći do njega. Ziveo je u stalnoj euforiji
naročite vrste i raspro-stirao je oko sebe u širokom krugu.
Svojim smehom zaražavao je i one čiji jezik nije znao i
koji ga nisu razumevali, a svojim suverenim gnevom, u
strašnim nastupima, udarao i obarao kao stvarnom snagom
i oružjem. Umeo je i da prezire kastu kojoj pripada i da se
obilno i vesto služi i njenim povlasticama i njenim
predrasudama. Nije poznavao sažaljenja (najmanje prema
sebi!) ni zavisti, tuge ni malodušnosti. Bio je nezajažljiv u
plotskoj ljubavi, ne zaustavlja-
2 — Kuća na osami 17
jući se nikad nigde i voleći uvek i svuda samo jedno jedino od sve njegove besne snage postojala još samo šaka praha tamo
bezimeno žensko telo. Nije ličio ni po čemu na lepotane- u starinskom turbetu u Carigradu. I zato takav i sada udara na
zavodnike, ali i takav ružan i naprasit umeo je da se približi i moja vrata i traži da uđe preko reda, po pravu svog bonvalskog
uvuče pod kožu ženama, i nema sumnje da je u sećanju mnogih prvenstva koje on smatra večnim, svudašnjim i
žena živeo kao svirepa ali draga uspomena, po nečem neprikosnovenim. Ali ja ne volim preke i osione ljude, i puštam
velikodušnom i toplom što je iza njega i njegovih munjevitih ga da čeka. Ako ponekad i moramo da popuštamo živima, ne
ratničkih ljubavi ostajalo u njima. Imao je fizičku snagu prema moramo pokojnicima. A ne čeka sam, nego u dobrom društvu.
kojoj su godine izgledale nemoćne. (Ljudi koji su bili u njegovoj Tu je još jedan paša. Znam da mu oholi grof Bonval nikad i
službi dok je živeo u Sarajevu pričali su čudesa o toj snazi.) Jeo nipošto ne bi ustupio ni nokat od svog prava prvenstva sa kojim
je i pio nemilice, a umeo i da živi nedeljama o hlebu i vodi. U se rodio i koje je neokrnjeno proneo kroz svoj ludi i neobični
nizu mnogih ratova i bitaka u kojima je učestvovao (bilo mu je život, ali meni se nije lako oglušiti ni o ovaj poziv, iako nije
trinaest godina kad je počeo da služi u francuskoj mornarici kao nimalo nasrtljiv nego gotovo neprimetan.
kadet!) ranjavan je nekoliko puta. Jedna od najtežih i
najslavnijih njegovih rana bila je iz poslednjeg austrijsko-
turskog rata. Teška turska puška koja izbacuje dva zrna vezana
lančićem pogodila ga je posred tela tako da mu je rasporila
trbuh. Mislili su da neće ostati živ, ali je jedan vojni lekar
Flamanac izveo pravi podvig hi-ruške veštine na njemu.
Zatvorio je, kako kažu, veliku ranu srebrnom pločom i sve zašio
tako vesto da je Bonval posle mogao da jaše i pešači, da ide u
lov i da se mačuje kao najzdraviji mladić. (Kako je Bonval imao
običaj da često »puca od besa«, njegov flegmatični lekar tvrdio
je s ponosom da gospodin grof može da pukne na svakom
drugom mestu osim na onom na kojem ga je on ušio i iskrpio.)
Ako i to nije samo jedna od stotinu izmišljenih anegdota
koje su se rojile oko njega!
Takav je bio »bijesni Francuz«, kako su ga zvali u
Sarajevu, silovit, pomalo smešan, vrlo nezgodan, a ipak
privlačan čovek; i takav, on je zbunjivao i uzbuđivao mirni i
bogati grad Sarajevo za vreme svog gotovo dvogodišnjeg
boravka u njemu. A posle toga ostalo je i dugo trajalo sećanje na
n^ega; u tom sećanju, on je živeo uvećan i ulepšan i onda kad je

18 29
 ALIPASA
Ispod mojih prozora, kroz jutarnju svežinu, pro-jaše s
vremena na vreme bivši mostarski vezir sa svojom pratnjom,
Alipaša Rizvanbegović Stočević.
Po broju kopita i njihovom batu raspoznajem kad jaše kao
vezir i gospodar Hercegovine, a kad kao poraženi zarobljenik.
Kad prolazi kao vezir i moćnik, on se samo ovlaš javi, ne
zaustavljajući se nikad, a kad jaše kao rob i osuđenik, zastane
malo pod mojim prozorom i izmenja sa mnom tiho nekoliko
običnih reci. A u prvom kao i u drugom slučaju jasno je da me
tim čestim navraćanjem diskretno opominje da mu otvorim vrata
moje priče i u njoj dam mesto koje mu pripada.
Rodio se 1783. godine kao sin stolačkog kapetana
Zulfikara Rizvanbegovića, koji je imao šest sinova. Zamerivši se
nešto strogom i prekom ocu, otišao je kao mladić u Tursku, gde
je proveo nekoliko godina, a vratio se u Stolac tek posle očeve
smrti, i to sa lepim imanjem u gotovom novcu. Gde je bio?
Kako je stekao? To su mnogi pitali, ali to nije saznao nikad
niko. Aliaga, kako su ga tada još zvali, bio je jedan od onih ljudi
o kojima se može saznati samo ono što oni hoće da se zna.
Ubrzo po svom povratku, otpočeo je dugu i nemilosrdnu
borbu sa svojom braćom i drugim odžako-vićima svoga kraja za
položaj prvog čoveka u Hercegovini. Naročito dugo i teško
nosio se sa svojim
20
bratom Mehmedom zvanim Hadžunom, »hutovskim krvnikom«.
Najposle ga je ubio kod stolačke tvrđave, posle pravog malog
rata u kome je raja pomagala Aliagu protiv omraženog
Hadžuna. Tada je ostao sam na poprištu.
U velikim pobunama bosanskih feudalaca protiv sultana —
oko 1830. godine — Rizvanbegović je bio uvek odlučno na
sultanskoj strani. Kad je pokret bosanskih feudalaca slomljen,
Hercegovina je odvojena administrativno od Bosne, a za prvog
vezira u Mostaru postavljen je stolački kapetan Rizvanbegović.
To je bila nagrada za vernost sultanu i plod višegodišnjih
Alipašinih napora. Od tada on će vladati Hercegovinom onako
kako je sam rekao kad je došao na vlast: »Od danas ne treba
niko više da ide caru u Stambul. Evo vam Stambul — Mostar, a
evo vam i cara u Mostaru!«
To je bio jedan od onih malih sultana koji su uspevali da
se, na duže ili na kraće, zacare u raznim turskim pokrajinama, u
prvoj polovini XIX veka, kad je centralna vlast stala da gubi i
poslednje snage. Upravljao je »svojom« zemljom kao pravi
oštar i lukav tiranin, ali i kao dobar domaćin. Navodnjavao je
zemljišta, nagonio da se sadi i gradi. Zidao je palate, naravno
najviše za sebe i svoje, podizao džamije i tekije; uveo je u
Hercegovini sađenje pirinča, masline i duda, i gajenje svilene
bube; čak i kafu je pokušao da sadi. Osetio je nadiranje
austrijskog kapitala, prvi se povezao sa njim i počeo da prodaje
austrijskim firmama koncesije za izvoz drveta. A za to vreme
ratovao je i mirio se sa susednom Crnom Gorom i, što je
najglavnije, varakao se i lagao sa vezirima u Carigradu i pašama
u Travniku. Mitio je koga je trebalo, dajući koliko treba. Uvek je
bio za sultana, na recima i za reforme, ali u praksi, u svom
pašaluku, protiv njih. Obogatio se, osilio i ugojio, sa četiri žene
izrodio velik porod. Tako je gotovo dvadeset godina vladao
»strogo i pravično«, po nje-
zi
govom mišljenju, a samovoljno i svirepo po mišljenju većine
podložnika. Kao mnogi od tili malih sa-modržaca po Turskoj
Carevini, on je stvarno želeo da u njegovom pašaluku što veći
broj ljudi bude što srećniji, ali da visinu toga broja i prirodu te
sreće određuje on sam. Izgledalo je da će tako vladati do smrti i
da će potomcima ostaviti zemlju i vlast. Ali potkraj života, stari
čarobnjak zapleo se u svoje rođene opsene i varke. I kad je,
1850. godine, poslan u Bosnu Omerpaša da najposle skrši otpor
feudalaca i uvede nizam, on je pokušao da se tome odupre
svojim toliko puta isprobanim lukavstvom. Ali, ovoga puta ništa
nije pomagalo, ni laž ni mito ni odugovlačenje.
Sedamdesetogodišnjeg mostarskog vezira, sa već načetom
voljom i smanjenom snagom, nadmudrio je mlađi, lukaviji i
bezobzirniji carski mušir Omerpaša Latas. Oborio ga je
neočekivano i potpuno, lišio ga vezirske časti, zaplenio mu sva
imanja, i naredio da ga uhapse, posade na magare i provodaju,
kao poslednjeg zlikovca, po celoj Bosni i Hercegovini, da ljudi
»vide u koga su se uzdali«, a zatim da se protera u Aziju. Tako
je i učinjeno. Ali kad je Alipaša na svom gorkom putovanju bio
u selu Dobrinju, u blizini Banje Luke, ubijen je iznenada, na
spavanju. Rečeno je da se jednom od askera koji su ga
snrovodili omakla puška. Sahranjen je u lepom, belom turbetu
kraj Ferhadpašine džamije u Banjoj Luci. Porodica mu je
upućena u Carigrad. Tu su neki od njegovih sinova postali
ugledni osmanlijski službenici i prvaci.
Takva je bila sudbina Galib Alipaše Rizvanbe-govića
Stočevića; ona je dovoljno poznata iz isto-rije, a ovde je samo
kratko i nepotpuno ispričana. Ali, ono zbog čega AliĐaša sada
želi da uđe u priču i zbog čega ipak ponekad zastane i
porazgovara sa mnom, to nisu nikako burne godine njegovog
uzdizanja, pa čak ni decenije njegove srećne vladavine, nije to
ni sama njegova strašna smrt, jer on bar
22
sada uviđa da svak, pre ili posle, gine od svoje najveće strasti.
Njemu je stalo, kaže samo do onih petnaestak dana kad je kao
zarobljenik, okružen Omer-pašinim askerom, proveden kroz
desetine hercegovačkih i bosanskih sela i gradova. U tim
danima, na tom putu, u njemu je svanulo saznanje: šta ostaje od
čoveka koji odjednom sve izgubi i tako, lišen svega, stane na
sopstvene noge, sam i go, protiv svih sila sveta oko sebe,
bespomoćan a nepobediv.
Alipaša je na vreme bio obavešten da će Omer biti poslan
u Bosnu kao vojni komandant sa naročitim ovlašćenjima. On je
znao ko je i kakav je taj čovek i preduzeo je sve što je, prema
njegovom shvatanju i dosadašnjem iskustvu, bilo potrebno da se
od te bede zaštiti. Za dvadesetak godina otkad stvarno vlada
Hercegovinom, to mu je dosad uvek polazilo za rukom, pa
valjda nema razloga da tako ne bude i ovog puta.
Prestareli i samouvereni tiranin i gospodar Hercegovine
isuviše je verovao u svoje dugogodišnje i oprobano iskustvo i
svoju dalekovidost, i nije ni pomišljao da mogu naići i takve
prilike u kojima će se njegova bezbrojna, već poslovična
lukavstva pokazati kao zastarela, čak opasna po njega, i da
može doći i takav čovek koji će ga potpuno prozreti i kome on
svojim veštinama neće biti dorastao.
Kad mu je sada stigao seraskerov poziv da dođe u Sarajevo
i da prisustvuje svečanom čitanju carskog fermana, Alipaša nije
bio iznenađen; ljutio ga je samo neuobičajeno suv i oštar ton
toga poziva, ali se brzo pribrao i uvideo da mu ne vredi ljutiti se
i vređati. Pustio je poziv da prenoći, a sutradan je, miran i rešen,
doneo odluku da ne ide u Sarajevo lično, nego da pošalje sina
Hafiza, koji je već nosio titulu pase, i sa njim mostarskog
vladiku Josifa.
2^
 Po starčevom računu, to je bilo dovoljno. Najstariji i
najdraži sin biće živ dokaz i krupan zalog njegove vernosti
i dobre volje da, kao i dosad, u svakoj prilici posluži
sultanu; a vladika će svojim prisustvom pokazati kako
Alipaša pravilno razume sultanove reformatorske planove.
Njihov zadatak je bio da na najbolji način uvere seraskera
o Alipaši-noj odanosti i da mu prenesu njegovo žaljenje
što zbog starosti i bolesti ne može lično da dođe. Obojici
je dao svoja kratka i jasna uputstva; naravno, jednom
jedna, a drugom druga, i svakom ponaosob. Bio je
zadovoljan svojom odlukom.
Njegovi emisari su odmah krenuli, snabdeveni ne
samo uputstvima nego i potrebnim darovima i
ovlašćenjima da stave u izgled nove i veće poklone. Ali su
bili brži otud nego odovud.
Omerpaša ih je primio na neobičan način. U
stražarnici privremenog seraskerovog Konaka dočekali su
ih sa vesto glumljenim čuđenjem, kao nepoznate i
neočekivane posetioce. Tu im je na ne mnogo ljubazan
način rečeno da se njihova imena ne nalaze na spisku
pozvanih prvaka. Posle dugog čekanja rekli su im da dođu
sutra u rano jutro, pa će u toku toga dana verovatno izići
pred seraskera.
Došli su već oko sedam sati, spremni na čekanje, ali
ih je dežurni oficir prekoreo što su zadoc-nili i odmah ih
uveo u Konak. Ali, prava iznenađenja su ih tek čekala. U
prostranom predsoblju sudarili su se gotovo sa grupom
uparađenih viših oficira, koji su se bili zaputili ka izlazu, i
među kojima su odmah poznali seraskera.
Bez ikakva uvoda pozvao ih je da seđnu tu u
predsoblju, govoreći im sa nekom rasejanom Iju-baznošću
kao u slučajnom, privatnom susretu. Sam je ostao stojeći,
prav kao sveca i naslanjajući se sa obe ruke na balčak
svoje sablje. Četvorica viših oficira stajali su iza njega u
stavu nemog poštovanja. Dvojica poslanika su zbunjeno
ćutala jedno vreme,
24
dok ih je paša netremice gledao svojim jastrepskim
pogledom. A kad je Hafizpaša, zažarenih obraza, otpočeo
spremljenu besedu o svojoj misiji, on ga je odmah
presekao.
Njemu su, kaže, uvek dragi i dobrodošli ugledni gosti
iz ove zemlje, ali pred carskog izaslanika treba svak da
iziđe kao ono što je, a ne kao ono što nije i ne može biti.
Ovde je, kako izgleda, po-sredi nesporazum, a on
nesporazume ne želi i ne podnosi. U pitanju su tako važne
stvari i tako krupni državni interesi, da se sad ne pita ni za
zdravlje ni za bolest, nego samo za život i za smrt.
Alipaša, kao stari i verni carski službenik, zna to dobro.
On mu želi da brzo ozdravi (što brže to bolje!) i da ga
uskoro vidi ovde, da bi sa njim i ostalim prvacima koji su
pozvani mogao da svrši što treba. Njima želi srećan put.
Audijencija je bila završena.
Serasker se mladićki lako poklonio prema vla-dici i
izišao, a za njim njegovi oficiri, zvekćući diskretno
sabljama i mamuzama.
Zapanjeni emisari su jedva našli izlaz. Gledali su se
nemo i ćutke pitali da li je zaista ovim sve svršeno.
Najposle su se toliko pribrali da su uvideli da je najbolje
odmah krenuti natrag. Na putu su, u olovnom ćutanju,
imali prilike da razmišljaju o načinu na koji su izigrani i
odbijeni, kao i o seraskeru i njegovom izgledu i držanju, i
sa svakim satom im je izgledao sve čudniji i neprijatniji. A
kad su stali da se primiču Mostaru, sve je potisnula misao,
kako će izići pred Alipašu i šta će mu kazati.
Međutim, stari vezir je primio vest o njihovom
neuspehu kao najprirodniju stvar na svetu, ili se tako
pravio. Posle dva dana on je, vodeći sa sobom opet
Hafizpašu, otišao u Sarajevo. Tu je izišao pred seraskera
tako prirodno i vesto kao da je to oduvek bila njegova
jedina i najveća želja. Omer mu je ukazivao naročito
poštovanje među ostalim prvacima,
25
ali ga je i zadržao duže od ostalih u Sarajevu, i tek kad je krenuo
sa vojskom na Krajinu pustio ga je da se vrati u Mostar. Alipaša
je obećao da će pomoći uvođenje nizama u Hercegovini, a
serasker je rekao da će, čim svrši stvar u Bosni, doći i sam u
Mostar. Zagrlili su se na rastanku.
Još iz Sarajeva Alipaša je naredio svome ka-vazbaši da
neupadljivo pokupi nešto dobre vojske i da zaposedne ulaz iz
Bosne u Hercegovinu, ali tako kao da to radi na svoju ruku. Cim
je pušten iz Sarajeva, otišao je u svoje konake na vrelu Bune, da
tu sačeka razvoj događaja.
Omerpaša je, posle prvih neuspeha, brzo savladao bučne i
neuredne Krajišnike i odmah poslao u Hercegovinu majora
Skenderbega sa jačim kombino-vanim odredoai vojske.
Skenderbeg je, zahvaljujući boljem naoružanju i većoj disciplini
svoje vojske, razbio kavazbašin odred i ušao u Mostar. Alipaša
se još pre toga odrekao svoga kavazbaše i proglasio ga
odmetnikom i državnim neprijateljem, a sada je poslao svoje
ljude u sretanje Skenderbegu, da mu čestitaju na uspehu.
Skenderbeg mu je zahvalio i pozvao ga da se vrati u svoje
konake u Mostar. Nemajući kud, Alipaša je to i učinio.
Seraskerov izaslanik ga je dočekao sa velikim počastima i već
sutradan priredio svečanu večeru u njegovu čast.
Po svom običaju, Skenderbeg je već na početku večeri bio
pijan. Ali kad se večera približila kraju, on je odjednom ustao,
kao najtrezniji, i dva puta udario dlanom o dlan. Na taj znak
otvorila su se u isti mah dvoja vrata na koja je povrveo oružan
asker divljeg izgleda. Za tren oka vezani su i Alipaša i njegov
sin. Stari vezir hteo je da zapita Skenderbega šta se ovo radi s
njim, ali on mu je okrenuo leđa i bez reći izišao napolje.
Kad su vezira izveli, mogao je da vidi da je i sva njegova
pratnja povezana.
26
Sve je bilo dobro pripremljeno i lako izvedeno. Vojska
koja je opkolila Alipašin Konak odmah je počela da pljačka i
odnosi sve iz njega. Iste noći po-hapšena je i Alipašina porodica
na vrelu Bune. Niko prstom nije maknuo da pomogne starom
paši, i on je zatvoren sa sinovima u gradsku kulu kraj mosta,
jednostavno i bez otpora kao da nije toliko godina bio vezir i
apsolutni gospodar Hercegovine.
To se desilo u noći između nedelje i ponedeljnika.
Uhapšeni su ostali svega jedan dan u tom zatvoru, koliko da se
vest o njihovom hapšenju proširi i izvrši svoje dejstvo u narodu.
Već idućeg dana svi su još u rano jutro izvedeni iz zatvora. Bilo
je očigledno da se sve izvršuje po unapred pripremljenom planu.
Kraj februara meseca, kad u vazduhu nad Mostarom stane
da se oseća neki nemir. Jer, proleće ovde počinje vrlo rano da se
naslućuje, a naglo i neočekivano se javlja, kao moćna a blaga
eksplozija. Ovog proleća ima ovde nemira isuviše, jer dolazi ne
samo iz zemlje i s visina nego i od teških i zbunjenih pokreta i
sudara među ljudima i vojskama.
Cak i onaj ko u svim ovim nemirima i promena-ma ništa
nema ni da izgubi ni da dobije budi se rano, pitajući se kakve
uznemirujuće vesti i stvarne udarce može da donese dan koji
nastupa. I ne izlazi mu se na ulicu. A već malo istaknutiji ili
imućniji ljudi i ne spavaju kod svojih kuća, nego kod pouzdanih
prijatelja; pa i tu slabo svode san na oči.
Ovaj utornik nad Mostarom bio je sunčan i nemilosrdno
vedar dan, prohladan, a proziran kao da je sav od najfinijeg
stakla i kao da svaka izgovorena reč, svaki pokret u njemu, mora
odjeknuti kristalnim hladnim zvukom u zlatnomodrom
prostranstvu. To nije običan utornik koji će, kao svaki drugi,
pro-cvasti i uvenuti od zore do sutona, ne, to je Sudnji
27
dan u kome svetlost i senka ne rastu i ne opadaju i u kome će
sve ostati ukočeno i bez promene, kao pozadina, dok se ne
izvrši što treba da bude izvršeno.
Po takvom danu, za ranog jutra, doveden je na terasu pred
starim kamenim mostom, kao na neku pozornicu, Alipaša sa
sinom i sa osmoricom drugih pritvorenika, njegovih Hčnih
prijatelja ili otvorenih protivnika tanzimata i Omerpašine misije
u Bosni i Hercegovini.
Za njima je išao odred od tridesetak nizama, konjanika i
pešaka, a u sporednim ulicama sabijala se i gurala čitava mala
komora natovarenih i nena-tovarenih mazgi i konja.
Sva je pažnja i vojske i zatvorenika bila usred-sređena na
Alipašu. Ugojen, težak i hrom, a nena-vikao pešačenju, on je
jedva išao; levom rukom se oslanjao na štap, a desnom na rame
svog sina Ha~ fizpaše.
Najstariji vezirov sin nije bio ovaj Hafiz, nego Nazif, koji
je takođe imao rang paše, ali to je bio prerano ugojen i razmažen
gospodičić, već teška pijanica i veliki neradnik, kao da se bacio
na strica Hadžuna. Zbog toga je Hafiz, čim je dorastao, za-
menjivao oca u svim poslovima. Taj lepi i za svoje godine
neobično zreli čovek bio je radost i nada očeva. Pokazivao je
neobično razvijeno osećanje odgovornosti i porodičnog ponosa,
ali onog koji svoju potvrdu ne traži u nipodaštavanju drugih
nego u sop-stvenoj uzdržljivosti, ni svoje održanje u sili i grabe-
žu nego u radu, veštini i predviđanju. Sad on pati kako mogu
samo takvi ljudi da pate, skrivajući patnju. U neprijateljskim
rukama ostavlja ženu velike lepote, jedinu za koju zna, i koja
mu je nedavno rodila drugog sina; ostavlja je kao da sve dobro
ostaje kod nje. Još više pati zbog oca, prema kome je oduvek
osećao veliku sinovsku ljubav i bezgranično divljenje. Stidi se
— to je prava reč — toga oca koji
28
je omlitaveo i otežao i na kome već od nekog vremena
primećuje ružne i zastrašujuće znakove starenja: zaboravnost,
prgavost, neku nelepu lakomisle-nost, preterano samopouzdanje,
tromost duha i sporost u odlukama. Strepi da će te slabosti, koje
je dosad samo on primećivao i prikrivao koliko je mogao,
primetiti sada ceo svet. I žao mu je njegovog veličanstvenog
starca, i boli ga to, a vidi da ne može pomoći ni njemu ni sebi.
Ipak, čini što može i, stegnutih zuba, sa puno pažnje i nežnosti
pridržava ga u hodu.
Priljubljeni i izdvojeni od ostalih, otac i sin su sačinjavali
živu grupu koja se kretala sporo ali svečano, sa bolnim
dostojanstvom, i zauzimala dosta mesta oko sebe.
Kad su zastali na terasi, askeri su doveli pred njih sitno i
trbušato magare, sa tragovima samara na olinjaloj koži. S
vremena na vreme ono diže veliku čupavu glavu i, željno
vazduha i vidika, nemirnim ušima striže proletnje nebo.
Užurban podoficir izdavao je naređenja. Ne obraćajući se
pravo i neposredno starom veziru, on mu je oštro naredio da
pojase to magare, a Hafiz-paši da ga vodi. Nastala je zbunjena
tišina, a odmah zatim čudno objašnjavanje. Hafizpaša je do-
kazivao revnosnom naredniku da je to nemoguće, fizički
nemoguće. Jer, Alipaša je, kao što i sam može da vidi, jedan od
rastom najviših ljudi u Hercegovini »tri aršina manje dva prsta«
— a težak je preko devedest oka čaršijskog kantara.
Hafizpaša je govorio tiho, ali ogorčeno, menja-jući boju
lica; videlo se da mu je teško i stidno da sa ovim malim
čovekom i pred ljudima razgovara o telesnim osobinama starca
koji stoji tu, ćutke naslonjen na njega. Podoficir je mračno i
uporno odbijao svaki razgovor i nestrpljivo tražio da se odmah
izvrši naređenje, da se stari vezir posadi na magarca i da se tako
vodi na putovanju. . %.,. ., -
ZŠ
 Došao je i umešao se kapetan, komandant ovog čudnog
karavana, saslušao sina, pogledao bolje oca kao i magare koje je
stajalo po strani i žmirkalo na jutarnjem suncu. Nije trebalo
mnogo oštroumnosti pa da se uvidi da starac može opkoračiti
ovo ma-garence, ali da ga, onako visok na nogama i težak, ne
može uzjahati, niti bi ga ono moglo poneti. Bilo je očigledno da
se i ovde desilo ono što se uvek može desiti, a što se u ovakvim
vremenima i ovakvim vojskama često dešava: neko je, negde
tamo daleko, u nekoj kancelariji, po nekom drevnom propisu ili
običaju, nadahnut mržnjom i revnošću, izdao naređenje ne
poznajući ni čoveka na koga se odnosi ni prilike u kojima se taj
nalazi. I sad su svi stajali, kao pred neprelaznom liticom, pred
strogim višim naređenjem i pred potpunom nemogućnošću da se
ono izvrši.
Kapetan je otišao da potraži pretpostavljene i dugo mu je
trebalo dok je pronašao nekog i dobio odobrenje da svog sužnja
natovari na mazgu ume-sto na magarca.
Mazga je bila viša i jača od magareta, ali ranjava, mršava i
olinjala od slabe hrane i teških zimskih meseci u kojima je
prenosila topovske delove od Konjica na kavazbašine položaje
koji su bili postavljeni protiv Skenderbega. Na njoj je bio dotra-
jao samar.
Sad se pojavio onaj sitni, crnomanjasti narednik i žučno
zahtevao da se izvrši drugi deo naređenja, da vezir uzjaše
natraške, a da mu sin vodi mazgu. Opet je morao da se umeša
kapetan, koji je objasnio da se taj deo naredbe odnosi samo na
prolazak kroz gradove, a kako će sad odmah napustiti Mostar i
izići u planinu, to starac može da jaše kao i sav ostali svet, bar
dok ne naiđu na prvi grad. I ovog puta je narednik morao
odustati od svog traženja, ali je zato zlurado naredio da se uz
konje i mazge povede i ono njegovo magare.
30
S mukom su izdigli vezira i posadili ga na mazgu. Pre toga
je neko preko samara bacio kratko ćebe, a svi su se pravili da to
nisu primetili. Najposle je povorka krenula i brzo se izgubila u
prevojima sivog krša. Dan je rastao i jačao, a ljudi su oprezno
počeli da se pomaljaju na dotle zatvorenim avlijskim vratima.
Prvi dućani su stali da se otvaraju.
Pustim drumom ili planinskim putem jahalo se i pešačilo
kako je ko hteo i mogao, ali čim bi se našli na ulazu u neki grad
ili veće selo, narednik je postavljao određeni red. Vezir je morao
naopako uzjahati mazgu koju je vodio Hafizpaša. Dečurlija i
besposlen jaci sakupljali su se oko neobične povorke kojoj je
Hafiz ubrzavao, a narednik usporavao hod. Stari vezir bi tada, sa
svog samara, bacao gnevne poglede po sakupljenom narodu, kao
da traži sve-doke za ovako nečuveno nedelo. Bez straha i ustru-
čavanja on je, režeći kao uhvaćen kurjak, glasno psovao
Omerpašu, nazivajući ga jednako Mihajlom i krmkovićem, i
preteći da će brzo stići sultanska pravda, koja je trenutno
zadremala i dopustila toj poturici da žari i pali i hapsi i ubija
prave muslimane koji su ovu zemlju uvek održavali i branili.
Ali vezir se već posle nekoliko dana naglo izme-nio.
Zaćutao je. Vidno omršaveo i pogrbljen, stopio se nekako.
Njegove krupne sivozelene oči, čijeg se pogleda nekad plašila
vaskolika Hercegovina, pobe-lele su kao da ih je mrena prekrila;
one još gledaju, ali ne vide i ne žele da vide. Nejx)drezivana
brada je porasla tako da je njegov profil izgubio nekadašnju
oštrinu. Prednji zubi, odranije rasklimani, počeli su sad naglo da
ispadaju, i ćelo njegovo nekad tvrdo i ubojito lice upalo je,
postalo ukočeno i beskrvno, kao da je na odsečenoj glavi; a kad
bi na tom licu ble-snuo redak zračak života, on bi odavao blagu
izgubljenost i predanost derviša-prosjaka. Odelo na njemu,
nemarno nabačeno i zgužvano, počinje da bledi od kiše, sunca i
prašine. Pa ipak, ceo čovek na mazgi
31
 dobio je, i sa svakim danom sve više dobij ao, izraz neke mirne, tvrdo uveren u to. Zato, samo i jedino zato, želeo bi on da se
istinske veličine, kakav nije imao nikad, ni u doba svoje najveće
njegova prava i potpuna istorija iznese na videlo. Ako može —
sile i moći.
dobro, ali on ne moli i ne navaljuje. U boga je i tako sve
Prolaznici su, u većini, zakretali glavu u stranu od straha i
sažaljenja, jer je bilo zaista nepodnošljivo gledati tako naglu zapisano. Ali ako može, onda, eto, voleo bi, naročito zbog
propast i toliki jad kome niko pomoći ne može i ne sme. Samo je drugih.
jedan mali dućandžija u Donjem Vakufu bacio strah pod noge i Slušam ga dugo i pažljivo, samo mi ponekad dođe da mu
našao u sebi snage da mu priđe nasred čaršije i, pozdravivši ga upadnem u reč i da mu kažem šta ja mislim o tome. Da, dođe mi
uljudno, upita da li mu što treba. Vojnici su odgurnuli toga da to učinim, ali neću mu kazati ništa, jer ja ničiju priču ne
čoveka, ošinuli mazgu, i povorka je brzo produžila put. Alipaša, prekidam i nikog ne ispravljam, ponajmanje stradalnika koji
koji nije pravo ni video svog nepoznatog poštovaoca, odgovorio priča o svom stradanju. I kud bih ja došao kad bih to činio. Onda
mu je sporo i mnogo docnije, kad je već bio daleko od njega. priča ne bi ni bilo. A svaka priča je, na svoj način, i u
Muklim, nerazumljivim recima iz be-zubih usta, zaraslih u bradu određenom trenutku, iskrena i istinita, i kao takvu treba je
i brkove, rekao je da mu ne treba ništa, jer ga je Alah i ranije saslušati i primiti. Stoga, u topotu povorke koja zamiče, slušam
uvek podržavao, a sada, otkako je nepravedno dopao ropstva i tešku i nejasnu poruku nekadašnjeg »malog cara na Hercego-
nevolje, pomaže ga i daruje više no ikad svim što mu treba. To vini«, i mislim još dugo o toj vrsti ljudi. Nikad se oni ni sa čim
je izgovorio nekud u visine, iznad svega što ga je okružavalo. ne mire. I posle smrti kao da ostaje još nešto od njihove strasti i
Uopšte, Alipaša je poslednji deo svoga puta prešao kao u nekom želje da pod bilo kakvim vidom žive i utiču na život živih ljudi.
zanosu. Gledajući brižna lica i oborene glave seljaka i građana
oko sebe, on je osećao potrebu da ih teši i ohrabruje kao da su
oni sužnji, a on zdrav, moćan i slobodan.
Sa postolja svoga stradanja, kao sa najviše planine, on je
sagledao i uvideo, kaže, neke istine o ljudima i ljudskim
odnosima, bolje i jasnije nego ikad ranije u svome životu. Ali,
sve je to ugašeno onim askerskim metkom pod šatorom u
Dobrinju, prosuto zajedno sa njegovim mozgom i vidom, i tako
zauvek izgubljeno. A to, čini mu se, nije pravo. Ima stvari koje
su samo tada i samo onako sa drvenog samara i olinjale mazge
mogle da se sagledaju, a koje bi trebalo da se znaju, jer bi se
tada njegov život i mnogi njegovi postupci objavili u drugoj,
pravoj svetlosti, i ljudi bi bolje znali da vladaju i da se vladaju. I
to bi im bilo od koristi. On je

32 3 — KuiSa na osand $3
 BARON
Ne navaljuju lujđi na mene samo vikom, nametljivim
smehom ili paradama i konjskim topotom ispod mojih prozora, i
ne služe se samo moralnim pritiskom svojih istorijskih imena i
važnošću i ugledom svojih ličnosti, a nisu svi ni iz istog
vremena ni bliski po sudbini ili poreklu. Ima ih odasvud i
svakakvih. Zajedničko im je samo to što su se povremeno
okupljali oko ove moje sarajevske kuće i ostavili tu nekog traga,
nevidljivog ali stvarnog; traga koji je dovoljno živ i snažan da
može da poremeti ovo moje jutro namenjeno drugim poslovima,
pokušavajući na sve mogućne načine da osvoji moje misli i
uzbudi moju maštu. — Evo, na primer, ovaj što ide hodnikom
na nečujnim donovima, ulazi samo-svesno, zajedno sa
mirisom svoje jutarnje toalete.
To je baron Dom. (Kao po nekom dogovoru, sve jedan za
drugim, ljudi sa aristokratskim imenima!) Nekada, odmah posle
austrijske okupacije Bosne, bio je ovde pune četiri godine
pristav kod Zemaljske vlade. Vodio je referat »lovstvo i lovačke
dozvole« ili, kako su pakosno govorile njegove kolege, bio
»referent za lovačke priče«.
Rodom je iz Štajerske, iz starog plemstva. Doteran i krut,
pri hodu uvek malo nagnut napređ, sa štapom u jednoj i šeširom
i rukavicama u drugoj ruci. Visok i pun čovek, austrijski
dostojanstvenog držanja, mrke masti, sa tankim oborenim brko-
34
vima i retkom bradicom kao neuspelom maskom. Od njegovog
južnjačkog, gotovo ciganskog lica čudno odudaraju dva modra i
odsutna oka. Te oči me-njaju i odaju celog čoveka svojim
jezerskim, čas bojažljivo molećivim, čas preterano oštrim i
neubed-Ijivo sigurnim pogledom. Covek od trideset i šest
godina trebalo bi da se nalazi nešto više na činovničkoj lestvici,
ali — odmah treba reći — on je ne-uspelo i upušteno dete iz
razgranate porodice u kojoj je inače uspešna vojna, civilna ili
duhovna karijera odavno u tradiciji. Počeo je kao pitomac vojne
škole, ali je pre poručničkih zvezdica udaljen iz vojske na lep
način. Za crkvenu karijeru bilo je kasno, na diplomatiju se nije
moglo ni misliti. Pokušaj da ostane na porodičnom imanju i da
vodi ekonomiju, takođe nije uspeo. Najposle su ga poslali u
upravnu službu u »okupirane pokrajine«, samo da se negde
zaposli i skloni, a Bosna i Hercegovina su mogle u to vreme sve
da prime i podnesu. Ali, ni ovde nije bilo izgleda da će moći
opstati i napredovati, jer nisu mogli da mu povere nikakav
posao za koji treba malo logike, tačnosti i, naročito,
istinoljubivosti. A osnovni uzrok i jedino objašnjenje svih tih
barono-vih neuspeha, to je, bez uvijanja rečeno, nje'^ova
urođena, detinjasta, ali čudovišna i nepopravljiva — lažljivost.
Mnogi ljudi mnogo lažu na svojim društvenim položajima,
u raznim zvanjima i poslovima, ali lažu smišljeno i povremeno,
jer njima laž služi samo za nevolju i samo kao sredstvo, kao
oružje u sukobima interesa i ambicija. Ovde je obrnut slučaj.
Ceo ovaj nagnuti i dobroćudni baron samo je sredstvo kojim se
laž služi bezobzirno i svirepo, i to na njegovu štetu i sramotu.
On laže nezainteresovano, naivno, bez svoje volje, i protiv nje,
laže kao malo dete, bez "^ere^ i kraja, a sa upornošću kockara,
sa neponrav-Ijivošću alkoholičara. I to je ono što nesrećnom ba-
ronu oduzima svaki ugled u tuđim i svaku vrednost
3*
35
u njegovim rođenim očima, što mu zatvara sve pu-teve,
onemogućuje srećan život u društvu i porodici, zbog čega mu
se, čas grubo i otvoreno, čas iza leđa i podlo, podsmevaju svi
ljudi oko njega, pa i oni koji su po svemu sto puta gori od njega.
On je šlep i gluv, ali ne šlep za boje i oblike, ni gluv za glasove i
šumove, nego slep-gluv za istinu stvarnog života i sve oblike u
kojima se ona objavljuje. Samo, dok ljudi imaju prema slepima i
gluvonemima obzira i sažaljenja i nastoje da im pomognu svuda
i u svemu, dotle prema ovom zlosrećniku i njegovom nedu-gu
svi pokazuju samo podsmeh, prezir i nipodaštava-nje. I tu leka
nema. Jer on neće nikad progledati ni spaziti granicu koja u
svakodnevnom životu i razgovoru deli laž od istine, ni smoći
snage da se tu zaustavi. A kad mu ljudi ili činjenice skrenu
pažnju na nju, onda je već dockan, on je već lažov. Tako on, u
stvari, nije ni mogao da sagleda svoj istinski, u isto vreme
smešni i žalosni položaj u društvu; mogao je samo da ga nasluti,
i to samo povremeno i posredno, ne nalazeći nikad snage ni
mogućnosti da ga oceni, shvati ili izmeni.
Kakva je bila ta organska greška u duhovnom mehanizmu
ovog čoveka koja ga je zavodila da od postanka svog ide u
raskorak sa hodom utvrđene i opštepriznate stvarnosti? Sta ga je
nagonilo da ni najprostiju činjenicu nije mogao saopštiti onakvu
kakva je, ni onako kak« je ljudi oko njega osećaju, dodaje i
oduzima, ulepšava i preinačuje? Nemoguće je dati odgovor na
ta pitanja, jer stvar nije bila ni tako jasna ni tako grubo
jednostavna kao što su to mislili i govorili plitkovi, cinici i
podsmevači u Zemaljskoj vladi, ljudi male pameti i tvrda srca,
koji smatraju da su savršeni i nadmoćni samo zato što oko sebe
mogu da vide ponekog nesrećnika koga je priroda u ponečem
prikratila ili unakazila. Ali i bez svakog dubljeg ispitivanja
jedno je bilo jasno: kad su u pitanju laž i istina, između
normalnog čoveka
36
— onog što zovemo normalnim čovekom — i baro-na Dorna
postoji bitna razlika, i ta razlika bi se mogla približno izraziti
ovako.
Pošto kažu o nekom predmetu sve što se o njemu može
reći i što je red da se kaže, normalni ljudi zaćute ili govore o
nečem drugom. Za barona tu tek počinje njegova živa potreba
da još nešto kaže o tom istom predmetu, da ga dovede u vezu sa
drugim sličnim predmetima, obogati, proširi, iskiti. Ukratko, on
bi hteo svakoj stvari da pomogne da bude bar nešto više od
onog što po opštem shvata-nju jeste i mora da je. Tu je početak
njegove teške mane: laganja. A kraj? Kraja nema, jer niko, pa ni
sam baron, ne zna gde će se zaustaviti. A svaki trenutak u
njegovom životu, svaka prilika i pojava oko njega mogu da
budu povod za to.
Evo, na primer, seta jedne večeri onim slobodnim
prostorom ispod visokih topola na Hisetima. Av-gustovska noć.
Vedro i toplo. Pogled na zvezdano nebo uzdiže i zanosi barona, i
to svuda i u svako doba godine. Oslobađa ga sitnih životnih veza
i neminovnosti. Tada sa uzbuđenjem vide kako se jedna zvezda
padalica otkinu i prelete polovinom neba. Trenutak docnije
sunovrati se druga. Kao uvek, bio je zadivljen uzbudljivom
lepotom toga prizora. Ali u njemu se odmah javi misao da su se
ta dva nebeska svetlaca mogla lako otkinuti u isto vreme, suda-
riti se negde na sredini neba, i rasprštati u veličanstven vatromet.
Od trena u kome mu je ta pomisao, prošla glavom, on je,
zaboravljajući svoje uzbuđenje zbog zvezda padalica koje su
stvarno preletale nebom, mogao da misli samo na njihov sudar
koji nije bio, ali koji je mogao biti. I on već zamišlja živo, do u
pojedinosti, kako će sutra na ručku u hotelu »Evropi« pričati
kolegama o tom sudaru zvezda koji je posma-trao sinoć na
svojoj večernjoj šetnji. Za zadovoljstvom koje oseća od tog
pričanja javlja se kao sen-
37
ka, bojazan da će se naći neko ko će posumnjati u
verodostojnost priče i to, manje ili više diskretno, i pokazati.
Baron odmah obara zemlji svoje oči, suzne i zamorene od
gledanja u zvezdano nebo. Pa ipak, sumnje nema da se on svoje
pomisli neće više moći osloboditi i da će kad-tad, odsad pa do
godinu dana, negde u nekom društvu ispričati priču o
zvezdanom sudaru kao stvarnom događaju, sa bolnom željom da
mu se veruje, unapred strepeći od neverice i pod-smeha.
Tako kad je sam, tako — i još gore — kad je u društvu.
Svaki razgovor s ljudima za njega je prilika da u manjoj ili većoj
meri ispolji svoju zlosrećnu i neodoljivu potrebu za
preuveličavanjem. On počne mirno, prisebno, sa iskrenom
željom da kaže samo ono što je glavno i zaista potrebno, u
svakom slučaju — samo istinu, ali u toku razgovora stane da se
zagreva nezdravo i neočekivano. Sve što čuje od svog
sabesednika uzbuđuje ga i podstiče na pričanje, a sve što ima da
kaže dolazi mu šturo i nedovoljno. Mašta počinje da radi, da kiti
i dopunjuje, a jezik ide za njom. I tu se negde dešava da njegov
govor nehotice i neprimetno, bez smisla i potrebe, napusti sivu i
tvrdu podlogu istine. Reći počnu da se krešu i pale jedna o
drugu i da osvetljavaju neke vidike za koje do tog trena nije ni
slutio da postoje. I on sad, kao omađijan, ne samo što potvrđuje
sve što govori njegov sabesednik, i u svemu ide čak dalje i više
od njega, proširuje i pooštrava njegova gledišta, nego i sam
pronalazi nove dokaze za njihovu tačnost. Kao pijanstvo ga
obuzima neka nesvesna želja da se pot-čini, da bude prijatan i
saglasan po svaku cenu, neka nezdrava i nevoljna uslužnost koju
mu niko ne traži, od koje niko nema koristi, ponajmanje on
sam.
Tako je slatko otvarati nove izglede i mogućnosti,
obećavati više i bolje, biti širok i velikodušan, biti saglasan po
svaku cenu, pristajati na sve i ne pomišljati da može doći dan
plaćanja, rok ispunje-
38
nja. I što se više udaljuje od istine razgovor mu biva sve draži i
prijatniji, oseća ga kao slast u uglovima usana, i ta slast raste,
raste — izgleda da će sad, evo, doći do vrhnunca i ćelo to
proizvoljno maštanje pretvoriti u remek-delo laži, u — istinu.
Na žalost, taj trenutak ne nastupa nikad, jer on je ostao iza
barona, na tački na kojoj je, zlosrećnik, i ne prime-ćujući to,
napustio područje istine. Ali laganje, nemilosrdno i nezasitno
kao svaka strast, vodi svoga lazova sve dalje i nagoni ga da trči
za nečim što je davno i daleko ostalo iza njega.
Kad bi mogao bar da ćuti! Ali ne može. A čim otvori usta,
on laže.
Sta, u stvari, traži baron Dorn? Coveka koji bi mu
poverovao. Godinama on strasno priča i laže, i sramoti se u
očima ljudi, i troši vreme i gubi ugled, a celim svojim jalovim
životom i svim svojim izlišnim laganjem moli samo jedno: dajte,
smilujte se, i poverujte mi! Samo jednom, samo za trenutak, da
moja laž bude isto što i ta vaša istina, pa posle neka ta svemoćna
i neumoljiva, hladna i meni nerazumljiva istina vlada svuda,
večno i potpuno. Samo jednom! Pa da se i ja izbavim i
oslobodim. — Jednog jedinog čoveka on traži koji bi mu u
jednom sekundu poverovao, ali potpuno, bez senke sumnje, bez
traga kolebanja. Taj bi čovek, čini mu se, bio njegov spasilac.
Desilo bi se čudo koje su strasno i uzaludno iščekivali svi
alhemičari svih vekova: teško i bedno olovo njegove laži
pretvorilo bi se u suvo zlato prave i jedine istine. U tom trenu,
on bi bio izlečen. Oslobodio bi se svoje mučne, ružne i tiranske
potrebe za laganjem. Od tada bi mogao slobodno da gleda u oči
svakom, da ne strepi šta ljudi misle o njemu i njegovom
pričanju, jer bi sigurno znao da govori istinu i da drukčije i ne
može. Ali na njegovu nesreću, takav čovek nije se još našao, pa
tako ni čas njegovog izbavljenja još nije kucnuo. Baronu nikad
nije pošlo za rukom da protrči dokraja kroz
39
plamen svoje laži, da položi jednom zauvek ognjenu »probu
istine«, i da osvoji trajno poverenje i poštovanje ljudi. Jer, u
trenutku kad se slast njegovog pričanja primicala vrhnucu, pre
nego što bi stigao do kraja svoje laži, redovno se dešavalo da ga
zaustavi i ukoči ili sumnjičav pogled sabesednika ili nezadržan
smeh, i baron je, grubo probuđen i pokošen, padao sa svoje
mesečarske visine, na koju se bio uspeo, duboko dole u svoju
bedu malog i smešnog, nepopravljivog lazova. Trud je bio
uzaludan, proba neuspela. Bio je osuđen da i dalje sve više i sve
strasnije laže, tražeći uzalud onaj spasonosni trenutak kod
čoveka koji bi mu poverovao.
Prolazile su godine, a s godinama nije bivalo bolje.
Naprotiv. Ona po opštem shvatanju utvrđena granica koja u
ljudskom mišljenju i razgovoru deli laž od istine, sve je više
bledela i nestajala za ba-rona. U njemu se stalno javljalo mučno
sažaljenje prema onom što se zove gola činjenica, i nikad nije
mogao proći mimo nje a da ne oseti potrebu da je nečim
zaodene, iskiti i ulepša. To je bilo neodoljivo. Ni za šta na svetu
ne bi je mogao ostaviti takvu kakva je. I tako nije više ni u šali
umeo da kaže neku punu i čistu istinu. Ona mu je sve više izgle-
dala gruba, jedna — neverovatna; i bila mu je tako
nepodnošljiva da nije imao snage ni hrabrosti da je izgovori. Bio
je sposoban još samo za poluistine od kojih je svaka već od
početka nosila u sebi težnju ka celoj laži. Pa i sve kad bi se
dešavalo da smogne snage i kaže ćelu istinu, niko mu nije
verovao, jer je njegov glas patološkog lazova i mitomana bio
suviše raširen i utvrđen. Tragove te svoje reputacije nazirao je u
svačijem pogledu. A čim bi naišao na prve znake sumnje i
neverice, baron je pribegavao svojoj navici i stavljao u pokret
svoja stara i corobana lagala, kako bi lažima podupro i odbranio
svoju neshvaćenu istinu.
Slučaj je bio beznadan.
40
Među svojim kolegama, krutim i, u većini, ograničenim
činovnicima, baron nije mogao naći pomoći ni razumevanja.
Oni sa najviših položaja imali su prema njemu obzira i gledali
mu u svemu kroz prste, zbog njegovog porekla i ugleda
porodice kojoj pripada. Ali svi oni niži i srednji, među koje je po
svom činu i sam spadao, bili su prema njemu zlobni, za vidljivi,
neiskreni, drski ili nadmeni. Jedni su se družili s njim i
razgovarali, da bi mogli da mu se iza leđa podsmevaju, da ga
ogovaraju, i da prepričavaju o njemu i njegovim naivnim
lagarijama nimalo bezazlene, a često i izmišljene anegdote.
Drugi su se držali daleko od njega, dajući sebi tako izgled i glas
ozbiljnih ljudi i nepodmitljivih poštovalaca i branitelja istine.
Samo onaj ko bi se u tadašnjem Sarajevu našao tako sam,
bez prijatelja i porodice, sa svojom smeš-nom manom kao sa
porokom, samo taj bi mogao razumeti beskrajne i zamorne
šetnje barona Dorna po tom gradu, vedrom i otvorenom prema
jugozapadu, a mrko'm i dušmanski stešnjenom prema se-
veroistoku. U takvom položaju, baron se, po svojim sklonostima
i svom službenom poslu, sprijateljio sa nekim sarajevskim
begovima, ljubiteljima lova i pića. Među tim dokonim, veselim i
učtivim ljudima koji nemaju običaj da svaku priču stavljaju pod
lupu istine, on se osećao mnogo bolje nego među svojim
zemljacima i kolegama. Ali, u tom bosanskom društvu upoznao
se bliže i sa — rakijom. A rakija je od tog snažnog čoveka u
najboljim godinama, koji ni dotad nije bio neki trezvenjak, ali
koji je poznavao samo štajerska vina i puntigamsko pivo, i to
umere-no, načinila za tri godine ne samo alkoholika nego pravog
bolesnika, »krpu od čoveka«, kako su govorile njegove zlurade i
pakosne kolege. Ta bosanska rakija, pitka, meka i podmukla,
koja je za njegovo lovačko društvo bila kao neka endemična
bolest sa kojom se dugo živi, imala je kod njega munjevito
41
 razorno dejstvo. Trebalo ga je posmatrati kako pije, pa shvatiti Među tragovima koji su ostali na sarajevskoj
da neće dugo. kaldrmi i koji sada često ožive i kucaju na moja
Prvu čašu on ispija naiskap, stojeći, sklopljenih očiju. Usta vrata i prozore, istorija barona Dorna nije od onih
mu se tada zgrče u bolnu grimasu. A zatim se odmah sav strese, krupnijih, nije slavna ni važna, ni naročito tragična,
pređe dlanom leve ruke preko usana i zbriše onaj grč, otvori oči ali jeste žalosna. Beznadan slučaj. Upravo zbog toga
široko i pogleda vas kao čovek koji je izronio iz neke duboke i voh da navrati do mene, jer je u meni, kaže, osetio
mutne vode. U svakom oku pojavi mu se tada, u spoljnjem uglu, čoveka koji se ne miri sa beznadežnošću, koji ga
po jedna sitna, iskričava svetla suza koja se odmah rastopi i strpljivo i sa razumevanjem sluša i koji bi ga, čini
tankom srebrnom žicom op-toči ćelo oko. Kroz ta dva svetla mu se, mogao shvatiti, možda i poverovati mu, sa
kruga gledaju vas nemo i dugo njegove safirno bistre oči, čijom bi pomoću, u nepredvidljivom srećnom trenut
gledaju vas sa žalbom, sa gnevnim čuđenjem ili nemoćnom pret- ku, mogao čak i preplivati to prokleto more laži i
njom u pogledu. A posle te prve rakije, koja ga tako potrese i najposle jednom, isplivati na obalu istine. '
izmeni, on može satima da sedi i da, miran i nepomična lica, A ja, pravo da kažem, ne verujem u to, ali primam
pijucka i ispija čašicu za čašicom. nekadašnjeg pristava Zemaljske vlade kad god navrati, često i
Svi su primećivali kako je rakija naglo menjala svoga kad mi to nije zgodno, i gubim sa njim vreme više nego što bi
ljubavnika barona. Izgubio je živost pokreta i svežinu lica. možda trebalo. Ni sam ne bih umeo pravo kazati zašto to činim.
Manje je govorio, a manje, ili bar drukčije, i lagao. U njegovom Možda upravo zato što je njegov slučaj tako naročit i toliko
govoru bilo je nečeg ogorčenog, izazivačkog. Iz svake rečenice beznadežaii.
je izbijala jetka pobuna protiv tog sveta neumoljivih činjenica
koje ga stalno uteruju u laž i žele samo jedno: da budu i ostanu
takve kakve su, nage, šture i nezanimljive.
Primetno je kopneo i sve više dobivao izgled bolesna
čoveka. Javljali su se bolovi u jetri, zatim duge i mučne
štucavice koje su trajale danima. A kad je počeo da gubi vid,
starešine su ga prisilile da uzme duže bolovanje i promeni
sredinu. Sarajevo ga više nije videlo. Umro je, posle šest
meseci, na svom porodičnom imanju u Štajerskoj, primivši po
pradedovskom običaju pričešće iz ruke opata sused-
cistercitskog manastira. Ali je i posle pričešća.
no:
u samrtničkom buncanju, tražio malo bosanske šljivovice i žalio
za večernjim sedenjima i razgovorima na vrelu Bosne, kraj
Sarajeva.

42 43

I
 GEOMETAR I JULKA
Jutros, geometar P. iz S. Tako se predstavio već sa praga.
Jedan od onih posetilaca koji ne prodiru i ne upadaju u ovu kuću
svojom nasrtljivošću ili upornošću, nego se prosto odjednom
nađu u velikoj prizemnoj sobi, može biti upravo stoga što su
tako uzdržljivi i mirni. Još se nisam ni osvestio, a već sedim
prema tome krotkom uljezu, čoveku srednjih godina, malog
rasta i dosta jadnog izgleda. Ćutimo. On gleda u zemlju, a ja
posmatram njega. Sve je na njemu prosečno i obično, ali i čisto,
doterano i kruto, kao za praznik u palanci.
— Geometar P. iz S. — kaže on ponovo, pod-vlačeći
svaku pojedinu reč.
___ ?
Gledam ga i uzalud naprežem pamćenje. Među
poznanicima ne nalazim nigde ni to ime ni to lice, ni u
sadašnjosti ni u prošlosti. Moj gost ne samo što strpljivo čeka
nego mi diskretno i pomaže. Govori nešto o susretu u vozu, o
putovanju od Beograda do Novog Sada. Davno ... pre mnogo
godina.
Trebalo mi je nešto napora i malo vremena da se setim.
Polako i postepeno iskrsavalo je u mom sećanju posleratno
vreme, ali posle »onog« rata, to jest dvadesetih godina našeg
veka.
Leto je i julska pripreka kakva samo može biti na toj
ravnici kraj Dunava. Poslepodne odmaklo.
44
Beogradska stanica kao i danas, uvek razgrađena i uvek se
gradi, sad još umrtvljena žegom.
Putovao sam u Novi Sad. Subotički voz je stajao spreman.
Ušao sam u vagon treće klase koji je izgledao prazan. To su bili
prostrani vagoni od trideset i dva numerisana i lepo raspoređena
mesta, nepode-Ijeni pregradama, zračni i vedri, kao stvoreni za
grupna putovanja izletnika ili svatova; u njima putnici mogu
slobodno da se kreću, posećuju od klupe do klupe, razgovaraju,
grle i pevaju.
Na samom ulazu u vagon, zaklonjen iza otvorenih vrata,
jedan čovečuljak je nešto petljao oko brave malog kofera koji je
držao na krilu. Ustao je kao da hoće da mi načini mesta pored
sebe. Zastao sam, ali samo za trenutak, rešen da potražim malo
podalje osamljeno sedište na kome mogu mirno da čitam, a ne
moram da slušam putničke razgovore ili čak da i sam
učestvujem u njima. Taj trenutak je iskoristio mali čovek da mi
se predstavi, ceremoniozno a užurbano kao da me tu odavno
čeka i želi svakako da zadrži.
— Geometar P. iz S.
Umesto da kažem i ja svoje ime, rekao sam da mi je
veoma milo, i otišao odmah dalje, čak u suprotni ugao vagona.
Geometar je ostao jedan trenutak stojeći, kao razočaran i
neodlučan, a zatim je podigao svoj mali kofer u mrežu iznad
glave, seo na svoje mesto u uglu, i ostao na njemu ruku
sklopljenih u krilu, povijen, a malešan kao izgubljena stvar.
Covek tužna izgleda, sitne glave i žarkih očiju, očigledno nemi-
ran u sebi, a nepokretan spolja.
Sedeo sam i čitao, a kad bih s vremena na vreme digao
glavu, uvek bi se moj pogled susreo sa bojažljivim pogledom
čoveka tamo u dnu vagona. Imao sam utisak da me te oči zovu i
mole i traže moje bliže poznanstvo, i valjda razgovor sa mnom.
45
Nije mi bilo do toga, i ja sam stalno obarao pogled i nastavljao
čitanje.
U Zemunu su ušla svega dva-tri putnika, ali oni su se
raštrkali po prostranom vagonu, podalje od mene. Tako je bilo i
sa ostalim putnicima koji su ulazili docnije na manjim
stanicama.
To je bio obični putnički voz i išao je dosta sporo. Pa ipak,
takav rasklimatan, star i rasušen, naš vagon se tresao i
poskakivao, grmeo i zveketao tako da je prilično teško bili čitati,
ali ja sam se grčevito držao teksta pred sobom, iako su se štam-
pani redovi pred mojim očima često kidali i mešali.
Naj posle, stigli smo u Novi Sad. Ustao sam, stavio knjigu
u torbu i izišao, namerno izbegava-jući da pogledam put
protivnog ugla vagona u kome je ostao onaj moj saputnik,
geometar, čiji me je pogled uznemirivao.
I kad sam sišao s voza i zaputio se ka peronu, nešto me je
vuklo da se osvrnem i još jednom pogledam prozore vagona koji
sam napustio, ali sam se savladao i nisam to učinio.
Sad, evo, sedi tu prema meni, u mojoj kući, isti onakav
kakav je bio onog letnjeg dana u vozu, ali nekako bliži, jasniji i
sigurniji u svojoj izgubljenosti. Samo je njegov govor tih i
jednoličan, kao da priča o nekom trećem.
Razabrao sam ovoliko. Njegov grob se nalazi već četvrt
stoleća na groblju u S. Tu je pokopan jednog novembarskog
popodneva one iste godine kad smo se sreli u vozu. Tri dana
ranije nađen je njegov les u mutnom rukavcu reke, u samom
plićaku toga rukavca.
Sahrana je obavljena uz učešće gotovo svih građana S. i uz
pojanje sveštenika, iako su svi tvrdo verovali da je počinio
samoubistvo. (Komisija u kojoj su bili i lekar i sudija nije dala
određeno mišljenje.)
46
Ali ljudi su smatrali da je čovek bio izgubljen još pre nego se
izgubio u mutnoj vodi i u mulju bezimenog rečnog rukavca, i da
ne bi bilo pravo još ga i kažnjavati zbog toga.
Do mene je došao, kaže, po razgovor koji mu dugujem još
od onog letnjeg popodneva u vozu, pre mnogo godina.
(Kao mutan vrtlog u meni se zakovitlaše mnoge godine, sa
svakojakim obavezama, formalnim i stvarnim, ispunjenim i
neispunjenim. Osetih nešto kao grizu savesti zbog zaboravljenog
susreta u vozu. Bilo mi je odjednom jasno da ne valja suviše
izbe-gavati susrete i razgovore sa lujdima kojima su oni često
veoma potrebni, ma kako nama besmisleni izgledali i ma koliko
nam neprijatni bili. To nije ni lepo ni pametno. Jer, ako iz
sebičnosti i zbog svoje udobnosti i izbegnemo da saslušamo
čoveka, mora-ćemo to, postiđeni, učiniti možda docnije, u
nevoljnom sećanju ili u nekom snu, što stvar čini samo težom i
neprijatnijom.)
Iz razmišljanja me trgnu glas moga gosta.
— Upravo, došao sam — nastavljao je geometar nešto
jasnije i življe — došao sam da vas molim. Eto. ..
Na tu reč »eto«, moja gostinska soba se najpre preli nekom
svetlom maglom, koja je bivala sve gušća, i potonu u njoj; a
zatim, izmenjena, odmah izroni iz nje kao starinski vagon treće
klase koji sa tutnjem i treskom juri na priizi od Beograda do
Novog Sada.
U vagonu smo samo moj saputnik, geometar u jednom
mestu na ovoj pruzi, i ja. Ovog puta sedim do njega. Posle
kraćeg uvoda i malog oklevanja, on 36 otpočeo svoju prilično
dugu i neobičnu priču. Pričao je nekim ispovednim glasom,
govoreći bez prekida i ne podižući pogled sa sklopljenih ruku u
krilu. Slušao sam ga isprva sa snebivanjem i neve-ricom, a zatim
sa pomirenošću, podležući isto toliko
47
sugestiji njegovog kazivanja koliko i svojoj radoznalosti koje
sam se, u sebi, pomalo stideo. U krilu mi je ležala neotvorena
knjiga koju sam bio poneo da čitam.
Mesto u kome geometar živi sa mladom i neobično lepom
ženom, zdravo je i vrlo prometno. Tu su mnogi rođaci i veselo
društvo, a zarada odlična. Nevolja je samo — kako da to kaže?
— u tome što je oženjen, i što tu svoju ženu Julku mora često da
traži po drugim bližim i daljim mestima, gde ona ima običaj da
otumara kad ga napusti. (Evo, i sad se vraća sa takvog jednog
puta, i to nesvršena posla.)
■— I nije samo to. Od samog početka, znate, Jul-ka je
volela goste, a u našoj varoši svet je društven. Tu je i vojska i —
oficiri. A vi znate — vojska u miru, to je kao furuna preko leta.
A znate i oficirski provod; slobodna vremena imaju dosta, i gde
zased-nu, teško se dižu. I ponoć prođe ponekad. Tu je jedan
kapetan, plav, Srbijanac. Od prvog dana mi se nije svideo. Ja,
znate, ne igram, ali oni naviju gramofon pa igraju. Najviše Julka
i kapetan. Igraju i drugi, ali njih dvoje malo-malo pa u drugu
sobu, a tamo polumračno, samo na noćnom stoliću mala lampa
sa abažurom od narandžaste svile. Tako se, kažu, ove igre
najbolje i igraju, a tako i Julka voli. Jednom ja obiđem kroz
hodnik, pa na druga vrata u tu sobu, kad oni stali pa se ne miču s
mesta, kao obamrli, a kapetan joj ljubi ruku. Kakva je to sad
igra? U mestu i sa ljubljenjem. Ja odmah priđem i kažem
kapetanu sasvim ozbiljno:
»Molim vas, molim vas lepo!«
Julki okrenem leđa. A već posle, kad su se gosti razišli,
čula je što je trebalo da čuje. Kazao sam joj svoje mišljenje i
rekao da ja imam samo jednu čast, da je njena dužnost da je
čuva, i pripretio ozbiljno.
»•Julka, moderiraj se!«, rekao sam.
48
Samo toliko. A ona dobro zna šta te reci znače kad ih ja
kažem. Trebalo bi da zna. Pa ipak, izgleda da ne zna, ili ne mari
za njih. Đavo će ga znati. Se-dimo i divanimo kao čovek i žena,
o svemu što treba, i prepiremo se pomalo, a imamo i o čemu, jer
se ni u čemu ne slažemo. I uvek sam ja u pravu, ali na kraju
ispada tako kao da nismo ništa ni govorili
Ne prođe nedelja dana, a ona sa nekim drugim, oficirom ili
civilom, svejedno, opet neki razgovori i šaptanja. »Bliska duša«,
kaže kad joj prebacim. »A ja šta sam?« »Ti si — ti«, kaže. I ne
znaš ni kud gleda, a kamoli šta misli. I ne možeš da joj uhvatiš
kraja ni računa.
Posao dobro ide i ja sam mnogo izvan kuće, na terenu gde
premeravam zemljište. Kad se vratim, stižu mi anonimna pisma
ili čak dolaze rođaci i kazuju o posetama koje Julka prima. Kad
joj ozbiljno predočim da to ne valja i da tako ne može, ona se
slaže sa mnom. Odobrava tobože sve, a radi i dalje po svojoj
glavi. Ne pamti ništa i ne seća se ničega. To je fenomen,
gospodine. Iz početka sam mislio da se pretvara, ali sam se
posle uverio da stvarno zaboravlja.
I tako se to neprestano ponavlja evo već treća godina.
Dokazujem joj sve jedno po jedno, kao čoveku, sve, da ne može
biti lepše ni jasnije, i ona sluša mirno i gleda me bez reci, gleda
me, ali kad dobro procenim i izmerim njen pogled, a ja to
umem, jasno vidim da mi ne gleda u oči nego nekako pored
mene, kao da je negde iza mojih leđa, tamo dalje, vašarska šatra,
otvorena širom, jarko osvet-Ijena, i puna klovnova i cirkusanera.
Hvatam je čvrsto za ruku i tako primoravam da mi gleda u
oči i da prati moj govor. Ona se prene i kao da se čak i postidi i
malo pribere. »Pa, evo, slušam«, kaže. Ali, šta vredi što tako
kaže kad ni pola minuta ne može ta vera da ustali svoju pažnju i
da sluša onog ko joj ne govori o onom što nju
Kuća na osami 49
 zanima. A šta je to što nju zanima, to niko živ ne zna. Ni ona
sama. Zna šta je ne zanima. Sve ono što se odnosi na mene, na
kuću, na porodicu, na ozbiljne stvari.
Dva minuta nisu prošla otkako je rekla da me tobože
pažljivo sluša, a ja opet hvatam njen pogled kako prolazi pored
mene i zaustavlja se tamo negde daleko pozadi, gde igra sam
đavo u cirkuskoj areni. Vidim joj to po sjaju u očima.
Kako da prisiliš nekog da te gleda kad on neće, a neće ni
da kaže: neću! Naprotiv. »Gledam te«, tvrdi jednako, a
očigledno je da vidi drugo i da ne misli na ono što govori. A lice
joj pri tom dobij a neki mučenički izraz.
Ista je stvar sa sluhom.
»Moderiraj se, Julka«, kažem ja, opet u nekoj prilici, a ona
ne kaže ništa, samo sa dosadom sklapa oči. Kao da to, molim
vas, nešto znači, i kao da je to neki odgovor. A ako ponekad i
kaže nešto, to je samo tiho i rasejano: »da, da«, ili »jeste, jeste«.
I to zvuči kao odjek tuđeg razgovora tuđih ljudi. Iz početka to i
ne primećuješ, ali malo-pomalo biva ti jasno da ta njena
odobravanja idu mehanički, iznad onog što ti govoriš, kao što i
njen pogled ide mimo tebe. To počinje da te ljuti sve više i više,
i naj-posle može čoveka da dovede do, do... do besa.
Razmišljajući o tom, ja sam došao do zaključka da ona
veći deo onoga što ja kažem — ma o čemu govorio — prosto ne
čuje. Neće da čuje, neće da napreže i troši sluh. Samo se
pretvara da sluša, pa čak ne daje sebi truda da to pretvaranje
izgleda pri-ro'lno i ubedljivo. Pa to je da i najmirniji čovek
pobesni i da iziđe iz takta. Ja inače nisam takav; kod mene je
takt iznad svega. Ali...
Govorim ja tako njoj, kao čovek ženi. To je moje pravo —
je 1' te? — kao što je i njena dužnost da me sluša. A ona sve
onako njenski: potpuno
50
odsutna žena. Upravo tu je, ali isključila aparaturu, i vid i sluh,
otišla duhom ko zna kuda i ko zna s kim, a ostavila umesto sebe
neki gramofon koji samo ponavlja: »da, da«, »jeste, jeste«. I to
ide tako mehanički, bez veze sa onim što ja govorim; potvrđuje
i odobrava, a i ne sačeka kraj rečenice da vidi šta sam rekao.
Prosto uvredljivo!
Znate, može čovek biti miran po prirodi i dobro vaspitan
od kuće, ali ima tako situacija u kojima sve to ništa ne pomaže.
Kad osetiš da te neko ko živi s tobom toliko prezire da te i ne
primećuje pored sebe, ne sluša šta kažeš i ne odgovara na tvoja
pitanja, kao da ima posla sa detetom ili maloumnikom — udari
ti krv u glavu, i ti osetiš potrebu da se braniš i da dokazuješ da si
tu, živ, i da nisi lud.
Dešava se da se upravo u takvom trenutku otkine ono
njeno »jeste, jeste«. Ja se trzam i zagledam bolje u lice
uspavanoj lepotici pored sebe.
»Kako? Sta »jeste«?«
Trenutak tišine. Koliko je potrebno da se bar malo vrati
sebi, zatim mala zbunjenost, uvređen izraz lica i mucanje:
»Pa jest, jeste ... to što kažeš .. .-« »Sta kažem? Sta sam kazao,
sunce mu nebesko!« Vičući to, ja skačem sa stolice. Ona,
tobože uvređena, plače. Već!
Sad to, to je poglavlje za sebe, gospodine. Sta da vam
kažem o njenom plaču i njenim suzama, i jecanju i zaptivanju, i
nabubrelim usnama i pocr-venelim očima? Ah, ti teški,
bezrazložni plačevi, to je prava nesreća koja tako nailazi
povremeno i neočekivano i sve prevrne i uznemiri u kući. Naša
mačka se nakostreši i tumara po sobama, Julkino psetance
optrčava oko nas i laje bez prestanka, otvaraju se vrata i prozori
kod suseda koji žele da čuju tu našu kućnu muziku. Sto je
najgore, meni se takav plač čini izveštačenim i ne mogu da
verujem u njega
4*
51
 pa da me ubijete. A plava žena, kao što Je Julka, izmeni se od
plača potpuno; pocrveni u licu i po grudima kao da su je odrali i
izgleda kao istinski ne-srećno stvorenje.
I kad se ponadaš da se malo stišala, da dolazi sebi, i zaustiš
da joj kažeš neku lepu reč, ona odjednom brižne ponovo. Sukti
iz nje plač i čini ti se da se nikad neće ni zaustaviti, nego da će
se sva, onako bela, sitna i punačka, istopiti u suzama i ridanju.
Kažem vam, gospodine, to nije plač kao što ima da žene
plaču, nego zemljotres, ali s tim što se od njega i nebesa ruše. To
je — ako ste gledali — šumski požar: ništa ne štedi i ničim se ne
može zaustaviti. Taj njen plač ne da blizu sebi, ne dopušta raz-
govora, ne zna mere ni razloga. Dok ona plače, ne postoji ovaj
svet, a sa njim ni kuća, ni porodica, ni ja. Sve nestane u njenoj
ciki i prasu. I sve mi se čini da to radi namerno i da potajno
uživa u tom svom grcanju i zacenjivanju.
>>Moderiraj se, Julka«, pokušam da je mirim, a plač
bukne ponovo, kao da sam kantu benzina dolio na prituljenu
vatru.
A čudni su ti njeni nastupi plača, gospodine,
zaista čudni. Iznenada nailaze, a isto tako prestaju
odjednom. Teško je sa njima, ali još teže bez njih.
Treba da znate da se moja žena bar jednom u mese-
cu oseti tako smrtno uvređenom. A kad taj trenutak
nailazi? To je teško znati i predviđeti. A tada, ako
ne dođe do provale suza i plača, nastupa nešto gore.
Julka se diže, juri kao furija, pakuje svoje lične
stvari i, bez objašnjenja, odlazi kud bilo, kome god
bilo, majci, rođacima, na nečiji salaš, ili u hotel u
susednom mestu. I tu čeka da dođem po nju. A kad
se posle nađemo i pomirimo, nema ni reci objašnje
nja, izvinjenja, ili tako nešto. A ja ne smem mnogo
da zapitkujem, jer se bojim nove eksplozije. Sad, ko
da se tu snađe? I šta da se radi? ^ ,;,. , «.i
52
Kad se čovek pita — a ja se neprestano pitam — šta nju
stvarno zanima, mogao bi zaključiti samo približno: igra,
koještarije, besmislice. Jednom mi je, kad sam je malo jače
pritisnuo, priznala da bi najviše volela da igra gola na trapezu u
nekom jarko osvetljenom cirkusu, pred mnogobrojnom
publikom. To mi je govorila veselo i zaneseno, kao da za tre-
nutak nisam to ja, nego kao da nekom drugom govori, nekom ko
joj nije ni rod ni pomozbog.
Pa onda je odmah i to porekla. Ne, kaže, nije to ono što
ona hoće. Uostalom, nije ona to nikad ni rekla.
Dakle, nije rekla. I to mi u oči kaže. Eto, takva je to žena, i
tako ja živim. Sad šta? Evo su dve godine prošle, a ne biva
bolje. Nije to lako, gospodine. Dobro sam vaspitan i meka srca
čovek, pile kad kolju ja ne mogu da gledam, ali sve se bojim
poči-niću neko zlo jednog dana. Hoću.
Tu geometar ućuta. Izgledao je još sitniji i po-gureniji i bio
tamniji u licu nego kad je počeo da priča. Ja iskoristih priliku i,
otimajući se magiji njegovog pričanja, stadoh da se spremam za
izlazak. Bili smo pred Novim Sadom. Voz je sa lupom i za-
glušnom piskom prelazio most na Dunavu. Vagon je bio pun
dima od lokomotive, neke prašine i večernjeg tamnocrvenog
sjaja, kao da smo u kovačnici.
Digao sam se još pre stanice i stao da se praštam sa
pogruženim geometrom. Stišćući mi vrhove prstiju slabim a
grčevitim stiskom svoje znojne ruke, on mi reče brižno, gotovo
poslovno:
— Znate, nikad ja to ne hih učinio.
Na tom smo se rastali.
Uzeo sam svoju kožnu torbu i zaputio se ka izlazu, ali
nisam stigao do njega, jer je u tom trenu nestalo vagona treće
klase, i to bez zamagljivanja, bez ikakvog prelaza, odjednom.
53
 Opet smo bili u mojoj gostinskoj sobi. Sve je bilo na CIRKUS
svom mestu, samo je geometar bio već ustao i, lak kao
senka ali snažan i nezadržljiv, kretao se prema vratima.
Hteo sam da ga molim da ostane još malo, da pitam
za neke pojedinosti, da tražim objašnjenja. Sad sam ja
hteo da pričamo, a geometar je, kao čovek kome se žuri,
izbegavao dalji razgovor, pošto smo onaj koji je trebalo u
svoje vreme da održimo, u vozu od Beograda do Novog
Sada, naknadno obavili i završili. I nestao je kako se i
pojavio, čudesno i tiho. A ja sam sada bio taj koji je ostao
zamišljen, zbunjen i nezadovoljan.
Dan, još protkan maglom, prilično je odmakao, a niko
nije naišao ispod otvorenih prozora ni dozvao me, niti je
zazvonilo zvonce na kapiji mog dvorišta. Obradovao sam
se tom zatišju kao zasluženom odmoru i neočekivanom
poklonu. Odmah posle doručka izišao sam i ispeo se
stepenicama koje vode u strmu baštu iznad kuće da
prošetam i udahnem vazduha. Tu sam osetio da me stalno
prati neko daleko i nejasno osećanje: mnogo tame i
mnogo jarke svetlosti; trube, bubnjevi, zadivljeni poklici,
konjski topot, miris smrčeve strugotine, dah, šarenilo i
zvuči cirkusa, i teška tišina prohladne palanačke noći;
bezrazložni veliki zanos i isto takva i tolika potištenost.
Sve je to u vezi sa snom koji sam usnio minule noći, i
odmah ga zaboravio. Ali uporedo sa danom, koji je jačao
dole nad gradom i ovde oko mene, raslo je, zgušnjavalo se
i dobijalo sve nove i sve jasnije crte i to moje sećanje na
događaj iz detinj-stva, izazvano noćašnjim snom.

Na samom početku te školske godine, kad sam stupio

u treći razred osnovne škole, stigla je u naš grad
uzbudljiva novina.
Na prostranoj površini Velikog pijaca počeli su
jednog dana da slažu neke grede i letve i da gomilaju
sanduke. Idući iz škole, mi smo se zaustavljali

54 55
i posmatrali zaposlene ljude, strance i domaće, kako
predano, očigledno s nekim planom, posluju oko tih
stvari, i kako u tom radu svaka od njih dobija svoje mesto,
svoj nov izgled i time objašnjenje i opravdanje. Sve
zajedno: podiže se cirkus.
Još pre nego što je dovršena velika šatra od sivog
platna, u našoj kući počeo je razgovor o tome da li treba
ići na prvu predstavu toga cirkusa, i da li treba povesti i
mene. Nisam razumeo sve što su moji roditelji govorili, ali
mi se činilo da je nemo-gućno da neće iskoristiti sreću
koja im se pruža. Manje je bilo izgleda da će povesti i
mene. Takvo rešenje učinilo mi se isuviše lepo i povoljno,
pa prema tome neverovatno i nedostižno. I unapred sam
osećao ukus uzdržanih suza i čamotinju večeri u kojoj ću
ostati sa baba-Smiljanom da »čuvam kuću«. Unapred sam
znao da ću i ovog puta savladati ogorčenje, da neću
zaplakati ni pokazati koliko mi je teško, i da će mi zbog
toga biti teže. A ipak su me poveli. Suze su nestale negde
u meni, ogorčenje sam zaboravio. Uostalom, ono se
svekoliko pretvorilo u radost. Čarolija je već počela.
Sve je bilo izmenjeno. Jednolični život koji sam
toliko mrzeo, sav je preplavljen uzbuđenjem, a uzbuđenje
— to je za mene pravi oblik života, jedini dostojan da se
nazove tim imenom.
Ranije se večeralo, svečano obuklo. Iz kuće smo izišli
sa prvim mrakom, kad se inače redovno pregledaju
prozori i zaključavaju i kućna i avlijska vrata. Spuštala se
noć, a meni je izgledalo kao da sviće. Izdaleka se videlo
da je Veliki pijac osvetljen, a u toj svetlosti kretali su se ili
stajali ljudski likovi kao crne siluete. Iznad ulaska u šatru
podrhtavalo je široko obasjano platno na kome je pisalo
crvenim slovima: »Cirkus Veler«. Nemirna srca i pritajena
duha ušao sam sa svojima u cikrus koji je bio jarko
osvetljen. Nekoliko redova sedišta od neoblanjanih
smrčevih dasaka sačinjavali su pravilan krug oko
56
cirkuske arene posute debelim slojem meke i žućkaste
strugotine.
Čudo je već osvajalo moja čula. Igra je počinjala da
se razvija. Osećao sam kako mi se lice žari i oči plamte, a
u džepovima sam grčevito stiskao hladne prste. Kroz vrelu
maglu ukazivala su mi se među gledaocima poznata lica
naših građana, a ja sam se u čudu pitao otkud oni tu, i
odmah ih gubio iz vida i zaboravljao kao poslednje ostatke
života koji smo ostavili iza sebe i koji sad sve više bledi i
nestaje.
U arenu su, uz smeh i radosno ptići je kliktanje, upala
dva klovna. Trčali su, preturali se, preskakali jedan
drugog; sporazumevali su se samo mimikom i dovijali se
kako da jedan drugog nadmudri i što bolje nasamari. Ova
dva smešna čoveka u šarenim odelima, sa nabeljenim
licima iz kojih su sjale ljudske i ljudski umne i tužne oči,
zasenila su sve što je dotle za mene značilo svet. A to je
bio tek uvod u pravu veliku igru.
Grunula je muzika od limenih instrumenata i
bubnjeva. Preda mnom se kao svetio, šareno i nemirno
platno razvijao neki život kakav nisam mogao slutiti da
postoji, a koji sam, u sebi, nesvesno, odavno očekivao.
Javljalo se, izgleda, upravo ono što mi je u čestim
časovima dečačke potištenosti toliko nedostajalo. »To je,
to je to!« — govorio sam sam sebi i uživao kao zasebnu,
izdvojenu slast svaki trenutak vremena koje je brzo
prolazilo i svaku pojedinost prizora koji su se preda mnom
odigravali.
Za klovnovima došla su dvojica artista na trapezu.
Njihovi zamasi i skokovi izazivali su divljenje, a kad bi
njihova vratolomna smelost došla do vrhunca, poneka
žena u publici prekrila bi oči rukama i njen ustrašen,
prigušen povik odjeknuo bi cirkusom.
— Aaah!
Zatim su došle vežbe sa dresiranim konjima. Sa
strane je stajao direktor cirkusa u jahaćem ode-lu; na glavi
cilindar, na nogama visoke čizme tesnih
57
sara. Ufitiljeni brkovi na nepomičnom licu. Vitlajući dugačkim
bičem u ruci, on je mirno i nadmoćno, kao neko više biće,
upravljao ćelom igrom. Ugojeni i sjajno timareni belci i vranci
obilazili su uokrug, propinjali se ili padali na kolena na pucanj
biča, i na isti takav znak odlazili iz arene. Poslednja slika
izazvala je oduševljenje i burno odobravanje gledalaca. Na
vrancu bez obeležja i svetle pege, koji je trčao između dva belca
niža od njega, jahao je snažan i plećat jahač u raskošnom
kostimu, a iza njega nabeljena i narumenjena žena u svetlom
trikou, samo sa kratkom pelerinom od modre svile, vezanom
oko vrata. Pošto su nekoliko puta učinili krug, žena se, na
pucanj biča, vinula i ispela jahaču na ramena, a on je tada,
očigledno velikim naporom, polako i oprezno počeo da se diže.
Već idućeg trenutka on se, zavaravši oči gledalaca, ispravio i
naoko lakim pokretom stao vrancu na sapi, pridržavajući samo
prstima leve ruke ženu koja mu je stajala na ramenima. Pripijeni
jedan uz drugog, tri konja su jurila, bacajući kopitima strugotinu
po prvim redovima gledalaca; na srednjem je stajao snažni
jahač, sa pobedničkim izrazom lica, a na njegovim ramenima,
uspravna i sjajna, žena u trikou boje tela, kao naga, dok je za
njom vijorila njena modra pelerina. Posle toga veličanstvenog
prizora izišli su radnici, prostrli šaren ćilim i stali da zatežu žicu
iznad arene, s jednog kraja na drugi. Ti ljudi u svojim običnim
radnim odelima izgledali su kao zalutali ovamo iz onog davno
nestalog sveta u kome sam i ja nekad živeo. Na žicu se ispela
naročitim stepenicama mlada igračica iz Mađarske, po imenu
Etel-ka. Direktor joj je pri tom pomagao ceremonioznim
pokretima. Bila je sitna, nežnija i na izgled slabija od one
jahačice, ali njeno telo je bilo savršeno vajano, u trikou od crne
svile, sa posve kratkom zelenom suknjicom, jako nabranom oko
kukova, dok joj je žut jelek stezao struk i slabo prikrivao grudi.
U de-
58
snoj ruci držala je laki kineski suncobran. Najpre se kretala
oprezno i sporo. Izgledalo je neverovatno da će preći preko te
žice. Nekoliko puta se zanjihala i zastala kao da će pasti, kao da
već pada, ali se krajnjim naporom, mašući levom, slobodnom
rukom i svojim suncobranom, ipak održala i produžila da klizi
po žici. Meni se u tim trenucima srce od uzbuđenja pelo u grlo.
A kad je stigla na kraj žice, vratila se krećući se već lakše i
sigurnije. Na licu joj je stalno lebdeo lak i bezbrižan osmejak.
To za mene više nije bio cirkus. Ta žica je bila razapeta od
planine do planine, iznad nekog proletnjeg predela, a devojka na
njoj prelazila je lebdeći, slobodnija od ptice i lakša od leptira, s
jednog kraja širokog vidika na drugi, zajedno sa svojim
skupocenim osmejkom. Cista i kao bestelesna, zvezda a ne žena.
Izgledalo mi je da čudu i lepoti nema kraja, da ti ljudi sve
mogu, i ostvaruju sve što zamisle. Znaju šta hoće, a što hoće, to
mogu. Nisu im potrebne reci ni objašnjenja. Govore pokretima.
Ne oklevaju, ne greše, ne dosađuju se kao mi. Ne lažu, jer im to
nije potrebno, i ne dopuštaju nikom i ničem u sebi ni oko sebe
da slaže ili izneveri. U pouzdanju i iz-vesnosti se kreću i žive.
Ne znaju za nesporazume i nedoumice. Preskaču, lebde ili lete
iznad svega toga. Okrenuli su leđa onom što se tamo napolju
zove život, ali samo zbog savršenijeg i lepšeg života. Sreć-ni su.
Takvoj sreći, činilo mi se, idemo u susret i mi. Život kojim
smo do sada živeli natkrivljen je, i potpuno i zauvek potisnut.
Sve su prepreke oborene. Igra će odsad biti smisao i sadržina
života, a smelost i lepota njegovi redovni zakoni. Svi ćemo
živeti i kretati se tako i izvoditi slične i još veće podvige.
Krut i zanemeo od tih otkrića, bio sam zaboravio sve
drugo oko sebe, ne samo svoje sugrađane
59
nego i roditelje sa kojima sam došao. Činilo mi se da sam
potpuno sam, da i nemam nikog svog, da sam tu došao jedino da
saznam i vidim kako se živi u tom velikom svetu igre, bleska i
veličine, a posle da produžim i sam tim putevima da, jašući ili
lebdeći u smelim skokovima, savlađujem kao igrajući se
prostranstva, radosno i lako, sa osmejkom na licu, srećan što me
ljudi gledaju i što mi se dive.
Ali upravo tada, kad sam hteo da se osmehnem tome
trenutku u susret, desilo se ono što sam najmanje očekivao. Kad
je igračica srećno izvela i drugi put svoj hod po žici i vratila se
na polaznu tačku, zagrmeo je bubanj i pobednički pisnula truba.
Lepa žena je digla visoko svoj kineski suncobran, vesto se
poklonila gledaocima na sve četiri strane, a zatim, kao da je bez
težine, skliznula u naručje svom direktoru, koji je odbacio bič i
dočekao je kao hladnokrvan i uzvišen spasilac.
Taj trenutak velikog trijumfa neobično se produžio. U
meni se javila sumnja, pa strah. Prva pomisao da bi to moglo
nagoveštavati kraj ove igre. Muzika je treštala, u publici je
zavladao radostan žagor, neki su poustajali sa svojih mesta; u
arenu su upali klovnovi i preturali se i okretali na rukama kao
živi točkovi. Ušli su i ostali izvođači programa, klanjali su se i
dobacivali poljupce publici.
Jedno po jedno, svi su oko mene poustajali. Ja sam ostao
na mestu, nepomičan, držeći se obema rukama za dasku na kojoj
sam sedeo. Bolno otrež-njen, sa nevericom sam slušao i gledao
šta se to dešava oko mene. Sve je bilo u pokretu. Prve lampe su
se gasile, konji su rzali, klovnovi vrištali, direktor pucketao
bičem. Izgledalo je da mi se svi smeju. Kraj, kraj, kraj!
Tako dakle! Zar te stvari imaju kraj? Pa to je onda kao da i
ne postoje! Zar igra i lepota mogu da lažu? Z.ar su to samo
bleštavi, nestalni i prolazni prividi koji nas lako opsene i
zavladaju nama da bi
60
nas isto tako brzo i neočekivano napustUi? Zašto su zametali
onu igru kad su znali da neće i ne može trajati? I šta vredi sve to
ako ne traje?
Jedva su me urazumili i odlepili od mog sedi-šta. Na izlazu
sam se još jednom okrenuo i video kako radnici savijaju šareni
cirkuski ćilim, a dva klovna trče oko njih i sapliću se uz veselu
ciku i kreveljenje. Kraj! Savijaju ćilim — sve je gotovo! Kraj!
Napolju je bilo mračnije i hladno. Svet se razilazio. Moj
otac i moja majka uzeli su me između sebe i vodili me, jedno za
jednu, drugo za drugu ruku. S naporom sam održavao korak sa
njima. Stiskao sam zube i nastojao da zadržim suze teškog
razočaranja koje me je ispunilo svega.
Iz tog sećanja, koje je ličilo na živ san pod suncem vedrog
jutra i dobijalo sve jasnije konture, prenulo me zvonce. Dole na
kapiji neko je jako i dugo zvonio. Cuo sam kako mu otvaraju i
kako ga uvode u kuću. Sišao sam niz ono nekoliko stepenica, ne
čekajući da me zovu. U gostinskoj sobi nalazio se postariji
čovek, stranac neki.
Atmosfera te prostrane sobe menjala se često iz osnova, a
ponekad mi se činilo da se i obim i uređaj njen menjaju, već
prema karakteru, izgledu i ponašanju gosta. Sad je ćela
prostorija bila ispunjena nekom nelagodnošću i olovnom
težinom.
Prema meni je na divanu sedeo oronuo i pohaban čovek.
Da, pohabano je bilo ne samo njegovo odelo nego i lice i telo,
ako se tako može reći. Na njemu je bio komplet od sivog
debljeg štofa, požuteo i izgužvan. Svoj crni okrugli šešir
popovskog formata čovek je čas stavljao na divan, pored sebe,
čas ga opet uzimao na krilo i gladio, kao u neprUici. On je bio
taj koji je izgovorio tu reč.
— Oprostite, ja sam u neprilici.'.; ■ •
m
 Da, u neprilici je, to se vidi, ne samo sa šeširom i ne samo
sa odelom i cipelama nesavremenog kroja i izgleda nego i sa
jezikom kojim se izražava.
To je bio pravi austrougarski čovek, rođen sredinom
devetnaestog veka u Trstu, a umro pre pedeset i dve godine u
ovdašnjoj bolnici. Majka mu je bila Italijanka slovenačkog
porekla, otac Ceh. Govorio je i nemački i češki i italijanski, ali
nijedan od tih jezika nije znao tako dobro da ga u razgovoru sa
pravim Nemcem, Cehom ili Italijanom ne bi mučilo osećanje
manje vrednosti. Najbolje je znao jezik cirkusa, jer je u cirkusu
odrastao i vek proveo; zamalo da nije i umro u cirkusu. Tu se
služio naročitim govorom koji je bio mešavina mnogih jezika i
podesan za objašnjavanje i nadvikivanje sa artistima, pomoćnim
radnicima, pa i sa konjima i drugim životinjama.
Sa mnogo snebivanja, tražeći reci, on je rekao da se zove
Romualdo Beranek, nekadašnji sopstve-nik i direktor cirkusa
»Veler«, a zatim je nastojao da mi objasni razlog svoga dolaska.
Sećanja — ponekad, i ponečija sećanja — mogu da imaju
veliku pokretnu snagu. Dok se o ljudima ne misli i ne govori,
oni mogu da leže i trunu ne-osvetljeni i nepomični u zaboravu.
Ali kad ih jednom pokrene nečije živo i snažno sećanje, onda
treba ići do kraja; treba sve osvetliti sa svih strana, prikazati
onako kako je uistini bilo i, ako je potrebno, dopuniti. Evo te
dopune.
One noći, pre pola veka, kad je cirkus »Veler«
na Velikom pijacu, na čitav sat pre svoje prve pred
stave u našoj varošici, zapalio svoje lampe, direktor
je pregledao još jednom sav cirkuski materijal, ko
stime na osoblju i orme na konjima, prebrojao prihod
od prodatih karata na kasi, a zatim otišao u kola
koja su mu služila kao stan. Tu je ležala njegova
teško bolesna žena Ana. > c f u...
62
Uzeli su se pre više od dvadeset godina. On je radio sa
konjima u cirkusu njenog oca. Ona je bila njegova vršnjakinja,
punačka i rumena ćerka jedinica starog Velera, čiji je cirkus
dobro radio i bio poznat u celoj zemlji. Mnogi su se otimali o tu
na-slednicu, pametnu i dobroćudnu devojku. Sreća je poslužila
njega. Kad je umro Veler, žena i on su ostali jedini vlasnici
cirkusa. Nisu imali dece. Dug niz godina žena je vodila kasu i
knjigovodstvo radnje. Njena štednja i umešnost pomagale su da
se cirkus održi i u nepovoljnim godinama. Bila je rano
pregojena i teška, ali uvek živahna, okretna i vesta u poslovima.
Od pre pola godine teško se razbolela. Sad leži sva otečena i
nepokretna, u kolima, na teret sebi i mužu.
Uvek je bila ljubomorna. Samo, to je bila ona laka i
bezazlena malograđanska ljubomora, bez zloće i gorčine, bez
pravog povoda i bez posledica, koja je čak davala neku draž i
živost njihovom životu, punom rada, briga i seljakanja. Tek
otkako je počela da poboleva, stvar je bivala sve više teška i ne-
prijatna. Sto je najgore, sad ima za ljubomoru i opravdanog
osnova. Direktor je zaljubljen u igračicu na žici, sitnu i laku a
snažnu i vestu Mađaricu Etel-ku, kako može da bude zaljubljen
čovek na izmaku snage, u svojoj pedeset i nekoj godini.
To je bilo neočekivano čudo, jer svi su ga poznavali kao
trezvena i stroga čoveka koji nije nikad izdvajao nijednog od
dvadesetak članova svoje trupe. A naišlo je to, ni on sam ne bi
umeo kazati kad ni kako, naglo, bez mere i objašnjenja. Njegova
pažnja odjednom se zaustavila i usredsredila na tu sitnu devojku
koja je dotle bila samo jedna od »numera« njegovog programa.
Privlačilo ga je sve što je ona radila ili govorila: svaka njena reč,
svaki pokret i pogled slagali su se u njemu i, na kraju, isounili
ga celog nekom uzvišenom i radosnom nežnošću kakvu nikad
nije poznavao ni slutio da postoji.
63
 Svi u cirkusu znaju to i primećuju, i uvek se nađe poneko
da neku pojedinost direkcorovog ludovanja dostavi i bolesnoj
ženi.
I sada, dok on oblači svečano jahaće odelo u kome nastupa
u areni, ona govori tiho ali oštro, ponavljajući svoj svakodnevni
i kao molitva jednolik niz prekora, žalbi i opomena, pomešanih
sa stenjanjem i uzdasima.
Ona umire, kaže, i za sebe nema više šta da brine. Sa njom
je svršeno. Kraj! Božja volja takva! Kraj! Ali ono što je muči i
što joj zagorčava posled-nje trenutke, to je njegova luda i
sramotna veza sa tom Etelkom koja mu može biti ćerka, ili još
malo pa unuka. Zaludila ga belosvetska drolja koju su u njenoj
trinaestoj godini zaticali sa konjušarima, u slami ispod jasala.
Kako ga nije stid i od boga strah? Kako se ne seti njenog tate,
starog Velera, koji ga je učinio čovekom, kad već ne misli na nju
koja mu je bila drug i prijatelj, godinama, u zlu i u dobru. Misli
li on, kukavac, da ga je Etelka izabrala zbog njegove mladosti,
snage i lepote? Zar njemu, u njegovim godinama i njegovom
položaju, još trebaju žene? Ali trebaju Mađarici njegove pare.
Zar on ne vidi šta mu sprema igračica? Čeka samo da umre
gazdarica pa da se venča sa njim, a tada će lako istisnuti njega i
ostati gospodar cirkusa, sa njihovim jahačem Sivorijem, sa
kojim i sada živi. Na prosjački štap će ga oterati. To je takva
žena, otrovnica. Videće on to. I tada će se setiti nje i njenih reći.
Nastojao je, kako je najbolje umeo, da je razu-veri ili bar
umiri. A činio je to mlako i nevešto.
— Umiri se, Andulko! Ti znaš da nije tako.
— Sta nije tako? Ako si ti obnevideo, nisam ja šlepa. I
konji i psi u radnji znaju gde provodiš vreme posle ručka. Ne
samo što ti prazni džepove, nego ti je popila mozak i srž iz
kostiju. Eto si se sav usukao i olinjao. Pogledaj se u ogledalu da
vidiš šta je uči-
64
nila od tebe. A šta ti tek sprema? Zao mi te, jadan čoveče, žao!
Žena se zaplakala, a on je zalupio vratima i, zakopčavajući
poslednja dugmeta, otrčao u cirkus. A kad se po završetku
predstave vratio, gladan i umoran, bolesnica ga je dočekala opet
svojom jadikovkom koja nije imala kraja. I sad je trebalo spavati
tu pored nje, misleći na sutrašnje poslepodne koje će provesti sa
Etelkom.
Još te jeseni žena mu je umrla. Pokopana je na katoličkom
groblju u Osijeku, gde je tih dana cirkus gostovao. Ubrzo se
oženio Etelko.m. A posle je došlo ono što ne valja. Nekoliko
nedelja nečeg što je ličilo na slobodu i uživanje, a zatim nepune
dve godine gađenje, poniženje i rvanja sa đavolskom ženom
koja ga je unižavala i vređala, sa nekom divljom nasladom,
svakom prilikom i na sve moguće načine, u četiri oka i pred
ljudima, ne ulepšavajući i ne krijući ništa. Sam nije mogao da
shvati šta se to dešava sa njim. Često i uzaludno se pitao zašto je
tako oduzet i nemoćan prema njoj, a otkud opet u nje ta snaga i
sloboda i ta nezasitljiva potreba da ga kinji i sramoti pred svima
i na svakom koraku; i to sve više i svirepije što je on više
nastojao da bude nežan prema njoj i da joj ugodi u svemu.
Osećao je samo da se topi i smanjuje i video da je, još za njega
živa, u radnji zagospodario njegov nameštenik, jahač, Etelkin
dragan, Sivori. Polovinom druge godine — cirkus se posle duže
turneje po Hrvatskoj i Mađarskoj opet vratio u Sarajevo —
Etelka mu je saop-štila suvo i poslovno da ona više ne može da
živi ovako. Želi, kaže, da ima dete; naravno ne sa njim, jer je on
— to i sam zna — jalov i nemoćan, a i kad to ne bi bio, ona neće
dete od njega, nego od Sivorija. U tom je stvar. To je jasno: želi
dete i ima-će ga. A neće ništa da krije i ni pred kim da laže. I
hoće, evo, da ga na vreme obavesti o tome. On može, ako želi,
i dalje da ostane pored njih; ako
5 — Kuća na osami 65
 mu se ne sviđa, može da ide. Po volji! I govoreći to, gledala mu
je pravo u oči, bez uzbuđenja, bez mržnje, hladno i rasejano.
Nije odgovorio ništa; nije mogao, nego je pobe-gao iz kola
i sklonio se na skrovito mesto, iza štala, gde se izbacuje đubre,
strugotina i svakojaki otpaci i ostaci cirkuskog života. Tu je
ostao dugo stojeći nepomičan, šireći prste na rukama i gledajući
svoje dlanove kao da ih dotle nikad nije video. I tu mu je u
jednom jedinom trenutku postalo jasno ono što mu je dotad, evo
već više od godine dana, izgledalo tako nerazumljivo i
zagonetno — čas kao da jeste, a čas kao da nije i ne može biti —
i on je najposle shvatio. To što je maločas stajalo pred njim i
govorilo mu ono što niko živ smisliti nije mogao, a još manje
drugom čoveku u lice kazati, to i nije Etelka, devojka koju je on
upoznao i poželeo, tanku i glatku kao skli-zak mirišljavog
sapuna, nego sama smrt i crna propast kojoj se nije trebalo ni
primicati i od koje se sad valja braniti. To je udarac koji sačekuje
čoveka na njegovom putu, u neodređenom trenutku i na
nepredvidljivom mestu, i menja odjednom potpuno sve u njemu i
oko njega, i određuje sve njegove dalje misli i postupke.
Istog dana kupio je velik lovački nož. Nikad nije voleo
oružje ni razumeo ljudsku potrebu za njim. Cak i u tvrdom i
grubom cirkuskom životu, u kome se valjalo nositi sa ljudima i
životinjama svakojakih ćudi i raznih rasa, zazirao je od nasilja.
Ali ovog puta nije mogao drukčije. Bio je uveren da je to jedino
čime bi se mogao preseći onaj nevidljivo tanki i oštri a
neraskidljivi konac koji ga vezuje za Etelku, i koji će ga udaviti
sigurno ako ga, koliko danas još, ne preseče.
Nož je bio tu, ali nedostajalo je ostalo. Trebalo je ostvariti
odluku, ali tada se pokazalo da je to lakše zamisliti nego izvršiti.
Kad se, pred podne, vratio iz varoši i zatekao Etelku kraj
prostrtog sto-
66
la, učinilo mu se da će lako preći put koji deli pomisao o udarcu
od udarca samog. Ali kad je prišao bliže i izmahnuo nožem,
pred njim se odjednom umesto sitne i nežne »ptičice sa žice«,
kako su je u cirkusu zvali, našla ljuta tigrica koja ume da se
brani i ne zna šta je strah. Nije odstupala, nego je išla pravo na
njega i levom rukom hvatala za go nož, a desnom ga tukla po
očima. Nasrtala je kao da brani ne samo svoj život nego i svoje
još nerođeno dete i onog svog plećatog čoveka koji svako veče
jaše na vrancu bez pege, a sa ženom visoko usrpavljenom na
njegovim ramenima. On je vitlao nožem, smerajući na ono
razgolićeno mesto ispod njenog belog i nežnog grla, jer je
odranije još, sam ne zna zašto, zamislio da je tu negde čvor onog
smrtonosnog konca koji valja po svaku cenu preseći. Ali žena
nije dala blizu sebi, branila se ne snagom nego lakim leptirastim
pokretima, i to tako kao da ima hiljadu ruku. A pri tom je vikala,
ne vikala, nego urlala kao brodska sirena u magli, na Savi.
Njegov nož je sa naporom tražio put kroz to neočekivano
grananje i lepršanje njenih hitrih ruku, i sporo se probijao ka
cilju. Tako je direktor izgubio nekoliko dragocenih sekunda, dok
u sobu nije utrčao jedan od ona dva klovna i oborio ga, s leđa,
jednim jedinim udarcem,
Dozvali su policiju. Kad su ga podigli sa zemlje, držao je
još jednako nož u ruci, i bacio ga je tek na oštar stražarov poziv.
Odveli su ga vezana i krvava, dok su njoj previjali sekotine na
dlanu leve ruke.
Zadržan je u zatvoru, a posle upućen na posma-tranje.
Etelka je uzela advokata. Direktor se branio sam. Branio se
oštro i odlučno, pa ipak, ili možda upravo stoga, pogrešno i
bezuspešno. Dokazivao je da nije neuračunljiv. (»Da, bio sam
neuračunljiv, ali samo onda kad sam onako ludo poželeo mladu
sitnu ženu sa žice; inače, ni pre ni posle toga. Uostalom, to je
moja nesreća, moja lična stvar. Pa zar
5* 67
je pravo da za to budem kažnjen i izgubim sve svoje, i samu
slobodu?«) Zeleo je samo jedno: da obavesti svet o svom slučaju
i da pokaže na živom, nevero-vatnom primeru šta mogu zli ljudi
i vesti advokati da učine od čoveka koji pogreši u jednom
trenutku i sam krene putem sopstvene propasti. Ali, stvar je išla
teško. Niko nije hteo da ga dokraja sasluša ni mogao da shvati.
Što je najgore i prosto neshvatljivo, osoblje cirkusa bilo je protiv
njega, a za novu gazdaricu i njenog ljubavnika, i tako i
svedočilo pred sudom. Lekari i sudi je su mu prebacivali što je
»slabu ženu« napao nožem. Čuvši to, u njemu se digao talas
gorke ironije. Smejao se gromko. Učeni su ljudi i stručnjaci su, a
ne vide da nije u pitanju slaba žena, nego lukava i krilata zmija!
A kad je hteo da im dokaže da je bio prisiljen da se brani, i sa
snebivanjem i kao za sebe, pominjao svileni konac koji je pretio
da ga uguši, oni su se značajno zgledali između sebe, umirivali
ga i sažaljivo tap-šali po ramenu. Ipak, on nije gubio nadu. Ali
izdala ga je jetra. Nije doživeo kraj svoje parnice. Umro je ovde
u Sarajevu i sahranjen je na groblju u Koševu.
Tu je direktor zaćutao jedan trenutak, a onda se naglo
digao:
— Izvinite što sam vas uznemirio, ali sad znate sve. Bar
onoliko koliko i ja. Sad možete dopuniti svoje sećanje iz
detinjstva. Jer svaka stvar u životu treba da bude osvetljena sa
svih strana. Inače, ja ništa ne tražim od vas, i neću više da vas
zadržavam. Izvinite!
Nespretno se opraštajući, krenuo je put izlaza. Pred sobom
je nosio sa obe ruke svoj veliki crni šešir, kao neki predmet koji
je ranije zaboravio ovde i sad odlazi zadovoljan što ga je našao.
68
JAKOV, DRUG IZ DETINJSTVA
Došao je jednog jutra kad, slučajno, nije bilo nikog od
posetilaca. Ušao je mirno, pozdravio se i seo prirodno, kao
čovek sa kojim nas vezuju poznanstvo i prijateljstvo iz
detinjstva. Bili smo nekad susedi i igrali se kao dečaci na istoj
jaliji, iako nismo išli u istu školu, a posle smo se izgubili iz vida.
Se-ćam ga se bolje po neobičnoj zakrpi na pantalonama ili krasti
na kolenu, koja nije htela da zaraste, nego po imenu i prezimenu
ili nekim osobinama.
Ovo je njegova priča.
U detinjstvu je čuo (i zapamtio) da liči na svog dedu
Marka. A taj Marko bio je dunđer, čovek i majstor starinskog
tipa. Dobro je radio i prilično zarađivao. Ipak, naišla bi ponekad
rđava godina kad se malo gradi, pa prema tome malo i zarađuje.
Posle bi došlo nekoliko dobrih godina zaredom, ali u svakoj od
njih bilo je malo strepnje i straha od one posled-nje rđave i od
mogućnosti da opet takva neka naiđe.
Važio je uopšte kao dobar majstor, a naročito veštak za
moderno građenje krovova. Velik je bio u našem gradu broj
krovova koje je on radio sa svojim pomoćnicima. Po tadašnjem
običaju on je, kao čovek majstor i domaćin, išao ulicom oborene
glave, ali i tako idući znao je sve krovove koji su »njegovi«, i s
vremena na vreme bio podigao pogled do nekog od njih, da vidi
kako se drži i kako podnosi ćudi vremena. Na mnoge od tih
krovova on je gledao
69
kao na dobro poznate useve ili voćnjake koje je sam posejao i
zasadio. Od krovova je živeo, a od krovova i bolovao, jer su
reumatizmi i srčane mane bile redovne bolesti dunđerskog
esnafa. Pa i neobični način njegove smrti vezan je za krov. Pre
nego što će navršiti pedesetu godinu, popeo se tako jednog dana
na tek završen kućni tavan da izvrši poslednji pregled. Kako se
dugo nije vraćao, njegov pomoćnik ga je najpre dozivao, a zatim
se i sam ispeo gore. Tu ga je našao obešena o tanku pomoćnu
gredu tek dovršenog krova.
Otac je prekinuo porodičnu tradiciju i nije se bavio tim
zanatom; Jakov pogotovu ne; tako je dun-đerski zanat iščezao iz
njihove porodice. Pa ioak, nešto od njega je ostalo, jedna
zajednička crta koja se, kao nasleđe, protezala dalje.
Radeći na krovu, do pasa u njemu a od pasa u slobodnom
prostoru, Jakovljev ded se pri tom poslu čas znojio od sunca i
napora, čas drhtao od vetra i promaje, čas bezbrižno pevušio, a
čas proklinjao sat u koji se rodio i psovao »sve živo i mrtvo« —
sam ne zna kome. Tako naizmence. A te razlike u tem-
peraturama i raspoloženjima smanjivao je — rakijom. To je bio
drevni dunđerski običaj. To se znalo. Zbog toga se tada, po
nekoj turskoj poslovici, i govorilo: dunđerin biti, a ne piti, može
li biti?
Ali i posle, kad je zanat nestao iz njihove porodice, i kad
se ona rasturila, jedno je ostalo pri njima: navika da svaki i
najmanji poremećaj ravnoteže, bio on duhovni ili fizički,
ispravljaju i lece — rakijom. Tako mu je činio otac, tako čini i
on. A šta to znači, zna se. Upravo, i ne zna se koliko bi trebalo.
U stvari, oni se rađaju poremećeni rakijom, onom koju su popili
njihovi stari, a posle se dalje remete onom kojom se viđaju i
brane od nasleđene poremećenosti. To je začarani krug.
I suviše lepo rečeno. U stvari, njegov, Jakovljev, položaj
— trezveno gledan i pošteno kazan —
70
nema ničeg čarobnog ni neobičnog. Bankarski činovnik.
Pristojna plata i siguran položaj. Žena i troje dece. Najstarija,
devojčica od trinaest godina; ono dvoje muške — mlađi. Pored
plate zarađuje prilično, jer ga često pozivaju kao stručnjaka za
pregled računa. Ali od svega toga odlazi, već odavno, polovina
na piće, a druga na sve ostalo. Polovina najmanje. Znao je da to
nije uvek dovoljno za izdržavanje kuće i porodice. Slušao je to,
isuviše često, od žene, a ponekad i od starešina. Svi ga osuđuju.
Prebacuju mu da je samoživ i sebičnjak, nedruštven tip. Njihove
prekore primao je ravnodušno, i odmah zaboravljao.
Sa više prava — tako je mislio Jakov u sebi — mogao bi
on za njih, porodicu i starešine, da kaže da su paraziti i da ga
iskorišćuju. Ali on to ne kaže. On ne govori uopšte. Znao je
dobro da mu svi zajedno ne mogu ništa, jer on nije od onih što
posrću ulicom, što se zadužuju ili izazivaju skandale. Nije takav
da bi mogli da ga otpuste, još manje da ga proglase
neuračunljivim. On je njima potreban više nego oni njemu. — A
on mudro pije, oprezno i lukavo ide uvek do granice
nedopuštenog i abnormalnog. Tu, na toj granici, najslađe se pije.
Objašeš granični zid, pijuckaš mašući nogama, i posmatraš šta
se događa u oba ta sveta, s jedne i s druge strane zida. A u neko
doba prebaciš se natrag, na ovu stranu i, kao da ništa nije bilo,
ideš svojoj kući i živiš kao i svaki drugi čovek, građanin i
službenik, ma šta o tebi mislili i govorili tvoji sugrađani, pa i
tvoji najbliži. U isto vreme osećaš se nadmoćnim, jer znaš više
od ostalih ljudi i vidiš bolje i dalje od njih.
A sutradan opet tako. Sedneš sa rakijom koja ubrzo počinje
da te diže, dok te ne ispne na onaj granični zid sa kojeg gledaš i
onu drugu stranu sa njenim čudesima. Kad bi čovek, nešto,
napisao sve svoje misli i osećanja u vezi sa onim što tu ponekad
sagleda, i kad bi to objavio, bila bi to duga i zanim-liva priča,
možda otkrovenje i književni događaj.
71
Ali Jakovu to na um ne pada, jer se uvek čudio onima koji pišu,
štampaju, prodaju i rasturaju svoja saznanja i svoja intimna
osećanja. Uostalom, on mrzi svaku ambiciju i utakmicu, prezire
uspeh, i sa od-vratnošću gleda na sve što se zove javnost.
U službi je isto tako, i još bolje. U gimnaziji je važio kao
odličan matematičar. Nastavnik matematike bio je tako
oduševljen njegovom »izuzetnom obdarenošću« da je u dečaku
Jakovu već video genija koji će ostvariti ono što njemu nije
pošlo za rukom, U svoje vreme on je bio siromašan đak, ali
matematički genije. I on! Poslali su ga na univerzitet u
inostranstvu. Tu je odmah zapažen. Stari i ugledni profesor toga
univerziteta hteo je da ga uzme za svog asistenta i da mu, kao
priđe, da za ženu svoju ćerku, postariju devojku, koja se opro-
bala na pozornici i u drugim raznim lepim veština-ma. Ali tada
je mladić, koji je toliko obećavao, odjednom napustio sve i
vratio se ovamo u zemlju, pa u svoje rodno mesto, gde je, kao
nastavnik, godinama izvodio jedan po jedan naraštaj od prvog
razreda do mature, počinjući uvek iznova. Ništa nije napisao ni
objavio. Život mu je prošao siv i jednoličan. Bio je planinar i
voleo da peca pastrmke u gorskim reči-cama, ali ni u tome nije
pokazivao neke strasti ni naročite veštine. Sad živi kao starac, u
penziji, i viđa se samo na jutarnjim samotnim šetnjama.
Veliko je bilo razočarenje toga njegovog nastavnika kad se
Jakov posle mature odjednom resio da ne ide na dalje studije i
stupio na službu u skromnu lokalnu banku.
U toj banci Jakov je proveo četrnaest godina. Svi su ga,
naročito u poslednje vreme, smatrali alko-holičarem, i to onim
od najgore vrste koji »pije ispotiha«. To je on znao, ali je isto
tako znao da mu ne mogu ništa, jer je među najboljima na poslu,
tako reći neophodan. U službi je ne samo napredovao kao i
drugi nego je nagrađivan. Nije se desilo
72
ono što su mnogi predviđali, a njegova žena prva, nije mu
»rakija mozak popila«. Naprotiv, njegov mozak je pio rakiju, ali
se držao dobro, i Jakov se, isto kao u đačkim godinama, kad je
trebalo da ide i studira za »matematičkog genija«, brzo i
nepogrešno snalazio u računima i svakoj vrsti računskih poslo-
va. I sam je primećivao neizrečeno divljenje i skrivenu zavist
slabijih od sebe, ali nikad nije mogao da shvati čega tu ima
izuzetnog i neobičnog. Znao je samo da se tim svojim darom bar
donekle iskupljuje u očima sveta, i verovao da će tako biti i ubu-
duće. Tako je mogao da čeka i dočeka svoj valjda ne daleki kraj,
jer otkrića i zadovoljstva koja pruža piće, kad se tako pije,
pretežu sve one neprilike i bede koje dolaze sa porodične,
društvene i službene strane. Tako je bar Jakovu dugo izgledalo.
Nego, drugo je što čoveka zbunjuje i plaši. Drugo i teže! A to se
teže i kazuje.
Tu Jakov uzdahnu glasno, tu promeni i ton govora i
položaj u kome je sedeo.
Ne, on se nikad nije bojao stvarnog života ni odnosa koji
vladaju u njemu. Ali se smrtno uplašio bezimenih, nadmoćnih
snaga koje nevidljivo kruže u ljudima i oko ljudi i o svemu
odlučuju umesto njih, što znači da stvarno vladaju ljudima. A
sve te snage imaju isto poreklo i mogle bi da nose jedno zajed-
niko ime — alkohol. Rakija koju su naši stari popili, kad nas
nije bilo ni u klici, kao i ona koju mi pijemo i moramo da
pijemo, upravlja tokom naših misli, daje boju našim osećanjima
i u znatnoj meri određuje naš način života i naš odnos prema
svetu. Na kraju, ta rakija je svuda oko nas, kao neprolazan
okean od koga nema spasa.
Jednog dana Jakov je uhvatio svoju ćerku kako, misleći da
je niko ne vidi, žedno ispija malo piva što je ostalo na dnu čaše.
Po ćelom njenom držanju, njenim pokretima i naročito njenom
pogledu, video je sa užasom da je sve već poplavljeno i
zatrovano, i
75
 potomstvo i potomci potomaka. Otrov je utoliko opasniji što je
postepen, prijatan i prividno bezazlen. Čitavi naraštaji, oni
ispred nas kao i oni iza nas, robovi su alkohola i unapred
osuđeni, pa ma šta radili i ma kako se branili. Dete alkoholičara,
sve ako usled naročitih subjektivnih okolnosti samo i ne bude
alkoholik, postaje čovek koji se ne snalazi u životu i usled toga
mnogo i uzaludno pati, i pre ili posle propada.
Živeći i razmišljajući u poslednjim godinama svoga života,
došao je do tog zaključka. Alkohol je otrov koji ovakve kao što
je on vodi na svaki način ka samoubistvu. Razni su samo putevi
kojima se do toga dolazi i različit samo oblik toga samoubistva,
kao i suma bola i patnje koja ih prati na tom putu. Ako alkohol
čoveka brzo osvoji, i načne u njemu bitne životne centre, tako da
telesno orone i duhovno klone do potpune obamrlosti i uzetosti
— to je povoljan slučaj, jer stvar, ma koliko da je ružna i teška,
bar ne traje dugo; pod anestezijom alkohola, žrtva ne oseća svoj
pad, i umire ne sagledavši svoje pravo stanje. Mnogo je teži i
složeniji slučaj onih koji se odaju piću, ali i pored toga dugo
sačuvaju svežinu duha i snagu tela. Njihova osetljivost se razvije
do bola. Njihova misao ne stane i ne otupi, nego ih vodi
pogrešnim putevima; i ukoliko je oštrija i pronicljivija, utoliko
gore po njih. Njihov duh je živ i budan, zapaža sve, ali boluje od
neizlečive bolesti da se sa svim što sretne i ugleda lako i
nezdravo mesa, jedini i poistovećuje. Oni pate od pogrešnih
predstava i manijački vide sebe u svemu i misle da sve mogu da
prime u sebe. To ih nagoni da izvode pogrešne zaključke i
dolaze u nestvarne odnose sa ljudima i događajima. Unutrašnjost
tih ljudi liči na neku oštećenu telefonsku centralu koja radi, ali u
kojoj su sve žice isprepletane tako da oni čuju stotine razgovora,
poziva i pitanja u isti mah, a ne čuju ono što se na njih odnosi i
što bi jedino trebalo da
74
čuju, nego se samo uzaludno muče da se u tom haosu snađu.
Oni ne vide uvek jasnu granicu između onog što jeste i što nije,
ne razlikuju ono što može biti od onog što ne biva. Covek
otrovan alkoholom pati od povremenog ludila. Njegov mozak je
kao razgra-đeno imanje u koje svak može u svako doba, bez
zapreka, ući i uneti što god hoće.
Jakov se i ne seća kad je to počelo u njemu. Vrlo rano. Još
u mladalačkim godinama, pre ženidbe, kad nije pio mnogo ni
redovito. Načuvši nešto, iz novina ili razgovora, o raznim
krađama i preva-rama, prestupima i zločinima, počeo je da ih,
odjednom i bez ikakva razumna osnova i razloga, dovodi u vezu
sa svojom ličnošću. To se dešavalo naročito kad bi o takvoj
stvari saznao nešto iz novina koje je, usamljen i nezadovoljan,
čitao kraj rakije, u uglu neveselog bifea, ili kad bi o tom čuo on
neprijatnih ljudi koji u glasu imaju nečeg prekornog i izazivač-
kog. Tada bi mu odjednom krv udarila u glavu, ovratnik
postajao tesan, i znoj orosio čelo.
Od tog trenutka počinjala je njegova »veza« sa mračnim i
ružnim delom za koje do tada nije ni znao da postoji. Sve što
bi video, čuo ili čitao, on je sada primao i ispitivao samo sa jedne
tačke gledišta: da nije na neki dalek i posredan način i on upleten
u tu tešku i odvratnu stvar? Dobro je znao i često ponavljao sam
sebi da tu nikakve veze nema i ne može biti. Jedno vreme bi i
uspevao da se održi u toj jasnoj i logičnoj svesti. Ali već sutradan,
ili još istog dana, povodom neke vesti u štampi, neke reci koju bi
čuo u prolazu, ili mutnog osećanja koje bi odjednom iskrslo u
njemu, sve je počinjalo iznova. Tek što je zaključio da »veze
nema i ne može biti«, uhvatio bi sebe kako grčevitim naporima
misli traži alihi koji bi najubedljivije dokazo njegovu nevinost u
toj stvari. I opet bi uzalud nastojao da se seti svoje ^'■jasne i
logične svesti« i da pomoću nje potisne s^^oja luda strahovanja. I
u tim trenucima, on je, doduše,
75

znao da nema i da ne može biti ni senke od neke njegove
krivice. Pa ipak, sva je njegova unutrašnjost bila
uznemirena i sve misli zamršene. Nije krivac ni sukrivac,
toliko zna i uviđa, a opet po nečem, sam ne zna po čemu,
mogao bi to i biti. Nekim glupim i zamršenim sticajem
okolnosti moglo bi se, na primer, desiti da i njegovo ime
bude u toku istrage pomenuto, da bude salušavan, bar kao
svedok.
Takve pomisli i takve bojazni kočile bi mu dugo rad i
mutile svaku radost. I snivao bi o tome. A novine je
otvarao sa strahovanjem, i sa strepnjom se odazivao na
telefonske pozive, naslućujući mogućnost, sam ne zna
kakvih to, teških i mračnih vesti
i poruka.
Takav poremećaj traje obično dve do tri nedelje, sa
kraćim ili dužim zatišjima, bez kojih bi bio neizdržljiv,
oduzima mu dobar deo životnog veselja i radne
sposobnosti, često dovodi do očajanja i pomisli na smrt i
nestanak kao jedini izlaz. A onda — stane da bledi i
iščezava. Još ponekad se javi, pred veče, sa buđenjem, u
noći, kad i inače sve aveti u čoveku ožive. Najposle,
nestane potpuno. Zbriše ga spasonosni zaborav ili ga
smeni, drugim nekim povodom, neka nova pogrešna
predstava, isto toliko živa i mučna, i isto toliko nestvarna i
prolazna.
A za ćelo to vreme on živi kao i svaki drugi čovek,
vršeći svoje građanske dužnosti i krećući se među ljudima.
Nikom ne kazuje svoje patnje ni svoja strahovanja. Jer,
nesreća i jeste u tome što otrov alkohola najpre usami
svoju žrtvu, stvori oko nje pustinju, odvajajući je, sve
postepeno i polagano, od porodice, poznanika i prijatelja,
od svih koji čoveka okružuju i ne daju mu da padne, a
vezujući je sve čvršće za svet nepostojećih grehova i
uobraženih
odgovornosti.
I naj posle, iza svakog ovakvog »napada«, koji
nestane bez traga, ostaje ipak u čoveku neki cm talog. I
što je kriza bila jača i dugotrajnija, to je
76
talog crnji, teži i obilniji. Tako da svaka naredna kriza
zatiče žrtvu manje otpornom i pogađa je jače. Razume se
da živ čovek beži od svega toga, koliko može, i spašava se
kako ume. Ne znajući ništa bolje, on i tu tajnu ranu, koju
mu je zadao alkohol, leci — alkoholom. Tako je činio i
Jakov, iako je lek pomagao sve manje, a patnja bivala sve
veća, dok se nije jednog dana, posle petnaestak godina
mučenja, setio da i njihova kuća ima tavan i potkrovlje. To
je bilo kao neko otkriće i spasenje na vidiku. U jednom
trenutku, kad nikog nije bilo u kući, uzeo je dugi gajtan od
belih zavesa koje je žena tih dana dala u pranje, i zaputio
se na kućni tavan. Tu je
bio kraj.
Ali, priče o alkoholu nemaju kraja. Bar ne tako brzo.
Posle vešanja na tavanu, koje je mnoge iznenadilo, Jakov je
sahranjen na koševskom groblju, a porodica je nastavila da
živi, u senci onog što se desilo, teškim životom, na
tankoj penziji. I živela je, oskudno ali pristojno. Majka je
bila okretna žena, a deca su dobro učila. Cerka je studirala
tehnologiju i završila lako i dobro svoje studije, ali upravo
kad je trebalo da dobije nameštenje, obolela je od teške,
neizlečive melanholije. Dve godine je provela u duševnoj
bolnici. Poslednjih meseci ležala je kao mrtvac i odbijala
svako jelo. Hranili su je veštački. Tako se i ugasila
jednog dana, neprimetno. Stariji sin je poginuo kao student
na samom početku rata, pri nemačkom bombardovanju
Sarajeva. Mlađi je završio škole i odavno je nasatvnik
fiskulture. Pre dve godine se oženio. To je snažan i vedar
čovek u najlepšim godinama; ne pije kapi alkohola, ne puši,
živi za sport i gimnastiku. Ali ko može predvideti šta će
još biti od njega, a šta od njegove dece.
Eto, to je bleda i površna slika jedne porodice, kaže
Jakov na kraju. Ali, on nije došao da to ispriča. Nikako. I
zašto bi to pričao? Kakva mu je to tužna slava! Nije
uopšte u pitanju njihova porodica. Dobro,
77
neka ide sve kud je pošlo! Ali takvih kao što su oni ima na
hiljade i hiljade. To je pitanje alkohola koji zamračuje, podgriza
i uništava ljudima život kroz naraštaje. Usred mirnih vremena i
civilizovanog života ljudi, otrovani pićem predaka, truju sami
sebe i svoje potomstvo, javno, mirno i slobodno, kao da čine
najprirodniju i najbolju stvar na svetu. Zar to nije pitanje kojim
bi živi trebalo da se pozabave? A zatim, onaj beskonačni lavirint
nasleđa koji se, kad je reč o čoveku, otima svakoj sigurnoj
proceni, svakom i najsuptilnijem računu! Problem je prost, i
stravičan u svojoj jednostavnosti. Ni zdravom i trezvenom
čoveku nije lako probijati se kroz teški i složeni ljudski život, i
biti čovek. Sve snage našeg tela i sve svetlosti našeg razuma
jedva da su nam dovoljne da se održimo i napredujemo, a mi se
još opijamo i trujemo, sebe i druge. Je li to zaista tako? I kako je
to mogućno? Kad bi se živi ljudi, koji svi odreda hoće i vole da
žive, sakupili negde, seli i zamislili se i, prešavši rukom preko
očiju, upitali se je li zaista mogućno da oni koji se tako uporno
brane od bolesti, patnje i smrti, u isto vreme sami gaje sve te
bede, i šire ih na svoje potomstvo — tada bi valjda postalo jasno
svima da tu treba nešto menjati, da se treba braniti. On zna da se
protiv toga zla i radi. Postoji nauka, postoji društvena borba
protiv alkohola i njegovih posledica, kao i protiv svih droga i
opojnih sredstava. Ali šta je sve to? Tužno malo. Protiv svake i
najnevinije epidemije preduzima se i čini više. Toliko nevolje su
savladane i otklonjene zauvek od čoveka, a pred ovim apsurdom
stojimo nemoćni, iako sve zavisi od nas samih. Razmišljajući o
tome, on se često pitao zašto je tako. Eto, na pri-mer,
književnost! Piše se toliko; svuda, o svemu i svakojako; pa zar
se ne bi moglo i o tome pisati? Ali snažno, oštro. Prikazati stvari
onakvima kakve jesu, opomenuti ljude, prodrmati savesti,
alarmirati zakonodavce, higijeničare, ćelo društvo.
78
Tu Jakov zastađe za trenutak, a onda položi obe ruke
dlanovima na sto, kao da bi hteo jače da obe-leži svoje
prisustvo, i zagleda mi se pravo u oči.
— Zbog toga sam ja danas došao do tebe. Da bar
porazgovaramo.
Porazgovarali smo. Razgovor je trajao dugo, a bio je
onakav kakav je mogao biti. Otprilike, kao da emo ogroman
kameni blok podigli za delić sekunda uvis, pa ga opet pustili da
se vrati u svoje ležište. Mnogo reci i ubrzanih ili isprekidanih
rečenica, a sve zajedno: ništa.
U neko doba Jakov se digao i oprostio kako se opraštamo
sa drugovima iz detinjstva koje smo vi-deli posle mnogo godina
— nekako sporo a rasejano. Opraštao se kao čovek koji zna što
zna, ali ne želi da dosađuje i, stvarno, i ne veruje mnogo da će
nešto postići ovom posetom.
Ispratio sam ga do u dvorište. Otišao je ne okrenuvši se i
ne rekavši reci. Nestao je iza velikih avlijskih vrata, ali tako
nekako da nisam primetio ni kako su se otvorila ni kad su se
zatvorila za njim.
79
 PRIČA
Do maločas je sedeo tu jedan od mirnih i prijatnih
posetilaca, Ibrahim-efendija Škaro. On je, uop-šte, izuzetak
među mojim gostima. Retko se javlja, a kad naiđe, ne ostaje
dugo. Već od prvog trenutka, on i sedi i razgovara tako kao da
bi se svakog časa mogao dići, učtivo oprostiti i — otići. A kad
se desi da zasedne i da se raspriča, to je pravi praznik. Nikad on
ne priča o sebi, ne brani se i ne pravda, ne veliča i ne nameće.
Dok drugi redovno žele da uđu u moju priču, i ponekad to
neumesno i nasrtljivo traže, on bi, naprotiv, više želeo da ga
nigde ne pominjem i, ako već iznesem neku od njegovih šala, da
ne kazujem čija je.
Ispratio sam Ibrahim-efendiju, vratio se i opet seo na svoje
mesto na kome sam ga sve dosad slušao. Izgleda mi kao da nije
ni napustio moju sobu, kao da je nešto njegovo, nevidljivo ali
živo i stvarno, ostalo iza njega tu i nastavlja da mi priča, i to ne
recima nego neposredno, samim živim smislom Ibra-him-
efendijinog pričanja. Slušam tišinu svoje sobe kako mi priča
dalje, i s vremena na vreme klimanjem glave potvrđujem to što
čujem. Da me ko sa strane posmatra, pomislio bi da nisam pri
čistoj pameti. A ja to slušam sami, inače nečujni, izvor svih
Ibrahim-efendijinih priča.
Njegov otac, Hamidaga Skaro, bio je u svoje vreme jedan
od uglednih ljudi ovog grada. Njegova
80
je reč — reč pravednog i neustrašivog čoveka — važila kod
vlasti i među građanstvom i često bila presudna. Oženio se
dockan, čuvenom lepoticom iz Sulejmanpašića kuće, a proveo je
sa njom u braku svega pola godine.
To je bilo pre nešto više od sto godina, u vreme kad je na
Bosnu stigao Dželaludinpaša, pozvao sebi u Travnik prvake iz
ćele zemlje, i na pre varu ih sve poklao kao nemoćnu jagnjad.
Hamidaga, koji je takođe bio pozvan u Travnik, ali nije
hteo da ode i odvraćao druge od tog puta, otvoreno je iznosio
svoje mišljenje i osuđivao vezi-rova nedela. Uplašeni, ali željni
pravde i odmazde, ljudi su ga slušali kako govori ono što svi
misle, a niko ne sme da kaže. Ali to je trajalo svega nekoliko
dana. Jednog petka, pre sumraka, kad se građani vraćaju svojim
domovima, susrela su ga četiri čoveka, na Atmejdanu, u blizini
njegove kuće. Da bi mu načinili slobodan prolaz, razdvojili su
se, po dvojica sa svake strane. U tom ga je onaj najbliži, s leva,
neočekivano udario nožem u grudi i oborio na mestu. Uz povike
kojima su zavarali svet što se još nalazio na Atmejdanu,
razbežale su se ubice na sve strane. Hrabriji prolaznici počeli su
da prilaze ubijenom i da dozivaju zaptije.
Tada se desilo nešto nezapamćeno. Na Skarinoj avlijl
lupnula su teška vrata, iz njih je istrčala mlada i lepa
Hamidaginica, bez feredže i jašmaka, u čarapama, onako kako
se zadesila na doksatu svoje kuće, sa koga je izgledala agin
povratak. Pretrčala je, tako otkrivena, pola trga, snažnim
pokretom ruku raskrčila sebi put među sakupljenim ljudima, i sa
muklim vriskom pala po telu oborenog čoveka kome je iz grudi
poslednjim, slabim ključevima šikljala vruća krv.
Ljudi su, snebivajući se, zakretali glave od ne-zabuljene
žene. Ubrzo su iz avlije istrčala dvojica Skarinih momaka. Jedan
od njih doneo je belu ši-
6 — Kuća na osami 81
roku bošču i njome pokrio ženi lice i stas, pošto su je najpre
odvojili od mrtvaca. Na bošči su odmah planuli tragovi njenih
okrvavljenih ruku. Uveli su je u avliju, a zatim viz pomoć
prolaznika uneli i pokojnika.
Tako je — u to niko nije sumnjao — smrt došla iz
Travnika po Hamidagu Skaru.
To je bio jasan znak vremena. Carski namesnici u Bosni
pretvorili su se u obične krvnike koji dolaze ne da primenjuju
zakon i štite građane, nego da ubijaju prvake, bilo u samom
vezirskom konaku u Travniku bilo posredno, preko najamljenih
ubica, po svim mestima ove zemlje. O tom se ogorčenim šapa-
tom pričalo po Bosni, a uz to se, kao čudo i strašan primer,
pominjala velika ljubav mlade žene koja je pogazila sve propise
i obzire i nepokrivena istrčala na ulicu, među svet. Jedni su je
osuđivali zbog toga, drugi branili i pravdali. Ništa od toga nije
dopirale do Hamidaginice koja je potpuno potonula u nemu
žalost za izgubljenim mužem. Tri meseca posle strašnog
događaja rodila je muško dete.
Još svega godinu dana negovala je svoga sina i dojila ga
svojim mlekom, zatrovanim mržnjom i ne-prebolnom žalošću, i
sve više kopnila i venula, a zatim je otišla sa sveta, ne našavši
reci za ono od čega je umrla. Tetke su prihvatile i odnegovale
posmrče.
Od deteta je postao mladić, od mladića čovek. Može se
naći još poneki starac koji ga se seća onakvog kakav je, dok je
živeo, hodao po Sarajevu — pričao.
Čudan čovek. Iz dobre i imućne kuće, i škole je učio, ali
nekim poslom, onim što se zove »ozbiljan posao«, nije se nikad
bavio niti se primao nekog zanimanja. Rođaci mu upravljaju i
njegovim delom imanja. Kad ga ugledate, iznenadite se. Ono što
ste slušali o njemu kao o duhovitom pričalu, u potpunoj je
suprotnosti sa njegovim izgledom. Onizak, rano
82
posedeo, sa dobroćudnim faunovskim licem, retkih pokreta, a i ti
su lagaini i teški kao da je sav zapleten u nevidljive lepljive
konce iz kojih se neprestano i uzaludno izvlači. Spor u svemu,
čaK i gleda nekako sporo. Neprestano žmirka i sve nešto
popravlja, čas na jednom, čas na drugom oku, čas oko usta.
Svaki pokret produžuje što više može. Tako je i sa recima. Cedi
i oteže kao da bira sve takve reci koje ne kazuju ništa i ne
obavezuju ni najmanje. Samo, ako posle kafe primi ponuđenu
rakiju, može se desiti da počne da priča. Kažem »može«, jer se
ni to ne dešava često. Tada se, kod druge čašice, strese kao da
zbacuje sa sebe sve one nevidljive konce i uzice, oslobodi se
žmirkanja i onog nervoznog »popravljanja« lica, ne pije više ni
kapi rakije, malo i puši. Profil mu se izoštri, reći povezu i glas
ujednači; sav čovek oživi, kao da okrilati; i tada ga niko ne može
stići ni nad-mašti ni u brzini ni u duhovitosti ni u izraišljianju.
Ono što je u tim pričama izuzetno i neobično, to je njegova
sposobnost da slušaoce uvek iznenadi nečim — poznatim. Na
žalost, njegove su priče, kao mnoga usmena kazivanja,
neponovljive. Pri svakom pokušaju da se one prenesu ostaje
samo suvi kostur, i vi se i sami čudite i u čudu pitate kako i kada
su se, u toku prepriča van ja, izgubili životni sokovi i velika draž
Ibrahim-efendijine priče. Ni Ibrahim-efendija sam ne voli da ih
ponavlja. U većini slučajeva, on zaboravlja svoje priče koje
sagore kao cigar duvana, a nemaju imena ni početka, ni jednom
zauvek utvrđenog oblika.
Tako, ponekad, sedeći među prijateljima koji se, posle
dugog i uzaludnog očekivanja, i ne nadaju više priči, on
odjednom progovori, kao da nastavlja neko davno započeto
kazivanje, toplo i poverljivo, name-njeno samo vama.
Već od početka, slušaoci se tresu od uzdržanog smeha, ali
se savlađuju, u želji da im ne promakne nijedna reč. Pa ipak,
retko se desi da Ibrahim-efen-
6*
83
dija uspe da ispriča ćelu priču, jer čim slušaoci naslute njen kraj,
koji je uvek neodoljivo smešan, sve kočnice popuste, i oni prsnu
u grohotan smeh u kome se više ništa ne čuje. Docnije, kad se
smeh slegne, Ibrahim-efendija je već završio svoju priču i sedi
miran i nepomična lica.
Posle može satima da sedi, slušajući druge i smeškajući se
nedužno, ali može isto tako odjednom da počne drugu priču,
opet bez pravog početka, kojoj će se kraj isto tako izgubiti u
opštem smehu slušalaca.
Slušajući njegova pričanja izgleda vam da to život, bogat i
raznolik život, priča sam o sebi, a Ibrahim-efendija upada samo
s vremena na vreme, na presudnim mestima, sa reč-dve, kao da
je i sam slušalac: »Eto sad!«, »Cuj ovo!«, »Nuto, vidi!«
U tim njegovim pričama ima trista čuda i svako-jakog jada,
ali još više smeha; ima krivica i krivaca, nasilnika, glupaka i
varalica, ima dobričina, žrtava ljudske gluposti i ljudske potrebe
za varanjem drugih i sebe, ali sve je to osvetljeno naročitim
načinom pričanja, pa iako može da rastuži čoveka, ne može da
ga uvredi ni obeshrabri. Zasmeje ga u svakom slučaju. Sve što
se u životu javlja i dešava, ljudi, događaji, životinje i mrtve
stvari, sve tu ima svoju vrednost i svoje visoko mesto. I sve se
završava sme-hom koji ne boli i ne ogorčava. Ponekad ljudi koji
po svojoj prirodi mrko i zloćudno gledaju oko sebe prebace
Ibrahim-efendiji da je u njegovom neobičnom pričanju sve
ublaženo, ulepšano i povišeno, a on im odgovara mirno: »Neće
biti da je tako. Ne uljepšavam ja ništa. Nego, da vi ružno ne
gledate?«
Ali, to biva retko. Obično on ne brine o sudbini svojih
priča ni o tome kako ih ljudi dočekuju i tumače. Ne brani ih i ne
objašnjava. Smeška se i ćuti, ili priča nove. Samo se s vremena
na vreme i sam čudi: »Nuto, vidi!« A ljudi vole njegove priče i
primaju ih takve kakve su; mnogi su, slušajući ih od mladosti,
navikli na njih tako da im se čini kao da
84
dobar deo života, sa svim povoljnim i nepovoljnim događajima,
tek u tim pričama dobija svoj pravi oblik i puno značenje; ono
što u njih ne uđe može se zaboraviti ili izmeniti, dok Ibrahim-
efendijine priče žive dugo i idu od usta do usta po celoj Bosni.
Bivalo je da neki prvaci, državni službenici i »ljudi od
posla« nisu dobro primali ni Ibrahim-efen-diju ni njegove priče
u kojima su nalazili povoda za ljutnju i osudu, iako ne bi umeli
pravo da kažu zašto. Smeju im se često i sami, ali ih vređa,
izgleda, to što se toliki ostali ljudi smeju, i čini im se da smeh,
sam po sebi, može da ima nečeg razornog i da umanjuje u
građaninu smisao za red i poslušnost. Ne kazuju to jasno ni
otvoreno, ali često ispoljavaju svoje omalovažavanje prema
Ibrahim-efendiji kao osobenjaku i dokoličaru, koji sve pretvara
u priču i okreće na šalu, i podsmevaju se prezrivo i njemu i
njegovim pričama i onima koji im se smeju.
Sve to nije moglo uticati na Ibrahim-efenđiju ni da ne priča
ni da priča drugačije. Tako mu je život prošao u priči, sav kao
neka priča. Tako je i umro, posle navršene šezdesete godine,
nečujno kao prepelica u žitu. Nije imao ničeg od očeve predu-
zunljivosti i borbenosti. Nije se ženio ni ostavio poroda. Nije
živeo. Umesto takozvanog stvarnog života, čiji je udarac osetio
još u majčinoj utrobi, sagradio je sebi drugu stvarnost, sačinjenu
od priča. Tim pričama o onom što je moglo biti, a nikad nije
bilo, i što je često istinitije i lepše od svega što je bilo, on kao da
se zaklanjao od onog što je svakodnevno »zaista« bivalo oko
njega. Tako je izbegao život i prevario sudbinu. Sad već blizu
pedeset godina leži u groblju na Alifakovcu. Ali živi još pone-
kad i ponegde, kao priča.
85
 ROBINJA
To je susret koji čovek ne bi nikad poželeo da doživi, ali
koji se ne može ni izbeći. I ovo mi nije ni ispričala robinja
sama, nego teško i jednolično talasanje južnog mora koje, u
tami, uporno udara o temelje drevne i mrke novljanske tvrđave.
Ono je došlo jedne noći u ovu moju sarajevsku samoću,
probudilo me iz prvog sna i nagnalo da slušam njegovu priču.
Posle pohoda u Hercegovinu, koji je dugo trajao i o kome
se mnogo govorilo, očekivalo se hercegovačko roblje. A kad je
zaista stiglo, razočaranje je bilo veliko, čak i među decom koja
su, kao obično, istrčala i poredala se pored puta. Roblje je bilo
malobrojno i izgledalo jadno. Većina je prebačena odmah na
arbanaški brod koji je bio usidren u pristaništu. Manjina, koja je
ostala u gradu, pojavila se tek posle dva dana na tržištu. Toliko
je trebalo da se roblje odmori, opere i malo bolje odene.
Mali trg, sa sitnom kaldrmom, bio je u senci, ispod strme
stene i tvrđave koja je na njoj. Tu su za prodaju robova bili
podignuti kavezi od motaka ili letava. U tim kavezima robovi
su, izloženi pogledima, sedeli ili ležali, a izvođeni su iz njih
samo na zahtev ozbiljnih kupaca koji bi želeli da ih izbliže
ogledaju i procene.
86
U jednom, većem, kavezu bilo je strpano pet muškaraca,
seljaka, sve starijih ljudi, a u drugom, manjem, iepa, jaka i
stasita devojka koja je privukla na sebe pažnju još pri ulasku u
Novigrad. Držala se kao zverka, stalno prislonjena uz motke,
kao da želi da se provuče između njih.
Pored njenog kaveza sedeo je na niskom tronošcu jedan od
dvojice čuvara, dok je drugi šetao obalom. Obojica su imala
male puške za pojasom i kratke bičeve obešene o pojasu.
Desetak koraka podalje, uzbrdo, zaklonjena iza jedne
prizemne zgrade, bila je kamena uzvisina sa malom baštom. Tu
je sedeo trgovac robljem i razgovarao sa kupcima. Bio je
stranac, ali poznat na ovoj obali, čovek suvonjav a čvrst, oštra
pogleda i slobodna držanja. Zvao se Uzun Ali. Čuvari odozdo
dovodili su tu pojedine robove i robinje na ogled, i opet ih
odvodili dole u kaveze. A kupac i sopstvenik bi nastavili
razgovor o robu i pogađanje o njegovoj ceni i vrednosti.
Tu je, kao prva toga jutra, izvedena visoka devojka iz onog
manjeg kaveza. Zvala se Jagoda, bila je iz sela Pribilovića.
Kupac je sedeo u hladovini, pored Uzun Alije. Pred njim su se
dimili dugački čibuci. Robinja se držala kruto i zverala oko sebe
zapaljenim očima, izbegavajući svačiji pogled. Čuvari su je
naterali da raširi ruke, učini nekoliko koraka, i pokaže zube i
desni. Sve je bilo u redu i na svom mestu: rast, svežina i snaga.
Devetnaest godina. Istina, držanja je divljeg i odbojnog, ali to
joj treba odbiti na njeno sadašnje stanje i raspoloženje. Zatim su
je vratili u kavez.
Kupac koji je osmotrio robinju bio je meštanin Hasan Ibiš,
jedan od prvih aga ovog primorskog grada, ne možda po ugledu,
ali svakako po imetku. Mršav, ulegnutih grudi i upala lica, pušio
je mimo 1 bez znaka uzbuđenja posmatrao veliko i raskošno telo
seoske devojke koje se pred njim okretalo i ši-
87
 rilo. Isto tako ravnodušno razgovarao je, posle, preko
sporih dimova, sa Uzun Alijom o ceni ove robinje.
Svojim promuklim glasom on kaže trgovcu da je cena
od dvadeset i jednog dukata nečuveno prete-rana, a
udešena je tako ne bi li se kupac prevario pa »zaokružio« i
ponudio dvadeset dukata, ali takva se šlepa mušterija neće
naći. Ako mu ponude petnaest, najviše šesnaest dukata,
neka bude srećan. I to u nekom tamo daljem mestu, posle
dužeg putovanja i većeg troška, jer ovde se neće naći
kupac ni za tu cenu. Roba je obična, a na otkup se ne
može računati, jer je selo iz kojeg je robinja sravnjeno sa
zemljom i sve živo u njemu pobijeno. I na kraju, her^
cegovački rob se ovde teško drži, jer lako beži.
Trgovac odgovara nešto življe, ali isto tako sračunato
ravnodušno, i pita Hasanagu je li još ikad doveden ovakav
ženski rob u ovo malo mesto. Hasan-aga ćuti i samo
odmahuje rukom, a trgovac nastavlja:
— To nije devojka, nego tvrdi grad. Sam si video.
Nije ovo vodano po pijacama za roblje niti je čmalo po
magazama. A što se otkupa tiče, ovo i nije roba za otkup.
Ko ovo jednom kupi — znaj dobro! — taj to više ne
prodaje. A ako baš hoće da proda, može u svako doba
dobiti za nju svoje pare, i koji dukat više. A što se bežanja
tiče, svaki rob može pobeći. Ali, šta da ti duljim! Espap
govori! Retka prilika!
Zatim govori još nešto, sniženim glasom, glumeći
topal i tužno-poverljiv ton, tako kao da, tobože nehotice i
na svoju štetu, odaje samo svoju poslovnu tajnu.
Hasanaga sluša rasejano. Zna on dobro da u
trgovčevim recima ima i laži i istine, naslućuje otprilike i
koliko laži a koliko istine, ali nije to ono što njegovom
licu, pored sve prividne ravnodušnosti, daje neki brižan i
napregnut izraz. U drugom pravcu idu njegove glavne
misli.
m 89
On sam potiče iz došljačke porodice, bogat je i
uticajan čovek, ali skorojević. I to takav da ni u snu, a
kamoli na javi, ne može da se oslobodi misli o svom
niskom poreklu koja sve njegove napore i sve uspehe vuče
naniže. Njegova žena je od Alaj-begovića, najstarije i
najuglednije novljanske porodice. Oženio se pre šest
godina. Prve godine našla im se devojčica. Jedva su je
održali. I sad je slabačka i zaostala u rastu. A žena nema
više dece, niti će je, izgleda, imati. Hasanaga, koji je
oduvek bio poznat kao sladostrasnik i čovek neumeren u
tim stvarima, nije se ni prve godine zadovoljavao samo
svojom ženom, a sada pogotovu. Udešavao je stvari tako
da u kući uvek ima poneko mlado i lepo stvorenje među
poslugom. Ne zato da bi se zadovoljio, jer u kućno čeljade
se ne dira, pa ma to bila i robinja, ali je voleo da pored
hladne i mršave žene i bolesne kćeri vidi oko sebe nešto
snage i lepote. Inače, izvan kuće traži on kupovnu ljubav,
pa i to krije od sveta, a naročito od žene, koliko god može.
Mršava, pametna, odlučna i, nadasve, gorda Alaj-
begovićka, koja strogom materinskom rukom vodi sve u
njihovoj kući, teško se miri sa njegovim skokovima, a
Hasanaga ne želi nikako da je uvredi i ozlovolji dokraja, ni
zbog nje ni zbog njene ugledne braće. (On je sa njenom
braćom odrastao, zajedno sa njima ratovao, lovio i
učestvovao u svakojakim mladalačkim podviizma.) Ona
malo govori, ne žali se i ne preti, ali je teško izdržati
pogled njenih modrih alajbegovićevskih očiju.
Juče, kad mu je Uzun Alija učinio ponudu, on je u
razgovoru sa ženom izdaleka nagovestio da se javila dobra
prilika i da bi jevtino mogao nabaviti robinju koja bi
pomagala u kući ili radila u bašti. Žena ga je prekorno
pogledala, tako da je oborio oči, i rekla da ona posluge
ima dovoljno, da njoj robinja ne treba i da je neće trpeti u
kući. To je kazala tiho ali tvrdo i odlučno, sa slabo
skrivenim
gađenjem u glasu. Pred tim glasom i pogledom, Hasanaga se
osećao postiđen i nemoćan, i redovno ustupao i odustajao od
svoje namere, bar prividno, a stvar izvodio posle prikriveno i
zaobilazno; ponekad i odustajao od nje.
I sad, dok razgovara sa trgovcem o vrednosti i ceni ove
robinje, on se seća glasa i pogleda svoje žene i nije još nikako
načisto šta bi se ovde moglo uraditi, i da li će uopšte moći da je
kupi i drži u svojoj službi. Pa ipak, on produžuje ovo pogađanje
preko čibuka i sa prijatnošću i nekim gotovo čulnim
zadovoljstvom sluša kako Uzim Ali vesto hvali svoju robu.
A dole, nekoliko koraka niže, seđela je robinja u svom
kavezu, podvijenih nogu, sklopljenih očiju, sa potiljkom
zaglavljenim među dve grubo tesane žioke.
Napreže se da misli i da mišlju obuhvati svoj položaj, da
potraži izlaz ili bar oceni stepen bez-izlaznosti; napreže se, ali
uzalud. Seća se da je nekad umela da misli o svemu što se
dešavalo oko nje, i to ne samo o prijatnim stvarima nego i o
nestalom jaretu ili nekoj drugoj šteti, i o bolesti ili neslozi u kući
ili u rodbini. Ni onda nije mogla uvek da potpuno i dokraja
domisli svaku svoju misao ni da sagleda izlaz; pa ipak, mogla je
da misli i da ga mišlju traži. Ali to je bilo pre nego što je naišao
onaj crni dan i nego što je nestalo njihovog sela i njenog roda sa
njim. A sad ne može ni to.
Nema ni osnova za misao, ni sposobnosti za napor. Nema
njenog sela Pribilovića. Od njega je ostalo zgarište. Cim je do
temelja izgorelo ono tridesetak kuća koje sačinjavaju njihovo
selo, u istom trenu podigli su se u njoj, sami od sebe, novi Pri-
bilovići, crni, teški i mrtvi, i leže joj u grudima i ne daju da
duboko udahne, a ljudi se, njeni ljudi, ukoliko nisu pobijeni,
pretvorili u roblje i rasturili po svetu. I ona sama je rob, i samo
rob. Tako živi i
90
ii
jedino tako može da vidi svet i ljude oko sebe, jer se slika sveta
u njoj zamračila i izokrenula. Rob je čovek, robovi su žena i
dete, jer od rođenja do smrti robuju ponekom i ponečem. Rob je
drvo, rob kamen i nebo sa oblacima i suncem i zvezdama, rop-
kinja je voda, i šuma, i pšenica koja sad negde — negde gde nije
pogorelo i potrveno — mora da klasa; ni njenom zrnu se ne ide
pod žrvanj, ali mu valja ići, jer je rob. Ropski je govor kojim se
ljudi oko nje sporazumevaju, bez obzira na to kojim jezikom
govore, i sav se može svesti na tri slova: rob. Ropstvo je život
vaskoliki, onaj što traje i dotrajava, kao i onaj koji je još u klici,
nevidljiv i nečujan. Rob je san čovekov, roblje su uzdah,
zalogaj, suza i misao. Ljudi se rađaju da bi robovali ropskom
životu, i umiru kao robovi bolesti i smrti. Sve rob robu robuje,
jer nije rob samo onaj što ga vezanog prodaju na trgu, nego i
onaj koji ga prodaje, kao i onaj koji ga kupuje. Da rob je svak ko
ne diše i ne živi među svojima, u Pribilovićima. A Pribilovića
odavno već nema.
Nema Pribilovića, nema njene kuće ni njenog roda. Pa
onda da nema ni nje! To bi bio jedini lek i najkraći put ka
spasenju. Zbog života odreći se života. Stalno joj se privida
plamen, a sa njim upo-redo ide želja: nestati u tom plamenu! Da
nestane, ali posve i zauvek, kao što je sve njeno nestalo. Da, ali
kako?
Otvorivši oči, pogled joj pade na sopstvene ruke, rumene i
jake, pa na gole noge u tankim opancima, i one pune krvi, i
teške. Sve to za nju nepostoji, i ne treba joj, ali eto tu je, živo i
toplo, i protiv njene volje. A sve bi to, zajedno sa očima koje
vide, trebalo da sagori i nestane, pa da se ona oslobodi nesreće i
zlog sna koji za poslednjih nekoliko nedelja, budna i u snu, ne
prestaje da sanja. Još to da se zbriše, pa bi ona bila opet sa
svojima, tamo gde je sve njeno.
91
 Ali svet postoji, svet bez Pribilovića, koji je isto što i
ropstvo i sram i neprestan bol, a u tom svetu njeno telo,
puno krvi, vatre i snage, neuništivo — diše i traje dalje. Pa
kad je tako, onda neka nestane sveta, celog sveta, zajedno
sa njenim telom. Tada će biti račun čist i izveden dokraja.
Neće postojati ništa. Znači, biće dobro, ili bar podnošljivo,
jer neće imati šta da se podnosi.
Tako je mislila, a u isto vreme uviđala je da njena
slaba i vrludava misao ne može ništa; ni ka-tanca na
kavezu ne može prelomiti, a kamoli da pogasi ovo vida, i
krvi i vrelog daha u njoj, ili čak ceo strašni, nevidljivi svet
oko nje. Ne može, ali ipak ona osluškuje tu svoju misao i
neprestano ide za svojom jedinom željom.
Naslonjena leđima na drvene prečage svog kaveza,
odupire se nogama o sitnu kaldrmu. Ruke su joj na prstima
skrštene, a oči sklopljene; kad ih za trenutak otvori, pogled
joj krene sa kaldrme ispod nogu, preko mrtvog lica neke
kućerine i njenog krova, na zidine crne tvrđave i uzak
pojas vedrog neba iznad njih. Odmah zatim ona sklapa
ponovo oči, čvrsto, sve čvršće, kao da ih nije ni otvarala i
kao da ništa nije ni videla. Ne postoje više kuće, ni male ni
velike, sve su pogorele, a ovo je zlo priviđenje. Ne postoji
nebo, jer je nestalo u dimu i plamenu zauvek.
Ne^treba gledati. Ni disati ne treba. Disati to je isto
što i sećati se, a to znači ne videti ono što gledaš, nego ono
što si video u svetlosti požara i vrtlogu pokolja, ne znati do
jedno: da nikog tvoga nema više, a da ti živiš kao
čudovište, i prokletstvo, i sramota. Eto, to znači disati.
Skočila je i stala kao zverka da premera prostor u kavezu.
— Neću da dišem. Neću!
Govorila je to poluglasno i siktala od gneva.
Idući tako iz jednog ugla u drugi, ona primeti da je
stražar, koji se bio za trenutak udaljio, ostavio
92
kraj samih vrata svoju rasklopljenu stolicu. Prvo se
zagleda u nju, a onda čučnu, provuče ruku između žioka,
dohvati stoličicu za jednu nogu i stade da je okreće i
namešta, dok nije uspela da je sklopi i uvuče u kavez. Ne
povezujući svoje misli i ne objašnjavajući sebi svoje
postupke, otišla je na drugi kraj kaveza, rasklopila stolicu i
postavila je uz same prečage, a zatim se popela na nju, kao
što čini dete koje ostane samo i počne da izmišlja neobične
igre.
Oslanjala se sve jače leđima o dve prečage kaveza,
među koje se sve dublje uglavljivao njen potiljak. U isto
vreme pritiskivala je nogama čvrsto stoličicu ispod sebe.
Bivalo je tako, ali davno u detinjstvu, da sedne u
drvenu stolovaču u kojoj inače samo njen otac sedi, i da se
celim naporom svog malog tela njiše, i to samo na dve
noge velike tronožne stolice. Njiše se, i njiše, nalazeći
bolnu slast u strepnji da bi mogla izgubiti ravnotežu i pasti
zajedno sa stolicom. Slično je i sada. Klati se, klati, dolazi
do pada, posve blizu, pa se opet vraća u ravnotežu, ali
svaki put se sve manje vraća, a sve jače zabacuje glavu i
sve je više zabija među dve motke. To strašno boli, peče
kao plamen. Da, plamen, to ona i hoće u ovom trenutku,
kad onim istim naporom koji svako mlado telo
upotrebljava za održanje i odbranu, traži svoje tmištenje.
Nestati, da bi nestalo svega.
Tako je, da nestane svega, svega što živi i diše, što je
stvarno i opipljivo i što ima veze sa ljudima, sa ognjem,
bitkom, pomorom ili ropstvom. Da nestane sveta! Ili da ga
nije uopšte ni bilo? Da, nikad, nikad! To je bolje. To bi
značilo da nije bilo, i da ne može biti, ni krvi ni paljevine
ni zarobljavanja, ni tuge ni rastanka sa onima koje
volimo. Ničeg!
Samo na dva mesta odupirala se o tvrdu podlogu,
potiljkom i tabanima, a između te dve tačke, u grčevitom
luku izvijeno ćelo njeno telo kao telo
93
mrtve ribe. Cvileći prigušeno od bola, stezala je zube i
grčila mišiće. Činilo joj se da bi tako mogla zaustaviti i
samo srce; grč bi prestao i, najposle, srce bi stalo, pao bi
mrak koji se ne diže, i nestalo bi nje i sveta.
Odupirala se sve jače, a u potiljku, užlebljenom
između dve čvornovite motke kaveza, osećala je bol koji
biva sve oštriji, i već počinje da prelazi u tupost. Pa to se
ona, zajedno sa velikom očevom stolicom iz detinjstva,
prevrnula i lebdi u neprirodnom položaju; njena stopala ne
dodiruju više ni površinu male stolice ni sitnu kaldrmu, i
njeno telo visi niz drvene motke, sa vratom stegnutim
između njih.
Kao da se odjednom svet obrnuo; na njenim
tabanima, koji su ostali bez uporišta, kao da počiva ćela
zemlja, svom težinom, i nemilosrdno sabija njenu glavu
sve dublje među dve tvrde motke koje se pretvaraju u
omču, u tesnac kroz koji sada valja proći nekud na drugu
stranu, kao u trenutku rođenja. Tupo i slabo, ali
neočekivano bolno, nešto puče, u vratnim pršljenovima, a
sa tim zvukom krenu telom talas mraka.
Pre nego što je taj taman a ognjen talas stigao da je
ćelu obuhvati, u njoj još jednom živnuše nagon i strah:
odjednom pomisli da se spašava i vrati u prvobitni
položaj. Poput munje šiknula je i razlila se po njenoj
unutrašnojsti nova i jaka želja da se otima i brani od tog
pritiska i davljenja. Ne, ne to! Ne smrt! Nek boli, nek
muči, ali neka ne ubija! Ziveti, samo živeti, ma kako i ma
gde, pa ma i bez ikog svog, kao rob. Ali, sve je to trajalo
koliko munje traju. Samo se još jednom sva grčevito
izvila, udarUa tupo o prečage, i ostala nepomično, viseći
svom težinom niz njih.
Pod velikim teretom mišići su brzo popuštali, jedan
za drugim. Ćelo vidno polje i poslednje njene pomisli
ispunila je tama protiv koje ne može više
94
ništa, jer se i sama pretvara u nepomičnost i tamu. I mimo
njenih želja, eto, sveta zaista nestaje. Strašno. Stvarno.
Potpuno i zauvek.
Mlitavo i opušteno, telo je sad visilo bez pokreta.
Kad je jedan od dvojice čuvara prošao tuda i bacio
ravnodušan pogled na kavez, sa zaprepašće-njem je
primetio veliko telo lepe robinje, obešeno nisko, sa
glavom ukleštenom između žioka. Počeo je da doziva
druga kod koga su bili ključevi.
Obojica su upala u isti mah u kavez. Videli su da je
devojka još topla. Lice je bilo beskrvno i već malo
izmenjeno. Iznenađeni i zbunjeni, jedva su uspeli da je
malo podignu i da joj izvuku glavu između stešnjenih
žioka. Kao da tone samo u sebe, mrtvo telo se spustilo na
zemlju i ostalo savijeno. Ispružili su je, klekli pored nje i
na sve moguće načine pokušavali da je povrate u život, ali
bez uspeha.
To je trajalo dugo. A kad su se digli, čuvari su ostali
stojeći pored njene glave, nemoćno opuštenih ruku, jedan
sleva, drugi zdesna. Gledali su se netremice i pogledima
ćutke pitali: ko će se prvi usuditi da iziđe pred gospodara,
da mu pogleda u oči, i saopštiti vest o gubitku i velikoj
šteti koja se desila.
95
 ŽIVOTI
A jutros je i more došlo pod prozore ove moje
sarajevske kuće na bregu — daleko Sredozemno more! —
i probudilo me zapljuskivanjem svojih talasa i hukom
mašina na belom starinskom brodu obalske plovidbe u
Đenovskom zalivu. To je bio san, ali san koji me posle ni
budnog nije napuštao, i koji je sa sobom doneo dugo i
uporno sećanje na malen, ali još živ davnašnji doživljaj.
Putujući nekad sa dvojicom prijatelja po sever-noj
Italiji posetili smo, u blizini drevnog primorskog gradića,
osobenjaka i strastvenog skupljača svakojakih starina. Još
na brodu saznao sam, u razgovoru, dosta pojedinosti o
njemu.
Znalo se da potiče iz imućne i poznate građanske
porodice u Đenovi. Svi su ga zvali profesorom, iako je
odavno, još kao mlad čovek u tridesetim godinama,
napustio mesto nastavnika na višoj pomorskoj školi i
povukao se u ovu pustinju. Udaljena dobra tri kilometra od
morske obale i učmalog gradića, njegova kuća je bila na
osami, stisnuta među padinama strmih brežuljaka i sva
obrasla u zelenilo. Puteljak koji je vodio do nje bio je
kamenit i slabo održavan.
Tu je živeo taj čovek, u površnom dodiru sa sa
meštanima i sa mnogobrojnim posetiocima-turistima,
96
ali ipak kao neka vrsta usamljenika i čudaka. Sam je
spremao sebi i.-'anu, koja se sastojala od hleba, mle-ka i
svežeg ili ukuvanog voća, sam je obrađivao svoj vrt i
negovao voćnjak uz pomoć gluvonemog vratara iz
susednog sela. Gajio je golubove i druge ptice, sam je
uglavnom spremao ono pet-šest soba na spratu, pretrpanih
umetnički izrađenim predmetima i retkostima iz Evrope,
Afrike i Azije. Tu je bilo retkih primeraka nameštaja,
svakojakih alatki, jahaćih pribora, zvona i zvončića,
svirala i bubnjeva, sinija i sofri, posuđa, lampi, fenjera i
svećnjaka svih vrsta i oblika, slika, mapa, zastava i
pomorskih signala. Jedino od oružja, nije bilo gotovo
ništa. U velikoj većini te stvari su bile neobične i izuzetne
po svom izgledu, poreklu ili nazivu, a često vezane za
neku zanimljivu istoriju. Neki manji muzej mogao bi
pozavideti ovom usamljenom pojedincu na njegovim
zbirkama.
Do nekih od tih predmeta profesor je došao
porodičnim nasleđem, a većinu je nabavio na svojim
putovanjima u mlađim godinama. Svoje zbirke je
popunjavao i obnavljao i sada, kupovinom ili raz-menom.
Sam je održavao i doterivao sve predmete i davao o njima
opširna i zanimljiva objašnjenja posetiocima, kojih je bilo
dosta, naročito leti. Svet se odavno navikao da
profesorovu usamljenu kuću smatra muzejom, nekom
vrstom opšte svojine, a njega dobrovoljnim osnivačem,
čuvarom i vodičem toga muzeja. On je taj posao obavljao
kao prirodnu dužnost, sa nekom čudnom revnošću.
(Ponekom od posetilaca, kome je hteo da ukaže naročitu
pažnju, profesor bi pokazao i svoju skromnu grobnicu,
oper-važenu belim kamenom i skrivenu u baštenskom
zelenilu, objašnjavajući nasmejano da je svojim tes-
tamentom odredio da tu bude sahranjen, a da sve njegovo
pripadne opštini.) Pa ipak, ničeg od potuljenog
čovekomrsca nije bilo pri njemu. Dostojanstven i
uzdržljiv, ali vedar, učtiv prema svakom, on
7 — Kuća 97
se i najmanjem detetu javljao malo stidljivim i veselim
pozdravom. I pored toga ne bi se moglo reći da ga meštani
naročito vole; ima ih dosta koji i posle toliko godina i posle svih
dokaza njegove nesebičnosti i čovečnosti zaziru pomalo od
njega, ali ga svi poštuju kao čoveka čistih računa i dobrih
namera. Njegova mnogobrojna poznanstva rasturena su po celoj
Italiji, a jednim delom i po svetu izvan je. Turisti koji jednom
posete njegov muzej često mu posle toga pišu i šalju zahvale ili
savete, knjige, novine ili prospekte. On se dopisuje sa mnogim
anti-kvarima ili ljubiteljima i sakupljačima starina. Svake zime
otputuje na dve-tri nedelje, ostavljajući svoje zbirke zaključane,
a u prizemlju kuće, kao čuvara, onog gluvonemog vrtara. Na tim
putovanjima poseti poznanike i poslovne prijatelje, kojih ima
dosta, i obiđe muzeje i biblioteke.
Tih dana kad smo nas trojica, kao toliki drugi turisti,
posetili drevni gradić na obali i njegov neobični muzej,
profesoru šezdesetogodišnjaku navršavala se trideseta godina
otkako živi na tom mestu, u istoj kući i na isti način. Bio je
potpuno sed, a još lak u hodu i brz i neumoran u radu.
Obilazeći sa ostalima profesorovu kuću, sobu po sobu,
zbirku po zbirku, slušao sam pažljivo njegova objašnjenja i
anegdote koje je pričao upadljivom živošću. Kad god bi u tim
anegdotama bila reč o ženama i ženskoj ljubavi, a bivala je
često, profesor bi zastao malo kod tog predmeta, podvlačeći
svoje reći zbunjenim osmejkom koji je meni zbog nečega bio
neprijatan. Na sva pitanja koja su mu postavljana odgovarao je
spretno i opširno, kao da ima spremne odgovore. Ja ga nisam
upitao ništa.
U svom objašnjavanju bio je siguran, kao čovek koji
govori neupućenima, i ćelo njegovo ponašanje bilo je mirno i
samosvesno. Samo ponekad, i to za trenutak, neuhvatljivo
kratak trenutak, njegov po-
98
gled bi se odvajao od predmeta koji objašnjava i plašljivo
ispitivački preletao preko naših lica.
Kad smo se našli ponovo u vrtu, spremajući se da
napustimo muzej, profesor me je uhvatio lako za rukav, poveo
malo u stranu i pokazao mi svoju buduću grobnicu. Kako nisam
nijednom rečju odgovorio na to, on kao da se zbunio. To sam
pogodio po njegovom brzom pogledu koji je, odvojivši se od
grobnice, uzbuđeno i brižno nastojao da pročita izraz na mom
licu.
Dok smo se opraštali i zahvaljivali mu, profesor se
odjednom, onako gologlav i lako odeven, resio da nas isprati do
broda. Celim putem je govorio, odgovarajući na sva pitanja
opširno i postavljajući sam sebi nova, kao čovek kojem je
mnogo stalo da se vreme ispuni govorom i da tom govoru daje
pravac. Njegove reći su ponajčešće bile upućene meni, jer se u
hodu stalno zadržavao u mojoj blizini.
Kad smo stigli na obalu, bilo je podne i brod se već
spremao da krene. Ispeli smo se brzo na palubu i odozgo još
mahali profesoru koji je stajao na molu. Opet mi se učinilo da
očima hvata moj pogled. Svakako, mahao je obema rukama kao 'i
stari poznanik i govorio je nešto, ali se od jeke brodskog zvona
koje je oglašavalo polazak i huke starinskih mašina nije moglo
razabrati šta. Brod je manevrisao teško, i sporo se odvajao od
obale, škripeći i sav drhteći. Njegov drhat prelazio je i na mene,
U tom trenutku, ponesen šumovima, glasovima, pokretima
na brodu i obali, prelamanjem jake svet-losti na nebu iznad nas i
u zapenjenim talasima oko broda, imao sam čudan osećaj da se
sve oko mene, zajedno sa mnom, pomera, kreće i menja. Obala
je odjednom zaplovila nekud, u protivnom pravcu od mene.
More isood nas neprestano se odliva i prazni, dok sjajno nebo
nečujno klizi, kao ogromna pokretna kupola nad nama. Tonemo
na dno i letimo uvis,
99
i brodimo, sve u isti mah. Krećemo se u nekom novom
pravcu koji se ne može nazvati ni »napred« ni »nazad«, ni
»dole« ni »gore«. Tako sam se nekoliko sekunda nalazio
izvan svih životnih stanja i položaja koje poznajemo,
nazivamo ih određenim imeni-mi i vezujemo za njih
utvrđene predstave.
Odjednom je i u mojoj unutrašnjosti, kao oko mene,
planula neka nova svetlost; u dubokim i dalekim vidicima
koje je ona sada obasjavala, meni su se ukazala neviđena
prostranstva i otvorili daleki putevi. Nisam znao tačno gde
sam, ali bilo mi je jasno da svuda mogu dospeti, sve
razumeti, na zemlji i u ljudima, i nepogrešno povezati sve
posledice sa njihovim uzrocima, svačem sagledati kraj kao
i početak.
Dok se brod, uz pisak sirene, huku mašina, i šum
mora, sve više zanosio zadnjim krajem, mogao sam još, u
perspektivi koja se neprestano menjala, da vidim profesora
na molu kako nam izrazom lica i mahanjem ruku šalje
poslednje podzrave, i da ih uzvraćam na isti način.
U tom magnovenju neobične i kratkotrajne vido-
vitosti, sve mi je postalo jasno. Pa ovaj čovek je maskiran
od glave do pete, ne samo izgledom nego celim svojim
spoljnim i možda i unutarnjim bićem! I ovaj neobični,
osobenjački ižvot, i ta velika i jedina strast sakupljanja
retkosti i starina, i priče koje revnosno priča posetiocima, i
ta smirenost i nebriga za sve ostalo na svetu, i grobnica
spremljena u zelenilu — sve su to samo maske. Ceo taj
njegov život postoji samo umesto drugog i drugo jačeg
života koji je on davno odbacio od sebe, još pre nego što
je počeo njime stvarno da živi.
Sa obale profesor je — kako se meni činilo —
mahanjem ruku i izrazom lica potvrđivao moju misao.
— U pravu ste! Nije moj život ovo što ste videli.
200
— Znam, znam — odgovaram ja očima i rukama, u
želji da ga oslobodim zabune i poštedim teških
objašnjenja.
— Moj život, moj nesuđeni život kojim nisam nikad
živeo, posve je drugo, a ovo je samo zamena ...
A govor njegovih znakova ja odgonetam ovako: Sve se to
dešavalo i sve se resilo još davno, onda kad je, kao čovek
iz ugledne porodice i mlad naučnik »sa velikim
izgledima«, došao za nastavnika na pomorsku akademiju.
Svima se činilo da je pred njim prav i obasjan put
izbranika, a on je već tada uviđao da neće dugo tim putem
ići. Po nekim svojim postupcima, i još više po nekim samo
njemu poznatim nagonima i sklonostima, osećao je da ga
sve vuče na stranputice kojih se bojao gore nego smrti.
(On je bio jedan od retkih kojima je dano da već u
( mladosti upoznaju sebe i sagledaju put koji ih čeka.) U
njemu se tada otvorila teška kriza iz koje su vodila samo
dva puta; jedan: u ludilo i samoubistvo, a drugi: u
povučenost i osobenjački život. Poslednjom snagom
razuma i volje, koju je još našao u sebi, on je izabrao ovo
drugo. Napustio je porodicu, društvo, položaj i »lepu
budućnost«. Sve neupadljivo, polako, kao posve prirodno.
— Prvih nekoliko godina proveo je na putovanjima. Posle
se sa svojim zbirkama skrasio na ovoj obali, u blizini ovog
zabačenog primorskog gradića. Vrlo rano stekao je izgled
kočopernog starčića i glas ljubitelja starina i čoveka na
svoju ruku. To mu je i trebalo. I živeo je tu, prijatan i
koristan svima, stran sam sebi, a nikom blizak ni otvoren.
I tako je, hvatajući se kao brodolomac za parčad tuđih
egzistencija, uspeo da ispliva i da izbegne svoj pravi život,
onakav kakav je mogao i morao da bude, a da ipak i dalje
postoji, ^iyi i radi, pod vidom ove bezazlene, malo
neobične ličnosti. — A živeti je uvek dobro. Živeti, to je
glavno.
im
 Sa nekoliko pokreta i pogleda, sve je to ispričano. A skom brodu, koji podrhtava i zaokreće, podrhtavajući i
ja sam mu na isti način odgovarao. sam, otiskujem se od kamenite obale i gledam kako mi
— Znam, znam — uveravao sam ga — i želim vam prijateljski maše stari profesor. Vetar mu mrsi sedu, ali još
uspeha i dalje! Znam i razumem! To je muka koju je gustu kosu. Kao nekad, pre toliko godina. I pitam se da li
mnogi imao sa životom. Kad se čovek rodi, to je kao da ga je zaista još živ (u tom slučaju mora da je vrlo star!), ili se
bace u duboko, beskrajno more. Valja plivati. Postojati. najposle oslobodio života, i onog »stvarnog«, u svom
Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak oko sebe, zabačenom muzeju kraj mora, i onog drugog koji je
sudare, nepredviđene i nepredvidljive postupke svoje i trebalo da bude njegov, ali ga je on srećno izbegao.
tuđe, koji ponajčešće nisu po našoj meri; a povrh svega
izdržati još i — svoju misao o svemu tome. Nije lako ni
jednostavno, a vrlo često je iznad naše snage. Pa kako da
čovek ne zaželi da se spašava i sklanja pod drugi vid
postojanja? Mnogi bi to uradio samo kad bi umeo i
mogao, i mnogi je samo zato ono što jeste, jer to mora da
bude i jer ne sme ili ne ume da se preobrazi kao vi.
Profesor mi znacima pokazuje da je tako, zahvaljuje
na razumevanju i dodaje sa svoje strane još poneko
objašnjenje. To je bio prijateljski razgovor bez reci, sav od
pogleda, pokreta i osmejaka.
A onda je brod završio svoj zaokretni manevar i
zaplovio prema pučini. Nestalo je obale i profesora na
njoj. Nisam ni pokušao da pretrčim na drugu stranu palube
i da ga još jednom vidim. Plovili smo mirno, iako ne brzo,
a pred nama se širilo more i nad njim nebo sa sitnim
bisernim oblacima. Uzbuđen, osećao sam i dalje potrebu
za razgovorom, i razgovarao sam sada sa tim oblacima, ali
drugim recima i o drugim stvarima.

Sunce raste iznad Sarajeva i dan odmiče, a moje

uporno sećanje nikako se ne gasi. Stojim naslonjen na
ogradu drvenog doksata i posmatram grad u kome oko
belih munara ima još malo neke mazne i raskošne magle,
a s vremena na vreme čini mi se da plovim Đenovskim
zalivom. Na belom starin-

102 103
 LJUBAVI
Nisu samo pojedine ličnosti ili grupe lica koje dolaze pred
moju kuću ili upadaju u moju sobu, traže od mene nešto,
oduzimaju mi vreme, menjaju pravac mojih misli i okreću moja
raspoloženja po svojoj volji. Čitavi predeli ili gradovi, ulice ili
ljudski stanovi doleću, kao lake vazdušaste vizije nošene
sećanjem, u želji da ovde, na mojoj hartiji, nađu svoj konačni
oblik i svoje pravo značenje i objašnjenje.
U stvari, oduvek je bilo tako. Samo što se sada, u ovoj
letnjoj tišini i velikoj samoći, dešava još češće i življe. U meni
traje neprestano obračunavanje sa gradovima, i ne samo sa
gradovima nego i sa malim, najmanjim ljudskim naseljima.
Glasovi i mirisi oko mene, znaci i pojave na nebu, promene i
pokreti u meni, svetlosne šare moje rođene krvi iza sklopljenih
očnih kapaka, neočekivana osećanja, čak i likovi i događaji iz
snova — sve to može da izazove u meni slike gradova i mesta u
kojima sam boravio, kroz koje sam prošao, ili koje sam samo iz
daljine video kao oštru siluetu u dnu vidika. Ni za jedan grad ne
bih smeo kazati da sam zaista uspeo da ga zaboravim. Ne
javljaju se često, i nikad više njih odjednom, ali znam da svi
žive u meni i da se svaki od njih, i posle mnogo godina, vazda
može pojaviti u sećanju, uvećan ili smanjen, ali uvek pre-
obražen kao neočekivano i neverovatno priviđenje.
104
To me često zamara, ponekad i muči, ali ne umem da se
odbranim i ne mogu ništa da učinim protiv te ćudljive i uporne
igre. Tako gradovi, ulice i kuće, ili samo delovi ulica i kuća,
iskrsavaju u mojoj svesti i postavljaju mi nova pitanja ili traže od
mene, kao neplaćen dug, odgovor na stara na koja nekad nisam
umeo da odgovorim. Zaklanjaju mi svet, tako da odjednom ne
vidim ništa od onog što je tu oko mene, živo i stvarno, nego
samo ono što se diglo odnekud iz mene i neće da mi se skloni s
puta ni makne s vidika. I ja napuštam sve svoje misli i brige,
zanemarujem poslove i propuštam prilike, a objašnjavam se sa
maglom i fatamorganom dalekih predela i tuđih sudbina.
Na jugu Francuske. Stigao sam pred veče u primorski grad.
Na ulicama je vladala velika živost. Bilo je uoči nekog praznika.
Prozori kafana i restorana bili su iskićeni raznobojnim trakama
od hartije. Natpisi su pozivali građane da tu provedu pretpraz-
ničku noć. Odseo sam u starinskom hotelu u središtu grada, ali
sam odmah izišao na šetnju. Posle dugog pešačenja našao sam u
zabačenoj starinskoj ulici mali bar u kome nije bilo te prazničke
atmosfere. Tu sam večerao. U baru je, kao i u celoj toj ulici, bilo
sumračno, nelagodno tiho, gotovo pusto. Mrzovoljan gazda, sa
dečakom koji mu pomaže. Svega nekoliko gostiju koji su se
brzo razilazili, pošto bi pojeli i popili svoje. Za stolom do mene
jednostavno odevena žena. Belolika, stasita i krupna, punih a
čvrstih oblika, ali na njenom licu i odelu ima nečeg od
nelagodnosti i tišine toga bara i te ulice. Nije bilo teško pogoditi
njeno stvarno zanimanje. Prva je otpočela razgovor. Da li sam
putnik i prolaznik? Sigurno stranac? Odgovorio sam neodređeno
i ponudio je da nešto založi i popije. Jeli smo dugo i zali-vali
crnim vinom. Popili smo i kafe i popušili cigarete, a zatim je
pozvala ona mene njenoj kući na jedan liker.
im
 Njen stan je bio u blizini, sastojao se od prostrane
sobe, zakrčene jevtinim, čađavim i pohabanim
nameštajem, i od kuhinjice u kojoj se, očigledno, malo i
retko kuva. U stanu je vladala zgusnuta teška i hladna
pustoš kojom su bili preplavljeni ulica kojom smo došli i
bar u kome smo večerali.
Ženu je već ranije bilo malo uhvatilo piće. Sad je
popila naglo dve-tri čašice likera, nutkajući jednako i
mene. Videlo se da pada u neku zamišljenost. Rekla mi je,
rasejano gledajući u zastrt prozor, da joj je milo što može
da posedi ovako sa nekim večeras i popila je još jednu, pa
još jednu čašicu. Tada joj se jezik razvezao. Odjednom. I
to na neočekivan i neobičan način.
Niko ne zna i niko ne može razumeti njenu muku.
Zivela je prilično, kako već žive žene njene vrste. Imala je
nekoliko stalnih klijenata, među njima dvojicu-trojicu baš
ozbiljnih i imućnih ljudi, uglednih građana. I sve je dobro
išlo dok se nije pojavio taj »njen čovek«. On je na radu u
Komandi mornarice, narednik, stasit i snažan i naočit,
ali. ..
— Životinja, gospodine! Sta kažem? I životinja
se pripitomi, a on nikad, ničim i nikako. To je mu
čitelj kakvog među krštenim stvorenjima nema. Sta
je to između nas, ne umem da kažem, niti bi to iko
mogao shvatiti. Ne možemo jedno bez drugog, a
živimo ...
Tu zastade za trenutak, ođmahnuvši nemoćno rukom,
kao da ne želi dalje da govori, ali se brzo predomisli i
nastavi:
— A živimo, ako se to može životom nazvati,
kao niko. Cim se sastanemo, između nas počinje
uvek ista igra: ja lepu reč — on psovku; ja milova
nje — on udarac. Cesto to traje vrlo dugo. I začudo,
što dalje, mene njegovi udarci sve manje bole; čini
mi se da me svaki od njih podiže sve više, da letim
na njima kao na vatrenim talasima, i mogla bih tako
leteti sama ne znam dokle, udalj i uvis. Tada se on
106
prvi zamori i prestane. Tek posle vidim da mi je telo
modro i izubijano, i tek tada osećam kako me svaki udarac
izdvojeno i stvarno boli. I mrzim ga tada kao svoje grehe
što mrzim. Ponekad se opet već na početku uplašim da bi
me mogao tako i ubiti, pa pobegnem odmah u kuhinju i
zaključam se. Ponekad se opet njemu brzo dosadi, pa
prestane i okrene mi prezrivo leđa.
— Zašto me bije? — pitam ga u takvim trenucima, i
uzalud nastojim da mu sagledam lice i uhvatim pogled. —
Zašto?
Odgovora nema. Da hoće bar da me pogleda, možda
bih mu iz očiju pročitala nešto, ali neće. Neće, prokleta mu
duša, nego zakreće glavu i — ćuti. A neće ni da me
napusti, nego ostaje tu i, prvom prilikom, opet bije.
Ah, sve to liči na ludnicu, i gore od toga! A moram da
kažem da ima retkih, vrlo retkih časova zatišja. Tada je
takav kao da bi mogao biti najpri-jatniji i najdraži čovek na
svetu. (Znam da to neće nikad postati, ali sve mi se čini
tako!) Ne govori ništa, samo sedi i gleda, ali tako da ne
znam šta bih od sreće što je on tu. Pokrivam lice njegovim
belim lakim kačketom kao maskom. Iznutra taj kačket mi-
riše na njegovu kosu i — verujte! — na šumske jagode.
Ne na neki miris, neku frizersku vodicu, nego zaista na
šumu i jagode za toplog mirnog let-njeg dana. A ja sam
odrasla na selu i znam dobro taj miris. To je sve što od
njega mogu da imam. Pa ipak, u takvim trenucima mislim
da živim u raju. Samo, to se rede dešava, i ne traje dugo.
Izgleda ti da si snivao. Malo posle toga, on je opet onaj stari.
Čudovište! Ništa njega ne privlači, ništa on ne voli i ne
ceni. U bioskop ne ide, karte ne igra, sport ga ne zanima,
novine ne čita. Sve je to, kaže, za njega — balega. Ne vidiš
da ima ičeg do čega je njemu stalo. Spremim nešto za jelo,
nešto lepo i naročito; ako je gladan, on pojede bez reci, ako
nije —
107
prevrne tanjir i okrene mi leđa. Taj osmejka na licu nema,
ljudske reci ne izgovara. Ni pogledom neće da odgovori na moju
reč. Izgleda da je zaista i ne čuje. Mislim da mi ni imena ne zna,
bar nikad ga ne izgovara. Kao životinje živimo. Kad mu to ka-
žem, on okreće glavu od mene. Sakupim svu snagu i upitam ga
otkud to da je tako često sa mnom, a da ja za njega i ne
postojim. Nije čak ni ljubomoran na mene. Kako je to mogućno?
— A on odmah skoči. »Zaveži«, kaže, »jer ćeš opet biti bijena!
A meni je dosadilo da te bijem.« I zalupi vratima za sobom. Ali
sutra ili prekosutra opet dođe. I opet je sve isto. Sve isto! Evo,
gospodine, ako mi ne verujete!
Žena žustro ustade, malo se izmače, i zadiže suknju, lako i
prirodno, kao što čine žene iz naroda pred potokom koji treba da
pregaze. Pred očima mi se ukaza belo prostranstvo njene teške
butine i na njemu, bočno, grdna modra masnica u obliku i veli-
čini mornarske cokule.
Ustuknuo sam od teškog stida i velike zabune; kao da se
preda mnom odjednom otkrilo novo i po-ražavajuće lice prirode
u kojoj svi živimo i u kojoj sam do tog trena i ja živeo. Nisam
znao kuda da gledam ni šta da kažem. Iz neprilike me izbavila
žena. »Oprostite!« prošaputa ona dubokim prigušenim glasom,
spusti suknju isto onako brzo i lako kao što je digla, i sede i
nastavi razgovor.
— Eto, to mi je ostavio juče. Pred praznik! I otputovao je
nekud na dva dana. Po svojoj prilici roditeljima. Nisam smela da
ga pitam. Doći će pre-kostura opet. To je sigurno. A zašto? Da
ćuti, ili da psuje i da bije nemilice. I tako to ide iz dana u dan, iz
meseca u mesec. Zalepila sam se za njega, i živa se više neću
moći odlepiti. Zverski živimo. Trpim što niko ne bi trpeo. Pseto
da sam kraj njega, više bi mi pažnje posvetio i bolje bi sa mnom
postupao. Vidim da tako ne može trajati. Pa ioak traje, ali ja
živim na mukama i u stalnom strahu. Bojim.
108
se, bojim, gospodine! Jer znam — ubiću ga jednog dana, ubiću
ga sigurno. Oboriću ga sa pet metaka, krvi mi Kristove, kao
životinju.
Žena se opet diže i izvadi iz fioke noćnog stolića malen
revolver na bubanj. Pokazivala mi ga je na sastavljenim
dlanovima kao na porculanskom tanjiru i, kao da se zaklinje i
baje nad njim, govorila dalje.
— Evo, spremila sam sve. I sad samo strepim i čekam.
Znam, ubiću ga u zlom trenutku. Sigurno. Ubiću ga, a volim ga.
Neka mi bog oprosti! Volim, volim, volim! Izgubiću njega i
upropastiti sebe. Ono, pravo govoreći, nemam ga ni sad, a
propala sam i ovako. Ali šta mi ostaje i šta mogu? Da strepim i
čekam. U tom mi život prolazi. A osećam, osećam jasno, da se
sve to ne može dobro svršiti.
Te večeri se još dobro svršilo. U neko doba našao sam
snage da prekinem njeno pričanje, koje je bivalo sve sporije, da
se dignem i oprostim. Krupna žena me je ispratila do kapije,
zahvaljujući na časti, pažnji i strpljenju.
Mali bar na uglu bio je već zatvoren. Starinska ulica puna
senki i teške tišine. Bilo je kasno. Posle dugog hoda stigao sam
u središte grada. Tu je bilo još živo. Sve veće kafane bile su
otvorene i jarko osvetljene. Bio sam umoran i žedan, ali su me
upravo ta živost i to osvetijenje odbijali da svratim negde i
popijem nešto. Vrata mog hotela bila su već zaključana. Morao
sam da zvonim. I učinio sam to bojažljivo, sa nejasnim
osećanjem krivice. Činilo mi se da je vrlo kasno. Izgledalo mi je
da dolazim iz daleka.
itsi
 ZUJA
Kad neko celog svog veka ostane pod nadimkom koji
je stekao u detinjstvu, i život provede tako, to već
dovoljno kazuje o njemu samom i o njegovom položaju
među ljudima. Ova starija žena, koja živi još samo u mom
prenaseljenom sećanju, povijena u pasu, uvek zabrađena
surom šamijom, zove se Zuja. Samo tako i toliko. Vezana
je za mnogobrojnu gazdinsku porodicu Aleksića. Njihove
kuće su na pola sata hoda od kasabe, među brdima, iznad
brze planinske reke razvedene u jazove, sa velikom stru-
garom i valjaricom i mnogim sporednim zgradama. To je
čitavo malo naselje koje svi nazivaju Aleksića jazovi.
Ta žena široka dobroćudna lica, sa plitkim
spljoštenim nosićem i svetlim bezbojnim očima koje uvek
imaju malo iznenađen ili uplašen izraz — ali samo malo,
kao da se šale — bila je tu i dobrovoljan rob i doživotni
sluga, i najdraži član porodice. Sme-žurana, ali rumena,
sitna i mršava, ali snažna i živahna, Zuja je radila sve
poslove, i postojala je samo u vezi sa njima, ali najviše se
bavila decom. Ona je podigla dva naraštaja gazdinskog
pođmlatka. Kako se koje rodi, bilo muško bilo žensko, ona
ga prihvata, podiže, UDUĆuje, i prati ga, ako joj ranije ne
umre, do ženidbe ili udaje. Porodica je velika i zadružna, u
njoj ima snaha i zetova, i nikad Zuji nije pone-stajalo
posla, a ona se nije nikad zamorila da na
110
svoje koščate i uvek crvene ruke dočekuje novoro-đenčad,
kao presne hlepčiće.
Za Aleksića kćeri i sinove, a zatim unučad, pa i
praunučad, kako je koje padalo na zemlju, Zuja je oduvek
bila tu, takva kakva je, razumljiva i neophodna pored
rođene majke, a ponekad draža i bliža od nje. Svi to znaju
i samo tako mogu da zamisle život. Sa Zujom se otkriva
svet, sa njom se igra i boluje, plače i peva. Zuja se jede uz
hleb, kao kajmak i med; sa njom se pozdravljaju godišnja
doba i praznici, veselo beru rane trešnje i rasecaju lube-
nice ili dočekuje prvi sneg; sa njom se piški i kaki; gutaju
se gorki lekovi, vade se prvi zubi; njoj se poveravaju sitne
štete i krivice, prve neprilike ili radosti.
Odavno se zaboravilo kad je i kako je došla u
Aleksiće, i niko se ne pita šta je ona njima ni šta oni njoj.
Zuja. Uvek pri ruci, nikom na teret, a svima korisna. U
tom naselju ona se nalazi svuda gde su Aleksići i njihova
nejač sa svim svojim potrebama.
To su u stvari tri kuće, podignute u toku pola veka,
povezane i sabijene, kao da su se sudarile u tora tesnacu.
Pregrađivane i doziđivane, one su s vremenom premostile
i zarobile vodu i jazove pod sobom. A Zuja opslužuje sve
tri kuće, i to tako da svima izgleda da je, kao dobar duh,
svakog trena prisutna u svakoj od njih, i svakom na usluzi.
To je za nju jedini život i ceo svet. Ona ume da govori
samo o plemenu Aleksića, o njihovo deci i onome što je u
vezi sa njima. Zašla je u godine, a nikad je niko nije čuo
da je rekla štogod o sebi ili zatražila nešto za sebe. Bila je
gluva i nema za prazne razgovore i ženska pričanja, a čim
ostane sama, nad nekim poslom, ona stane da šapuće,
mrmlja i pevuši nešto za sebe što nije ni govor ni pevanje;
to njeno krezubo pućkanje još je najviše ličilo na
jednoličnu melodiju koju struže popac u zidu pored
ognjišta. Decu je i
111
plašilo i privlačilo Zujino čudno pevušenje, i mi smo se
često, savlađujući strah i gušeći smeh, prikradali da
prisluškujemo kako Zuja »peva« ili priča nešto sama sebi.
Takvu je znaju i pamte ne samo svi ukućani nego i mi
koji smo, kao đaci,' dolazili iz grada da se igramo sa
svojim drugovima, Aleksića unucima, i da bar koji pogled
bacimo na njegove lepe unuke, naše vršnjakinje.
Više od pedeset godina provela je Zuja u osoj-nom
tesnacu nad vodom, u ćutij ivoj i predanoj službi
Aleksićima. Sahranila je svoje prve gospodare, gazda--
Manojla i njegovu ženu, i nastavila sa svojom službom.
Tu je, posle mnogo godina, negujući njihove praunuke, i
smrt dočekala. Zaspala je jedne noći u svom sobičku, i
sutradan se nije pojavila na poslu. Iskrala se iz života i iz
porodičnog kruga, neprimetno i nečujno kao što je i ušla u
njega. Aleksići nisu stigli ni da se iznenade i začude,
toliko je teško bilo zamisliti dalji život bez Zuje.
U ovako jakim i bogatim porodicama, najbliži i
najdraži pokojnici ne pominju se, naročito ne pred ljudima
izvan porodične zajednice. Izgleda kao da ih prežale
naprečac, teškom i skupom žalošću, jednom zauvek. Ne
zaboravljaju ih — to nikako — nego ih, kao balzamovane,
sahrane u dubinama svoga pre-ćutno sporazumnog,
nenarušivog ćutanja. Ta ista čast je ukazana i Zuji.
Uostalom, posle Zujine smrti, pa već i za posleđ-njih
godina njenog života, nastupile su promene u sudbini kuće
Aleksića. Njihov nagli uspon počeo je da slabi i njihovo
množenje da biva sporije. To malo pleme, koje je postalo
imućno, pa bogato, počelo je upravo zbog toga da se
osipa. Mladići, pa i devojke, odlazili su u svet i malo se ko
od njih vraćao u ove kuće u Aleksića jazovima, a sve je
manji bivao broj onih koji su ostajali da tu žive, rade i
stiču kao što su im stari činili. Zatim su došli ratovi, mali i
veliki,
122
i sa njima pokolji, koji su upravo u tim krajevima bili
najžešći i najkrvaviji. I narod se proredio i raselio. Tako
danas ima Aleksića po Bosni i Jugoslaviji, pa i po daljim
krajevima sveta, ali u kasabi nema više nikog od njih. A
od poslednjeg rata nema ni onih njihovih kuća ni
građevina nad vodom. Sad je to gomila ogorelih ruševina
među isprovaljivanim jazovima koji se polako pretvaraju u
močvaru. Sve što su nekad bili Aleksići, i što se zvalo
njihovo, traje još samo u nesigurnom sećanju ponekog
pre-živelog pojedinca iz kasabe. A sa njima i Zuja, nji-
hovo čeljade.
Ona se danas posle podne, neočekivano i bez
određenog povoda, pojavila u mom dvorištu, živa i
neizmenjena, onakva kakva je bila u mom detinj-stvu.
Kad sam je ugledao na kapiji, sa njenim pove-likim
zavežljajem, podsetila me je na nekadašnje starice koje su,
kad bi već krenule kome u posetu, dolazile * odmah na
dan-dva. I u kuću je ušla tako prirodno i spokojno kao da
će svakako ostati i na večeri i na konaku.
Sedeli smo dugo i razgovarali o — Aleksićima. Ona
je znala sve njihove sudbine i živote do u pojedinosti. Od
starog Manojla Aleksića, «-babe«, izuzetnog čoveka koji
se izdvojio iz sive gomile kasablija i bio crni, ćutljivi
koren iz koga su nikli Aleksići i sve njihovo, pa do
praunuka koji su se rasturili po svetu i izgubili bez glasa.
U tom razgovoru pokušao sam nekoliko puta da navedem
Zuju da mi kaže nešto o sebi, o svom ličnom životu i
poreklu, ali bez uspeha. Ona je mogla da govori samo o
Aleksićima i njihovom krugu u koji je ubrajala sve što je
bilo u nekoj vezi sa njima, njihove rođake i prijatelje,
ortake i kmetove, suparnike i dušmane — sav njoj poznati
svet.
Već je počelo da se mrači u sobi, a Zuja nije
prestajala da priča. Ja sam bio taj koji se zamorio da
postavlja nova pitanja, uvidevši da zaista ne ume
8 — Kuća na osami 213
ili neće ništa da kaže o sebi. Tada sam, u sumraku i tišini, najpre
kao izdaleka i neodređeno, a zatim sve bolje i jasnije počeo da
razabirem ono poznato pućkanje i otegnuto mrmljanje kome
smo se nekad, u detinjstvu, podsmevali kao baba-Zujinoj
smešnoj navici i nedužnoj slabosti. Mrak je padao sve brže a ja
sam naprezao sluh i hvatao jednoličnu, upornu melodiju koju je
Zuja ponavljala kao popac u toplom zidu. Sada mi se činilo da
se ono što mi je nekad izgledalo kao mehanička igra staračkih
usana, sve više približava ljudskom govoru, da nije lišeno
smisla i da kazuje nešto za mene novo i nepoznato. I slušao sam
to pritajena daha, zaboravljajući sebe i vreme i mesto na kome
sam.
Preda mnom je tekla nejasna, ali živa priča o tome kako je
Zuja dospela među Aleksiće, ostala među njima i postala ono
što je bila.
To je bilo davno, kad je Srbija zaratila s Turcima i kad se
uzbunila granica koja prolazi tu, iznad kasabe. Gotovo na samoj
granici bila je kuća Zujinog oca. Majke se ona slabo seća, kao
plave, visoke i mršave žene, ali oca pamti dobro. Crn, onizak i
stamen čovek poskutljiva glasa i vučjih pokreta. Žena mu je
umrla rano, a on je ostao sam, sa dvoje nejake dece. Našla se
neka ostarela rođaka, udovica, koja mu je vodila kuću i podizala
decu, a nekako pred sam rat umrla je i ona od neke rednje.
Ostao je opet sam, sa sinom od petnaest i ćerkom od četrnaest
godina, koju je od milošte zvao Zuja. Rat i buna privlačili su ga,
izgleda, neodoljivo. Tada je resio da sina povede sa sobom, a
ćerku da smesti u neku dobru i sigurnu kuću.
Manojlo Aleksić, zvani »babo«, bio je tada na početku
svoga uspona, domaćin u najboljim godinama, sa bolešljivom
ženom i troje još nejake dece. Prva od njihovih kuća nad
planinskom rekom bila
224
ie upravo dovršena. U tu kuću doveo je Zujin otac svoju
devojčicu, predao je gazda-Manojlu i zakleo ga Bogom i svetim
Jovanom da je uzme u službu i da je hrani i brani, jer on nema
kome da je ostavi. Zatim se, bez opraštanja, iste noći zaputio
strmim putem od spečene crvene zemlje i izgubio u tamnoj šumi
koja pokriva vrh planine.
Žuju su Aleksića deca, tepajući, prozvala Zuja. Bila je
plava i beloputa, mršava, ali čvrsta. Njena svetla oštra kosa,
dečački kratka, kao da nije poznavala češlja, štrcala je na sve
strane. Jedva su je naterali da odbaci dotrajalu seosku suknju i
jeleče sa sebe i obuče iznošenu gazdaričinu haljinu gradskog
kroja koju nije bilo potrebno prepravljati, toliko je devojče bilo
izraslo, a gazda-Manojlova žena mršava i omalena. Pomagala je
radeći u kući, ali ćutke i mrgodno, izbegavajući susrete i
razgovore, i obarajući pogled pred svakim.
Kad bi za koji trenutak ostala bez posla i nadzora, odlazila
je iznad kuće i gubila se iza visokih naslaga jelove građe. Tu se
od planinske reke odvaja ozidan rukavac, stvara moćan jaz i,
malo dalje, zakreće naniže, ka strugari u dolini. Na tom mestu je
velika vodena brana i nad njom kratak natkriven most kojim se
prelazi i na onaj strmi i uvek suvi put što vodi u planinu.
Zaklonjena od svačijeg pogleda, previjena preko grede na ogradi
mosta, volela je da gleda široki i daskama popođeni jaz ispod
sebe i u njemu plitku vodu koja se tu, uzapćena, savija i sa
šumom spušta nizbrdo. Tu je ostajala što je duže mogla. I to je
bilo jedino što su joj zamerali Aleksići. Opominjali su je da ne
izlazi, da se ne udaljuje i ne^ zavlači po budžacima, jer su
vremena nemirna i žensku čeljadetu je više nego ikad mesto u
kući. Pokoravala se ćutke i prividno, ali bi prvom prilikom opet
nestajala i odlazila da, naslonjena na ogradu drvenog mosta,
posmatra tamnu vodu velikog jaza, kako se širi, tanji, pa
presavija kao zategnuto platno
8*
225
na razboju, pre nego što šumno krene naniže. Pratila je nemirne
šare i igru svetlosti i senki na tom platnu, i nikad se ne bi zasitila
toga gledanja. Pri tom je, ne otvarajući usta, pevušila nešto što
nije bilo ni pesma ni razumljiv ljudski govor, i što se, uostalom,
gubilo u šumu vode koja pada.
Kad se pokazalo da opomene i grdnje ne pomažu, zapretili
su joj da će je išibati ako je uhvate tako daleko od kuće. Pa ipak
je odlazila. Jednom se tako desilo da je izmakla pred sam
sumrak i, presavijena preko ograde, ostala zanesena šumom
vode i brzim tokom sve novih slika koje promiču sa njom.
Osvajala je vlaga i javljale se prve senke. Sunce je zalazilo i
stvaralo iskrzan pojas narandžaste svetlosti iza guste mreže
crnih borova na vrhu planine. Zuja je osećala da treba što pre
napustiti sve to i vratiti se što brže kući, i govorila je to sama
sebi i ponavljala poluglasno, ali je teško bilo odvojiti se od te
glatke mlake grede koja joj i pritište i miluje grudi, i rastati se sa
tim trenutkom i tim mestom, žrtvovati svoju jedinu i veliku
želju: da vidi šta će biti dalje, šta iza ovog dolazi.
A to je došlo. I to onim strmim putem od spe-čene crvene
zemlje koji se odozgo od šume spušta pravo ka mostu.
Gledala je niz vodu, pa u nebo i poslednje tragove svetlosti
na njemu. Sasvim levo, u uglu njenog vidnog polja, odjednom
se pojavila mala senka, kao mušica koja lebdi u letu i koja se
više naslućuje nego što se vidi. Senka se primicala i brzo
pretvarala u nejasan lik krupnog čoveka u širokoj kabanici koji
se spušta nizbrdicom. Jedno vreme je nestao s vidika, jer je bio
zašao u prevoj, ali devojka je osećala da se sporim hodom,
neviđen, primiče sve bliže, i da će ga taj crvenkasti put, koji
biva sve tamniji, sam po sebi dovesti na most. Tada će morati
proći iza njenih leđa, a most je tako uzak da će je nepoznati
putnik, u prolazu, neizbežno okrznuti svojom kaba-
116
nicom naročitog kroja i neodređene boje. Unapred oseća taj
dodir i strepi od njega. Još bi mogla napustiti most i izbeći to, ali
se ne miče s mesta. Mogla bi se okrenuti da bude bar licem
prema onom, kad prođe mimo nje. Pa ipak ostaje nepomična u
svom položaju: nagnuta preko ograde i zagledana u već
potamnelu vodu koja sa šumom puni jaz, i promiče.
Tako je očekivala ono što je nailazilo odozgo s brda,
tamno, teško i neizbežno. Nailazilo je sporo, i neizvesno; kao: i
jeste i nije, i hoće i neće.
»Jeste i hoće!« — Dok je to govorila sama sebi, oko nje je
odjednom postalo tamnije i hladnije. Iza leđa joj je već stajao
putnik s brda i zaklanjao je svojim telom i svojim velikim
ogrtačem iz kojeg je izbijala planinska studen. Stajao je bez reci i
bez vidljivih pokreta, ali ona je osećala da joj se 1 tako primiče
bliže, da je, kao mrak i vlaga, obavija ćelu i da je pritište sve jače
uz ogradu mosta. Savijena i okrenuta ka vodi, nije mogla da mu
vidi lice, ali ga je osećala već svuda oko sebe i na sebi. Još se
javljala pomisao da je valjalo ranije bežati odavde, da bi bar sada
trebalo pružiti otpor, ali sve je bilo dockan. Njegov podbradak
joj je već pritiskivao teme, a njegove tvrde i hlade ruke klizile su
uz njena stegna. Obnažena koža joj se ježi od studeni koja dolazi
sa vode, od straha, od stida zbog golotinje. Pokrila bi se, to
svakako želi, ali ne može. Ponestaje joj daha, a pritisak biva sve
jači, usredsre-đuje se na jednom mestu, i pretvara u oštar bol.
One dve ruke, koje su porasle, savijaju je sve jače u pasu i u isto
vreme lome duž ćele kičme; krše je kao što se hlebac prelama na
četvoro, dužinom i popreko. Sta čini sa njom i šta hoće od nje?
Pita se sa nemoćnom mržnjom, i guta suze, obilne i gorke. Neka
strašna sila hoće da je prelomi po sredini, raskine i pocepa u
komade. To će učiniti sigurna ako nastavi da je ovako povija i
pritište. Ovako, valjda, ubijaju čoveka. I ko to može izdržati?
KakO'
UT
i čime bi se mogla braniti? Kad bi mogla bar malo da se
odvoji od ograde, izmakne od nevidljivog čo-veka nad
sobom i da ga odbije udarcem ili bar vriskom, ali ne može
više ništa. Taj bol i taj teret su u njoj i na njoj. Tome se ne
možeš ni odupreti ni prilagoditi. Tu je kraj. Oseti kako joj
mrkne svest i kako sva tone u toj tami.
Noć je nastupala kad su zabrinuti ukućani pozvali
momke iz strugare i poslali ih da sa zapaljenim lučevima
traže Zuju. Dozivali su je, osvetljavali uglove u kojima se
hvatao mrak, dok nije prvi koji je stupio na most naišao na
onesvešćenu devojku i muklim glasom dozvao ostale.
Ležala je uz ogradu, savijena, splasla i smanje-, na,
kao hrpica pocepane i bačene ženske odeće. Pokupili su je
i u hasuri sneli niz brdo, do kuće.
Nekoliko dana nije dolazila k sebi. I samrtnu svecu
su joj već palili. Ipak je ostala u životu. Zvali su popa Jocu
da joj čita Veliku molitvu. Ali najviše joj je, izgleda,
pomogla jedna starica iz Dobruna svojim travama. Ležala
je pet nedelja. A onda se jednog dana digla, obukla, i bez
pitanja i objašnjenja počela da posluje po kući, i da radi
sve ono što će tu do kraja svog života raditi.
imenima njihovih rođaka i poslovnih prijatelja. Oči su mi
se same sklapale i napadao me dremež sve jače. Najposle
sam popustio i utonuo u mlečni oblak mirnog sna.
Nešto je lupnulo i probudilo me. Trgnuo sam se kao
krivac i digao glavu sa desne ruke koja je bila utrnula.
U sobi je mrak i tišina potpuna. Zbunjen, gotovo
uplašen, jedva sam napipao prekidač, a kad je svetlost
planula, video sam da u sobi nema nikog osim mene. Ni
Zuje, ni njenog zavežljaja.
Navikao sam ja, otkako živim u ovoj kući, na goste
koji se neočekivano pojavljuju, čudno ponašaju, a zatim
opet kao aveti nestaju, ali ova žena me i svojim dolaskom
i, još više, svojim nestankom tako smela, da sam još dugo
ostao nepomičan nasred sobe, trepćući od jake svetlosti. I
trebalo mi je dosta vremena da se priberem i da nađem put
povratka u svoje stvarno veče i večernje navike i poslove.

Još dugo sam slušao Zujin nemušti govor. Pričala je o

godinama toga svog služenja, a to znači opet samo o
Aleksićima i njihovom porodičnom životu, o tom kako su
dolazili na svet, rasli, ženili se, i sami rađali decu, bolovali
i umirali. Sećala se svega do u sitnice i sve je za nju bilo
jednako veliko i važno, a htela je da i ja saznam sve o
svakom od njih.
Jednolično pričanje počelo je da me zamara, pa
uspavljuje, ali nisam nalazio hrabrosti ni snage da ga
prekinem. Na mahove sam gubio nit te duge priče o
Aleksićima; mešala su mi se njihova imena sa

118 119
DRUGE PRIPOVETKE
 POPODNE

Neće biti manje dosadno ako napišem da je dosadno i

velika smisla ne vidim u ovom, ali oko mene je tako pusto
i prazno da je nužno da načinim bezutješnu konstataciju,
samo konstataciju: da sam bio i živio i da mi je bilo
neizmjerno dosadno.
Otkako znam za se meni je bilo dosadno. Po danu mi
je bilo dosadno, jer mi nisu dali u postelju, a po noći, jer
nisam mogao spavati. Kad me nije bolila glava, bolio me
je zub, a kad me nije ni jedno ni drugo bolilo, bio sam
pitan iz matematike.
Grad u kome sam se rodio i u kome i danas živim
prijestolnica je dosade. Tu se poznaju svi ljudi u glavu;
zna se koliko ko ima plombiranih zuba i čija žena boji
kosu, zna se koliko je kome godina i kako kome ide posao
i ko je dus-taban. — Još od dadiljinih priča, iz djetinjstva
nisam čuo ništa što bi mi bilo posve novo.
Hladno mi je od samoće. Izgleda da se je i mojoj
dosadi dosadilo u mom društvu i da me napustila
i ona, pa sam sam — da mi se nebo smiluje. Težak
sam od svoje dvadeset i četiri puste godine, siv
sam, prašan, kao u ljetno popodne, kad pada umor i
prašina na obuću i ići se ne mili, da bi se najrađe
izulo i leglo odmah kraj druma i prekrstilo ruke
u očekivanju — ničega i gledalo u nebo. Veliko.
Prazno, Stakleno. Beznadno. '' • .

123
 Gospođe Bože, iznad svih oblaka, pošalji mi oštar miris
otrovnih bilina i sumpora i vulkana, rezak glas noćnih zvijeri i
potresa i grmljavina, nepodnosiv sjaj munja i sunčeva koluta i
morske ploče, ocat i žuč i ma koju medicinu, ali me ne zasipaj
pepelom mojih popodneva, nego daj smisao i ljepotu danima
mojim, jer ginem pod tvojim ravnodušnim nebom i iskočih iz
svoje izveštale kože od neuništive i posvećene gluposti svojih
sugrađana.
Koturoviću, miropomazaniče dosade, najpametniji čovječe
u našem gradu. Vi lažete kao poluslužbene novine i dosadan ste
kao antialkoholistička brošura. Govorite mnogo i pametno.
Teglite mog kera za uši i mašete mi prstima knjige. Govorite
superiorno. Zašto ste tako siv? I zašto Vam je glas pun bora?
Ah, Koturoviću, dosadan ste: kao popodne, kao mensa, kao
čajanka, kao gramofon, kao profesor ste! — Pa to što Vi sada
govorite dolazi mi kao nekud poznato, fonografe, moj; ah da, to
sam ja Vama pričao neki dan! Koliko sam Vas puta samo izjurio
i vi se uvijek brzo povratite! Vaša blizina izaziva u meni zle
instinkte: uvrede časti, tjelesne ozlede, zlobne oštete tuđeg
vlasništva, nasilja, drugog, trećeg i posljednjeg slučaja. Kidajte!
gledajte kako se igraju komšinska djeca, mazite se sapunicom pa
se brijte ili igrajte sa svojim savremenicima nogometa, ali —
kidajte!
Zijeva mi svaka pora od dosade.
Moji dani su kao karikature kod kojih je veliki trup na
kratkim nogama. Moje popodne je dugo, bez kraja. Ujedinjeno s
večerom ono čini komični trup moga dana. Ono se ledi i
smrkava i izgleda kao da nikad neće proći.
Zaludu je pogledati na časovnik, zaludu je šetati sobom ili
čitati; dan leži! — zove se utorak ili srijeda i zadaje bol u
lubanji i ostavlja umor na licu.
124
Nevjerovatno je koliko se prepati svako popodne kad se ništa
ne dogodi.
Jedan sat. U kavani. Umor od mnogog žvakanja daje
licima tužan izgled. Atmosfera je zagušljiva i nezdrava. Počinje
varenje, ubrzano kavom i cigarama. Usta koja drže cigaru
izgledaju ružno i odvratno; ljudi bi trebali da se sakriju kad
puše. Iza ručka se'o životu ne misli ni dobro ni zlo i najradije se
sjedi na somotu. Sokovi i vrijenje. Građani dahću i štuca im se.
Dva. Popodne slazi nad grad. Kuće dobivaju pospana lica.
Zastori se spuštaju. Nezadovoljnici se klate po trotoaru.
Očajnici sjede, s rukama u džepovima, na bulevarskim
klupama.
Neumoljivo, sijedo popodne se dotiče svačijeg tjemena.
Tri sata. Kod kuće. Neko udara u klavir i čini pakost
cijelom susjedstvu. Kao zubobolja, kao mrski poznanici stoji
dan i u mozgu je popodne kao pročitana knjiga. Sažalno me
gledaju prozori moga susjeda s protivne strane, prazni prozori s
bijelim zavjesama i melankoličnim maminim fuksijama. Znam
svoj život kao ružnu priču.
Četiri. Kuće su se snuždile nad svojim sjenama, vjetra
nema i kiša neće da ih umije. Izludelim staklima sijevaju
prozori. Idem niz ulicu i stradam od banalnosti natpisa. Jauče
tramvaj. Za staklom kavanskih prozora čile neurastenici, glava
naslonjena na nemoćnoj ruci, željne oči piju široku ulicu, gle-
dajući s mlakom strašću djevojčice ispod četrnaest godina i
njine fino modelovane noge koje štiti zakon. Djeca idu iz škole.
Djevojčice se drže za ruke; dječaci se smiju. Dječiji glasovi
dolaze kao sočno voće.
Pet. Doba kad je bolesnicima gore. Sat je stao. Umorilo ga
popodne, siva prašina je zasula njegove marljive kotače. Sve su
stvari umorne. Sto izgleda kao da će sad pokleknuti na sve četiri
noge pod nevidljivim teretom. Tintarnica sahne. Artije žute.
125
 Knjige, čvrsto sklopljene, smješkaju se umorno zlatnim
naslovima.
Ne zna se koja su doba. Smrklo se je. Boli m^ čudni
čas između dana i noći. Misao o duši danima življenja:
neizbježiva predstava pognute, uboge žene koja sjedi kraj
male lampe i šije kroz suze. Ja sam pustinja u pustinji.
Vrijeme je zagonetka. Dan je vječnost.
Sve je mračnije. Stvari mijenjaju lica. Mučenje
uzima novu formu; dosada se oblači u crno. Nema mi
spasa.
Tamu pocijepa zvono, kao da zapjevaše anđeli. Ah,
zvono, kao smijeh i dobra vijest, uskrsno zvono nade u
blizinu bića i toplinu žive riječi, svjedodžba o egzistenciji.
Ko si, dobri? Listonoša? Tetka iz provincije?
Činovnik vodovoda? Ne. — Oh, Vi ste to Koturoviću,
moj dragi, jedini prijatelju! Odmah, odmah ću upaliti
svjetlo!
126
KNEZ SA TUŽNIM OCiMA
Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako
pričam) koji je imao tužne oči i malu kneževinu. Njegova
zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi
se zamislio na popodnevnoj šetnji, uvijek prešao granice
svoje zemlje i ušao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova
kneževina, manja nego jedna dobra šetnja. A oči je imao
zaista tužne. Lepe, tamne, osenčane dugim trepavkama, a
beloočnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili
jektičavih devojaka iz provincije. Žene su govorile da te
oči »govore«, a muškarci su ćutali. (»Tebi sve govori!«
rekao je rastreseno i mrzovoljasto jedan novčar svojoj
ženi.)
Ali knez nije mnogo mario za žene ni za druge
razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i noću
mislio kako da je usreći. Kako je kneževina bila odveć
malena za kakva veća preduzeća i planove, on je gradio
mostiće od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali
je bilo milina pogledati kako se na potocima okreću
bezbrojni vitlovi razbijajući vodu s lopatice na lopaticu.
On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi
zadržao neobičnu formu čuna ili mnogokutnika, koju mu
je on odredio.
Nasred kneževine bilo je jedno stablo, inače kruška
divljaka, to je bilo najveće stablo u zemlji i s njega je knez
zabranio da se jede. Podanici su strogo obdržavali tu
zabranu i to stablo je bilo
127
 poznato u cijeloj kneževini pod imenom »Najslađe
Voće«.
Cesto su čak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da
se poklone knezu tužnih očiju; on bi ih primao, trepćući i
u zabuni šta da im reče, a oni su odlazili očarani dubinom
njegova pogleda i dubokim značenjem njegove šutnje.
I dogodi se jednom da je knežev pogled pao na jednu
ženu kao sjena u kojoj se ona razbolje.
To je bila plava i mlada žena jednog slikara, koji je
živio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su
visili po hramovima. Slikar je bio čovjek onizak i snažan,
a veseo i pun neke nutarnje vatre u životu i radu.
Nenavikla na laž i pretvaranje, ona pođe sva blijeda do
slikara i reče mu s onim bolnim mirom koji razoružava i
kojim govore žene kad istinski ljube:
— Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti žena. Ja
moram da idem njemu, da mu služim svojim tijelom, i
svojom dušom, koliko to jedna žena može. Došla sam da ti
to kažem. Čini s mene što hoćeš.
Stajala je pred njim opuštenih ruku, sva obasjana
nesrećom, kojoj se ne može umaći. A niski slikar, čovjek
velike duše, okrenu lice od nje i čekaše tako sve dok nije
otišla.
Od kad su zapisane prve priče ne pamti se da je bilo
dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepše rastali pred
zlom, koje može svakog da zadesi.
Ona pođe knezu. Kad je stala pred njega, premi-rući
od njegova pogleda, nije vidjela ništa do njegovih očiju.
Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu služi. Prođe
dosta vremena.
Ali ima dana u godini kad se žena ne može
zadovoljiti pogledom. U našim knjigama nije zapisan broj
tih dana, jer on nije kod svih žena jednak. Ali svaka ih
ima.
Takvi dani dođoše, nakon mnogo čekanja, slika-revoj
ženi i kneževoj Ijubovci. Najednom se sva žena
128
promijeni. Zaigraše joj mišići, raširiše se oči i nabre-koše
usne. Ona pritište rukom ljubičast atlas na grudima. A
pogled joj strašan, strašan za čitav pedalj iznad kneževe
glave. Govorila je knezu više vrelim dahom nego
nejasnim riječima. On je gledao u nju svojim pogledom
od rođenja, a ona zastade pred dubokom šutnjom toga
pogleda kao pred vodom preko koje se ne može, i tada po
prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleća i nikakve
noge. Žena pade pred saznanjem nove i poslednje nesreće,
lijevi joj obraz zadrhta i sve joj se tijelo savi u plač. Knez
ode, šutljiv i vas u pogledu.
Dani idu, a bol neće da prođe. To je strasnije od
prebijene životinje i posječena stabla. Snovi i pomama
svih mišića, a krv staje čas u glavi, čas u srcu. Jedna ruka
je kod slikara, a druga kod kneza, pa je razapinju da urla
od bola i umire od sramote.
A jedno jutro se diže sa svog loga žena, prevarena i
očajna, pomisli još jednom na slikara, koji radi kraj
prozora u oštrom i finom mirisu boja i na njegove ruke
jake i svježe oprane poslije rada, pomisli na svoju sreću od
nekad i na nesreću od sada pa do vijeka — i iziđe na trg,
gdje je u sjeni »Najslađe Voćke« sjedio knez, okružen
svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka.
Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza,
uređenje njegove države i sve darove koje mu je Bog dao.
Svi se začudiše da u to doba i na nepriličnu mjestu
pristupa žena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila.
Knez je gledao u nju očima koje očaravaju i zaustavljaju,
ali ona, žena nesrećna i mučena najvećim bolovima koje
priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu
željnom rukom čar njegova pogleda kao paučinu, i prije
nego je tko mogao spriječiti — strašno je reći! — pijunu
mu glasno i žestoko u oči.
— Pfu!
9 — Kuća na osami 129
 Zatim se kao olakšana okrenu. Jedan čas zaprepaštene ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38
šutnje, a onda je raznesoše na mačeve.
Ali knez je oslijepio.
Poslednje što je vidio bile su njene usne vlažne i crvene.
Bez očiju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika
je bila mržnja i odvratnost, što je širio oko sebe. Ona je bila
jednaka njegovoj nekadanjoj moći. U cijeloj zemlji nije se
moglo naći ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao
štapom po svijetu, gladan i bos.
I začudo: ni knjige, u kojima je najpre zanisan ovaj
događaj, ne nalaze samilosne riječi za bijednog kneza; poslije Neočekivano i šumno otvoriše se vrata na ćeliji broj 38, u
jedne pouke mladićima, završuju riječima: njih stade čuvar Jakov i pozva ga da ide.
»-... jer je pljuvačka ovake žene dovoljna đa se otruje Krenuše hodnikom u kom su već gorela svetla. Uspeše se
cijelu vojsku najvećeg cara, a kamoli ne jednog čovjeka-«. uz dvoje stepenice. Četiri puta je stražar otvorio i zatvorio razna
vrata od železnih rešetaka. Onda još tri stepenice i peta železna
vrata, pa se nađe u hodniku sudnice. Oseti miris duvana.
Zastade i udahnu duboko.
Najpre jedna drvena vrata pa onda druga, po-kovana
zelenim suknom, i oni uđoše u kancelariju.
Ovde je još bio dan. Učini mu se da je soba nepodnošljivo
zagrejana. Niska drvena ograda, koja mu je sezala tek do
kolena, delila ga je od sudijina stola. Sudac ga ponudi da sedne
ali on, pokoravajući se nekoj davnoj misli, ostade stojeći.
Za jednim manjim stolom, po strani, seđeo je praktikant i
čekao da počne zapisnik. Bio je mlad čovek, ali sa bujnom
bradom i naočarima.
Započe ispitivanje.
Kroz svih ovih šest meseci, on je svaki dan i svaku noć po
nekoliko puta ponovio u sebi sve ono što će kazati kad ga prvi
put izvedu pred suđiju. Istina, taj govor se tokom meseci
menjao i po obliku i po sadržaju. Najpre je to bio dug i oštar
protest protiv nezakonitosti, nasilja i svireposti.
Gospodine sudijo, protivno svakom pravu i zakonu, ja sam
toliko i toliko meseci držan u prizem-

130 232
noj samotnoj ćeliji, bez ikakve istrage i ispita. Na putu u ovaj
zatvor ja sam bijen od neodgovornih prolaznika, pa i od samih
vojnika koji su me vodili, a da za to nisam dao ni najmanjeg
povoda sa svoje strane. U zatvoru sam u svemu gore tretiran
negoli najobičniji kažnjenici čija je krivica utvrđena i osuda
zakonski osnažena. U jednoj vlažnoj prizemnoj ćeliji ja sam
proveo ćelu zimu bez peći, bez topla odela. ■ Olovku i hartiju
nisu hteli da mi daju. Iako nisam ni saslušan ni osuđen, morao
sam obući ro-bijaško odelo. Lekar nije heo da me pregleda, ni
da mi veruje. Uzalud sam tražio da me predvedu mom istražnom
sudiji.
Ja neću, gospodine sudijo, da vam dulje objašnjavam svu
nezakonitost ovakvog postupka, nego se koristim ovom
prilikom, kao prvom, da najodlučnije protestujem . .. itd. ,
Toliko puta je, odrešito mašući rukom i preme-rajući
ćeliju, izgovorio poluglasno taj govor, toliko je puta noću
odlučio da promeni ovu ili onu reč. Ali poslednjih meseci on je
sve više skraćivao svoj govor, dok ga nije konačno — jedne
noći kad nije mogao da spava od studeni i bola u nateklim zglo-
bovima — sveo na svega deset ogorčenih reci.
Sad, kad je najposle stajao pred sudijom i kad je trebalo da
govori, misli mu se razbiše, rasejaše nekud po sitnicama.
Gledajući u sudiju i pisara, prvi put se seti da nema okovratnika
ni kravate. Svaki čas je sezao rukom za go vrat. Osećao se kao
čovek koji sanja da je nag među svetom.
Na sudijina opšta pitanja davao je podatke o sebi kao o
nekom trećem licu. Posmatrao je ruke, lice, kosu u sudije, pera i
lepo zašiljene pisaljke pred njim, nož za sečenje hartije. Sve to
počiva kao nešto smisleno i lepo u ovom toplom kancelarijskom
vaz-duhu, u kome je miris toliko željenog duvana.
Nikad ne bi poverovao da će te sitnice moći toliko da ga
zbune i zanesu. „;
132
Zatim mu se pogled ote na prozore, koji su mu se činili
nekako razvaljeni i smešni, jer su bez rešetaka. Preko uske ulice
videla se siva fasada velike kuće s mnogo prozora. Na jednom je
visila krletka s kanarincem. Odjednom, isto kao u snovima,
izdvoji se iz tame jedna žena, priđe krletci, baci jedan
ravnodušan pogled na ulicu i prozore sudnice, zatim nešto reče
kanarincu, uze krletku i, držeći je u visini lica i jednako tepajući
ptici, izgubi se opet u sobi.
Bila je mršava, u tamnocrvenoj kućnoj haljini.
Prenu ga povišen glas sudijin.
— Vi treba da se saberete, a ne tako... želite li da
odgovarate na pitanje ili ne?
— Želim.
■— Onda, molim .,:
Tu se negde u njemu javi sećanje, i misao da bi trebalo da
se on srdi i protestuje. Ali nikako nije mogao da se smiri. Oči su
mu se otimale s predmeta na predmet, a u nogama je počeo da
oseća nemir. Čini mu se da drvena ograda, o koju se oslanja ko-
lenima, lagano ali stalno nekud puzi, i on sam da dolazi sve više
u neki smešan, napregnut stav koji ga zamara.
Kroz prozore bez mreže i rešetaka ulazilo je mnogo
svetlosti, od koje su mu ne samo oči treptale nego se i mišići na
licu stezali i poigravali. Kroz to treptanje, kao kroz neku tanku i
nemirnu zavesu, videli su se sudija i pisar, mirni, jasno ocrtani
na zagasitom zidu, okruženi kancelarijskim predmetima
nepomičnih i oštrih kontura.
_ To samo on trepti. Njegove oči kao da se sastaju sa
svetloš^ću negde u jednoj liniji koja sve dalje odlazi. On steže
lice i upire noge, ali se mišići samo dehmično pokoravaju. Ne
samo oči, on se ceo izdvaja, gubi granice, rastače u prostoru. S
mukom nastoji da sabere i upotrebi čula.
233
 Misao, koja još može sve da kontroliše, doziva kao kroz
san nešto slično. Sta? Sta?
I odjednom se seti Jelene, onakve kakvu je pos-lednji put
video u onoj velikoj bolnici, u sobi koju je delila sa nekom
ružnom i skromnom ženom. Se-dela je, kraj lepe i bele postelje,
s malo uzdignutim nogama i s rukama na kolenima. Soba je bila
puna jake danje svetlosti, koja se odbijala od belih zidova.
Jelenina plava glatko pričešljana kosa je i sama sjala i širila sve
bleđe talase svetlosti, tako da njeno teme nije više imalo znane
linije, nego se neodređeno gubilo i spajalo sa svetlom dana. I
njena ruka, kad bi je maknula, nije imala jasno ocrtanog oblika,
nego su joj se konture, prozračne i svetle, produ-žavale i gubile
u danjoj svetlosti. A za svakim pokretom je ostajao tanak,
svetao i valovit trag, kao da se kreće kroz retku tečnost. On nije
skidao očiju s nje; sve mu je to bilo tada kao predznak i
nerazumljivo čudo. Petnaest dana posle toga, Jelena je umrla.
Da li nam se pred kraj brišu ovako granice u vidljivom
prostoru? Da li se i ja ovo tooim, čilim, gubim? Je li ovo već
predeo gde nas nesreća dovodi, a smrt dočekuje?
— Za vas bi to bila olakšavajuća okolnost kad
biste objasnili: u čemu je ta nesreća koja vas je do
vela . .,
Hteo je da objasni sudiji kako on nije rekao, ili bar nije
imao nameru da kaže nijednu reč, ali uto ču povišen glas.
— Pridržite ga! Dajte mu vode — vikao je
sudija.
Posle opet čuje sudiju.
— Nije vam dobro?
— Dobro mi je, ali ,.;
— Sta želite?
— Da me na sunčanu stranu.;; premestite...
134
Odnekud donesoše i konjaka, ali on nije mogao da pije,
zagrcavao se i kašljao neprestano. Saslušanje se moralo
prekinuti.
Kad ga je stražar izveo, hodnici su bili puni tame i kratkih
odblesaka svetlosti po podu i zidovima. Oni su silazili niz
stepenice. Jedna za drugim, zatvarala su se železna vrata dok ne
siđoše u dugi prizemni hodnik, u kom koraci odjeknuše kratko i
tupo. Zveknu lanac, muklo lupnu železna prečaga na ćeliji. Kao
i svaki dan kad se vraćao sa šetnje, zapahnu ga leden i ustajao
vazduh, koji u prvi mah uvek izgleda kao da se neće moći
podneti, a na koji se uvek ipak navikne. Sede, a stražar, mimo
običaja, zastade u vratima, pogleda po ćeliji i, radi nečega, reče
koliko je mogao blaže.
— Taako! — i zatvori pažljivo vrata.
Sedeo je neko vreme, nepomičan, sav još zbunjen, a onda
oseti studen, rasklopi postelju i leže. Ali čim se zagrejao, otpoče
igra mašte i živaca.
Nije ni slutiti mogao koliko ga je izmoždilo i oslabilo ovih
šest meseci. Kao da dodir sa stvarnim životom više i ne
podnosi.
Srce mu strahovito bije; čini mu se da kao ču-^ nak proleće
od kukova do grla, jednomerno i oštro: dole-gore.
Sasvim proizvoljno, nepovezane i neočekivane izlaze slike
od malopre. Naiđe miris duvana kao val: dok on hoće da ga
udahne, već je prošao. Zatim mirno sedi sudija, ruku drži na
upijaču od mramora. Ispod ušiju, tamo gde počinje vrat, rumeni
mu se koža. Tako ljudi koji dobro i umereno žive, počnu da rude
kao jabuke kad dođu u izvesne godine. Igra mu dugo pred očima
ta rumen, pa se onda raziđe, i Vidi kako mršava žena nosi kavez
s kanarincem. Pa opet iskrsava sudija koji ga pita: >vSta
želite?«, kao da je ušao u neku prodavnicu. Pa vidi zbunjena
stražara i bednu misao u njemu, i pisara, i stotinu
135
^
besmislenih pojedinosti. A u isto vreme mora da odgovara
nekom na neka sve zamršenija pitanja.
Skoči i ispe se na stolić ispod prozora, prisloni usta
uz rešetku i poče da udiše vazduh, odmereno i brzo. Za
prvih dana, lane u avgustu, kad bi ga napala nesanica i
činilo mu se da se guši, on se često noću ovako dizao i
išao da udiše vazduh, pa bi se posle mirniji vraćao u
postelju. Bi mu i ovaj put lakše ali čim leže opet otpoče
igra lica i stvari, besmislenih pokreta i mučnih pitanja.
U izbezumljenom drhtanju okretao se s tim vrtlogom,
dok se sam od sebe negde ne zaustavi: on izgubi svest i
zaspa.
Prenu ga nešto. Probudi se, ali bez one ©maglice i
postepenog dolaženja sebi, nego naglo, odjednom: iz sna u
javi, iz nesvesti u nesreću.
S dvorišta se bese javilo malo neke neverovatne
svetlosti, koja kao da iz dna ćelije sviće. On se zagleda u
tu svetlost, i tada u budnoj svesti pročita gotovu i
nepromenljivu misao:
— Svaki živ čovek igra sa sudbinom kocku.
Jedni izgube, drugi dobiju. Ti si izgubio.
Da li ga je ta misao probudila, ili mu tek sad na um
pade kad ugleda ono malo svetlosti? Nije se rađala ni
razvijala, nego odjednom, svršena i ćela, pade i pritisnu i
ispuni svest i zaigra neizdržljivo, kao žeravka u nedrima.
Đipi s postelje. Poče da premera ćeliju, da skače na
prozor. Prostora je hteo, a samo je udarao od prozora do
vrata, od zida do zida. Pokuša da opet udiše vazduh, ali
nije mogao da diše pravilno. Gde da beži, okovan zidom
od šest koraka dužine i dva širine, zatvoren sa ovom
novom mišlju, kao sa zmijom u sanduku? Grčio se,
pripijao uza zid, ali je jasno čuo kako mu neko, ko mu se
tako blizu uneo da mu ne vidi ništa drugo do boju očiju,
govori;
— Milioni su dobili tu igru. Dobio je sudija, i
pisar, i ona sirota žena s kanarincem, i onaj stražar
136
tankih brkova, u čizmama, što je i podal i svirep, što
uzima i zakida hapšenicima sve što može, i on je dobio,
samo si ti izgubio. Izgubio jednom zauvek, sve i da ima
negde neki drugi život, na nekoj drugoj ravni, sa nekim
drugim, boljim merama, pa i da dos-peš tamo, to ne može
da promeni nepromenljivu činjenicu: da si ti jednom, na
ovoj ravni, izgubio.
I taj kao da je poznavao svaku njegovu misao u ovih
šest meseci, ubijao ih je sve redom.
— Četrnaest stepenica više, i petora vrata da
lje, tamo gde počinje sloboda, ulica i grad, tamo ovo
sve može i da ima neko drugo ime: žrtva, ideja, mu-
čeništvo, borba, ali ovde, prijatelju, ovde nema dru
go do te proste činjenice, bez ukrasa i bez opoziva:
ti si izgubio. Sta je ko dobio i šta će još biti to je
svejedno, ali ti, ti si prokockao i sad imaš još samo
nekoliko puta da premeriš ovu ćeliju, kao majmun
koji u kavezu menažerije grize svoj rep i glođe
rešetke.
Savijao se na postelji, pritiskivao lice uz slam-njaču i
zatiskivao dlanovima uši, ali je ipak jasno čuo kako mu
govori.
— Ma šta se na širokom svetu dogodilo, ti više
uđela nemaš, nit išta više pod nebom može iz tvojih
zglobova isterati taj hladan vetar.
I to mu je sve govorio ne više spol ja, nego unutra, u
samom mozgu, a njemu je dolazila želja da se bije po
glavi, da ućutka taj glas. On zari nokte u meso oko uha i
pritisnu svom snagom teme o zid. Oseti bol u lobanji, a
onaj glas kao da se, potisnut, pomače niže, do u sam vrat, i
služeći se njegovim rođenim grlom, reče mirno:
— Praćakaš se, nadigrani!
Skoći opet kao pod udarcem, priđe vratima, s
namerom da zazvoni, ali kraj samog zvonca zastade jos
jedan tren. Još jednom zažele svom snagom da se
probudi, da ništa ne bude istina, ali onda sam sebe uveri
da je ovo već posle buđenja, i pritisnu dugme.
137
Najpre ču kako pade tablica i onda otpoče prodiran,
poznat glas zvona. Zadrhta kao pred nečim što se više ne
da opozvati ni popraviti.
(Svaka ćelija ima takvo električno zvonce. A da bi
čuvar znao iz koje ćelije zvoni, ima na svakim vratima
okrugla crvena tablica od lima. Ona je prislonjena uz
dovratnik, a čim ko zazvoni, ona padne, strši u hodnik i
tako već izdaleka pokazuje iz koje ćelije zvoni. Zvono ne
prestaje da zvoni dok čuvar ne dođe i ne podigne opet
tablicu.)
•— Rrrrr.
Tuklo je zvono u potpunoj tišini. Zažele da ga
zaustavi. Da nikako nije zvonilo! Ali je zvono treštalo
kroz tamu, budilo sve i pokazivalo na njegovu ćeliju.
Da li to pod raste, ili se on primiče podu? Sve se
zanjiha i pomeri. I onaj isti glas istim tonom reče:
— Pa, može i da se zvoni, ali kad neko u ovo doba
noći zvoni za pomoć, znači da je s njim kraj.
Kad je stražar u nečujnoj obući došao, nađe ga
onesvešćena ispod samog zvona.
138
PRVI DAN U RADOSNOM GRADU
(Pismo našeg prijatelja iz Italije)
>>Bio sam u pustinji, sam sam-
cit, medu divljim zverima i ak-
repima, napola mrtav od posta
i 1, i pokore — pa ipak mi se činilo
pokatkad kao da čujem huk pesama i
igara veselih rimskih devo jaka.«
Sv. Jeronim
»Prijatelji moji, vi se sećate! I onaj grad, i naš život u
njemu, vi jedini dobro znate; ne bi imalo nikakva smisla
da ma kome drugom o tome govorim.
Nikad nisam voleo Jug; sad ga mrzim. Sama priroda
je kaznila južne zemlje i njene stanovnike, osudivši ih na
večiti post, da celog veka jedu samo salatu i ribu, i to sve
na zejtinu, i davši im sivkaste pejzaže od žalosnih cipresa
koje nose gorak i sitan plod, ili pretencioznih pomorandži
i južnjačkog cveća, koje ne miriše i ne veseli. Naravno da
svet koji živi na tom tankom režimu mora da je pun
predrasuda, i da lako dođe do pogrešnog shva-tanja: da
životu, kakav jest, ima šta da se doda ili oduzme. I zato
mnogi od njih provode vek svoj u jalovim poslovima i
gorkim borbama, a sve sa ne-mogućnim perspektivama u
neku večnost i nepror laznost.
A šta ostaje meni koji, vrativši se sa Severa, postadoh
stranac i u rođenoj zemlji? Da se sećam.
239
 i da vam pišem ovo dugo pismo. (Srećni i zadovoljni ljudi ne
pišu nikako, ili veoma kratko.)
Sklapam oči i gledam radosni grad. Prosut u ravnici,
izgleda beskrajan, zapljuskuje brežuljke i nadaleko rasteruje
šume. Tako, s visoka, i ne liči na varoš, nego na neki čaroban
usev, veselu njivu. To je radosni grad. Posut snagom, sav u
linijama koje se lome, povijaju, lete. Vesela, topla arhitektura,
bez smešnih pretenzija na neprolaznost, s neočekivanim
završecima, puna dosetaka i naglih prelaza koji izgledaju kao
lavine gromkog smeha, koje nikad ne prestaju da se ore. Sve u
njemu govori, peva, smeje se, ili nasmejano ćuti. Niti znam
tačno kad je i mene obuzelo to pijanstvo, nit verujem da će me
ikad potpuno ostaviti. Sve je to još od onog prvog Zimskog dana
kada sam stigao.
Šezdeset kilometara pre samog građa, na nekoj stanici,
dečaci odeveni u belo prodaju vruće i masne kolačiće, samo što
ih ne poklanjaju. A takav je topal i mirisan dah što ga ti kolači
šire kroz jutro, da se već iz njega predoseća obilje i mirna radost
grada. Pa onda ulazak. Ulice i dućani puni svetiljki, ali nijedna
ne miruje. Vid se čoveku uzima od bleska. Jednooki automobili
strižu i ropću. Na fijakerima visoki nasmejani kočijaši, ušiveni,
kao lutke, u so-mot i krzno. Sitan led, kao iskre, vrca ispod
kopita i sipa, šaleći se, u lice.
— 0-0-0-0-0-!
— Kud si zino?
— Drž' levo.
— Levo, levo, ljubi te brat!
— Nalevo-o-o-o ...
I ovde se kočijaši prepiru, kao svuda na svetu, ali u smehu.
Sleva i zdesna, kao na američkoj izložbi, teku strelovito
dućani i veliki jarki prozori. Blesne dra-guljarski, pa se zanjiha i
suzi, smešaju se brilijanti, časovnici, zlato i kristali, pa se
pretvaraju u delika-
149 '
teše: projure banane, sirevi u staniolu, sušena riba biblijske
veličine, i tanke flaše; pa sve prelazi u prozor s tkaninama jarkih
boja, s perjem i bleštavim sitnicama, koje dobivaju i gube svoj
smisao na ženskom telu, pa u drugi sa knjigama i mapama celog
sveta. I sve to u sekundima.
Iskrsava hotel.
Osvetljeno, zastrto, toplo stepenište. Istrčava posluga
iskreno učtiva, malko, prijatno, gotovo familijarno nasmejana.
Sam prtljag ulazi. Prostran crveni lift, kao nagoveštaj prijatne
sobe, hoće već da krene, kad ga dečak naglo zaustavlja. Upada
jedna mlada žena, grleći svoje krzno na grudima, kao da nosi
mezimče.
Lift mili bez šuma. Promiču spratovi kao površine
mlečnog svetla. Mladost i njena neodoljiva želja ne traže
naročitog povoda da otpočnu razgovor. Povod je dao dečak sa
lifta, punačkih obraza i prćastog nosa. (Da nije to, pomišljao
sam posle, onaj bog ljubavi koga su stari toliko slikali kao
dečaka.) Naše sobe su bile na istom spratu. Rastajući se na
hodniku, ja joj rekoh da me je toliko zbunila svojom pojavom,
da mi se, kako sam stranac, može desiti da pogrešim broj sobe.
— Ne bih rekla. Gledajući vas, izgleda mi da ne možete ni
u kom slučaju pogrešiti.
Uzajamni nepreterani komplimenti krila su svake ljubavne
akcije; oni imaju uvek svoj smisao, njima je sadržina
nepotrebna.
Ona iščeznu u vratima svoje sobe, stiskajući oko lica
krzno puno smeha.
Jedan sat docnije, sedeo sam u toj istoj sobi.
Sedela je na tamnom divanu, u haljini golubi je boje i,
grickajući čokoladu, govorila. Cerka je poštanskog činovnika iz
provincije; četiri sata brzim vozom. Dolazi tako pokatkad u
prestonicu rođacima. Ovaj put je odlučila da odsedne u
najvećem hotelu, da vidi kako je to, i hoće li joj se štogod
141
 desiti. Sta da radi? Eto, ne govori bogzna kako francuski, ali ima
talenta za strane jezike. Gine za putovanjem. Naročito bi volela
da može videti južnu Italiju i severnu Afriku. Njen stric, koji u
njihovoj varošici ima manju banku, strašno je voli; pa ako neke
akcije, brodarske ili tako nešto, skoče, obećao joj je da će je
povesti u Pariz. Dragi bože, daj samo da te akcije, kojima ona ne
zna imena, što pre i što više skoče. Jer, njoj je strašno živeti
ovako, ne poznavajući stranog sveta. —
To je bilo jedno od onih skrovitih blaga na koja, po svoj
prilici, misle sociolozi kad pišu o skrivenim mogućnostima,
dobrima, snagama i lepotama, koje ima provincija da dade
velikim gradovima. To je bila ona retka, malko opora, palanačka
lepota, koju nam samo redak slučaj donosi, i koju posle dugo
pamtimo. To je bila žena koja upravo dolazi iz male varoši i
koja je već prekoračila svoju palanačku konvenciju a još nije
naučila novu, velikogradsku, pa stoga se daje lakše i brže nego
palančanka, a više i bolje nego žena iz velikog sveta.
To je bio čas koji je u životu žena redak, i koji traje veoma
kratko. Taj čas je proticao preda mnom. Ja sam sedeo na nekoj
maloj nezgodnoj stolici od modra somota, a ona na divanu.
Ispitivala me sa onim naročitim mirom koji ima svaka savršena
ženka, pa ma bila zver u šumi.
Kako je u velikim gradovima? Igram li? Sviram li? Pevam
li? Svi ljudi s Juga pevaju. Jesam li video vladaoce i prinčeve?
Glumice i operske pe-vače? Jesam li gledao kako se filmovi
izrađuju? Kakva je razlika između Rima i Pariza? A London?
Noge je bila privukla na divan, i sedela je tako sa rukama
sklooljenim u krilu, i gledala me kao zaneseno dete. Htela je da
joj pričam samo o svečanim događajima, velikim ličnostima.
Cim bih se u govoru dotakao rada, borbe, oskudice, ili ma
kakvog nesklada, ona me je prekidala.
142
— Sta ima da se bore? I u nas u varošici ima
tako jedan klub. Moj otac ide tamo sa ostalim činov
nicima i trgovcima; kaže da izmenjuju misli. Jadni
ljudi! A kad je, jednom-dvaput u godini, bal u klu
bu, ni parket ne mogu da uglačaju kako treba...
I odjednom bi gubila stav deteta koje zaneseno sluša, i
njeno lice bi dobivalo neki neočekivan izraz. Kosa joj se razigra
u nemirne bičeve, oči malo stisnu i dobiju odlučan sjaj, ruke
rašire, profil istakne jače.
— Sve bih ja to drukčije uredila..:
I gledajući je tako izmenjenu, bio sam zaista sklon da
poverujem da bi, bar za jedan čas, bila u stanju da zaustavi i
smiri sve svetske brige i sporove i uvede neki svoj red.
I, za vreme koje sam proveo u njenoj sobi — nemogućno
je kazati koliko je trajalo, jer se to vreme časovnikom ne može
odrediti — ona je tako, na čudesan način, po nekoliko puta
menjala stav i izgled i pokazivala mi se u neočekivanim
izrazima i oblicima. Je li to bila mudra žena iz priča sa Istoka, ili
siroto devojče koje vas sretne u sumrak i drhtavim glasom pita
gde je ta i ta ulica?
Nisam mogao da razaberem. To je bila prva lekcija koju
mi je davala radosna prestonica radosne zemlie. Znam samo da
se u neko doba digla, kao kraljica koja daje znak da je
audijencija završena.
Kad sam je sutradan potražio u njenoj sobi, bila je već
otputovala. —
Ali evo gde isoisah, do kraja i sitno pisano, ćelo ovo
ogromno pismo, a ne mogoh da opišem do samo Drvi dan, i to
šturo i bledo. A g-le je ćela godina koju sam proveo s vama,
priiatelji moii, u radosnom gradu? Ona je u meni. I dok
prolazim ovim ulicama, uskim, uvek pomalo vlažnim i
mračnim, koie su prađene ne za život, neffo za to da niz njih
oteče neko mutno vreme, ja se prisećam svakog
143
dana i svake noći provedene u radosnom gradu, jer od svega na STVORENJE
svetu radost nas najduže podržava i najbolje krepi.«
Tako nam je, odmah po svom odlasku, pisao naš prijatelj
iz Italije, a pismo je kružUo među nama, od ruke do ruke.

ni lični udes ili ona neka naročita napast koja ljudima sa

Balkana ne da nikad da miruju, ili oboje zajedno, naterali su
Đakovića da se okrene oko žene engleskog kapetana.
Tolike žene u pansionu i na plaži: gojne Holan-đeskinje,
podšišane i govorljive Francuskinje, Ruskinje sa štapićem u
ruci, sa udovičkim velom i sa prošlošću, pa malko zategnute ali
ipak pristupačne Austrijanke. Ali ne! On lomi noge oko te
rumen-kaste, poširoke tuđe žene koja miriše na čisto rublje i
detinji sapun i sva svoja osećanja izražava u vokalima, i to ih ne
treba svih pet. Dosta su joj o i a. Naglašavajući razno i varirajući
ta dva vokala, ona izražava sve što može da oseti: oduševljenje,
negodovanje, radost, čuđenje. Ona ima bale zube i širok hod
Engleskinja, lice bez pudera i oči s mirnim sjajem plitke vode
pod bledim nebom.
Još prvog dana, kad je stigao i upoznao se s gospođom
Taundlej i njenim mužem, kapetanom, Đaković se nenadano
setio svog oca, pokojnog gazda Manojla i onog što je kao dete
slušao o njemu. To sećanje ga je mučilo ali ta priča mu nije
silazila s pameti.
Njegov otac se tek bio oženio kad je krenuo u Trst po
trgovini. I tu u Trstu, šetajući jednog dana
10
t44 Kuda na osami 145
pored obale, ugleda tada čuvenu glumicu Ninu Po-katera gde se
kupa. Sutradan je prošao opet: i ona mu se, videći ga onako
pristala u fesu i narodnom odelu, nasmejala. Treći dan je zaćorio
toliko da je pošao za njom na trampolin a kad se ona s trampo-
lina bacila u more izgubio je i on ravnotežu i pao za njom.
Zaljuljao se tur od širokih čakšira, zalepršao trabolos i kićanka
na fesu poletela očajno uvis. Tu u moru su se odmah upoznali. I
otad pa za tri mese-ca nisu se rastajali. Morao je tast iz Sarajeva
da dođe pa da ga iskupi i dovede. Bio je velik skandal o kome su
i novine pisale.
Zato je valjda i Jakov Đaković ođuvek prezirao glumice,
mrzio novine i bojao se mora.
— Mi kad iziđemo na more, neminovno počini
mo ma kakvu glupost — ponavljao je sam sebi sva
ki dan.
Pa ipak se povazdan ne odvaja od gospođe Ta-undlej a kad
noću dockan dođe kući, on se, po svom davnašnjem običaju,
uostalom običaju mnogih osobenjaka i propalica, ovako sam
grdi i razgovara.
— O čika Jakove (tako su ga nekad nazvale
drugarice na universitetu i tako i on sam sebe voli
da zove), magarče stari, gde ti je razum i dostojan
stvo? Nije ti dosta što zanemaruješ radnju i kuću
nego se još skitaš po inostranstvu, trošiš očevinu i
hvataš se sa ženama. Ama kakvim ženama, Jakove?
Kod tolikih žena ti se vezo uz neku Engleskinju,
koja ne zna ni šta je ljubav ni šta je preljub, i sebi
govorio.
Tada bi ona iskrsavala pred njim u svoj svojoj animalnoj
sreći i rumenom zadovoljstvu svojih mišića, sa smeškom i sa
trideset i dva zdrava i bela zuba. Topla stvar, rođena bez srca,
da živi bez misli, igra tenis, čita Ilustrovani magazin, žvaće, ra-
čuna . ..
— Kakvo je to stvorenje? — pita se sam, u
mraku, i oseća da bi mogao sa svakim živim da se
146
objasni, samo ne može s njom. Možda bi sve ovo prošlo, da
samo jednom vidi iskru u njenom oku, jedan nagao i uzbuđen
pokret, da je vidi tužnu ili zanesenu. Ali ne. Ona stoji pred njim
kao ogromna kugla od slonove kosti, obla, glatka, hladna, nepo-
mična a on je kao bubica koji uzalud puže uz nju i uvek ponovo
pada odakle je pošao. — Pa onda pogleda niza se:
— Bubica! Sram te bilo, zar ne vidiš koliki si?
___ I tako, gnevan na nju i još više sam na sebe,
legne. Spava, misli da spava a u stvari uspavljuje i zavarava
svoju misao. A i ako odista zaspi, kad se ujutro budi, prvi
blesak svesti obasjava misao koja se nije ni odmicala:
— Kako da počnem kad nemam za što da je
prihvatim. Hristos je ubio!
A zatim se opet ceo dan kreće oko nje, iznalazi reci koje bi
je pokrenule, igre koje bi je zanele.
Tako i opet dođe noć kad kapetanica, pošto je pojela svoj
biftek i popila čašu mleka, ode da spava a kapetan s cigrarom u
zubima sedi i igra bridž. Tada se i Đaković povlači u sobu, hoda
gore-dole ili se baca na divan pa onda opet skače u neodoljivoj
potrebi, da se objasni s tim stvorenjem ili bar sa samim sobom.
Dolaze mu lude misli, da ide da luna na njena vrata, da je
nazove najpogrdnijim imenima, da iz-budi pansion, da se pobije
s kapetanom, da pogine, ali da skine sa sebe tu muku. Ili, da je
sutra kad budu opet gazili plićak, obori, ma koliko vrištala i
branila se, i da je u zapenušenoj i zamućenoj vodi salomi pre
nego što iko mogne da joj priskoči u pomoć. Da učini ma šta,
samo da prolomi ovo oko sebe, da prisili to mutavo stvorenje da
kaže ma šta, da cikne, prebledi. Samo tako skandal neki može
da ga spase od ludila. .
I stojeći raskoračen nasred sobe, kazuje sam sebi:
10*
Mt
 — Cika Jakove, čika Jakove, ovo neće izdobriti. Biće PAKAO
pune novine tvoje bruke.
Ali kad se zamori od tog hodanja i praskanja i kad legne,
njemu se opet ukaže jutrošnje plitko more po kom su njih dvoje
gazili. Opet gleda kako po glatkoj površini dolazi prohladan
aprilski vetar i širi tanku mrežicu od jedva vidljivih valova, pri-
miče se strelovito i kad stigne do njenih nogu, prelazi joj kao
jeza uz listove.
I prislanja lice čvrsto uz jastuk, u beznadnoj, neizrecivoj
nežnosti.
Kad nastupi proleće konzul se razbole ođ snova. Na sam
prvi dan proleća, u noći, on usni da je osuđen na smrt. Molba za
pomilovanje, čekanje, strah, žalost, tako ga potresoše i izlomiše
da je dva dana hodao potpuno satrven. I tek što se oporavio od
tog bezumnog sna, on usni jedne noći užas za koji nije nikad ni
slutio da može da postoji.
Te noći leže malo ranije. Bio je prijatno umoran ali dobre
volje i čio, pa mu se nije odmah spavalo. Uživajući u dodiru
postelje, on je, kao što to često biva, pomislio još jednom: da li
ima šta što me za-brinjuje i peče, i radi čega bi trebalo da sam
tužan? Nema. Uglavnom nema. Oduvek je imao običaj da sam
sebi postavlja to pitanje, ali otkako je počeo da stari voleo je da
na njega daje negativan odgovor.
Da bi još pojačao prijatan osećaj od tog odgovora, on se
kratko i površno seti teškoća i nezgoda koje su ga nekad mučile
i koje su sad sve prošle ili nisu nikad ni bile ozbiljno teške.
Zamisli još nešto prijatno i daleko o sebi, promašta malko, pa
zaspa.
Tada otpoče crna igra.
Ne zna se kako, gde, ni kada — jer nijedna mera naših
odnosa ne dopire onamo gde se to dešavalo. Najpre usni konzul
svoj san od pre nekoliko dana. Osuđen na smrt. Sam kralj dolazi
da mu to saopšti. Kralj je svečan, tužan, a on, konzul, nasmejan,
gotovo veseo, neobrijan i gola vrata, u samoj košulji

148 149
 i pantalonama, kako treba da su oni koji idu na stratište.
Govori svečano isprsivši se.
— Ja znam da je moja smrt potrebna otadžbini
i narodu. Žrtvujem se blagodarna srca. A Vi, Veli
čanstvo, vladajte srećno i budite duga veka.
Svi plaču, a on se samo smeši, ali tužno, kroz skrivene
suze, tako da to i njega samog dira, i nadima se od veličine, i sa
nemarnim, blagim pokretom govori:
— Krvnice, činite svoju dužnost.
Nešto bolno žignu ga u najdubljoj dubini tela; onako,
otprilike, kao što je kod pada s visine pome-šan strah od bola i
neminovne smrti sa slašću da se leti. Činilo mu se da ga je po
samom srcu posekao krvnik. To je bila bolna ali svečana smrt.
Udarac je bio tako jak da ga je nosio nekud kroz prostore. Eto,
smrt je bila i prošla, a on i dalje oseća taj isti osećaj bola i slasti,
leti od onog zemnog udarca, ali ne pada nego se diže uvis.
To je onaj svet. Eto, stiže. Sedi u sivom prostoru. I ako
nigde ne piše, i nema nikog da mu kaže, on zna, to je raj. »Raj«,
»■rajski<-c! — Celog se života govore te reci, pa ipak ni
katihete ne veruju da to postoji. I čovek je postiđen što se i
nehotice začudio kad je video da ono, u što je ceo život verovao,
zaista postoji.
On je sedeo usred toga sivog prostora, kome nije mogao da
vidi jasno ni oblik ni granice. Bilo je nešto kao neka ogromna
dvorana, ali je sve bilo od jedne neviđene materije, i sve u
jednoj svetlosivoj, nezemaljski sivoj boji. Prolazilo je neko
nepoznato vre-me. On je počeo konačno da se osvrće oko sebe i
da se pita zašto on mora ovako da sedi, i dokle će to. Ali u tom
sivom prostoru, koji ga je okružavao, nije nigde mogao da nazre
nijednog znaka, ni pokreta, koji bi mu odgovorio. Pa ipak
gledajući dugo tako, on poče da nazire, ravno prema sebi, u
sivom prostoru, jedna gotovo isto tako siva vrata, jedna od
150
onih prostih sivih vrata u sobama za samce. Vrata su bila malo
odškrinuta i, upravo bolje od samih vrata, on je video onaj uski
crni otvor, iza kog je bila tama. Ostao je dugo prikovan
pogledom za ta odškrinuta vrata. Sta je to? Sta znače ta vrata?
Zašto su malko otvorena? Kuda vode? U njemu se, u dubini,
dugo ljuljalo nešto teško i mračno, dok se konačno ne otrže i
ispliva na površinu svesti. Ali to što mu se javilo u sećanju bilo
je tako davnašnje, prosto i neznatno, da nije mogao da veruje da
je zaista tako. Pre mnogo godina, kao sasvim mlad čovek —
nikad nije voleo svoju mladost, ni mladost uopšte, jer je u
svakoj mladosti video nešto početničke i nisko, kao neki
neznatan rang u karijeri — jest, pre mnogo godina, on je jednom
sedeo ovako, a prema njemu su bila ovakva vrata, i isto ovako
malko otvorena, tek koliko da čovek može da proviri ili čuje šta
se napolju dešava. I nekom mučnom sporošću poče u njemu da
se razvija sav događaj. Jest, u svojoj mladosti (i opet taj osećaj
gnušanja i nelagodnosti!) on je stanovao kod jedne bivše
glumice i udovice nekog novinara, ili tako nešto. Ona je ži-vela
sama, bila je osiromašila, seda, sva zborana, i drhtala je od
starosti. Iznajmljivala je jednu sobu sa predsobljem, strepela
uvek da je njen kirajdžija ne ubije, i krala mu je i zakidala od
ogreva i svetla. Imala je sluškinju, jedno zrikavo i ubogo
devojče, sitno i neugledno, od neke niže rase, stvorene da služi.
Svako veče, već oko osam sati, devojčica bi smestila staricu u
krevet i, kroz njegovo predsoblje, odlazila u kuhinju na
spavanje. On je to zapazio, i, jedne večeri, ostade u to vreme
namerno kod kuće. Da bi je čuo, ostavio je malko otvorena
sobna vrata. Tako je vrebao dok se na uskom otvoru nije ukazao
sjaj; to je dolazila mala sa svećom u ruci. On je tada otvorio
vrata i zovnuo je prigušenim glasom u sobu. Mala je oklevajući
ušla, žmirkala je od blizog svetla, i bila je očito malokrvna,
pospana i umorna.
152
Tada ju je on prihvatio za mišicu, tanku i slabu mišicu
sirotinjske dece, ispod proste, grube tkanine. Pitao ju je:
— Koliko ti je godina? i nastojao da se smeši, ali je
samo rastegao usne.
I sad čuje svoj prigušen glas, i svaku svoju reč, i
raspoznaje jasno iza reci svoju skrivenu misao.
Videći kud ga vodi to sećanje, on skoči, kao čovek
koga dave. Stajao je stisnutih pesnica i raz-rogačenih
očiju. Sta je ovo? Kud su ga doveli? Sta znače ova
odškrinuta vrta? On neće da se seća! Ovo je neka podla
varka ili neki strašni nesporazum. Kakav je ovo raj? Hteo
je da beži ili da zatvori ona vrata koja su stajala jednako
pred njim u sivom prostoru. Ali sve to ovde nije bilo
mogućno. Tu su neka rajska odstojanja i dimenzije. I ništa
se ne može. Okretao se da ne gleda ta vrata, ali ona su
zjapila za njim i bila ga nekom naročitom promajom u
leđa, a promaje se bojao celog svoga veka. Konačno mu se
činilo da mu vrata prilaze s leđa i da ga ona crna pruga
tišti kao studeno, oštro gvožđe, od glave do pete. Okretao
se naglo. Vrata su stajala u sivoj daljini, prosta i
nepomična, malko samo odškrinuta, kao i maločas. Otvor
je bio uzak i crn, i u njemu je mogla svaki čas da zatrepti
nemirna svet-lost svece koju neko pronosi predsobljem.
Još jednom se diže u njemu gnev, kao drhtanje i suze,
ispuni ga svega i udari mu na usta i na oči. Sta je ovo? Ko
je ovo izumio, da njega muči, ovako sama, izdvojena i
prikovana u nebeskim prostorima? I zašto upravo ovo?
Ovo sitno i sramotno, smešno i bedno, iz te glupave i
odvratne mladosti? Zar nije imao drugih greha i poroka u
životu? Zar nije posle u životu grešio sa tužim ženama, sa
rodbinom? Zar nije klevetao, lagao, ogovarao, tvrdičio,
krao, pa i ubijao na svoj način? Zar je malo greha u
dugom životu i lepoj karijeri? Pa od svega da mu nađu tu
bednu scenu iz davnine, bez dostojanstva i bez ikak-
252
ve lepote! Jer, konačno, i gresi imaju svoj rang. A
ovo, šta je?
Zurio je neko vreme, nepomičan i satrven, u onu
crnu prugu na vratima, i kad vide da se ništa ne
miče i ništa ne menja, niti ima izgleda na promenu,
on segnu rukama za glavu: Zar su jedna stupidno i
podmuklo odškrinuta vrata dovoljna da kazne za svu
večnost? I odjednom mu bi jasna ova stvar u svom
njenom nepromenljivom užasu.
,
— Pa ovo i nije raj. Ovo je .;:
Ne dovrši misao, nego pade sa vriskom. Uzvik koji
mu je cepao grudi bio je ovde nevidljivo sitan, i nije
mogao ni da se krene, a kamoli da bude zapažen u tim
sivim beskrajnim daljinama.
Činilo mu se da pada kroz neki prostor koji biva sve
studeniji. Nastojao je da se zaustavi. S velikim naporom
otvori oči: i opet mu se ukaza ona crna pruga odškrinutih
vrata.
Konačno ga studen probudi. Ležao je na pođu, pored
postelje i buljio, još uvek u nesnalaženju, u jednu crnu
prugu na podu između dve razmaknute daščice parketa.
Jedva diže glavu s poda. Ugleda sivo svitanje kroz
razmaknute zavese, i za jeca.
Ne dižući se odbauljao je, onako četvoronoške, u
susednu sobu, gde mu je spavala žena. Pao je po njenoj
postelji i mucao izbezumljeno:
— Evgenija ... ima pakla .,. Postoji pakao!
U belu, sva uvezana, sa licem masnim od poma-đe i
rukama bledim i mekim od glicerina, ona je sedela nad
njim i nastojala da mu digne glavu s jorgana i milovala ga
po neizbrijanom licu i retkoj kosi, slepljenoj hladnim
znojem.
— Nema, mili, nema! Ustani, ne boj se, ničega
nema!
Tako je nesvesno odgovarala na njegove reci
isprekidane jecanjem a međutim je i sama krila užas, 1
savlađivala se da ne plače i ne drhti.
153
 JULSKI DAN
To su bili oni najlepši sarajevski dani, kad prođu prve i
najveće vrućine, kad počne da crni seme u jabuci, kad priroda
zaustavi dah: da više ništa ne raste i još ništa ne vene; kad se
leto ujednači u mirnoj i raskošnoj dozrelosti svega. U te mirne i
lepe dane Sarajevo je plamsalo bunom. U zelenilu i sjaju
odigravali su se svaki dan burni i siloviti prizori. I toliko su leto
i priroda mirni da su i te uzbune, obasjane tim danima, dobivale
nešto mirno i bezazleno i izgledale kao igra i kao neka
svečanost koja je u vezi sa letom i sazrevanjem.
Ipak, svak je ispod svega toga i nesvesno naslućivao
oskudicu, opasnost i blizinu smrti. To je izazivalo u masama
dva posve oprečna osećanja. S jedne strane, požrtvovanost,
veliku moralnu osetljivost i strogost prema sebi i drugima, želju
za dostojanstvenim i uzvišenim uopšte; a s druge strane, naj-
neobičnije prohteve i strasti, i bolesnu težnju da se što bolje
iskoristi i utroši to malo dana i dobara što još ostaje.
Sve ljude kao da je ispunila svest o važnosti i svečanoj
veličini svakog dana i svakog časa. Svak je išao mrk, oružan,
dostojanstven, i u svakom se javljala želja da tu svečanu
strogost prenese i na druge. Medžlis zabranjuje točenje rakije.
Zaotije hvataju po ulicama besposlene mladiće, gone ih u Tabiju
da tamo pretovaruju municiju ili da, ko-
154
načno i tamo besposleni sede. Tek, svak hoće da nešto 'uradi za
opštu stvar, da doprinosi, čisti i uređuje. Džamije uvek pune
ljudi. Svet daje obilnu milostinju prosjacima i u okovana
čekmedžeta na turbetima. Svak daje ne žaleći i ne misleći na
sutra. Niko se ne brine za ručak ni za večeru. Jede se gde ko
stigne i, odnekud, ima svega. Malo ko spava kod svoje kuće
nego po stražarskim mestima i logorima, a i onaj koji spava ne
može da sastavi ni ceo sat da ga ne probudi ili puška ili bubanj
ili vika: Jekdur Alah!
I u hrišćanskim kućama koje izgledaju zaspale i kao
izumrle ne spava se i ne kuva redovito nego se čas silazi s
decom u podrum, čas penje na tavan i osmatra kroz badžu. I bez
prestanka se moli Bogu. Svak moli. Za sebe, za svoje, ili za
pobedu one stvari koja se njemu čini pravedna i jedina sveta.
A u isto vreme se ispoljavaju u masama i pojedincima
strasti i prohtevi za koje pre ni sami nisu znali ili su ih
prigušivali od stida ili straha pred kaznom. Sretaju se posve
nepoznati ljudi, lunjaju sokacima oružani, neispavani,
razdraženi, kolutaju očima i škripe zubima, gledaju na kome bi
iskalili bes koji ih goni i razapinje. Viđaju se poznati građani,
ljudi koji su do juče gledali samo svoju kuću i svoj posao a sada
se zaturili puškom i torbom i opasali pusatom, napustili kuće pa
idu pred hrpama golaća i mladeži koja peva.
Otud ide Muftija,
U ruci mu kutija,
A u drugoj hjela svječa
Goni Švabu do Beča!
I u najudaljenijim i najsiromašnijim đelovima varoši svak
je osetio da se vlast pokolebala i da se otela iz ruku onih koji su
je do sada držali, iako nije znao u čije je ruke prešla. U opštem
nemiru i
255
zabuni niko nije ništa radio. Svak je očekivao nešto. Konačno se
svet navikao da svakog dana mora nešto da se desi ili bar da
dođe neka krupna vest. A kad slučajno dan prođe mirno, svetina
bi čekala još dugo, do u kasno veče, i nije htela da se raziđe
kućama.
Ovaj poslednji dan jula meseca doneo je već sa svitanjem
svoje iznenađenje: puštanje robijaša.
Pre dva dana Medžlis je odlučio da se isprazne sve apsane i
da se robijaši koji su sposobni za oružje svrstaju u čete i
otpreme na sever. Tu odluku doneo je Medžlis neočekivano i
brzo, u nizu drugih neobičnih i prekih odluka. Nije se tačno ni
znalo ko je prvi izneo taj predlog; izgledalo je kao da se oni koji
su ga izneli ipak stide da ga javno brane, a s druge strane, niko
nije smeo da mu se otvoreno odupre, da ne bi izgledao mlak i
nepouzdan; tako je i prihvaćen, bez raspravljanja, u onom
grozničavom oduševljenju s kojim se sve prihvaćalo.
Već u zoru toga dana svet poče da se iskuplja na Hat-
mejdanu. Malo posle izlaska sunca stadoše da izvode prve
apsenike. Oko same kapije čekali su rođaci i pažljivo gledali u
one koje izvode, očekujući svak svoga. Kad bi se pojavio onaj
koga čekaju, oni su krčili put laktovima i otimali ga iz ruku
stražara. Samo, mnogo je veći bio broj onih koje niko nije
čekao. Ti bi neko vreme bojažljivo i s nesnalaženjem kružili
pogledom po licima oko sebe pa bi se onda, odvikli od hoda,
spuštali na zemlju, pored samih nogu onih koji čekaju. Svet im
je davao duvana i hleba, odvajajući od onoga što je spremio za
svoje. Bilo ih je sve više, i da ne bi zakrčivali put onima koji još
treba da izađu, oružani dobrovoljci su ih razmeštali po Hat-
mejdanu, sve do kamenog mosta. A kako je most već bio dobro
obasjan suncem i kako narod voli da prisloni leđa uz topal
kamen, oni se ubrzo poredaše s obe strane mosta. Tu su sedeli
ne govoreći gotovo ništa i ne gledajući ni drugove ni
156
prolaznike. Među raširenim nogama, na zemlji, držao je svaki
po drveni čanak koji je izneo iz zatvora. Jedan Arnautin koji je
tu na ćošku imao mlekarsku radnju išao je sa šegrtom i iz
jednog kabla sipao svakome redom po mericu mlaćenice u
čanak. To je činio za sevap.
U isto vreme silazili su niz breg oni koji su bili zatvoreni u
Žutoj Tabiji. To su bili teži krivci, osuđeni na duže vreme.
Među njima je bilo ogromnih Ijudeskara i sitnih nekih
čovečuljaka, nakaznih kao čudovišta. Ne samo da su bili
odeveni u dronjke, zarasli u bradu i bosi, nego je većina bila
žigo-sana i osakaćena. Bilo ih je bez uha, bez nosa, bez noge,
ćoravih i zrikavih. Oslabeli i navikli na okove, oni su se kretali
teško i nespretno, samo su im zver-ski pažljivi pogledi šibali po
svemu. Njih nije niko sačekivao.
Iz ućumatskog zatvora na Hat-mejdanu još jednako su
izlazil apsenici, samo u tišini, jer je gužva oko vrata prestala.
Tada se posve nenadno prolomi ženski vrisak, promukao i
strašan. Jedna Ciganka razdrljenih grudi i umaštene kose trčala
je kao izbezumljena oko sina koga je čekala još od jutros i koga
su joj sada najposle izveli.
Na samom pragu apsanskih vrata stajao je mlad Ciganin,
mršav kao kostur, žuta lica, modrih usana, sa kosom punom
pleve, blesava izgleda i tako slab da stražari nisu smeli da ga
puste iz ruku. Okovi, koje su mu maločas skinuli, nažuljili su ga
i te mu se rane dale na zlo, tako da su mu noge oko članaka bile
crvene i natečene kao stupe. Žmirkao je ne shva-tajući
očigledno šta se ovo s njim radi, izludeo od gladovanja, mraka i
tuče.
Ciganka, koja je posle onog prvog strašnog vriska ostala
kao skamenjena, počela je da nariče ponovo, trčeći
izbezumljeno od sina koji se klatio među čuvarima ka
sakupljenom svetu, kao da traži pomoć. U tom trčkanju i tim
urlicima bilo je nečeg i sme-
157
šnog i jezivog. Naposletku se toliko smirila da je prihvatila sina,
ali kako nije mogao da ide, sela je odmah pored samih vrata i
položila ga preko krila kao neku veliku lutku. Prelazeći
nemirnim rukama preko uleglih grudi sinovljevih i rana na
njegovim nogama, lelekala je iz glasa.
— Sajbul, čedo, kakav si mi to?
I kako je mladić mrsio neke reci bez veze i smisla, ona je
udarala u još strasniji jauk.
— Sajbul, dušo, šta mi to govoriš?
Svet koji se jedno vreme kupio oko Ciganke i slušao njeno
naricanje zabavio se sada oko novih apsenika koji su izlazili i
nije više obraćao pažnju na nju. I ona sama se zamorila i stišala.
Držeći jednako sina na krilu, prestala je da kuka i traži pomoć
od onih oko sebe, nego je zabačene glave i sklopljenih očiju
šaputala neka nerazumljiva ciganska bajanja i kletve pravo put
neba.
Pored mosta, gde počinju dućani, stajala su dvojica
dućandžija u senci svojih dućana i razgovarala. Jedan od njih,
stariji, izražavao je licem nezadovoljstvo sa ovim što se dešava;
koža mu se oko usta stezala i rastezala u bezbrojne bore. Nije
mu se sviđalo ovo puštanje apsenika. Onaj drugi bakalin je
shva-tao stvar mirnije.
— Pa, niko ih i ne pušta. Kad dođu ovaka vremena, sama
se vrata na hapsu otvore.
— Ama lako je otvoriti, nego kad se jednom otvore, teško
ih je zatvoriti. Vidiš li ti ovo što vrvi?
— Tha, buna ko buna!
Dok su oni tako razgovarali, primače im se polako jedan
od otpuštenih robijaša. Još je teško vukao noge, ali su mu oči
već igrale slobodno i lopovski. Kretao je glavom levo i desno,
kao da njuši. Priđe im posve blizu i progovori muklo, sa nečim
potmulim i pretećim u glasu.
:— Daj mi koju šljivu, aga!
158
Stariji bakalin zbora još više lice u grimasu punu gorčine i
otpora. Onaj mlađi zakrenu glavu u stranu. Robijaš priđe sepetu,
uze sam pregršt ranih šljiva, strpa ih u nedra i odlunja dalje
teškim, nečujnim korakom.
Oba bakalina ostadoše u ćutanju. Mlađi je bio bled i
zbunjen, a stariji, zelen od jeda, trže se naglo i poče da zatvara
dućan.
— Možeš slobodno da zatvoriš, govorio je mlađem
trgovcu. Danas ti je uzeo šljivu a Bože daj da do godinu ili do
mjesec ne uzme i šljivik u kome je rasla. Samo treba da počne!
I dok je užurbano dizao ćepenak, ruke su mu drhtale od
ogorčenja, jer se ćelo njegovo biće bunilo protiv nereda i
uzimanja bez mere i računa.
Pre nego što je odmakao dan i osvojila vrućina svi su
apsenici bili pušteni. Varoš ih je brzo gutala i primala u se; i oni
sami nastojali su da se što pre i što potpunije izgube među
svetom. Jedni su još to poslepodne primili oružje u avliji
Begove džamije i, grlatiji i revnosniji od ostalih dobrovoljaca,
već krstarili po varoši. Ali bilo ih je dosta koji su se odmah
posakrivali po udaljenim mahalama ili otišli pravo u sela po
okolini, jer su se bojali da se vlast ne predomisli i ne vrati ih
ponovo u zatvor iz kojeg su čudom izašli.
Tako je tog julskog dana buna bila pojačana otpuštenim
robijašima i primakla se za dobar korak svome vrhuncu
tm
 ZANOS I STRADANJE TOME GALUSA
Pred veče jednog od poslednjih dana meseca Jula 1914.
uplovio je Helgoland u tršćansko pristanište. Brod koji je
dolazio iz Crvenog mora nosio je ne samo ljude i robu nego i
dah i raspoloženje tropskih krajeva. Luka u koju je brod to veče
stigao odgovarala je vrelinom, šarenilom i naročitom živo-šću
potpuno raspoloženju koje je brod doneo. Bilo je vreme dozrelih
vrućina kad se dan i noć gotovo i ne razlikuju, samo što mesec
smeni sunce, a u svako doba dana i noći podjednako se radi i
seta, jede i peva. Vreme kad se o životu može pomisliti sve,
osim da prolazi. Vreme kad prvo grožđe nagrne u grad i kad
koštica u voću počinje da crni. Povrh svega toga, to je bio dan
uoči objave rata Srbiji. Mobilizacija je bila već otpočela. Varoš
se prelila kao čaša. Ubrzao se i promenio tok života, a u svima
mozgovima igrala je po jedna dotle nepoznata iskra. Zato su to
veče molovi bili puniji sveta nego obično, i svetla pred
kafanama češća i življa. Samo su vinogradi po obroncima palili
jednolično i mirno svoje idilične vatre. Pored muzika pred
kafanama i svirke koja je ispunjavala radnička predgrađa javljale
su se svaki čas odnekud vojne muzike, sa svojim teškim i
svečanim tonovima koji nagone sumanutu jezu uz kičmu i
bezrazložne suze na oči.
Sve to nije bilo nimalo neobično Galusu koji je doputovao
na Helgolandu iz Adena, i koji nije ni
160
slutio šta se u svetu dešava. Ima više od dva meseca da nije uzeo
novine u ruke. Sad, pri povratku, on je na brodu viđao engleske
novine sa krupnim naslovima o sarajevskom atentatu, čuo je i
razgovore saputnika o tome. Pri reći Sarajevo, kad je prvi put
pala, nešto ga je hladno i neprijatno poznato preseklo po pasu.
Ali sve to nije dugo trajalo. Danas, nama koji znamo sve što se
posle toga dešavalo i dešava, izgleda gotovo neverovatno da je-
dan čovek tako olako i kao u snu prolazi pored događaja koji će
za ceo svet i za njega lično biti od presudne važnosti. Mi danas,
rastrzavani i napaćeni svak na svoj način, ne možemo više ni da
zamislimo mir, vedrinu i bezbrižnu slobodu s kojom je čovek još
u letu godine 1914. mogao da putuje i da — živi. Galusu se to
utoliko lakše desilo što je bio u punom jeku svog »tropskog
ludila«, kako je doc-nije u ratnim godinama zvao svoj zanos iz
toga leta. Zato njega sav ovaj huk i šarenilo u Trstu nisu ni
najmanje iznenadili. To, štaviše, nije bila dovoljno visoka
temperatura za njega. Jer on je još jednako nosio u krvi i na koži
oganj kojim se ispunio za onih petnaest dana provedenih u
Adenu. Kao krunu i žezlo koje se ne ispušta, on je nosio svoje
osećanje »veličine sveta«, i bio šlep i gluv za sve ostalo. Treba
samo da makne jezikom i obliže nepce i usne, pa da ga svega
prođe to njegovo osećanje koje ga je obuzelo još pre nego što je
ugledao Afriku, i nije ga više napuštalo ni časa, ni u snu, za sve
vreme.
Tih petnaest dana u Adenu! Već kod dolaska ' Ađen,
silazeći s broda, jednog nečistog francuskog pak-bota, on oseti u
sebi dotle nepoznat, snažan i aktivan mir, i brzinu i čvrstoću u
odlukama.
— Ovde ću ostati petnaest dana!
Odseca vreme i raspoređuje ga sigurno i bez kolebanja.
Sve što vidi, uzbuđuje ga duboko i prijatno. Sve što pomisli,
izaziva odmah druge, radosne misli, nove ili znane.
11 — Kuća na osami
I«l
 Povazdan go, leži ili hoda iz sobe u sobu. Kraj od čaršava
je topal kao krzno. Seta, peva, čita pri lampi, jer su svi prozori
čvrsto zatvoreni. Kad prebaci nogu preko noge, obraduje se
tome kao nečem novom i značajnom. Kristina, sobarica, i sluga,
jedno Arapče od desetak godina ali sitno i nedoraslo kao ona
mala gospodska štenad sa pametnim j živim očima, ulaze i
izlaze s vremena na vreme. Svaki put glasno pozdravljaju, i on
im svaki put glasno odzdravlja, kao u kakvoj ceremoniji.
Jedno poslepodne, ležeći tako posle jela, potrbuške na
hladnoj asuri, prođe ga svega osećanje nekog zanosa, prostruja
kroz njega svuda, i konačno se skupi i nagomila u grudima,
toliko da mu dah oduže. U tom trenutku oseti bogatstvo i širinu
sveta. I to odjednom ćelo bogatstvo i svu širinu sveta I kao od
udarca, osta izgubljen. Jedva hvatajući dah, dođe sebi. Bio je
zgrčio ruke, lice pripio uz asuru, iz usta mu je tekla obilna i
bistra pljuvačka. Slično osećanje imao je samo jednom. To je
bilo u posve drugim prilikama i na drugom kraju sveta. Bio je
novembar mesec. On je išao na neku zabavu. Noć vedra i
studena, zvezde bistre i daleke, zemlja smrzla. Koraci su
odjekivali. Najednom ču visoko iznad sebe kliktanje divljih
gusaka koje se sele na jug. Podiže glavu put vedrog noćnog
neba. Tada mu isti ovaj raskoš ispuni grudi, sve do grla. Oseti
bogatstvo i širinu sveta.
Petnaest dana u Adenu prolaze polagano, mile kao neko
beskrajno platno i šume kao slap. Onakav smrtonosno moćan
zanos kao ono poslepodne, na asuri, nije se više ponovio, ali je
ostavio u njemu jednu vatricu od koje mu se neprestano zanosila
glava i koža na njemu pretvarala u krut, vreo i drag pancir. To
svoje Osećanje moći i dostojanstva bez granica, on je njegovao i
razvijao u sebi, tim lakše što u svojoj okolini nigde nije nailazio
na otpor koji bi ga ohladio i razuverio.
262
Uveče se redovno oblačio i izlazio u šetnju, naj-pre po
urođeničkom delu varoši, pa onda pred hotel »Esplanad«. Iz
zidova još bije vrelina. Težak zadah mora, prašine, loja, natrula
voća. On seta, razmahuje bičem oko sebe i mesa se među svet.
Razgoni decu koja uzalud rasipaju vodu iz vodovoda. Grdi ne-
kog kočijaša kome su se zaglavila kola u neku kapiju, i daje
kratke i jasne naredbe gde da se upre. Sto dalje ide, sve mu se
više čini da je on postavljen nad ovom varoši, da je na njemu
briga i odgovornost za sve. A ovi polunagi i užurbani ljudi svi
su njegovi podanici. Tada bi se još jače isprsio i široko koračao.
— Sto ovaj narod ne ide da spava?
Tako bi išao sve do mračnih opkopa gde su počinjala prva
adenska utvrđenja i odakle se videlo kako se na bastionima
belasaju šlemovi i palucaju bajoneti noćnih stražara. Tada bi se
vraćao u varoš.
Pred hotelom, na terasi na kojoj su u četiri ćoška tinjale
raspaljene velike kadionice s nekom materijom koja raskužuje,
dočekivao ga je sa dubokim poklonima Crnac u belom odelu sa
zlatnim dugmetima i gajtanima. Galus bi sedao u veliku pletenu
stolicu uz koju je bila pričvršćena lepeza na čekrk. Iza njegovih
leđa lepezu je lagano okretao nevidljiv dečak. Pio bi svoje
hladno piće držeći visoko glavu. Nikog nije gledao ni video. A
kako su mu uši bile ispunjene šumom lepeze i strujanjem
sopstvene krvi, činilo mu se da ostali retki gosti pobožno ćute ili
obazrivo šapuću. Tada bi se potpuno prepuštao svome osećanju
veličine, i mislima i aštanjima o savršenoj ženi.
Kad se navrši petnaest dana, kako se sve dešavalo lako i kao
samo od sebe, poče Kristina da mu vadi i pakuje stvari. On bi
sedao u fotelju i pušeći gledao kako se sve slaže u kofere. Kad
je sve bilo gotovo, on se još jednom prošeta, nag kao obično,
kroz sve sobe, prebrajajući zatvorene ko-
u*
163
fere i dotičući sve jedan po jedan bičem. Na doksa-tu, u
senci, nađe Kristinu gde jeca, a kraj nje Mag-bul, njeno
Arapče, i ono plače i njenim skutom oti-re oči. Gotovo se
ganu. Nasmiješi se.
— Podanici plaču.
Posle, na Helgolandu, dok bi stajao visoko na palubi,
gde je provodio najveći deo vremena, činilo mu se opet da
on nosi brigu o brodu i njegovom putu. Gledao bi
zabrinuto napred i, klimajući glavom, odobravao pravac i
brzinu.
I sada, dok se pred njim pružao Trst, u velu dima i
prašine, prožete sjajem sunca koje je zašlo, sa svetlima
koja se pale kao neočekivane girlande, sa muzikama koje
se ukrštavaju, iščezavaju, pa opet javljaju, kao po planu
neke igre, njemu dođe sve to prosto i razumljivo, kao
posve prirodan nastavak svega što mu se dosada dešavalo.
I gledajući s palube kako se pale svetla u nizovima, ćele
ulice odjednom, on se još samo pitao: kakva mu radosna
iznenađenja sprema ova varoš.
Prvi dodir sa gradom prisilio ga je da se malko sabere
i otrezni. Strog pregled, policijski i lekarski. Carina.
Hladni i bezobzirni Jevreji u menjačnici. Posle večere,
idući u hotel, zapahnu ga čamotinja i zabrinuta tišina
neobično rano opustelih ulica. Po trotoarima su se beleli,
zgužvani i razasuti, večernji listovi i krupnim slovima
javljali neodređene i pro-tivrečne vesti. Galus ih nije ni
pogledao. Hotelska soba mu se činila uska i bedna. Noću
je ustajao i išao na prozor da diše. Ipak ga okrepi čvrst san
pred zoru.
Sutra ujutro, izišavši iz hotela, ponovo je ose-tio da
ga grad guši, i kako je trebalo da tek naveče krene iz Trsta,
odluči da se popne na Općinu. Bilo je vrlo rano, ali ulice
su već odjekivale od nekih užurbanih prolaznika i od
dečaka koji su prodavali novine. »Mirno rešenje ili
odlučan korak?«, »Ultimatum Srbiji!«, »Delimična
mobilizacija?«, »-Ministar-
164
-predsednik demantuje sve alarmantne vesti«. I opet ga
taknu nešto hladno i brižno iz tih protivrečnih vesti. Ali
samo za trenutak. Pred sobom je gledao vinograde na
obasjanoj strmini. I čim sede u tramvaj, koji je pod
velikim usponom vozio na Općinu, zaboravi sve. Kako se
voz penjao uz strminu, tako u njemu poče da oživljuje
staro osećanje iz Adena, osećanje raskoša i obilja. Pod
njim se postepeno širio grad u rumenom sjaju i jutarnjoj
svežini. More išarano, naizmenice, vijugavim strujama i
velikim glatkim površinama tišina. Brodovi kao zaleđeni.
A iznad svega — izmaglica koja predskazuje žegu. S
rukama u džepovima, odupirući se nogama o sedalo prema
sebi, Galusu se činilo da raste sa uspinjanjem voza.
Pred restoranom na Općini, kao jedini gost, jeo je
slatko sve što su mu iznosili i zalevao belim vinom. Posle
doručka diže se i iziđe na najvišu glavicu sa kamenom
kulom na kojoj je lepršala zastava. Pope se železnim
stepenicama na vrh kule. Terasa od kamena bila je bela i
isprana. Jutarnji ve-tar ćudljivo je pomicao na vrhu visoke
motke četiri limena slova OWSN, koja označavaju četiri
strane sveta i pokazuju smer vetra. Zarđao lim je škripao i
cvileo oštru i isprekidanu melodiju. U visini je zastava
vijorila, zategnuta kao jedro; njeno platno je pucketalo:
pprppprpp. U daljini se vidik vedrio, na moru su bleštale
prostrane tišine uokvirene naboranim strujama. Galus se
odupirao rukama o kamenu ogradu, kao što čine
govornici sa balkona.
Ovo pristanište samo je deo jedne uvale koja je deo
većeg zatona, koji je u Jadranskom moru, koje ]e i samo
tek jedan zaliv Sredozemnog mora, koje je opet samo mali
deo... Tu mu se misao zbuni i poče da kruži kao onaj
limeni Istok—Zapad—Se-^er—Jug iznad njegove glave.
Da, evo, tu su beskrajni prostori, mase i daljine; sve
između sebe povezano, sve u kretanju i stal-
165
noj promeni. I sve se to odjednom ukazuje Galusu prepleteno,
izukrštano i uklopljeno jedno u drugo, i sve mu dolazi nekako
nezbrinuto i prepušteno samo sebi. Kao da je ceo svet postavljen
na nekoj strmini, uvek u opasnosti da se surva u haos. O tome
svemu valja misliti i brinuti. To leži na dnu svih njegovih
osećanja, kao pretnja i strah, i mračan talog zanosa koji ga ne
napušta.
Pred podne krenu u varoš. Voz se spuštao klizeći naglo i
bez šuma, i golicao mu utrobu i prekidao dah. Varoš je vrila.
Galus peva, raspevao se još otkako je krenuo s brega, ne što bi
hteo da peva, nego što ne može da zadrži u sebi more glasova
koje se talasa i diže neprestano, i mora da oteče. Peva bez reci,
što god može tiše, samo za sebe, »-za svoju dušu«.
Galus silazi s voza kao u snu. Ulazi u varoš. Prolazeći kroz
glavne ulice, jednako pevajući, on posmatra u velikim staklima i
ogledalima dućan-skih prozora jednog mladića u izbledelom
odelu, sa ulubljenim šeširom, sa glavom smešno priklonjenom
ka desnom ramenu, sa radosnim, suznim očima u crvenom licu,
koje je zgrčeno u zanosnu ali bolnu grimasu. Pogleda se,
začuđen, nekoliko puta u tim prozorima, ali pošto ta varka
»jevtinih čivutskih ogledala« nije imala ničeg zajedničkog sa
njim i sa njegovim velikim, dostojanstvenim zanosom, on je
prezre i odmah zaboravi, kao i novine i ljude i sve ostalo oko
sebe, i koračaše dalje pevajući. Kad bi ga tramvaji ili automobili
zaglušili, on bi podizao glas u želji da ih nadviče i da sam sebe
bolje čuje.
Tako stiže u pristanište, na veliki molo koji je bio pun
sveta. I opet dečaci viču neke vesti i prodaju vanredna izdanja
novina. Galus samo podiže glas i nastavi svoju piskutljivu
melodiju. Jedva se probija kroz gužvu koja se splela ispred
ukotvljenih brodova. Prolazeći između sveta i prazničnog Zago-
ra, po belim pločama, na podnevnom suncu, njemu
166
dođe da vikne ili zapeva u sav glas. Ali se svladavao. Na
nekoliko koraka od Helgolanda stade i zaćuta posve, jer se nije
moglo dalje i jer su ga najbliži začuđeno posmatrali i pokazivali
jedan drugom. Možda bi se na tom i svršilo i ne bi se desilo
ništa naročito. Ali dok je on tako, gušeći uzbuđenje u sebi,
gledao svet i more i lađe i sjaj razliven po svemu, odjednom
puče s brega top, a za njim huknu mukla sirena izdaleka,
zazvoni jedno zvono, pa drugo, pa treće sa brega Svetog Đusta,
dostojanstveno i teško. Kao da se sve na neki znak javljalo. I u
sav taj huk i tutanj, i opet kao na neki znak, ciknu sirena i na
lađi kraj njega, oštro i radosno, zagluši i posu sve sitnom rosom.
I to povrh svega! Galus za-drhta i zabruja, od tabana do temena
se ispuni zvukom. Bilo je nemogućno uzdržavati se više. Podiže
šešir i, jedva odišući, viknu nekoliko puta u sav taj šum:
— Ura! Urraaa! Osana, narode i svijete!
Htede da vikne još štogod na još kom jeziku, da bi ga ovaj
svet bolje razumeo, ali pogledavši oko sebe — zastade. Video
je, kao dosta puta u životu, raširene oči i tuđa lica i na svima
onaj sažalno Iju-bopitljiv izraz kome ne bi znao imena, ali koji
je poznavao odavno, kao što se poznaje naročit ukus ili miris.
Još jednom se u njemu mače nešto kao stid i razum, kao
poslednji napor da se zadrži na toj strmini niz koju se otisnuo,
da se ne izdvaja iz sveta koji ga okružuje. Ali je bilo dockan.
Unutarnji plamen ga obuze celoga. Sve oko njega poče da se
koleba i mesa. Sunce mu leže na samo lice. Prelomiše se
katarke, nakriviše kuće, izmešaše se boje sa zastava, krovova i
ženskih šešira: oblivale su ga krupne suze. Grč mu steže lice i
grlo. Liudi mu načiniše mesta da prođe (kao da se u njemu
samom protrže ta bolna, studena brazda); svi se sklanjahu. On
prođe postiđen. Nit je šta video, nit mogao više da pusti
267
glasa. Samo još nekoliko puta u zabuni i kratko mahnu
šeširom. Jedva pogodi da ga opet metne na glavu. I izgubi
se.
Pola sata docnije bio je uhapšen.
To je bio prvi dan rata sa Srbijom. Naređenje za
hapšenje sumnjivih lica bilo je već dostavljeno telegrafski
policiji svih većih gradova u Monarhiji. Među prvima koji
su u Trstu uhapšeni bio je i taj sumnjivi Bosanac što je
doputovao iz inostranstva, čije je čudnovato ponašanje još
pri dolasku broda palo policiji u oči, i koji je, konačno,
danas u podne, na molu, počeo među masom sveta da viče
neke nerazumljive, po svoj prilici revolucionarne poklike.
Njegove stvari prenesoše iz hotela u policiju. Tu su ga
sutradan ispitivali samo kratko i formalno. Snebivajući se
od čuda — jer to što je osećao nije još bio strah nego
čuđenje — on je uzalud uveravao da je bio u Adenu zbog
nasledstva koje mu je ostavio stric, bivši oficir, trgovac u
Adenu, da ne zna ništa o ratu ni o politici. Rečeno mu je
samo da će docnije imati dovoljno prilike da objasni svoje
držanje. Oko šest sati pred veče odveo ga je jedan
žandarm iz policije u glavnu hapsanu u illici Ko-roneo.
Bilo je rumeno predveče, puno prašine i zvukova kao
i juče kad je Helgoland stigao u pristanište, samo su ulice
bile još življe i sve kuće iskićene zastavama. Kao da se
čeka samo da se smrkne, pa da otpočne neki sjajan
vatromet i svečanosti po ulicama i baštama. U potpunom
nerazumevanju, Galus je koračao sitno i brzo, u desnoj
ruci je nosio kožnu torbu a za levu ga je pridržavao
žandarm, visok i riđ čovek. Kako je to bio jedan od prvih
uhapšeni-ka koji se javno sprovodi, i kako su ulice i terase
pred kafanama bile pune uzbuđena sveta, pred Ga-lusom
je išao šapat i širilo se od usta do lista bezu-
m
mno govorkanje svetine. Jedni su govorili da je to student
iz Bosne koji je hteo da digne u vazduh brod određen za
prevoz mobilisanih rezervista; drugi su govorili da nije,
nego da je onaj Bosanac na mestu streljan (danas u podne,
na molu, dok je klicao: živela revolucija!), a ovaj što ga
vodi žandarm, to je Rus koji je hteo da zatruje vodovod i
potruje ne samo garnizon nego i sve građanstvo. Na
širokoj raskrsnici kod ulaska u ulicu Koroneo, svetina se
zgusnu oko njih. Jedan čovek u uniformi marinr skog
podoficira viknu prvi: — Na vešala!
Za njim se osuše povici protiv Srbije i Rusije, protiv
atentatora i uhoda. Jedan onizak čovek, opuštenih brkova,
odeven u crno, sa isečenim prslukom kao u kelnera,
preseče im put, zaobiđe žandarma, i udari' Galusa nogom
odostrag. Udarac nije bio jak. Galusu samo zubi
škljocnuše. Ali u tom kako je taj čovek, sa izgledom
kelnera bez posla, ćutke prošao ispred njih, i kako ga je
malo zatim mučki i sramotno, opet bez reci, udario, bilo je
nečeg i gadnog i strašnog. To Galusa ustraši i unizi, a
svetinu ohrabri i zagolica. Povici učestaše. Jedna
sredovečna žena sa nabuhlim podočnjacima pljimu dvaput
na Galusa i ostade vičući za njim:
— Nieder mit Russland!'
Žandarm je gonio izbezumljenog mladića da produži
korak, tako da gotovo trkom stigoše pred kapiju. Sa
raskrsnice su za njima jednako vikali.
U kancelariji za prijem hapšenika uvedoše ga u
spisak, oduzeše mu sve stvari, časovnik, perorez, novac,
skidoše mu kožni pas i odvedoše ga i zatvo-riše u ćeliju na
prvom spratu. Tu je stajao, kao izgubljen, na sredini ćelije
i obema rukama pridržavao pantalone koje su mu sada
spadale. Pogled mu pade na suncem opaljene ruke, i to ga
prvi put ovog pos-
' Dole Rusijal
lepodneva podseti na Aden, na put na lađi i ćelo njegovo
dojučerašnje »carevanje«. I odmah se taj spomen
pretvori u živ i oštar bol. Iako još nije mogao da shvati
smisao ni vidi razlog svemu ovom, ipak mu je i taj bol i
ova ćelija i oni udarci i pogrde, i sve što se s njim dešavalo
od juče, dolazilo već kao neka davnašnja stvarnost s kojom
se srodio ne zna kada, ali prisno i nerazdvojno. — Trgnu
ga svirka i klicanje prigušeno daljinom i zidovima. To
demonstranti valjda prolaze pored samih apsana. Kroz šum
ljudskih glasova prodiru tanke trube i oštar marš. Tada se
prvi put prokide njegov zanos. Oseti u toj svirci nejasnu
strahotu nečeg što dolazi i što ga konačno odnosi i
baca onamo kud ga je poneo onaj gadni udarac od
malopre, na protivnu stranu od celog toga slobodnog i
raspevanog sveta napolju, na stranu na kojoj je stradanje,
poniženje i poraz. Hteo je instiktivno da začepi uši, ali ništa
nije pomagalo, jer je taj marš, sad već kao nešto davno
poznato, treštao i harao u njegovoj unutrašnjosti. To su bile
prve trube novih vremena u kojima će nestati,
možda zauvek, radosti slobodna života, i u kojima će na
kraju čovek jesti čoveka kao zver što jede zver, samo sa
manje smisla. Ali tada on to u svojoj »tropskoj glavi« nije
mogao još jasno da razabere i potpuno shvati. Samo
se spusti na slamnjaču, zadrhta, i obori oči kao krivac.
170
RUĐANSia BEGOVI
Rudo, belo begovsko mesto. Krajem avgusta me-seca
1878. godine.
Dobar i beo drum koji vodi sve od Višegrada do
Pljevalja, tu se penje na najvišu tačku. Levo od druma je
strma i stenovita obala i duboko ispod nje zeleni Lim, sa
skelom, a desno do samog druma, kao njegov beli uzao.
Rudo, sa belim kućama i dobrim čardacima, sa čuvenom
džamijom, majstorski zidanom, belom i tankovrhom.
Nasred mesta šedrvan, bogat vodom i okružen klupama,
zidan po istom majstoru, od istog belog kamena od kojeg i
džamija.
Oko mesta dvostruk venac voćnjaka i njiva, rodnih,
lakih za rad i prijatnih za oko. I to do samih kuća i oko
njih gusti voćnjaci, tako da kuće izgledaju kao utonule u
zelenom pamuku, a posle njih širok pas njiva izukrštanih
međama i granicama od kamena ili od grmlja. Te njive se
penju do prvih obronaka gde naglo, gotovo u pravoj crti
počinje kamenjar u kom raste još samo kriva divljaka i po
neki orah koštunac. A iz kamenjara diže se pravo u visinu
tamna i besputna planina.
Od sinoć se u Rudom saznalo da je austrijska vojska
ušla u Višegrad, da će biti upućeni odmah manji odredi ka
Uvcu, i to jedan preko Bijelog Brda a drugi preko Rudog.
171

Sada se u araluku Huseinbega Perleza domaćini
dogovaraju, šta da se radi i kako da se dočeka strana vojska,
borbom ili predajom.
U stvari, u većanjima su vodili reč begovi, jer Rudo je
begovsko. Ostali domaćini su samo odobravali ili slegali
ramenima, gledajući govornike onim zabrinutim pogledom koji
narod ima kad nastupe krupni događaji, pogledom koji vidi sve
što bi moglo biti, ali ne vidi ono što jest.
Počeo je najstariji među begovima, Huseinbeg Perlez.
Govorio je mudro i nejasno. Svi su osećali da to nije prava reč.
Govorio je više stoga što je to tužno pravo starosti da kaže prvu
reč, nego što je imao nešto da kaže ili što je nekom bio potreban
njegov savet. Posle njega govorili su ostali begovi redom, po
starešinstvu.
U svima govorima bilo je i teških pretpostavki i krupnih
reci, ali jedno samo nije se moglo u njima naći: jasna odluka o
tome šta treba raditi i kako treba postupati u ovom trenutku kad
se jedna tuđinska armija primiče, kad je turska vojska odstupila
bez borbe i kad je njihovo mesto otvoreno i svakome na udarcu,
branjeno samo onim što oni mogu i
umeju.
Na kraju, od tolike neodlučnosti i tako upornog izbegavanja
odluke i zaobilaženja istine, stvarnost se sama od sebe ocrtala
pred očima svakog pojedinog od prisutnih. Svaki se naprezao da
kaže nešto što nije ružno i ne izgleda kukavički, a što ni najmanje
ne obavezuje. A kad su se svi tako izredali i izgovorili, bilo je
rečeno sve osim onoga što u istini misle. Tako se njihova
misao sama izdvojila, i kad se odbaci sve što je rečeno, ona je
ostajala, jasna i čista u onome što nije rečeno, a što su svi znali i
osećali u tom trenutku. A njihova zajednička misao je bila ovo:
jest, treba braniti veru i zemlju od svakog neprijatelja i krv proliti
i život dati u toj odbrani, ako ustreba. Ali nije dopušteno ginuti
bez potre-
172
be, jer ko tako gine, gine ludo, u korist neprijatelja i smanjuje
lakomisleno broj branilaca čiste vere kojih nikad nije dosta.
Rudo nije zemlja na ćenaru ili poslednja tačka na krajnjoj granici
carevine nit je ovo pedesetak ruđanskih pušaka poslednji glas i
poslednja odbrana Islama. Treba dakle propustiti neprijatelja da
prođe. Drum je dugačak a u cara zemlja velika i gradova mnogo;
što ne zadrži Rudo, zadržaće drugi. A treba neko i da ostane
pored druma, ko će znati ljudski sačekati potučenu švapsku
vojsku kad se bude vraćala od Pije val ja.
Eto, to bi rekli svi u jedan glas da svaki od njih, bojeći se
sramote i prekora, nije očekivao da to drugi kaže.
Protiv te nekazane istine koja je izbijala iz svih govora i
predloga, kao jedina želja i opšte mišljenje, ustao je jedan jedini
čovek, Ibrahimbeg Hamzagić.
Hamzagići su od najstarijih i najčuvenijih porodica u
ćelom ovom kraju. Za njih se zna da vode poreklo od
dobrunskih Rajkovića, a ime im je po nekom Hamzagi, prvom
poturčenom Rajkoviću. Za četiri stotine godina život sa svim
promenama nije ih mogao pomeriti više nego što je od Dobruna
do Rudog. Ta kuća je davala najveće junake i najbolje branioce
ovog kraja. Sad ih ima svega još dve kuće u Rudom. Ovaj
Ibrahimbeg, čovek miran, ugledan i imućan, sa kućom punom
dece i svakog božjeg blagoslova. Njegov mlađi brat Alibeg nije
mu bio ni po čemu sličan:
To je bio plav čovek, visok i lep, ali mračne naravi i
neobičnog života. Još u mladosti se zavadio sa bratom i odvojio
od njega i od sestara. Nije se ženio, živeo je na svom delu
imanja i provodio dane u poslu i lovu, bez drugog društva osim
posluge. Ima jedanaest godina da nije reci progovorio sa
bratom. Ni o Bajramu mu nije odlazio.
Nekad se govorilo da su se razišli zbog neke devojke ili
zbog nekog tajnog novca koji se čuva u
173
njihovoj porodici i prelazi, pod zakletvom, sa oca na sina. Ali i
to se zaboravilo i svet je uzimao taj neobični život dvojice braće
Hamzagića, kao stvar svršenu i oduvek poznatu, ne tražeći više
razloga ni objašnjenja i ne očekujući izmirenja.
I sada, kad je Ibrahimbeg uzeo reč, svi su pogledali u njega
sa poštovanjem i Ijubopitstvom, samo je njegov brat Alibeg
gledao uporno u ćilimsku šaru pred sobom.
A Ibrahimbeg je govorio polagano, nadugačko i mirno.
Njegova misao je bila neumoljivo prosta i jasna i potpuno
oprečna misli koja je izbijala iz svih begovskih govora pre
njega. Govorio im je, otprilike, ovo:
Svi su čuli šta putnici govore i primili sinoćnu poruku iz
Višegrada o velikoj vojsci koja nastupa. Uostalom, slušaju oni
odavno ta pričanja o berlinskom kongresu, o sporazumu careva,
o silnoj austrijskoj vojsci koja ide da taj sporazum izvrši i
primeni. Otkako je sveta i veka to je tako. Jedni govore, drugi
slušaju, ali stvari ostaju na svom mestu. A stvar je u ovome: ne
vojska, nego četa jedna koja bi htela da prođe put Uvca i
Priboja, ne može da ne udari na Rudo. To su naselja koja
privlače promet i blagostanje, ali i svaku napast i opasnost. Ko
tu živi, taj stoji na straži, hteo-ne hteo, jer nit vojska na svom
putu može zaobići Rudo, nit se Rudo može ukloniti vojsci. Ako
ima neki ratni pohod, i ako ide preko ovih krajeva, put mu je na
Rudo. A kad će nastati ratovi i naići pohodi, to nije u rukama
Ruđa-na ni ruđanskih begova, nego u volji sudbine i odlukama
careva. Ruđansko je samo, kako će ih dočekati i propustiti
drumom pored koga žive. I šta najposle vrede sva ta pričanja i
svi ti podaci o onome što se, izgleda, primiče? Sve to ne menja
ništa na stvari. Ako su pričanja lažna, mogu samo da nepotrebno
zabrinu i zbune čoveka, a ako su istinita, i opet od njih nema
koristi, jer što je tu je. Sva saznanja
174
o veličini austrijske sile ne mogu napraviti od jednog Ruđanina
dva ni od litre baruta oku. Sa ograničenim sredstvima, Ruđani
stoje pred jasno određenim zadacima. Tome se ne može ništa
dodati ni oduzeti. Sve ostalo je u božjoj ruci. U svakom slučaju,
ne zavisi od Ruđana ni od njihove volje. Znali su oni i do sada
da je svet velik, da su carevi moćni, uvek željni rata i osvajanja,
da imaju vojske bez broja. Znaju oni dobro da u svetu ima oružja
boljeg od njihovog i položaja povoljnijih i tvrđih nego što je
njihov. Kako ne bi to znali? Ali šta vrede takva saznanja, kad
čovek mora da se bije sa oružjem koje mu je Bog dao i na
položaju na koji ga je sudbina postavila. Covek može imati punu
glavu kao hafiz i znati svu silu i spremu svih careva i sve vojske
i bitke ovoga sveta, ali šta mu to vredi kad svoju bitku svak bije
na jednom parčetu zemlje koje mu je dato i pod uslovima koji su
mu nametnuti. Tu se bije, tu se gubi ili dobiva. Prema tome,
najpametnije što se sada može učiniti to je sprečiti što se sprečiti
da, pa čekati. Povući kućnu čeljad što se može dublje u
unutrašnjost ili ako za to nema vremena, skloniti ih u pećine
iznad Rudog, a sve što je muško i doraslo izvesti na drum i tu
dočekati vojsku kako se tuđinske vojske oduvek dočekuju na
svome pragu. Bar tu nema šta oklevati ni dvoumiti se.
Posle takvog Ibrahimbegovog govora nastalo je
među begovima zgledavanje, pa bojažljivo zamucki
vanje, pa najposle šumna graja kojom su hrabrili
sami svoj kukavičluk. Govorili su svi u jedan glas
ono što niko od njih sam ne bi smeo da kaže. U
načelu svi su se slagali sa Ibrahimbegom, ali u stvari
svi su bili protivni njegovom samoubilačkom predlo-
gu o davanju otpora jednoj celoj vojsci. I ne samo
da nisu pristajali da se Rudo brani oružjem nego
nisu dopuštali ni misao o tako ludom i beskorisnom
podvigu. , ,, , , .. ; ,
171
 Jedini od begova koji do kraja sednice nije uzeo reč
ni otvorio usta bio je Alibeg Hamzagić. On je pažljivo
čitao uvek istu šaru u ćilimu pred sobom, sve dok zbor
nije zaključen. Tada je bez reci i pozdrava i on otišao
svojoj kući kao i svi ostali.
Manje-više prećutni zaključak ovoga sastanka bio je
u tome da se ništa ne preduzima do sutra u podne, a sutra
je i tako petak i ljudi će se sastati kod džamije na džumu, i
tu će se odrediti tačno i jasno o držanju koje treba zauzeti
prema neprijatelju, ako se pojavi. Dotle će stići i neki ljudi
koji su izaslani prekim putem ka Višegradu i doneti
tačnije podatke o toj vojsci koju niko još nije video, ali o
kojoj svi govore.
Nikad se nisu vratili ti ljudi koji su izaslani niti je
ikad došlo do dogovora kod džamije.
U samu zoru osvanuli su austrijski jegeri u
zelenkastim uniformama. U retkom lancu, sa puškom
preko ruke, prišli su Rudom, ali ne drumom odakle su ih
očekivali, nego samom ivicom onog kamenjara koji
opasuje mesto. Na drum su sišli tek kod velike česme, kad
su se sa visine uverili da je sve mirno i da se ljudi ne
iskupljaju na otpor.
Međutim, prvi koji je prišao česmi pao je pogođen
metkom iz blizine. Iza jednog kamena ispod puta, digao se
tada Ibrahimbeg Hamzagić. Sa malom puškom u ruci,
potrčao je ka vojnicima koji se razma-koše u stranu. Jedni
padoše po drumu a drugi su pucali stojeći. On ispali jedan
metak put njih, ali promaši i pade odmah svom dužinom
ukoso, preko samog druma. Jegeri su jednako pucali, prvo
u leš, pa onda u svaki sumnjiv zaklon u okolini. Tek tada
mu priđoše najbliži.
U tom trenutku puče ponovo puška sa međe iznad
puta. I opet jedan vojnik pade pošto se pre-savi dva puta,
prvo u kolenima pa u pasu, i ostade tako ležeći sa rukama
na trbuhu i glavom na kolenima. Na sve strane prsnuše
vojnici, a iznad puta,
176
iz jedne napuštene krečane, prekrivene trnjem, diže se
mlađi Hamzagić, Alibeg, ispali još jednu pušku, obori još
jednog vojnika koji pade nauznak. Tada se jegeri sabraše i
zasuše ga olovom. Pogođen, Alibeg skoči na drum, ali
pade u jarak. Samo su mu ispružene ruke držale beiu ivicu
puta.
Pisnu truba negde iza zavijutka. Začuše se podo-
ficirske pištaljke, signali i reci komande. Vod jegera koji
je bio sišao česmi povuče se, pretrčavajući svaki otkiiven
prostor između grmlja i gomila kamenja.
Na kraj jednog šljivika, u zaklonu, komandant
austrijskog odreda sabirao je svoje vojnike. Misleći da
ima pred sobom otpor i zasedu, on je nastojao da pripremi
ponovo ulazak u Rudo, sa boljim osiguranjem i novim
rasporedom.
Dan je odmicao i sunce jačalo. Na letnjoj žezi Rudo
je ćutalo. Legao neki tajac na bašte i kuće kao u zimskoj
noći, za velikih snegova. Jedino deca u povoju, što ne
znaju za ovaj svet, zaplaču ponegde glasno i njihov pisak
što prolama tišinu oko kuće izgleda oštar i neprirodno jak,
kao da plaču i za sve odrasle koji moraju da ćute.
Na drumu pored česme još uvek leži Ibrahimbeg
Hamzagić; poprečio se preko druma, sav ustremljen kao
igrač koji se bacio za loptom. Malo poviše od njega, u
travi pored puta, ničice leži njegov nepomirljivi
neprijatelj, brat.
^ Tek pred podne krenuše jegeri ponovo. Na svima
kućama su već odavno visili beli čaršavi u znak predaje.
Ali vojska se primicala Rudom sporo i oprezno, kao
opasnoj svetinji punoj junaka rešenih na sve.
^ — Kuća na osami
177
 TRI DECAKA
Toga dana nije se niko mogao požaliti na jednoličnost i
dosadu sarajevskog vremena. Ako su dotad svi dani ličili jedan
na drugi, taj je bio zaista ispunjen uzbudljivim novostima. Već
od samog jutra u trafikama su prodavane službene novine sa
crveno--žutim okvirom, sa bosanskim grbom u zaglavlju i
krupnim napisom: dobro nam došli visoki gosti! Bilo je i
stihova.
U jedanaest sati treba da stignu u Sarajevo erchercog
Rudolf, carev sin, i njegova supruga Stefanija.
U vazduhu ima nekog hladnog uzbuđenja. S vremena na
vreme čuju se trube i bubnjevi i daleki zvuk vojničkih marševa.
Pre deset sati bile su duž Miljacke postrojene sve škole,
srednje i osnovne, zajedno sa nastavnicima. Krstarili su brkati
stražari na visokim konjima, prolazili fijakeri u kojima su se
videli činovnici u crnim redengotima ili uniformama, sa
nenavučenim belim rukavicama kao maršalskim štapom u
desnoj ruci.
I pored svih opomena nastavnika, školska deca su žagorila
bez prestanka. Naročitu muku je imao sa svojom decom krupan
i mrk hodža najvećeg mekteba sa Bjelava.
Fanatičan i uporan čovek koji još nije mogao da se
prilagodi novom stanju, on nije nikako pristajao da njegova deca
viču: živio! kao i hrišanska i
178
jevrejska deca. Sam je našao odgovarajuću formulu; on će
proučiti dovu, a njegova deca će viknuti: amin! A drugo,
njegova su dečica bila sva u nanulama i kako nisu mogla da
miruju, njihova drvena obuća klepetala je po novom trotoaru tek
asfaltirane obale, tako da se ni njihov pozdrav ne bi čuo kako
treba.
Ali, kao toliko puta u životu, sve se nekako resilo samo od
sebe. Kad su odjednom počeli da gruvaju topovi sa tvrđava koje
okružuju Sarajevo, uska dolina se ispunila zaglušnim tutnjem i
sve živo nekim uplašenim uzbuđenjem kao pred stihijom pri-
rodnih pojava. U isti mah odjeknuše zvona sa crkava, prvo s
jedne pa sa druge, sve jače i jače; zvukovi su im se sudarali ne
mešajući se i šireći jezu uzbuđenja kroz zatalasan vazduh. Još
nisu izdušili po-slednji topovi a obalom je projurila povorka
kočija u kojima niko nije uspeo da vidi žive ljude nego perje,
ordenje i uniforme raznih boja.
Visoki hodža je mahao šibom i nepotrebno ponavljao
svome sibijanu:
— Nanule u šake, pa vič'te: amin!
Od vike, grmljavine topova i tutnjave kočija nije ni sam
sebe čuo.
Profesori i učitelji su rukom i očima davali deci znakove
da viču: živio!, kako im je za poslednjih dana toliko puta
govoreno.
I vikalo se. Kao da se na dugoj traci glasovi pale jedan o
drugi išla je nejasna vika duž obale, uporedo s kočijama, nešto
kao:
— liioooo!
I sve se to mešalo sa zaglušnom zvonjavom i topotom
besnih konja i poslednjom topovskom jekom koju su bliska
brda dodavala jedno drugom.
I to je bilo sve. Sva su ta sjajna i velika gospođa nestala
negde, naglo kao što su i došla, kao da su u zemlju propala i to
ne ovde u ovom istom gradu nego negde na drugom kraju sveta.
I sve je odjednom projurilo, ugaslo, umuklo, ali tako
odjednom
12*
179
da je život ostao mnogo jednoličniji nego ranije, dolina
uža, brda viša i tvrđa, ne trepte više od zvuka, nebo bez
sjaja. Stotine i stotine dečjih očiju i srca našlo se pred
prazninom. Za većinu tih dečaka ostalo je samo još da se
ide suviše dobro znanoj kući gde čekaju nejasni i nemili
školski zadaci; da se, sa zadocnjenjem, poruča ubogi
bosanski ručak.
Bezbrojna deca raznog uzrasta i različitog odela
povrvila su sa obale i kao potočići posle pljuska gubila se
u svima pravcima, po mahalama, a tu su se opet delila i u
sve manjim i manjim grupama odlazila u svoje sokake.
U strmi, kratki i krivudavi Dedagin sokak ušla su
istovremeno, istovremeno ali ne zajedno, tri dečaka. Jedno
je bio sin Avdage Senabije, drugo Petra Majstorovića,
treće udovice Mare Colićeve koja je kuvarica u
Katehetskom domu.
Taj Dedagin sokak je kaldrmisan u vidu širokih
stepenica, u njemu je mali broj kuća, a on sam je ne samo
strm nego i dobro nagnut na jednu stranu, tako da se
kaldrma stepeništa lepezasto širi i liči na rebra na skeletu
neke pretpotopne životinje, koji je jednim delom potonuo
u zemlju.
U tom sokaku pomešale su se u novije vreme kuće
ljudi raznih vera. Zapravo, tu imaju svega tri zgrade za
koje se može kazati da su kuće, sve ostalo su potleušice u
kojima stanuje sirotinja.
Tri dečaka su ušla u te tri jedine kuće koje zaslužuju
da budu nazvane tim imenom, svaki u svoju, bez
pozdrava.
Te noći je sjalo Sarajevo u vatrama svake vrste. Od
onog sudbonosnog dana pre stotine godina, kad su trupe
princa Evgenija Savojskog zapalile ovaj grad, pre nego što
će se povući iz njega, nije bilo ovoliko ognja i sjaja po
gradu i oko njega.
Sve tvrđave koje sačinjavaju venac oko Sarajeva
osvetljene đerdanima treptavih svetlosti. Na strmim
180
padinama nevidljivih brda, izjednačenih sa tamom,
podrhtavaju velikim pravilnim slovima od svetlosti
natpisi: Rudolf-Stefanie (a iznad crtice koja vezuje dva
imena: carska kruna), zatim Hoch! Willkommen! Na
svima džamijama upaljeni kandilji uokrug oko munare
izgledaju kao stotine cvetnih krunica od zelenkaste
svetlosti rasturenih po tamnom polju. Iznad njih zvezde u
večitim poretcima, a ispod njih sva varoš ustreptala od
zatalasne svetlosti po ulicama i prozorima kuća. Zvanične
zgrade su osvetljene i spolja. A sve veće kuće imućnijih
ljudi imaju na prozorima po nekoliko stearinskih sveca
koje nemo i tiho sagaraju kao na oltaru nevidljivog
božanstva.
Oko bivšeg vezirovog Konaka ima najviše svetlosti i
pokreta. Svi su prozori osvetijeni. U prostranom dvorištu
plamte buktinje. Pešice ili u kočijama na kojima gore
fenjeri dolaze zvanice, visoki vojni i civilni
dostojanstvenici, sveštenstvo svih konfesija, probrani
predstavnici imućnog građanstva u narodnim kostimima
ili evropskoj nošnji.
Svi su oni, zajedno sa svojim kočijama, utonuli negde
u Konaku koji je izgledao kao neki zaseban i jasniji vir
svetlosti u opštoj vatrenoj reci. Niko od stanovništva nije
mogao znati ni zamisliti kakav je taj život u jarko
osvetljenom Konaku, šta se tamo radi, jede i razgovara.
Većina nije ni mislila o tome. Možda je neko još, sedeći
za večerom, pomenuo »carevog sina i carevu snahu«, pa je
svak prešao na svoje dnevne navike i običaje.
Ramazanski post počeo je pre nekoliko dana, stoga su
mnogi dućani otvoreni i noću, a kafanice po strmim
obroncima pune sveta.
Banjski brijeg je slabo osvetljen kao i sve ostale
strme mahale gde nema zvaničnih zgrada ni činovničkih
stanova. Po prozorima sinagoge na Mejtašu gorelo je
nekoliko nevešto razmeštenih sveca, pa ih čuvar pogasio
još pre nego što su dogorele, malo po urođenom nagonu
štednje, ali još više zbog toga
181
da bi mogao da ode da spava a da ne brine o svetlo-sti na
sinagogi i opasnosti od požara.
A odmah iza sinagoge je Dedagin sokak, gotovo potpuno
u mraku.
Od tri pomenute kuće u tom sokaku najveća je Avdage
Senabije, tipična sarajevska kuća imućnijeg muslimana, bela, na
sprat, sa prostranom divananom u mušepcima i bogatom
zelenilu stare loze, sa belom avlijom, ograđenom visokim
zidom. Sa strana gde nema zida podignuta je visoka drvena
ograda. Jer, za poslednjih desetak godina počele su u ovu ulicu
da doseljavaju hrišćanske i jevrejske porodice. Neki su se
muslimani zbog toga iselili; Avdaga je ostao, ali je morao
ograditi kuću tako visokom ogradom da bi je zaštitio od
svakojakih pogleda.
Još jedna bašta i jedan niži zid dele njegovu kuću od kuće
gazda Petra Majstorovića. To je jaka i prostrana prizemna kuća,
sva u voću i lozi. Petrov otac, gazda Stevo, kupio je tu kuću pre
desetak godina, pred samu smrt, ne što je imao suviše gotova
novca, nego što je hteo da na neki način osigura osmoro
unučadi. Jer njegov sin, gazda Petar, bujna i nemirna glava, nije
davao mnogo jemstva za to. Stari gazda Stevo je govorio:
— Ja se nisam rodio kao gazda, nego sam došao u
Sarajevo goneći tuđu stoku, ali sam isto tako siguran da moja
unučad, pored ovakvog oca, neće umrijeti kao gazde.
Taj »mladi« gazda Petar bio je čovek već u pedesetim
godinama; voleo je vino, i to više nego što je red; prav, svečan u
hodu i govoru, on je i zbog toga a i po prirodi imao nečeg
paradnog u ćelom ponašanju i izgledu i nečeg fantastičnog i
nestvarnog u svemu što je govorio i radio. Takvo je bilo i nje-
govo poslovanje u trgovini i njegovi postupci sa ljudima, a
naročito u svojoj kući i sa svojima. Imao je lepu i rano uvelu
ženu koja mu je izrodila desetoro dece, od kojih je osmoro bilo
živo; ona je bila
182
njegova nema žrtva i njegov najblagodarniji sluša-lac Jer, gazda
Petar voli da govori i da sam sebe sluša, ali da ga i drugi čuju i
slušaju, s tim da ga ne prekidaju.
Do gazda-Petrove kuće diže se zelenkasto obojena kuća
novijeg tipa; ona je na sprat, od Majstoro-vićeve kuće deli je
samo uska i vlažna perda, dok je sa druge dve strane opkoljava
mlada ali lepa bašta. To je Katehetski dom, svojina katoličke
crkve. U njemu živi zajednički nekoliko katoličkih svešte-nika
iz sve tovnog klera, koji vrše dužnost kateheta po sarajevskim
školama. U kući i oko nje vlada uvek mir. Jedini zvuk koji
svakodnevno prodire iz te kuće to je svirka harmonijuma, pa i
ona prigušena i žalo-vita, troma i spora kao ptica niska leta.
(Zbog te svirke najviše je mrzeo Avdaga Senabija svoj novi
hrišćanski komšiluk.)
Sve tri ove kuće, tihe i slabo osvetljene, izgledaju kao
zamrle, ali varaju svojim izgledom. U svakoj od njih ima života
i nemira, ako ne u pokretima, svakako u mislima i recima.
Avdaga Senabija, tabak po zanatu, već odavno ne radi
sam, nego samo preprodaje izrađenu kožu, a u tom ga dobro
služi sreća kojoj on, naravno, dodaje i svoju trgovačku
umešnost. Avdaga je povučen čovek koji malo govori, sa
bledim licem i plavim očima u kojima ima nekog derviškog
zanosa.
Večeras je u »-ženskoj strani« kod njih veliko sijelo. U
ovu malu sobu Avdaga se povukao sa najstarijim sinom,
rumenim sanjivim dečakom, koga očev šapat još jače
uspavljuje.
Avdaga je jeo slatko, ali ne preterano mnogo za iftar. Uzeo
je abdest i klanjao teraviju i sada šapatom izgovara redom
kuranske dove u kojima se skrušeno moli za sve pravoverne
ljude i zahvaljuje bogu za sve blagodati, i završava:
■— Gospodaru naš, oprosti nam naše grijehe i naša
prekoračenja u našim poslovima, obaspi nas
183
strpljivošću, ustali noge naše i pomozi nas protiv
nevjerničkog naroda!
Pri tome on kruto i visoko diže glavu prema
otvorenom prozoru na koji se navalila bujna loza kao
gusta zavesa.
Rumeni dečak sluša šapat očevih molitava na
arapskom, koji se u njegovoj glavi mesa sa šumovima
neobičnog minulog dana. Sve ga to priteže zemlji i
uspavljuje. On se otima snu, ali bez uspeha, i sa sve većim
naporom i sve rede podiže očne kapke koje sklapa san.
U Majstorovića kući đeca pospala rano. Gazda Petar
večerao sam, za sinijom koja je samo za njega. Pošto su
izneli sofru, jedno vreme je šetao nemirno po sobi,
pijuckajući s vremena na vreme crno vino i dolivajući čašu
iz visoke boce od belog stakla, išaranog crvenim granama.
Tada je ušla Jevra, plava, krotka i uvek kao nasmejana;
sela je skromno pod samu lampu i izvadila neko pletivo.
Gazda Petar je velikim pokretima dohvatio debelu i
iskrzanu Pesmaricu i stao da čita neku pesmu o tursko-
cmo-gorskom ratovanju. Najpre je čitao mimo i pevuclji-
vo, naglašavajući reći, ali je sa svakim stihom padao sve
više u vatru, delio reci na slogove koje je naročito
naglašavao i podvlačio:
Sanak snila bula kolašinska U
bijelu gradu Kolašinu
Zatim su se stihovi nizali sve brže i brže, sve življe i
krvavije, sve kroz neke krvi i pogibije, dok ne pređe u
pravo zapevanje:
Al' se soko dobro zamjenio,
Tri ubio a dva obranio
Dok je svoju glavu Iz-gu-biii-ooo
U tišini koja nastaje iza posleđnjeg otegnutog i
plačevnog zvuka, čuje se kroz otvoren prozor glas
184
hodže sa susedne džamije, mlad glas, oštar, tanak, kao
čelik koji se tanji i savija, ali se ne lomi.
Gazda Petar miče usnama, kao da još izgovara
stihove, i skače na noge, naliva čašu. Posle Pesma-rice,
dolazi obično na red Velika Katavasija, jer Petar, kako
biva stariji, sve je više sklon crkvenom nego mirskom
pojanju. Sada on i ne uzima knjigu, nego nervozno odlazi
ka prozoru i, kao da nekom odgovara, intonira iskašlj avaj
ući se:
Kedri livanskije!..:
Kolutajući očima čas na ženu, koja ga gleda preko
pletiva, čas prema nevidljivom hodži negde u tami i
daljini, crven u licu, on kažiprstom desne ruke daje sam
sebi takt, povija glavom za melodijom i peva:
Likuj đnes, Sione,
Vozvigrajte gori, oglasisja trubo,
So angleski dvori.
Hođža sa munare, negde u tami, vikao je moćnim,
oštrim glasom, otežući svaki slog do nerazumljivosti:
— Haje alesalah, haje alesalaaah!' A Petar je dizao svoj
bariton i, unoseći se tt sam prozor, nastavljao pesmu:
Krasno proevietajte, vas mir napoljnjajte, Kedri
livansldje, kedri livanskije!
Kad je završio, oči su mu sjale žarom i suzama,
izgledao je kao čovek koji ne zna šta će sa sobom od
velikog uzbuđenja. Okrenu se ženi a zatim, ne znajući šta
da joj kaže, prihvati nervozno čašu.
I nevidljivi hodža je bio umukao.
• Hođl na molitvu, hođi na molitvu!
1^
 u susednoj sobi, u nizu pospale dece, budan je najstariji
dečak koji je jutros bio na paradi. On diže sa dušeka glavu i
osluškuje očevo sve življe i glasnije pojanje i strah ga je,
pomalo i stid nekako toga, kako se njemu čini, neumesnog i
neprirodnog zanosa; i sa strepnjom se pita, da li osim njega i
njegove majke, za koju zna da je tamo sa ocem, iko još čuje to
čudno pojanje. Živo želi da ono prestane i da u kući zavlada
mir, i u toj želji gleda put nezastrtog prozora kroz koji se nazire
kao slaba mesečina odsjaj rasvetljene varoši.
U zelenoj, novoj kući koju zovu Katehetskim domom
takođe nije tiho kao što na prvi pogled izgleda. Istina,
harmonijum je odavno zamukao. Ali u trpezariji sede još trojica
kateheta sa gostom, der-ventskim župnikom Stjepanom Fišićem,
jednim od prvih svetovnih sveštenika župnika u Bosni.
Taj Fišić važi kao neki lukav i »političan-« čovek;
školovao se kod fratara, ali je napustio njihov red i sekularizirao
se, čim mu se za to ukazala prilika.
Vodi se neka duga i bezizgledna politička prepirka u kojoj
Fišić vodi glavnu reč.
Malen hodnik dell tu trpezariju od kuhinje. U tom hodniku
su, desno i levo, vrata od dve malene sobe u kojima stanuje
kuvarica Mara i njen sin Filip, đak od četrnaest godina, visok,
plav dečak sa čudnim modrim očima koje žudno gledaju u svet.
Pri svetlosti male lampe on čita neki zagrebački prevod:
Život Svetog Alojzija Gonzage, za hrvatsku katoličku mladež.
Čitajući došao je do mesta u kom se govori da je svetac bio tako
čedan da već u desetoj godini svojoj nije dopuštao ni majci da
ga zagrli i da je pored rođenih sestara prolazio oborenih očiju.
Nad tim stavom dečak se savi kao od bola i zatvori oči,
želeći neodoljivo da beži negde daleko i da čita ma šta drugo.
186
Oni iz trpezarije su otvorili vrata, jer su hteli da provetre
prostoriju koja je bila puna gustog du-vanskog dima, a
izbegavali su da otvore prozor, kako se prepirka ne bi čula u
komšiluku druge vere.
Onako savijen od nejasne misli i bolnog nesnalaženja, dečak
je i ne htijući morao da sluša uzvike i iskidane rečenice iz
trpezarije.
Nekim lažno mekanim i samouverenim glasom onaj Fišić
je govorio nešto o otrovu liberalizma, o tome kako ne treba
nikome nasedati. Odgovarao mu je jedan dubok glas, pravdajući
se:
— Ti imaš pravo da je liberalizam otrov koji se uvlači u
društvo i razara ga. Ali nemaš pravo kad okrećeš glavu od
problema koji se već javljaju i koji će se sve više javljati. Jer naš
ulazak u jednu evropsku državu ne zatvara nego otvara nove
probleme.
— Znam, znam ja tvoju priču o agrarnom pitanju. A ja ti
kažem da to pitanje nije na redu, a i kad bude, mi ćemo ga čisto
politički riješiti. Treba gledati realno. Dvanaestak hiljada
kmetova katolika nisu nikakav problem, u zgodnoj situaciji i uz
pomoć vlade...
— A za ostale? pitao je krupni glas. Sta ćeš sa ostalima?
— Ostali? Ha, ostali!
Tu mora da je Fišić učinio neki pokret ruke ili izraz lica
koji je izazvao glasan smeh dvojice kateheta i samog Fišića, a
nezadovoljno mumlanje krupnog glasa.
Dečak je bacio knjigu i pobegao u dno sobe ka prozoru, u
nemoćnoj želji da pobegne od svega što ljudi oko njega govore
ili pišu.
Tako je prolazilo to veče u tri susedne kuće u Deđaginom
sokaku, dok je dole u nizini sav prostrani grad bleštao u sjaju
treperave svetlosti.
m
 CRVEN CVET
Nastavnik latinskog jezika i razredni starešina bio je
sredovečan profesor, rodom odnekud iz Vojvodine. Zvao
se... Sad vidim da i nije tako lako u jednom danu kazati
kako se zvao. Zvao se u detinj-stvu Vasilije Cokrljan. Još
u gimnaziji on je osetio da mu to prezime zvuči grubo,
nekako i ružno i smešno, kao izdajnički, zvučni trag
niskog i tamnog porodičnog porekla koga se on i u snu i na
javi stidi i koje zataškava i krije gde god stigne i koliko
god može. Oduvek nezadovoljan sa svim na sebi i oko
sebe, on je resio da promeni bar ono što se promeniti da;
na univerzitetu je počeo da se potpisuje Cokrljanović, ali
kako to nije bilo mnogo lepše i otmenije, on se, kao mlad
nastavnik, resio da promeni prezime u Vasiljević. Takav je,
kao nov čovek. Vaša Vasiljević, došao pre desetak godina
u Bosnu, u sarajevsku gimnaziju. Pa ipak, kao što pas nosi
uvek na nozi neki trag lanca sa koga se otrgao, za njim je,
kao neka greška mladosti i predmet podrugljivog
ogovaranja, došlo i njegovo staro ime Cokrljan. Ali đaci ga
nisu zvali ni starim ni novim prezimenom, nego nadimkom
koji su mu sami dali, Durhcug.'
Bio je iz nekog malog mesta u Vojvodini, sin
onštinskog stražara, poslednje od celog niza đece koja su
sva rano poumirala. Otac mu je bio pijanica
• Durchzug (nemačM) — promaja.
188
i nasilnik, tip sitnog, subaltemog činovnika iz velike i
složene administracije ogromne austrijske carevine.
Potuljen i pognut čovek, kao da na leđima nosi ćelu
čudovišnu zgradu svih činovničkih klasa i rangova, od
kojih je svaki viši od njegovog, on je vršio dužnost u
granicama propisa, ali se, u tim granicama, svetio svemu i
svakome zbog toga svog tereta i svog niskog položaja.
Plašio je decu. Tukao je hapsenike koliko je smeo i
mogao, a svoju ženu uvek i kad god mu se prohtelo. Veća
zla nije činio samo stoga što nije imao prilike, jer ih niko
nije tražio od njega, ali u duši je bio spreman na njih.
Opijao se često, tj. kad god bi ga častili seljaci i građani
koji su u nekoj sitnici zavisili od njegove dobre volje, i
tako se alkoholom izdizao na neke trenutne i nestvarne
činovničke stepene o kojima je trezan maštao, a koji su
trajali samo dokle traje pijanstvo i tražili sve novo piće.
Jedinac sin toga policajca alkoholika istakao se
u školi dobrim pamćenjem i, još više, velikom po
slušnošću. Jedan od njegovih profesora, imućan i
nastran čovek, pomagao je dečaku da svrši gimnaziju
i da dobije stipendiju za univerzitet. Sin opštinskog
stražara otišao je u Beč na studije i po savetu svoga
profesora i zaštitnika odabrao da studira klasičnu
filologiju. Studirao je sve propisane predmete, sa
istom mravljom marljivošću sa kojom je učio u
gimnaziji, ne naslutivši nikad smisao ni veličinu
nauke i ostavši željan svega što velikogradski život
pokazuje a nikad ne daje siromahu studentu iz zaba
čenog mesta i bedne porodice. Dok je svršio studije,
umrli su mu i otac i majka, a on je postao nastavnik
latinskog jezika isto kao što je mogao postati poli
cijski ili šumarski činovnik sa »fakultetskom spre
mom«. Posle nekoliko godina službovanja prešao je
u Bosnu, gde su za nastavnike bile nešto malo veće
plate i postojala brža mogućnost avanzovanja u
službi. .
im

Tu se učaurio u svoj život profesora-birokrate, kakvi su u
većini bili tada nastavnici srednjih škola u Sarajevu, i tu je
propuštao kroz svoje ruke naraštaje bosanskih dečaka-
gimnazista, ulivajući im na svoj način u glavu osnove latinskog
jezika i klasične
kulture.
Bio je neženja i samotnik, potuljen i jeđak hipo-honder,
rano osedeo, više nekako posiveo. U njegovom načinu
predavanja vladala je smrtonosna dosada. Po njemu su dečaci
dolazili do zaključka da to što se zove latinski jezik i nije neki
jezik koji su ma kada živi ljudi govorili, nego da je od svog
postanka samo »nastavni predmet<<, neka vrsta kazne i
prokletstva, nešto kao rešetke koje dečaka odvajaju od svega
onoga što ga privlači i čemu bi mogao da
se raduje.
On je učio đake latinskom jeziku tako da im je moralo
izgledati kao da u tom jeziku ništa nije povezano ni ritmom ni
smislom. Ne samo između pojedinih imenica i glagola nego ni
između oblika i padeža istog glagola ili imenice nije bilo
nikakve veze, isto kao što se svaka rečenica učila odvojeno, bez
ikakve veze sa tekstom iz kog je izvađena i životom iz kog je
tekst nikao.
Njegov particip pasivni od glagola tangere stajao je sam za
sebe, izdvojen od živog govora i zdravog mišljenja ljudskog, kao
strašilo i zamka za rasejanog ili uplašenog dečaka, kao obruč
kroz koji u cirkusu proteruju jadne dresirane pse. Tako su stvari
gubile sadržinu i sve pročitano ostajalo bez smisla i koristi, i
tako su đaci mogli da lome zube na teškim oblicima jednog
»mrtvog« jezika a da nikad ne shvate sadržinu onoga što čitaju,
da ni za trenutak ne osete sve ono razumno, čovečno i
slobodarsko što se krije u tom tekstu.
Sve rimske i grčke klasike on je smatrao samo kao neku
vrstu viših činovnika, profesora, viših jedino po rangu; svi su
oni za njega u istoj državnoj
190
službi u kojoj i on, i svi oni, zajedno sa njim i celim ostalim
školskim sistemom predstavljaju neku vrstu prepreke na putu
koji đak treba da pretrči od detinjstva do činovničke karijere, tj.
do hleba, položaja i društvenog ugleda.
Sve to treba da ubije u dečaku bujne životne nagone, da
mu što više zakloni i život sam, da mu već na prvim koracima
salomi volju i zagorca vek, pa da vidi — majčin sin! — šta je to
karijera i kako se teško i skupo plaća, kako bi posle umeo da
je ceni.
I na sve heroje antičkog sveta i na same bogove iz
mitologije on je gledao kao na visoke dostojanstvenike »izvan
ranga«, kao na neku vrstu više zva-nične ustanove u državi
kojoj služi i on.
Uopšte, sve na ovom svetu, i samu nauku kojoj je
»služio«, on je gledao kroz tekstove vladinih raspisa i naredaba,
kroz razrednu knjigu i kroz svoj notes u kome je za njega bio
obuhvaćen ceo svet, sređen po azbučnom redu i ocenjen
ocenama od pet do jedan.
Vasiljevićev vaspitni metođ sastojao se u tome da
v).hvata« đake i da ih ispituje kad su nepripravni, da ih vreba na
ulici u sitnim dečačkim greškama. Najveće zadovoljstvo nalazio
je u tome da ismeva ili kažnjava đake koji ma u čemu pokažu
nešto originalnosti ili želju da se bave ma čim što je izvan uskog
školskog programa, koji je on svojim policijskim shvatanjima
sužavao gde god je i koliko god je mogao. Svako i najmanje
odstupanje od štamna-nog teksta u udžbeniku smatrao je teškim
prestupom i kažnjavao ga i svojom ironijom i lošim ocenama i
svim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju. Svaka i
najmanja sloboda ili novina u mišljenju ili u načinu izražavanja,
svaka, i najnaivnija mladićka pobuna protiv autoriteta vlasti i
društvene hijerarhije izazivale su kod njega srčevit, histeričan
otpor i gnev, gnev koji je bio otprilike mera njegovog
292
 straha od tih autoriteta i njegovog poštovanja te hijerarhije.
Covek se često sa čuđenjem mora zapitati: otkud kod nekih
malih ljudi, malih i po ličnoj vrednosti i po njihovom
društvenom položaju, takva šlepa privrženost postojećem redu,
takvo fanatično obožavanje utvrđenih i drevnih ideja i ustanova
koje im ni po čemu ne bi trebalo da budu bliske, takva besna
mržnja na sve što je novo, što može da znači promenu i
napredak.
Ali imao je i taj neprijatni čovek svoju slabu tačku. Bojao
se promaje. Đaci, koji su ga u većini iskreno mrzeli,
iskorišćavali su tu njegovu maniju i bili su pri tom nemilosrdni i
dovitljivi, kako samo deca mogu da budu.
Zbog toga je i dobio nadimak Durhcug. Jednom, u nastupu
besa, on je upotrebio tu nemačku reč za našu reč: promaja.
Otada ga đaci i nisu drugačije zvali između sebe.
A bojao se promaje nenormalnim, paničnim strahom. Taj
strah od vetra i promaje kao da je po nečem odgovarao njegovoj
mržnji protiv novina i promena. U svakom razredu imao je po
jednog đaka, jednog od onih uslužnih i revnosnih, kome je bilo
stavljeno u zadatak da pre profesorovog dolaska pažljivo zatvori
sve prozore.
Ali ostali đaci su često nalazili načina da prevare »kerbera«
koji je bdeo nad promajom i da u posled-njem trenutku
neprimetno odvmu kvaku na prozoru. Kad bi profesor ušao na
vrata, struja vazduha bi otvorila krilo na prozoru i nastala bi
promaja. I ma kako ona neznatna bila, profesor bi se uhvatio za
glavu i stao da viče od besa i straha.
— Zatvarajte, nevaljalci! Za-tva-raj-te!
Tu bi nastao kikot i grcanje od prigušenog sme-ha, a
najviše su se smejala ona dvojica-trojica dečaka koji bi
priskočili, tobože revnosno, da zatvore prozor, a koji su, u
stvari, i udesili ćelu šalu.
192
Takve su se šale i inače često dešavale. Usred
Vasiljevićevog predavanja iz koga je uvek vejala smrtonosna
dosada, digao bi se odjednom neki od drskih učenika, otišao do
prozora, uverio se tobože da li je čvrsto zatvoren i ozbiljno se
vratio na svoje mesto uz opšti smeh i kikotanje ostalih.
Profesor je grizao usne i sumnjičavo gledao mladića, ali
mu nije mogao ništa.
Odnos između đaka i profesora Vasiljevića bivao je iz
godine u godinu sve gori, dok se glavni deo njegovog
vaspitačkog rada nije pretvorio isključivo u borbu sa mladošću i
mladalačkom obešću njegovih đaka, sa njihovom večnom
potrebom za igrom i sme-hom, za promenama i zanimljivim
novostima. On kao da je samo sa te strane i mogao da ih vidi.
Stalno je strahovao od đačkog podsmeha, a to strahovanje
činilo ga je naročito smešnim. Od njihovog smeha njemu se
stezalo grlo i ledilo lice, ispunjavala ga je mržnja koju je
osećanje nemoći dovodilo do besnila. Taj zdravi, zarazni i
neutoljivi dečač-ki smeh njemu je na mahove izgledao kao silna
poplava koja navire ne samo iz dečačkih grudi nego iz neba, iz
zemlje i svih živih stvorenja na njoj. I on je mrzeo ne samo tu
decu nego i nebo i zemlju i sve živo u njima i na njima, sve što
se kreće, što diše, sja ili leti. I noću je, u snu, viđao bezbrojno
mnoštvo nasrnejanih lica koja prete da ga sa svojim smehom
preplave i odnesu, dok on gušeći se uzalud pokušava da vikne
ono što je toliko puta ponovio u razredu:
— Samo se luđe smeju bez razloga, a ja ne vidim nigde
nikakva razloga smehu.
On je patio od tog dečačkog smeha i nemira i kao od lične
muke, koju niko ne razume, i kao od opšte nevolje, koja preti
svemu što je sveto i ozbiljno, podriva temelje svakog rada i
celog poretka, i koja će, ovako naoko bezazlena, najposle
preplaviti
13 — Kuća na osami 2g3
sve i pretvoriti život u šegu i sprdnju, a svet u igračku.
U toj svojoj dubokoj odvratnosti i stalnoj borbi on je
nalazio malo razume van ja i pomoći kod drugih ljudi, a to ga je
još više utvrđivalo u njegovoj idio-sinkraziji i ispunjavalo
pesimizmom i osećanjem usamljenosti. I sami profesori, njegove
kolege, pokaza/ali su, kako se njemu činilo, mnogo mlakosti i
bezbrižnosti u tom pogledu. Većina njih nije se stvarno mnogo
razlikovala od profesora Durhcuga; i oni su u suštini bili
površni, hladni nastavnici i poslušne birokrate, i oni su se borili
protiv bezbrojnih i beskrajnih đačkih nestašluka, i oni su bili
često strogi pri ocenjivanju i kažnjavanju, ali niko nije potpuno
delio njegove smešne brige i njegova mani-jačka shvatanja, čak
su se pomalo i podsmevali mrkom neženji i osobenjaku, koji
stvari uzima sa tragične strane.
Jedino u svom momačkom stanu, u jednoj vlažnoj kući, u
osojnoj Mjedenici, nalazio je potpun mir i osećao se bar
privremeno zaštićen od ironije i nemira obesne mladosti.
Stanovao je kod penzio-nisanog poštanskog činovnika. Ceha.
Gazdarica mu je bila debela, mrzovoljna i uredna žena. Dece
nije bilo ni u kući ni u bližem susedstvu. U profesorovom stanu
je vladao uvek vlažan polumrak i u njemu mrtvački mir i
mehanički red.
Ali šta vredi kad je ta kuća samo oaza, a boravak u njoj
samo predisaj? Cim pređe kućni prag, čeka ga na svakom
koraku ta bučna i nemirna mladost koja ume samo da se cereka i
misli samo na šale i besposlice.
Ponekad mu se činilo da je sa svih strana opkoljen tom
nezrelom nesvesnom stihijom mladosti, da zemlja kipti i drhti
od mlade krvi koja goni na pokret i traži sve nove i nove oblike
nemira. A svake godine rađaju se novi naraštaji dece, kao da iz
zemlje niču, iz njih brzo rastu i pritiču novi đaci, i dok
194
uzaludno krotiš jedne, već nailazi nov talas. I sve je to u očima
profesora Durhcuga zeleno, drsko i obes-no, sa ustima
rastegnutim od uva do uva, sa mislima raštrkanim na sto strana,
bez osećanja dužnosti, bez respekta za starije, bez smisla za red,
sklono svakoj šali i razonodi, nepristupačno savetu, neosetljivo
za prekor, ne štedi nikog a ne ume da se čuva samo, zimi je kod
klizanja, leti kod kupanja, u jesen kod berbe, a u proleće kod
svakojakih fantazija i besmislica; ukratko, uvek kod neke
opasnosti, dangube ili lakrdije, a daleko od njegove stroge reći i
njegovih ozbiljnih lekcija. To je mladež od njene jedanaeste do
njene devetnaeste godine, i sa tom stihijom se on bori godinama,
a oseća da u toj borbi on sa svakom godinom biva slabiji i
ustupa stopu po stopu tome neuništivom neprijatelju.
Uredan i besprekorno ozbiljan život koji oduvek vodi, ne
održava ga u snazi i mladosti. Naprotiv, on stari naglo i pre
vremena, brže od svojih kolega koje su manje uredne i ozbiljne.
U četrdeset petoj godini, on je i sed na slepoočnicama, ćelava
temena, mršava lica nezdrave boje, a naduvena vrata, nesigurnih
pokreta i nestalna pogleda uplašenih i žalosnih očiju. Uredan je,
ali na neki nemio način, a štedljivo i starovremski odeven, leti u
sivom a zimi u crnom odelu, kao činovnik pogrebnog društva.
I kad takav stane na podijum i nasloni se jednom rukom na
katedru, a drugom se uhvati za bradu, đaci se u poslednjim
klupama već prigušeno kikoću, ali kad im glasom muklim od
gneva kaže da su budale, da u svetu nema razloga smehu, na-
protiv, naprotiv. .. tada se dečaci savijaju od grčevitog smeha,
uzalud zatrpavaju dlanom usta i kriju lice pod klupu.
Profesor stoji nepomičan, sav naježen kao bolesna vrana, i
sa mržnjom u pogledu i drhtajem u glasu govori jetko:
— Sta ima tu smešno? To je žalosno!
13*
195
 A razred se trese od nezadržljivog veselog smeha.
Takav je čovek i nastavnik bio profesor Vasi-Ijević, zvani
Durhcug.
Onaj ko bi posmatrao njega i njegov rad, mogao bi vek
provesti razmišljajući o tome kakve veze ima ovaj činovnik-
predavač sa pedagogijom, koja treba da podiže i stvara zdrave i
srećne ljude i građane, kakve veze sa naukom ili umetnošću, i
nikad ne bi našao odgovor na to pitanje. Ali, ukoliko je nastavni
sistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni imao za cilj da u
mladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicu
samostalnosti i ubije želju za ma čim originalnim, stvaralačkim,
višim i lepšim, ovaj nastavnik je bio savršen službenik toga
sistema. Bolje rečeno: on je nastojao svim silama da to bude.
Eto, taj i takav profesor Vasiljević išao je i toga jutra 1.
maja 1906. godine, kao vazda, istim putem, u isti sat put svoje
škole.
Bilo je nešto pre devet sati, ulice su izuzetno mirne i kao
opustele. Krstare žandarmske patrole, na uglovima po jedan od
gradske policije. Čudna tibina.
Sarajevski radnici resili su toga proleća da prvi put
proslave međunarodni praznik rada, Prvi maj. Ali profesor
Durhcug, koji je živeo samo za sebe. tj. za svoju usamljenu
čudnjačku egzistenciju i svoju struku — a videli smo u čemu je
bila njegova »struka« — nije, naravno, znao šta se sve dešava i
šta se sprema među sarajevskim radnicima, koji su za njega bili
dalek i nepoznat svet. On je, doduše, već od lanjske godine
slušao ponešto o radničkom pokretu u Sarajevu; i novine su
pisale o tome, ali on je novine čitao površno i neredovno. Ne bi
se moglo kazati da je bio potpuno ravnodušan prema toj stvari.
Naprotiv, njega je i ljutila i plašila pomisao na to kao na svaki
nered i svaku težnju za prome-nom, i bolelo ga je pomalo kao
lična uvreda.
196
Jedne nedelje, kad je vodio svoj razred u crkvu, sreo je
grupu mladih radnika, ljudi i žena, zakićenih crvenim
cvetovima, išli su negde brzo i govorili nešto živo. To su bili
»socijali«. Sve neki žustri ljudi, a na licima im, kako se njemu
čini, usplahireni, izazivački izraz. Osetio je duboku odvratnost
prema tim nemirnim ljudima; u crvenim cvetovima njihovim
video je nešto nezdravo i opasno, kao da ta jarka boja kazuje
nešto što se ne govori i što, izgovoreno, donosi nemir i nesreću;
kao da je na rupici od kaputa iz koje je virio karanfil stala da
izbija krvava iznutrica svakog pojedinog čoveka. Uzbudili su ga
za trenutak i ozlovoljili, ali ih je isto tako brzo i zaboravio. Kao i
mnogi ljudi njegovog zvanja i položaja, i on je na sav taj
radnički pokret i na manifestacije i sukobe koji ga prate gledao
izdaleka i sa visoka, otprilike onako kao i na sva ostala zla i ne-
zgode sa kojima državna uprava ima da se bori, kao na stvari
koje se njega ne tiču, uveren da u velikom državnom
mehanizmu postoje pozvani koji o tome brinu i koji će i tome
zlu stati na put i savladati ga, kao što savlađuju epidemije i
druga zla i nevolje. On se tim pitanjem ne bi uopšte bavio da
ono danas, na dan 1. maja, nije samo došlo u njegov razred i
potražilo ga. Jer ako je profesor prolazio šlep, gluv i nem kroz
život, nisu njegovi učenici sedmog razreda.
Već tri nedelje se govori po varoši da Prvoga maja radnici
neće doći na posao, da će »socijali« toga dana organizovati
proslavu i razviti crvene barjake, da vlast neće moći to
dozvoliti, da će doći do sukoba. I u sarajevskim novinama bilo
je nekih polemika povodom tih vesti.
Uoči Prvog maja objavljeno je velikim plakatima da
Vladin povjerenik za grad Sarajevo zabranjuje toga dana, na
području grada, svaku proslavu, svako sakupljanje uopšte, i
svako isticanje radničkih
197
 amblema, crvenih zastava, crvenih cvetova itđ. Sve to pod
pratnjom stroge kazne.
Kad je svanulo sunčano i sveže jutro Prvog maja, velika
većina radnika nije otišla na rad, iako je bio radni dan, nego se
praznički odevena prosula po sarajevskim ulicama. Mobilisana
je sva policija i sva žandarmerija; u pripravnosti je bila i vojska.
Policajci i žandarmi su rasterivali i najmanje grupe radnika,
trgali svaki i najsitniji crven znak iz ruku ili sa grudi, hapsili
muško i žensko za najmanji pokušaj neposlušnosti ili otpora.
Bilo je dosta takvih malih sukoba, ali radnici su, očigledno po
planu, iz-begavali susrete sa policijom, razlivajući se kao voda
po svim ulicama i kapijama. Tako je velika većina uspela da se
prokrade do u Kovačiće i kad se policija setila da zatvori put
preko mostova na Miljacki, na hiljade radnika, sa skrivenim
amblemima i savijenim zastavama, već je uspelo da pređe
Miljacku. Na drumu koji vodi u Lukavac i koji je već izvan
»područja grada Sarajeva« sastavila se odjednom velika
povorka; nad njom su se vile crvene zastave, a svaki radnik bio
je zakićen karanfilom od crvene hartije.
Nadmudrena policija ostala je u gradu. Svi komandiri su
dobili strog ukor i pooštrene naredbe, a oni su to utrostručili i
preneli na svoje potčinjene, tako da je svaki policijski stražar
išao sada kivan i nakostrešen, i budno pazio da mu gde ne
promakne ma i jedan jedini nezaposlen radnik ili najmanji crven
znak. A tamo izvan varoši žandarmi su, rastureni u mnogobrojne
patrole, pratili povorku sa strana i u Lukavcu opkolili ćelu
poljanu na kojoj je otpočeo pravi zbor sa govornicima i
klicanjem.
To nije znao niti je slutio profesor Durhcug, koji nije čitao
ni novine ni letke ni oglase, ni razgovarao sa ljudima, ni gledao
oko sebe na ulici, nego oborene glave brzo prelazio kratki
prostor od stana do škole, ali sve su to znali i dobrim delom i
videli
198
njegovi đaci sedmog razreda. Neki od njih su pre dolaska u
školu obigrali ceo grad, posmatrajući kako policija razgoni
radnike i otima im crvene cvetove; mnogi su trčali zajedno s
radnicima, radosno kupeći razasute karanfile, i vičući iza ugla:
»Dole sabljaši! Živio maj!« jer su to i radnici vikali. Zato su
neki od njih i zadocnili na čas i zato i sada sede kao na iglama,
još zadihani i rumeni od uzbuđenja i zadovoljstva, vike i
trčanja; zato se sašaptavaju i zagledaju među sobom, prividno
prate ono što im se govori i rasejano odgovaraju na pitanja, ali
vidi se da u isto vreme osluškuju zvukove spolja.
Taj pojačani nemir svoga i inače uvek nemirnog razreda,
profesor je dobro osećao, iako mu nije znao pravi razlog. U
razredu je vladala neka sparna i razdražlijva atmosfera, tako da
je profesor naredio da se izuzetno otvori jedan prozor, i to onaj
u dnu sobe, daleko od katedre, ali da se niko i nipošto ne usuditi
otvoriti u isto vreme i vrata. Znojio se i treptao očima. Nastojao
je da vikne i grdnjama privuče i veže njihovu pažnju.
— Sta je vama danas? Ko da ste se ludih gljiva najeli.
Ne uspevajući da smiri đake i da im pažnju zadrži na
onome što govori ili što ih pita, profesor je pojačavao grdnje;
već ih je nazvao ćalovima, praznim tikvama, smrdljivim
bubama i strvinama, kad mu se odjednom reč oduže i otvorena
usta ukočiše: u poslednjim klupama neko je s jednog kraja na
drugi dobacio crven cvet koji je u luku preleteo ceo razred i
izgubio se među đacima.
Crven cvet! To je dakle! Kad je one nedelje video grlatu
grupu »socijala« i crvene cvetove na njima, on je osetio
odvratnost, mržnju, neki svrabež u mišićima i potrebu da lično,
svojim rukama pomogne da se taj svet ućutka i vrati na posao,
da ne bude po ulicama ni jarkih boja ni drskih reci ni glasnog
smeha. AU ovo sada, da njegovi đaci, u
299
njegovom razredu, dobacuju jedni drugima crven cvet kao da su
bravari sa stanice ili ciglari iz Koševa, to ga je porazilo. Zato je i
stajao tako jedno vreme, otvorenih usta, kao okamenjen. A onda
se pribra, prosikta nešto nerazumljivo i sav naježen, pognut i
napred ispruženih ruku i raširenih prsta, pođe kao u napad. Išao
je pravo ka klupi u koju je pao cvet, ali pre nego što je došao da
njega — nevidljiva ruka ga baci, i visoko iznad profesorove
glave, u crvenom luku, cvet prelete i pade na drugi kraj razreda.
Profesor se okrenu brzo oko sebe. Tako se razvila čudna igra.
Kao što lopta u igri ide od njike do ruke ka svome cilju,
tako su đaci dobacivali jedan drugom crveni karanfil, uspevajući
uvek da zavaraju profesoru oči. A on je, kao nedorastao partner
u toj igri, trčao za cvetom, okretao se oko sebe, nastojeći da ga
ne izgubi iz vida. Skakao je smešno od jednog đaka do drugog.
Kad bi mu se učinilo da je dobro video kod koga je đaka pao
cvet, on bi pritrčao, stao pored njega, gledao ga trenutak oštro,
ispitivački, a onda bi mu najednom naredio da rasklopi stisnute
pesnice. Mladić bi to učinio. Ruke su mu bile prazne. Nastao bi
grohotan smeh celog razreda. Profesor je trčao i posrtao dalje.
Zanesen svojim ogorčenjem i pravom lovačkom strasti,
profesor nije primetio da je jedan od đaka iz poslednje klupe
uspeo da izbaci cvet kroz otvoren prozor. Đaci su, oduševljeni
igrom, i dalje dizali ruku, čas jedan čas drugi, kao da nešto
bacaju. Zadihanom i prevarenom profesoru, kome je sve više
udarala krv u glavu, ukrštale su se crvene linije pred očima i on
je trčao sa jednog kraja na drugi, hvatajući cvet koga više nema
u razredu. Najposle je naredio da se prozor zatvori, zatim da svi
ustanu i da ruke sa raširenim dlanovima dignu uvis, a on je
pognut četveronoške išao i kao lovački pas tražio ispod klupa
crveni cvet. Nad njim se talasala šuma
200
od nemirnih prstiju, krivila se mladićka lica u grčevitom smehu
i bezbrojnim grimasama, a kad bi on naglo podigao glavu i
nepoverljivo pogledao u njih, sve bi se ruke smirile, sva lica
izgladila i oči celo-mudreno oborene gledale preda se.
Izmučen, ojađen, profesor je najposle odustao od
uzaludnog traganja, vratio se na katedru i rekao izmenjenim
glasom koji nije bio daleko od plača:
— Dobro! Dobro, ja ću vam pokazati da ima vlasti i da
ovde mora biti reda.
Bio je toliko uzbuđen da nije mogao da se seti nijednog od
svojih pogrdnih izraza, ili su mu za ovako strašan slučaj svi
izgledali preslabi. Uto je srećom zazvonilo zvono. Profesor je
rekao da niko ne srne izići iz razreda i da niko neće danas otići
na ručak dok se ne nađe taj, taj ... to, to ... od mržnje i ogorčenja
nije mogao da kaže šta, nego je samo mahnuo preteći rukom,
uzeo svoju svesku, i zalupio vrata za sobom.
U zbornici i kod direktora Durhcug je napravio čitavu
uzbunu. Crven cvet! Uzalud su ga stišavali i pitali gde je taj
cvet. On je samo siktao i vikao isprekidanim rečenicama da je
stvar krupna i da ne može proći samo tako, bez istrage i kazne.
Neki nastavnici su se smejali u dnu zbornice. I sam
direktor sa zlatnim cvikerom i prosedom bradicom, čovek čije
lice retko zna za osmejak, vrteo je glavom u nedoumici,
slušajući kako Durhcug ozbiljno priča o svom lovu na crven
cvet. Kad je direktor izišao, da bi u samoći doneo odluku o
Durhcugovoj žalbi, nastavnici su se još više osmelili, prilazili
svome kolegi, koji je još uvek drhtao od gneva, i sa lažnim
saučešćem zapitkivali ga o pojedinostima njegove borbe sa
đacima.
Profesor matematike, Slavonac, strastven lovac, krupan i
punokrvan čovek koji voli dobro da pojede 1 popije, do grubosti
iskren, prišao mu je sa širokim pokretima i svojim
prostosrdačnim načinom rekao:
201
 — Ama, kolega, ko zna da li je to i bio crven
karanfil. Bećari su to ti u sedmom, znam ih ja, i u vukao još čitave dve nedelje kao ranjenik i govorio tankim
stanju su da izmisle svaku huncutariju. mučeničkim glasom. Sve to, naravno, nije ni najmanje tronulo
Durhcug se uvređeno ispravio. njegove đake sedmog razreda. Oni su mu se i dalje svirepo
— Molim, ja nisam ni lud ni pijan. Ja alkoholna smejali i podsmevali na svakom koraku.
pića ne pijem. Ali, gospodo, ja vam moram kazati Tako je okončana i brzo zatim i zaboravljena uzbuna zbog
da ja neću stvar ostaviti tako i da ću i na višem crvenog cveta koji se pojavio u nemirnom sedmom razredu
mestu, ako treba ... gimnazije, gde uzbune ni inače nisu bile retke. Ali taj crveni cvet
Tu Durhcugovo lice postade odjednom za čitav ton — u stvari parče spletene žice i malko vesto izreckane i savijene
tamnije, njegove modre i vodnjikave oči prome-niše boju i u crvene hartije — imao je svoju dalju istoriju i postao sudbonosan
njima se javi nešto opasno i pogano. za druge ljude, koji nemaju nikakve veze ni sa sedmim
Profesor matematike ne dočeka kraj rečenice, nasmejani razredom, ni sa njegovim razrednim starešinom, profesorom
pogled njegovih krupnih, crnih očiju, očiju lovca i Durhcugom. Jer, u sudbonosnim vremenima svaka i najmanja
matematičara, odjednom ugasnu i on ustuknu kao da je nagazio stvar može postati sudbonosna. (A >->sudbonosnim« mi obično
na zmiju. Smeh u zbornici pre-stade. nazivamo nemirna vremena društvenih preloma i izuzetnih
Ceo razred je zadržan zaista preko ručka u školi. Sam događaja, sred kojih se odjednom nađemo, a njihove uzroke,
direktor je vodio istragu. Đaci nisu priznavali ništa. Ni njihov smisao i domašaj ne možemo i ne umemo potpuno da
uobičajena pretnja da će zbog jednog ili dvojice svi stradati nije sagledamo ni pravo da izrazimo.)
ovog puta pomogla. Oni iz prvih klupa, koji bi možda i odali, Ali o svemu tome biće govora na drugom mestu.
nisu zaista znali ni ko je doneo cvet, ni da li je to i bio cvet, ni da
li je bio crven. Videli su samo da je gospodin profesor trčao i
hvatao nešto nevidljivo među posled-njim klupama. A oni iz
poslednjih klupa nisu priznavali ništa. Nikad nije bilo nikakvog
cveta u razredu niti su ga oni dobacivali jedan drugom. Bio je
otvoren jedan prozor i oni su mislili da se gospodin profesor
naljutio i ustrčao zbog — promaje, pa su svi mahali rukama,
pozivajući one koji su najbliži da zatvore prozor. To je sve.
Najposle, kad se ni na koji način nije mogao ne samo
pronaći inkriminisani cvet nego ni dokazati da je zaista
postojao, stvar se svršila tako što je ceo razred dobio ukor.
Profesor Durhcug je odbolovao taj slučaj sa crvenim
karanfilom. Zelen u licu od razlivene žuči, zakopčan kao da je
oktobar a ne maj mesec, on se

202
203
 NA SUNČANOJ STRANI
Duža nego šira, tamnička soba sa deset postelja imala
je dva velika prozora okrenuta pravo ka istoku. Ti prozori
su, upravo zato što su otvarali slobodan vidik na
predgrađe, imali ne samo obične rešetke, deblje od
muškog palca, nego su bili zastrti i naročitom čeličnom,
gusto pletenom mrežom. Ta mreža nije mogla da spreči
jako jutarnje sunce da svako jutro baci dva duga i široka
čilima malo prigušene svetlosti preko poda, postelje i
protivnog zida. Ta blagodat i taj raskoš trajali su sve do
pred podne. Tada su sunčevi ćilimi počinjali naglo da se
skupljaju i skraćuju, kao da ih neko izvlači. A kad bi sunce
stizalo na zenit, i poslednji krajičak svetlosne prostirke
izmileo bi ispod rešetaka i nestao negde u sunčanoj
svetlosti, razlivenoj po slobodnom delu nepoznatog grada,
kao što dva potoka nestaju u moru.
Od nas desetorice zatvorenika, većina je bila prilično
ravnodušna prema svemu tome, ali bilo nas je dvojica-
trojica mlađih koji smo svakog jutra sa-čekivali sunce i
sedeli ili šetali u jednom od ona dva pojasa svetlosti, kao u
najlepšoj bašti.
Prozori te naše velike ćelije na trećem spratu otvarali
su vidik iznad nekih beskrajnih bašta, krovova niskih
kuća, a na samom nebu, u dnu vidika, ocrtavala su se dva
tornja i dva jablana, nepomična poput tornjeva.
204
Takav je bio taj naš vidik: sve je svetio i prostrano, a
ništa nije ni jasno ni pristupačno. Ipak, sa desnog prozora
mogli smo, sa malo napora, sasvim po strani videti dva
prozora neke visoke kuće, i to jedan dobro i u celosti, a
drugi samo nejasno i napola. Trebalo je dobro saviti šiju i
ukositi pogled između zida i ivice rešetke, pa da se to vidi.
Ta dva prozora (u stvari jedan i po prozor) pripadala
su nekom građanskom stanu na trećem ili četvrtom spratu
neke za nas inače nevidljive kuće: oni su za nas dvojicu-
trojicu mladih i Ijubopitljivih predstavljali nešto kao
komadić ljudskog života u slobodi, kao mogućnost
radosnog iznenađenja i pro-mene, a promena je u zatvoru
gotovo uvek radost.
Prozor koji se video ceo, mi smo zvali — pozornica.
Na toj pozornici mi smo gledali svakog jutra jedan isti
kratak i svakidašnji prizor. Oko sedam sati izjutra na tom
prozoru, na kom se iza mrtvog stakla nazirala zavesa kao
belo rečno dno ispod tamne površine vode, nastao bi
nemir, nemir koji uzbuđuje i obećava promenu koje su
naše oči tako željne. Mi bismo pritisnuli lica jače između
zida i žice. Tada bi se prozorska krila, zajedno sa odrazom
mrtvog predela u njihovim staklima, otvorila i nestala u
mračnom otvoru prozora. Na prozoru bi se za trenutak
pojavila — žena. Pojedinosti na njoj nismo mogli da
razaberemo, ali se njena bujna plava kosa, na tamnoj
pozadini, isticala jače od beline ruku i njenog lica nejasnih
crta. Žena bi odmah zatim nestala, da se posle nekoliko
trenutaka pojavi ponovo, sada sa duguljastom krletkom u
rukama. Propinjući se na prste i izdužujući struk, ona bi
vešala svoju krletku o nevidljivu kvaku u gornjem delu
prozora.
U toj krletki bila je neka ptica koju smo više
naslućivali nego što smo mogli da je sagledamo, ali koju
smo u svojim dokonim tamničkim razgovorima nazvali
kanarincem. Ptica je, izgleda, ponajviše mirovala; samo s
vremena na vreme, kad bi preletela
205
 s jednog kraja krletke na drugi, mi bismo je nejasno nazreli kao
žut list nošen vatrom.
Nekako pred podne žena se javljala opet na prozoru,
propinjala se i naviklim pokretom skidala krletku, odnosila je u
za nas nevidljivu dubinu sobe, a zatim zatvarala prozor, spuštala
belu zavesu i nestajala iza nje.
Ćuteći i zaneseni, mi smo gledali prozor kako se otvara,
plavu ženu na njemu, a kad bi se ona izgubila u tamnoj dubini
sobe, onda njenu krletku sa pticom koja se više naslućuje nego
što se vidi. I tada smo sa istom pažnjom čekali čas skidanja i od-
nošenja krletke i zatvaranja prozora. Posle toga nastupala je
duga popodnevna i večernja čamotinja i iščekivanje sutrašnjeg
jutra.
Prizor sa prozorom bio je veliki događaj našega dana; mi
smo se spremali za njega, pratili ga pažljivo i žudno, a često
posle toga još dugo o njemu razgovarali.
Upuštali smo se u beskrajna nagađanja o nepoznatoj ženi, o
prilikama u kojima živi. Neko je izmislio da se zove Eva, i tako
smo je zvali. I ptici smo nadenuli neko ime, više ne pamtim
kakvo. Nismo mi bili ni prvi ni poslednji robijaši koji iza
rešetaka, zidova i brava, hvatajući beznačajne komadiće dnevne
stvarnosti, snivaju san o slobodnom životu i dodiru sa svetom i
ljudima.
Ali nisu svi stanovnici naše ćelije bili istog mišljenja i
raspoloženja. Bilo ih je koji nikad nisu prišli prozoru i koji su se
podsmevali našoj »pozornici« i našim dugim hapšeničkim
pričanjima u vezi sa njom. U tom se naročito isticao jedan sed,
pakostan i žučan čovek pogana jezika i nečiste mašte. Bio je
špekulant, u poslednje vreme sopstvenik neke papir-nice, a sada
pod istagom zbog lažnog bankrotstva i zlonamerne paljevine
osigurane robe. Po krevetu koji je zauzimao zvali smo ga »čiča
iz ugla«. O »no-litičkim« je govorio s prezirom. Voleo je duga
priča-
206
nia, a mrzeo naš smeh i naše tiho pevanje, koje mu je uvek
izgledalo suviše glasno. Njegove su primedbe bile uvek mračne,
a njegove priče skaredne do odvratnosti.
Među nama mladićima, ljubiteljima »pozornice«, smatralo
se prećutno da je ružno i nedozvoljeno praviti neukusne
primedbe i grube šale na račun žene sa krletkom. Zbog toga je
dolazilo do neverovatnih prepirki i oštrih sukoba. Gotovo
redovno sa starcem iz ugla. I danas mi izgleda da je taj čovek
nagonski i duboko mrzeo sve što je mlado, novo, pokretno i
neobično.
— Ne mogu da ih gledam — režao je čiča —
ne mogu da ih gledam kako se veru kao majmuni
uz onaj prozor, krive vratove i tucaju se glavama.
Mi smo na njegove pakosne primedbe odgovarali
pođsmehom, ili onom bezbrižnom ravnodušnošću koja je veliki
dar i moćno oružje mladosti. Ali kad je prvi put rekao zaista
gadnu reč za ženu sa krletkom, mi smo kao jedan skočili na
njega. Planula je jedna od onih čudnih hapsanskih svađa izvan
razuma, koje naglo izbijaju a brzo se gase i zaboravljaju. On je
nizao ružne reci, koje su za njega očigledno bile potreba, a mi
smo branili nepoznatu ženu i čistotu svojih postupaka i namera
prema njoj.
— Gle, gle, kako su kavaljeri ova mlada gospo
da! — cerekao se stari bankroter.
A mi smo mu, sva trojica u jedan glas, odgovarali da je
bezobraznik i da ne dozvoljavamo da tako govori. Naročito je
ogorčen bio najmlađi među nama. Taj snažni mladić načetih
pluća, koji je uhapšen na lečenju, bio je lako razdražljiv. Rodom
iz Boke, on je po želji roditelja studirao prava u Beču, a po svo-
joj sklonosti bavio se muzikom, za koju je imao dara.
Visok, lep, dobro razvijen, u beloj majici bez rukava,
stajao je nasred ćelije, stisnutih pesnica, vatrenih očiju, okrenut
prema starčevom uglu. Sav cep-teći, vikao je:
207
 — Jezik za zube, pogani jedna!
— Gle ti mladića! Ko će meni zabraniti da govorim?
— Ja ću ti zabraniti! I ako samo još jednom la-neš,
zaboraviću tvoju sijedu kosu i spljoštiću te kao stjenicu uz taj
zid,
Umešali su se ostali i razvadili ih. Ali starac je od tada ipak
bio nešto oprezniji u govoru, bar kad je bila reč o »našoj« ženi
sa prozora. Samo je režao i grickao svoje bele čekinjaste brkove.
Celog toga leta mi smo iz dana u dan posmat-rali svoju
malenu i ubogu pozornicu.
Kako se leto primicalo kraju i sunce izlazilo sve docnije, i
u našoj ćeliji bivalo je sve manje svet-losti. Jednog jutra,
polovinom septembra, ustali smo kao obično i kao obično bili na
našem prozoru. Još se crveno sunce borilo s maglama. Čekali
smo nešto duže nego obično. Prozor se nije otvarao. Sati su
prolazili (Mi sata nismo imali, ali smo po suncu, po odlaženju i
dolaženju čuvara i raznim šumovima u kući znali uvek koliko je
sati.) Ni žene ni krletke. Zgledali smo se između sebe i opet
obarali oči. Naj-posle smo se jedan po jedan povukli u sobu, ali
bi svaki čas poneko od nas iskoristio priliku da prođe pored
prozora i baci pogled napolje.
Žena se više nije pojavila, ni sutra ni prekosutra. Prolazili
su dani, a niko nije otvarao onaj visoki prozor sa staklima
olovne boje. Prvog i drugog dana ćutali smo kao ožalošćena
porodica. Zatim su počeli razgovori i nagađanja. Sta se moglo
desiti? Putovanje? Bolest? Smrt? Neka drama u porodici? —
Sve je mogućno i sve je predmet dugih razgovora kod ljudi u
zatvoru.
Ciča iz ugla zadovoljno se smeškao i pravio poluglasne
podrugljive primedbe koje mi, zaneseni u svoje razgovore,
obično ne bismo ni čuli. Ali jednog dana došlo je između starca
i onog studenta Bokelja
208
ipak do sukoba, zbog kojeg smo izgubili sunčanu stranu i
bili rastureni po drugim ćelijama.
Nekako pred ručak, kad je razdražljivost kod ljudi najveća,
razgovarali smo opet o nestanku žene sa krletkom. Student je
govorio kako će, ako ga ikad puste iz zatvora, odmah otići da
vidi šta je bilo sa
njom.
— A nećeš prvo na koncert? — zapitao je pa
kosno čiča iz ugla.
Student je ranije, u našim večernjim razgovorima o tome
šta će ko uraditi »kad iziđe« zaista uvek govorio da će mu prvo
biti da ode na neki koncert.
■— Pa, otići ću, dabome, i na koncert, ali ću se prvo
popeti do njenog stana — odgovorio je sa hladnim prkosom
mladić.
To mirno pouzdanje očigledno je dražilo starca, i on je
gunđao poluglasno neka crna predviđanja o mladićevom izlasku
na slobodu. Mladić je na to odgovarao sa smehom da jeste
doduše tuberkulozan, ali ipak veruje da će izići pre mnogog
drugog. Izazvan aluzijom na svoj slučaj, starac je siktao:
— Izići ćeš ti, majčin sine, odavde četveronoške,
ako uopšte izađeš, i neće ti na um pasti ni da glavu
podigneš, a kamoli da se popneš do one tvoje . ..
Starac je ženu sa krletkom nazvao ružnim imenom. U tom
trenutku mladić se zaboravio. Sa dva skoka bio je u uglu i već je
držao čiču za gušu. Nastala je graja i trka. Jedva smo ih
rastavili.
Sukob je bio takav da se nije mogao sakriti od tamničkih
vlasti. Student je kažnjen sa dvadeset i četiri sata posta u
mračnoj samici sa tvrdim leža-jem, a nas ostale raselili su po
drugim zajedničkim ćelijama.
Proveli smo tu dugu i tešku zimu sa drugim mislima i
brigama i u drugačijim razgovorima i prepirkama. Zauvek sam
izgubio iz vida nenrijatnog čiču iz ugla, a dugo se nisam video
sa onim drugom,
W — Kuća na osami 209
studentom prava. Tek negde potkraj te godine sreo sam ga u
tamničkoj bolnici, gde sam proveo svega dva dana. Udesili smo
da ležimo jedan pored drugog. Bio je omršaveo, grozničav, imao
je nezdravo rumenilo na licu. Među hapšenicima u bolnici govo-
rilo se da dotraj ava.
Pošto smo izmenjali oskudne tamničke vesti o položaju na
svetskim ratištima, govor je došao na naš nekadašnji život u
ćeliji na sunčanoj strani i na doživljaj sa starcem iz ugla. »Pogan
jedna!<-< — rekao je moj drug sa vatrom u očima, pokazujući
svoju urođenu sposobnost da se nad onim što mu je odvratno
zgadi i strastveno ogorči.
Te noći smo razgovarali dugo, šapatom da ne bismo
probudili druge. Govorili smo o ratu, o našim zajedničkim
željama, planovima i izgledima, pa zatim o muzici, o ženama, o
životu, sve bez reda i na preskok, kako mogu da govore mladi
ljudi u takvim prilikama. Student je ležao s rukama zabačenim i
sklopljenim pod glavom. Nije mu se spavalo i nije mogao da
ćuti. U neko doba ispričao mi je da je one noći, koju je po kazni
proveo u mračnoj ćeliji na tvrdom ležaju, usnio ženu sa prozora.
Došla je, kaže, tiho i neprimetno, prišla mu sasvim blizu,
propela se na prste, visoko digla ruke, obesila iznad njegove
glave svoju krletku, i isto tako nečujno iščezla. Ćele noći krletka
je sjala više njegove postelje kao sunce. Nevidljiva ptica u njoj
pevala je radosnu, jednostavnu melodiju. I ta divna melodija, ni
pravo zapamćena ni posve zaboravljena, pratila ga je od tada
svuda i — mučila stalno. Ona ga muči i sada. Sve mu se čini da
je zna: pa inak, nit ume da je tačno ponovi, nit može da je se
oslobodi.
Student je zaćutao, kao da spava, ali meni se činilo da je
budan i da u sebi nečujno peva, tražeći uzalud čudnu melodiju.
210
SLUČAJ STEVANA KARAJANA
Samo ljudima koji u suštini ne vole nikog i ništa do same
sebe može tako duboko i trajno da omrzne život kao što je tih
oktobarskih dana 1944. godine omrznuo Stevanu Karaj anu,
privredniku i kućevlasniku. A to kod njega nije od danas ni od
juče; ima dobra godina dana otkako je to počelo.
U dve reci može se kazati ko je i šta je Ste van Karajan.
On je došao u Beograd 1920. godine kao mali bankarski
činovnik odnekud ispreka. Radio je dve-tri godine uporno i
predano, uslužan i strpljiv a hladan kao stakleni šalter za kojim
je sedeo. Tako, dok talas lakog bogaćenja nije i njega izdigao
kao tolike druge i načinio od njega samopouzdana čoveka,
domaćina i privrednika.
Takvih naglih uspeha, koji menjaju i samog čoveka, a ne
samo njegov društveni položaj bilo je u našem tzv. poslovnom
svetu tih godina dosta. Slučaj Stevana Karajana zanimljiv je
samo po tome što može da posluži kao školski primer takvog
uspona, savršen i »čist« u svima svojim oblicima i fazama, kao
uspeo eksperimenat.
Za kratko vreme Karajan je sazidao prvu kuću, doveo ženu
iz uticajne beogradske porodice u nov stan, i na kapiji te kuće
prikovao malenu ali jaku tablicu od mesinga na kojoj je bilo
urezano njegovo ime, ništa do ime Ste van Karajan, a to i ne
zvuči
14*
211
 kao ime živa čoveka ili naziv preduzeća nego kao neka šifra u
trgovačkoj korespondenciji.
Poslovne veze Stevana Karajana razvijale su se neprestano,
imetak je rastao i pretvarao se u nove, bolje i sigurnije
investicije kojima se lakše rukuje, jer on je sada mogao da bira i
odbacuje. Nešto svojom veštinom, a nešto pomoću ženinih
rođaka kojih je bilo svuda, na svima »pozicijama«, on je postao
akcionar najsigurnijih preduzeća koja su se granala i po Bosni i
Sloveniji, član odbora u dve najveće beogradske banke; sazidao
je još dve velike kuće, građene od prvih beogradskih arhitekata,
na najboljim »placevima« koje mu je žena donela, oslobođene
poreza. Te tri velike kuće i prazni »placevi« sa barakama na
samoj obali Dunava, donosili su mu prihod koji je prelazio sumu
od 150.000 dinara me-sečno. A sve viškove on je ulagao sa
najvećom pažnjom, samo nasigurno. Tako su njegovi kapitali
bili raspoređeni kao dobra vojska, raspoređeni i obez-beđeni sa
veštinom, oprezom i mudrim predviđanjem svih mogućih
mogućnosti.
Tada je i on u licu, govoru i držanju uzeo onaj izraz hladne
i nadmoćne sigurnosti koji ga više nije ostavljao. Samo ljudi sa
ograničenim duševnim vidikom i velikom moralnom
ravnodušnošću mogu da pokazuju takvu sigurnost u nastupanju
prema drugim ljudima i prema svemu što život donosi. Kod
Karajana je taj izraz doteran do savršenstva. On je prolazio kroz
život kao visok, naočit čovek odmorenog držanja, pravilnih crta
lica i ne samo lica nego pravilne reci i hoda, pravilnog pokreta i
pogleda, računa i rukopisa, svega što je na njemu i što dolazi od
njega.
Njegov mir nije poremetila ni neprijatna činjenica da u
braku nisu imali dece, ni ženina glupost, koju je, uostalom,
otkrio još za vreme kratkog vere-ničkog života. Redak je slučaj,
da se glupa žena s godinama ne prozli, naročito ako se njeno
zdravlje
212
ili njene ekonomske prilike pogoršaju. Ali Karajan je i tu imao
sreću. Njihove su prilike bile i ostale više nego povoljne, a
njegova žena je bila i ostala zdrava, mirna i odana domaćica,
koja je nalazila da je sve na svetu na svom mestu, a najbolje i
najsavr-šenije stvorenje u tom savršenom svetu da je njen muž.
Tako je, siguran u svemu, pravilno živeo Stevan Karajan i
pravilno bi i umro valjda i pravilno bio sahranjen da nisu u
svetu nastali potresi, promene i udari protiv svake i najtvrđe
pravilnosti i sigurnosti.
Veliko nemačko bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941.
godine, i slom države koji je nastupio odmah posle toga Stevan
Karajan je podneo bez veće štete i stradanja, bez dubljeg potresa
u sebi. Kao obazriv čovek, koji ume da predviđa, on je 6. aprila
sa ženom bio već u Vrnjcima. U Beograd se vratio krajem
aprila. Varoš je zatekao u ruševinama, a narod u teškoj zabuni i
svakojakim nevoljama, ali od njegove tri velike kuće samo je
jedna bila neznatno oštećena. Njihov veliki i lepo uređeni stan
bio je sačuvan, jer je kuvarica, prečanka, ostala u stanu i
sačuvala sve netaknuto.
Jednu od najvećih soba ustupili su nemačkom oficiru, koji
ne samo da nije bio na smetnji nego im je umnogom bio neka
vrsta zaštite, jer je bio »Austrijanac, fin čovek«.
A kad je okupaciona vlast počela sama da oživljava i
pokreće poslove i u finansijama i u privredi, Karajan je oprezno
i polagano sredio sve svoje pozicije u bankama i akcionarskim
društvima u kojima je bio na ma koji način angažovan, i
prilagodio se novim prilikama i propisima. Njemu je, kao
poslovnom čoveku, bilo jasno da za ovo vreme važi jedno
pravilo: preživeti ga. Preživeti sa što manje štete i bez većeg
angažovanja. Ko preživi, tome će se sve popraviti i nadoknaditi.
213
 A pomisao na vreme koje je bilo »pre ovoga« i koje će za
one koji prežive biti opet posle >K)voga«, davala mu je snage i
strpljenja.
Tako se, posle grubog i naglog »poremećenja« u aprilu
1941. godine, za Stevana Karajana i njegov uski krug opet sve
smirilo i nekako sredilo. Život se sveo na mudro i strpljivo
iščekivanje, a to iščekivanje, i pored neizbežnih teškoća i
mnogih strahovanja, nije bilo neizdržljivo.
Sposobnosti, koje su nekad od došljaka i ubogog
bankarskog činovnika iz 1920. godine načinile imućnog i
uglednog beogradskog zeta i rentijera, pokazale su se u
nesmanjenoj vrednosti i sada, dvadeset godina docnije, kad je
Beograd bombardovan i zemlja okupirana od Nemaca.
Bezbrojne su i zaista velike bile bede i stradanja koja su
nailazila za tih ratnih godina na ovaj kleti Beograd, ali Stevan
Karajan je uspeo da njega i njegovu kuću ne pogodi nijedno od
velikih okupacionih zala. Oduvek je važio kao »čovek koji ima
fini nos i dobro oko«. Taj njegov nos mu je pomogao i ovoga
puta da namiriše sve opasnosti unapred, a dobro oko da ih
izbegne kad nastupe. I na svako pitanje: »Kako ste?« on je
mogao miran kao uvek da odgovori: »Da zlo ne čuje, dobro
sam.«
Ali krajem 1943. i početkom 1944. godine kao da je zlo
čulo. Potkraj zime počelo je sve više da se govori o
savezničkom bombardovanju. Radio je otvoreno predupređivao
svet, a Nemci su po Beogradu preduzimali mere, koje su jasno
pokazivale da se zaista očekuje bombardovanje. Naređeno je
strogo zamračivanje prozora. Vršeni su probni alarmi sa
silaženjem u podrum, obaveznim za sve građane. Tu su se
slivala četiri tuceta kirajdžija visoke Karaja-nove kuće i stvarala
ludu gužvu, a on je morao da se mesa sa tim ljudima koje dotle
nije ni poznavao i od kojih ni mesečnu kiriju nije lično primao.
214
S vremena na vreme javljali su se zaista saveznički avioni,
ali samo kao izvidnice. Nemačka pro-tivavionska artiljerija
gađala ih je bučno i uzaludno, a parčad rasprsnutih granata
padala su noću na Karajanovu terasu kao grad; on ih je sutradan
kupio i posmatrao na dianu, kao da ćita zie porUKe nekog
drugog sveta.
Tada je stalo da se mrači i lice Stevana Karajana, dotle
mirno i jasno kao račun bez ostatka. Teška briga uvukla se u
njega i prvi put u životu kod njega su stali da se javljaju znaci
lake nesigurnosti u mišljenju i držanju.
Kad neka briga i strahovanje zbog nje uzmu u čoveku
maha ovako kao što je bio slučaj sa Steva-nom Karajahom, onda
se taj može smatrati već kao pobeđen, bez obzira na to da li će
ili neće nastupiti ono čega se on boji, jer on propada od brige i
strahovanja a ne od njihovog ostvarenja.
Karajanova reputacija razumnog, hladnokrvnog i
neustrašivog poslovnog čoveka nije bila mnogo preterana;
onoliko možda koliko su preterane sve društvene reputacije; on
se zaista nije u svom poslovnom životu (a to je značilo; u
životu) ničega bojao, ni kriza ni iznenađenja ni podvala; nikad
nije zadrhtao od ljudske reci ili pogleda, od pisma ili telegrama,
ni od zvonceta na vratima ni od telefonskog poziva. Položaj na
koji se bio ispeo u svom svetu bio je lep, dovoljan da sa njega
može pogledati ćelo prostranstvo i potpuno savršenstvo toga
sveta, ali ne preterano visok, tako da je na njemu bio zaštićen ne
samo od svakog težeg i neočekivanog udarca nego i od naglog
pada s visine.
Ona sigurnost, koja je oduvek osnovna težnja i
nedostižni cilj svakog građanina, bila je u njegovom slučaju
ostvarena do mogućeg maksimuma. On je znao da u svetu ima
strahota, naročito u ratnim vremenima, ali je smatrao i tvrdo
verovao "a je društvo kome pripada tako savršeno i tako
215
moćno da je izuzeto i zaštićeno on njih, bar od onih najgorih, i
da je u toj izuzetnosti i njegov glavni smisao. Tako je i bilo
uvek, i za vreme ekonomske krize 1930. godine i početkom rata
1939. i docnije pod samom okupacijom. Izrično ili prećutno to
su priznavali ljudi, sve vlasti i sve ustanove svega sveta, u svima
promenama i prilikama, ili su se bar tome pokoravali. I Karajan
je živeo sav prožet osećanjem vrednosti, snage i lepote toga
svog izuzetnog i neprikosnovenog sveta. U tome je bio izvor
njegove sigurnosti. To ga je često ispunjavalo osećajem ne-
pomućene sreće i mirne veličine. Bilo je trenutaka, naročito u
jutarnjim časovima, kod doručka i čitanja novina, kad se to
osećanje pretvaralo u nešto što je gotovo ličilo na zanos,
nadimalo grudi, pelo se kao uzbudljiv talas u grlo i sve do očiju;
i još malo pa suze.
Tako je bilo nekad. Ali ovo sada.;; Karajan se sve teže
branio od čudnog osećanja da je onaj njegov svet doživeo mučki
i težak udarac, i da propada od nevidljive ali smrtonosne
pukotine na sebi. A to znači da sve propada, ostaju samo gorke
misli i duboko razočaranje u države, ustanove, ljude i sve ono
što oni govore ili preduzimaju, fizički bol od svega i fizička
nesavladiva odvratnost prema svemu.
I sve je to raslo, raslo, dok se jednog majskog dana nije
prolomilo i pretvorilo u duboko, neprizna-vano ali očigledno
očajanje.
Sve se to desilo brzo i pored svih očekivanja —^
neočekivano. Na prvi dan Uskrsa, oko deset sati pre podne
zapištala je sirena na uzbunu. Kuvarica je pogasila vatru u
kuhinji i otrčala za gospođom, koja je, izbezumljena od straha,
ciktala, grdeći sve ljude oko sebe i dozivajući u pomoć sve svece
sa neba. To je Karajanu bilo stidno, tužno i gadno. Da ne bi
morao da gleda i sluša izbezumljenu ženu u podrumu, on
zastade u prizemlju, u nadi da bi uzbuna mogla da se razmine na
ovome, kao što je
216
često bivalo poslednjih dana. U tom trenutku počele su da
padaju prve bombe. Jedna je pala na prazno zemljište pored
njegove kuće. I ta njegova kuća se potresla, zaškripala u svim
sastavcima, krenula nekud i ona, kao izludela. Brave su na
vratima popustile i prozorska stakla poprskala.
On je tu kuću stekao u svojim srećnim godinama, poznata
mu je od dubokih temelja na betonskoj ploči do vazdušastih
mansarda na petom spratu i ravnog krova sa terasama. Zna tačno
sve troškove u vezi sa njom kao i kretanje prihoda koje ona
odbacuje. Sve hartije koje se odnose na njen postanak i njeno
održavanje nalaze se u njegovoj kasi, a sva sećanja u njegovoj
glavi. To jest nalazila su se. Ali sada ovo ne valja ništa ni sa
kućom ni sa glavom. Od udarca one najbliže bombe njemu je
između lo-banje i kože na temenu prošao studen vetar. I taj vetar
ima i ukus i boju i miris i neku naročitu studen.
Iz podruma dopire vriska žena i dece. Tamo se svetlost
ugasila a prašina od uglja i maltera ispunila sve prostorije.
Izgleda da je smak sveta.
Pa ipak nije bilo tako. Sve se brzo stišalo i umirilo, a oko
dva časa posle podne dat je znak da je opasnost prestala.
Karajan se oprezno ispeo u svoj stan, pridržavajući mehanički
ženu ispod ruke. Devo j ka im je već ranije javila da u stanu
nema veće štete. Na dvema sobama su delimično polupani pro-
zori i eksplozija je ubacila nešto šljunka i zemlje sa praznog
terena. Gazili su po staklu i zemlji, i razgledali. Sve je bilo na
svom mestu.
Javilo se olakšanje. Devojka je živo mela i čistila, kuvarica
je podgrevala ručak, žena je, oživela i vesela, trčkarala i
govorila bez prestanka, kao pijan papagaj.
I na ulici svet se glasno doziva i nervozno smeje.
Očigledno, svi su radosni što su ostali živi i lako
217
se mire sa gubicima sa kojima se još juče ni u mislima nisu
mogli da pomire.
Tako je otpočelo to leto u kom će se tako, često i u raznim
oblicima smenjivati samrtni strah i panika sa osećanjem radosti
što je čovek živ i čitav kao i njegovi najbliži i sve što je njegovo.
Stevan Karajan neće učestovati ni u jednom ni u drugom.
Čim je onog prvog dana izišao iz podruma, on je prihvatio
za telefon, u nameri da potraži nastojnike u svojim ostalim
kućama.
Telefonska veza je bila prekinuta. Ništa. Gluva pustoš i
groban muk i hlad vejali su, kako se njemu činilo, iz slušalice
kao iz crnog ambisa. Hteo je da u tu prazninu vikne: »halo«, ali
njegovo rođeno grlo bilo je isto tako nemo i uzeto.
Otišao je da natoči čašu vode, ali vodovod je bio prekinut;
iz slavine se umesto vode javilo Ijutito frktanje, zatim je nešto
zapištalo otegnuto i tužno, i groteskno, kao podrugljiv fagot u
orkestru, a zatim — mračna i gluva tišina, ista kao ona iz
telefonske slušalice. Požurio je da otvori radio, ne bi li čuo
kakve vesti o bombardovanju, ali radio je bio mračan i nem;
električne struje nije bilo.
Tada je Karajan ostavio sve i seo u fotelju kao pokošen,
onako u kaputu i sa šeširom na glavi, kako je izašao iz podruma.
Od tada je provodio dane u tom položaju, u polumračnoj
sobi, uvek sa šeširom na glavi, ogrnut i onda kad su počele
vrućine. Jer u njemu je ostalo nešto od onog smrtonosnog vetra
od prve bombe, i ta mu se studen širila od glave celim telom.
Za vreme uzbuna, koje su učestale, on je silazio ćutke u
podrum, ali čim bi se vratio, sedao je u svoju fotelju, zgrčen, sa
podignutom jakom i šeširom nabijenim na oči.
Žena je često prilazila toj fotelji, nastojeći svojim slabim
duhovnim snagama da ga malo razgovori i razvedri, ali on je
samo ćutke odmahivao glavom.
218
Odmah posle onog prvog bombardovanja, on je pokušao da sa
njom razgovara i rekao joj nekoliko reci koje su mu se činile isu
više blede i slabe da izraze njegovo ogorčenje i beznađe.
— Kad je došlo do toga da i ovakve mirne i
čestite građane biju iz visina bombama kao crnce
ili bandite i da im i imanje uništavaju gore nego
šumu i ledinu, onda nema više života ni rada ni si
gurnosti. Ovo nije rat, ovo je kraj svega!
— Zverovi! — rekla je žena glupo i neumesno.
On ju je samo presekao pogledom i osetio se
još više neshvaćen i sam u svom očajanju.
Dolazili su nastojnici iz obe kuće i donosili posle svakog
bombardovanja vesti, utešne vesti: da su kuće ostale ćele,
predlagali sitnije opravke ili pro-menu kirajdžija. On ih je, prvi
put otkako ga poznaju, slušao tupo i odsutno, sa ćutanjem koje
je prelazilo u nemost. To ih je najpre iznenadilo, pa s vremenom
počelo da plaši.
Pozivali su ga u banke, na sednice upravnih odbora, on je
na sve pozive odgovarao da je bolestan.
Dolazili su, kao i ranije, kumovi i prijatelji, poslovni ljudi
kao i on što je. Pričali su o žrtvama bombardovanja, o
skloništima, o cenama namirnica, o izgledima i obrtima velikog
rata, o strahu od boljševizma, koji kao tiho tištanje na ožičici
prati sada svako jutarnje i večernje čitanje novina ili slušanje
radija. A sve se na kraju svodilo na to da je ipak glavno:
preživeti.
Karajan je ćutao. Teško mu je bilo da ih sluša, kao da sa
svakom reći uvećavaju teret koji mu priti-ste grudi, i samo ga je
obzir učtivosti nagonio da se pretvara kao da prati razgovor, ali
ga nikakav obzir 1 mkakva učtivost nisu mogli naterati da sam
ma šta kaže. Među poslovnim ljudima govorilo se da je Karajan
v>izgubio nerve«. Neki su dolazili naročito da to provere, ali on
ih nije udostojao ni pažljiva po-
219

gleda, a kamoli objašnjenja. Izlazeći od njega, jedan od tih
Karajanovih poslovnih prijatelja prekinuo je diskusiju o
Karajanovim živcima i rekao suvo i stvarno:
— Sta ima? Pregoreo kao sijalica. Gotovo.
Ma ko dolazio i ma šta govorio, Karajan nije više nalazio
ni reci ni osmejka. Počeo je rede da se brije i neuredno
presvlači; odelo nije menjao. A od same pomisli na ma kakav,
pa i najmanji posao, u njemu se dizalo dotle nepoznato osećanje
fizičke odvratnosti.
I što je najgore, sve to što ga koči, guši i ubija ne može se
ničim izraziti, nikome kazati, bar ne uobičajenim izrazima i ne
ljudima oko sebe; možda samo jaukom i suzama, nečim kao
muzika i pesma, i nekako izvanredno svečano, pred licem celoga
sveta. U sećanju mu je, sam ne zna otkud i zašto, iskrsavao neki
slepac, koga je davno, kao dete, čuo kako zapeva i bogorada na
nekom vašaru, u masi uzavrelog naroda. S mukom je razgonio
čudne misli i takva dotle nepoznata osećanja, i samo je jače
stezao usne i prigrtao kaput oko sebe.
Zbog Karajanovog držanja posete su bivale sve rede. Kraj
njegove fotelje čučala je žena. Tuga je njenim očima davala neki
jadan, životinjski izraz koji Karajan nije mogao da podnese.
Gonio ju je od sebe, ali ona se neprestano vraćala i uporno ga
posmatrala, tražeći uzalud ma kakvog traga od nekadašnjeg
Karajana i njegovog poslovičnog »nosa«
i »oka«.
Tako su prolazili nedelje i meseci te posleđnje ratne
godine. Sa Stevanom Karajanom bivalo je sve gore. Otkako je
ono za prvog bombardovanja, u maju mesecu, stao da mu mrkne
život i gorča vek, to nije prestalo sve do ovih oktobarskih dana.
A kad je »zapucalo« oko Beograda, pa po beogradskim uli-
220
čama i kad su unezvereni ljudi stali da se preseljavaju u
podrume, uz uplašeno dovikivanje, Karajan ih je ćutke gledao
kao slepce i maloumnike, koji su iznenađeni i uzbuđeni nečim
što je njemu odavno jasno i izvesno.
Presedeo je šest dana u podrumu kao i svi ostali, ne
učestvujući ni jednom reci u bezbrojnim razgovorima, ne
odgovarajući čak ni ženi na njena luda i uplašena pitanja.
Strašni su bili ti dani. Pedesetak duša sabijeno u tesnim
zagušljivim i polumračnim prostorijama, ispregrađivanim
ogradama od letava na onoliko ode-Ijenja koliko ima stanova.
Prašina, nečistoća i strašan zadah. Svetlost slabih podrumskih
sijalica. Piska sitne dece, neprestano kretanje i žagor, besmisleni
razgovori i prepirke, bezrazložni plač ili smeh steš-njenog i
uplašenog sveta. A spolja dopire huka i tutanj borbe koja se vodi
danju i noću, svim mogućim oruđima, čas nešto dalje, čas
strahovito blizu. A onda je došao i tome kraj. Borbe su umukle i
u podrum su upali neki uzbuđeni mladi ljudi vičući: — Otišli su,
otišli! Evo naših. Izlazite, evo naših!
Karajan je izašao poslednji, vukući noge kao bolesnik,
zgužvan i bled, sa bradom od nedelje dana. Pred njegovim
očima ulica se ukazala u rumenom sjaju jesenjeg jutra kao
procvetala pokretima, bojama i poklicima. Posle šest dana
provedenih pri slaboj podrumskoj svetlosti, on je žmirkao, oči
su mu bolno suzile; prizor pred njim izgledao mu je lud i
nestvaran. I u grlu ga guše suze. Vređa ga svaki poklič kao ubod
igle, a njih ima na hiljade i sve se roje novi.
Odvraća lice od svega toga, ali tada na svojoj ^^Piji, pred
samim očima, vidi pločicu od mesinga i na njoj usečeno
sigurnim, pravilnim slovima: Ste-van Karajan. Sam ne zna
zašto, ali mnogo bi dao
221
 da može da ukloni tu tablicu, da je prikrije ma čime, samo da je Prigušeno ječeći kao ranjena zverka, on se svaki čas udarao o
sunce ne obasjava. Ali ne nalazi snage da to učini. stolice i razne druge predmete koji su ovih posljednjih dana bili
Okreće se opet ulici koja biva sve življa. Žene, vojska, sneseni u podrume. Nekako napipa put do svoga odeljenja i nađe
civili sa puškama i crvenim trakama oko rukava. To su njihovi onu gomilu od svakojakih otpadaka, strugotine i sitnog uglja na
»naši<<! kaže Karajan sam sebi. I sve to uzavrelo i zatalasalo kojoj je proveo šest dana i noći. Same se noge saviše, same oči
od uzvika i pokreta. Čini mu se da do ovog časa nije znao sklopiše, i bez misli i reci on leže u mrak i nečistoću kao u svoj
koliko ruku i koliko usta ima na svetu i kako silno mogu da viču rođeni grob.
i strahovito da izmahuju.
Podiže oči uvis, tražeći negde tamo bar mirnu tačku, ali
uzalud. Tamo gore u visini, na petom spra-tu jedne kuće,
nagnuo se neki čovek preko balkona i nastoji da pričvrsti novu i
jarku zastavu. Toliko se nagnuo da mora pasti, čini se Karaj
anu. Svuda isto: rizik i bezumlje, misli Karajan, svuda isto! I
toliko ga draži taj čovek koji, prezirući opasnost i sve zakone
opreza, hoće da na vrtoglavoj visini utvrdi zastavicu, da se
zaboravlja potpuno i počinje da grdi, da viče.
— Budalo, pašćeš! Silazi, budalo! — vikao je kroz suzan
grč piskutavim glasom, koji niko nije mogao da čuje, i mahao
rukama prema balkonu u visini.
Kako su svi vikali i mahali, niko na njega nije obraćao
pažnju.
Karajan se oseti tada tako sam i neshvaćen i ugrožen na toj
ulici da se povuče u hodnik, samo da ne gleda to što od sada
treba, valjda, da se zove život. Ali tek što je ušao u hodnik zasu
ga sa stepeništa tutanj koraka i radosna vika ljudi i žena koji su
u tom trenutku silazili odozgo. I Karajan ne krenu uz stepenice
u svoj stan, gde su žena i devojka već spremale i uređivale sobe,
nego se, ne znajući ni sam šta radi, spusti u podrum, iz kojeg je
pre pola časa izišao.
Odozdo ga zapahnu strašan zadah. I ono malo svetlosti
bilo je ugašeno, ništa se nije razabiralo.

222

223
 LICA
Zvezđanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći
nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je viđeno a neznano, poznato a
novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji
se kreće, menja izraz: od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do
beslo-vesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve prirode.
Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače
osvetljeni i najprivlačniji delić sveta koji me okružuje. Pamtim
predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i
zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam
gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod
mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene
ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja
izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda
mnom dugo i zaklanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine,
hiljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odnese moju svest.
I dok gradove i predele gledam kroz svoj doživljaj i kao deo
sebe, moj razgovor i obračun sa ljudskim licima nema kraja. U
njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela,
sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čovekove, sve što ga
drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čemu čovek
mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima,
najposle, svoj oblik, ime i glas.
224
Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda
mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni
nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak,
na reč ili rečenicu koja ih prati.
Seljak u zrelim godinama. Seljakovo lice ispa-raju i rastoče
rad i briga oko zemlje, sunce i kiša, vetar i sneg. Stezanje zuba i
grč napora koji se stalno ponavljaju, žmirkanje i treptanje kojim
se oči i lični mišići brane od nemilosrdne jare, od mraza ili
vejavice, izbrazdaju to lice u svim pravcima i daju mu boju
mrke ili zarudele zemlje, nad koju se tako često naginje.
Bojazan od zamke ili iznenađenja, napor da pogodi tuđe misli i
planove a da ne oda pre vremena svoje, sve to udari svoj pečat
na to lice. I pre nego što seljak navrši četrdesetu godinu, ono je
već modelirano i završeno. Koža tvrda i mrka. Mišići se
ocrtavaju vidljivo. Jabučica iskočila, vrat zboran i proširen. Oči
ne gledaju, kao u mladosti, sa potpunim paralelizmom, nego
svako ide malko svojim putem. Sve je izrađeno i odvojeno jedno
od drugog, a iznad svega leži ravnoteža i mir zrelih godina.
— Sto da me otpustite?
To i čujem i — vidim. Vidim staru kačaru. Sva čađava i
ispolivana komom i sasušenim košticama, zakrčena kacama i
svakojakim otpacima, nikad bez promaje. Na širokim vratima
stoji gazda Marko. Vi-^™ mu samo leđa, ali još bolje nogavice
suknenih čakšira i plitke cipele turskog tipa. Jer, meni nema više
od šest godina, a pored toga sedim na debeloj gredi, sa
pregrštima punim suvih šljiva. Ali zato vidim omalenog, sitnog
čoveka nadničara u iskrp-
15 — Kuća na osami 225
Ijenom pa ipak pocepanom odelu. Po tom odelu i po ćelom
držanju to nije seljak ni gradski radnik, ni prosjak ni luda, ni
uopšte čovek sa određenim me-stom u društvu. Takvo mu je i
lice, naročito lice. Zbrčkano, sivo, ukoliko se može govoriti o
nekoj boji, po njemu je moguće odrediti doba života, ono uopšte
ne kazuje ništa do svoje krotke maloumnosti. Oči, nos, usta,
brada, sve to postoji, ali zajedničkog izraza nema sem jednog
jedinog: beda. To nije ni bolest, ni glad, ni siromaštvo, nego sve
to zajedno, gomilano iz naraštaja u naraštaj, sabijeno u nov i na-
ročit izraz bede, koja ima stotinu uzroka ali zato nema leka ni
imena.
— Sto?
A gazda Marko odgovara mimo i kratko. »Nisi za mene«,
kaže on. »Nisam, znam da nisam«, kaže čovek na vratima, niži
od zemlje koju svi gazimo, smanjen do nepostojanja, pokoran
ne ovom gazda--Marku, nego svojoj vekovnoj i nedoglednoj
bedi. »Nisam« — ponavlja on i odmah, kao da ne ume da
poveže dve proste misli i da izvede zaključak, dodaje tupo i
žalosno: »Sto da me otpustite?«
Nisam zapamtio dalji tok razgovora ni rešenje, ako ga je
bilo. Za mene su zauvek ostala obojica, i gazda i nadničar, tako
na širokim vratima i na novembarskoj promaji, prvi okrenut
meni leđima a drugi licem, licem ljudske bede, koje nije
mogućno ni opisati ni izbrisati iz sećanja.
Pre mnogo godina. Na obali Atlantika. Omalen vojnik nosi
na desnom ramenu neeksplodiranu granatu, koju su maločas
iskopali iz peska. Malko je pognut pod teretom, ali mlad i čvrst.
Kao da smrt samu nosi na ramenu, on gazi što može i tiše i
lakše, i korača sitno i čudno, sa nekim finim oprezom, kao po
žici da ide. A lice, seljačko, tvrdo, i oplemenje-
226
no ovim trenutkom, i prebledelo. U tom trenutnom Dledilu
naslućuju se i nepotpuno savladan strah i neophodnost dužnosti,
želja da ne ostane dužan životu a da ne postane plen smrti.
Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa
smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda
na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u
njenom najplemenitijem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći
dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu.
Još jedno lice.
»Sačuvaj bože!« — kaže neko. Ali to ne govori to lice,
nego neka od pognutih i umotanih žena što stoje u dvorištu,
sabile glave i šapuću. To lice ne prati ni zvuk ni pokret. Vidim
ga samo u tišini i nepomičnosti.
Bila je glumica i stanovala na istom spratu sa nama. Meni
je moglo biti osam ili devet godina. Lepa mlada žena slala me je
s vremena na vreme da joj kupim cigareta ili odnesem pismo na
poštu. Nagrada mi je bila krupna mirisna bombona iz čarobne
kutije i — glumičino prisustvo. Pustila bi me da posedim na
maloj stolici od žutog somota, pored njenog divana. Jer, glumica
je, kad je bila kod kuće, stalno ležala ispružena na tom divanu.
Sedeo sam sa zanosom gledao njeno lice, koje nikad više nisam
zaboravio. U izrazu tog lica bilo je nečeg sanjivog! odsutnog, a
u licu samom najviše mesta zauzimale su oči. Imala je tamne, ali
ne posve crne oči, koje su s vremena na vreme presecali čas
safirno modri, čas zagasito zlatni odsevi neke svetlosti za koju
se nije moglo videti odakle dolazi. A na mahove sve se to
gasilo, i te njene malo jače ispu^čene oči postajale su ugašene i
slepe, kao oči na antičkim kipovima.
15*
227
 To su bile neobične i sjajne, kratkovide i gotovo
nepomične oči, koje je ona osvetljavala i gasila iznutra; po
nekim samo njoj poznatim zakonima neke njene režije, oči
kojima ona nije ni želela toliko da gleda i vidi koliko da
druge oslepljuje i zavodi. Ja sam ih gledao sa nevinim
detinjskim divljenjem, ali ne zadugo. Još te iste godine,
kad se doselila, u tom istom njenom stanu, glumicu je ubio
jedan mladić, bogataški sin, sa četiri metka iz malog
revolvera.
Dolazile su i odlazile neke komisije, glumica je
odnesena u prosekturu i sahranjena ko zna gde. Na vrata
njenog stana udareni su pečati. Žene su u dvorištu
šaputale. ^>Sačuvaj bože«! Jedino što se od glumice još
zadugo sačuvalo, to su neobične oči u dečakovom sećanju.
I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da
kažem nešto i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka,
ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje
i nestaje. Za njim munjevito nailaze druga, potiskuju se,
preskaču i smenjuju, lila-ze u mene. I ja više nisam ja,
nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na
svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim
povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i
bez lika, kao u vejavici.
228
U CEUJI BROJ 115
Dvanaest dana proveo je mladić u maloj prizemnoj
ćeliji broj 38; prva dva dana sam, a daljih deset deleći uski
prostor sa jednim starcem, knjigovođom, koji se zvao
Postružnik. Mršav, pognut i ljigav čovek, sa nagnutim
cvikerom na velikom povijenom nosu. Mučno je njegovo
podmuklo ću-tanje, koje otežava dah, a još teže njegovo
pričanje dvosmislenih, gadnih priča u kojima je blatio sve
što je lepo i čisto na svetu. Tada ne znaš gde da se deneš
ni kuda da gledaš.
Mladić se branio kako je najbolje umeo — strp-
ljenjem, potpunim povlačenjem u sebe, i svojim rođenim
mislima. Tešio se slabim odbleskom nevidljivog sunca,
koji je posle podne padao u ćeliju. To bi trajalo kratko, ali
za to vreme on bi sedeo zanesen i, pevušeći jedva čujno,
posmatrao na svojim rukama taj bledi, posredni odsjaj
izgubljenog sunca, pretakao ga s dlana na dlan kao
nevidljivu, dragoce-nu tečnost i čaroliju pomoću koje je
stvarao zlatan, neprelazan zid između sebe i Postružnika i
Postru-žnikovog sveta.
A sada je opet ovde na sunčanoj strani, u velikoj ćeliji
br. 115, sa desetak većinom poznatih drugova, gde ima u
izobilju sunca i sjaja. To je bila prava orgija svetlosti. Od
šest sati izjutra pa do podne sunce je udaralo, najpre pravo
a zatim koso, u tri velika prozora. Pa iako je na prozorima
pored
229
rešetaka bila i gusta mreža od žice, soba se ipak punila
sunčevom svetlošću koja je, prigušena žicanim spletom, padala
u tri široka pojasa po podu i po slamnjačama. A i kad sunce
potpuno napusti ćeliju, nekako posle ručka, mladić je mogao još
dugo da gleda njegov sjaj po krovovima dalekih kuća, na
vrhovima jablanova i šiljcima nekih crkvenih tornjeva. I on ga je
gledao, prislanjajući čelo uz metalnu mrežu, zaboravljajući
ćeliju iza sebe i ljude u njoj. (Oni su ga smatrali ćutljivim
osobenjakom, ponekad ga i zadirkivali, ali on je sve razoružavao
svojim osmejkom.) Tek sa sumrakom nestajalo bi sunca svuda i
potpuno. Tada se mladić povlačio na svoju slamnjaču i to »živeo
od rezerve«. I kad bi zaspao, u njemu je, i u najdubljem snu, bilo
budno malo svesti o suncu i sutrašnjem danu, i malo strep-nje da
taj dan ne bude oblačan.
Pa i kad se dešavalo da sunca nema, mladić se nije odvajao
od svoga prozora. Tada je posmatrao daleke bašte i jablanove,
na kojima je jesen brzo menjala boje i sporo oblike. A kad bi ga
zamorila daljina, spuštao je pogled ispod prozora, gde se u kosoj
perspektivi mogao lepo videti deo hapsanskog dvorišta, sa
sivim, ispranim i ugaženim pločama, kao nekim ćilimom, po
sredini. Preko tih ploča prolaze često zaposleni hapšenici pod
teretima koje nose u nevidljiv magacin. Oni kriomice bacaju
pogled u visinu gde iza mreže mogu da nazru siluete nepoznatih
drugova na prozorima. Dalje se vidi leva polovina velike kapije
koja se retko otvara, jer su u njenom desnom krilu isečena manja
i odavde slabo vidljiva vrata na koja ulaze i izlaze službenici i
posetioci iz grada.
Iznad te starinske kapije, sa teškom železnom prečagom i
pokovanim bravama, diže se providan tornjić od bela kamena,
građen »na preslicu«, sa tri luka. U srednjem, višem, otvoru visi
neveliko zvono. Izloženo vazduhu, vetru i kiši, pozelenelo i
potam-
250
nelo, verovatno odavno nepokretno, ono već dece-nijama i ne
zvoni, jer na kapiji postoji električno zvonce koje se javlja kad
god koga puštaju unutra ili napolje, i čiji oštar zvuk dopire i do
ćelija na spratu. Ne služi više ni za slučaj uzbune, jer za to
postoji čitav sistem naročito jakih električnih zvona. I ono je,
kao i taj kameni tornjić na tri luka, samo ostatak prošlih
vremena i stare arhitekture na ovoj inače mnogo dograđivanoj i
modernizovanoj tamnici. Gledajući to starinsko napušteno
zvono, koje je nadživelo svoj zadatak, pred očima bi mu često
zat-reptao maglen veo, protanjio se pod uticajem sunčeve
svetlosti, i umesto nepomičnog zvona pred njim su iskrsavali
likovi i događaji iz mašte ili iz prošlosti.
Početkom marta meseca ove godine, u Firenci, upoznao se
u pansionu »Albion« sa bratom i sestrom Kartanen. Bili su iz
Finske. Alisa i Edgar. Njoj je bilo dvadeset pet, najviše dvadeset
šest godina, on je bio tek prešao dvadesetu. Otac im je došao u
Italiju pre desetak godina, sa ćelom porodicom. Tu je najpre
umrla majka, a zatim, pre dve godine, i otac. Njih dvoje žive
sada u ovom skromnom pansionu. Žive tanko, ali lepo i veselo.
Studiraju oboje.
Mladić se najpre sprijateljio sa Edgarom, svojim
vršnjakom, koji je student prava kao i on, a zatim i sa sestrom,
vitkom i plavookom devoj kom sevemjačkog tipa. Ona sprema
doktorsku tezu na filozofskom fakultetu, a u isto vreme izdržava
i sebe i brata prevodeći za neke strane listove i telegrafske
agencije, jer pored finskog zna još i ruski, nernački, italijanski,
engleski, i ko zna koliko još nekih jezika. Njena doktorska teza
je: Istorija zvona, od njihovog postanka i u svima zemljama
sveta. Svih zvona, od klepetuše na švaj carskoj kravi do
staklenog zvonca u kineskoj pagodi. Na jesen treba da završi
svoju tezu i položi doktorat.
231
 Živeli su u dobrom prijateljstvu. Alisa je, iako samo
koju godinu starija od njih, imala prema obojici stalno
neki materinski, pokroviteljski stav. Njih dvojica su je
zvali »guvernanta«.
Mladića je privlačila ta mršava devojka sa atletskim
stiskom ruke, koja je živela samostalno i znala šta hoće u
životu, ali mogla i da pocrveni zbog sitnice.
Uveče su često sedeli u bašti njihovog pansiona, a
nedeljom bi išli na historijske šetnje« po Firenci, u kojima
je Alisa bila neumoran i savršeno obavešten vodič. Iz svog
velikog znanja ona je vadila samo slikovite pojedinosti i
pričala im kao zadivljenoj deci priče.
Pred manastirom Sv. Marka, u kom je nekad živeo
mračni i tragični kaluđer Savonarola, ona im je, u sunčano
nedeljno jutro, pričala istoriju velikog manastirskog zvona.
Kad je Savonarola došao u sukob sa duhovnom i
svetovnom vlašću, on se sa svojim pristalicama bio
zatvorio u ovaj manastir. U kratkoj borbi vojska je
provalila u manastir i pohvatala Savonarolu i nepokorne
kaluđere. Tom prilikom su kaluđeri najvećim zvonom,
zvanim Piagnona, zvonili na uzbunu, pozivajući svoje
ljude u pomoć. Kad je Savonarola, sa dvojicom drugova,
osuđen i spaljen kao jeretik i buntovnik, progonjeni su i
izvođeni pred sud i ostali dominikanci, kao i njegove
pristalice iz građanstva. Ma kako izgledalo neverovatno,
suđeno je, i to dugo i ozbiljno, i velikom zvonu kojim je
Savonarola pozivao na uzbunu. Presuda je glasila da se to
zvono progna iz grada. I ono je zaista stavljeno na kola i
odvezeno iz Firence. A kroz ceo grad išao je za kolima
gradski krvnik i bičem šibao to izdajničko zvono koje je
učestvovalo u pobuni. Kažu da je mnogi tvrd dominikanac
plakao kao dete zbog tih udaraca zadatih njihovom zvonu.
232
Ali to nije nikakva naročita osobina ovog grada. U
XVI veku jedan ruski knez je proterao u Sibir zvono
varoši Uglič, jer je prilikom jedne pobune pozivalo
građanstvo na ustanak protiv vlasti. Kad su pobunjenici
savladani i poubijani ili prognani, kažnjeno je i zvono.
Tom zvonu su, kao što se radilo sa najtežim krivcima,
odsečene uši i istrgnut jezik--klatno.
Svuda na svetu su zvona delila sudbinu ljudi, jer su
učestvovala u najznačajnijim, radosnim i tragičnim,
trenucima njihovog života.
»Svuda«! — U tom trenutku u mladiću je odjednom
ugasnula ćela prolećna Firenca, kao prego-rela sijalica, i
strašnom snagom vratila se svest o stvarnosti i položaju u
kom se nalazi. Pred njegovim pogledom opet je hapsanska
kapija sa zvonom na vrhu. Veza sa prošlošću je prekinuta.
Ali samo za trenutak. U njegovim navlaženim očima, to
zvono sa kapije počinje da se topi i tanji i pretvara u ma-
glu, a iz te magle sve jače prosijava sunce, i u njegovom
sjaju lepo se opet vidi popločan tr^^g pred manastirom
Svetog Marka u Firenci. Po njemu korača nasmijana tanka
a snažna devojka u crnini i priča o Savonaroli i zvonima.
Grmeo je, kaže ona, protiv raspuštenog života firentinskog
građanstva i nemorala među rimskim sveštenstvom.
— Ogni cosa fanno per danaro, e le campane
loro suonano ad avarizia, e non chiamano che pane,
danari, candele'.
Izmahujući živo svojom rumenom sitnom pesnicom,
Alisa je oponašala glas zvona i skandirala prve slogove od
te tri poslednje reći:
— Pan! Dan! Kan!
Tako su išli kroz Firencu, zaustavljali se pred
crkvama i javnim zgradama, a devojka im je ob-
, . ' Sve što čine, čine za novac, 1 zvona nllhova zvone samo Iz
iaKomosti i jednako dovikuju jedno isto: hleba, tiovaca, svećal
233
jašnjavala istorijat tih zgrada, a, naročito zvona koja vise u
njihovim zvonicima i kulama.
Pred zgradom u kojoj je nekad zasedala firentinska
Signoria, ona je tumačila ulogu i značaj zvona koje je sa toga
tornja pozivalo narod Firence na uzbunu. Ključ toga zvonika
držao je član vlade koji se menjao svaka dva-tri dana, a u nekim
vremenima i svakog dana. Tako je svaka izdaja i zloupotreba
bila isključena. A kad bi jednom to zvono jauknulo i zacilikalo,
sve što je muško i za borbu sposobno laćalo se oružja i trkom
izlazilo na ulicu, i žene su spremale vrelo ulje kojim će, sa
prozora, dočekati neprijatelja.
Velika su bila znanja te devojke o zvonima i bezbrojne
anegdote koje je u dobrim trenucima ume-la da priča. Nije uvek
bilo lako ni pratiti sva njena pričanja. Ali mladiću i nije bilo
toliko stalo do zvona koliko do Alise Kartanen, koju su u
pansionu zvali Signorina Carta (Gospođica Hartija). Jer, slu-
šajući mogao je i da je gleda, a to je bila velika radost, i svakim
danom sve veća. A svejedno je bilo o čemu devojka govori, jer
ona je davala svu draž i pravi značaj onom što priča.
Vrativši se iz Pariza, gde je provela nekoliko dana, pričala
je sa oduševljenjem o kineskim zvonima koja je videla u
muzeju; i ne samo videla, nego im, dobrotom jednog kustosa, i
glas mogla da čuje.
Tvrdila je da su sva zvona u Evropi povezana među
sobom, kao neki rod, dok su kineska bez veze sa ma čim
poznatim, strana i drukčija, govore drugim jezikom, drugo nešto
dovikuju čoveku i drugo traže od njega. Ne znaš šta. Glas im je
kao slučajni zvuk u prirodi koji se javi jednom samo, na jednom
mestu, pa nikad više, nigde. Zato kad posle čujete drugo kinesko
zvono, to je nov događaj, slučaj za sebe.
234
Tu je svojim bogatim glasom, koji je išao od kristalnog
cilikanja do mukle grmljavine, oponašala glas jednog zvona
prema stihu nekog kineskog pes-nika.
C'jang — c'jang! Dia — dia! G'ang — g'ang!
Ksjung — ksjung!
Mladić je zadivljen slušao, misleći kako za ovu čudnu
devojku, za koju, izgleda, nijedan jezik sveta nije potpuno stran,
ni duše zvona nemaju tajne.
Ali ona nije samo pričala, nego je htela da čuje od svakog
ponešto o zvonima. Zapitkivala je i mladića i navaljivala da joj
kaže kakva su zvona u njegovoj zemlji, čemu sve služe i u
kojim se prilikama upotrebljavaju, gde se liju i kako ih
nazivaju.
Mladić je bio zbunjen i pomalo postiđen što nije umeo
ništa da joj kaže. Da bi prikrio svoju zbunjenost, on je upadljivo
isticao da nikad nije voleo ni zvona ni zvonjenje, jer ga ne
zanimaju »svete« stvari, vezane za sujeverje. A ona mu je
prigovarala da ima površan i suviše isključiv način mišljenja.
Stvari po sebi, kaže, nisu ni svete ni proklete. Sve zavisi od
upotrebe, dok upotreba zavisi od ljudi. — A oči su joj pri tome
dobivale izraz jednostavne ozbiljnosti.
Ipak, na njeno navaljivanje, a još više zbog tih očiju, on se
setio jedne priče o zvonima koju je davno slušao.
U sećanju mu je iskrsla slika iz ranog detinj-stva.
Letnje predvečerje, još rumeno od žarkog dana. On sedi u
strmoj avliji. Avlija je sva kaldrmisana sivkastim oblutkom iz
Drine, a svuda unaokolo oivičena bleštavobelo okrečenim
ciglama i uskim pojasom raznog sitnog cveća koje cvate na
smenu. Sedi pored svog dede po majci, Zamfe Selakovića. Sa
divljenjem gleda njegovo mrko izbrazdano lice, nje-
235
govu kvrgavu snažnu ruku, koja stalno drži srebrom
vezeni cigaraluk sa debelom cigaretom, bojažljivo i
pobožno prelazi svojom malom rukom preko oštrog
smeđeg sukna njegovih širokih čakšira. (Ce-log života
pojam ljudske ruke i muškog odela ostade, po nečemu,
vezan za sećanje na tu ruku i to sukno, koje je posmatrao u
petoj ili šestoj godini svoga detinjstva.) Zamfo odbija
spore i modre dimove i priča onima oko sebe, i ne
obraćajući pažnju na mališana koji mu sedi do nogu, ono
što mu je pričao otac Sofren o prvom, malom, zvonu
višegradske crkve.
Na desetak godina pre dolaska Austrije, nabave
Višegrađani zvono negde u Srbiji. Prenesu ga kriomice, u
vreći soli, na volovskim kolima, i sagrade malu, gotovo
neprimetnu drvenu zvonaru uz samu crkvu. Ali zvono nije
ostalo dugo u njoj. Zaratilo se i pobunilo na granici.
Nagrnula turska vojska u Višegrad, pa ne izbiva iz njega.
A vojska neka zla i dokona; u svašta se mesa i svuda
zaviruje. Popa nema, crkva zatvorena. Tada je Mujaga
Mezil-džić, ugledan a duševan čovek, zovnuo Zamfinog
oca Sofrena i rekao mu:
— Vidiš kakva su vremena nastala da ne valja ni po
jednu vjeru. Načula carska vojska da imate zvono i hoće
da ga skine. A zvono ti je, što se kaže, takva stvar: visoko
stoji, daleko se čuje, i sakriti se ne da. Nego slušaj,
Sofrene, pametan si čovjek, može biti fesata, pa što da
zbog jednog zvona stradate; već gledaj te ga sami skinite i
sklonite, dok ne mine ova hučka.
Sofren je zahvalio, i još iste noći sa dvojicom
opštinara, ozbiljnih i poverljivih ljudi, skinuo zvono i
sakrio ga u svoj hambar u žito. A posle su ga na-mazali
zejtinom, oblepili voskom, uvili mušemom i zakopali u
zemlju. Zakleli su se da nikom o tom ne govore.
236
Četiri godine je zvono bilo zakopano. U tom vremenu
je Sofren umro i ostavio tajnu sinu Zamfi, koji je tada bio
mladić.
A kad su se vremena promenila, iskopali su zvono i
obesili ga na njegovo staro mesto. A posle su nabavili još
dva, veća. Ova što i sada zvone o praznicima i pogrebima.
I strašno je i slatko bilo slušati »đedina« pričanja u te
čudne sate između dana i noći, koji nemaju ničeg
zajedničkog sa običnim ljudskim vremenom, nego
izgledaju kao da su i sami za priču stvoreni. Slušati o
nepravdama i progonima, o mukama sa zvonima i sa
svačim drugim; uopšte, o važnim i krupnim stvarima koje
se samo odraslima dešavaju, a koje u sebi imaju nečeg
nadljudski teškog i do suza zanosnog.
To je bilo njegovo jedino sećanje u vezi sa zvonima.
Zeleo je da ga saopšti Alisi, kao poklon. Ali jedno je setiti
se, a drugo ispričati svoje sećanje. Sad mu se odjednom
činilo da je taj njegov Višegrad nekako sitan i beznačajan,
dalek svemu ovdašnjem, da se njegov život ne može ovim
strancima ni objasniti. Ipak se resio da priča, ali pričajući
stalno se pitao, u sebi, da li njegova istorija o
kasabalijskom zvonu može uopšte da stane pored onih
istorija o zvonima iz velikog sveta, koje je često slušao od
Alise. Cas mu je izgledalo da može, čas da ne može. Pa
ipak je našao snage i ispričao sve dokraja, ali sa dosta za-
stajkivanja, oklevanja i skraćivanja. A zatim je, zbunjen,
zaćutao.
Alisa je bila oduševljena pričom koja je, kao živ
primer, potvrđivala njena saznanja iz knjiga o zvonima u
zemljama koje su živele pod islamskom vlašću. Hrabrila
ga je da ispriča još štogod, ako zna. U isto vreme,
prebacivala mu je što je tako malodu-san i što potcenjuje
sebe i svoje. Tapšući ga po ra-
237
 menu, govorila mu je da za nauku ne postoje mali i veliki
gradovi i zemlje. Nema tako sitnog zvona da njegova istorija ne
bi mogla biti važna ni imati svoje mesto među istorijama ostalih
zvona u svetu. Tako je sa zvonima, jer je tako i u svemu
ostalom.
I mladić je bio sada zadovoljan; samo mu je bilo žao što ne
zna ništa više o toj temi; pomišljao je čak da nešto izmisli pa da
ispriča, ali za to nije imao sposobnosti. Pa i tako kako je, on se
sa ovom Alisom lako sporazumevao kad su u pitanju zvona, ali
teško u onom što je za njega bilo glavno.
Već posle prvih dana poznanstva ona mu je potpuno
zasenila svet, stojeći pred njim kao jedina žena i jedini cilj. U
njenom pogledu on je nalazio me-sta za sva svoja nadanja, i ona
najsmelija, ali čim bi učinio najmanji i najneviniji pokušaj da to
ostvari, devojka ga je odbijala čeličnim pokretom svoje ruke,
hladno i neumoljivo. Vraćala ga na njegovo mesto kao
nevaspitano derište. A minut-dva docnije, on je opet tonuo
svojim pogledom u njene sjajne oči, koje su mu davale više
nego što je on mogao da obuhvati i podnese. Izgledalo je kao da
ga samo očima voli; i to samo oči njegove.
Nije mu lako bilo, tako mladom, željnom i neiskusnom,
dizati se neprestano i padati na toj vrtoglavoj ljulj ašci između
previsoke slasti i predubokog razočaranja. Položaj je izgledao
bezizlazan i muka bez kraja. Ali kraj je došao sa rastankom koji,
kao svi tadašnji rastanci, nije izgledao potpun ni konačan. Letnji
raspust nije večnost. »Do viđenja!«, rekla mu je iskreno i sa
onim svojim dubokim, dugim pogledom koji, uprkos svemu i
pored svega, obećava sve. »Do viđenja«, napisala mu je u
prepisci koja je došla posle rastanka i koja se sva sastojala od
dve karte.
Stigavši u Trst, on joj je nanisao kartu. Duboko, mladićki
nesrećan zbog rastanka, hteo je da kaže nešto lako i veselo, a
malo prkosno, da čitavu ogrom-
238
nu, nepriznavanu i nezađovoljenu ljubav sakrije pod nekoliko
namemo običnih reći. Ispalo je nevešto. Iz neke nemačke
knjižice Geteovih citata, koju je čitao putem u vozu, uzeo je
slučajno nađenu rečenicu: »Die Welt ist eine Glocke, die einen
Riss hat, sie klappert, aber klingt nicht.«'
Ispod toga je dodao: »Do viđenja u tom svetu!«
Odgovorila je odmah. Kao toliko puta u razgovoru,
prebacila mu je i sada da nepravilno misli i da je sasvim nagao u
svojim sudovima, ali je kartu i ona završila sa te dve reci koje ga
sada peku kao dve žeravke: »Do viđenja!«
A tu je bio i kraj prepiske, jer je sutradan uhapšen i
doveden u ovu neobičnu kuću sa zvonom iznad kapije.
Otkako je u zatvoru, sećanje na prijatelje iz Firence nije ga
napuštalo, ali je tokom vremena me-njalo i oblik i snagu.
Prvih dana bio je tako ozlojeđen, zbunjen i uplašen, da je
mogao samo o svom novom životu da misli. Sećanja na Alisu
navaljivala su i tada, ali on ih je suzbijao i vraćao tamo u
slobodni svet iz kojeg su dolazila. Činilo mu se da su isuviše
bolna i da ih neće moći podneti, da takav raskoš ne može sebi
dopustiti u položaju u kom je. Zabranjivao je sebi da se seća. I
sam Edgar. sa svojim ozbiljnim a vedrim licem i čistim,
jednostavnim mislima, teško je nalazio me-sta u ćeliji u kojoj se
manje pati što se manje seća.
Ali posle prve nedelje, kad se zaprepaštenje malo sleglo i
navika počela svoj tihi i neosetni rad, stao je da pušta Alisu k
sebi, da se kupa u njenom pogledu i diše u atmosferi njenog
čednog tela, čistog i bez mirisa kao severnjački vazduh. A ona
mu je prilazila sve češće i sve prisnije, bez nemilosrdnog otpora
i strogosti, koje je pokazivala u Firenci. Doduše, svako buđenje i
vraćanje u tamničku stvarnost
' Svet je naprslo zvono koje klepeće ali ne zvonL
23§
 bilo je i sada vrlo bolno, ali on ga je primao kao neminovnu
cenu kojom se plaćaju velike radosti.
A otkako je u ovoj ćeliji na sunčanoj strani, među dobrim
ljudima, sa dalekim vidikom i sa starinskim zvonom pred očima,
on je dopuštao sebi da misli dugo i živo o devojci iz pansiona
»Albion«, i ona mu je sada često satima i satima bivala ono što
je mogla da bude nekad u Firenci da je imao više sreće, da su
ljudski odnosi jednostavniji, i da su bliži našim ličnim snovima i
željama.
Dani su prolazili i bivali sve kraći, bez sunca i vidika, koji
je sada sve češće osvitao, pod maglom, ali mladić se nije
odvajao od svog prozora. Nalakćen, sa čelom oduprtim o tvrdu
žicu, on je mogao satima da gleda to malo zvono koje mu je
sada zaklanjalo svet i postalo jedini cilj, da ne odvaja očiju od
njegovog zelenkastog nepomičnog metala, kao da čita knjigu
bez kraja čije se stranice same okreću.
I čitao je — nije od njega zavisilo šta — svakog dana
drugo, svakog sata drukčije. Čitao je o životu ljudi, onakvom
kakav se može u njegovim godinama, sa ovog mesta i ovakvog
prozora, da nasluti. Čitao je o suncu, slobodi i slobodnom
kretanju, o svemu što onakav čovek u ovom položaju može da
misli i želi i sanja. Čitao je i o naličju svega toga, o tesnom
tamničkom prostoru, o zamršenom, uzajamnom dejstvu
neumitnih društvenih navika i ustanova, pisanih i nepisanih
zakona, o svemu onom što smele ili samo neoprezne pojedince
dovodi u ove prostorije, o tamnoj, tragičnoj strani čovekova
života, koja je sva od sumnje, nepoverenja, prevare, sile, straha i
stradanja. Čitao o istoriji sveta kakva se ukazuje zaprepašćenim i
željenim očima kroz splet čeličnih žica, na zelenoj pozadini
metala nepomičnog hap-sanskog zvona.
I ta istorija sveta, koja obuhvata stoleća velikih, teških i
slavnih događaja, gledana iz njegovog sada-
240
šnjeg položaja, dolazila mu je malena, jadna, puna
nesporazuma, uzaludnih muka i besmislenih katastrofa, luda i
grozna. A naprotiv, njegov mali i bezimeni život javljao se u
svetlim, velikim slutnjama pročitanih knjiga i naslućenih istina,
u talasima muzike, slikama sa peščane obale pored Drine u
žarke letnje dane, ili sa Lungarna po kome, kroz sunčano jutro,
mirno i slobodno ide prema njemu Alisa Kar-tanen, devojka sa
Severa, koja ne zna ni šta je porok ni nesreća ni strah od života,
nego, čista i umna, korača pravo, verna zakonima koje nosi u
sebi.
Korača, korača, ali se ne približava, niti on može da joj se
približi; neprestano idu jedno drugom u susret, ali avetinjskim
hodom koji ne menja odstojanje, samo zamara i muči čoveka
kao lud i lažljiv san. Idu, idu, ali se ne mogu dozvati ni spora-
zumeti, i neće se nikad sastati, jer je ona na nekoj svetloj a on
na tamnoj strani života.
(Otkako je u tamnici, za njega ta Firenca u se-ćanju i nije
stvaran grad, nego čarobni predeo veči-tog proleća bez
promena, kao što ni njegovi prijatelji tamo nisu obični ljudi,
nego izuzetna, srećna bića koja ne boluju, ne stare, ne umiru, ali
ne mogu do njega kao ni on do njih.)
U takvim trenucima, kad bi muka porasla do vrhunca, on
je živo želeo da se desi čudo i da se pokrene zarđalo i na
nepomičnost osuđeno zvono iznad kapije. Činilo mu se da bi
ono, onako maleno i neugledno, i baš zato što je takvo i na
takvom mestu, moglo da razvije silan i izuzetan zvuk koji bi
pome-rio odjednom sve granice, sve snove i sve jave ljudske, i
da bi čovek posle toga mogao da živi u miru i slobodi, pa ma
ničeg drugog pod nebom ne imao.
Ali kako se čudo nije dešavalo, i kako je zvono ostajalo u
svojoj nepomičnosti, kao da je zato i stvoreno i samo takvo i
može da postoji, mladić bi se sa sunčevim zalaskom okretao od
svog prozora i, obne-
16 — Kuda na osami 241
 video, teturao do svoje slamnjače, sklopljenih očiju, da se
zagnjuri u svoju tamu i tako oslobodi bar nepodnošljivog
košmara.
A sutradan bi ga svitanje zaticalo opet na prozoru. Sta je
drugo mogao? Valja »čitati« i dešifrovati površinu nepomičnog
zvona (kao što se mora živeti, jesti, piti i disati), iako ne znaš šta
ćeš saznati, kakve ćeš slike na njemu videti i j:ročitati. Jer,
drugog vidika nema.
Tako je to išlo sve do kraja oktobra meseca. Tada je broj
sunčanih sati bio već znatno smanjen. Sve je više bilo
maglovitih i kišnih dana, sve se ranije smrkavalo, u ćeliji je bilo
hladno i vlažno. I ona sunčana Firenca, koja je izgledala večna i
nepro-menljiva, bivala je sve dalja, sivlja i hladnija. A devojka
sa Severa, Alisa Kartanen, sve je brže prelazila male kamene
pjacete, kao da od nekog beži, i sve se rede pojavljivala na obali
reke Arna. Sad je bila brižna i smanjena, sva utonula u kišni ogr-
tač; pod pazuhom desne ruke stiskala je kožnu torbu sa
poslednjim podacima za svoju doktorsku tezu o zvonima, i nije
imala reci ni osmejka ni za koga. Bilo je jasno da se i kod nje
sve mrači i gasi, samo njeno učeno delo raste i primiče se svom
završetku. A posle, kad i to bude okončano, neće se, valjda, više
ni pojavljivati; izbledeće i ona, kao priviđenje koje se hranilo
suncem i maštom. Tada će nestati i nje. A ovde, jesen će dovesti
zimu, i život će, lišen svake lepote, milosti i utehe, ostati samo
— tamnovanje i neizvesnost. Očigledno, tim putem krenulo je
sve što se dešava u ćeliji i izvan nje, u zamagljenom predelu i na
parčetu sivog neba iznad njega. To bi se i ostvarilo u punoj meri
da se jednog dana ipak nije desilo ...
242
Desilo se ono što je nemogućno, naišlo što je neočekivano.
Bio je poslednji dan oktobra, ili prvi novembra meseca.
(Datumi se u ovoj ćeliji uvek pomalo brkaju). Vlažno i tmurno.
Po udaljenim baštama pada poslednje lišće, ali ne onim lakim,
lelujavim padom suvog lista, nego se, mokro i otežalo,
sunovraćuje samoubilački na zemlju. Mladić je gledao ispod
sebe zvono na kapiji, koje je od vlage i oblačnog dana dobilo
mrku boju i sumoran izgled. Jednolično i uporno zvonila su
zvona sa nekih crkava, kao da se nadmeću među sobom,
nastojeći da zarobe svačiji sluh.
Spolja je dopirao zadah dima i baštenskog truljenja,
rešetke su bile hladne i lepljive kao odvratni vlažni prsti. U
ustima se kupila gorčina, koža osipala mraznom jezom.
Tamnica je vladala svima čulima čovekovim. Bio je jedan od
onih trenutaka kad se usred dana mrak sklapa oko zatvorenog
čoveka, i sve hoće da ga ubedi da nema drugog izlaza do: svis-
nuti.
Tada se pokrenulo uvek nepomično tamničko zvono i
postiglo ono što sva zvona svih hramova na svetu i sva zvonca
po svim predsobljima, sudnicama, skupštinama i kancelarijama
ne bi nikad mogla da postignu — razvilo je glas koji odgovara
lučnom rasponu nebeskog svoda nad nama, i zvučnom eks-
plozijom neobuhvatnih razmera koja i uništava i oslobađa, i sve
odnosi i sve rešava, pomaklo s mesta ono što je opšte smatrano
nepomičnim, objavilo nastupajući vek pokreta i promena.
Na izgled još nepokretno, »mrtvo« zvono iznad kapije,
kao poneseno opštom jekom zvona iz grada, pustilo je u jednom
trenutku tup, jedva čujan zvuk. To je bio avetinjski tih udarac
klatna, kao kad u šumskoj tišini jedna jedina krupna kap padne
na vlažnu stelju od opalog lišća, ali zatim je došao drugi, nešto
jači, a za njim ubrzana povorka zvukova
16* 243
 koji su bili još tihi i promukli, ali sve snažniji jedan od drugoga.
Njima su se pridruživala odnekud sve nova zvona i svakim
udarcem klatna otvarala sve nove, dotle zapušene izvore
nepoznatih zvukova.
I ta zvonjava je rasla, pela se do sve novih visina, od kojih
je svaka izgledala kao vrhunac, a nijedna to nije bila, jer bi je
odmah nadvisila nova. Izgledalo je da su se svi elementi
čovekovog sveta, jedan za drugim, rafalno pretvarali u zvuk, i
odmah, sudarajući se i lomeći, kretali na svoj gromki put po
vasioni. Svi postojeći glasovi i šumovi sad su se slivali u tu
džinovsku zvučnu reku koja sve plavi i nosi: tektonski prelomi i
potresi zemlje koja se raslojava, lomi i sleže u dubinama, tresak
gromova, jeka ponora, huka voda, fijuk tajfuna, orljava usova,
pucanje drveta i kamena. U tom tutnju bio je i zajednički glas
svih zvona, svih koja su ikad doprla u podr.čje mladićevog
sluha, kao i onih bezbrojnih koja nikad nije čuo, o kojima je
samo čitao ili samo slušao od mudre Alise. (Onih pobeđenih,
osuđenih i kažnjenih u Rusiji ili u Firenci, oborenih i polomlje-
nih u požarima i verskim ratovima, onog koje je njegov deda
Sofren zakopao a ono posle izišlo iz zemlje, sve do ovog
električnog zvonceta koje ga ovde budi svakog jutra u svitanje.)
Tu je bio i glas svih truba, svih rogova, gusala, bubnjeva,
gongova, sirena, klopala, činela i prangija, svega čime je ikad
čovek davao zvučni izraz svoioj sili, borbi i hrabrosti, svoioj
nevolji, teskobi i odbrani, ili svojoj pobed-ničkoj radosti.
Svet je ostao nem. Isceđen je iz njega i posled-nji ton. Jer,
ova silna i munjevito brza lavina zvukova odnosila je sa sobom i
najmanji zametak glasa, sve do cvrkuta ptice i ljudskog šapata i
smeha, dobrog ili zlog. U njoj se za ogluvelog mladića gubilo
sve što je ikad taklo njegovu bubnu opnu, sve do rezanja onog
policajca u civilu koji mu je u nosled-njem trenutku slobodnog
života gadno opsovao maj-
244
ku studentsku, i do mucanja onog malog prosedog prodavca
duvana sa kojim je zajedno uhapšen, i koji je na samom ulazu u
ovaj zatvor istupio iz reda, raširio ruke kao da je rešen na neki
veliki podvig, a zatim rekao tiho, jadno i plačevno: v>Pa zašto
mene, gospodine? Ja... ja sam niko i ništa!« — i to je govorio
jednom pohcajcu u uniformi koji je bio zbunjen, umoran i
uplašen bar isto toliko koliko i on sam.
U tu lomljavu utonulo je i sa njom otišlo i sve ostalo što
zvuči i ječi, sve do najtiših i najskromnijih ljudskih šumova.
Tiho zveckanje pribora kojim je u veselom restoranu pojeo
poslednji ručak na slobodi, nožem i viljuškom, za prostrtim
stolom, kao čovek. I pljuskanje vode kojom se umio ujutro onog
dana kad je uhapšen. I njegovo poluglasno, zadivljeno,
izazivačko »ah!« koje je istog jutra dobacio nepoznatoj devojci
na Obah, poslednjoj ženi koja je pored njega prošla. Cak i njeno
nasmejano ćutanje u kome i nije moglo biti glasa, ali je bilo
nekog slatkog odgovora.
Da, svi su glasovi sveta potopljeni i ućutkani. Jer ko ovo
zvono jednom čuje, taj ogluvi zauvek, za sve ostalo, pa i za glas
toga zvona samog. Jer on više i nema sluha, nego pretvoren u
jeku zvona putuje sa njom, i sam kao zvuk u bujici zvukova,
koja biva sve veća i sve brža. Izgledalo je da iz zemlje izvire.
Osetio je kako je ispod njega snažno i strelovitom brzinom
potekao zvučni ćilim i potkinuo ga s nogu u istom trenutku.
Pomislio je da se odupre, da održi ravnotežu, ali dalje od
pomisli nije došao. Podigao je ruke ka ušima u slab odbrambeni
pokret, ispravio se u celoj svojoj visini, pustio neki tup, jedva
čujan glas, i u istom trenutku pao nauznak. Pri padu je udario
desnom rukom o jednu od onih malih stolica bez naslona i
prevrnuo je. Ispunio je ceo slobodni deo sobe.
245
 Svi su poskakali na noge. Neki su ostali tako, ukočeni,
dok su hrabriji i prisebniji pritrčali oborenom mladiću, koji je
ležao nepomičan, ali sav zategnut kao da bi svakog trena mogao
da skoči. Videlo se da mu mišići na vratu grčevito podrhtavaju,
a na ustima se pojavljuje bela pena, kao gusta sapunica.
Stali su da se dižu, sudaraju i ukrštavaju glasovi.
■— Podignite mu glavu!
— Ne dirajte ga!
— Ne vodom. Ključ dajte! Sta bilo gvozdeno tražio je
neko, iako je bilo jasno da gvozdenih predmeta ovde nema.
Ti glasovi su se mešali sa oštrim i drhtavim cili-kom
alarmnog zvonca, koje se neko setio da prtisne.
Prošlo je dosta vremena dok je došao dežurni stražar, a još
više dok su mladića, koji se sada trzao i kidao, mogli da prenesu
u tamničku bolnicu.
Ljudi koji su ostali u ćeliji ćutali su još nekoliko trenutaka
kao okamenjeni, u strahu i neprilici, a onda su počeli odjednom
da govore svi o svemu. Sta je to što je ovog snažnog mirnog
mladića tako odjednom pokosilo? Da li je to epilepsija? Sta je
trebalo uraditi, a šta nije? Sta sve može dalje biti sa njim? —
Razgarala se duga i uzaludna hapšenička raspra bez kraja i
smisla.
Još nekoliko dana razgovori su se kretali oko nastupa koji
je onako neočekivano oborio visokog dobroćudnog studenta. Ali
prošla je jedna nedelja, pa i druga; mladić se nije vraćao; o
njemu se govorilo sve rede, sve manje, pa najposle i potpuno
prestalo. Jednog dana neko je na šetnji u dvorištu saznao da je
mladić odveden iz zatvora, kao težak bolesnik, ali niko nije znao
kuda. Još jednom se tada povela reč o njemu i njegovoj bolesti,
ali je razgovor brzo ugasnuo, jer nije nalazio hrane. Nad
visokim mladićem sklopilo se vreme kao mutna voda i odnelo
ga iz čelije br. 115, daleko i nepovratno.
246
SUNCE
Krajem oktobra pozvali su mladića na prvo saslušanje.
Kad ga je stražar posle dva sata doveo natrag, nastalo je u ćeliji
115 malo uzbuđenje, spasonosno uzbuđenje, jer svaka ćelija
žudi za uzbuđenjem i promenom. Jedni su ga gledali ispod oka,
drugi, mlađi i slobodniji, prilazili su mu glasno i otvoreno.
•— Kako je bilo?
— Dobro! — odgovarao je mladić, jedući ohlad-nelu i
crnkastu kašu iz limene posude koja ga je čekala na stolu.
— Đavola dobro! — rekao je kao jeka starački glas negde II i
iz ugla.
Ali mladić nije obratio pažnju na pakosnu pri-medbu;
njega je jednako držalo uzbuđeno raspoloženje. Obrazi i uši bili
su mu zažareni, osećao se kao svečar, želeo je da se smeje i da
govori. (Tek kad mrak padne i kad ostane sam u svojoj postelji,
poče-će noćne misli da u svojoj crnoj svetlosti ispituju sve što
je rekao i što nije rekao.)
Deset ljudi u ćeliji našlo je bar neki nov povod za
razgovor i nastojalo je da ga iskoristi što bolje. Mladić je veselo
odgovarao svakom. Ali taj razgovor je ugasio isti onaj starac iz
ugla. U trenutku zatišja, on je rekao suvo i neprijatno:
— Nego, pakuj se ti, mladiću; tebe će da pre-
meste.
247
 pita neko od onih
— Sto da ga premeste? koji
mrze starca.
— Zato što je propis takav. Čim počnu da ispituju čoveka,
oni ga premeste u samicu. To se zna. Ovo je neka greška. Ali
premestiće te sigurno.
Mladić se snuždi i ućuta. Razgovor splasnu.
Premestili su ga sutradan, na jedan sat pre ručka, kao što
uvek rade. Rumen onizak stražar pojavio se na vratima.
— Vi! Pakujte se!
Mladiću zaigra srce i stade dah, kao da se spušta na
Ijuljašci. Starac iz ugla kašljucnu. Stražar viknu:
— Sta me gledate? Pakujte se. Brzo, brzo!
Za minut, stvari su bile u zavežljaju i zavežljaj pod
pazuhom. Nespretno se okrenuo i rekao »zbogom«
ravnodušnom društvu.
— Vorwarts!' — Marš!
Iznenađen i izgubljen, mladić je idući dugačkim hodnikom
slušao tupu jeku koraka, svojih i straža-revih. Ja-ti! Ja-ti! Već
posle nekoliko prvih koraka njemu se činilo da je svet samo
dugačak hodnik, a jedini mu stanovnici on i njegov stražar.
Jedini znaci života, bat njihovih koraka — ja-ti, ja-ti — i slaba
jeka kojom im odgovara prazan hodnik i koja se sastoji od dva
a, jedno dugo i tamno, a drugo kratko i svetio: a-a, a-a!
Spustiše se za dva sprata. I opet dugačak hodnik, potpuno
sličan onom gornjem, samo kao rđav brat, tamniji i zagušljiviji.
Zdesna, retki prozori sa rešetkama i gusto pletenom žicom, a
sleva, pokovana vrata na ćelijama.
— Haalt!^ — viknu stražar, kao da predvodi
eskadron konjice.
' VonvSrts! (nem.l — Napređ! 2 Halt
(nem.) — stoj!
248
(Podležući jednom naročitom, bizarnom i uzaludnom
načinu mišljenja koji se razvija kod utamničenih, mladić je
mislio: Ovaj viče bar deset puta jače nego što je potrebno. Znači
da u toj izlišnoj vici troši 1000 posto energije više nego što je
potrebno da se jedan nenaoružan i pokoran čovek zaustavi u
hodu. Sav taj suvišni utrošak snage plaćam ja. Zato ova stalna
stražarska dernjava ne samo da vređa nego boli i slabi hapšenika
kao udarci ili stvarno puštanje krvi. Uostalom, sve izdatke oko
ovog važnog i složenog aparata koji se zove tamnica plaćamo
mi, hapšenici. — Kao neka laka, sjajna i vesela kugla ispe se i
spusti trenutno u njemu završetak te misli: ovi ljudi koji su
pravi, časni, naoružani i plaćani, žive, žive moralno i
materijalno, od sužnjeva koji su po slovu zakona krivi, bednici
bez časti i moći. To se ne bi moglo dokazati, tu na mestu, u
ovom trenutku, očigledno i za ceo svet, ali za njega je to bila
živa, strašna i jasna istina, utoliko strasnija što je nemogućno
objaviti je i dokazati. Sta biva, pitao se mladić, od takvih
saznanja koja blesnu trenutno i umru u čoveku ili sa čovekom, a
ipak bi bila od neke važnosti za sve ostale ljude?)
Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar
otvori, zagleda pažlijvo visoki mali prozor i rešetke na njemu,
krčag i praznu policu, i zalupi bez reci vrata za mladićem, koji
ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.
Ćelija je bila malena, ali sa dve železne poste-. Ije između
kojih se jedva moglo proći, i dve stolice od nebojene čamo vine.
Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju
uzduž i popreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić
sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio
o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo
je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli
brzo uzleću, ali brzo i padaju.
249
 Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpo-če prvo
popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno
pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče
posmatranje i trošenje samoga sebe.
Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao
da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će
se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč Pažnja je
bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe, i kad je već
izgledalo da je došlo do vrhnunca i približilo se ostvarenju,
odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno
zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme
ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne
dešava.
U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči.
Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima.
Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko
zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je
otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo
zagleda u te ruke što miruju na kolenima, počinje da zamišlja da
su to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti
prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim
pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno,
pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste.
Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad
mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u
stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za
njega i utamničene s njime. Tada samo nemoćno makne
prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućeg trenutka pogled
mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija,
osuđena unapred na beznadan pad.
Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je naj-pre i
ugledao sunce. Ne sunce s&mo, jer ono ne do-
250
pire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni
odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan
gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa
prema ovom jedva pri-metnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže
lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.
— Jedno je sunce. Jedno isto svuda.
Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reci
pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nas-mejanu grimasu
čoveka koji je preplavljen i zas-lepljen jarkom, neizdržljivom
sunčanom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda — peva.
Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali
to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i
mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni
kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata.
Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo
ovo nevidlijvo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je
ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego
svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce — u isto vreme i
tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu, sa
žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i
nepresušno — sunce.
— Postoji samo sunce — govorio je sam sebi
kao pijan, misleći kako bi se te reći mogle pevati
kao melodija.
Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše,
gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odblesak toga sunca, samo
jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari
postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve
sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao,
glas, pokret, ime.
Sad to zna jasno i bez dvoumljenja, kao što nikad ništa do
sada u životu nije znao. Eto, to je
252
 našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška

i
zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom
potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek bogate žetve.
istu misao i istu melodiju. A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno
O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom
slobodnim i prostranim, iza one modre nebeske opne, kad hapsanskog zvona, čudio se, bez bola i ogorčenja, što je
se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez
tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete
koje preleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo, zračka i videla.
izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da
razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!
Uistinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo,
pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži,
koliko-toliko, i da može da savlada ovu neodoljivu
potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom, opet
sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktaja, ne
raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina
koja se gubi u suncu.
Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja ćelo
sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i
da mu taj unutarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na
sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog,
nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao
topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od
bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne
prestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušno.
Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljo-canje
brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme
spavanju. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U
tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu,
odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena
žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je
izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući
neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastično
odevene ljude i žene kako

252 253
 PREDVEČERUJI CAS
Pisar bosanskog izaslanstva Dražeslav seđeo je za uskim
stolom, a sa druge strane dubrovački lekar, Italijan, koji ga leci i
obilazi svaki drugi-treći dan, ovalčo predveče.
Pisar je krupan i težak čovek u četrdesetim godinama,
zarastao u kosu i bradu, sa tamnim podočnjacima u bledom,
podbulom licu. A lekar, čist i sitan a živahan starčić, rumena
lica i svetlih plavih očiju.
Svojim nepravilnim dubrovačkim govorom lekar je sipao
profesionalne savete, a pisar se, sklapajući povremeno oči od
umora, pravio da ga sluša. On je posvršavao sve što je danas
trebalo da bude urađeno i sad — dok se dubrovački dan,
prolećni a siv, polako bliži kraju — može da misli samo o svom
umoru i nezadovoljstvu. Umoran je od nezadovoljstva, a
nezadovoljan i samim sobom i svim oko sebe. Ima više od
godine dana da ga ne napušta neka mrzovolja koja samo raste. I
sve mu više izgleda da se iskvario i zamračio život, svuda, tamo
gore u Bosni i ovde na moru.
Da, i ovaj Dubrovnik, i on se menja, možda manje
primetno, ali i on nagore. Eto, ni vino nije više što je bilo.
Nekad je ono posle druge dubrovačke kupe počinjalo da peva u
njemu i da ga, kao krilat oganj, obasjava i podiže od zemlje.
Niko mu tada nije bio ravan, niko potreban. Sam sa sobom je
254
vodio duge, vesele razgovore. Vino je kliktalo. A sada, posle
pete — i ne progovara. Kiselo je, peče na oži-čici, izaziva crne
misli, bezrazložnu ljutnju na ljude, i nesnosnu štucavicu. Cak ni
san ne donosi, nego eamo tup dremež. Sve se izmenilo i
izopačilo.
Doduše, ovaj dubrovački medik, bezočan Kala-brez,
meketav kao jare, uverava ga, evo, u protivno. Govori cinički.
Varaš se, kaže, sve je isto u svetu oko tebe. Manje-više isto. A
glavna promena je u tebi. Ne valja ti crna džigerica. Natekla je i
zadebljala. Eto, to je! Zbog toga ti sve crno vidiš. Sve ti pada
teško, sve izgleda podozrivo i nesavršeno, veće i opasnije no što
je. I još da ti kažem, i po deseti put: sve je to od pića. Nego
trebalo bi da već jednom poslušaš što ti govorim. Nije za tebe
usoljena bosanska jarčevina ni vino sa Sipana, kojim suviše
često a uzaludno gasiš žeđ, nego treba da piješ trave koje sam ti
dao i da jedeš obarenu ribu i blitvu na ulju. Tako se hrani, miruj,
a izbegavaj svaku brigu i suvišno razmišljanje, i ozdravićeš
posigurno, i svet će u tvojim očima biti opet onakav kakav je
bio. Ako ne poslušaš, bivaće sve gore, i završiće se kako ne
valja.
Gleda ga sa mržnjom. Gadi mu se kad čuje o tim travama i
o morskoj ribi, najgoroj hrani. Pa onda: da ne razmišlja? A on je
za ćelo vreme dok mu je lekar drobio o mirovanju, o vinu,
jarčevini i travama, nastavljao u glavi svoju misao.
Ono, pravo govoreći, istina je! Bolestan sam i slab, teška
zlovolja izjeda me iznutra i koči spolja, jedva nalazim snage da
posvršavam neophodne poslove, a zamaram se i mučim
posmatrajući neprestano sve oko sebe i misleći o svemu, oštro,
brzo, neumoljivo — i ko zna da li tačno — kao da sam za sve
vezan i za sve odgovoran. Evo, ova napola gola uzvisina, sa
tamnozelenim vrtovima i površinama puste, spečene zemlje u
prevojima sivog krša.
255
stoji odvojena, na ulazu u grad, nekako kao proka-žen čovek,
krivac. Ovo je najvetrovitija i najne-plonija tačka Duhovnika.
Tu ne raste bujno i raznovrsno drveće kao na drugim mestima,
nego pa-tuljkaste pinije sa očajnički zgrčenim granama, izvi-
janim u ritmu i pravcu severnog vetra. Mrke na krševitom rtu,
pognute sve u isto:3 pravcu, one izgledaju kao okamenjen
poslednji zamah sinoćnjeg vetra, kao notni znak njegovog crnog
fijuka koji je tek negde pred zoru prestao. Nakazne su i —
čvrste. Život im ne vredi mnogo, a smrti im nema.
Eto, na takvom je položaju ova »kuća gospodina bana« u
kojoj odsedaju bosanski poslanici i drugi državni ljudi sa
pratnjom, i u kojoj ga ovaj dubrovački lekar sada muči svojim
brbljanjem. Visoko postavljena prostrana građevina od kamena,
na sprat. Ona je dobro građena i skupo plaćena dubrovačkoj
gospodi mučnim bosanskim parama, pa ipak nije dorasla ostalim
gospodskim kućama dole u gradu. Da pitaš zašto, odgovora
nećeš lako naći. Izdvojena je i kao stidljivo povučena —
stidljivost bez otmenosti! — a otkako su je Bošnjani kupili,
izgleda i njima samima kao da je primila nešto od njihove
prostote i neskladne nemaštine, i da odudara od gosparskog
prirodnog dostojanstva drugih zgrada. Ah, to njihovo prokleto
dostojanstvo! I lako je kao pahuljica na nečujnom letnjem
dašku, i teško kao zlato i čelik, sliveni u nerazdvojnu celinu, i
jasno kao vedar dan na moru, i zagonetno kao bolest i smrt. Iako
potiče od bogatstva, ono se novcem ne može kupiti. Jer ni pare
nisu, izgleda, iste. Vrednost jednog dukata zavisi, pored ostalog,
i od toga u čijoj se ruci nalazi.
Da, takvi su manje — više svi ovi stanovnici primorskih
gradova. Vesti, hladni, uznositi u svojoj ne-dostižnosti, kao da
iz ove slane vodurine, razlivene u neljudskim količinama, iz
ovih razjapljenih vidika i bezočnog, nepodnošljivog sunčanog
žara crpu ma-
256
gičnu snagu i čarobnu lakoću koje se ne mogu ni kupiti ni oteti
ni naučiti. Kao da su neki nevidljivi, skupoceni deo sebe zapisali
zlim silama i po tu cenu kupili sjaj života, skladnost pokreta i
lepotu oblika, svuda, u svemu, jednom zasvagda.
Takvi su. Možeš sve učiniti da im se približiš: i kupiti
palatu po skupu i preteranu cenu, i postati građanin njihovog
grada, sa svim naslovima i pravima (bar na pergamentu sa
grbom i pečatom!) i primiti njihova pravila ophođenja, i
oponašati govor, i odevati se kod njihovih krojača — ali
izjednačiti se sa njima ne možeš. Jer kad sve to postigneš, tek
onda vidiš koliko ima od tebe do njih, od Bošnjaka gorštaka do
Primorca gospara.
Ali o tome ne vredi duljiti, jer takva razmišljanja kraja
nemaju. (A može biti zaista da i zdravlju škode.) Razmišljati o
tome, to je kao okretati među prstima glatko i okruglo zrno
njihovih broja-nica i tražiti na njemu neku novinu i promenu. To
oblo zrno i podseća me na jednu takvu stvarcu koju sam video
nekad u Dubrovniku, na glatku i pravilnu bledožutu loptu od
takozvane slonove kosti. Iz daleka donesena igračka, iz krajeva
gde žive slonovi, čudne životinje džinovskog rasta, sa kljovama
od belokosti. A ta lopta je tako majstorski rađena, zaobljena i
uglačana, da je možeš okretati satima, do zamora, do očajanja,
tražeći na njoj nešto novo, a ona je uvek ista, sa svih strana i u
svakom položaju. To se zove uglađeno! Čudo! Pa ipak, nešto ti
ne da mira, i ona sama te mami i vara i nagoni da je i dalje
premeštaš, okrećeš među dlanovima, i da joj tražiš drugojači
položaj, za koji znaš da ga ne možeš naći, kao neki nov oblik
koji ne postoji, ili otkriće koje ne nastupa.
Pitao sam Dubrovčanina koji mi je pokazao tu retkost: «-
Cemu služi ova stvarčica?« (Iz iskustva sam znao da sam uvek
pogrešio kad god bih pokazao svoju radoznalost i upitao ih
štogod. Ali, eto, preva-
li — Kuća na osami 257
rih se!) On me je samo pogledao. Videlo se da me prezire i da
sam mu smešan zbog toga pitanja. I najposle je procedio nešto
kao odgovor. Čemu služi? Pa ne mora baš svaka stvar da služi
nečem. Može biti — onako. Ne pitam ga šta bi to moglo da
znači »-onako«, jer vidim da se objasnili ne bismo nikad ni do-
veka. Eto, takva je ili slična i ta stvar sa primorskom veštinom i
uglađenošću i našom grubošću i nespretnošću — stvarna i
neporeciva, ali obla i glatka, bez rešenja i odgovora. Onako!
Možeš da je okrećeš do nesvesti, sve uzalud. Osećaš je na
svakom koraku, a ne možeš je ni objasniti ni ukloniti. I kivan si
zbog toga i na sebe i na njih, iako to ne bi nikad nikom priznao.
Ni samom sebi. A sakriti se ne može. Bar ne pred sobom.
— Ne može! — rekao je odjednom tiho.
Ta poluglasno izgovorena reč, koja je pobegla iz njegovih
misli i prekinula lekarevo pričanje, uzbudila je starca neobično.
Počeo je da viče na svog pacijenta.
— Kako? Sta »ne može«? I zašto »ne može«? Ne može
da drži običnu dijetu! Sve čovek može, ako hoće da živi, a mora
da živi. Mora!
— Pa dobro! Dobro, eto, da živim! — otezao je Dražeslav
rasejano i neubedljivo, braneći se, kao od napasti, od nasrtljivog
lekara i od razgovora o lečenju i životu.
U sobi je počeo da se hvata mrak. Cim je to primetio, lekar
je skočio i stao da se oprašta. Dražeslav ga je ispratio, najpre do
kućnog praga, a zatim, neočekivano, i preko lepo popločanog
dvorišta, sve do kapije. Tu su se još jednom pozdravili i lekar je
strogo i usrdno ponovio svoje savete i preporuke.
Crveni sunčev zalazak, tamo negde na moru, probio je
oblake i iznenada obasjao ceo grad posrednim, zagasitim
sjajem. Stojeći na otvorenoj kapiji, Dražeslav je gledao za
kočopernim čičicom kako živahno odmiče niz strmu ulicu i tone
u rumenom
258
dubrovačkom sumraku. Bio je miran i odjednom odobrovoljen.
Nije mu se vraćalo u kuću čiji su prozori bili mračni. Ovde je
svežije i svetlije. Svežina je mirisna, poslednja svetlost još malo
ružičasta. A nečeg kao muzika ima u predvečernjoj tišini. Nji-
šući se lagano, zajedno sa otvorenim krilom kapije, Dražeslav je
mislio.
U stvari, lep je ovaj kraj i dobro je ovo blago podneblje,
nisu tako rđavi ni ljudi, a drag mi je gotovo ovaj doktor
gunđalo, koji tako brine o meni kao da su u pitanju njegovo
zdravlje i njegov rođeni život. Još ću zažaliti za svim ovim kad
se, za koji dan, vratim u Bosnu i nađem među svojima. Tako je
bivalo posle svakog povratka. Znam, odbolovaću svoj boravak u
predelu blage zime i slanih voda, kao neobjašnjiv greh. I osetiću
se pomalo ali bolno tuđ svom rodnom kraju, zbog kojeg sam se
toliko osećao strancem i usamljenikom u zemlji pod južnim
nebom.
Tako nas život, kolebljive i nedosledne, obmanjuje i
zanosi, pa trezni i razuverava, pali i gasi, zagreva i rashlađuje.
Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, bacaju i mrve i
troše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.
Tu se Dražeslav trgnuo, otimajući se razmišljanju u koje je
opet bio počeo da zapada. Pažljivo je zatvorio vrata. Dvaput je
obrnuo u bravi veliki i teški ključ, a zatim ga zadenuo za pojas,
i krenuo put kuće u kojoj je toplim sjajem već treptala zapaljena
uljanica.
17*
259
 DVA ZAPISA BOSANSKOG flSAKA
DRAŽESLAVA
Čini mi se da dobro poznajem ove Dubrovčane, gospare i
trgovce, redovnike i moreplovce, pa čak i obične pučana. U ovih
petnaestak godina, šest puta sam silazio u njihov grad, kao pisar,
sa našim pregovaračima, i tu provodio nekad kraće a nekad i
duže vreme. Slušam ih kako govore, posmatram ih kako
izgledaju, kako se kreću, i nastojim da proniknem u njihove
misli, u poreklo njihovih zakona, navika i predrasuda. I
neprestano moram da mislim o njima, kao da sam plaćen za to i
zbog toga jedino i došao ovamo. To mi pokvari mnogo
zadovoljstvo i zagorca mnogi čas.
Ovo je vrsta vodozemaca. Živeći kroz naraštaje na kopnu i
na moru, i njihov način mišljenja, i njihov govor, i sve što za
sebe i oko sebe stvaraju i čine — sve je to postalo dvojako,
dvosmisleno i dvolično. Za sve su sposobni. Plivaju i rone, trče i
penju se uz drvo; samo što ne lete; dišu na pluća, ali i na škrge;
kad treba, ne dišu uopšte; u svašta se pretvaraju i svakim
imenom nazivaju, a ipak uspevaju da ostanu ono što su. Svemu
su dorasli. (Naša gospoda se dobro oznoje kad sa njima
pregovaraju!) U svakoj prilici i svakom položaju znaju šta treba.
Kad ih pogledaš, sve je na njima i oko njih moćno i snažno,
uredno i lepo, a ipak nekako kolebljivo,
260
neuhvatljivo i neshvatljivo. Po strogim zakonima i osveštanim
pravilima se vladaju, sve im je predviđeno i utvrđeno, a pored
svega toga — kao u snu žive. Ponašaju se kao da će večno
trajati, a stalnosti ne poznaju. Još najstalnije što imaju to je
kolebljiva vrednost njihovog novca. Takav kakav je, on je tvrđi
od gradskih zidina; za njega žive, nad njim lebde, u njemu
jedino neće nikad da prevare i ne mogu biti prevareni. (Tako
traže drevna trgovačka i novčarska pravila!) I sunce ponekad
pomrča, a perper u džepu je perper. On je za njih stalnost i mera
stalnosti svih stvari i odnosa.
Sve ostalo je u njih tako da može i biti i ne biti. Sve se
može recima izmeniti, brisati iz života i ponovo vratiti u život.
Stalnost se utvrđuje zakonima, a ti njihovi zakoni su stalno u
službi prilago-đavanja promenljivoj stvarnosti. A promenljivost
je načelo ovog života na dva elementa, na zemlji i vodi. I dok te
tvoj dubrovački pregovarač ubeđuje u nešto, nikad ne znaš da li
govori s kopna ili s mora. Ne znam da li i on sam baš posigurno
zna. Mislim da ne. Dok sediš sa njim na kamenoj klupi, pored
tvrdog zida njegovog palaca, i pregovaraš, učini ti se odjednom
da ste se neosetno navezli na more i da već plovite, a to znači da
ti veslaš, a on kormani u pravcu koji samo on zna. Vozi te kud
hoće. A čim si se sa njim ukrcao, odmah si se osetio izgubljenim
j nemoćnim. Jasno ti je da ste prešli na neverno tle na kom će se
po svoj prilici sve dobro i pošteno svršiti, ali na kom isto tako
ništa nije nemoguće ni isključeno, a svaka šteta može biti samo
na tvoj račun. I to sve bez sile, na lep način, i po zakonu.
Njihovi brodovi su drveni i pokretljivi, ali svaki i najmanji
od njih nosi sa sobom u svet nešto od snage i tvrdoće njihovih
palaca i hridi u koje su ukopane. Tako se oni drže i dovijaju u
životu. Jednom nogom na svom kopnu, drugom na svom brodu,
262
ovaj grad se otiskuje sa malo snage daleko napred. To je u
početku njegove istorije moralo izgledati opasno i neverovatno,
ali se zatim pokazalo da se može i tako živeti, i dugo, i dobro.
Dugo? Da. Dobro? Ne. Dobra tu, ako ćemo pravo, nema mnogo.
Doduše, bogati su i čuveni, na svoj način i ugledni, i gordi na
svoj ugled, ali šta vredi kad su sve to morali suviše skupo da
plate? Da bi se održali i da bi bili ono što su, i što misle da su,
morali su da stiču, i to brzo i neprekidno, kao što dišu. Svašta
znaju i svega imaju, ali sve je to, pre ili posle, moralo da služi
sticanju. Ono im je postalo drugom prirodom. Misliti, znači za
njih misliti na sticanje (ili gubitak, svejedno). I ta misao se s
vremenom uvukla u njihove naj:>Jcrovitije želje i postupke, u
njihove ljubavi i mržnje, u njihove snove i molitve. Pa sad se ne
razbiru pravo sami u svojim mislima ni osećanjima, ne znaju
kad su lukavi i gramžljivi a kad nisu, i ne mogu više da budu
velikodušni ni pravi ni onda kad im to treba i kad bi zaista hteli.
Tome treba dodati preteranu štedljivost, koja je, priznajem,
nerazdvojna od njihovog načina života i neophodna, ali koja se
brzo pretvorila u nezdravo tvrdičenje. I ovde već sada gotovo da
nema otvorenog pogleda, ni pružene ruke, ni slobodne reci,
osim po izuzetku, a još malo pa neće biti ni nesebične pomisli.
Njima se dešava ono što se dešavalo uvek u takvim prilikama,
po svim primorskim gradovima i republikama: da mnogi od njih
postignu ono što su hteli, a izgube sebe. Ta njihova strast pre-
rasla ih je već toliko da je, na kraju, njihova želja za sticanjem
stekla njih, zajedno sa svim onim što su po tešku cenu stekli.
Tako ih ja gledam i takve ih vidim, dok živim ovde među
njima.
262
II
Napuštanje rodnih planinskih predela i silazak na more
izgledaju nam, u prvi mah, kao stvari izuzetne doduše, jer to ne
čine mnogi, ali ipak prirodne i ne naročito teške ni opasne.
Istina je da većina naših ljudi živi i umire tu gde se začela i
rodila, ali ni putovanje nije neko čudo nečuveno. Putovati ne
znači biti čudovište, još manje: biti izgubljen ili mrtav. Ne. Pa
ipak, opasnosti su veće i promene teže nego što to predviđamo
kad napuštamo zavičajni kraj i zamenjujemo ga drugim, u kom
je sve drukčije, i to više nego što se nama u prvi mah čini.
Ko ostane da živi i vek provede u rodnom kraju i
zavičajnim prilikama, tome se na život taloži naročita zaštitna
skrama, zaodeva ga i pokriva naslagama i bojom vremena u
kome živi zajedno sa onima sa kojima je krvno vezan. A
odlazak u drugu zemlju, sa drugačijim prilikama, razgolićuje
nas, vraća na mladalačka nesnalaženja, u doba prvih iskustava:
ne podmlađujući nas stvarno, produžuje i bogati naš život;
uvećava našu telesnu i duhovnu pokretljivost, a troši nam brže
snagu. U svakoj od tih promena ima nečeg lepog, ali
neprirodnog i rizičnog.
Silazak na more veća je pustolovina nego što mi u našoj
lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije
mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama.
Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske
obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti.
Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa
neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.
Ali nije tako. Ubrzo, mi počinjemo na sebi i u sebi da
primećujemo promene. Krug naših intere-sovanja biva širi, ali i
manje određen i siguran. Lice u lice sa tim modrim ogledalom
koje je stalno pred nama, mi počinjemo i prema sebi i prema
drugima
263
 da se ophodimo više svečano i manje uzdržano. Širina nas
zavodi. Osećamo potrebu da i u govoru pro-menimo neku reč ili
dužinu jednog sloga, prilago-đavajući se novom ritmu govora
oko nas. Vrlo vero-vatno da se i u našem hodu i u pokretima
može pri-metiti neka novina. U naš način mišljenja ulazi iz-vesna
jasnost i vedrina, poslovima pristupamo mirnije, i čini nam se da
ih svršavamo lakše i brže. Ali i kad ih obavimo sve kako treba,
ostaje u nama nelagodnost koja nam kazuje da stvar nije izvršena
dokraja, da kopneno zaleđe koje smo ostavili iza sebe traži od
nas još nešto. I to osećanje duga i obaveza, koji se gomilaju,
prema izneverenom kopnu taloži se u nama i pretvara, s
vremenom, u stalnu potištenost.
Ni način našeg odmora i spavanja nije više isti, kao ni
priroda naših snova. Elementi mora, koje stalno unosimo u
sebe, sa hranom, pićem i disanjem, menjaju nas kao kuću u kojoj
se od podruma do tavana vrši veliko čišćenje i spori, neshvatljivi,
ali stalni preobražaj. Kad ostanemo sami sa sobom čudno
nam je i zbunjeni smo, kao u društvu neželjenog stranca.
Predveče, kad se za trenutak okrenemo ka planinskim lancima koji
su rumeni od zapadnog sunca, a iza kojih je Bosna, javlja se lak
strah u obliku pitanja: Kud smo to zašli? Kud ovo sve vodi?
Bojazan da se nismo, možda i neosetno, već ukrcali na ove
njihove lađe koje su im preče od kopna, da sa ovim ljudima, koji
kao i da nemaju ko-rena, i ne znajući već brodimo po nepoznatim
zakonima ka neizvesnim ciljevima. Prekor i kajanje. Pomisao da
smo se suviše dugo zadržali, da se valja vratiti tamo otkud smo svi
došli i da će za sve ove podvige i promene trebati nekom polagati
račun. Kome? Kakav? To, naravno, ne znamo, ali zebnju
osećamo. Malo-malo, pa se opet zapitamo može li ovo zaista biti i
ostati ovako, sve lako i jednostavno, lepo i slobodno, a bez
posledica, odgovornosti i obračuna
264
tamo gore, po nekom kopnenom, zavičajnom ključu i računu.
Odsustvo briga i teškoća počinje da nas zabrinjava i da nam pada
teško. Sve češće pomišljamo na neminovni povratak, a sve nam
teže izgleda njegovo izvršenje, i u daljini već se nazire dan kad
bi povratak mogao postati nemoguć, a ostati nam samo
nepodnošljiva, prekoma pomisao na njega.
Naravno da se mi, po svršenim poslovima, vraćamo u svoju
zemlju, svojima. Ali tu ne nalazimo mira ni zadovoljstva.
Naprotiv. U nama nastaje novo obračunavanje, samo u
obrnutom smeru. Stvarno, ono je otpočelo već na prvom konačištu
među planinama, na povratku. I sad nam ostaje da tu, kod svoje
kuće, nevidlijvo ali stvarno, odbolujemo svoj dugi boravak u
predelu blage zime i velikih slanih voda, lakših navika i lepših
oblika, kao neobjašnjiv greh. Tu nam je sada neprestano pred očima
naličje one potištenosti koja nas je mučila dok smo bili na moru.
Sad nam se stalno čini da smo nešto zaboravili dole na toploj obali,
da smo imali pa izgubili neobičan poklon neke buduće sreće. Sve
nam izgleda kao da smo mogli postati nešto drugo (a drugo, to je
lepše i savršenije!), da smo to, kao u snu, za nekoliko trenutaka
zaista i bili, ali da smo se probudili i, evo, našli opet pod starim i
strogim zavičajnim nebom u boji svakodnevice, sa
nejakim suncem kome se uvek žuri. I kad vidimo crn žilav borić uz
sivu liticu, sve se prisećamo da on ima tamo dole rođenog brata,
slobodnijeg, lepšeg, vitkijeg. I kad izgovorimo ili čujemo neku
reč, mi u tom trenu često pomislimo da se ona izgovara, i tamo, ista
ovakva kakva je, pa ipak glađa i drukčija, radosnija i lakša za
onoga koji je izgovara, a jasnija i prijatnija za onog koji je sluša.
Razlika je samo u boji ili dužini jednog samoglasnika, ali u tom
samoglasniku je lepota jednom viđenih primorskih predela i
izgubljenog raskoša primorskog sveta. I susreti i dodiri sa našim
bosanskim ljudima izazivaju u nama nelagod-
265
na poređenja. Cesto nam se učini da iz njihovih gor-
štačkih reci i pokreta biju šumski mrak i planinska
čamotinja. Težina i strogost u svemu, a ne vidiš čemu ni
zašto, kad je očigledno da se može živeti i lakše i
jednostavnije i bezbrižnije. Blaže i pravičnije počinješ da
sudiš Primorce i njihov način života, a cena kojom taj
život plaćaju ne izgleda ti više previsoka; skuplja i teža
čini ti se neveština i krutost oko tebe. Njihova ugladenost
sad ti, u sećanju, ne dolazi više ni čudovišna ni odvratna, i
odjednom te povuče želja da opet udahneš dah slanih voda
i ugledaš otvorene i pitome predele bez zloslutne tajne i
pretnje u dnu vidika, da još jednom vidiš sitne i lomne
umetničke predmete koji ne služe ničem do nasladi očiju,
a koji nisu tako izlišni i nepotrebni kao što to na prvi
pogled može da izgleda našem gor-štačkom oku. I dešava
se, bilo u snu ili na javi, da taj primorski svet, koji ti je
nekad izgledao kao sme-šna i grešna igra, iziđe ponekad
preda te, i to ceo odjednom, i povuče te potajno ali snažno
da se i ti malo poigraš te igre, pa ma posle morao zbog
toga opet osuđivati i njih i sebe.
Tako, dok gledaš zamornu, sivu bosansku golet,
čezneš za Jugom i kaješ se zbog svojih brzopletih i
pogrešnih sudova o moru i Primorcima. I, eto, sad si
pomalo, a bolno, stranac u svom rodnom kraju zbog kojeg
si se, tamo dole, u predelima pod blažim nebom, isto tako
osećao usamljenim tuđincem.
(u ranijoj verziji nadovezuje se još:) Tako nas život,
kolebljive i nedosleđne, obmanjuje, zanosi i razuverava.
Tako nas kopno i more dodaju jedno drugom, i mrve i
troše i glačaju, bez cilja i vidljiva smisla.
289
KOD LEKARA
Stenograf Đorđe Pejak otišao je tog dana zaista
lekaru, poznatom psihijatru. Kao obično što biva,
izvršenje odluke na koju se dugo skanjivao i rešavao bilo
je lakše nego što mu je to ranije izgledalo. Se-deći u
čekaonici, on se sada preslišava kako će što kraće i što
jasnije (a ipak što laskavije po sebe) ispričati lekaru svoj
slučaj.
Navršio je nedavno četrdeset drugu godinu života.
Nikad nije bolovao. Puši preterano, ali alkohol pije
umereno. Umeren je i u svemu ostalom, samo žensko
društvo voli možda i suviše. To — da. I radi mnogo.
Takav mu je posao, a mnogo mu i treba za život. Za
roditeljske grehove i osobine ne zna, jer je rano izgubio
oca, a majku i ne pamti.
Tako je ponavljao u sebi odgovore na pitanja koja bi
mu lekar mogao postaviti.
Pejak je bio ono što se zove lep muškarac srednjih
godina, neobično visok, dobro odeven i nego-van. Izraz
lica usredsređen i miran. Živi kao samac, neženja, važi
kao imućan čovek dobrog ukusa, koji voli ozbiljnu
muziku i ima samo bezazlene strasti kao što su: plivanje i
veslanje, amaterska fotografija i, zimi, skijanje u
slovenačkim planinama.
Odavno radi svoj posao kao jedan od najboljih
stenografa ne samo u ovom gradu nego u celoj zemlji.
Zaposlen je u velikoj državnoj ustanovi, a pored toga radi
na raznim kongresima, sastancima i godi-
267
šnjim skupšitnama. Zna nekoliko jezika. Svoj posao je već
počeo kao majstor i ubrzo je došao do takvog savršenstva da ga
ni on sam nije mogao prevazići, kao što ga drugi nisu mogli
dostići. Niko ne bi mogao reći u čemu je tajna njegove veštine.
Sam nije nikad o tome razmišljao. Akrobatski je hvatao reci u
letu i prenosio na hartiju brzinom zvuka kojom su izgovorene.
Pa i pre nego što su bile dokraja rečene. I nikad se ni kod jedne
nije zaustavio, nikad se nije zamislio o njenom smislu, o snazi
kojom je kazana, ili o nameri koja stoji iza nje. Sve su reci bile
za njega jednake; ako su se po nečem razlikovale, to je bilo
samo po broju slogova od kojih su sastavljene i po sažetosti i
jasnoći stenografskih znakova kojima ih treba preneti na hartiju.
Svi predmeti ljudskog znanja i zanimanja za njega su bili
jednaki, kao i sva raspoloženja i mišljenja ljudska, i u svima
njima on se snalazio sa istom lakoćom, dok bi ih hvatao i bacao
na hartiju.
Tako je godinama snimao beskrajnu reku ljudskog govora,
verno i uvek tačno, misleći samo na tu tačnost, a kad bi, isto
tako mirno i savesno, izdiktirao svoj stenogram i završio rad, on
bi skupio svoje mnogobrojne olovke, oprao ruke, i odlazio za
svojim razonodama i navikama.
To je dugo trajalo tako. Pre đve godine osetio je prvi put
zamor, nešto kao dosadu. Ništa se nije pro-menilo u njegovom
savršenom sluhu ni u hitrini njegovih prstiju, to ne, ali su ga
dosada i laki umor nagonili da gleda oko sebe više i drukčije
nego što je to dosad činio. Ranije, on je mirno i ravnodušno
prelazio preko lica skupštinara i kongresista čije je govore
beležio, kao preko bezimenih predela. Sve je video i čuo, a ništa
nije stvarno dopiralo do njegove svesti. Sad je, sam ne zna otkud
ni zašto, počeo da se zadržava na pojedincima, da im ispituje
izraz lica i posmatra pokrete, da razmišlja o njima, da ih dovodi
u vezu i upoređuje sa drugim ljudima. I
268
što je više gledao, sve je više neobičnih i dotle ne-primećenih
pojedinosti zapažao. Njegovom odjednom izoštrenom pogledu
sad se otkrivalo, na primer, da svakom jasnom i određenom
pokretu čovekovom prethode jedan ili više nerazvijenih i
neprimetnih pokreta koji su često u suprotnosti sa onim posled-
njim, priznatim i svakom vidljivim. Slično i sa recima. Pre je
svaka izgovorena reč, jasna i izdvojena, padala u isti mah na
njegovu hartiju, bez oklevanja i nepogrešno. A sada se njegov
sluh nekako čudno i neprirodno profinio, tako da pored jasne
kazane reci čuje i druge, slične ili čak suprotne, koje su joj u
govornikovoj svesti prethodile, samo nisu dobile glasan izraz.
Sve to čini skupove kojima Pejak po dužnosti prisustvuje
mnogo slikovitijim i zanimljivijim, ali ga u isto vreme i koči u
poslu, rasejava i zamara. A to neobično, oštrije zapažanje
njegovih čula biva sve jače i na mahove prelazi granice onog što
se smatra i zove normalnim. Na godišnjoj skupštini nekog
važnog profesionalnog udruženja, kojoj je prisustvovalo oko tri
stotine članova, mišljenja su bila jako podeljena i odnosi između
članova zaoštreni. Većina je bila naročito nezadovoljna
predsedništvom i predsednikom lično. Niko o tome nije još
govorio otvoreno i zvanično, ali se čekala samo prva reč ne-
zadovoljstva, pa da joj se svi pridruže.
Pejak je prelazio pogledom preko dvorane. Sva su sedišta
bila popunjena a sredinom, između njih, išao je, kao razdeljak,
uzak prolaz prekriven dugim crvenim ćilimom koji se završavao
ispred predsed-nikove tribine. Dok je posmatrao taj uski ćilim,
Pe-jaku se učini da njegova crvena boja, na samom početku,
tamo kod ulaznih vrata, počinje da treperi, plamsa, da se odvaja,
podiže i kreće. Sad se već vidi kako ide dužinom ćilima i kao
pramen crvene prašine, pun plamenih jezika, podignut i nošen
vatrom, zgušnjava se i raste.
269
 Taj tamnocrveni oblačak sve se više zbijao i sve jasnije
dobivao oblike čoveka koji žustro i napadački korača. Kad je
stigao do ispred predsedniko-vog sedišta, on je podigao ruku
tako živo da je pred-sednik malo ustuknuo. I upravo u tom
trenutku kad se očekivala čovekova prva gnevna reč zbog koje
se, valjda, i digao i došao do predsednika — sve se odjednom
razišlo. Pejak je trepnuo očima u neverici i pogledao bolje. Svi
su skupštinari bili na svojim mestima. Pred izdignutim
predsednikovim sedištem nije bilo nikog. Uski čilim sredinom
dvorane ležao je, čist i nepokretan, u svom mirnom mineralnom
crvenilu. Prvi govornik upravo je tada počeo da biranim recima
ali oštro pretresa rad predsedništva. Pejak je nastojao, i uspeo,
da se sabere i da ne propusti nijednu reč govornikovu.
Jednom drugom prilikom stenograf je, dok se govornik
iskašljavao, podigao glavu i odjednom mu se učinilo da sa
zidova teče obilna, bistra voda, i to takvom brzinom da je već
idućeg trena poplavila ćelu dvoranu. Sa svog stenograf skog
podij uma on je lepo video da su svi kongresisti u vodi, najpre
do pasa, a zatim do grla, i da se s očajničkim naporima propinju
na prste kako bi održali glavu iznad površine vode, i pri tom
zevaju kao ribe.
Kad se prenuo i pogledao oko sebe, nije bilo ni traga od
poplave. Govornik se bio iskašljao, srknuo malo vode iz čaše, i
produžio govor. Pejak je opet uspeo da uhvati prvu reč i bez
najmanjeg prekida nastavi tamo gde je stao.
Takvi i slični, sitniji i krupniji događaji ponavljali su se u
nepravilnim razmacima. Pojedini od njih izdvajali su se i ostajali
u sećanju kao nerazumljiva senka. Nastavljala se igra čula u
kojoj je čovek sve češće slušao reci koje nisu rečene i gledao
munjevite prizore koji se nisu desili. U toj igri se ono što nije i
ne biva mešalo sa onim što jeste. Pejak se pitao zabrinuto da li
on ta svoja viđenja samo u mašti za-
270
misija ili ih stvarno vidi. Morao je da prizna sam sebi da ima
trenutaka kad zaista vidi ono što drugi ne vide; a koga počnu
tako priviđenja da obleću, pa ma bila i najbezazlenija, taj ulazi u
nemiran period svog života, kao u pustolovinu sa nepoznatim
krajem.
Neobični su bili ti na prvi pogled beznačajni trenuci
Pejakovih priviđenja. Proleti ispred njega bezoblična senka ili
padne odsev stakla u prozoru koji neko negde otvori, a on vidi
ljudski lik koji trči ili dragocen, sjajan predmet kako se ruši. I
tada se u\ek desi da zaboravi sebe i sve oko sebe, da samo za
nemerljivo kratak tren poveruje, i to potpuno, u ono što mu se
privida. Već idućeg trenutka on je gospodar svojih čula, čovek
svoje stvarnosti, i svestan da mu se prizrelo. Ali posle svakog
takvog »iskliznulog« trena on bi se na toj kosoj ravni, na kojoj
živi u poslednje vreme, našao bar za korak niže nego što je bio
pre toga.
Imao je on i ranije takvih trenutaka, još od prve mladosti,
ali oni su bili vezani za izuzetne prirodne pojave, vedri, čak i
zanosni, i nisu ostavljali iza sebe ovo ledeno i stravično osećanje
zaprepašte-nosti i izgubljenosti. U jesen, kad u rojevima leti i
pada lišće u parku; zimi, kad vejavica gustim sne-gom zatvori
svaki vidik i uhvati čoveka u svoj kovitlac; u noćima, kad vetar
trese prozorima neobičnom snagom, uz neprirodne zvuke. I tada
je bivalo da mu se pokoleba zemlja pod nogama i javi pomisao
da se dešava nešto izvan reda stvari, da je priroda iskočila iz
svog koloseka i krenula novim putevima ili bespućima. Ali
nikad mu se ni tada nije desilo da se ceo potpuno izgubi u tom
osećanju; uvek je jedan deo svesti o sebi zadržavao, i
»dočekivao se na noge«, uzbuđen, doduše, ali čio, gotovo
radostan, kao posle zanimljivog a bezopasnog izleta. Međutim,
ovo sada nije dobro i biva sve gore. Potresi su sve
271
 jači, vizije sve punije smislom i sadržajem, trenuci odsutnosti
sve duži i opasniji, a vraćanje u stvarnost sve sporije i
nepotpunije. U njegovom profesionalnom radu i odnosu sa
ljudima stvar se još ne pri-mećuje, ali njega muči i zabrinjava.
Pejak je počeo da se pribojava samog sebe. A ono što se desilo
pre neki dan na jednom međunarodnom kongresu naučnika koji
se održavao u našem gradu, uplašilo ga je dokraja i najposle
nagnalo na ovaj korak.
Kongres je zasedao u jednoj od najvećih dvorana.
Raspravljalo se mnogo i živo, ponekad čak i žustro. Krupni i
punokrvni Skandinavac koji je toga jutra predsedavao morao je s
vremena na vreme da opominje kongresiste. Mršavi naučnik na
govornici nizao je matalnim ćurlikavim glasom svoje brze reci i
kratke rečenice. Svež i odmoran, Pejak ih je dobro hvatao. Sve
je teklo prirodnim, uobičajenom tokom. Odjednom se jedna
govornikova reč izdvoji i suknu uvis kao raketa, ponavljajući se
neprestano, a zatim prsnu, tamo negde u visini, i sa jakom eks-
plozijom rasu se u pojedine slogove. Na taj znak, kao na pucanj
starterovog pištolja, nastade nemir i kretanje u redovima
kongresista, neuobičajeni nemir i neverovatno kretanje.
Ne verujući rođenim očima, Pejak je posmatrao čoveka na
govornici. Okrenut ka predsedniku, on je neprestano ponavljao
reč kod koje je zastao, i pri tom istezao i duljio vrat, lepršao
dugim rukama kao krilima, ukratko: šepurio se i ćurlikao.
Zagledan tako u govornika koji se očigledno trudio da liči na
ćurana, stenograf nije odmah ni primetio šta se događa u
dvorani; a kad je prešao pogledom preko nje, video je da se
postepeno ali brzo pretvara u menažeriju.
Govornik koji je tako odjednom sišao s uma, prekinuo svoj
čovečji govor i stao da se ponaša kao domaća životinja,
dejstvovao je zarazno na ostale članove. Kao da je neko potegao
nevidljivu ručicu
272
i time otvorio branu i pustio moćnu reku dotad nepoznatih
energija i oblika, ljudska atmosfera ovog skupa potpuno je
izmenjena. Jedan po jedan, kon-gresisti su počeli da se ponašaju
kao životinje raznih vrsta i imena. Tu i tamo bilo je još
snebivanja i kolebanja, ali gledajući levo i desno od sebe svoje
poznate i uvažene kolege kako jedan klikće i kljuca kao detlić a
drugi mumla i trapavo korača kao med-ved, i najpribraniji su
odbacivali poslednji obzir, popuštali unutarnjem nagonu, i sa
očiglednim zadovoljstvom počinjali da zvižde, krešte, urlaju,
sikću, zavijaju i rokću poput ptica, sitnih zverki, kurjaka ili
veprova. Neki guču ili cvrkuću i njišu se zajedno sa
zamišljenom granom na kojoj sede, neki se majmunski češu i
protežu, kao da ljudi nisu ni bili i nikad se drukčije ni vladali
nisu.
Najduže se savlađivalo i uzdržavalo predsed-ništvo. Ali u
jednom trenutku pridiže se malo sam predsedavajući i, na opšte
iznenađenje, stade da laje kao krupan bernardinac, dubokim,
flegmatičnim lavežom. To ohrabri i najuzdržljivije. Odjednom
se pokaza da mnogi od prisutnih imaju savršeno razvijena
svojstva vučjaka ili prepeličara ili malog i živahnog foksterijera.
Tako se na predsednikov »vau-vau« osu ćelom dvoranom lavež
i kevtanje.
U optšoj graji i metežu, iznenađeni stenograf nije mogao
ni da zapazi svakog pojedinca. Zadržavao se na onima koji su
po obliku i sposobnostima svoga tela u očiglednoj suprotnosti
sa životinjom koju predstavljaju. Takvi su naročito privlačili
njegov pogled i odlikovali se -mesečarskom smelošću i neo-
doljivom komikom pokreta.
Jedan plavokosi i teški debeljko, dobro ođnego-van i sav
okrugao, veruje za sebe da je sitna i šarena tropska ptica kolibri.
Ispeo se na klupu i pred iznenađenim kolegama skakuće
kratkim skokovima, uz tanke otegnute cvrkute.
18 — Kuda na osami 273
 Neki mrkoput i omalen Orijentalac, ugojen, tr-bušat, bilo ni ovog puta u njegovom poslu. Samo mu je srce jače
kratkovrat i kratkonog, seta sredinom sale, uobražavajući da je kucalo; to je bio jedini trag neobičnog doživljaja.
vitak, lak i dostojanstven jelen osmak, a visoko uzdignutu glavu Naprežući sve snage, izdržao je do kraja svoga turnusa, a
okreće čas levo čas desno, svestan da na njoj nosi dragoceni kad je došlo to vreme, mirno je ustupio mesto drugom
nakit svog bogatog rogovlja. Dok jedan mršav i visok delegat stenografu i napustio salu.
isposnićkog izgleda leži na crvenom ćilimu i jedva čujno rokće i
Otišao je u prostoriju za toaletu, oprao ruke i ovlažio
dahće kao pregojena domaća svinja.
znojno lice hladnom vodom. Srce mu je još tuklo ubrzano.
Kod nekih se teško može pogoditi, ili se samo naslućuje, Brišući se sreo je u ogledalu svoj unezveren pogled. Gledajući
koju životinju žele da predstavljaju. (Na primer, onaj što je sebi u oči, pitao se šta sve može doći i šta će mu se još prikazati
nalegao na klupu i, nepomičan, zevajući kratko i jednomerno, u po bela dana, u deliću jednog sekunda, ovako kao danas. I da
ćuti kao riba.) Ali svaki igra svoju ulogu ozbiljno i svesrdno, li će ti prizori, kao do sada, trajati samo jedno magnovenje pa se
srećan što može da oponaša voljeno živinče i da mu pusti slo- razići, tako da on može još da uhvati iduću reč govornikovu, ili
bodna maha. će početi da gubi vezu i doživeti da vidi kako se ćela njegova
I ko zna kako bi se dalje razvijao i dokle bi otišao prizor veština kida i ruši, a on sam tone u svetu privida i ludila? Kud
pred Pejakovim očima da se naglim trzajem nije oslobodio ovo vodi? I dešava li se ovo ikom osim njemu?
svoga priviđenja, bolno i odjednom, kao što čovek izroni iz Odgovor nije nalazio, samo je osećao strah u sebi kako
ludog i mučnog sna. Napor koji mu je za to potreban bio je raste. Tada se resio da ne čeka nipošto nova priviđenja i nove
velik. Javio se bol, kao da mu se čeone kosti zatežu i prete da potrese, nego da ode lekaru.
prsnu i da se rastave u šavovima. Uhvatio se za glavu. I, evo!
Pred njim se ukazala dvorana sa svojim običnim izgledom.
Ni traga od životinja koje je maločas gledao i slušao.
Predsednik se bio upravo malo nagnuo preko stola prema
govorniku i ljubazno ga podsetio na poodmaklo vreme i na broj
govornika koji još čekaju na svoj red. Izduživši vrat i
zakrenuvši glavu prema predsedniku iznad sebe, govornik se
učtivo iz-vinjavao ćurličući:
— Molim, molim, molim!
Očigledno, ceo prizor koji se Pejaku bio ukazao nije trajao
ni pun sekund, onoliko koliko traje vreme između dve prirodno
izgovorene reci, a obe te govornikove reci on je uspeo da uhvati
na svojoj stenografskoj hartiji; tako, ni greške ni zastoja nije

274 18*
275
 SUSRET
„Hvalim ti poštenu zimu našu!« To kaže poluglasno, više
u sebi, jedan od bosanskih pregovarača. A svi ostali pomišljaju
odmah na bosanske zime sa snegom na krovu i ognjem u kući,
sa vučjom ili li-sičjom bundom napolju, sa belinom pred očima,
sa oštrim vazduhom koji do dna pluća unosi čistu planinsku
svežinu. I zajedno sa tim pomislima svi oni, u sebi ili šapatom,
šalju u bestrag ovo dubrovačko nikakvo vreme, koje nema prvog
imena, jer proleće nije, jesen nije, a zimom ga niko ovde ne
naziva.
Tako su govorili ili mislili bosanski ljudi koji su u
mesecima februaru i martu boravili u Dubrovniku i vodili duge i
zamršene pregovore u ime bosanskog bana. A kad je jedan od
njih i pred nekim od domaćina izgovorio reč »zima«, bledunjavi
Dubrovčanin ga je pogledao odnekud izdaleka i sa visoka, polu-
strogo-polunasmejano, kako samo oni umeju, i rekao mu kao
neiskusnom detetu koje ne zna šta govori i čoveku koji ne zna
da se ponaša:
— U Dubrovniku — to znajte, gospodine — nema zime.
Još noću, u postelji, pod pokrivačem, bosanski izaslanik se
kajao i ljutio na sebe što se tako bez potrebe i neoprezno izložio
toj finoj zajedljivosti koja ti nagoni krv u glavu, ali protiv koje
ne umeš i zaista ne možeš ništa.
276
Ti razgovori o zimi bili su samo izraz opšteg raspoloženja,
jer Bosanci su bili pomalo ljuti na dubrovačke pregovarače
bezizrazna lica i slatke reci, koji stvari uvek ulepšavaju, i sve
nešto tutolje, kriju i zamazuju, pa čak, evo, ni svoju zimu neće
da nazovu pravim imenom. I inače su Bosanci bili ovih dana
zlovoljni i nabureni, samo su na mahove, odlazeći u drugu
krajnost, padali u neku poverljivu bolećivost i pričali više i duže
nego što treba.
Sve je to pratio i opažao dijak Dražeslav, rodom Bojić,
glavni pisar ovog izaslanstva. On zna dobro svoje ljude, a nije
mu posve nepoznata ova »slavna opština dubrovačka«. Ovo mu
je treći put da silazi u Dubrovnik. Ne bi mogao reći da poznaje
njihov domaći život i navike, to ne, ali upoznao je neke veštine i
oblike njihove kancelarije za prepisku sa stranim zemljama i
gradovima, a počinje da upoznaje i njihov način poslovanja i
pregovaranja. I sada on gleda pažljivo sve oko sebe, i
Dubrovčane i svoje; ni najmanja pojedinost mu ne izmiče, pro-
cenjuje sve mirno i hladno, i razume i jedne i druge, bar mu se
tako čini.
Ko tako posmatra sve što ga okružuje, tome se lako može
desiti da vidi i ono što mu ne treba. Dražeslav je tako video
jednog dana i kćerku Marina Lukarevića, samo u prolazu i
kratko video, a bolje bi bilo da nije ni to, jer sada ne bi morao
noću da budi i, prevrćući se na logu, da se obračunava sa sobom
i sa drugima u sebi, dok jugo vina muče i huji, nadvikujući se sa
talasima zanjihanog mora, i ljulja gradom — bar tako se njemu
čini — kao slabo ukotvljenim brodom. Isto tako ne bi mu se
dešavalo da ujutru ustaje neispavan i umoran tako da ga
bosanski knez Radivoj, tvrd i strog čovek koji sve vidi i ništa ne
prašta, gleda podozrivo ispod sedih obrva i siktavo pita:
277
 — Je li, Bojicu, šta je s tobom? Kakav si to, kao da su te
vodenice mljele?
A stvar je bila mnogo prostija nego što je to slutio knez
Radivoj koji je oko sebe lako pronalazio krivice i stalno tražio
krivice. I počela je ovako.
Dubrovački prvaci ne vole da pokazuju ništa od svoga, ni
bogatstvo, ni čeljad, ni živinče, ni imanje, čak ni svoju veštinu
ili pamet, više nego što je potrebno, pa ipak se toga puta desilo
da je dijak Dražeslav na suncem obasjanoj Lukarevićevoj taraci
video njegovu petnaestogodišnju kćerku Luci ju. Taj susret —
ukoliko se tu uopšte može govoriti o nekom susretu — bio je
uzgred, slučajan.
On je sedeo u razgovoru sa domaćinom i jednim
dubrovačkim veštakom i kaligrafom; razgovarali su o raznim
vrstama pribora za pisanje o cenama, kad je iz grada stigla
devojka sa majkom i tetkom, u prazničnom odelu i raspoloženju.
Žene su se brzo izgubile u kući, a Luciju je zadržao otac
nekoliko trenutaka na taraci. Razgovarala je samo sa njim, ali
obraćajući se licem i dvojici gostiju. Rekla je, malo mazno, da
umire od žeđi i srknula vode iz očeve netaknute čaše. Dražeslav
je ispod oka gledao njene pokrete, slušao reci i uhvatio njen
osmejak, više na-goveštaj osmejka koji je nestao pre nego što se
pravo pojavio. A zatim je i ona, oprostivši se nežno sa ocem i
poklonivši se gostima, nestala u velikoj kući koja se Dražeslavu
učinila puna mraka i studeni.
Rasejano se oprostio sa Lukarevićem. Teškim korakom je
napustio taracu i sa februarskim mrakom stigao na Gradac.
Vreme se menjalo naglo, počinjala je teška južina i sve se bolje
moglo čuti kako more jača i tmulo bije o kamenu obalu.
U »bosanskoj kući« dočekao ga je njihov momak, plav i
ćutljiv čovek brižna izgleda i opuštenih brkova, i predao mu
zapaljenu malu uljanicu sa slabim plamenom. Pisar se ispeo
strmim stepeni-
278
čama, koje su mu večeras dolazile još strmije, i dugim
hodnikom pošao put svoje sobe. Stavljajući nogu pred nogu i
svetleći sam sebi, zagledao se i nehotice u žižu svetiljke koju je
nosio u nemirnoj ruci. I tu je, u samom srcu toga plamena, još
jednom ugledao ceo prizor sa devojkom na taraci, kao izuzetan i
neobičan doživljaj. Sve je bilo kao danas posle podne, nijedna
sitnica nije izostala, ali sve izdignuto negde visoko, svečano i
značajno, okupano sjajem kakvog tamo nije bilo. Sve je trajalo
mnogo duže, jer su pokreti bili usporeni, a retke reći produžene,
sve u nekom divnom prostranstvu bez granica i vremenu bez
mere. Video je sve jasno, ali u stvari gledao je samo devojku.
Posmatra je opet kako se odvaja od ženskog društva i
nevidljivim ali sigurnim korakom ispod haljine koja je pokriva
ćelu, od nožnih prsta do podbratka, prilazi ocu. Licem dete, a
stasom i snagom zanosno lepa žena.
Sve on to sad bolje vidi, i sve mu je bliže, jasnije i
razumljivije, i njen osoben položaj jedinice kćerke, pametne
lepotice, u porodici u kojoj nema muške dece, što njoj daje veća
prava i više slobode; i njen hod koji se, verovatno, naročito uči
ili, možda, u krvi donosi na svet; i njen skromni nakit koji se
jedva nazire; i na glavi beo preves od najtanjeg istočnjačkog
tkanja koje treperi i kad nigde traga od vetrića nema.
Gleda je opet kako pije vodu. Srkuće samo, držeći veliku
očevu čašu obema rukama; zatim je odlaže, i oba kažiprsta
pritište na vlažne usne. Tim ovlaženim prstima prelazi preko
čela i slepoočnica. I sve to izvodi prirodno, gotovo neprimetno
kratkim i brzim pokretima koji podsećaju na neke fine i Klale
retke životinje, kao što je severna bela lasica žarkih očiju, sa
malo tela a mnogo krzna, čistog i skupocenog. I još više i
čudnije. Čini mu se da bi
279
se krupni i retki cvetovi, koji cvetaju samo u južnim perela sve jače i bivala sve manja, dok se najposle ne
krajevima, tako hladili kad bi imali sposobnost sve-snih otrže, polete uvis kao jedna jedina iskra, i ugasi se. U toj
pokreta. iskri izgore u isti mah i ceo prizor sa tarace, zajedno sa
Sve je to gledao i o svemu mislio, živo i iskidano, mislima koje su ga pratile.
svoje misli. Ostavši odjednom u potpunoj tami, Dražeslav se, ne
Pitao se, sam ne zna zašto, otkud tolika lepota u puštajući svetiljku iz ruke, okrenuo ka stepenicama i stao
jednom stvoru, na jednom mestu. To izaziva zabunu i glasno da doziva momka iz prizemlja.
poremećaje svake vrste. Sam ne znaš šta da radiš i kako da
se ponašaš. Ne možeš zastati pred njom pa gledati, a ne
možeš proći i vratiti se svojoj kući, kao da ništa nisi ni
video, jer to ide za čove-kom, muči ga danju i javlja mu se
na snu i nesanici. Je li zaista to ta lepota o kojoj se u
pričama priča, ali je malo kome dato da je sretne, koja
prolazi, kažu, kao rosa, i uvek je negde ima, i niko ne
može da je uhvati i zadrži za sebe? I koliko to godina
može da traje? Hm, koliko? Žena se brzo obatali, i kad je
najlepša i najsnažnija. To je u nas poznato. Ali ko zna da li
je i ovde tako. Možda se to ovde neguje i pothranjuje i
održava, vodicama, mastima, vradžbi-nama. Ko će to
znati? Na moru je ovaj grad i na pragu otvorenog velikog
sveta! Znaju ovde ljudi mnogo toga što mi ne znamo, i
mogu što se u nas ne može. Svakako, to se gore, u našim
krajevima, ne bi održalo dugo. Uostalom, luda je i sama
pomisao na naše krajeve u vezi sa devojkom sa tarace. Ni
u mislima ne valja mešati jedno s drugim. To cveta i
docvetava ovde, ali to se ne presađuje. I nikad se nije
desilo da je lepota iz onih predela gde je ima u izobilju
prešla u one gde je nema i gde je, po svoj prilici, ne može
ni biti.
U tim mislima bio je stigao do vrata svoje sobe; samo
malo ih je odškrinuo, a pod iznenadnom promajom
plamičak na svetiljci stade da se povija i treperi. Po
Dražeslavu i po otvorenim vratima zaigraše nemirni jezici
od sjaja i mraka. Ona latica plamena navrh fitilja u
svetiljci poigravala je i tre-

280 281
 RAZGOVOR PREDVECE
(odlomak)
Sta se sve ne dešava sa zvukom u ovoj sarajevskoj dolini,
naročito u severoistočnom delu grada, gde se ona sužava u pravi
klanac. Jeka je ovde redovna pojava. Svaki zvuk se odbija od
strmih, iz-uvijanih padina i ponavlja, i to ponekad i dva i tri
puta. Kad se u jednoj avliji drva cepaju, svaki udarac sikire čuje
se do u treći sokak. (Prvo ide zvuk sam, a na izvesnom
odstojanju za njim njegov odjek, koji je malo izvitoperen, kao
da mu se ruga.) Kad kokoš snese jaje u jednoj mahali i oglasi se
svojim kakotanjem, to čuju odmah i dva susedne mahale. A šum
Miljacke, koja tu počinje da pada svojim plitkim slapovima,
ispunjava dan i noć, bez prekida, tako da ga stanovnici više i ne
primećuju. Preko leta, kad je voda mala, tanak i oštar, a u jesen i
zimu potmuo i dublji, taj zvuk je sastavni deo njihove tišine, i
samo kao tamna pozadina za sve druge zvukove.
Sve ovde odzvanja muklo, ali se čuje jače i dalje nego u
donjem, širem delu grada. Zbog toga svi nastoje da govore tiho,
i u kući i na ulici. Tome ih od detinjstva uče. A već ženska
čeljad, kad ima posla u avliji, sporazumeva se samo šapatom i
znacima. Kad se izuzetno desi da neka mlada i zdrava
izmećarica u naponu snage, zaboravljajući red i obzir, prasne u
glasan smeh, to je za širok krug suse-da pravi događaj. O tome
se još dugo priča i sa čuđe-
282
njem i osudom nagađa iz čije je avlije mogao biti taj smeh i
hajnak.
Tišina vlada tim krajem, a kad se u njemu i javi neki jači,
neuobičajen zvuk, on više služi kao mera za dubinu te tišine
koja ga pre ili posle prelije i pogasi.
U tom kraju šetaju pored Miljacke Ibrahim efendija Jamak,
zvani Stambolija, i Ibrahim efendija Skaro. Oni su drugovi iz
detinjstva, u ovom kraju grada su im rodne kuće, ali su »dva
Ibrahi-ma« imala posve različite životne putove.
Stambolija je plav i tanak četrdesetogodišnjak,
dostojanstven, odmerenih pokreta, uvek nekako praznički
svečan, sav i u svemu doteran i uglađen. Još u đačkim godinama
otišao je nekim rođacima u Stambol; a kad je završio škole,
tamo je i ostao i, s vremenom, zauzeo visoko mesto u državnoj
administraciji. Sad je poslan u Bosnu, sa vezirom Hajrudin-
pašom, da mu u ovim nemirnim i mutnim vremenima posliiži
kao >->poznavalac ljudi i prilika«, jer vezir sam, kao tuđinac, ne
zna mnogo o zemlji koju treba da uređuje i smiruje.
Ibrahim efendija Skaro nešto je stariji od svog druga iz
detinjstva, crn, sitan i nemarno odeven, sa faunovskim licem i
dobrim očima. Takođe školovan i učen, on nije nikad napuštao
rodni grad, nije imao zvanja ni položaja, niti ih je tražio. Ziveo
je o sebi i za sebe, kao čovek osobenjak kog su svi znali, voleli i
poštovali. Umeo je lepo da pripoveda i voleo je da sluša lepe
priče. To je sve.
Ovo nije njihova prva šetnja. Sretnu se ovako s vremena na
vreme, porazgovaraju nekad duže nekad kraće, a svi ti njihovi
razgovori naliče jedan na drugi i završavaju na isti način.
I danas su išli polagano uz Miljacku, desnom obalom, i
zaustavili se, kao obično, na podnožju strmog Alifakovca, kraj
lepe česme čiji teški mlaz
283
 vode hučno pada u kamenito korito, a opšta tišina mu
pojačava zvuk.
Česma je uz sam zid koji opasuje džamiju i u kom je
široka kapija zeleno obojenih vrata. Pored kapije nalazi se
uzidano kameno sedište, i obično na njemu posede dva
imenjaka, odmarajući se od svoje šetnje, pre nego što
krenu natrag. Tu se čuje prigušen šum žive vode, i one sa
česme i one od Miljacke, i vide se vrhovi belih kamenih
nišana oko džamije. Odvojeno i sklonito mesto, kao
stvoreno za razgovor, a i za ćutanje, kad razgovor zapne.
Još putem, dok se približavaju česmi i džamiji,
Staimbolija postavlja svoja uvek ista ili slična pitanja.
— Pa kako je, imenjače?
Skaro ne odgovara odmah, nego posle izvesnog
vremena, kao da je prvo išao nekud i tamo pitao nekog šta
da odgovori.
— Kako je, to i sam vidiš. Dobro.
— Baš »dobro«?
— Dobro, šućur, dobro.
— Ama, ima od dobra bolje — kaže Stambolija,
šaleći se na stambolski način, hladno i bez osmejka.
— Ima, može biti da ima, ali to — nije dobro.
— Zašto nije dobro, po čemu nije dobro?
— Pa eto, kako da ti kažem — odgovara Skaro
poluglasno i sanjivo — kad je čovjek dobro, on zna na
čemu je i sjedi s mirom, a to »bolje« goni te da tražiš bolje
i... to kraja nema. Pusti!
Stambolija pušta, ali ne prestaje da pita.
— Pa šta ima novo?
— Pa ima svašta i koješta, ali novog — ako ćemo
pravo govoriti — nema ništa.
— Bogme, kad čovjek sluša šta svijet po Sarajevu
priča, ne bi rekao da nema.
— Nema, nema, vjeruj ti meni! A to što neki pričaju
nemoj ti da slušaš ni uzimaš srcu. Ništa to nije. Otkako je
svijet postao, uvijek se među ljudi-
284
ma jedni isti konci pletu i mrse i raspliću, samo se ljudi
mijenjaju, pa im to izgleda novo.
— Ali sada su ti konci mnogo zategnuti, pa i krvavi,
ko što znaš.
— Ah, pusti to, takvi su vazda i bili. Drugačije ne
može biti — odgovara življe i glasnije Skaro, kao da se
prenuo, a zatim pada opet u svoj polusan, iako ne prestaje
da govori.
Sadržina Skarine priče, u kojoj Stambolija s naporom
razabire smisao, a slabo čuje pojedine reći i rečenice,
nazire se kao kroz maglu. Smisao bi bio ovo.
Krvav je čovek ispod kože, krv ga pokreće i
zaustavlja. Ono, kažu, krv je nekad bila slobodna, kao
danas što je vlaga u zemlji i rosa na Ušću, po-negde je
sipala kao kišica, a negde tekla kao potočić. Sve je to tako
bilo dok nije stvoren čovek i uz njega toplokrvne životinje
koje čoveku služe. Tada je sva dotle slobodna krv
upotrebljena za njihovo stvaranje i pretočena u čovekove i
životinjske dama-re, kao živa sila koja će ih pokretati i
držati na nogama, dok im je suđeno. Uzapćena i zatvorena
tako, krv se otad neprestano buni i talasa, i bijući o zidove
krvnih sudova traži izlaz, u želji da izbije na sunce i da
opet slobodno teče kao nekad. To i jeste ono što životinje
nagoni da nasrću jedna na drugu, što čovek pokreće i ne
da mu da miruje ni da druge ostavi na miru, nego ga goni
da proliva krv, čas tuđu čas svoju.
Dok to priča, Skaro govori sve sporije i nejasnije, kao
da sriče sa neke izbledele hartije i kao da bi svakog trena
mogao posve zaćutati. Stambolija sluša, ali počinje da ga
izdaje strpljenje, hteo bi da ustane, da vikne, da raspraši
ovu mračnu i smešnu čaroliju,^ i upita svoga prijatelja što
ne govori jasno, nego šuška i grobari, i tera šegu sa svojim
sabesed-nikom i sa samim sobom. Umesto toga, on savija
dlan desne ruke oko uha, naginje se sve bliže Skari
285
 i povlađuje mu klimajući glavom, iako ga sve manje i manje
razume. A Skarin govor biva sve nejasniji, teče kao siva
povorka muklihi slogova od kojih se ni jedna jedina potpuno
razumljiva reč ne može sastaviti.
U jednom trenutku Skaro je digao glavu, pogledao ga i
upitao odjednom glasno: »E, je li ovako?« Stambolija je našao
snage da potvrdi, a zatim je nastavio da postavlja pitanja.
— Evo, ja se sve pitam šta li je ovim ljudima u Bosni
krivo pod carskom vlasti, i šta im to toliko smeta?
— E, to ja ne znam. I to niko valjda ne zna — kaže Skaro
neočekivano glasno, gledajući Stambo-liji pravo u oči, a zatim
počinje opet da priča.
Pričao je sada o bosanskom konćetu sitna tela a krupne
glave, čupavom, trbušatom, pretovarenom i slabo hranjenom
hajvanu. Takav ti je, kaže Skaro, i bosanski čovek, takav ili
sličan. Gamiže to bosansko kljuse, sve nogu pred nogu, čas
kalovitim pute-vima, čas kamenjarom i klancima; teret je velik
na njemu a ono slabo, ali je najgore što je pogrešno natovareno,
pa mu jedna strana preteže zemlji, dok se druga odiže i zanosi, a
nikog nema da podrži i pomogne; niti imaš mesta ni vremena da
rastovariš živinče, kao što bi bilo red, da teret raspodeliš kako
treba, i da mu bar tako olakšaš.
I opet Skaro spušta glas, sve niže i niže, kao da baje, kao
da uspavljuje nekog, kao da i sam pada u san, ali san u kom
govori. Uzalud se Stambolija napreže da razabere smisao tih
iskidanih reci od kojih je svaka treća možda razumljiva, a sve su
zajedno nejasne. Na mahove ga obuzima ogorčena ljutnja na tog
svog druga i imenjaka, i na sama sebe, i na onog koji ga je
nagovorio da se vrati u rodnu Bosnu kao vezirov pomoćnik i
čovek koji važi da zna jezik ove zemlje i narav njenih ljudi,
među kojima ima rođaka i prijatelja. Jer kako koji dan
286
prolazi, on sve bolje uviđa kakvog se teškog zadatka olako
prihvatio, i kako u stvari malo zna o tim ljudima koji su mu svi
pomalo liče na ovog njegovog nastranog druga Skaru. Strah ga
hvata od ovog grada koji mu često, ovako predveče, dolazi kao
tamnica šumova i zvukova, predeo zagonetne i opasne tišine,
nedorečenih misli i prećutanih reci. U isto vreme sećanje ga
prenosi natrag u veliki Stam-bol na moru, gde je sve glasno i
otvoreno, jasno i određeno, i ljudi i njihov govor, i nebo nad
njima. Bar tako mu se čini u ovom trenutku i sa ovog mesta, dok
posmatra nadgrobne kamenove i sluša romor Skarinog glasa koji
ne kazuje ništa nego se mesa sa šumom vode i zajedno sa njim
uvire u tišinu.
A već nekoliko minuta docnije Skaro će »završiti-« svoje
šaputanje i početi sam od sebe da priča neku drugu od svojih
istorija, koja će, kao većina Skarinih priča, opet lebdeti negde
između neba i zemlje, bez mnogo veze sa onim što bi vredelo
čuti i saznati, i u stvari biti mnogo više potrebna njemu koji je
kazuje nego onom ko je sluša. Početak će biti i tu jasan i reci
razumljive, a zatim će Skarin glas stati da se spušta i da prelazi u
sipljivo šuške-tanje, praćeno pokretima ruku i grimasama ali
ma-nje-više nerazumljivo. Uzalud ga Stambolija opominje da
govori glasnije, jer on na svaku opomenu izgovori jasno
nekoliko reci, pa opet prelazi u svoje bajanje. Zatim pokušava
da ga grubo prekine, da ga otrgne od njegovih bajki i šaputanja i
navede na put običnog razgovora o onom što se kreće i dešava
tu pred njima, među živim ljudima. Hvata ga za peš od anterije i
trese njime, kao da ga budi.
— Nego, slušaj, kaži ti meni...
Ali sad Skaro prekida njega, ne dopuštajući mu da izgovori
svoju želju, i brani se jasnim recima i prirodnim glasom, ali
tužno.
«r
 — Kazao bih ja tebi, brate moj, kazao sve što hoćeš,
i ono što ne bih nikom...
— Pa dobro, evo ja te pitam ...
— Pitaš, i kazao bih — kome bih ako ne tebi? — ali
vidiš moje nevolje: ne znam ništa. Ne znam, pa eto. Dok
šutim i razmišljam, čini mi se da još ponešto i znam, ali
čim me tako neko zapita štogod, u meni se smrzne i ukoči
i ovo malo pameti, pa da me pitaš koji je dan danas, ja bih
stao da zamuckujem, i nisam siguran da li bih smio reći
utorak li je, srijeda li je, a kamoli štogod drugo. Otisnem
se i ja ponekad i počnem da govorim tako o pone-čem, ali
u toku govora sve bolje i bolje vidim da ne znam dobro
ono o čemu govorim, i sve se više zaplićem, plašeći se da
u svom neznanju ne kažem štogod što nije pravo ni
istinito, i tako ne ogriješim dušu. Pa onda i zamuknem.
Pusti!
U Stamboliji se opet podigoše otpor i zlovolja. Dolazi
mu da ustane i podvikne.
— Dosta, brate, s tom vašom dušom! Ko o če
mu, vi o njoj; kao da niko osim vas i nema duše; i
kao da sav ostali svijet treba samo da brine i pazi
kako da se vi ne ogriješite o tu vašu dušu.
Dolazi mu, ali se savlađuje. I razgovor dvojice
prijatelja kraj česme teče dalje, iako već padaju prve senke
sumraka i u njima kameniti nadgrobni nišani bivaju belji,
a Skaro počinje sve češće da trlja dlanom sanjive oči.
288
VEUKI RASPUST
Između ostalog, Lazar mi je jednom prilikom
ispričao i ovo.
Kao dečak i mladić, je sam, pored ostalih tele-snih i
duhovnih tegoba, poremećaja i bolesti, bolovao i od
svojih letnjih raspusta. Neke sam srećno zaboravio, a
nekih se sa strepnjom i nerazumeva-njem sećam i danas.
Deset meseci sam išao u svoju nemilu gimnaziju,
rasejano slušao predavanja koja sam teško shvatao i
profesorska pitanja na koja sam još teže odgovarao. Za
vreme zimskih dana sanjao sam o julu i avgustu mesecu, o
suncu i bistroj reci sa obalama toplog peska, o voću i
igrama, o pticama i ribama, o slobodnim danima bez
obaveza i zadataka. A kad bi to vreme velikog raspusta
nastupilo, javile bi se redovno druge nevolje i teškoće.
II
Kakve? To nije lako ni nabrojati ni objasniti samom sebi,
a kamoli ispričati drugom.
Ta dva meseca letnjeg odmora, kojima sam se
radovao kao izbavljenju, bivala su za mene često
zagorčana i pokvarena neodređenom brigom ili nekom
mučnom i napasnom mišlju, koja te iznenada pritisne i
zarobi, koju ne smeš nikom da kažeš, sam ne umeš da je
pravo proveriš i oceniš, a nemaš snage da je se oslobodiš,
bar ne dok traju letnje vrućine i dani odmora. I svaki put
je povod bio drugi. Jednom, to je bila neka uvreda kojoj
sam bio jedini sve-
I? — Kuda na osami 289
dok, koju sam otrpeo bez odgovora, i koju samo ja umeim
pravo da shvatim i protumačim. Drugi put, to je bila
neodređena ali otrovna sumnja u druge ljude, u nekog od
drugova ili ukućana. Ili misao o nekom unutarnjem
neverstvu prema samom sebi i onom što je najbolje u
meni; ili neka strava polnog porekla, bezumna i
neverovatna i teška, nešto kao nevidljiv lanac pod kojim
klecaš a nemaš hrabrosti da ga priznaš, ni snage da ga
nosiš, ni veštine da ga potpuno prikriješ. Ukratko, neka
uporna pogrešna predstava koja se pretvarala u pravu
bolest mojih letnjih dana.
Izgledalo je da su bol i potištenost letnjih dana ležali
oduvek spremni i gotovi u meni, kao mina koja samo čeka
paljenje, a da je povod eksplozije bio nevažan, često
slučajan, ponekad potpuno besmislen.
Završio sam peti razred gimnazije i ušao u šesnaestu
godinu života. Te godine se u meni javila strast za
istorijom i arheologijom. Pozajmljivao sam izvan škole i
čitao bez reda i mere popularna arheološka dela, pa i takva
koja su prevazilazila moje godine i moja znanja. To
čitanje me je potpuno za-nelo i zbunilo. Zanemario sam
učenje školskih predmeta i jedva se provukao da sa
najnižom ocenom pređem u šesti razred. Bio sam slab i
malokrvan, i čim sam stigao kući poslali su me na selo da
bih se oporavio.
Selo je bilo zabačeno i zaostalo, na strmom podnožju
divlje planine. Zvalo se Dubovik i sastojalo se od dva
naselja. Gornji i Donji Dubovik. Donji Dubovik je imao
školu, žandarmerijsku kasarnu, kafanu i dva dućana, a
Gornji Dubovik je sačinjavala gomila stočarskih kuća,
nagnutih i pocmelih. Vezivao ih je strm, nejednak put od
dva kilometra, koji je u stvari bio široka vododerina, puna
kamenja, šljunka i svakojakog nanosa.
290
2iveo sam u Gornjem Duboviku, kod imućnijeg
seljaka.
Pod uticajem ranije arheološke lektire u meni se
uvrežila misao da svaki oovek ima negde svoje ruševine,
neku svoju, ma i skromnu, vekovima zatrpanu Troju koja
čeka na njega da je otkrije i pokaže svetu. Vođen tom
pogrešnom mišlju, ja sam od prvog dana počeo da tražim
humke koje bi mogle da kriju neke ruševine, a kako njih
nije bilo, ja sam ispitivao vododerine između Gornjeg i
Donjeg Du-bovika i goleti oko njih. Zagledao sam oštre,
tanke slojeve sivkastog škriljca koji su, kao sasušena rebra
nekih džinovskih skeleta, virili iz žućkaste zemlje, ili sam
sakupljao sitno kamenje, tražeći na njemu uzalud tragove
ljudske ruke iz prošlosti. U prve dane činio sam to bez
uzbuđenja i bez stvarne nade i ozbiljne pomisli da bih
mogao nešto »otkriti«. Ali se na tom nisam mogao
zaustaviti.
Mučila me je strašno dosada seoskog života bez
promene i šarenila. Bolovao sam od seljačke mlečne hrane
i patio od mladićke potrebe za novinom i Razonodom, za
nekim sam ne znam kakvim velikim doživljajima i
radosnim iznenađenjima. Sve me je to zaslepljivalo i
zavodilo da na putevima i po ur-vinama ovog zabačenog
kraja tražim tragove nekog života u prošlosti, nešto sa čim
bih se mogao mislima i maštom povezati i tako svom
šturom i usamljenom životu dati malo boje, širine i
izuzetnosti. I tražio sam uzbuđeno i revnosno, prezirući i
zaobilazeći sve ono što je tu, što očima možeš da vidiš i
prstima da opipaš, a bludeći za onim čega nema i što je
samo plod tvoje mašte i želje. Nisam ni primetio kako sam
i kada počeo da i sebe ubrajam među one koji su — kako
sam u knjigama čitao, kopali, tražili i nalazili u kamenu,
drvetu i metalu jasne znake ljudskog rada i života minulih
vekova.
U svom traženju postajao sam sve žustriji i ne-
strpljiviji, iako nisam znao ni mogao znati šta upra-
19*
291
vo tražim, i zašto to činim. Polazna tačka ostajala je sve dalje iza
mene, zatrpana zaboravom. Meni se sada činilo da treba samo
još malo da napregnem pažnju i pojačam napor, i preda mnom
će iz ovog rastrganog i golog krša izbiti, kao gejzir života, te-
melji nekog naselja ili hrama, trag nekih zidova, kle-sanog
dovratnika ili praga, ili bar neki natpis, izlomljen i nečitak, ali
utoliko uzbudljiviji. Čitao sam da je to polazilo za rukom
tolikim ispitivačima prošlosti i zemljine utrobe, koji su ponekad
takođe bili diletanti, samouci i siromasi, pa zašto ne bi i meni?
Pa sam, s vremenom, i prestao da sebi postavljam takva
pitanja. Prolazio sam pored živih ljudi oko sebe, njihovih kuća i
njivica, njihovih radova, igara i razgovora. Zaboravljao sam
potpuno ko sam i šta sam, odakle dolazim i gde sam, a svojim
stvarnim životom smatrao sam raskošne i uzbudljive slike
velikih arheoloških otkrića, koje su moja misao i uskiptela mašta
stvarale na tamnoj pozadini seoske čamotinje.
Išao sam po selu, jeo, pio i živeo prividno kao i ostali,
razgovarao s ljudima, ponešto i čitao, alf sam na sve to gledao
kao na sporedne i dosadne stvari, samo kao na smetnje i
prepreke koje mi valja savladati i prevazići. Mislio sam: samo da
se javi taj negdašnji život jednim slovom ili razumljivim
oblikom, samo da znam da je postojao, i da moje traženje nije
besmisleno i uzaludno. A posle, sve će biti lakše i lepše. Doći će
same od sebe i te radosti i veliki doživljaji i sve ono do čega je
meni toliko stalo i na što je smatram da imam pravo. Jer, gde ima
takvih tragova, znači da ima nade i mogućnosti za sve. Istina,
jedino opravdanje i jedini dokaz da je tako bila je moja uporna
misao da bi tako moglo i trebalo da bude. Ali ovako, bez toga —
gušim se, čini mi se, i svisnuću. I zato moram da tražim.
Tako živim kao u groznici. Veći deo dana po-srćem
puteljcima i besputnim kršom, naprežem vid.
292
saginjem se i lomim. Ponekad mi se učini da na ravnoj površini
običnog kamena vidim tragove ruke i dleta, ali radosna
iznenađenja takvih samoobmana ne traju više od nekoliko
trenutaka. Brzo se pokaže da to što gledam, i što mislim da
vidim, nije drugo do samo slika moje rođene želje, i moju
kratku radost zbriše tada oporo razočaranje čija gorčina traje
zatim dugo.
To su bili mučni dani. Živim i gazim ovim seoskim
putevima, a sve mi se čini da je takav »goli« život i sve ono što
ga sačinjava: rađanje, rast, opadanje i nestajanje, a bez nekog
znaka i imena, bez vidljivog traga čovekove misli o svemu
tome, bez svakog pokušaja objašnjenja sebi i drugom — ne-
dostojan i nemoguć. I kad sumrak stane da nailazi, meni je
teško napustiti moje bezizgledno traženje i vratiti se praznih
ruku kući.
I moji domaćini i drugi ovdašnji seljaci prime-ćuju,
očigledno, to moje dokono lutanje oko sela i gledaju me, kako
mi se čini, podrugljivo i sa ne-poverenjem. Seoski učitelj isto
tako, i gore. To je visok i pognut, još dosta mlad čovek, cm, kao
opaljen, dubokog glasa i tvrda pogleda; ima bolesnu ženu i troje
dece; glavna mu je briga kako da dobije premeštaj iz ovog
zabačenog sela dole u našu varošicu, gde je ne samo plata veća
nego su i svi ostali uslovi povoljniji.
I upravo tome čoveku sam se ja, u svojoj bezazlenoj
zanesenosti, hteo da poverim, bar donekle. Nije ni pokušao da
me shvati, ni želeo da me raz-uveri. Toliko je bio zgranut i
ogorčen mojim maštanjima i smelim pretpostavkama. Rekao mi
je kratko i krto da govorim koješta, da mi je neumerena lektira
očigledno udarila u glavu. A zatim, kao da jo to malo, dodao je
svoj sud o svima gimnazistima moga naraštaja. Tvrdio je da
smo svi uobraženi, vetrogonje i neradnici, dok su on i njegovi
negdašnji drugovi bili skromni, vredni i štediše. Za mene
293
 lično misli da suviše visoko letim a da sam ne znam šta
hoću.
— Bolje bi ti bilo da isteraš te buba iz glave i da se
okaneš tvoje arheologije. Zar je za tebe da ispituješ
tragove nekih starih kultura, i to tamo gde ih nema i ne
može biti? Nije to posao za tvoju pamet i tvoje godine. To
je bolesno uobraženje. Umesto toga gledaj ti, bolan
brajko, da utvrdiš malo bolje one školske predmete u
kojima se khmaš, jer inače ništa od tebe.
I sve tako govori učitelj, jetko, prezrivo, gotovo sa
mržnjom u glasu, kao da su ta moja mladalačka maštanja
neka lična uvreda za njega. A ja se mučim i ne znam
pravo šta me više vređa i boli: nemilosrdni i ružni način
na koji učitelj sa mnom razgovara, ili to što osećam da bi
mnogi njegovi prekori, bar ukoliko se na mene odnose,
mogli biti i opravdani. Ipak, najviše me boli što me stalno
naziva »bolan brajko«. Ne bih mogao kazati tačno šta te
dve reci znače, ali po nečem osećam celim bićem da to
nisam i neću da budem.
Kao što u takvim slučajevima obično biva, taj gorki i
hladni čovek uspeo je svojim savetima samo da me uvredi
i unizi, ali ne i da me urazumi i odvrati od mojih
fantastičnih predstava.
Prolaze dani, dugi, vreli, sa rosnim, bledim svi-
tanjima i sa rujnim zalascima sunca, koji svako predveče
ispune ovu visinsku dolinu tamnocrvenim žarom, a zatim
se naglo pretvore u planinsku noć u kojoj su zvezde retke i
liče na teške kapi zlata, zalutale u mračno prostranstvo.
Prolaze dani a ja ne primećujem ništa od promena koje sa
sobom donose u životu oko mene, nego jednako tražim i ■
— jednako — ne nalazim ništa osim bezobličja i haosa
koji priroda vaja i drobi u svom šlepom hodu, bez vidljiva
smisla. Nedostižnost cilja i odsustvo svakog izgleda ne >-
>otkriće« samo još pojačavaju moju revnost i zaoštravaju
moju strast. Zelja za znakom i
294
tragom ljudske ruke iz prošlosti neprestano je rasla, a sa
njom i osećanje usamljenosti i uzaludnosti, kao i
potištenost i mučenje, i to sa svakim danom sve više, u
nekoj nemilosrdnoj proporciji, kao što raste zla dužnička
kamata. Sreda je bila lakša od četvrtka, a subota teža od
petka. I tako redom, dalje, u susret nepoznatom ali
verovatnom danu kad će sve morati da se slomi pod
teretom groznice i nezdravog uzbuđenja k je me stalno
opseda i goni.
Ipak, do toga nije došlo. Oslobodio sam se i te svoje
letnje bolesti, kao i tolikih drugih, sličnih, pre i posle nje. I
to nekako odjednom.
Kad se završio raspust i kad sam se vratio prvo u
našu varošicu a zatim u grad u kome je bila naša
gimnazija, sve sam te svoje letnje tlapnje i muke
zaboravio; kao da su sa samom promenom mesta nestale.
A kad bih se, docnije, i setio poneče-ga, čudio sam se sam
sebi da sam ikad mogao imati takvu misao, i to kao neku
moru i neki težak zadatak pred sobom. Gde ti je bila
pamet? — pitao sam se. Kako si, pa ma i samo u snu,
mogao pomisliti da je neko u onoj pustoši i divljini ikad
poželeo da u tvrdom materijalu ostavi traga svoje misli i
svoga lika? I šta ti je trebalo da zbog toga, zanemarujući
sve drugo, kvariš svoje sunčane, slobodne dane raspusta?
Odgovor na ta pitanja, dabogme, nisam nalazio, a
nije mi bio ni potreban, jer je najposle nestalo i tih sećanja
i takvih prekornih pitanja upućenih samom sebi.
Sve je to bilo u čudnom i tajanstvenom vremenu kad
se iz detinjstva prelazi u mladićke godine i sve to leži
odavno, istrulelo i u prah pretvoreno, u mračnim,
zabravljenim podrumima iščilelih sećanja, sa hiljadama
drugih mladalačkih uobraženja i priviđenja, snova i
strahova, koji su me nekad varali i mučili po nekoliko
letnjih dana ili nedelja, a zatim se pokazivali kao ono što
su — porod zapaljene naašte
295
 i groznice, zmajevi od hartije, prolazne bolesti pre-l^znih SARACI
godina.
Pa ipak, i danas meni se događa da idući negde
divljim kršem, zastanem pored nekog kamena, jer mi se za
trenutak učinilo da bi vijuge i linije na njemu mogle biti
oštećeni i izbledeli tragovi nekog natpisa ili ornamenta
rađenog ljudskom rukom. Tada uhvatim sebe kako,
uzbuđen, nastojim da te »■znakove« odgonetnem. Ali to
ne traje dugo. Bar meni se tako čini. Brzo se prenem i
mimo produžim put, ostavljajući za sobom ono parče
stene, koje me Je prevarilo i zaustavilo, da čami tamo gde
je, kao kamen medu kamenjem. u prostranoj i živoj Caršiji postoji, kao izgubljen,
jedan tesan i kratak sokak koji nema svog imena nego je
poznat kao ogranak Velikih sarača. I tu su samo sarački
majstori i obućarske zanatlije za meku obuću, ali oni manji
i noviji. (Petnaestak dućana svega.) Oni sede, podvijenih
nogu i oborene glave, kroje i seku kožu, pirlitaju i pulaju
konjsku opremu, a ima ih koji prosto krpe obuću i dućan
im liči više na običan oveći sanduk koji se zalepio za
pravu radnju nekog pravog majstora. Ali svi su oni,
zajedno sa tim svojim sokačićem, u svemu i po svemu deo
Caršije i žive njenim životom i dišu njenim duhom.
Strehe na dućanima su niske a sokak uzak i zato liči
više na neku natkrivenu prostoriju u koju i sunčana
svetlost i čaršijska buka prodiru teško i samo povremeno.
I vlage ima mnogo u toj uličici, i neke vlažne i sumračne
tišine u koju je potpuno utkan jednoličan bat majstorskih
čekića. Samo ponekad i izuzetno izdvoji se neki glasniji
uzvik prolaznika ili onih koji, kao kupci, sednu na
ćepenak da polagano pregovaraju o kupovini i da se
strpljivo i dostojanstveno pogađaju o ceni.
Seljak iz Sarajevskog polja okreće u rukama lep i
išaran jandžik i tiho nita za cenu. Šesnaest groša, odgovara
majstor. Seljak ćuti jedno vreme, kao da ne može k sebi da
dođe od čuđenja; namerno

zm 297
ćuti još dugo posle toga, kako bi pokazao koliko je zgranut tako
visokom cenom, a onda kaže još tiše, kao da se teško pribira od
udarca.
— Sesnaes, kažeš?
— Toliko! — odgovara majstor, ali stvarno ne izgovara
ni tu jednu reč, nego to izražava samo odlučnim pokretom
isturenog podbratka.
Seljak okreće i zagleda sa svih strana kožni jandžik, spolja
i iznutra, i nešto šapuće, a majstor nastavlja svoj posao sa
prezrivo odsutnim izrazom na licu. Seljakovo šaputanje pretvara
se polako u reci i posve tih govor. On je, kaže, u prolazu, video
kod jednog drugog sarača ovakav jandžik za trinaest groša. Ne
prekidajući posao, majstor mu odgovara hladnokrvno da je
pogrešio što ga nije odmah kupio.
— Trines, tako mi boga velikog — kune se
seljak — isti ovakav!
— Trinaest, more bit', a isti ovakav — ne more.
I opet tišina, koju samo utvrđuje i pokiva
ujednačen klepet mnogobrojnih čekića. Zvučni talasi njegovih
udaraca plove vazduhom i sudaraju se ili između sebe ili sa
svojim sopstvenim odjekom koji se vraća s druge strane ulice.
Sve se to na kraju mesa i potire međusobno, i stvara
karakteristično zvučno tkanje radnog dana iznad vlažne i
sumračne uličice koju sunčeva svetlost ne obasja nikad do dna.
Seljali sedi tu još neko vreme, naporno i uzaludno
smišljajući kako bi naterao ovog majstora na pogađanje, dok
najposle ne nađe snage da se odlepi od ćepenka i krene dalje.
Novosti ni promena u ovoj ulici nema mnogo. Uzbuđenja
su retka. Možda će da prođe toga istog dana mulazim sarajevske
policije, praćen zaptijom, kuckajući sabljom o kaldrmu,
otpozdravljajući čas levo čas desno, i nazivajući neke majstore
po imenu. Ako se zaustavi na nekom od dućana, majstor će mu
učtivo napraviti mesta da sedne i odmah poručiti kafu, ali ako
prođe bez zastajanja, svi će mu
29H
zadovoljno pogledati u leđa, jer ovi ljudi od posla ne vole da
gube vreme, a dodir sa državnom vlašću i njenim
predstavnicima izbegavaju koliko mogu.
Više promene i nemira unese u taj život, s vremena na
vreme. Stanka, vitka i snažna devojka, kao prekinuta u pasu, sa
čednim i umiljatim licem plavuše-lepotice. Ona služi kod jednog
gazde na Varoši. Kad ide u čaršiju ili kad se vraća, sa punim
zembiljem, često prođe kroz ovu uličicu. To joj je najkraći put.
Prati je uvek neka starija žena Ui muško dete, pa makar bilo od
pedlja.
Dvojica komšija, sarača, sede u svojim dućanima, deli ih
samo drvena pregrada od smrčevih dasaka koje je vreme malo
razmaklo. Kad naiđe devojka, oni odmah, kao na neki poziv,
podignu malo glave i prođu pogledom odozdo pa naviše, uz
njene dimije, njen struk, sve gore do njenog svetlog lica i obore-
nih očiju. To su nemerljivo brzi i kratki trenuci.
Devojka je već prošla, a dvojica majstora sede ukočeni, sa
nepomičnim rukama na poslu, i gledaju u pravcu u kom je
nestala. Ne vide se, ali čuju jedan drugog.
— Ih, lijepa stvora! Aman, ljudi, ljepote u boga!
— Jazuk što je u onoj vjeri!
— Ama, kad je vidim onakvu, ja i zaboravim koje je vjere
ko.
— Imaš pravo. Ko će još i na njenu vjeru misliti?
Sve to govore muklim glasom, manje-više svaki za sebe, i
više pogađaju nego što čuju pojedine reci.
Devojka je odmakla; talas uzbuđenja koji ide za njom
smiruje se. Javlja se mlađi sarač.
— Sta ono ti reče?
Ouaj s druge strane samo odmahuje rukom.
— Vala ništa, komšija.
Tišina i lupa alata.
A ima ih mlađih i manje uzđržljivih i obazrivih. Huso
krpedžija, na primer. Kad devojka mine i, .
299
kao lebdeći, nestane iza ugla, on baca čekić, spušta noge sa
ćepenka i žustro navlači nanule, kao da će sad krenuti za njom.
Ali — razume se — ne krene, jer nema puta za lepotom koja
nepovratno prolazi mimo nas. Ne krene, nego ostane nekoliko
trenutaka tako zamišljen, a zatim zbacuje nanule, podiže noge
na ćepenak, podvija ih opet poda se, i vraća se svome poslu, ali
sada nemilice udara čekićem zategnutu kožu pred sobom, da
odjekuje sarački sokak.
To Husino plaho vito kretanje u poteru za lepotom koja
prolazi, i to naglo »splašnjavanje« i vraćanje svakodnevnom
radu i ustaljenim starim navikama — postoji kao odavno
utvrđen prizor, koji se ponavlja s vremena na vreme, uvek sličan
i nikad isti. To unese svaki put malo živosti i veselja u niske i
sumračne dućane-radionice. Svi se smeju, manje-više glasno i
otvoreno. Osmehnu se, onako ispod brka, i stari, ugledni
majstori. To što čini ovaj krpedžija ne bi oni nikad smeli ni
mogli učiniti, pa nije red ni da se smeju, ali je svaki od njih, u
sebi, zadovoljan što postoji neko ko sme i može.
Pored kupaca i prolaznika u redovne goste ove uličice
spadaju i prosjaci i čaršijske lude, prema kojima se svak ovde
odnosi uzdržljivo, sa nekom bolećivom i sujevernom pažnjom.
Ponekad neko od tih poremećenih ljudi prođe pevajući ili
nepristojno vičući, ali majstori produžuju svoj posao, strpljivo i
ćutke čekajući da ta beda i napast od umobolnika ili otpeva
svoje i ućuti, ili zamine i, zajedno sa svojom pesmom, utihne iza
ćoška. A kad se kraj nekog ćepenka zaustavi slepac ili sakat i
unakažen čovek u dronjcima, kog je sudbina izbacila iz reda
zdravih i sposobnih ljudi, majstor odmah vadi iz drvene kutije
bez poklopca sitnu bakrenu paru i spušta mu je sa mnogo pažnje
u ispruženu ruku, šapćući nešto nečujno i ne dižući pogled na
njega. Pri tom on svojoj maloj novčanoj žrtvi dodaje i te svoje
sabrane i svečane pokrete i taj molitveni šapat,
300
kao svoje priloge za odbranu od svih zala koja mogu u svako
doba naići na svakoga živa čoveka.
Tako u radu i trgovanju, u razgovorima, ponekad i u
smehu, u smeni lica, poznatih i novih, dođe i vreme ručka kad
majstori, opet sabrano i pažljivo, pojedu ono što im u bakrenim
joltasovima donese neko od kuće. Isto tako, i još brže prođe
popodne, kad saobraćaj zamre i poslovi se smanje. Gotovo
neočekivano zahladni senka i ubledi svetlost dana, što ovde
nagoveštava da se približava sumrak. Majstori tada otpasuju
pregače, oblače se i obuvaju i, povučeni u dno dućana, broje
novac i slažu ga u naročitu kožnu kesu. Šegrt sakuplja alat, a
otpatke kože i istrgane konce i opute zgrće u jedan ugao.
Metalni predmeti zadržavaju još neko vreme svoj pozajmljeni
sjaj.
Tada nastaje, kao po nekom drevnom ritualu, ozbiljni i
svečani trenutak zatvaranja dućana. Pomoćnik ili šegrt diže i
spušta krila ćepenka i provlači drveni mandal preko njih; ali
poslednji deo te važne operacije vrši uvek majstor lično; on
stavlja veliki katanac na kraju mandala, zaključava ga i vraća
ključ sebi za pojas; čini to savesno i pribrano, prelazeći — kao
da vrača — dlanovima preko ka-tanca i daske na kojoj visi; u
tmuloj svetlosti koja bledi, lice mu dobij a smiren izraz kao u
čoveka koji smatra da je i danas dobro proveo dan i uradio sve
što je red i što valja, pa i sada to, evo, čini odbijajući od sebe
pomisao na krađu ili požar ili neku drugu štetu i nezgodu, koju
noć može uvek da donese, i preporučujući (bez reci) zaštiti
dobrih sila ćelu čar-šiju u kojoj je i njegovo dobro i imanje
zatvoreno.
Nebo je još svetio iznad saračkog sokaka kad se majstori
razilaze svojim kućama koje su, u većini, rasturene po
obroncima bregova oko grada, na Vratniku, nad Kovačima ili
čak negde na vrh Bistrika. Sa velikim zembiljom o desnom
ramenu, u kome nose ono što su preko dana nabavili za kuću ili
za
301
decu, koračaju polako strmom ulicom; i što se više penju,
sve više ulaze u još obasjane predele grada. Kad se oni
koji su malo stariji zamore, sednu k"aj neke česme, na
četvrtast i beo kamen, kao na uobičajeno i spremno
odmaralište. Savijaju i zapale duvan i, idući pogledom za
duvanskim dimom, gledaju prostrani grad u dolini i
poslednji sjaj sunca koje zalazi na zapadu, tamo iza Huma.
Tada prelaze u mislima još jednom događaje današnjeg
dana. Jedan prebrojava ponovo pazar ili sabira veresiju,
drugi raspliće konce nekog neprijatnog susreta, ili misli na
sutrašnju brigu; a neki će, bacajući pogled put žara koji
plamti oko sunca na zalasku, još jednom ugledati devojku-
lepoticu koja je jutros prošla saračkim sokakom. Gleda je
kako, viša i lepša nego ikad, poput priviđenja korača
ćelom širinom vidika; vidi i nabore njenih dimija,
sačinjene od večernjeg sjaja i tankih oblaka, kako se viju i
pre-pliću iznad zažarenog kratera u kome tone sunce, i tu,
jedan po jedan, sagaraju kao na lomači.
202
LEGENDA O POBUNI
I ovo nam je, između ostaloga, pričao Lazar,
Veličina (i strahota) ljudske sudbine nije samo u
načinu na koji čovek dolazi na svet ni u tome kako se
teško bori za svoje održanje i kako brzo odlazi pod
zemlju, gubeći sve svoje i sebe sama. Ta veličina i ta
strahota ogledaju se, čini mi se, isto toliko u kobnoj snazi
čovekove mašte, u njegovoj sposobnosti da, tako sitan i
slab, prolazan i ugrožen, zamisli i istka svetove i odnose
koji su prema njemu isto ono što okeani, kontinenti i
sazvežđa prema zrnu peska ili kratkovečnom mehuriću na
površini vode.
Moje su dečačke godine bile trovane legendama i
bajkama. Bilo ih je dosta, i svakojakih. Pojedine od njih
su se naročito isticale, zaklanjale sve druge i davale svoj
pečat ćelom jednom kraćem ili dužem vremenskom
periodu. Ponekad pomislim da od njih nisam stvarno
nikad izlečen, jer ih je zaborav potiskivao, ali nije mogao
da ih potpuno izbriše. Ja sam ih zaboravljao, a one su se
svetile.
Takva je i legenda o pobuni i padu nebeskih anđela
koju nosim iz najranijeg detinjstva. Jer, kad sam docnije, u
zrelijim godinama, nailazio na nju u knjigama i pesničkim
delima, to je bila samo neželjena i žalosna potvrda.
Mnogo pre toga čuo sam je od jedne starice, pobožne
žene, rodom odnekud iz srednje Bosne.
303
 Punačka, skromno ali pažljivo odevena, ta žena je svojim
sitnim pačjim korakom išla po sarajevskim kućama i — pričala.
Ona je i živela od tog hodanja i pričanja i, kako se meni činilo,
još i uživala u tome. Obično bi došla već u rano jutro i ostajala
na ručku i preko celog dana u toj kući. Njena pričanja slušale su
žene i naročito deca. Stariji muškarci nisu voleli da je čuju, a i
ona je izbegavala da priča pred njima. Za vreme pričanja, žene
nisu prekidale svoje kućne poslove, a i starica je plela ili krpila
ili češljala vunu, i to uvek za kuću u kojoj toga dana priča. Ne
sećam se kako se zvala, a nisam to valjda znao ni onda, i tako je
ostala bezimena, ali živa u mom sećanju.
Od te starice čuo sam prvi put priču o pobuni anđela koji
su pokušali da se otmu ispod božje vlasti i da sami postanu
bogovi, o tome kako su ih bog i božje sile u boju porazili, a
zatim kaznili za njihov zločin večitim prokletstvom i
progonstvom iz raja. Vojske poraženih buntovnika bacane su u
talasima pravo dole u pakao. Gospod je prosto ispraznio pobu-
njeničke predele svojih nebesa, istresao je iz njih buntovnike
kao što vodeničar istresa bubašvabe iz brašnjave vreće.
I danas se pitam je li mogućno da su takve slike i takva
shvatanja mogli izaći iz usta nepismene siromašne starice, koja
je, podvijenih nogu, čista i umiljata, sedela pored prozora i
preko svog ručnog rada ili fildžana kafe, koji je držala u ruci,
pričala o postanku vidljivih i nevidljivih svetova i sudbini svih
stvorenja? I danas ne mogu da objasnim sebi otkud ova legenda
o neverstvu, porazu i kazni, na samom početku života. I, što je
još čudnije, otkud u meni, onda kao i danas, stalan i nepomirljiv
otpor protiv te legende i sećanja na nju.
Od tog padanja nepreglednih razbijenih armija — pričala
je baba tiho i značajno rr stvorila se kiša
304
talasa koja je kao slap vezivala nebeske visine s paklenim
dubinama. I to bez kraja i prestanka.
Saćam se, slušao sam to sa užasom i u isto vreme sam
želeo da ništa ne bude istina, da baba sve to izmišlja i laže. Sve
sam činio da se oduprem takvim mislima, da zbrišem taj
bezumni prizor, a on se, naprotiv, i vremenski i prostorno širio i
pro-dužavao. U mojoj dečjoj mašti neprestano je daždilo i
daždilo; vekovima i vekovima, do u beskraj, u nemerljivom
rasponu vremena, pljuštao je sa hukom i rikom vodopad rajskih
osuđenika, od svog nepoznatog nebeskog izvora, odozgo pa
naniže, ka svom neizvesnom i nedostižnom odredištu. Njegova
nepo-Jamna strahota bila je kao neka mera božjeg gneva i
nebeske sile.
A baba je pričala dalje, o paklu i paklenim mukama, o raju
i rajskim slastima, o našoj planeti Zemlji i o pravim i krivim
čovekovim putevima na njoj, od kojih oni prvi vode u raj, a
drugi u pakao. Negde u toku toga pričanja, obamro od straha i
negodovanja, ja sam i zaspao, onako kako sam sedeo sklupčan i
zgrčen na ćUimu, do majčinog kolena. A kad sam se probudio,
babe više nije bilo. Sa rukama punim poklona koje joj je dala
moja majka, otišla je dalje, da priča po drugim kućama. Ali dok
je još bila u nas i nizala svoje bajke, zaboravila je, u pričanju, da
se vrati na svoju prvu sliku i da zatvori onaj nebeski jaz iz kog je
pustila bujicu i kišu poraženih prokletnika. Ili sam ja, možda,
već bio zaspao kad je to učinila? Tek, za mene ta provala
nebeskih oblaka, s vejavicom ratničkih telesa, nije nikad
prestala. Ne vidim i ne čujem njen pljusak izbliza, ali na mahove
razabirem kako potmulo huči negde u dnu moga zaborava, i
ponekad je ta njena huka tako jaka da me probudi usred potpune
tišine vedre mesečine noći; a dešava se i danju, u trenu-cirna kad
me nemir sveta satera u tesnac, da se odjednom ukaže na mom
unutrašnjem vidiku kao
20 — Kuća na osami 305
 ogromna tamna zavesa zloslutne kiše u dnu olujnog predela. su ponekad nailazili, osetio bih nešto kao jezu i užas
U takvom jednom trenutku, još u dečačkim godinama, ja sunovratnog leta-padanja. Pa je s vremenom i to iščezlo.
sam osetio nejasnu vezu i kao neku srodnost s nebeskim A jutros, u praskozorje letnjeg dana, probudio sam se naglo
prognanicima, i pomislio da bi svi ljudi mogli biti iz te porodice iz košmarskog sna u kom se, posle toliko godina, javilo sećanje
osuđenika, a sve što je ljudsko — samo sastavni deo te poražene na otrovnu, avetinjsku legendu iz detinjstva. Skočio sam sa
nebeske vojske. Zgađen i ogorčen, uspavao sam da se otresem te postelje i otrčao do prozora. Tu sam, kao čovek koji se spašava,
misli, ali ona se vraćala kao povremeno ludilo. U takvim naglo i bučno podigao roletnu, i odjednom se našao pred licem
časovima činilo mi se da je naš lični život samo trenutak u tom morske pučine na kojoj je bleštao visok zlatan stub prvog
dugom padanju koje još traje, jedan trenutak u vremenu između sunčevog odbleska. Pozdravio sam ga radosno, kao istinski znak
osude koja je izrečena gore u visinama i njenog izvršenja koje spasenja.
nas očekuje negde dole. A to vreme traje veko-vima. Tako —
mislio sam dalje, — sva znana i neznana istorija čovekova
možda i nije drugo do to padanje kome je početak zaboravljen, a
kraj neostvaren i nedogledan. Tako mi ljudi jednako padamo, i
tako će nam i daleko potomstvo padati, jer nismo dosegli dno
toga pakla na koji smo osuđeni. U toku toga strmoglavog leta,
koji smatramo našim postojanjem, mi stvaramo i razaramo,
uživamo i patimo, bolujemo, starimo i umiremo. A naša
unutarnja muka — to je nejasna svest da je sav ovaj naš život
samo neprekidno survavanje, sa tam.nim uzrokom na početku, a
sva naša nada u neodređenoj i bolnoj pomisli o nekom tvrdom
tlu na kraju, na kome ćemo razmrskani, najposle naći smirenje u
nepostojanju. A najstrašnije je to što mi se ponekad javljala i
pomisao da takvog tla tamo dole i nema, i da ćemo mi ljudi,
bivši nebeski žitelji, kažnjeni pa bačeni nekad, odnekud sa
visina, padati ovako u rojevima, bez kraja i prestanka, iz
naraštaja u naraštai, da smo u stvari osuđeni na život koji je sav
u večitom letu naglavice i naniže.
S godinama i sazrevanjem zaboravio sam i tu legendu, kao
i tolike druge bauke i strahove detinj-stva. Samo u trenucima
velike izgubljenosti, koji

306 20*
307
 DUBROVAČKA VEJAYICA
Očigledno, bosanskom pisaru Dražeslavu bilo je ovog puta
suđeno da se do poslednjeg dana svoga boravka u Dubrovniku
očarava i razočarava, zanosi i trezni, sve naizmenice; ukratko:
da se stalno objašnjava i razračunava sa ovim građom i sa svim
onim što u njemu vidi, oseti i doživi. Stvarao je zaključke, pa ih
menjao ili odbacivao i donosio protivne. Jer, kako izgleda, ovde
čovek došljak nije nikad ni u najobičnijim stvarima načisto da li
su zaista to što mu izgledaju da su i da li zbilja znače ono što
imenom kazuju. I još — da li znače samo i jedino to. Takvo je
osnovno osećanje koje te ovde prati, ma o čemu mislio ili
govorio i ma šta radio. Neka vrsta neizvesnosti, nepoverenja u
sebe i u sve oko sebe.
Evo i ova njihova zima nije drukčija. Nastupili su prvi dani
drugog meseca nove godine, a ti jednako sediš zbunjen i
zlovoljan i tražiš u mislima pravo ime za njihovo >>peto
godišnje doba«, za ovu dubrovačku zimu koja čoveku strancu
zagorčava život, a domaći ljudi je ne priznaju u razgovorima, i
jednostavno se prave da je ne primećuju. Pa i kako da joj nađeš
ime i odrediš mesto kad se neprestano menja i preobražava. Cas
ti izgleda kao produžena jesen kojoj ne vidiš smisla ni svršetka,
a čas kao neko kiselo i beznadno nedonošče od proleća; jednog
dana je sva od tanke ali čelične studeni, koja se uvlači u tebe,
ubija volju i ledi misao, a sutradan ti
308
pokazuje neočekivano cveće i voće u vrtovima i topli raskoš
vredrog neba i mirnog mora, koji podseća na opojnu lepotu leta.
Od toga odjednom oteža odelo na čoveku, i brže krene krv u
žilama. Samo metal i kamen, pri studenom dodiru, kazuju istinu
i nemilosrdno odaju stvarno godišnje doba.
Najposle, i zima je kao i sve ostalo ovde: sve može biti, i
ništa nije određeno ni pouzdano. A danas je došlo, kao pokladna
šala, veliko iznenađenje u belini. Još od sinoć se osećao neki
nemir u svemu, neko treperenje i bujanje u visinama, nešto kao
neodređena slutnja i nejasan nagoveštaj. More kao da menja glas
i pravce svojih struja; izgleda da je negde u dubinama prodrlo
daleko u kopno i da sad, tu ispod nas, tutnje i ključaju njegovi
moćni virovi i vrtlozi, a od njih jedva osetno podrhtava zemlja i
sve što je na njoj. Nešto te goni da potražiš mirno mesto i da se
skloniš, ali posle nekoliko pokušaja uviđaš da takvog mesta
nema, da ga ne može biti, i ostaješ tu gde si. Tako je Dražeslav i
zaspao na talasima tih jednomernih drhtaja kao na nevidljivoj
njihaljci. Probudio se u ono doba kad noć počinje da prelazi u
dan, ali se to još ni po čemu ne vidi, nego se samo naslućuje.
Nije ustao odmah. Ležeći grčevito savijen u klupko, pokušavao
je da toplotom svojih dlanova urriiri bolove u jetri koji su ga
probudili. I zaspao je posle izvesnog vremena, ali ga je iz
polusna kojim je bio zaplovio, sada razbudila neobična belina
koja je nadirala spolja.
Bilo se razdanilo. Napolju je sve prekriveno snegom, i
vidik je zastrt gustim velovima satkanim od belih pahuljica; oni
se velikom brzinom spuštaju odnekud sa visina, sustižu se u
letu, a zatim se jedan za drugim meko i jednomerno prostiru po
zemlji. Od njihanja i treptanja tih snežnih velova izgleda da se
sav predeo njiše.
309
 Brzo se obukao i izišao u dvorište. Prizor je bio nov i
čudesan: zemlja se povezala s nebom i sve se izjednačilo u
sivoj belini. Rastresit i lak sneg bio je već napadao do
članka i još je vidno rastao i širio svež dah oko sebe. Ta
svežina uzbuđuje Dra-žeslava, goni ga na pokret, kao na
igru, izaziva u njemu želju da posmatra grad pod snegom i
more, raščešljano i kudravo, sa tankim, brzim talasima,
koji su po oštrim grebenima takođe beli, kao da nose sneg
na sebi. Grmlje po obroncima bregova napra-šeno je
snegom, a na gradskim krovovima sve se jače hvata beo
pokrov.
Najčudnije izgledaju bašte oko kuća na ivici grada.
Niske palme sa lepezastim lišćem prosto su zatrpane i liče
na humke snega. Retka drveta plemenite crnogorice
opuštaju grane pod snežnim teretom i postaju slična svojoj
gorštačkoj braći u Bosni, za zimskih dana. Visoke pinije
su naglo posedele a »ljuta« pomorandža, na kojoj je ostalo
još nešto od bogatog roda, pokazuje sad ispod snežne
kitine svoje plodove žarke boje. Na ulicama tiho, gotovo
pusto; retki su odrasli prolaznici; samo dečaci su veseli i
njihove igre glasnije. Devojke metu napadao sneg sa
doksata i kapija, brane se sa lakim snebivanjem od
pahuljica u rojevima koje im zasipaju lice i nedra, i pri tom
se i same smeju svom neobičnom poslu. Inače, grad
izgleda zbunjen i život u njemu poremećen od ove
neočekivane mećave, koja je ovde retka i liči najpre na
laku igru, zatim na obesnu šalu, a u isto vreme nosi u sebi
nešto od pretnje i opomene.
Sve je to, na mahove, izgledalo teško i ozbiljno, ali
nije trajalo dugo. Kako je dan jačao, vejavica je slabila,
vidik se širio, oni vetrom nošeni velovi od snežnih
pahuljica postajali su sve redi i tanji, iza njih se
naslućivala svetlost nevidljivog sunca. Ljudi su počeli da
izlaze na poslove, mokre ulice su oživele.
310
Još pre ručka snega je, kao čudom, potpuno nestalo;
zadržao se samo na krovovima, u prevojima i na osojnim
mestima, i to ne zadugo. Sunce je sjalo sa vedra neba i da
nije bilo lakog i prohladnog severoistočnog vatra, čovek
bi mogao pomisliti da je usnio nevreme i sneg.
Bosanski i dubrovački pregovarači sastali su se tek
posle podne toga neobičnog dana; neki od Dubrovčana
nisu ni tada došli. Dok su bili sami, Bosanci su, u
očekivanju, razgovarali samo o iznenadnoj salaukovini
ovog jutra, a kad su stigli njihovi domaćini, pokušali su da
i njih uvuku u svoja pričanja, ali niJco od domaćih nije
hteo reci da kaže o tome, nego su stalno skretali razgovor
na tekuće poslove. A čim su prve senke popodneva
ispunile usku i hladnu dvoranu, Dubrovčani su se digli i
brzo oprostili. Novi sastanak je urečen za sutra ujutro.
Bosanci su ostali još neko vreme tu, razgovarajući živo,
ali što je mogućno tiše među sobom.
Stojeći podalje, Dražeslav nije mogao da čuje šta
govore. Koliko je po iskidanim rečenicama koje su
dopirale do njega mogao da zaključi, govor nije bio više o
snežnoj oluji, koja ih je sve iznenadila svojom
neočekivanom pojavom, i još više svojim naglim
nestankom, nego o nekim posve novim i nepredviđenim
predlozima koje su dubrovački pregovarači upravo danas,
\:
odjednom, izneli pred njih, dovodeći tako u pitanje gotovo
sve što je dosad izgledalo ugovoreno i obostranim
pristankom već utvrđeno.
Iznenađeni i zaprepašćeni, bosanski pregovarači su se
još neko vreme prepirali među sobom, ali nečujno,
1 'I
šapatom. Samo u jednom trenutku Dražeslav je čuo kako
mrgodni i netrpeljivi knez Radisav, zaboravljajući se,
povišenim glasom upada nekom u reč.
— Pusti ti to. Znam ja njih. U svašta će se pretvoriti,
samo da postignu ono što su naumili.
311
 Ubrzo posle toga napustili su dvoranu, nako-strešeni, Sve zaista izgleda sređeno i mirno, a u tom opštem
oborena pogleda i stegnutih zuba. miru i skladu našlo je svoje mesto — i tu pokopano
Ostavši sam, Dražeslav je zaključao hartije i izišao zauvek — i sećanje na onu grubu i čudnu, a kratkotrajnu
pred kuću, odakle se mogao videti donji deo grada sa vejavicu od jutros.
javnim zgradam , crkvama i kućama uglednih građana i Takav je ovo grad, ili takvim se bar Dražeslavu čini,
velikih trgovaca. dok ga posmatra sa ovog mesta, u sumračnom času ovog
Nebo je bez oblačka. Na krovovima i tornjevima Još zamornog dana.
malo rumenila sa pučine gde je sunce valjda već zašlo.
Vazduh je blag, vrtovi kao umiveni u predve-černjem
sjaju. I poslednja travka se ispravila, oslobodila i dobila
svoj stari svagdanji izgled. Listovi na pomorandžama i
limunovima svetlucaju kao sitna ogledala. Tanak dim sa
ognja na kom sagorevaju neke mirisne grane dopire iz
susedne kuće. Čuje se kako se redom zatvaraju teška
kućna vrata i drveni kapci na prozorima.
Sve to gleda i sluša Dražeslav, posmatrajući ispod
sebe niži deo grada, kao da ga čita.
Moćni i imućni ljudi ovog neobičnog mesta —
kaže on sam sebi — sad se spremaju na kratku mo k
litvu, još kraću večeru i, valjda, mimo spavanje.
Među njima vlada osećanje spokojstva i sigurnosti.
Sve im izgleda u redu i kako treba. Njihovi brodovi
su u zaklonjenim pristaništima, njihov novac na
sigurnom mestu, pod dvostrukim ključem ili dobrim
jemstvom. Kućna čeljad zdrava i na broju, a oni koji
rade i služe vezani su čvrsto za tu službu, jer od nje
žive. Na ulazima u grad svuda su straže. Roba je po
dućanima i bezbednim skladištima, a u magazama i
dubokim podrumima sve što nije za pokazivanje.
Vatre su svuda pogašene. Po drevnom običaju i utvr
đenim pravilima učinjeno je sve što se razumno
može učiniti da bi se mirno provela i ova noć u
njihovom gradu nad kojim, pored svega toga, bdiju
još i nevidljive sile, jer ga — kako to oni tvrdo
veruju — njihovi sveci i zaštitnici sa neba čuvaju
od zlih ljudi i prirodnih nepogoda, od svake bede,
štete i rizika. ^ . ,, *

312 313
 RANJENIK U SELU
Verovatno da u malom hercegovačkom selu zvanom
Dubac nikad niko nije pomislio da će u njemu ležati i bolovati
ugledan stranac, putnik, čak iz Dubrovnika. Selo je od svega
nekoliko hrišćanskih kuća, siromašno, nedaleko od druma, ali
sklonjeno, i nikad se niko od putnika nije tu zaustavljao ni bora-
vio. Samo, evo, nužda i zao slučaj nagnali su ljude i na to.
Jedan dubrovački karavan napadnut je sred šumovitog
prevoja hercegovačke visoravni, u samo predvečerje, na vrlo
drzak i neočekivan način. Već godinama se nije slična stvar
desila u tom kraju. Napad je izvršila neka neuredna, belosvetska
banda, koja je dolutala odnekud iz Arnautluka. Pratnja karavana
pokazala se vesta i pouzdana. Napadači su odbijeni posle borbe
prsa u prsa. Roba je spašena; izgubljeno je svega nekoliko
konja.
Veliku hrabrost i prisebnost pokazao je tom prilikom mladi
dubrovački građanin Stjepanić, koji je uzeo učešća u borbi i
ranjen je udarcem jatagana po desnoj ruci. Rana je bila teška i
duboka; od nje i od preživi]enog uzbuđenja čovek je dobio već
sutradan groznicu, i to jaku, kao da je sve što treba za nju nosio
još odranije u sebi, a ovaj neočekivani udarac zapalio i raspirio
tu vatru. Rana je bujala i gorela. Trećeg dana teško se držao na
konju, bilo
314
je jasno da se sa njim neće moći dalje putovati i da mu treba što
pre potražiti odmor i ležaj.
Kad su stigli nadomak malog sela Dubca, vođ karavana
resio je da Stjepanića ostave na lečenju kod sigurnih ljudi u
boljoj seoskoj kući toga hrišćan-skog sela u kome živi starica-
vračara, čuvena po uspešnom lečenju rana, a da karavan produži
put do Sarajeva, odakle će se posle pobrinuti o ranjeniku.
Svakako da ni ovaj dubrovački poslovni čovek i ugledan
građanin nije nikad pomišljao da će ga put dovesti u kameno,
zatureno selo Dubac, i da će tu morati provesti nekoliko dana,
lečeći se od rane i čekajući pomoć svojih sugrađana. Tresla ga je
groznica i morila žeđ. Ljudi oko njega, po prirodi nepo-verljivi i
uplašeni, bili su predusretljivi i nespretni. Očigledno je bilo da
su hteli da mu pomognu, ali to nije bilo lako ni jednostavno.
Onako grozničavog, zbunjivali su ga već svojim izgledom i
navikama. A pored toga, dosađivali su mu prisustvo i bliskost
životinja, teladi, koza i pileži, muha i mrava. Kao grozničavo
priviđenje izgledala mu je i seoska vračara, koju su doveli da ga
leci.
To je bila neka oštra, nastrana žena koja je vero-vala za sebe
da je vidovita i da zna svakoj bolesti lek, i koja je to verovanje
uspela da prenese i na svoje ljude, pa i na velik broj sela
unaokolo. Tako se pročula. Sad živi od toga glasa, i ona i sva
mnogobrojna čeljad u njenoj kući. Dobro živi, jer bolesnika ima
svuda i svima je potrebna nada u njihovom otimanju za goli
život, i sa tom nadom igra ova žena svoju kockarsku igru u koju
ne ulaže ništa od svoga, prema tome ne gubi ništa, a često
dobiva.
Ona ih leci travama, bajanjem, posvećenom vodicom i
molitvama koje često imaju sugestivnu moć i u kojima su reci
neobične i sačinjene od zvučnih, svetlih samoglasnika i tvrdih,
strmenih suglasnika, od strasnih zagrcavanja, uzdaha i usklika.
315
 Pre nego što išta počne da radi, vračara kaže ukućanima da
je bolest teška, a lečenje složeno, ali ona će se poduhvatiti posla
i izlečiti bolesnika pod uslovom da mu ima leka i da mu je
suđeno da ozdravi i još živi. Ukoliko nije ...
Tu sklapa oči i širi ruke, što znači da se može lečiti rana ili
bolest, ali da protiv sudbine smrtan čovek ne može ništa.
Ona je i sada ušla bez pozdrava i bacila unaokolo oštar
pogled kojim je želela da sve oko sebe zbuni i potčini svojoj
volji. Zatim je iz nekih krpa i zavežljaja izvadila suv i pocrneo
koren, otkinula komadić s kraja i smrvila ga među staračkim
prstima. Tim prahom je posula ranu sa koje je prethodno oštrim
pokretom strgnula zavoj. Ranjenik je osetio svrab koji se sve
brže pretvarao u bol. Skočio je stenjući glasno.
Žena ga je, očigledno navikla na takve nagle pokrete,
hvatala za skut i stišavala mrmljajući.
— Budi miran! Ništa to nije. Znaš kako se kaže: na ljutu
ranu, ljutu travu. Tako i jeste. Sto ne boli, to i ne liječi. Zato,
budi miran. Miran!
I govoreći to, i dalje je čvrsto držala ranjenu ruku,
gledajući u stranu, ne slušajući i ne očekujući njegov odgovor.
Bezobzirno i grubo je zakretala i savijala tu ruku, osluškujući
pažljivo i napregnuto da nije naprsla kost u njoj. Zabranila je da
ranjeniku daju da pije, iako je on to neprestano tražio, živo se
žaleći na žeđ. Dala mu je samo fildžan neke mlake i odvratne
tečnosti, gluva za sva njegova traženja mleka i vode. Izgledalo
je kao da je za nju rana glavno, a ranjenik sporedan.
Uopšte, ona se ponašala osorno, gotovo neprijateljski, i
prema bolesniku i prema ukućanima. Razgonila je decu,
obrecivala se na starije, a sa ranjenikom se stalno rvala oko
ranjene ruke, kao da je ta rana samo njena briga; ona treba da je
leci i izleči, a svi su joj u tome, i ukućani i ranjenik,
316
na smetnji, i svojom neveštinom i lakomislenošću samo
odmažu. Zato ona mora da se brani od njih, da viče i grdi, kako
bi svi oni što bolje upamtili njena naređenja i što tačnije ih
izvršavali i izbega-vaU sve što smeta ozdravljenju. S pravom se
moglo pomisliti da su neprijatnost i tvrdoća glavni deo njenog
lečenja, i da se rana na čoveku samo ovako krutim načinom,
oštrim recima i velikom strogošću leci. Tako se stvara oko te
rane kao neki ljut i hladan oblog koji sprečava da se ona zatruje i
dade na zlo. A to je glavno, dok je sve ostalo sporedno i
nevažno.
Vreme je neprimetno odmicalo, a osećanje stege i
nelagodnosti raslo. Na kraju je sve to zajedno izgledalo kao da
je rana neka krivica, a lečenje zaslužena kazna. I bolesni
stranac-putnik ležao je nepomičan i savijen, osećao se telom i
duhom smanjenim i potisnutim.
Ležaj je tvrd, a pokrovac oštar i hladan, hrana teška i
odbojna. O ljudima oko sebe ne zna šta da misli; svi se drže
podalje i bacaju bojažljive poglede u ovaj ugao koji je prepušten
njemu i niko ne prilazi osim mladića koji ga služi, dok se svak
odmiče koliko može, a on gleda i vidi i sluša i čuje dobro sve
oko sebe. Naravno, vidi i čuje kroz groznicu koja ga trese i
savija i koja mu ispunjava usta vatrom i pritište nepce kao suv,
tvrd i ogroman teret.
— Potrči, Radojka, vidiš li ti koja su doba dana?
To dovikuje prekomo jedna žena drugoj, valjda starija
mlađoj, a njemu se stalno čini da su svi glasovi pooštreni i
pojačani. Da, koje je doba dana? I kojeg dana? To se i on pita.
U ovom sumračnom kutu seoske kuće, za koji je prikovan, ne
razlikuje se mnogo dan od noći; jedino po kretanju i glasovima
ukućana, a i to što čuje da ljudi govore on teško dovodi u vezu
sa svojim životom, kao što ne
317
shvata svrhu ni namenu predmeta koje gleda oko sebe. Ne
razlikuje dan od noći isto kao što ne bi mogao odrediti mesto na
kome se sada nalazi i na kome ga je, u zao čas i na zlu putu,
ružan udes zaustavio.
Da, koje je doba, to se i on pita, uspravlja se u postelji,
prinosi očima povelik džepni sat i pažljivo posmatra njegov
brojčanik.
Pre nekoliko godina on je od svog strica, čuvenog barba
Jakova Stjepanića dobio tu dragocenost na poklon. Takvi džepni
satovi na čelično pero, što se navijaju ključićem, izumljeni su u
Engleskoj, a izrađuju se u Nirnbergu. Putujući trgovačkim
poslom u taj grad, barba Jakov je kupio tu novinu, kao svadbeni
poklon svom sinovcu. Sat je bio u veličini krupnije glavice luka,
sa jako ispupčenim i lepo izrađenim zaklopcima od srebra,
navijao se svakog drugog dana, a radio je dobro, bolje i tačnije
od velikih časovnika na gradskim tornjevima.
U borbi sa razbojnicima na drumu, Stjepanić je sačuvao
svoj dragoceni sat u nedrima, ali je sa prekinutog crnog gajtana
spao i izgubljen ključić kojim se navija. Hladan i nem kao
mrtvac, sat je sada pokazivao neko preminulo, mrtvo vreme,
trenutak kad je, nenavijen, prestao da kuca, i nije bilo nade da će
oživeti i proraditi, jer je ključić nepovratno nestao.
Bolesnik se često savijao nad lepim predmetom, dok mu se
misao vraćala na nestali ključić, tanku i sitnu stvar, kao stvorenu
da se izgubi ili zaturi, a neophodnu da povrati život ovom satu i
tako označi meru vremena koje sada gluvo prolazi.
Taj izgubljeni crni ključić lebdeo je stalno pred njegovim
užarenim pogledom: iz početka je bio izdvojen i sam, a zatim
okružen bezbrojnim drugim ključevima, malim, srednjim i
velikim, koji su u rojevima navirali odnekud. To otkriva čoveku
čudovišnu istinu i kazuje mu da nije nestao samo mali
318
ključ njegovog sata nego da se gube i rasipaju svi ostali ključevi
njegovog života. U grozničavom snu on je sada gledao čudan
prizor: svi ključevi iz njihovih kuća tamo u Gradu napuštaju
svoje zaključane brave, okreću im leđa i zatim, kao povorka
sivih i mrkih životinjica, gamižu, trče i odmiču putevima koji
vode iz Grada. Gledajući ih, on se pita neprestano šta je to.
Besmislice i strahote kakve se samo u priviđenjima mogu
videti!
Sve su brave, od onih na gradskim vratima do najsitnijih
sandučića, kasa i kašica po kućama i dućanima zaključane
namrtvo i sad ljudi nemaju čime da ih otključaju, jer su se
ključevi odmetnuli i razbežali po svetu. To je poremetilo život i
svako poslovanje u Gradu. To zbunjuje i muči i njega u traženju
njegovog ključića, dovodi ga do očajanja i nagoni da se
neprestano pita kud je sve ovo krenulo i na šta će izići. Kako da
u ovom povrvelom metežu od ključeva nazre i raspozna sitni
ključić svog džepnog sata, kad mu se pogled muti i kad mu
vidik zaklanja treptava zavesa od vatruštine?
Bolesnik se grči i pokriva lice dlanom one zdrave ruke, a
žene se krste, izlaze pred kuću i tu razgovaraju 0 tom kako se
jadnik mnogo muči na svom logu. Deca, koja sve zapažaju i u
svemu na svoj način učestvuju, odmah to prihvataju. Štrkljast
de-čak, prćasta nosa, okupio u dnu dvorišta oko sebe mlađu
braću i sestre i, nastojeći da oponaša starije, govori im
saučesnim šapatom.
— Mnogo se muči!
— Ko? — pitaju oni, uolašeni.
— Onaj bolesni — kaže dečak, trudeći se da govori
znalački i ozbiljno.
Njihov šapat ne dopire do ranjenika; skloolje-nih očiju, on
se brani od priviđenja koja nasrću na njega i u isto vreme
osluškuje kako mu krv u rani zloslutno čekića i kuca kao sat.
319
 SLEPAC
Mora da sam bio nejako đete kad sam prvi put čuo
priču o neobičnom slepcu, jer mi je posle uvek izgledalo
kao da je znam otkad znam za svoj život i za sebe.
To je bio čovek koji je još u ranom detinjstvu oslepeo
i kome niko od lekara nije mogao pomoći. Ipak, izgleda da
je njegov slučaj bio nešto manje težak nego što su
slučajevi tolikih drugih ljudi koje je zadesila ista sudbina.
Od samog početka svoje nesreće on je pokazivao izuzetnu
snalažljivost, i kretao se lakše i slobodnije, i sam vršio ne
samo mnoge jednostavne radnje nego i poslove za koje su
sposobni samo ljudi koji vide. To kretanje bilo je prostorno
ograničeno, sporo i obazrivo, ali dosta sigurno. I kako je i
inače bio bistra uma i živa duha, a dobar po srcu i čestit po
vladanju, napredovao je u životu i lakše snosio svoj teški
neđug.
Nadaleko se bilo pročulo o tom slepcu koji se, bez
vodiča, gotovo slobodno kreće.
To je izazivalo Ijubopitstvo ne samo lekara nego i
svih ljudi koji su ga poznavali ili samo čuli o njemu.
Svet se, posve prirodno, pitao šta je to što ovom
neobičnom slepcu pomaže i što ga vodi kroz život. Pitali
su neki i njega. Ali on nije hteo ni
320
s kim da razgovara o tome, niti je kome kazivao šta je to
što mu u njegovom neobičnom životu pomaže. Na pitanja
dokonih ljudi, pa i na opravdano Ijubopitstvo nekih lekara,
on nije nikad davao određen odgovor, tvrdeći da tu nema
ničeg neobičnog ni tajanstvenog, i da se on, kao i toliki
drugi slepci, kreće po nekom njemu samom nepoznatom
nagonu. A ponajčešće je izbegavao da govori o tome,
skrećući uvek razgovor na druge predmete.
Međutim, mi znamo u čemu je bila stvar, šta je bilo
to što je slepog čoveka vodilo u njegovom kretanju i što je
on kao veliku tajnu krio od drugih ljudi. (Znamo jer nam
sveznajuća priča to kazuje.)
Covek koji je u detinjstvu izgubio vid dobio je u isti
mah od prirode neobičan dar: pred njim se ubrzo obreo
neočekivan putovođa.
U stvari, to je bio pokretan pramen svetlosnih zraka u
obliku malog jagnjeta od žežena zlata i čistog sjaja. A to
što je on, u nedostatku određenog imena, nazivao »zlatno
jagnje« bilo je sačinjeno od bezimene iskonske svetlosti
koja živi u svakom od nas, a da često ni sami nismo svesni
njenog postojanja i da je ljudsko oko nikad ne sagleda. To
čudesno jagnje kretalo se na neki neobjašnjiv način svuda
ispred slepca. Plovilo je ili letelo, naizmenično, ili prosto
išlo hodom, a pri tom je stalno širilo oko sebe mirnu
svetlost, neku vedrinu kakvu ljudi koji imaju zdrava oba
oka nikad ne vide. U krugu te svetlosti kretao se slepi
čovek i svršavao svoje poslove kao i svi ostali ljudi. Kad
bi dolazilo vreme sna i odmora, ta svetlost bi se sama od
sebe gasila, da se ponovo pojavi čim se čovek odmori,
probudi i otvori oči.
To je bila tajna o kojoj slepi čovek nije nikad
govorio. Ćela njegova izuzetno srećna sudbina počivala je
na toj tajni koju je on krio i čuvao kao očinji
21 — Kuća 321
 vid. I ceo svoj način kretanja i pomoć koja mu je to Slepi čovek, ostavši bez svoga svetlosnog vodiča,
kretanje omogućavala on je od samog početka smatrao izgubio se negde u isti mah. Javlja se pomisao da je i on
velikom tajnom između sebe i nepoznatih sila koje mu u nestao u nekom svetu u kome ne postoji ni svetlost ni
tome pomažu. I ta pomoć mu je izgledala utoliko tama, ni vid ni slepilo. Ali ko to može i pouzdano kazati,
dragocenija i sigurnija ukoliko je bila — tajna. Za njega je kad otud ne dopire do nas ni najmanji blesak ni najslabiji
bilo jasno da tajna ovde mora da postoji i da ostane zauvek glas. Ništa. Pa tu i priča gasne i prestaje.
tajna, jer kad bi je kome bilo od ljudi otkrio, nestalo bi,
kako mu se činilo, i čuda koje njemu osvetljava put,
omogućuje kretanje i čini život podnošljivim.
Tako mu je prolazio život, ograničen i ne lak, znači:
sličan životu ostalih ljudi oko njega.
Tako bi valjda i starost doživeo i smrt dočekao, ali
sudbina je naša ljudska takva da ničiji život ne stoji u
mestu nego se, na našu sreću ili nesreću (čas na jedno čas
na drugo!), razvija i stalno menja. Izgleda da i u ovom
slučaju uzrok gubitku i nesreći treba tražiti u tim večitim
osobinama čovekova postanka i rasta, u činjenici da
zajedno sa čovekom, sa porastom njegove snage i volje,
rastu i mogućnost i verovatnoća njegovog stradanja pa i
njegove propasti, a broj i priroda tih stradanja, kao i čas
propasti zavise, manje-više, od slučaja.
Po logici toga i takvog čovekovog razvitka slepi
čovek je, valjda u trenutku izgubljenosti i nerazumljivog
pomračenja, 'učinio ono što se od njega najmanje moglo
očekivati: odao je nekom svoju životnu tajnu, koju je
dotad revnosno čuvao. Kome? Zašto? Kako je bila
mogućna takva samoubilačka nesmotrenost? — Takva i
slična pitanja se obično postavljaju pred velikim,
neshvatljivim ljudskim tragedijama i gubicima, pa i ovde.
Ali odgovora nema, jer priča o tome ništa ne kazuje. Tek,
jednog dana, jednog trena, onaj pramen svetlosnih zraka
ispred slepca zadrhtao je, ugasio se, planuo još jednom, pa
se opet ugasio i —• nestao zauvek, kao tamna tačka u
večitoj tami.

322 323
NEDOVRŠENA PROZA
 NA 1*ATINSK0J ĆUPRIJI
(odlomak)

! ^ Ni u nemirne letnje mesece godine 1878, kad 5e

Sarajevo vrvilo od oružana i usplahirena ljudstva,
Arhimandrit Sava nije napuštao svoj običaj, da svako veče
prošeta onom utrinom, na levoj strani Mi-Ijacke, pored
Latinske ćuprije.
Visok, suv, prgav i plahovit, ali navikao da se
svladava, on je imao pamet koja je prelazila krug njegova
života u Sarajevu, i ambicije kojima ni on sam nije znao
granica. Bio je asketska priroda, opora i stroga prema
samom sebi i prema drugima. Imao je samo dve strasti:
politiku i duvan. Politika mu nije dala da postane vladika a
duvan mu je ništio zdravlje. Patio je s vremena na vreme
od trovanja nikotinom i od srčanih grčeva koji su ga
satima držali na granici između smrti i života. Na prstima,
u bradi, na koži lica, svuda se Arhimandritu naziralo to
nikotinsko žutilo. Samo su mu oči, velike i sive, bile bistre
i pune nekog čistog, hladnog sjaja.
Ova njegova popodnevna šetnja pored Miljacke bila
mu je jedina razonoda i jedini pravi odmor, jer za vreme
šetnje nije pušio. Ali ta šetnja bila je u isto vreme i neka
vrsta audijencije koju je Arhimandrit i budući vladika
davao prijateljima i poznanicima.
Samo što sada nije bilo nikog od poznanika da mu
priđe. Gazde, Srbi i Jevreji, koji su voleli da

327
prošetaju sa Arhimandritom i da kroz kucanje zrna na
brojanicama izmene po koju reč, praznu i gotovo bez
značenja ali dostojanstvenu, ljubaznu i gazdin-sku,
povukli su se u svoje kuće i nisu izlazili nikako.
Doktor Kečet, zamišljen i rano ostareo čovek, sa
licem tužnog mađioničara, nije se ovih dana pojavljivao
nikako, kao ni doktor Galantaj, rumeni Mađar, darovit i
dobar alkoholik sa bleskom deliri-juma u očima. Nestalo
je i sitnog, bistrog fra-Grge, »Ijubeznejšeg protivnika«,
koga je Arhimandrit podrugljivo zvao fra-Kirilom ali čije
je italijanske citate cenio i voleo više nego što je hteo da
pokaže.
Jedini je ostao pop Risto Novaković, stalan pratilac
Arhimandritov na tim šetnjama. Krupan i dobričina, on je
iako neobrazovan i priprost čovek, cenio i voleo
Arhimandrita i bio mu slepo odan i poslušan. On je bio
jedini živ čovek u Sarajevu kome je Arhimandrit Sava
mogao da kaže po neku svoju misao. Ne zato što bi ga pop
Risto, siromah, razu-meo, nego što je Arhimandritu
ponekad dolazilo da svisne i što je morao, pa ma crnoj
zemlji, da kaže nešto od onoga što mu je lomilo dxišu i od
čega je hteo da mu prsne mozak.
Otkako se počelo pogovarati o povlačenju turske i
dolasku austrijske vojske i otkako je ušao nemir u narod,
Arhimandrit je imao briga i poslova koje nije nikom
poveravao.
I ovoga julskog dana, pred veče, Arhimandrit je šetao
kao uvek, prav i dostojanstven, u desnoj ruci mu dug, crn
štap pokovan srebrom, a u levoj crvene brojanice. Uz
njega pop Risto.
U neko doba, pojavi se iz Merhemića sokaka
činovnik austrijskog Konsulata Herkalović ili »gospodin
Toma«, kako ga je zvala čaršija. — Ponemčen Ličanin,
bivši podoficir, on je imao onu prirodnu ličku darovitost,
ograničenu ali jaku, kojom Ličani prodiru i uspevaju
svuda u Beču, u Carigradu, u Rusiji ili u Americi. On je
sam, svojim znanjem i
328
svojom mukom uspeo da dođe do ovoga položaja, što nije
mala stvar za seljačkog sina iz Like, Tomu Rkala. On je
bio svestan svoga uspeha, grejao se na njemu kao na
jedinoj sreći koja je dovoljna da ispuni ceo život. Nije se
nikad ženio. Radio je sa oduševljenjem i revnošću svoj
posao. Kao svi seljački sinovi i samouci, bio je dovoljan
sam sebi, nenačet sumnjom i porokom, jednostavan,
istrajan i lukav.
Za Herkalovicem je, u propisnom razmaku, išao
dragoman Konsulata, Mato Kulier.
Pop Risto se nakašlja, Arhimandrit se trgnu iz misli, i
odmah mu se čelo smrče, jer nije voleo toga rečitog
Ličanina. Pozdraviše se odveć ljubazno i glasno. Otpočeše
razgovor u kom je Arhimandrit na-memo i uz inad
upotrebljavao nemačke izraze i čitave rečenice na
nemačkom. Govorili su o svemu i svačem, ali
Arhimandritu je bilo jasno da je Herkalović poslan da
sazna njegovo mišljenje o biHii i događajima koji
nastupaju.
Herkalović je govorio svečano:
— Nisu laka vremena, prečasni. Danas ima
svak svoju brigu, i vojnik, i činovnik, i — sveštenik.
Tu se u Arhimandritovom licu trže, kao nepri-metna i
zla munja, osme jak kakav se viđa samo kod ljudi koji
dugo žive među nižima od sebe. Ali odmah mu se lice
složi u neki zamišljen i miran izraz. Zagleda se nekud, za
jednu podlanicu iznad Herkalovićeve kape i, prekinuvši
ga, izgovori kao da čita:
— Sta ćete, gospodine; mi sveštenici moramo
da vodimo brigu o ovom našem narodu; naročito u
ovakim prilikama, kad se spremaju velike promene
i važni događaji.
Herkalović ga prekide provokatorski i nevešto:
— O, ja mislim, prečasni, da Vi ne treba da
se plašite za sudbinu vašega naroda koji će se uje
diniti pre ili posle. ,, ^ , : ^. j a :;<... -i ;,,;, M«
 — Ja se brinem za njegovo održanje a što se
tiče ujedinjenja, ne brinem se ni najmanje; i to je
zato, gospodine, jer je ono — nemogućno i neostva
rivo, i, kao takvo, ne može biti predmet razgovora
između ozbiljnih ljudi.
Ovo poslednje mu je rekao nemački. Tu Arhimandrit
spusti pogled i nastavi gledajući činovniku ravno u oči:
— Vi znate, mi Srbi živimo rastureni po
Austro-Ugarskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Herce
govini, i Staroj Srbiji, dakle pod pet raznih uprava
i vladavina. Da bismo se ujedinili mi bismo morali
8 oružjem u ruci suzbiti Austriju sa Balkana, isterati
Turke iz Evrope, i pobediti Bugare. A to su sve
zadaci i planovi čije izvođenje je, dozvolićete, nemo
gućno i zamisliti.
Tu se Arhimandritove oči čudno raširiše i obasjaše
žuto lice kao osmejkom. On još jednom ponovi, ovoga
puta nemački:
— Nemogućno i neostvarivo, lieber Herkalo-
vitsch.
Uzalud je Herkalović hteo još da govori o ovim
stvarima. Arhimandrit se ljubazno i malko rasejano
oprosti i odšeta niz Miljacku sa pop-Ristom koji je
pobožno stupao uz njega.
Herkalović ostade pored kamenite ograde i zagledao
se u Miljacku na kojoj se javljao crven odblesak sunčeva
zalaska.
»Nemoguće i neostvarivo!« »Ne može biti predmet
razgovora između ozbiljnih ljudi!« Kazaće generalnom
konsulu te reci. Konsul će biti zadovoljan, izvestiće
Ministarstvo, i sve će tako biti u redu. Jer, generalni
konsul Vasić (Vassitsch), takođe pokato-ličen i ponemčen
Srbin, ne voli neprijatne vesti ni komplikacije. On ne voli
ni Herkalovića. I zato će mu Herkalović kazati umirujuće
reći Arhimandritove ali mu neće kazati svoju sumnju, ovo
što je više
330
nego sumnja i što ga kao neka lična neprijatnost obuzima
svega, u ovom času, dok stoji zamišljen pored Latinske
ćuprije.
Dobro, »nemogućno i neostvarivo«. Dobro je ako
Arhimandrit i njegovi zaista tako misle. Ali, ako jednog
dana zažele da te nemoguće planove ostvare? (Koliko je
ponosne gorčine bilo u recima i neprijatnog sjaja u
pogledu Arhimandritovu!) Ako se već sada potajno nose u
sebi tom mišlju? Sve se u Her-kaloviću podiže i pobuni
protiv takvih bezumnih i nedoglednih planova. — Zna da
ne bi ništa koristilo da svoje sumnje i bojazni kaže
generalnom konsulu; zato će ih zadržati u sebi i s vremena
na vreme misliće o njima, za sebe i za svoj račun. Jer on,
Herkalović, ima svoju malu filosofiju za koju ne nalazi
upotrebe u kancelariji i koju on neguje privatno, tako reći
izvan kancelarijskog vremena. Da, kazaće konsulu sve
onako optimistički i utešljivo kako mu je rekao »Der
Teufelspope« — tako su zvali Arhimandrita u Konsulatu
— ali u sebi, zadr-žaće uverenje, da razgovori sa ovakvim
ljudima ne umiruju i ne vesele. I prvom prilikom, kad
ostane sam, razmišljaće o tom.
Prenu se iz misli. Sve je bilo crveno oko njega. Sunce
je zašlo u žaru, među dva jablana, Herkalović se trže i
pođe brzo preko Latinske ćuprije. Bilo ga je malko stid
dragomana i prolaznika, što je, u svečanoj uniformi, ostao
tako dugo zamišljen pored reke, kao neko đače.
332
 PORUČNIK MURAT
U dane Hadži-Lojine bune, jula meseca 1878. godine,
Sarajevo je bilo uzavrelo kao uzbunjena košnica. Velika, mirna
varoš sva se pretvorila u bunu. Mešaju se drevne, večite ljudske
strasti sa sitnim svakodnevnim interesima i sukobima, a sve to
zajedno sada dobiva velika zvučna imena i sve se pokriva
svečanim recima i parolama koje još juče nije niko znao ni
izgovarao i koje će već sutra biti zamenjene drugima ili prosto
zaboravljene. Sarajevo je oduvek znalo za takva vremena kad se
obični građani, ljudi dobri i duševni, grešni i slabi, odjednom
pretvore i podele u heroje i izrode, svece i prokletnike, i
obnevide za sve ostalo što je do sada ispunjavalo njihov život i
vezivalo ih jedne za druge. I sada je ovaj grad zanosno, gotovo
svesno doživljavao svoju sopstvenu istoriju.
Ima razlike u načinu kako iskušenja i nesreće dolaze na
jedan grad ili jednu zemlju i kako ruše, muče i ubijaju. Zaraza,
glad i morija satiru ljude tiho i polako i pod njihovim žrvnjem
sve sudbine liče jedna na drugu. Isti znaci na početku, slična
muka, isti kraj. Ni bogatstvo ni sila ni veština ne mogu tu da
unesu mnogo razlike. Dok bune i ratovi, naprotiv, donose brza i
bučna stradanja i fantastičnu raznolikost u patnji i umiranju.
Ali na sve te razne lične sudbine nije se u te dane orbaćala
pažnja niti je ko nalazio snage i vre-
332
mena da se njima bavi. Pa ipak, ništa nema teže, lude i jadnije
od tih slučajnih i izlišnih tragedija, i ništa nije dostojnije naše
pažnje i našeg saučešća od tih pojedinačnih nesreća koje prođu
nezapaženo, nadvikane, zaglušene i potrpane opštom uzbunom i
metežom.
U štabu vojnog komandanta Velipaše bio je konjički
poručnik Murat-efendija Ruščuklija. Školovan oficir, lep, plav
čovek veselih očiju i gospodskog držanja. To je bio jedini od
Velipašinih oficira kog je domaći turski svet voleo i
pozdravljao. Pre godinu dana umrla mu je žena pri prvom
porođaju. To se znalo u celoj varoši i svi su pomalo učestvovali
u njegovoj nesreći. Izgleda da ga je taj gubitak duboko potresao.
On to naravno nije kazivao ni pokazivao, ah od tog vremena
ostala je kao neka sena u njegovom stalnom osmehu i laka
zamišljenost na ćelom liku.
Otac mu je bio Sarajlija po rođenju, ali je još kao dečak
poslan u vojnu školu u Stambol i vek je proveo u vojsci. Dug niz
godina je bio komandant Ruščuka. Tu se i oženio i decu izrodio.
Zato su Murat efendiju zvali Ruščuklija. Velipaša ga je neo-
bično voleo, ali još pre odlaska Velipašina iz Sarajeva Murat-
efendija je dodeljen valiji Masharpaši, zbog svog poznavanja
jezika i naroda. Tu je služio kao oficir za vezu i tumač. I što su
vremena bivala teža i nemirnija, on je postajao sve korisniji i po-
trebniji. U poslednje vreme on je stalno trčao između valije koji
nije ništa smeo, vojske koja nije ništa mogla i Narodne vlade
koja nije nikad tačno i složno znala šta hoće. U vezirovom
Konaku on je bio jedini koji nije gubio svoj osmeh, iako je bilo
vrlo teško raditi sa uplašenim vezirom, izbezumljenim narodom
i zbunjenim i pokolebanim ostacima vojske bez prave komande.
Zamarala ga je i mučila ta služba, jer nije odgovarala ni njegovo
prirodi ni njegovom vaspitanju.
333
 Tako je u četvrtak, 27. jula, kad je na onom širokom
prostoru između Kršle i Konaka počela da se iskuplja
oružana svetina, valija poslao Murat--efendiju u Kršlu da
svima oficirima preporuči strpljenje i krajnje uzdržljiv stav
a ujedno da vidi kakvo je stanje i raspoloženje u vojsci.
Poručnik je izišao na sporedna vrata i prošao pravo kroz
gomilu koja nije bila toliko gusta koliko uskomešana i
grlata.
On je bio od onih prirodno hrabrih ljudi kojima su
nepoznati brzi i nezdravi skokovi mašte i kod kojih strah
sporo i teško dopire do svesti. Zato je više sa čuđenjem i
Ijubopitstvom posmatrao svet oko sebe. Većina je ličila na
pijane ili sumanute ljude. Nikad nije video toliko
neprirodnih, u isto vreme i smešnih i strašnih grimasa i
pokreta. Uzbunjeni ljudi su vitlali puškama i handžarima
iznad glava, širili ruke kao da hoće sa nekim nevidljivim
da se grle. Jedan je, smešeći se neprirodno, držao u
uzdignutoj pesnici go nož, stisnut po sredini, a niz
obnaženu ruku tekao mu je mlaz krvi. Drugi je igrao na
jednoj nozi, ali bez osmeha. Bilo ih je i koji su mirno sta-
jali po strani, ali mračni, škripeći glasno zubima od
uzdržanog gneva, naslanjajući se rukama na oružje u
kožnom bensilahu pred sobom i gledajući oko sebe ispod
oka pogledom koji je govorio: još danas moram počiniti
neko zlo. I svima su bile zaoaljene i nečiste oči, iskočile
žile na rukama i zabrekli vratovi kao da su svi otrovani
istim otrovom.
Kroz tu gomilu prošao je Murat-efendija mirno i ušao
u Kršlu. Pošto je uznemirenim, ogorčenim ili ravnodušnim
oficirima doneo vezirovu poruku da ničim ne izazivaju
svetinu i da bez velike nužde ne odgovaraju na izazivanja,
on se opet vratio istim putem u Konak.
Nije prošlo ni pola sata od toga, poručnik se nalazio
još u Masharpašinom predsoblju, kad pukoše napolju dve
puške gotovo u isti mah, dim u dim.
334
A odmah zatim osu se vratra, nepravilna ali jaka. Po zvuku
se moglo raspoznati da se pucalo sa ulice, ali i iz Kršle.
Vrata se na vezirovoj sobi otvoriše. Uštrcaše se oficiri i
posluga. Kroz poluotvorena vrata Murat je gledao
Masharpašu kako stoji nasred sobe, izgubljen, bled i
uzdignutih ruku, ukočeno gleda pred svoje noge, kao
čovek koji nemoćno posmatra požar ili poplavu negde
ispod sebe.
Istog dana posle podne došlo je kod valije izaslanstvo od
četiri člana Narodne vlade. Žalili su se oštrim recima
protiv jutrošnjeg krvoprolića. Tvrdili su da je redovna
vojska očigledno namestila busiju braniocima vere i
zemlje, jer su mrtvi i ranjeni bili samo iz naroda pred
Kršlom. Zahtevali su da se pronađu i kazne krivci, a
zatim, kao prvu meru, da im se odmah izruči poručnik
Murat-efendija Ruščuk-lija, jer je on, po opštem mišljenju
i verovanju, naredio da se puca na narod. Masharpaša se
izvinjavao, uveravao izaslanike o svojim najboljim
namerama, ali u svom strahu i potpunoj zbunjenosti nije
našao ni jedne reci da odbije te besmislene optužbe i da
kaže jasno i odlučno ono što je bilo stvarno i istinito: da je
do puškaranja došlo slučajno, kao što često u ovakvim
prilikama biva, da nije bilo nikakve busije, da nije
postojala uopšte naredba da se puca, a da poručnik Murat
nije ni u kom slučaju mogao takvu naredbu izdati. Posle
kraćeg razgovora koji je sav prošao u oštrim optužbama
izaslanika i u Masharpa-šinim izvinjavanjima, paša je
pozvao Murat-efendiju i plačevnim glasom, ne gledajući
mu u oči nego negde u kolena, naredio mu, upravo molio
ga vvda pođe sa ovim uglednim prvacima« i da njima i
Vladi objasni neosnovanost optužbe. Pred tim jadnim
vezirom i pred ova četiri starca, namrgođena i nepristu-
pačna razlogu, poručnik nije mogao da se snađe.
Pozdravio je ćutke i pošao sa njima. U dvorištu ih je
čekalo dvadesetak oružanih ljudi Hadži-Lojine garde.
Poručnik zastade i okrenu se.
335
Nikog nije bilo na stepeništu. Svi su prozori bili pusti i ceo
Konak kao izumro. Tada oseti kako pre-tegnu ona masa u
dvorištu i povuče ga sobom ka ulazu. Oko njega su se izmenjivali
podmukli i nerazumljivi pogledi. Sa svakim korakom četiri
»ugledna prvaka« sve su više zaostajala a oružani ljudi rđavog
izgleda sve više opkoljavali poručnika. Pomišljao je da se odupre
i da odlučnim pokretom i umesnim recima učini kraj ovoj podloj
i nedostojnoj igri u koju ga je bacio Masharpašin kukavičluk i u
koju ga sve više uvlače ljudi u svemu gori i niži od njega.
Izgledalo mu je da treba samo da učini taj pokret i izgovori te
reci pa da sve bude postavljeno na svoje mesto, da se vaspostavi
pravi odnos između njega i ove rulje koja ne zna šta hoće, i da se
on vrati u Konak a oni da produže, postiđeni, putem kojim su i
došli. Pa ipak, on nije nalazio snage ni mogućnosti da to učini,
nego je, naprotiv, išao sve brže i sve dalje sa njima. I što se više
udaljavao od Konaka, sve je manje bilo verovatnoće da će to
moći učiniti. Ima trenutaka kad se i najjača ličnost lomi i kad ni
snaga ni prisebnost ni vaspita-nje ne mogu ništa. Dok su prešli
Carevu ćupriju, od nasmejanog i neustrašivog oficira koji je
jutros onako mirno prošao kroz svetinu nije ostalo mnogo. Među
oružanim ološem, kroz ulice pune uzbunjenog naroda išao je
jedan unezveren mlad čovek u uniformi, dok su se prolaznici
zaustavljali i drsko i zlurado ga gledali. Ta dokona i uzrujana
masa dobila je prvu žrtvu, oficira u omraženoj nizamskoj uni-
formi. Oko njega i ispred njega se širio prvo šapat, pa žagor, pa
urlik.
— Ovaj je naredio da se puca.
— Poubijao toliki svijet!
— Na vješala murtatina!
— Na kolac!
Oružani Nikšićani, izbeglice, ozlojeđeni, rasku-ćeni i
zloćudi ljudi, zastajali su i posmatraili ih sa
336
zadovoljstvom. Ne znajući koga vode ni zašto, pretili su tome
oficiru, pokazivali rukom kao da se kolju.
— Tu đe si najtanji! Tu đe si najtanji!
Neki od njih su se mešali među pratioce i dovikivali mu
izbliza, pokazujući na njegovu uniformu:
— Skidaj te benevreke, ćesareva slugo!
Pratioci su išli oborena pogleda, stisnutih zuba,
bledi od uzbuđenja i nekog pobedničkog zanosa kao da vode
skupocenog roba, zarobljenog u velikoj bici, a ne poručnika koji
je maločas sišao među njih, nenaoružan i nasmejan, niz
basamake vezirovog Konaka. Pred njima je već išao glas o
velikom uspehu Narodne vlade koja je prisilila vezira da joj
izruči krivca za jutrošnji pokolj pred Kršlom. Svakom je to
laskalo kao njegov lični uspeh i u svakome dizalo neki talas
ponosnog oduševljenja koji je do sada samo tražio povod pa da
se digne. A sa obe strane ulice širili su se povici i psovke kao
vatra. Sitni ljudi iz naroda zastajali su i vikali iz punih grudi ono
što su čuli da ostali viču ili ma šta drugo što svetina viče kad joj
se pruži zgoda i prilika.
Tako su ga proveli sve do medrese kod Begove džamije,
gde ga zatvoriše u jednu gotovo praznu učionicu. Kad se našao
sam, lice mu je gorelo kao da je kroz vatru prošao. Sede na go
minderluk pokriven asurom, ne znajući šta radi, sklopi oči i
rukama pređe polako preko sjajnih dugmeta na mundiru.
To što je ostalo još od dana prošlo je brzo i neosetno, sve u
nekom neodređenom ali živom iščekivanju nečega što bi ceo
nesporazum objasnilo i sve okrenulo na dobro. Umesto toga
čudesnog i spasonosnog rešenja, koje bi trebalo da naglo i živo
otvori vrata na sobi, nastupao je sumrak, nečujan, podmukao i
neumoljiv. Trenutak kad hapsenik oseti kako se ćelija steže oko
njega kao omča, kad prvi put zadrhti pred neprelaznom noći bez
sna.
^ — Kuća na osami 337
 Može čovek posle da provede i dvadeset godina na robiji,
J ali prva noć koju je probdeo u zatvoru ostaje u njegovoj svesti
izdvojena i nezaboravna, kao neka robija u robiji. Te prve noći
čovek se savija i lomi, bori i miri bez izmirenja sa tom
neobičnom ljudskom ustanovom. Te prve noći mnogi sagleda
ono drugo lice života od kojeg se zanemi za ceo ostali vek i
obnevidi za sve ostalo.
U prvim trenucima Murat je primio (bar tako se njemu
činilo) ovo neočekivano hapšenje i zatvaranje u ovu neobičnu
tamnicu više sa srdžbom i čuđenjem nego sa strahom i
gorčinom, primio je onako kako mlad konjički poručnik prima
sve što mu se desi u službi ili izvan nje.
— I kud mene baš da oađu u tolikoj carskoj armiji?
Ta pomalo zlovoljna, pomalo nasmejana rečenica, sa
jednom psovkom spreda i jednom na kraju, izražavala je
otprilike sve. Tek razmišljanja prve besane noći u zatvoru i
zaključci do kojih su ga ta razmišljanja neopazice dovela uneli
su druge misli u poručnikovu glavu i ispunili ga nečim što dotle
nije poznavao.
Kad je najposle prošla ta noć, u kojoj nije legao ni oka
stisnuo, i jutro počelo da obasjava popločanu avliju medrese,
poručnik je stajao još uvek budan pored prozora i držao se za
demire na kojima se hvatala laka vlaga.
Od sve bure i lomljave u njemu ostala je na svetlosti ovoga
dana jedna jedina misao i stajala pred njim nepomična i sleđena,
zaklanjajući sav vidik i brišući sve ostalo u životu. Od sada
njegov uzavreli mozak mogao je da obuhvati samo tu misao ili
ono što je u vezi sa njom, i nju je samo bez prestanka okretao,
valjao i pretakao.
Nikad mu u životu nije tako jasno i nesumnjivo jedna
misao iskrsla u svesti i odmah postala tvrdom i osvestanom
istinom. Hladna i nepomična, poznata
338 . . ' dužnost i posao nego
22*
i stara, toliko stara da izgleda večna, kao da je zapisana od reci
do reci negde u sveštenim neprolaznim knjigama i ponavljana
od usta do usta kroz stolaca, a međutim, prosta i mala istina: u
svima pokretima i sudarima interesa i verovanja, strasti i
nagona, traži se uvek žrtva, jedan čovek ili mali broj ljudi,
manje ili više krivih ili potpuno nedužnih (to je svejedno, jer u
tu svrhu svi oni bivaju proglašeni krivima), i dok se to ne nađe i
dok te odabrane žrtve ne plate svojom patnjom ili svojim
životom, zaljuljane mase i njihove strasti ne mogu se smiriti ni
vratiti u korito iz kojeg su nabujale i prelile se.
Dakle od tolikih bezbrojnih, većih i manjih istina pred
njegovim duhovnim očima je samo ova, sporedna i iskrsla
slučajno, bez veze sa svim onim što je do tada običavao da
misli, ali nepromenljiva i neotklonjiva. I ta mala istina znači u
isto vreme i njegovu sopstvenu smrtnu osudu. Zbog toga je
dakle vredelo živeti, raditi i maštati, da bi se kao nesumnjivo i
jedino saznalo da treba umreti, pre vremena, glupom i groznom
smrću? I to slučajnom, slučajnom smrću, što je na j glavni je i
najgroznije.
Kad je juče — bila je sreda, 27. juli, dan kao i svaki drugi
— ustao i pošao na dužnost, on nije mogao ni naslutiti
postojanje takve istine, a još manje predvideti ono što ga
očekuje još toga istog dana.
Nema lepšeg leta od sarajevskog. Ti letnji dani sa
njihovim mirom, sjajem i zelenilom, izgledaju kao neka
nagrada onima koji moraju da podnose vlažne jeseni, oštre zime
i ćudljiva proleća sarajevska. Za takvog letnjeg jutra varoš
izgleda kao savatli bagdadska tepsija sva išarana listićima od
kojih je polovina zlatna a polovina tamna. Sve su ulice pro-
šarane sjajnim i vrelim prugama sunčane svetlosti i zagasitim
uvek prohladnim senkama. Ići tim sokacima, prolazeći čas kroz
senu, čas kroz sjaj, uz šum nevidljive vode, ne izgleda kao
339
kao duga i vesela igra. I ne zna se šta je lepše i prijatnije, da li
vrelina obasjane bele kaldrme ili svežina tamnozelene
hladovine.
Eto, po takvom vremenu i sa takvim osećanjima prošao je
on juče poslednji put sarajevskim ulicama slobodno i veselo, a u
stvari išao je već tada u klopku, podmuklu i nezasluženu, u kojoj
ga je čekalo ovo saznanje koje se ne može podneti.
Oficir je i oficirski sin, nikad nije znao ne za strah nego ni
za kolebanje. Znao je, naprotiv, šta je škola i rad, šta je rat i
četovanje, služba i čast; umeo je i da sluša i da zapoveda bez
oklevanja i dvoumljenja. Ali ovde se gubi. Svemu se može odo-
leti, ali ne ovome. Misao se ne može podneti.
U stvari, to više i nije obična misao kojom čovek vlada i
upravlja, jer ima već dvadeset i četiri sata kako je ona
zagospodarila njime, istisnula sve drugo, prodrla neosetno do u
najskrovitije kutke bića i sada orgija u njemu, vrti se i klikće kao
opijen derviš, hara kao plamen, oduzima vid i dah i vezuje ruke,
uništava volju i isključuje mogućnost svake druge misli.
Nastojao je da veže pažnju za neposrednu stvarnost, za
predmete oko sebe i tako skrene tok svojih misli.
Na polici je bilo nekoliko knjiga. Nikad u njegovom životu
knjige nisu značile mnogo, i nije ih voleo. Istina, nije bio kao
njegov drug iz škole Ize-din koji je govorio: »Kad vidim malo
deblju knjigu, mene odmah hvata nesvestica.« Nije bio takav, ali
je 7a njega ceo taj svet knjige i književnog posla bio nešto
daleko, tuđe, pomalo sumnjivo i nedostojno, i oduvek je imao
osećanje da je ono što se piše i štampa često laž, a redovno
slabost.
Redom je rasklapao knjige i imao je samo toliko strpljenja
da im rasejanim pogledom pročita naslove. »Komentar svih
komentara«, »Sjaj svetlih imena i velikih brojeva«. Već sami
naslovi tih đačkih teksto-
340
va, svečani i nestvarni, dražili su ga i ogorčavali. Nije mogao
više da gleda na knjige kao do tada ravnodušno i sa lakim
prezirom. U njemu se dizala jaka mržnja na knjiške maštarije i
mudrovanje, uopšte na sve što nije dragi, slatki, prosti život, na
sve što taj život truje, zamračuje i krati.
Bacao je knjige da se prašina dizala sa police, i vraćao se
svojoj neotklonjivoj i nepomičnoj misli o neminovnoj propasti,
o glupoj slučajnoj, nepravednoj smrti.
Na mahove mu je dolazilo kao da sve to ne može biti samo
glup slučaj i ćudljiva igra okolnosti, nego da su se svi, svi
koliko ih ima, Bosanci i Austrijanci, hrišćani i ustanici, dobri i
nevaljali, verni i izdajice, udružili i dogovorili da njemu otruju
mladost i oduzmu život, ovaj jedini i dragoceni život. Kao da
ćela ova uzbuna i nema druge svrhe do te da njega zatvore,
osramote, pa zatim otruju ili zadave, podlo, bez suda i milosrđa,
a odmah posle toga, kad se buna slegne i ljudi otrezne, svi će
zaboraviti zbog čega su se digli i uskomešali, i izmiriće se i
stišati kao da ništa nije bilo. I što je najgore, svi će oni živeti,
disati, govoriti i hodati, samo on će trunuti i nestajati
nepovratno sa svakim sekundom; jadna, prevarena budala koja
ništa bolje i ne zaslužuje. A s vremena na vreme, u svojim
razgovorima, požaliće ga kao dobričinu a baksuz čoveka i žrtvu
žalosnog nesporazuma.
Eto, to ga nagoni u očajan gnev.
I sve to zajedno, mislio je dalje, zvaće se veliki istorijski
događaj. Sjajan podvig koji je pojedincima i narodu doneo slave
i dobra, a koji je prošao bez prolivanja krvi, bez žrtava gotovo,
izuzev ono nekoliko ranjenih junaka i branilaca vere pred
Kršlom, Istina, jedan poručnik je poginuo, ali to bez neke
potrebe i smisla, glupo i slučajno, kao što biva u velikim
metežima. Poginuo kao ćuran! Ali to nije trebalo istorijskom
događaju pa da bude svečan i
341
 velik, to nije trebalo nikome, i đavo bi ga znao šta je to trebalo i
samom poručniku koji je u pitanju.
Da, to su ti veliki događaji, ponosni gradovi, sazidani od
svirepstva, kukavičluka, grabeža, zver-stva, meteža i bezumlja
svake vrste, i na njima kao gorde kule i bedemi, veliki ljudi koji
tim događajima daju pravac i ime. A u dnu tih kula, u temeljima
tih bedema uzidani su kao žrtve pomirnice ovako mladi i naivni
poručnici sa svojom toplom krvi i svojom ugašenom jedinom
željom da nesmetano i slobodno žive svoj lepi, jednostavni,
bezimeni život. Neslovesni i bezazleni kurbani, zaklani ovnovi
koji se prinose kao žrtva svake godine o Kurban--bajramu ili na
temeljima kod svakog zidanja nove zgrade, bez kojih se ništa
stalno ni čvrsto sazidati ne može, ali o kojima posle niko više ne
zna i ne misli.
Seća se ovnova koje su svake godine klali u njihovoj avliji
za Kurban-bajram. Pamti dobro iz detinjstva dva krupna ovna
koja su zaklali nad temeljima nove kuće koju je njegov ded
zidao u Ruščuku. Seća se njihovog očajnog otimanja. Vidi ih i
sada kako se, nanjušivši krv i sluteći blisku smrt, opiru sa sve
četiri noge o zemlju i kao izludeli uzma-huju glavama. Vidi u
mekoj zemlji zaparane tragove njihovih nemoćnih, tankih
papaka; ti tragovi završavaju u zbrkanim šarama koje su izrovali
poslednji trzaji i natopila lokva krvi. Vidi i starca koji nad tom
krvi čita poluglasno molitvu iz svojih dlanova, kao iz otvorene
knjige, i ravnodušna lica radnika, majstora i neimara.
To, eto, hoće od njega da učine, žrtvenog ovna, koga
hladno ubijaju, po navici i običaju, i nad kojim se mehanički
pominje ime božije, i kad ga vode, i kad ga kolju, i kad ga,
posle, radnici i sirotinja jedu na nesite zalogaje. Ali ne, to
nikako! Poručnik se opirao svom snagom nogama o zid a
rukama o rešetke na prozoru, a sa užasom je osećao kao da po-
242
puštaju i zid i rešetke i on neprimetno ali stalno klizi za
neodoljivom silom koja ga vuče nezasluženoj i strašnoj
propasti.
Ah ti veliki istorijski događaji! On ih poznaje sada iz
viđenja a ne samo po čuven ju i po šupljim recima iz knjiga i
pričanja kao velika većina onih koji o njima govore i maštaju.
On im je sagledao lice.
Kako je rastao letnji dan, drugi dan u zatvoru, u poručniku
je bujala njegova misao, neodoljivo, i sa njom užas, gnev i
ogorčenje. Oni su rasli u njemu, ispunjavali ga, čini mu se, kao
voda sud i presipali se, udarali mu na grlo i na nos kao piće
čoveku koji prepije. Dolazilo mu je da viče, da urla, ali se još
savlađivao poslednjim snagama što su u njemu ostale od čoveka
koji je do juče bio.
Prekipelo i ne da se dalje sakrivati; mora da izbije u
izbezumljenom pogledu ili u muklom urliku, ali mora. I on se
opet rešavao da viče, da zapomaže. Možda je to već i učinio, jer
ljudi, eno, već zastaju u prolazu i gledaju u zatvorena vrata i
prozore na medresi. Sam ne zna pravo da li je viknuo ili nije.
Odjednom ga obuze strah. Kao da ga neko ogrnu vatrenim
ćebetom. Užasan strah pred sudbonosnim pitanjem: je li viknuo
ili nije? To je sada najvažnije i ključ svega.
Ako nije viknuo, sve je dobro i sve se još da povratiti i
ispraviti. On je još uvek onaj ugledan i priseban oficir kakav je
bio, a sve ovo što se dešava sa njim samo je mali nesporazum,
bezazlen, kratak zatvor, razumljiv i nemirnim vremenima i
opštoj pometnji. Sve će još na dobro izići. On će se vratiti u
kolosek svoga dojučerašnjeg života, koji je za njega jedini
život, obogaćen, kao toliki drugi, neobičnim doživljajima i
uspomenama. I već sada nejasno ose-ća prijatnu toplinu
razgovora u kojima će nekad, posle toliko godina, pričati ovu
svoju sadašnju nezgodu.
343
 Ali ako jeste viknuo?! Ako je zaista skrenuo pažnju
prolaznika na sebe i svoju sudbinu kao na nešto izuzetno
što je zauvek iskočilo iz koloseka, onda je već na nizbrdici
sa koje nema povratka, u redu onih koji se gube i koji su
izgubljeni, pošto su izgubili igru u kojoj je život sam kao
ulog. Onda je taj njegov uzvik već u svetu, neopoziv i
svima znan, kao presuda koja se ne da promeniti.
Sad, šta je od toga dvoga: je li viknuo ili nije? U
bolnoj nedoumici, dođe mu da zaplače kao dete i da ni sam
ne zna od koga da zatraži, zamoli utehe i objašnjenja. Ali
je odmah i sam osećao uzaludnost takve molbe i svakog
jadanja. Potpuno je uviđao da ljudi između sebe moraju da
i
imaju zakone i znakove po kojima se raspoznaju oni koji
su još za život i u životu od onih koji su izbačeni iz njega, i
da su ti zakoni kruti i neumoljivi i da nije svejedno po sud
društva i sudbinu pojedinca kada, kako i gde ko šta kaže ili
vikne. Po tome mu se određuje mesto i daje ime među
ljudima. I tu nema poricanja, iz-vinjavanja ni oproštaja.
Zapravo, drugačije ne može ni da bude. On to uviđa i sam.
Bez toga, bez te strahovite i nemilosrdne nepravde, ovo i
ne bi bilo uređeno ljudsko društvo, nego šuma i
pustolovina po kojoj svako stvorenje vrišti, skače i tumara
prema trenutnoj potrebi i bez ikakva obzira prema okolini.
Ta ga misao porazi. Eto, time što to uviđa i priznaje
on je i sam hladno i trezveno izveo zaključak o svojoj
sopstvenoj osudi. Pa ipak! Zar samo zbog jednog uzvika
da bude obeležen i prokažen zauvek? Ničim se ne bi
mogla opravdati takva strahota. Dabogme da ne bi, ali sa
opravdanjem ili bez opravdanja, to je tako. Jedni su kod
kojih krik očajanja ili gnušanja zbog onoga što se vidi,
čuje ili doživi nije prešao usne, a drugi su kod kojih je
probijen taj slabi nasip, i njihov je vrisak zabeležen i
vidljiv kao ognjeni žig na njihovom ranjenom čelu.
344
Ostaje još jedino nada da nije viknuo. Ali kakav mi je
to čovjek i muškarac koji sam ne zna je li maločas viknuo
ili nije i koji celim bićem mora da drhti i da se povija
između toga strašnog da i ne-izvesnog ne.
Odbijao se od prozora, povlačio uplašeno u dno
prostrane sobe i tu se pitao: otkud mu ove bojazni i
nedoumice i kako je to njegova misao došla na ove njemu
dotle nepoznate, mučne i nezdrave puteve? I pitajući se to,
prelazio je rukom preko lica koje je bilo u hladnom znoju,
neosetljivo i kao tuđe.
Tako mu je prošao dobar deo dana. Tek pred podne,
čuvar je otključao njegova vrata i u sobu je ušao sa mnogo
snebivanja zamenik sarajevskog kadije, naib, Sunulah-
efendija.
Poručnik je odmah popravio odelo na sebi, za-gladio
kosu sa strana i poravnao fes. Od samog dodira sa jednim
čovekom koji ga je poznavao pre ovoga svega osetio je
olakšanje. Ima, dakle, u svetu i drugačijih misli i drugih
istina!
Visoki, mršavi Sunulah-efendija bio je učen i strašljiv
čovek, gord na svoje znanje a stalno uplašen od njegove
primene. I u ovoj sadašnjoj buni on je već do sada uspeo i
da se ogreši o svoju dužnost državnog činovnika i da bude
sumnjiv pobunjeničkoj Narodnoj vladi. Pozdravivši se
ljubazno sa poručnikom naib je otpočeo saslušanje.
I ovde je, kao što u ovakvim prilikama biva, onaj koji
saslušava bio u većem strahu od saslušavanog. Sunulah-
efendija mu je tihim glasom, krijući uzbuđenje, kazao sve
što se protiv njega iznosi i zbog čega narod i Narodna
vlada traže da mu se odmah sudi. Naib je birao reci i kroz
haos nerazumljivih i besmislenih optužbi prolazio oprezno
kao mačka po mokroj kaldrmi.
Poručnik je pobijao sve optužbe i bez teškoća
dokazivao da njegov prolaz iz Konaka u Kršlu nije mogao
imati nikakve veze sa puškaranjem koje je
345

nna nerazumljiv način malo posle toga nastalo. Vali-jine
naredbe koje je on tom prilikom preneo nisu mogle izazvati
puškaranje, jer su preporučivale mir i uzdržljivost, a sve i da je
tako kao što optužba tvrdi, ne bi mogao za njih biti odgovoran
onaj koji ih je preneo pre onoga ko ih je izdao i onih koji su ih
izvršili.
Sunulah-efendija ga je slušao, ali kao što lekar sluša
neizlečivog bolesnika.
To je bio jedan od onih učenih ljudi za koje se stoga što
nemaju nimalo srca, misli da imaju mnogo pameti, jedan od onih
što i u ovako velikim potresima smatraju da je glavno i
najsigurnije da oni sačuvaju svoju nepristrasnost i svoj
unutrašnji mir i da je pitanje njihovog ličnog stava isto tako va-
žno kao i pitanje čitave bune, njenih ciljeva i sredstava kojima
ona treba da se posluži. U stvari, oni se u ovakvim prilikama
redovno zbunjuju, lome i stradaju ili čak ginu i sami, brže, lude i
beskorisni-je od ostalih. Sunulah-efendija se i sada, u ovom
strašnom ali u stvari jasnom računu između jedne nesvesne
stihije i jednog nevinog čoveka, trudio svim silama da održi
mudru ravnotežu, da bude na obe strane ne zadržavajući se ni na
jednoj, da se ne izloži suviše. Merio je svaku reč koju će kazati
čak i ovome čoveku koji će možda još danas, i bez saslušanja,
biti mušketan.
Pa ipak, pred ovim oficirom mirna pogleda i bleda lica,
kadija je računao da može, da treba da kaže neku reč, blažu i
topliju, ali neku od onih privatnih reci koje ne obavezuju a koje
mogu da izgledaju kao da ublažavaju stvar. Zato je među svoje
hladne, mrtve i smrtonosne opšte izraze ubacivao s vremena
vreme poneki srdačniji izraz, kao »e, moj Murat--efendija«,
»dušo si lijepa« itd. I upravo to su bile reci koje su najviše
bolele poručnika, jer je po njima video da je izgubljen ili u
najmanju ruku da mu je položaj strahovito težak.
346
Posle toga razgovora, koji je trebalo da bude saslušanje,
Sunulah-efendija se oprostio, sa posled-njim ljubaznim recima
na usnama, obarajući jednako pogled svojih velikih i mudrih
očiju čas na poručnikovu čas na svoju obuću. To je bio isti po-
gled kao juče u Masharpaše. U ova dva dana ovo je poručniku po
drugi put da preživljuje taj čudni i strašni trenutak kad čovek
oseti da ga njegovi napuštaju, kukavno, jadno, bez reci, bez
pogleda, i ceo njegov život daju za najmanju mogućnost da spasu
svoj rođeni. Puštaju živog čoveka niz vodu ne priznajući to ni
jednom reći, nijednom misli ni njemu, ni jedan drugome, ni sami
sebi.
I osim ove malo utešne posete, nikog drugog. Gledajući
večno istih šest ploča na protivnom zidu u dvorištu, poručnik je
redao u sećanju rođake, prijatelje i poznanike. I nimalo se nije
čudio što se ne javljaju i ne obilaze ga. U stvari, on je o njima mi-
slio kao 0 ljudima sa drugog sveta. Činilo mu se da su svi
pomrli i da kazna i nije u tome da on bude ubijen, nego sve živo
oko njega. Covek na koga u ovakvim vremenima naiđe ovakva
beda potone u svojoj nesreći kao u dubokoj vodi i nikog nema ko
bi ronio za njim da ga traži. Nastojao je i polazilo mu je za rukom
da oživi u svesti likove onih koji su mu najbliži, ali kao likove
pokojnika. I to nije mogao nikako da se seti celog čoveka, nego
kod svakog mu je oživljavala samo po jedna, najznačajnija
pojedinost, i u njoj oličen ceo taj čovek.
Kao uvek, prvi koga se sećao bio je njegov doskorašnji
komandir Velipaša. Ni ovaj neočekivani udarac koji ga je bacio
u ovu medresu i ugasio za njega odjednom vas božji svet kao
slabu svecu, ni to nije moglo zbrisati u njemu divljenje i
poštovanje koje je imao za toga čoveka. Za sve vreme koje je
proveo pored njega on mu se divio svakog dana i svakog minuta;
i sa svakim danom, čini mu se, sve više. I sada mu stoje živi pred
očima: njegovo
347
gospodstvo, njegova snaga, njegov mir; odsustvo svake
želje da bude ili da izgleda drugo nego što jeste, svake
potrebe da vodi računa o mišljenju drugih, svakog obzira i
straha; nemogućnost, apsolutna nemogućnost svake niske
ili sebične misli, svakog nedostojnog pokreta; njegova
darežljivost, istinoljubivost, smelost.
I samo sećanje na Velipašu ispuni ga ponovno tim
osećanjem divljenja. Ali savet ili možda utehu, ne, to ne
treba očekivati od njega. To je velik i jedinstven ali
pregoreo čovek koji je, iscrpen i do-trajao, živeo još samo
u svojim strastima i svom mirnom preziranju svega, koji
je davno ostavio iza sebe sve savete i sve utehe i niti ih je
tražio niti ih je mogao dati. Murat je to jasno uvideo lane
kad mu je umrla žena. Velipaša je tih dana bio samo
ćutljiviji i mrgodniji sa njim i kraći i odsečniji u naredbama.
To je bio jedini način na koji je on mogao da mu iskaže
svoje saučešće. Pa ipak, možda bi taj čovek, koji osim
svoje rođene veličine nije više nikom mogao dati ništa
drugo, istupio smelo u njegovu odbranu, možda bi ga
spasao Ui učinio sve da ga spase. Ali upravo on je
odstranjen iz Sarajeva zauvek.
Zatim Masharpaša, vezir.
I ovako postradao, unižen i nesrećan, Murat je o
Masharpaši mogao da misli samo sa osećanjem mučnog
sažaljenja. On se seća Masharpašinog stava kad mu neko
pristupi i počne da govori o nekoj važnoj a neprijatnoj
stvari o kojoj treba odmah do-neti rešenje. Vezirovo lice
dobije tada neki tužan izraz, izraz čoveka koji nemo pita:
pa imate li vi dušu da tovarite na mene još i taj teret, koji je
teži nego što živ čovek može da podnese? A zatim, u toku
razgovora, kad ili vidi da stvar nije tako hitna i teška kao
što je mislio, ili brzo smisli neki odgovor koji ne rešava ali
sigurno odlaže stvar, on se odjednom promeni: pribere se i
ukruti, a licem mu se
348
razlije neki maglovit i ravnodušan izraz koji više ništa ne
može promeniti. Tada vezir obično izvadi svoj veliki srebrni
časovnik, izvezen zlatnim granama. To je znak da njegov
sabesednik može slobodno da govori šta hoće i koliko hoće,
jer on ga u stvari više ne sluša. On tada otvori polako malim
nožićem poklopac na satu, i to onaj pozadi, i istim nožićem
počne pažljivo da traži nešto među kotačima i oprugama
časovnika. U stvari on ne dodiruje ni jedan delić
mehanizma, nego mu taj stav napregnute pažnje služi kao
maska i odbrana od onoga što mu se u tom trenutku govori i
od njegovog rođenog straha koji ga, kao neka kopča od
čelika, nasred grudi bode i steže, čas manje čas više, ali
nikad potpuno ne popušta.
Od valije se zaista ne može ništa očekivati. Ne njega,
Murat-ef endiju, nego padišaha samog da muče i čereče u
susednoj sobi, Masharpaša bi i svoj pogled, razrok od
velikog straha, sakrio u kotače svoga džepnog sata koji
nepogrešno kazuje jednolične minute njegovog jadnog
života.
Još su tako iskrsavali pred njim znani likovi iz
prošlosti (poneki drug iz garnizona, poneko rođačko lice)
pa se sve opet gubilo i ustupalo mesto njegovoj jedinoj
misli o nepravednoj, svirepoj i neminovnoj smrti; ta je
misao potiskivala i brisala svaku drugu stvarnost: ni
prošlost, ni sadašnjost, ni najbliža okolina nisu više mogle
da vežu i zadrže njegovu pažnju.
Znao je da u medresi ima još zatvorenih oficira i
činovnika, ali nije znao koji su niti je želeo da raspituje. U
dvorište naedrese dolazili su, koliko je on mogao da vidi,
oružani ljudi, raspitivali nešto, vikali ili šaputali, pa je
zatim opet nastajala tišina u kojoj se čula samo nevidljiva
česma sa svojim vernim i jednakim žuborom koji se
prekidao samo kad bi neko došao da natoči vode ili da
uzme avdest.
3m
 Po koracima, dovikivanju i objašnjavanju naslućivao je da
je straža neuredna i da se vrši sa više vike i revnosti nego reda i
sigurnosti. Njegov čuvar bio je sitan, bled čovek, tankih plavili
brkova, kome je njegovo oružje smetalo u poslu i zbunjivalo ga.
Kao svi pobunjenici, i ovaj je bio ozbiljan, namršten, pun neke
važnosti i smešnog dostojanstva. Cutke mu je unosio polovinu
velikog hleba i testiju vode. Stražar je gledao preda se a
poručnik je okretao glavu u stranu. Posle se dugo mučio da se
seti gde je nekad video to lice, a video ga je sigurno. Tek u
nesanici, oko polovine druge noći, pade mu na pamet to je
terzija sa Skenderije! Ne zna mu imena, ali se dobro seća da ga
je u prolazu dosta puta gledao na ćepenku, kako podvijenih nogu
i nagnut reže velikim makazama čoju koju šegrt zateže na
drugom kraju. Da, prolazio je pored njega toliko puta, pešice ili
na konju, u svojoj sjajnoj uniformi, i nikad ga nije bolje
zagledao. I u svojoj muci on je nalazio trenutak za onu naročitu
vrstu podrugivanja samom sebi koje mu je bilo urođeno.
— Eh, kad bi čovek znao kad će se narod pobuniti, on bi
godinu dana ranije počeo da pozdravlja duboko i terziju sa
Skenderije, samo da osigura sebi dobrog i duševnog čuvara!
A kad se sutra ujutro naoružani terzija ponovo pojavio na
vratima, poručnik je i opet okretao glavu u stranu.
Pa ipak, u tom terziji koji je postao strogi i dostojanstveni
čuvar narodnih izdajnika i krvopija, krila je sudbina nadu na
poručnikovo oslobođenje.
Trećeg dana pred podne, kad je oružan narod vrveo ka
Begovoj džamiji na džumu, jer je bio petak, poručnikov čuvar je
pomislio da i on ne treba da izostane od skupne molitve. (I on je
delio opšte osećanje tih dana: da treba ići sa gomilom i sve raditi
u zajednici.) Terzija je ubacio zatvoreniku vodu i hleb i brzo i
nespretno zatvorio vrata, bo-
350
reći se pri tome sa svojim dugim jataganom i za-čađalom
šešanom. Brava je škljocnula i čulo se kako se čuvar brzo
udaljuje preko kamenih ploča ka džamiji.
U dvorištu potpuna tišina. Ni straže ni prolaznika. Setajući
po sobi i zagledajući retke i već dobro poznate predmete, kao što
uvek rade zatvorenici u prvim danima, poručnik primeti da je
terzija samo jedanput okrenuo ključ u bravi i da je železna pre-
čaga jedva zahvatila ručicu na dovratniku. Isprva je hladno
posmatrao bravu a zatim ga odjednom po-diđoše, kao talasi,
strah i nada.
Čudno da od prekjuče nije primetio kako je ovo slaba
brava, pravljena za đačku sobu a ne za hap-sanu. Zelezna
prečaga nije upadala u do vratnik nego u jednu kvaku ukucanu u
njega. Za trenutak pomisli kako je u buni sve slabo, slučajno i
neuredno, ali odmah se sva njegova misao usredsredi na bravu.
Na polici je bio đački divit od tuča, žut i tanak. On mimo uze
divit i potkoči njime kvaku, nastojeći da je savije u stranu i tako
oslobodi prečagu. Pod prvim pritiskom divit ne zahvati uski
otvor, i okliznu se. Tek tada dođe poručniku do svesti šta radi.
Oznoji se sav odjednom kako se čovek samo u snu znoji. Ali od
tog trenutka on se baci svom snagom i svom veštinom na slabo
zaključanu bravu.
Divit je bio ipak suviše debeo, oklizivao se i kvario zid do
vrata, a poručnik je posrtao za njim, gubeći ravnotežu, i tukao
čelom o vrata. Ali se vraćao ponovno. Činilo mu se da je
nemogućno da će kvaka popustiti, ali isto tako je bilo
nemogućno da prestane sa obijanjem. Gubeći osećanje
opasnosti, on poče da tuče kratkim, ali snažnim udarcima di-
vita. Tada oseti kako kvaka popušta. Gornja strana se povila
udesno. U taj otvor uspeo je da zadene tanji kraj divita. Tada se
odupre ćelom težinom i kvaka se povi kao da je od lima, a ispod
nje se ukaza kraj gvozdene prečage. Brava je bila otključana.
351
 Zaustavljajući dah, poručnik odškrinu vrata polako. Avlija
je bila pusta. Bez razmišljanja kroči napolje, pažljivo
pritvori za sobom vrata i u neverici pođe laganim
korakom ka prednjem izlazu. Krv mu je bila naglo u
ušima i pred očima mu je igrala ulica koja se vidi kroz
širom otvorenu kapiju. Sve je potpuno kao san koji svaki
suzanj tako često sniva. San o čudesnom i srećnom
bežanju i opojnoj slobodi.
Bio je već na kapiji i ugledao ulicu sa retkim
prolaznicima kad neko viknu sa jednih vrata na protivnoj
strani dvorišta.
— Ej, ti, kuda ćeš?
On se samo napola obazre i odmah jumu niz ulicu.
Za njim se diže vika.
Trčao je sve brže, znajući samo da ga gone i misleći
samo jedno: da beži put Kršle, gde će se moći sakriti ili
naći zaštite.
Dok je bežao ulicama, između sveta koji se komešao
i okretao ne znajući upravo ko je gonilac a ko gonjeni, to
bežanje mu i nije izgledalo tako strašno. Ali kad je stigao
do Miljacke i ugledao zakrčen most i oružane ljude na
njemu, munjevito brzo se resi da se spusti niz obalu i da
pregazi reku koja u to doba godine nije čoveku ni do
kolena. Tek tada, izdvojivši se potpuno od sveta na ulici i
trčeći rečnim koritom, kuda ljudi ne idu, on oseti pravo
svu izuzetnost i svu strahotu svoga položaja. Srećom,
druga, leva obala bila je pusta. Pre nego je stigao do nje
pukoše dve puške i pljusnuše prvi kur-šumi u plitkoj vodi
oko njega. Ti kratki, beli klobuci na tamnoj površini reke
bili su za njega kao neki lepi i radosni znaci koji mu
kazuju da ga loše gađaju. Ali puške učestaše, dozivajući
jedna drugu kao seoski psi.
Iz one mase dokonih i naoružanih ljudi koji su bili
»ustali na zlo« i koji su se rojili oko Kršle i Latinske
ćuprije zaredaše pucnji. Svaki je bio srećan što se
njegovom nagomilanom gnevu i njegovoj do
552
sada uzaludnoj revnosti pruža neki cilj. Ne znajući koga
gađa ni zašto, svaki je hitao da isturi bar jednu pušku u
toga čoveka u nizamskoj uniformi, kao u živu metu.
Ziveo je sluhom i mislio jasno i zaključivao brzo.
Razabirao je svaki pojedini metak i po zvuku razaznavao
puške iz kojih ga gađaju. Većinom se pucalo iz starih
šešana ili kratkih konjičkih škljočara koje gruvaju kao
kumbare, ali nose slabo i nesigurno. Nepravilno, pljosnato
i oštro a rastureno olovo iz kuburlija letelo je za njim
nasumce ali sa hukom i klepetom, kao neko metalno rešeto
koje sa reskim zviždukom sisa i cedi vazduh, u letu. Ali na
svake tri do četiri takve puške mogla se čuti po jedna nova
vojnička vinčesterka kratkog, jasnog i stravičnog zvuka.
Njihovi metci gađali su oštro vodu pored njegovih članaka
ili zemlju na strmini, u visini njegovih kolena. Svaki od tih
kuršuma u vodi ili na zelenoj ledini on je osećao već kao
pogodak u svom živom mesu. Mislio je sa strahom: oni
sulun-dari u rukama razjunačenih i uzbuđenih čaršilija
laju, ali ove engleske guje žutog trbuha ujedaju, i za njih
nema melema ni bajanja. Pa ipak, jedna od tih čađavih
kremenjača bila je prva koja ga Je pogodila. U trenutku
kad je već uspeo da ustrči uz strmu obalu koja se diže iz
reke na hladoviti put s druge strane, oseti udarac u levi kuk
i zanese se. Ali samo za trenutak. Od te sinđirlije se ne
pada i ne gine. Ali od tog trenutka činilo mu se da su mu
leđa široka kao Trebević i da ga ni slepci ne bi više
promašili. Duge, ognjene linije ispunile su, čini mu se, i
ispreplele sav prostor u visini njegovog stasa, i ma u kom
pravcu bežao na neku od njih mora udariti. Sad mu je
izgledalo da trči ne kroz letnji vazduh i svežinu, nego kroz
neku duboku vođu, mutnu i muljevitu, a u retkim i kratkim
razmacima između dva pucnja kao da čuje zaglušnu i
mrsku zvonjavu hrišćanskih zvona.
23 — Kuća na osami 353
 ; Već je prešao put na obali i hvatao se Atmej-dana, gde su očima, i leže s njim zajedno. Sta vredi boriti se, odu-pirati, i
niske zelene humke i neravni davale ne toliko zaklona koliko bežati?
nade, ali tada učestaše pucnji još življe i složnije. Tukli su ga ne Na maloj zelenoj uzvisini, nadomak Kršle, ležao je Murat-
samo sa desne obale i sa mosta, tj. s leđa, nego i iz uskog sokaka efendija sa licem u travi i velikom ranom od vinčesterke puške
ispred Merhemića kuća, dakle sa levog boka. Do prvih vrata u isood samog potiljka. Krv je izbijala na ključeve, natapala mu
kasarni, onih malih, žutih, na vrhu okruglih vrata koja vode u kosu i bojila travu ispod njega.
štale, ima još desetak koraka, ali kako da ih pretrči čovek koga
biju sa svih strana, gore nego zverku pred hajkom. Njegovi
izgledi bivali su sve manji, i misao na to skraćivala je njegov
korak i pojačavala strminu, a to je, opet, još više smanjivalo
njegove izglede. Ovako složno biju nevina čoveka, mislio je s
gađenjem i gnevom, i ovako se igra unapred izgubljena igra. I
taj gnev mu dade nove snage i zamaha.
Mala vrata koja vode u usko, dobro poznato dvorište sa
česmom na sredini i štalama unaokolo bila su — to se već videlo
— odškrinuta. Eto, i pred najnesrećnijim čovekom u koga
gađaju kao u nišan, nađu se odškrinuta vrata i zaklon koji znači
život. Ali u trenutku kad je to pomislio, oseti udarac u potiljak,
neki čudan, dotle nepoznat udarac koji ose-ća u mozgu, u grlu i
na jeziku. Nije mu izgledalo da je pogođen, nego da ga je neko
pristigao i iz najbliže blizine ošinuo vrelom, oštrom kandžijom
koja mu se podmuklo i munjevito omotala oko vrata. Oh, i toga
ima dakle! I da ne bi mogao kazati svoj gnev i riknuti svoje
negodovanje, oduzela mu se reč. Poslednja reč, spasonosna
vojnička psovka. Stajao je tako jednu sekundu. Sve su puške
umukle, čini mu se, samo je vazduh pun jednomernog silnog
tutnja i brujanja koje boli u ćelom telu. Umesto reci koju ne
može nikako da izgovori, nastojao je bar da glavu održi pravo.
Ali tada se ćela talasasta i zelena ledina ispred spasonosne
kapije pokrenu, podiže naglo, udari ga svojim busenjem po
ustima i

I
554 23*
355
 S LJUDIMA
(odlomak)
Tamo gde Senjak dostiže polovinu svoje strmine, sa nizom
novih vila, stajala je na samom početku toga niza i ta kuća, koju
su zbog njih zvali takođe vilom. Ali ma kako je nazivali, ona je
u stvari bila obična kuća na sprat sa drvenim balkonom, koju su
Crnotravci zidali davno, kad tu nije bilo još nijedne vile. I sad je
stajala među njima kao starinska žena sa tepelukom na glavi
među mladim po-modarkama. Takva je bila spolja, takva i
iznutra. Nameštaj mimo vremena i bez stila, samo koristan i
doskora dobro održavan. Začudo, svemu tome odgovarala je i
žena koja je ostala da čuva tu kuću. Zvala se Vasilija.
Bila je udovica skretničara, već odavno na službi u ovoj
kući, stvorenje ptičje pameti, pseće ver-nosti, sujeverno,
poslušno, dobro do bezumlja, i uvek nasmejano. Kad je, zbog
bombardovanja, sopstvenik kuće napustio sa ženom i decom
grad, ona je ostala da čuva kuću i sve što je u njoj i oko nje, ne
stoga što se manje plašila, nego što je, kao i njen gazda, mislila
da tako treba, ili još bolje, što nije mogla ni da pomisli da bi
moglo biti i drugačije. A bojala se svega, ne samo
bombardovanja i Nemaca nego i svakog šuma i prolaznika, i to
onim teškim stihijskim strahom koji muči samo posve neuke i
zaostale ljude, koji ne vide smisla ni povoda većini događaja
oko sebe, niti mogu da sagledaju uzročnu vezu izme-
356
đu njih. I tako, ona je čuvala i branila tuđu kuću i imetak i
umirala od straha po nekoliko puta svakog dana i svake noći, ne
pomišljajući da napusti grad i smatrajući da je to njen suđeni
deo patnje u ovoj opštoj nevolji, iako se ponekad i sama pitala:
čim je to nju život zadužio da je na nju pao ovoliki i ovako
nesrazmerno težak deo?
Pred kućom je bilo devet metara bašte sa malim voćkama,
a baštu je od ulice delila ograda od rešetkasto pletene žice na
kamenoj podzidi, sa železnom kapijom. Pozadi kuće bilo je
dvorište sa višim i starijim voćkama, sa drvenom šupom,
kokošinjcem, golubinjakom i kućicama za pitome zečeve, svinje
i sve moguće domaće životinje. Na sredini je stajala česma, na
njoj ženski lik od betona, izliven u grubom drvenom kalupu
nekog zidarskog majstora. Visoke tarabe delile su to dvorište od
susednog, koje mu je bilo potpuno slično i u kome je bila samo
još štala za konje.
Eto tu je Petar našao svoje usamljeno ostrvo. U toj kući
koja se zvala vila, koju je njen sopstvenik napustio, jer je bila
suviše izložena bombardovanja i u kojoj niko drugi nije hteo da
stanuje, proveo je on nekoliko letnjih mirnih, kao poklonjenih,
nede-Ija svoga života, koji on tada nije smeo ni da nazove tim
imenom.
Kuća čije je dvorište graničilo sa njegovom bila je
rekvirirana od neke vojne ili civilne vlasti, ali niko se nije u nju
uselio, tako je stajala zatvorena, a u njoj je ostao samo kočijaš
ranijih gospodara, sa dva toliko prestarela konja alata da ih
nikakva rekvizicija nije htela da uzme. Spavao je u štali sa
konjima i čuvao revnosno tuđu kuću kao i Vasilija. Samo za
vreme uzbune prelazio je kod Petra i zajedno s Va-silijom
silazio u podrum, za koji su oboje verovali da ih može spasti od
bombe.
U tom tuđem i napuštenom kraju Beograda ži-veo je Petar
zaista kao na pustom ostrvu na kom
357
drugi ljudi neće, ne mogu ili ne srne ju da žive, okružen kao
morem tišinom koju je oko njega stvarao ljudski strah od smrti i
bombardovanja.
Te bombe iz nevidljivih aviona bile su kao
smrt koja ne pogađa svakog, ali koje se svi boje i
koja zaista dođe, pre ili posle, pred svačija vrata. I
jednog dana one su došle i na to nevidljivo ostrvo
^ na kojem je Petar tražio spasa od života.
Toga jutra sirene su objavile uzbunu tek posle deset sati.
To je značilo da je pohod namenjen Beogradu.
Vasilija se trkom spustila u podrum noseći u jednoj ruci
kofer sa gazdaričinim dragocenostima, a u drugoj neke svoje
dronjke. Za njom je došao stari kočijaš iz susedstva, uvek kiseo i
namrgođen, sa ugašenom cigaretom na obešenoj debeloj i tamno
modroj usni. I on je napustio gazdine konje i spašavao to što je
zvao svojim životom.
U vazduhu se javilo poznato zujanje sa jugoistoka. Malo
docnije, bombe su počele da padaju negde tamo na Dunavu.
Petar ih je brojao stojeći nasred sobe, sa već dobro poznatim
uzbuđenjem koje mu je stezalo hladan obruč oko stomaka a krv
gonila grozničavo ka srcu. Jedna bomba pade negde bliže, tako
da zaigraše vrata i prozori i zazveča staklo u ormanu. Zatim
zavlada za trenutak tišina, a onda stade huka vazduha u visini,
ćela formacija se vraćala pravo iznad Topčiderskog brda. Ne
znajući šta radi, Petar otvori vrata i spusti se niz stepenice što je
mogao brže, ali tako da to ne liči na bežanje. Dok je on sišao,
hučna lavina je bila prošla. U potpunoj tišini, stajao je u
prizemlju na samom ulasku u podrum. Tek tada se postide sam
pred sobom i hte-de da se vrati uz stepenice, ali kroz staklo
kućnih vrata ugleda čoveka koji je stajao kraj njih kao da se
zaklonio od pljuska. Priđe, otvori i pozva čoveka da uđe. To je
bio visok mršav mladić, sa profilom i dugom kosom Branka
Radičevića.
358
— Neka, hvala! Prošli su. ' '
'
Tek što je on to rekao, ipak ulazeći i zatvarajući
za sobom kućna vrata, a nov šum se začu u daljini, ali ovog puta
sa protivne strane, od severozapada. Mladić sa bledim,
ravnodušnim licem i maznim, otegnutim naglaskom mladog
beogradskog naraštaja reče samo:
— Drugi talas.
U tom trenutku desi se nešto što Petar nije nikad iskusio ni
poznao kod dosadašnjih bombardovanja. To nije bila jedna od
onih muklih i teških bližih eksplozija, kakvih je dosta čuo toga
leta, ne, nego nešto se sa njim samim desilo, kao da je neki
ogroman bič puknuo u samim njegovim grudima i svojim oštrim
pucnjem zbrisao i zaglušio sve. Mladića nestade, kuća se zaljulja
iz temelja, stadoše odnekud da padaju bezbrojni predmeti
različite kakvoće i veličine, a u usta i nos da se uvlači krečna
prašina. Petar je bio izgubio svest, ali je sve to ose-ćao nekom
novom svesti koja je zamenila izgubljenu i bila mutna i čudno
uprošćena, ali dovoljna za stanje u kojem se nalazio.
Džinovski pucanj biča je brzo zamro, ali Petar nije mogao
da se snađe, jer to što se desilo nije odgovaralo nijednoj od
njegovih predstava o bombar-dovanju. Stajao je naslonjen na
zid, nepovređen, samo sav zasut sivim malterom. Prema sebi
ispod stepeništa ugleda mladića koji je bio takođe naslonjen na
zid i sav siv i beo, a duga kosa padala mu je preko lica kao
maska.
To je trajalo jedan trenutak, a zatim se i on i mladić
pokrenuše u isti mah, oprezno i sporo kao ljudi koji oprobavaju
svoje kosti i zglobove. Mladić podiže kosu i oduva zlovoljno
prašinu sa usta, os-mehnu se nekako zbunjeno i reče mirno:
— Dobro je.
Zajedno ispadoše na vrata koja jedva otvoriše od zemlje i
šljunka nagomilanog napolju. Izađoše u
359
 baštu pred kućom. Pred njima se ukaza nepoznat predeo.
Sva je bašta bila zasuta gomilama zemlje, cre-pom i
kamenjem, pokidanim granama i predmetima nepoznatog
porekla. Na mestu nekadašnjeg ulaza u baštu bila je sada
ogromna i duboka kraterska rupa koja je progutala veću
polovinu ograde, zajedno sa železnim vratima. Ćulo se
kako negde u toj provaliji šumi voda iz prelomljene
vodovodne cevi. Levo, u susednoj bašti bio je isti takav
kazan od pogotka bombe i on se punio mutnom vodom iz
koje je virio iščupan orah, sa žilama okrenutim uvis.
— Eto, tuda sam ja ušao malopre — reče mladić,
pokazujući na krater koji je progutao kapiju i ulicu pred
njom.
Ali Petar ga nije slušao ni razumeo.
Preko izlomljenog crepa i popadalih limenih oluka on
se zaputi u dvorište pozadi kuće. Tu je pala treća bomba.
Supa sa krovom od lima bila je porušena, sve ostale
drvene kućice i ostave oborene, ali tako da daska s daskom
nije ostala vezana. Ograde koja je delila dva dvorišta
nestalo je. Stala u kojoj je spavao susedski sluga, pored
konja, bila je gomila ruševina. Kroz sve te razvaline
provlačio se Petar, sa osećanjem da ispituje nepoznat kraz
sveta. Kad se malo izmaknuo, on baci pogled na naličje
kuće, ona je bila išarana velikim crnim rupama, prozori su
zjapili izvaljeni, polovina crepa bila je oborena, a drveni,
mali balkon na spratu visio je kao pocepana kulisa.
Sporo se vraćala stara svest u Petra. Sa njom on je
polagano shvatao i razlikovao gde je i šta se s njim desilo.
Tek tada on poče da primećuje da oko njega ima još živih
stvorova.
Pod daskama, zemljom i gredama ležale su pri-
gnječene kokoši. Neke su još trzale nogama nastojeći
uzalud da se oslobode smrtonosnog tereta. Između
ruševina skakutala su, nemirna kao dva zrna
360
žive, dva usplahirena bela zeca. Jedan je bio zdrav i čitav,
a drugom je eksplozija izbila desno oko koje je visilo
samo o žili. Ono drugo, zdravo oko bilo je crveno kao
rubin i gledalo je napregnuto kao da će i samo sad iskočiti.
Perje i delovi tela pobijenih kokoši bili su bačeni na vrh
visoke šljive koja je ostala neoborena.
U susednu baštu pale su još đve bombe. Iz porušene
štale dopirala je tanka isprekidana njiska. Prišavši bliže,
Petar ugleda između dasaka i greda konjsku glavu i vrat.
To je bio jedan od ona dva konja. Pritisnut ruševinama,
alat je sa naporom pružao uvis glavu sa koje je tekla krv u
mlazevima pod kojima je njegova smeđa dlaka izgledala
crna.
Teško je bilo gledati nemu životinjsku patnju. Petar
se vrati u kuću da vidi šta je sa Vasilijom i kočijašem.
Kočijaš je upravo izlazio iz podruma, i kad ču šta se desilo
sa štalom i konjima, opsova nešto blago i bezazleno kao
čovek kome su stvorili velik posao, i pođe brzo napolje.
Za njim se pomoli Vasilija, još bleda, sa rukom na ustima,
sa očima punim jadnog straha, nema i zbunjena. Tek kad
se ispela gore i kad je videla izvaljene prozore i polomljen
i povaljan nameštaj, njoj se vrati govor, i prva reč joj je
bila:
— Kuku, šta će kazati gospoja!
Petar je stajao na ulazu. Sa stepeništa ga je
posmatrala nakostrešena crna mačka, a oko nogu mu se
vrzlo belo psetance sopstvenika kuće. Dlaka na njemu
naježena, oči pune onog istog jadnog straha, grozničavo su
tražile ljudski pogled. Pseto je cvilelo bez prestanka, a na
njemu je podrhtavao svaki mišić, tako da ga noge nisu
mogle da drže.
Sa ulice se začuše prvi ljudski glasovi. Petar se
okrenu, kao na signal, priđe ruševinama i stade da
raskrčuje prolaz do stražnjih vrata u dvorištu. Mladić mu
je ćutke pomagao.
mi
 Odozgo iz kuće dopiralo je Vasilijino kukanje kod svakog
pojedinog polomljenog predmeta, čas jače čas slabije, već
prema veličini štete. To kukanje se izgubi u otegnutom pisku
sirene koja je objavljivala prestanak opasnosti. Prolaznici su
bivali sve češći i svi su oni govorili mnogo i glasno.
Petar je živo radio, kao da se spašava, bacajući u stranu
polomljene daske, grede i komade železne ograde. U njemu se
javljala neodoljiva želja da čim pre iziđe iz ovog kruga
beslovesne životinjske patnje i lude kuknjave, da bar za trenutak
vidi i čuje ljude, žive i svesne ljude, da se pomeša, da govori sa
njima.
Kad su uspeli da se probiju na ulicu, nepoznati mladić se
oprostio sa Petrom, isto onako hladan i ravnodušan kao što se
pozdravio kod prvog susreta, samo nešto bleđi, poremećene
kose i zaprašenog odela.
Ljudi i žene su vrili ulicom, svi u jednom pravcu, ka
središtu grada, raspravljali o pogocima, o svojim utiscima i
doživljajima u skloništu u kojem su bili' do maločas. Svi oni
govore uzbuđeno, glasno, isprekidano, kao da hoće sami sebe da
bolje uvere da su živi, i svi su tronuti tom činjenicom, srećni
zbog nje. Mnogima se u očima vidi pijan sjaj od rakije kojom su
suzbijali strah. — Nad gradom se razabiru tri velika crna stuba
dima, a predeo pored Save prekriven je ružičastom prašinom
kao za-vesom, od zemlje do neba. — Oni od prolaznika koji su
ostavili nekog svoga u varoši, istežu vrat u želji da nazru gde su
pogoci.
— Stanicu, ja vam kažem da je stanicu gađao — govori
uzbuđeno jedan čovek u odelu tramvajskog konduktera.
— Pa stanicu i treba da gađa, nego koga će — kaže neko
iz druge grupe.
To su tri muškarca, po izgledu činovnici, i sa njima
pregojena žena; njene male noge kao čudom
362
nose ogromno telo sa velikim pojasevima sala. Ona govori kao
u bunilu, ali oštro i zapovednički.
— Da li zaista stanica gori? — pita jedan od činovnika.
— I stanica i oko stanice — odgovara zlurado kondukter.
— Ih, sestra mi ima kuću tu pored same stanice, a neće da
beži nikud — kaže zabrinuto sitni činovnik, a debela žena ga
prekida oštro i bezobzirno, kako samo žena muža može da
prekine.
— Sve je u njih mimo ostali svet, pa i to. Ne razumem
ljude koji kažu da se ne boje bombardo-vanja. To su nenormalni
ljudi. Ne-nor-mal-ni! Ja se, bogami, bojim. I ko zna čega se boje
oni koji se ne boje bombardovanja!
Ona govori i dalje, ali se njen glas gubi. Nailaze novi ljudi,
jedni su razgovorni i neprirodno živahni, drugi ćutljivi, brižni,
mučeni neizvesnošću, a vidi se da im je ćela misao negde u
gradu kome hitaju.
Na raskrsnici sedi invalid iz prošlog rata, prosjak i
pijanica, klati se i svečanim glasom sriče:
— Hvala, braćo, hvala, prijatelji! Daj dinar,
ratni druže! Hvala!
Za čovekom koji, teško zabrinut, žuri i prolazi ne videći i
ne čuj ući ništa oko sebe, on viče ogorčeno:
■— Daj, bre, dinar! Sta će ti? Sutra ćeš poginuti.
Petar stojeći na raskrsnici, žudno upija reci bezbrojnih
ljudi u prolazu. Zna da treba da se vrati i pomogne onoj jadnoj
Vasiliji, ali teško mu se ra-, stati od ovog uskomešanog sveta.
Da mu je samo ostati s ljudima, ovakvim kakvi su, lakomisleni,
brižni, smešni, dobri ili poročni, ići sa njima, učestvovati
iskreno i prirodno u njihovim razgovorima, u životu, izgubiti se
među njima, utrošiti se dokraja.
363
 (A za to vreme u njemu teče unutarnji dijalog: •— TAJ DAN
Budala je, i gori od budale ko traži ostrva samoće glupak
je to kome bombe treba da pokazuju put. — Ali kako naći
put do ljudi i kako živeti s njima, kad ne umem? — Uči
se, budalo, uči!)
Sa raskrsnice ipak se vratio kući, sa novim sa-
znanjima i nejasnim, svečanim odlukama u sebi.

Šest oktobarskih dana grmelo je i sevalo i zem-se

tresla pod Beogradom, a pred zoru sedmog dana nastala je
tišina, neka melemna tišina za ženu i decu koji već šest
dana žive i strepe po podrumima i skloništima, u onom još
neoslobođenom delu Beograda, od Terazija do
Kalemegdana. Dan se bližio a paljba nije otpočinjala i u
narodu poče da se utvrđuje vera da to nije zatišje, nego —
kraj. A sa svitanjem zaista prsnuše dotle mrtvim strahom
zabravi jene kapije na kućama, kao pupovi u proleće. U
prvi mah povrveše iz njih samo retki ljudi, gonjeni
nuždom, zanosom ili Ijubopitstvom. Među prvima koji su
iskočili na ulicu bio je Petar Malbašić koga su »skraćeno«
zvali: inženjer sa trećeg sprata.
On je bio među prvim civilima koji su prošli tek
oslobođenim ulicama sa tragovima šestodnevne borbe.
Njegov cilj je jedna petospratna kuća na Ka-lemegdanu.
Ide poznatim ulicama koje su promenile izgled i
odjednom postale beskrajno duge, jer su pune zapreka,
potresenih novosti i strahote. Svaki čas zaobilazi
naduvene i pomodrele leševe Nemaca. Zemlja je
prekrivena debelim slojem razbijenog stakla koje krčka i
škripi pod nogama kao sneg za zimskih vedrina. Zjape
izbijeni prozori; ožiljci od mina i rupe od granata na
licima kuća. Vise i vuku se svuda pokidane žice. (Dok su
bile u vazduhu, zategnute iznad naših glava, nikad čovek
ne bi re-
381 365
 kao da ih ima toliko.) Mrtvo leže poklekli tenkovi i napola
sagoreli kamioni. Svuda izgled pustoši i zadah paljevina.
:uzetno i nerazumljivo uzbuđenje obuzima ga svega, tako
da mu se čini da ne gleda prizore oko sebe, nego da se ceo,
zajedno sa svojim vidom, na jedan veličanstven i opasan način
gubi u njima.
Na Terazijama, na mestu gde su pali poslednji tenkisti,
buketi dirljivo prostih papirnatih cvetova, crvenih i belih, i dve
zapaljene voštanice. Prenoseći svoje uzbuđenje na okolinu,
Petru izgleda nevero-vatno da u ovakvim vijornim trenucima
može sveca da gori mirno nasred ulice, i to mu dolazi kao jedno
od bezbrojnih čuda koja niču oko njega.
Sa obe strane, sasvim uz kuće, idu dugi rastureni redovi
partizana sa oborenim puškama. Sredinom ulice prođe
malobrojna sovjetska patrola u sivim šinjelima, sa šlemovima na
glavi, ili pretrčavaju retki civili sa crvenim i trobojnim trakama
na ruci.
Petar žuri da stigne do velike kuće na Kale-megdanu, gde
ga možda čekaju drugovi i gde je, on to veruje, potreban. Zuri,
ali sporo odmiče. Mese-cima i mesecima govorilo se: >->Kad
jednom dođe taj dan...« I evo, došao je. To je početak, nosi
datum 20. oktobra, i lep je jesenji dan, bez kiše i vetra. Sve to
čovek zna i sam sebi, poluglasno ponavlja, pa ipak odmah
zaboravlja, jer sve se u njemu i oko njega njiše, talasa, i stalno
pomera. Nigde nepomične tačke. I u temeljima ove strme kose
na kojoj Beograd počiva oseća se to njihanje. »Krenula stvar!«
Te reci je čuo još pre desetak dana, kad je sa Malog
Kalemegdana slušao grmljavinu topova u Banatu. Izgovorio ih
je neki malen i neugledan čovek, ali one, čini mu se, najbolje
izražavaju opšti, osnovni osećaj ovih trenutaka. Da sve ide, i sve
u jednom pravcu; vojska, narod i sa njima, kao povezani,
topovi, kola, naprave svake
366
vrste i same životinje, sve stremi ka nevidljivom magnetskom
središtu. Čovek je nošen. Svest o sebi svedena na najmanju
meru. I naj neznatni ju misao o ličnom opredeljenju mora da
izgovori naglas, da je ponovi sam sebi pre nego što je izvrši. I
on govori poluglasno: »Idem da se stavim na raspoloženje.« I
sve tako, za svaku najmanju odluku, svako skretanje u drugu
ulicu, on mora sam sebi da izda naređenje. Naravno, na taj način
napreduje se sigurno, ali ne i brzo. U ritmu opšteg pokreta, sa
zastajanjima i zaobilaženjima kojima čovek ne vidi smisla ni
razloga i koja dolaze ko zna otkud i ko zna zbog čega.
»Kad jednom dođe taj dan,..« Eto i to biva da se najveća
želja ostvari, ali kad dođe taj dan, čovek ne može da ga obuhvati
u svesti i u stalnoj je borbi sa vremenom i prostorom. Ide sa
strujom, izvršava jednu odluku, a u isto vreme misli kako je levo
a kako desno od njega, šta ostaje neurađeno, neviđeno i
nekazano.
Ali tu je magična, spasonosna reč: napred. Ona sve rešava.
Ona, u prividnoj protivnosti sa fizičkim zakonima, vraća svima
stvarima stalnost, svakom pokretu smisao i uzbuđenom čoveku
dah time što sve pokreće u jednom pravcu, najkraćom
postojećom linijom i najvećom mogućom brzinom. Napred!
Na širini pred Pozorištem opet leševi, metalna burad od
benzina, nerazmrsiv splet telefonskih i tramvajskih žica,
obaljeni stubo vi, razbijeni automobili.
Kad je bio već prošao Pozorište, pukoše uzastopce dva
topa nekim bližim, jasnim i opasnim zvukom: du-uuu, du-uuu.
A malo zatim, dole negde kod Dunava eksplodiraše izbačene
granate jedna za drugom, muklo i ubilački: bam-bam. On više
oseti nego što vide da neki civili počeše da beže. Lanac
partizana zastade u hodu, priljubi se uz kuće i po zakonu
poslušne materije postade jedno sa njima.
367
Svet je trčao od Kalemegdana ka Terazijama. Neki su zastajali,
pitali glasno:
— Sta je sad? Odakle gađaju?
Ljudi su u trku odmahivali samo rukom i pokazivali negde
prema Zemunu. To nisu bili uplašeni, izbezumljeni ljudi, kakvi
su se viđali nekad za bom-bardovanja. Ne, trčali su odmornim
korakom, vedra lica, kao ljudi koji se sklanjaju od pljuska. Ali
pokret je bio zarazan. Petar se odjednom okrenu i poče da beži u
istom pravcu sa njima, ne suviše brzo, gotovo nasmejano. I kad
je tako pretrčao veću polovinu trga, on odjednom stade.
Pucnjava je prestala. Malo postiđeno okrenu se i zaputi korakom
opet ka Vasi-noj ulici.
I onaj partizanski lanac ožive ponovo i krenu se lako i
prirodno kao da ga neko vuče izdaleka sa jasno određenim
smislom.
Tek što je ušao u Vasinu ulicu, zaobilazeći sporo i oprezno
spletove žica i komade ruševina, kad oni topovi otpočeše opet
paljbu. Ružno huji. Ovoga puta nije bežao, nego se po nekom
nesvesnom zakonu podražavanja priljubi uz jednu kapiju koja je
bila zatvorena, ali dovoljno duboka da se čovek oseti zaštićenim,
naročito kad, ovako kao on, ne zna ni meru opasnosti ni
vrednost zaštite.
Eksplozije su posve blizu, tu negde na Dorćolu. Čuje se
kako se ruši cigla i prašti drvo, posle eksplozije kao njen odjek.
Osećaj velike nelagodnosti, negde oko stomaka, zatim u celim
grudima. Strah od straha. Nemoćan stid. Najbolje bi bilo
zaklopiti oči. Tada bi, čini mu se, iščezla i sva ta tako proti-
vurečna osećanja. Ali strah i oprez ih drže širom otvorene.
»Budi miran«, kaže sam sebi poluglasno. Tek tada primeti da je
u istoj kapiji još neko, neko tako priljubljen uz neumoljivu
dasku kao i on. Njihove se oči sretoše.
U trenucima kad pucnjava prestane, Petar posmatra svoga
siiseda. To je mlad radnik, nadničar,
368
napola seljak, u tankom kaputiću koji je tako tesan da se ne
može zakopčati, a iz kratkih rukava vire velike, bele ruke sa
crnim prstima i upropaštenim noktima: dve žive i snažne sprave
za rad. Ali čim grunu topovi, oči im se opet sretnu, jer svaki
nastoji da po izrazu tuđih očiju odmeri veličinu opasnosti.
— To je poslednje. Otud od Zemuna — kaže Petar.
Ali radnik ne odgovara ništa i gleda svojim krupnim,
plavim očima, sav od opreza i pažnje. »Ima pravo, on je
pametniji, šta ima tu da se govori?« misli Petar stideći se svoje
potrebe za saopšta-vanjem.
Od svega je ipak najneobičnija činjenica da je gotovo
potpuno izgubio staru svest o sebi. On ponavlja u sebi sve ono
što je predstavljalo stalne tačke njegove svesti za ove tri i po
godine.
Da je 6. aprila 1941. godine kao i svi ostali, pobegao sa
dužnosti kao opštinski inženjer i član Odbora za pasivnu zaštitu,
da se tek negde kod Mladenovca osvestio, postideo, izdvojio iz
rulje begunaca i sa svojima vratio u Beograd. Da ga je malo
posle toga napustila njegova mlada i lepa žena i sa sinčićem od
dve godine otišla ocu u Beč, da je docnije primio pismo o smrti
svoga jedinog deteta. Da je dugo, čitavu godinu dana živeo u
potpunom očajanju, posve blizu samoubistva, da je u dugim
noćima naišao na knjige koje su mu donele prvo olakšanje, da je
preko tih knjiga stupio u vezu sa dvojicom drugova koji su ga
najpre primili sa uvredljivom hladnoćom (ili tako se bar njemu
činilo), a docnije, malo-pomalo, sve srdačnije, sa sve više
poverenja. Da je u tim razgovorima našao dalje olakšanje i
najposle, ono osnovno poštovanje sebe bez kojeg je život bio
nemoguć, iskreno i pravilno objašnjenje i svih svojih postupaka
i svih lomova i besporedaka oko sebe. Da je u tim razgovorima
igrala veliku ulogu rečenica: »a kad jednom dođe
24 — Kuća na osami 369
 taj dan ...«, i da je sve ovo što se sada dešava sa njim samo
izvršenje moralne obaveze koja potiče iz tih razgovora ...
Du-uuu, du-uuu, zagrmeše ponovo topovi, tri, četiri. Istim
redom odgovoriše eksplozije negde kod Dunava. Petar susrete
radnikov pogled, ali odmah nastavi svoju misao:
Da, zna samo da »ide da se stavi na raspoloženje«, to je
tako jasno i prosto i prirodno, iako ne zna tačno kome ni zašto
ni kako. Ali zna da će tako učiniti i da će to biti dobro. A sve
ono ostalo, što je nekad izgledalo kao planina preko koje nikad
neće živ preći, sve je spalo s njega u dugoj patnji, malo--
pomalo: i sramno proleće 1941. godine, i jedno, ludo ženino
bekstvo; čak i žalost za detetom se preobrazila u njemu. Svega
se oslobodio.
»Oslobođenje«, kaže on poluglasno, a njegov sused ga
samo gleda onim krupnim očima koje su potpuno izgubljene u
službi opreza. »Oslobođenje!« Kao u potvrdu toga, Petar istura
malo glavu pored dovratnika i vidi u dnu ulice još zelen
Kalemegdan.
Da, život je moguć. To jasno oseća iako u svakom sekundu
može poginuti od jedne od ovih gadnih, poslednjih granata, kao
što mu to jasno pokazuje strah koji mu steže stomak i koji čita u
iskolačenim očima mladog radnika. Pa ipak, život je moguć,
bogat i pun smisla. I nikad nije bio ovako blizu, razumljiv i
moguć kao sada. Eto, to zelenilo što se nazire, to je Kalemegdan
sa terasama, obraslim padinama, stazama. Tu ima mesta za nove
terase, za velike zgrade, škole, zavode. Tu će biti i lepih žena i
zdrave dece. A tu, na ušću dveju velikih reka, u čudnoj saradnji
svetlosti i vlage, sve brzo raste i dobro napreduje, trava, drveće i
deca. Sve će to porasti, u zdravlju, u dostojanstvu ili bar u
dobroj odbrani od bolesti i sramote. Biće to snažni, prirodni
mladići, opaljeni suncem, rastureni po svetlim spavaonicama,
laboratorij ama, čitaonicama.
370
nemilosrdno brzi na smeh, do nesnosnosti živahni, uvek
spremni na igru, stvoreni da rade i stvaraju druge ljude, još bolje
i jače od sebe, a ne da sramno beže i ludo ginu. Da, život je
moguć, svestan život...
Opet grunuše dva topa, pa treći, pa četvrti. Petar je hteo da
broji, kao i ranije, eksplozije granata. Cuo je samo prvu i drugu,
a odmah zatim nastade tu iznad njegove glave strahovit tresak,
pa lomljava i padanje teških komada drveta, zida i stakla.
Mladi radnik pade na kolena, dočeka se na ruke i leže kao
bezoblično klupko na zemlju, a Petar se samo pripi leđima uz
vrata, štiteći podlakticom leve ruke oči i lice. Pred njih i svuda
oko njih, sve do polovine ulice, par'ale su cigle, staklo i komadi
drveta. Udarala su ga samo sitna parčad maltera. Mirisala je
krečna prašina.
Kad se lavina smiri, Petar diže ruku sa lica. Pogleda niza
se. Bio je sav beo, a do njega kao siva humka leži radnik, ali
već diže glavu, gleda onim opreznim pogledom oko sebe i
polako se ispravlja.
^etar oseti da ga je strah napustio neprimetno kao sto je i
došao, a da ga muči nestrpljivost i briga da neće na vreme stići
do visoke kuće kod Kale-megdana. I odmah se otkide od kapije
i krenu oprezno ali odlučno pored Univerziteta, između opa-
ljenih greda, ruševina i žica, zaklanjajući se kao kakav iskusni
vojnik i kao čovek koji ima ozbiljnu obavezu i hita »da se stavi
na raspoloženje« na određenom mestu u određeni čas, za
određeni posao.
25*
371
. O STARIM I MLADIM PAMUKOViCiMA
(odlomak)
Od onog avgustovskog dana kad su uz pucnjavu topova i
pušaka, a zatim uz zvuke vojne muzike ušle prve austrijske
trupe u Sarajevo, zaredale su novosti, promene i događaji, koji
su remetili i menjali dotadašnji život i u varoši i u pojedinim
porodicama. To je važilo i za Pamukovića kuću.
Još iste jeseni desi se veliki požar u Latinluku. To je bila
poslednja od velikih »jangija-« koje su periodično unesrećavale
Sarajevo, kao i kuga i kolera. Požar je i potekao iz Pamukovića
hana. Taj han se protezao od Latinske ćuprije pa sve do Curći-
luka. To je upravo bila jedna gomila zgrada, drvenih dućana,
štala i ostava, sabijena oko starinske ali tvrde zgrade hana i
povezana sa njom zapuštenim, blatnim avlijama i vlažnim
perdama. Istina, ostala je neoštećena Pamukovića magaza u
Curćiluku kao i njihove dve velike kuće u Cumuriji, na drugom
kraju Latinluka. Ali taj udarac je bio velik, iako se stvarni
gubitak krio, jer ga u onoj opštoj zabuni i nesreći, gde je do
košulje pogoreo toliki svet, niko nije mogao tačno da odredi.
Svakako, nekoliko meseci posle toga požara umro je stari Petar
Pamu-ković, ćutke i muklo kao što je i živeo. A idućeg proleća
iznenada se razboleo i za nekoliko dana izdahnuo i srednji od
braće Pamukovića, Stjepan. Kako nije imao dece, njegova žena
je odmah napustila kuću i otišla u rod. Ostala su dva brata,
Nikola,
372
oženjen i sa jednim muškim đetetom koje se rodilo uz samu
okupaciju, i mlađi brat Filip, još momak. Inače, kuća je bila
puna ženske čeljadi. Tu je bila stara Pamukovićka, pa Nikolina
žena Nevenka, pa dve neudate sestre. Mila i Ana, pa tetka Anđa,
pa još neke dalje rodice i sva ženska posluga, mnogobrojna kao
što je bila u najboljim vremenima.
Idućih godina život se u toj kući nastavio, naoko
nepromenjen. Pamukovići su radili i trgovali, ali zgarište
njihovog hana stajalo je onakvo kakvo je osvanulo sutradan
posle velikog požara. Prvi veći nesporazum između braće i
porodio se u pitanju toga prostranog zgarišta. Iz meseca u mesec,
iz godine u godinu nove vlasti su ih terale da to zemljište raskrče
i da na njemu zidaju prema novim propisima ili, ako to neće, da
ga prodaju. Braća se nisu mogla da saglase. I tako je stvar stajala
sve dok se nisu našli pred eksproprijacijom. Tada se, posle
burnih scena, koje su se, kao sve što se dešavalo kod njih,
odigrale između četiri zida, sa starom Pa-mukovićkom kao
jedinim svedokom, rešiše na prodaju. Otada se počelo otvoreno
o Pamukovićima govoriti kao o nesložnoj kući i načetom imetku.
Ni 0 upotrebi novca koji je dobijen od prodaje braća se nisu
mogla da slože. I to se znalo i primećivalo. Uopšte, kao da je ona
velika »jangija« unela neku trajnu svetlost u sve stvari u
Sarajevu; nov život, koji je sa svakim danom sve više osvajao,
nije dopuštao ni poslovnih ni porodičnih tajni ni kućnog šapata,
sve se odnekud saznavalo i pretresalo i sve je odmah postajalo
predmet razgovora. Gubio se dreAmi, osveštani respekt u kome
je do tada uvek sahranjivano sve što je neskladno, ružno i štetno
bilo u gazdinskim kućama. Ono što su oni ne samo od sveta
nego i sami od sebe i jedan od drugoga krili sada je kružilo po
kafanama i ćepencima. Navalio neki nov, nemilosrdan život pod
kojim su se otvarali svi tefteri i obelodanjivalo i ono što nikad
nije kućnjeg
373
 praga prelazilo. A to Pamukovića kuća i njihov način života
nisu mogli da podnesu.
Znalo se da braća ne govore, da ni u jednom poslu ne
mogu da se slože, da ne ručavaju zajedno i da se ni na
zajedničkoj večernjoj molitvi ne nalaze. A to je braću još više
razdraživalo jednog protiv drugoga. Sve se to znalo, ali sve to
nije moglo da objasni toliku i tako šlepu mržnju kakva je sa sva-
kim danom sve više rastavljala braću.
Oni su bili istog stasa i uzrasta i uopšte su ličili jedan na
drugog kao dve polovine rasečene jabuke. Obojica su bili
savršeni izdanci Pamukovića loze. Stariji, Nikola, bio je već
počeo da se goji i da biva još povučeniji i mrgodniji nego što su
Pa-mukovići već po prirodi. Ali inače, sve isto: hod, govor,
pogled. Plave oči, ledene i sjajne, fina usta koja se retko
otvaraju, jaki brkovi i oštre obrve, bujna kosa, sa večito
nemirnim Pamukovića čuper-kom na temenu.
I ta dva toliko slična čoveka, upućeni jedan na drugog, jer
je Pamukovića kuća sad na njima počivala, nisu se mogli ni u
čemu složiti, nego su se na svemu sukobljavali, u svemu
odbijali i uzajamno trovali mržnjom bez granica. Oduvek je
toga bilo u ovoj kući. Mlađi su mrzeli starije, stariji gonili mla-
đe, ali je to prolazilo s godinama, a dok bi trajalo potrpavalo se
onom naročitom veštinom i urođenim dostojanstvom koje su
Pamukovići imali. Uvek su stariji nastojali da »lome« mlađe
svojim besmislenim i teškim tiranisanjem a mlađi odgovarali
svojim isto tako besmislenim i upornim prkosom. I uvek su se
stariji ogorčeno čudili kako to da se mlađi ponašaju prema
njima isto onako kao što su se oni ponašali nekad prema
starijima, a mlađi besneli protiv tiranije i samovolje starijih,
spremajući se da isto tako tiranišu i »lome« svoje mlađe, kad im
dođe red. Ali ovo što se dešavalo između Nikole i Filina izlazilo
je iz toga starog reda stvari i po silovitosti i po
374:
dužini trajanja prevazilazilo sve što se znalo i pamtilo. A
izmenjene prilike koje je stvarala austrijska okupacija ubrzavale
su te sukobe i činile ih sve češćim i sve neizbežnijim.
Nikola je i kao momak i prvih godina braka pio teško i
silovito, više i češće nego što je to obično bio slučaj sa
Pamukovićima dok su mlađi. Zlostavljao je ženu Nevenku, koja
je kao sirota dunđerska kći i inače bila rđavo primljena i jedva
trpljena u toj kući. Sada, otkako mu se rodio sin, Nikola je pre-
stao da se opija, počeo da bolje gleda ženu i da naglo i
grozničavo štedi i stiče. Filip, koji je još pred godinu-dve dana,
zajedno sa ocem i starijim bratom, pokojnim Stjepanom,
osuđivao Nikolu zbog pića, skitnje i troška, počeo je sada
odjednom da se opija i da rasipa vreme i novac. A to Nikola
sada nije mogao da podnese, razume ni oprosti. Sto je najgore,
kad je on u svoje vreme provodio takav život, tada se pilo po
privatnim baštama, po zatvorenim banskim sobama ili
drumskim mehanama izvan varoši, a sada se pije po novim
kafanama koje su otvorene usred varoši, naočigled celog sveta
koji svakom broji čaše i zalogaj. Na Varoši je otvorena kafana
»-Orijent« u kojoj je svirala češka muzika (»Damenkapelle«) i u
kojoj su sarajevski mladići iz boljih kuća saznavali sa
udivljenim zadovoljstvom da se ono što se nekad radilo skrovito
i sa snebivanjem može sada da čini javno i sa ponosom. Tu je sa
ostalim gazdinskim sinovima često provodio noći i Filip. A već
sutradan znalo se u čaršiji dokle je ko ostao, koliko je potrošio i
gde je osvanuo. Ti su glasovi odmah dolazili i do Nikole i
dovodili ga do besa i ogorčenja, jer čovek je obično najstroži
prema poroku kome je i sam u mladosti služio. To je izazivalo
sve češće sukobe između braće, koja su se i inače zakrvavljeno
gledala.
U poslovima isto neslaganje, ista netrpeljivost i isto
odsustvo svake volje za dogovorom i spora-
375
 zumom. Filip je hteo da se u poslu vođi računa o novim
prilikama, da se radnja modernizuje i posao proširi i postavi na
nove osnove, da se ne beži od kredita koji se sada nude na sve
strane. Nikola je znao samo da dug nije još nikoga obogatio i da
je stara mušterija najbolja mušterija. Pri tome je nesumnjivo
igrala ulogu i urođena želja za mirovanjem i strah od novosti i
promena, koji su se kod svih Pamukovića već u ranim godinama
javljali, ali još više duboka lična mržnja prema ovome bratu od
koga su svi ti predloži dolazili. Zbog te mržnje, on je odbijao i
najprirodnija rešenja i najrazumnije predloge samo zato što su
dolazili od Filipa. Zbog toga je stvar sa prodajom zemljišta
posle požara prošla tako rđavo i zbog toga je novac, dobiven od
prodaje, tako nerentabilno upotrebijen. Tako su prolazili meseci
pa godine a Pamukovići niti su mogli da se prilagode prilikama
koje su stvorene novim državnim granicama i novim načinima i
putevima trgovine, niti su uspevali da održe staru mušteriju i
ranija tržišta. Svaki od braće je vukao na svoju stranu i njihove
snage su se potirale.
Međutim vremena su se menjala naglo. U čar-šiji su počeli
da se javljaju novi ljudi, Hercegovci, Dalmatinci, mladi,
preduzimljivi, naoko skromni i beznačajni. Oni su počinjali sa
malim i pretvarali se da na više i ne pomišljaju, ali su se njihove
radnje, u protivnosti sa njihovim recima i držanjem, iz godine u
godinu širile, njihove veze granale a njihov kapital uvećavao.
Oni su sa najvećim poštovanjem pristupali sopstvenicima starih
trgovačkih kuća, kao što su Pamukovići, pitali ih za savet,
ustupali im svuda prvo mesto i u isto vreme potiskivali ih pola-
gano i neosetno u poslovima. Pored toga počeli su da stižu iz
Austrije i Mađarske Jevreji i drugi stranci sa novim artiklima i
novim načinom poslovanja.
376
Šest godina su stvari išle tako u Pamukovića kući. U tom
vremenu Nikoli se rodila kći, pa još jedan sin. Njegova žena
Nevenka, koja je prvih godina mnogo prepatila od Pamukovića,
snašla se i navikla, kao da je potrebnom količinom patnje kupila
pravo da je Pamukovići, najposle, primaju kao svoje čeljade.
Nije više onako sitna i bleda, zgrčenih usta i plamenih očiju, kao
nekad. Raskrupnjala se, smirila, ne sklanja se ni pred kim, hoda
polagano i dostojanstveno, gleda pravo i jedva otvara usta pri
govoru, kao svi Pamukovići oduvek. Između nje i muža već
odavno nema reci ni sukoba. Taj odnos se ustalio kao dobre
terazije. Stara Pamukovićka, koja već godinama liči na
dostojanstvenu ruševinu, ne menja se više. Večno bolešljiva,
krupna i teška, kreće se po kući u svojim savršeno skrojenim
dimi-jama od teškog atlasa, sa košuljom od najfinijeg čerečeta,
uvek rastvorenom na velikim, uvelim grudima. Sad već ne može
da ide bez štapa. Taj crni štap od skupocena drveta, sa gumom
na donjem kraju, koji su joj sinovi nabavili iz Austrije, još uvek
upravlja kućom i kućevnim poslovima. Oba sestre su se najposle
udale. Toliko su probirale i odbijale prosca za proscem, dok nisu
obe počele da zalaze u godine a prosci da bivaju sve redi. Kad
su već izgubile svaku nadu da će naći prosca koji odgovara
njihovoj lepoti i imenu Pamukovića, udale su se iste jeseni, obe
u sitnije trgovačke kuće, jedna u Travnik, druga u Livno. Kad su
već morale udajom da se spuste, volele su da to ne bude u
Sarajevu, nego u tuđoj varoši.
I baš tada, šeste godine po okupaciji, a prilikom udaje
sestara i rasprave o njihovom mirazu, došlo je opet do velikog
sukoba između braće. Celokupan bilans, krajem te godine
pokazivao je da se, posle isplate sestrinog miraza, dosadašnje
stanje ne može dalje održati. I prihodi od čitluka koje su imali u
sarajevskom polju i kod Kiseljaka opadali su iz
377
 godine u godinu. Nijedan od braće nije hteo da ode i obiđe
zemlje i pregleda kako čifčije žive i posluju. Opčarani i ukočeni
uzajamnom mržnjom i nepoverenjem, oni se ni u tome kao ni u
svemu ostalom nisu mogli sporazumeti o podeli posla i tako su
puštali da sve ide kako ide.
Nekako između Božića i Nove godine došlo je do velikog
sukoba između braće, u koji se umešala i stara Pamukovićka.
Braća su se objašnjavala u jednoj odvojenoj sobi, prigušenim
glasom i kratkim izrazima, kako samo Pamukovići govore. Kao
kod svih njihovih ranijih pokušaja, stvarna sadržina razgovora
bila je samo povod, a mržnja suština razgovora. Već posle prvih
objašnjenja Nikola je zalupio tefter i nagnuo se prema bratu.
— Sta je? Sta hoćeš ti?
— Ti si ovde starješina. Tebe treba pitati, šta hoćeš
— Ja sam starješina koji se ne sluša i zato stvari i idu
ovako.
Tu Nikola udari dlanom po tefteru.
Mlađi brat je prkosno ćutao, ali stariji je, drhteći u sebi od
uzdržanog gneva, želeo da ga izazove da govori.
— Da, tako to ide, kad mlađi znaju sve bolje,
kad se troši na piće i muziku ono što se zaradi i
što se ne zaradi.
Filipu zaigraše tanki crni brkovi.
— O tome šta se zaradi i koliko ko zaradi možemo da
razgovaramo, ali o tome da pitamo druge a ne tebe i mene.
— Koga da pitamo? Kazuju ljudi i kad ih ne pitam. Naši
stari najbolji prijatelji počinju da nas žale i savjetuju. Eto, neki
dan mi fra Grgo kaže...
Filip napući usne i odmahnu rukom.
— Fra Grgo zna svoje poslove, ali u ovim stva
rima se ne pitaju popovi.
378
Nikola opet planu.
___ A, tako? Jesu li te to naučile one nemske
muzikantice?
— Ne mora mene niko da uči. Imam ja oči u
glavi.
— Vidim kako imaš i kud te tvoje oči vode.
— Kud me vode da vode. Ti ne moraš za mnom. Nismo
vezani.
Filip je i ranije pominjao mogućnost deobe, a to je Nikolu
dovodilo do besnog ogorčenja.
— To je to, je li? Tuda si naumio. Smeta ti
ovo krova nad glavom i ova kuća koju nismo ni ti
ni ja kućili, nego naši stari, groš po groš, ćerpič po
ćerpič. Svakakvi su bili i svaku su nevolju trpili,
ali o diobi nisu nikad govorili. A u tebe je ušao đavo,
onaj repati, da razbije iznutra ono što nije nikako
mogao spol ja da rasturi.
Filip odmahnu prezrivo rukom. Nikola, koga je to prezrivo
i nasmejano držanje dovodilo do sve višeg besa, skoči.
— Ali nećeš što si naumio! Nećeš, Filipe; preko
mene živa. I prije je među nama bivalo takvih izro
da, potvora i erežija, ali smo ih uvijek izbacivali
i slali u pako odakle su i došli. Ne, nećeš, Matane!
Matane!
Zapenjen i pocrveneo, nakostrešenih obrva, Nikola je bio
skočio i, stojeći nasred sobe mahao pesnicom prema mlađem
bratu, koji je samo grickao brk i drsko ga gledao.
I ranije je u prepirkama između njih padalo Matanovo ime.
To je bio njihov stric, onaj najmlađi od braće koji je, pošto je
unesrećio mladu sluškinju Jelu i inače u svemu došao u sukob sa
svom braćom, uzeo svoj deo i otišao u svet da se nikad više ne
javi. Jela je i dan-danji živela u njihovoj kući, prestarela i
bolešljiva, kao neki član porodice, odana kući do smrti, a
Matanu se odavno zameo trag, i ime mu se pominjalo samo još
u ovoj bratskoj svađi.
379
 u tom trenutku u sobu je dobauljala stara Pa-mukovićka i
stala da zaklinje sinove da ne rasturaju kuće i da nju ovako staru
ne sahranjuju pre vremena.
— Njemu ti to kaži — pokazivao je Nikola, još uvek
crven, na brata, koji je sedeo bled i nepomičan.
— I njemu i tebi kažem. Samo gledam kako nam se kuća
osipa i dušmani raduju. Samo vas gledam kako ste ustali na
svađu kao cigani. Ali nije ovo čerga, da se prenosi i dijeli, nego
krvavo imanje Pamukovića kome ni Turčin ni dušmanin ni sami
naši grijesi nisu mogli ništa, nego ste sad vi nasko-čili da ga
rasturite. Ali mlijeko će ga moje prokleti ko u ovo dirne.
Tu stara udari snažno i muklo svojim štapom o pod.
— Moja hrana će vas saprijeti i svi naši grobovi
na Carini. Jeste li čuli? Kad ne stičete, vi bar ne
rasturajte. I čuvajte se majčine suze, jer će vas
goniti do groba, do u sedmo koljeno. Jeste li čuli?
Nikola je pobožno stajao slušajući kletvu, a Filip je i dalje
sedeo i grickao brkove, bled i sa prezrivim izrazom na licu.
A stara je, zaboravljajući svoju nemoć vitlala crnom
štakom iznad njih i gnevno kolutala velikim, okruglim očima
bez trepavica, vičući svoje kletve nekim snažnim, muškim
glasom.
Najposle, Nikola izvede staricu kao trošnu i veliku svetinju
iz sobe.
Dosta se takvih i sličnih scena ponovilo dok je došlo do
potpunog i otvorenog raskida između braće. Stari prijatelji kuće
Pamukovića morali su da posreduju. Fra Grgo, sarajevski paroh,
pa Hadži Ivo Li-vaić, starinsko kumstvo, pa dr Kečet, kućni
lekar i davnašnji prijatelj. Svi su se njihovi saveti i predloži
razbijali na neobjašnjivoj i nesavladljivoj mržnji među braćom i
naročito na tvrdoglavstvu mlađeg Pamukovića. Svima je bilo
jasno da je Filip zamrzio
380
ne samo brata, nego kuću Pamukovića i red i način života koji
ona nameće. To je znatno slabilo njegov položaj i s vremenom
okretalo sve ukućane i prijatelje protiv njega, iako je inače
svakome on lično bio miliji i prijatniji nego Nikola. Poslednja
koja ga je, s bolom, napustila i prešla na Nikolinu stranu bila je
stara Pamukovićka. Ali drugačije se nije moglo. Nikola je
branio kuću i život onakav kakav je, a Filip je bio zadro ludo i
bezobzirno u mržnji na sve što je Pamukovića, koja je ličila na
samouništenje. Sve je rede dolazio kući. Hranio se po kafa-
nama, noćivao kod drugova. Neoprezno i otvoreno je govorio
da će se ponovo roditi kad okrene leđa očinskoj kući i svemu
što ga za nju vezuje. Jogunast i nestrpljiv, on se na kraju
zamorio da se nosi sa bratom i pomalo sa celim svetom i pristao
da mu se sada isplati jedan manji deo onoga što mu pripada, a
ostalo da prima kao rentu za određen niz godina. Njemu se
žurilo, a ko žuri taj u ovim poslovima uvek r davi je prolazi.
Početkom maja meseca, sedme godine po okupaciji, Filipu
je isplaćen njegov deo (Nikola je sa velikom mukom smogao taj
novac) i on je mogao da ostvari svoju najveću želju i da »sve
napusti«.
U rano jutro, pre pet sati, toga majskog dana stajao je pred
Pamukovića kućom, sa strane Miljacke, opremljen konj koga je
držao momak Marijan, bunovan i uplašen ovim što se dešava.
Oprema na konju je bila putnička: nabubrile bisage, u terđahu
smotana serdžada i sa njom kabanica od crne mušeme. Iz kapije
je izišao bled i namrgođen Filip. Zudno je dopušio kraj cigarete
i onda ga bacio daleko od sebe. Zatim je pregledao pažljivo
kolan i lako se popeo na mirnog vranca. Na njemu su bleštale
tozluke i jandžik od nove kože. Premetnuo je korbač iz leve
ruke u desnu, odmahnuo nemarno Marijanu i ošinuo konja.
— Ajde!
382
 To je bilo sve što je rekao. (»-Nit se prekrsti nit reče: Bože
pomozi«, govorio je docnije Marijan njišući tužno glavom.) I
odjahao je žustro niz obalu Miljacke, kao da tone u njoj. S leđa
mu je izgreja-valo sunce.
Marijan je gledao još jedno vreme za konjanikom a zatim
je pogružen ušao u kuću u kojoj su svi, od najmanjeg do
najvećeg, bili potreseni odlaskom ovoga mladića, iako niko nije
izišao da ga isprati i pozdravi na rastanku.
Zaključana u svojoj sobi, stara Pamukovićka se gušila od
plača i savijala u grčevima, osećajući kao fizički bol da joj se
kuća krnji i osipa. Isto tako zaključan i neispavan sedeo je
Nikola u svojoj sobi, sa izgledom na Miljacku. Cuo je konjski
bat pred vratima, ali nije prišao prozoru. Od ponoći on ne spava,
nego puši u mraku i razmišlja i sastavlja krajeve zamršenih
poslova koji sada dvostrukom težinom počivaju na njemu, i
jedino na njemu. Teško mu je, jer ne vidi izlaza. Kao jedino
olakšanje, za sada, očekuje da umuknu glasovi pred kapijom i da
onoga dole nestane zauvek. U sobi do njegove spavala je žena
mu Nevenka, sa decom. Upravo spavalo je samo ono dvoje
mlađe. Nevenka sama, odavno budna, mislila je kao i svi ostali
na Filipov odlazak. Prvih godina dok se, potisnuta i ponižavana,
mučila u ovoj kući i smrtno mrzela Pamukoviće i sve što je
njihovo ovaj dever, tada još dečak od petnaest godina, bio joj je
nešto bliži, jer je oduvek odvajao od ostalih. Ali kako se s
godinama prilagođavala njihovom životu i kako su je oni sve
više priznavali za svoje, ona je prirodno odavno bila prešla na
njihovu stranu i u sukobu dvojice braće pomagala muža u
svemu, iako Pamukovići, oni pravi, »-rođeni«, nisu mnogo
marili da im se tuđa kost suviše mesa u njihove stvari, pa ma
koliko da su se između sebe krvili i mrazili. Osuđivala je,
razume se, devera, ali jutros nije mogla da misli bez suza na
njega, seća-
382
jući se sa kakvim uporstvom, veselnik, oduvek srlja u svoju
propast. Pored nje je bio budan i stariji dečak, Petar. Misleći na
Filipa koji upravo odlazi, ona drži ruku na dečakovom temenu.
Dečaku je osma godina i još od lane ide u osnovnu školu u
Ferhadiji. On je plav, dobro razvijen. Nema ničeg od majke na
sebi. I Nevenka je toliko puta uzdahnula, gladeći mu uzalud
onaj oštri i nemirni svrdao kose na temenu, koji se ničim nije
dao izgladiti.
— Pamuković! Po sto puta Pamuković!
I dečak je odavno budan. Odlazio je nekoliko puta do
prozora i propinjao se na prste ne bi li štogod video na ulici. Sad
svaki čas pogleda majci u lice, tražeći objašnjenja onome što se
dešava u kući. Kad se izgubio konjski kas i zalupila vrata za
Marijanom, Nevenka je klonula na jastuk, a dečak, jednako
zagledan u jednu tačku pred sobom jedva rastvarajući usta,
upita, kao u snu:
— Sto amidža ide?
— Ide, sine; ima posla.
— A hoće li se vratiti? I
— Hoće, hoće.
— Zbilja, hoće?
■— Ama, kad ti ja kažem.
Da bi prekinula dalja pitanja, majka ga privuče k sebi,
zagladi mu kosu i zaturi glavu unazad. U plavim, hladnim očima
dečakovim odražavala se svetlost jutarnjeg neba. On se umiri i
leže kraj majke, ali posle nekoliko trenutaka ponovo podiže
glavu:
— Je li, mama, u koga će amidža da spava?
— U hanu, dušo.
»U hanu«, ponovi dete tihim, otegnutim glasom i zagleda
se opet u daljinu, kao da je tamo negde našlo ponovo tačku u
koju je gledalo maločas.
U drugom krilu kuće, u prizemlju, sedela je isto ovako
budna Jela, najstarija i glavna sluškinja. U stvari ona je već
odavno nešto kao član porodice;
383
upravo, i više i manje od toga. Više, jer je znala bolje šta kući
treba i zadušnije za nju radila celog života nego ma ko od
ukućana »rođenih« ili pridošlih. Manje, jer je pored svega toga
ostala sluga, bezlično stvorenje koje je svakome potrebno i ko-
risno a na koje niko ne misli kad mu ne treba. Ona je danas
najstarija u ovoj kući. Uzeli su je kao malu devojčiču, siroče, da
služi. To je bilo pre pedeset godina, jedna manje ili jedna više.
Još nije bilo rođeno nijedno od ove dece što su sada poudata i
poženjena. Nije bila još ni dovedena ova stara Pamu-kovićka.
Kućom su tada vladali ded i baba, stara Dada, koja je bila
'rišćanka kao devojka, i Nikola Pamuković, Djedo, po kome je
ovaj sadanji Nikola i dobio ime. To su bili zmajevi, a ne ljudi,
čudovišta od tvrdičluka, nemilosrdne strogosti, dobre pameti,
finoće i gospodstva. Jela ih se i danas seća samo kao viših bića
koja čovek uvek gleda sa strep-njom, izdaleka, i vidi ih samo
nejasno, kao kroz oblak. Pokojni Petar, otac ovih Pamukovića, i
mlađi brat mu Matan bili su momci već, ali su strepeli, ne zna se
da li više od oca ili od majke. Petar se rano oženio, ovom
sadašnjom starom Pamukovićkom i radio je poslušno uz oca, ali
mlađi brat Matan udario je u stranu. Pokoravao se i ćutao, ali je
ćutke prkosio i mislio svoje. Taj Matan je bio i njena sudbina.
Počeo je da pije i izlazi kriomice od roditelja. Jedne noći upao je
na prevaru u njen sobičak — i sad tu spava jedna od devojaka —
i slomio je. To danas ne živi više uopšte u njenom sećanju, ni
kao reč ni laka senka, ali tada, tada je bilo kao da je planina na
nju pala. Posle je došlo što je moralo da dođe: plač, sramota,
pobačaj i duga bolest. Pamu-kovići su i nju i sve to zajedno uzeli
kao svoju stvar. Kao da je umrla jednom pa na drugom svetu
našla svoje mesto, ona je otada živela u ovoj porodici kao
dobrovoljan rob i dobar duh kuće. Znala je bolje nego iko od
njih šta kome treba i šta se
384
kada radi. Tako je i ostarela i dočekala, evo, već i četvrti
naraštaj. Ona ne zna više kad je došla u ovu kuću i ne pomišlja
da bi mogla iz nje izići. Njen život, to je život svih Pamukovića
zajedno. Ona ih ne razaznaje i ne izdvaja, nego ih gleda kao
reku sa kojom se nosi od postanja. Rađaju se, udaju, žene,
boluju, umiru; i uvek ih ima i svi su jednaki.
A jutros kad budna i zabrinuta osluškuje glasove na kapiji,
ona se priseća onoga drugog, ali sasvim nejasno, sasvim
nejasno. I to se ne seća zla koje joj je naneo ni svoje muke i
sramote čak ni njegovog lika, nego samo njegovog odlaska.
Bilo je prošlo možda pola godine. Ona se bila vratila iz
sarajevskog polja, gde je pobacila, ali je ležala teško bolesna u
svom sobičku. U kući se dešavao jedan od onih muklih lomova
koji s vremena na vreme potresaju njome. Sa Matanom se više
nije moglo. Dogorelo je. On je tražio svoje i spremao se da ide u
svet. Sukobi su trajali nedeljama. Najposle, otac ga je prokleo.
Majka nije htela, iako ga je osuđivala, jer se sam osuđivao svim
onim što je govorio i radio. Neću, govorila je, da ga kunem, jer
mi je pod srcem ležao, kao i ostali, a ne pomaže da ga blago-
siljam. Nesrećniji nego što je ionako ne može biti. — I tako je
jednog jutra otišao isto ovako kao što ovaj odlazi u ovom
trenutku. Ona više ne zna koje je doba godine bilo ni kako je
izgledao — sve je to magla u njenom sećanju, gde i inače svi
Pamukovići liče jedan na drugog — ali joj se odnekud čini da je
bilo ovako kao sada. Sveže jutro. Tišina u kući. (Stari
Pamuković, Djedo, bio je zaprijetio da Matana niko ne srne
ispratiti, a ko se usudi da pomoli glavu samo, može da ide s njim
zajedno.) Pred kapijom, ovom istom, od strane Miljacke, konjski
bat i promukli glasovi. Da, otišao je, i nikad više. Kazivali pu da
je u Americi negde, ali glasa od njega nije nikad niko primio.
Dok je Djedo živeo, bilo je zabra-
25 — Kuća na osami 385
njeno da se pomene Matanovo ime, a posle je i od sebe
izbledelo i zaboravljeno.
Tako je onda onaj otišao, pre četrdeset i nešto više godina.
To više nije ni uspomena, nego podatak, jedan od podataka o
sudbini Pamukovića. Ali ovo sada je boli. Ovoga zna i kad se
rodio i kako je rastao. Jer, na njenim rukama je odrastao. Bio je,
naravno, isti kao i svi Pamukovići, ali nešto mekši, darežljiv,
prek i velikodušan. Rastao je čist i prav kao devojka, ali kad je
dorastao, skrenu odjednom u stranu, kao da ga neko za ruku
povede. I evo ga gde odlazi kao poslednji i najnesrećniji.
Javi se zvono sa crkve iz Gornjeg Latinluka. Jela ubrisa
nevidljivu suzu i brzo izmoli Pozdrav anđeoski, pa poče da se
steže i opasuje onim svojim pojasevima i šalčićima, koje je i leti
i zimi nosila, i da se sprema na dnevni posao.
Posle Filipovog odlaska svi u kući osetiše mir i prazninu i
u isto vreme onu vrstu olakšanja koju čovek oseća, dok leži,
posle teške operacije. I u poslovima se osećalo da ih jedna ruka
vodi; nisu se širili ni napredovali, ali su tekli mirnije i pravilnije.
U stvari to je bilo sužavanje i ograničavanje dosadašnjeg rada i
po vrstama robe i po krugu mušterija. U isto vreme, zavisnost
Nikolina od starog Livaića i njegovih sinova postajala je sve
očiglednija. Ali to je ipak značilo neko rešenje i bar privremeni
izlaz, koji je bilo nemoguće naći dok se pitao i Filip, koji je
»derao visoko« i nije hteo ničije pomoći, a sam nije umeo da je
nađe.
Nikola je sav legao na posao. Postao još ćutlji-viji i
povučeniji. I njegova spoljašnost naglo se menja. Pognuo se u
pasu i savio u kolenima pri hodu. Počeo da sedi na
slepoočnicama i u brkovima, iako je tek lane prešao tridesetu. U
kući je sve blaži i tiši. Po svemu, i po izgledu i po navikama,
počinje
386
naglo da liči na svoga oca, pokojnog Petra Pamukovića.
Nevenka je bremenita, četvrtim detetom. Lako nosi, vedra
je i okretna. Ona se već u svemu izjednačila sa Pamukovićima.
Kako je stara Pamukovićka sve slabija i nepokretnija, sada
stvarno Nevenka upravlja kućom, iako brižljivo pazi da u svemu
priupita svekrvu, koja naravno uvek odobrava, tako da sve biva
onako »kako Nevenka kaže«. I muž je sve blaži i mekši prema
njoj. Posle večere, kad deca odu da spavaju, voli da posedi s
njom. Nije da bogzna šta razgovaraju, govore kratko, malo i
samo najobičnije stvari, ponajviše o deci, ali sede jedno prema
drugom i zajedno se odmaraju.
Deca zadaju Nevenki i posla i brige. Četvrto je na putu.
Ono najmlađe se sporo otima. Devojčiča je slabačka. Njena
velika radost i velika briga je najstariji sin, Petar. Zdravo i
pametno dete samo suviše osetljivo. O njemu Nevenka
razgovara često sa svekrvom, koja ga takođe nadasve voli i
odvaja od ostale unučadi. Prepričavaju neobične, starački mudre
stvari koje je dečak rekao ili šta je učinio u nekom od nastupa,
nerazumljive osetljivosti ili samovolje. I smeju se i zabrinjavaju
i pitaju, šta je u tom detetu, i je li na dobro ili na zlo. I ne igra se
kao ostala deca. Nije nimalo sebičan, kao što su često deca. Od
svoga daje i popušta u svemu dok je u kući, ali na ulici i pri igri,
pred svetom i pred tuđom decom, neće da vidi ni brata ni sestre,
okreće od njih glavu kao da ih ne poznaje. Ninošto neće da vodi
brata sa sobom kad iziđe na ulicu, među decu. Neće da učestvuje
u igri u kojoj mu je i brat. Izbegava na sve načine da se zajedno
s njim vrati kući. Iz početka je to prolazilo nezapaženo, ali s
vremenom su počeli da primećuju svi. Jednog dana je devojčica,
kojoj su bile četiri godine, izišla slučajno sama nred kapiju i
pošla nekoliko koraka niz Cumuriju. Naišla su kola natovarena
senom, zakrčila
24*
387
ulicu i devojčiča je počela glasno da plače. Petar, koji je u tome
trenutku nailazio iz škole, prošao je mimo male okrećući glavu
od nje. Prolaznici su sklonili dete. Neko je viknuo za njim:
— Ej, ti mali Pamukoviću, što ne skloniš sestru,
bolan? Uzmi je za ruku pa vodi kući.
On je zakrenuo glavu i pocrveneo, mrmljajući da mu to
nije sestra. I namerno nije ušao u kapiju, nego je zašao za ugao
rođene kuće, praveći se kao da produžuje put niz Miljacku.
Prolaznici su uveli devojčicu u avliju. Mati, koja je videla jedan
deo ovoga prizora, bila je neprijatno iznenađena. Kad je dečak
došao kući, uzela ga je preda se i zapitala kako je mogao da
prođe mimo sestrice i da joj ne pomogne. On pocrvene. Gledao
je preda se i ćutao. U njoj se podiže gnev i neko naročito
ogorčenje; uhvati ga za peševe na kaputiću, privuče bliže i
strogo pogleda.
— Govori! Kako si mogao kazati da ti ono nije
sestra i proći pored nje kao pored turskog groblja?
On je ćutao. Majka ga gnevno protrese.
— Govori, kad ti kažem! Ko te naučio da se
onako gadno i budalasto ponašaš? Kako si mogao?
Govori!
— Stid, stid . .. me je bilo — promuca dečak.
Majka ga odgurnu blago i prekorno.
— Idi, budalašu! Koga te stid? I čega te stid?
Tvoje braće i tvoje sestre. Istjeraću ja tebi te mušice
iz glave.
Večerao je jecajući, ali je otišao da spava ne rekavši nikom
ništa.
Kad ga je sutradan baba kao obično milovala, dajući mu
slatkiše, Nevenka je, u prolazu, kazala prekorno:
— Nemoj da ga maziš, jer nije zaslužio.
Starica je jače privukla k sebi dečaka i stala
da mu tepa kako je on, naprotiv, dobar i zlatan, kako će biti još
bolji i uvek voleti svoju babu. Tada
388
se dečak otrgnuo, ispravio i rekao svečano i neprirodno:
— Baba, ja vas volim sve. Tako mi Boga, volim
vas. A mama ...
Nije mogao dalje. U očima su mu sjale suze.
Starica ga je odmah ukorila što se zaklinje Bogom, kad to
dobra deca ne rade i kad ni od koga u kući nije mogao takvu
zakletvu da čuje, a zatim ga je pomilovala po glavi, uveravajući
ga da mu veruje i bez zakletve i da i treba da voli sve svoje.
Posle, uz crnu kafu, Nevenka i stara Pamuko-vićka sve su
to prepričavale, tražile objašnjenje za dečakove izraze i
postupke, koji su bivali sve čudniji.
— A, ćerko — tešila je stara snahu, — davno su kazali da
mrtve duše progovaraju iz djece.
— Ja ne znam šta iz njega progovara i na što ovo sluti —
odgovorila je zabrinuto majka.
— Na dobro, akobogda, na dobro ■— uzdisala je stara.
Ali Nevenka je sve pažljivije posmatrala dečaka.
Prošla su tri meseca od odlaska Filipova. Jednog jutra, vrlo
rano, Nevenka je čula dečije glasove pred velikom kapijom koja
se sa potmulom jekom čas zatvarala čas otvarala. Pogleda s
prozora i vide Petra kako se igra sa jednim dečakom. Bio je
veliki raspust i taj njegov drug, neko sirotinjsko, lepo i dobro
dete, dolazio je kod njih svakog dana i ostajao i preko ručka.
Nevenka obrati pažnju na njihovu igru, u tako rani čas i na
neobičnom mestu.
Mali Petar je bio gologlav, ali inače čudno opremljen. Oko
listova je omotao neke krpe, kao tozluke; preko ramena je
prebacio neki star i izlizan jandžik, koji je našao negde na
tavanu. Jahao je na nekoj dugačkoj leskovoj pritki, koju je
zauzdao kanapom; u desnoj ruci je imao šipku kao korbač, a
levom držao uzde i pravio se kao da s mukom obuzdava konja
pod sobom. Na poluotvorenoj kapiji je stajao onaj njegov drug.
389
 Petar se ljutio, prekidao igru i davao drugom
mališanu vrlo ozbiljno svoja uputstva.
— Ne, nije tako. Ti si Marijan i ti nemaš ništa da
govoriš. Dodaješ mi samo stvari, stežeš kaiš na bisagama
i kažeš: »Srećan put, gazda Filipe!« I ništa vise. Jesi
razumio?
Mališan, neki dobar i poslušan dečak, ošišan do kože,
da mu se teme modrilo, zatvarao je kapiju, zatim je
otvarao ponovno i pomaljao se, sada kao momak Marijan.
Igra je, kao neka proba na pozornici, otpočinjala ponovno.
Petar je tapkao u mestu, izigravajući konja koji pod njim
poigrava i zatezao uzde na pritki pod sobom. I3ečak mu je
prilazio, držeći ruke kao da u njima nešto nosi,
otkopčavao zamišljeno bisage i opet ih zakopčavao. Za to
vreme mali Petar je jahao na svojoj motki kao na najbo-
ljem konju i visoko, neobično visoko uzdignute glave,
gledao negde niz Miljacku kud ga vodi put u svet. Mrštio
se od nestrpljenja. A kad je sve bilo na svom mestu, on
odozgo, sasvim odozgo baci samo jedan pogled na
tobožnjeg Marijana, odmahnu mu nemarno desnom
rukom: »Ajdee!« osinu pritku pod sobom i potrča niz
ulicu. Na temenu mu je stršio oštar pramen neposlušne
kose.
Onaj dečak, što je igrao Marijana, stajao je na kapiji
zbimjen, ne znajući kakva je njegova uloga dalje.
Sve je to gledala Nevenka, sklonjena iza prozora i
sve dotle kao zanesena. A kad se dečak izgubi iza ugla,
ona se trže; prođe je oštra jutarnja jeza. Dođe joj da viče
za njim. Sad joj tek postade potpuno jasno u svesti ono
što je videla. Uznemiri se, uplaši, skoči. Htede da potrči
dole pred kapiju, i tek tada se seti svoga stanja (bila je u
devetom mesecu trudnoće) i ostade u sobi, ali je ona jeza
nije napuštala.
Kad se, posle jednog sata, našla nasamo sa sinom,
položila mu je ruke na ramena i upitala ga kakva je bila
ono igra. Dečak je naglo pocrveneo i,
390
oborivši oči, ćutao. I na sva njena nastojanja da prizna i
kaže kakva je bila igra, on je samo ponovo crveneo i sa
suzama u očima gledao u stranu. U tom njegovom
držanju, koje se ponavljalo u svim sličnim prilikama,
Nevenka je nalazila nešto teško i uvredljivo po sebe i
zloslutno i opasno po dete. Ne moga vši izvući iz njega ni
reći, ona ga izgura iz sobe, uz prigušene prekore, i, ostavši
sama, zaplaka se, kako nije odavno.
Sva njena tokom godina stečena sigurnost gubila se u
tim trenucima kao da je nikad nije bilo. 2ena je plakala
gorko i beznadno, isto onako kao nekad, za prvih godina,
kad je kao prezren uljez i ne-rotkinja, drhtala pred
nerazumljivom, podmuklom surovošću svoga mladoženje
i svih Pamukovića bez izuzetka. Ovakvi nastupi dolazili
su u poslednje vreme često. Da li je to, možda, zbog
osetljivosti koju donosi trudnoća ili stoga što je dečak
naglo rastao i sve bolje pokazivao svoju ćud, tek ona je
sve češće imala osećanje da pored nje raste neobično Ui
stvorenje, tuđin i neprijatelj, i u isti mah najdraže i
najlepše što je imala i što će ikad imati u životu. To je njen
prvorođeni sin.
Sa starom Pamukovićkom nije vredelo govoriti o
tome, jer ona je uvek nalazila da sve mora dobro da se
završi, već zato što su u pitanju Pamukovići. Uostalom,
vreme je bilo da se govori o porođaju četvrtog deteta.
Krajem avgusta meseca i ono je došlo na svet. Bilo je
muško. Dakle, treći sin.
Mesec dana posle Nevenkinog porođaja došla je vest
o Filipovoj smrti. Umro je od kolere, u Hamburgu, gde je
došao da se ukrca za Ameriku. U kući je zavladala neka
stužena tišina, kao posle Filipovog odlaska iz Sarajeva. Za
Filipovu dušu služena je jednog jutra, vrlo rano, tiha misa
na koju su svi došli, pa čak i stara Pamukovićka. To je bio
Neven-kin prvi odlazak u crkvu, četrdeseti dan posle po-
rođaja. A to je bio i poslednji izlazak stare Pamu-
391
kovićke. Od tada je postala potpuno nepokretna. Bavila se
samo oko unučadi. Radi kućnog mira i napretka, krila je
žalost, ali je toga najdražeg sina, koji je, eto, umro mlad, u
belom svetu, >>u špitalju«, žalila kao da je jedinac. I od te
žalosti gubila je snagu i volju za životom koja je nekad
izgledala ne-iiništiva.
Inače, život je u kući tekao nepromenjen. Nikola je
isplivao, to se videlo krajem godine, bolje nego i jedne od
ranijih godina. Dobio je jednu liferaciju vune za vojsku. U
tome mu je pomogao i fra Grgo. Ni promet ni imetak nisu
više ono što su bili, sve je prepolovljeno i svedeno na
malu meru, ali se tu zaustavilo i nastavilo u tom novom
obliku da živi i da se kreće.
Zabavljena oko deteta koje je došlo na svet, Nevenka
se za neko vreme manje bavila Petrom, koji je te jeseni
pošao u treći razred. Dečak je velik deo vremena provodio
kod babe, koja je bila bez svoje volje i povlađivala mu u
svemu. Kad je obratila pažnju na njega, Nevenka je
primetila nove promene. Dečak je bio zapao u neku
zamišljenost i živeo u stalnom pobožnom zanosu. Zaticala
ga je gde kleči u zabačenim sobama. Kao uhvaćen u ne-
čemu što ne valja, dečak bi se dizao i odlazio bez reci. A
na sva majčina pitanja, crveneo je i obarao pogled.
Ne kazujući ništa majci, on je u prizemlju napravio
čitav oltar. Tu su zidovi bili belo okrečeni i debeli aršin i
po, tako da je udubljenje od prozora ličilo na malu
kapelicu. Na jednom takvom prozoru dečak je prostro neki
stari vez, postavio drven krst i oko njega dve svece, neke
sjajne sitnice i dve-tri ruže od papira, koje je negde našao.
Od platna i parčadi raznobojnog atlasa, koje je našao u ba-
binim sanducima, načinio je sebi misnički ornat, i počeo u
tom svom oltaru da služi misu. Najore je toj dečakovoj
misi prisustvovala, više u šali, po-
392
neka od sluškinja, ali ubrzo je počeo da traži i od babe da
siđe »na misu«. Uzalud se starica branila da joj je teško
slaziti niz basamke. Dečak je dolazio sam da je vodi i
uveravao je da će joj upravo ta misao pomoći da ozdravi.
Bunilo ga je i ljutilo što je primećivao da devojke njegovu
misu ne uzimaju ozbiljno, da se srne ju i podgurkuju. I on
bi ih za vreme mise opominjao. Poslednja koja je saznala
za sve to i došla »na misu« bila je Nevenka.
Oltar je bio svečano iskićen, gorele su dve svece,
Improvizovani ornat na dečaku bio je pretežno u crnoj
boji. Odmah na početku dečak je izjavio da je to misa za
dušu jednog pokojnika, Nevenka i svekrva se zgledaše.
Sa ozbiljnošću koja je kod devojaka izazivala
neodoljiv smeh, ali u Nevenki neko uplašeno čuđenje,
dečak je oponašao pokretima sveštenika: Klanjao se,
mrmljao nešto kao molitve, prelazio sa jedne strane oltara
na drugu, okretao se vemicima i širio ruke da ih
blagoslovi. Kako je bio i sam svoj ministrant, on je s
vremena na vreme zvonio i ispod oka gledao da li će svi
skrušeno pokleknuti na taj znak. A zvonce mu je bilo
prazna rakijska čašica u koju je metnuo kliker od stakla.
Baba je bila, kao uvek, do suza raznežena. Ali
Nevenka je posmatrala čudno lice svoga deteta, neki tvrdi
i nemilosrdni izraz koji se odjednom javljao na njemu, i
nesavladljiv čuperak kose na vrh temena.
U jednom trenutku jedna od devojaka se na-smeja
suviše glasno. Dečak prekinu molitvu, okrenu se, sav
crven u licu od gneva, ispruži desnu ruku oštro prema
vratima, da se one krpe na njemu za-sukaše i ukaza se
njegovo odelo.
— Napolje! Izlazi napolje!
Devojke oboriše glave. Baba poče da ga umiruje. I
Nevenka se umeša. Ali dečak je bio nepopustljiv.
— De, pa neće više.
395
 — Ne, ne! Neka izađe napolje!
— Neće više, kad ti ja kažem — umirivala ga je
majka.
A kad je to još jednom ponovila, đečak se zagleda
oštro u nju:
— Jest, tako si ti meni kazala i da će se ami-
dža Filip vratiti s puta.
»Misa za jednog pokojnika« bila je pokvarena i
završena pre vremena. Dečak je ogorčeno zbacio sa sebe
sve krpe koje su predstavljale ornat i pogasio svece na
oltaru.
im
PRE NESREĆE
(odlomak)
Armin Salcer, tršćanski bogataš i filantrop, bio je
sopstvenik jedne od velikih firmi. Njegovo ime bilo je
istovetno sa pojmom stare, solidne trgovačke kuće na
čvrstim osnovama i sa široko razgranatim vezama.
Ta jevrejska porodica došla je u Trst u vreme
Napoleonovo. Već tada su trgovali hranom, ljudskom i
stočnom. Tu se Salcerov pradeda još u mladosti pokrstio i
svoje prezime Saul zamenio prezimenom Salcer. Crkvi u
kojoj su ga preveli na katoličku veru podigao je oltar iznad
oltara, u vitražu visokog prozora bilo je na patetičan način
prikazano Savlovo obraćanje na putu za Damask. Zato su
katolički kolenovići prozvali ovu porodicu Salcer —
Damaskus, i taj im je nadimak ostao i sačuvao se u
visokom građanstvu u koje je stari Salcer ušao po cenu
svoje ne jake vere i dobre sume novca.
Ovaj Armin Salcer, praunuk, bio je čovek kratak i
pun, rumen u licu, sa plavim nasmejanim očima u kojima
su iza začudo staromodnih naočara sevale iskre zdrave
pameti i mirne veselosti. Tek je bio prešao dvadesetu
godinu kad je, posle očeve smrti, preuzeo vodstvo firme.
Jednostavan i iskren po prirodi, vest ali solidan u trgovini i
skroman u potrebama, on je ostao gotovo bez ličnog
života, sav u poslovima i radu svoje firme. Došao je do
trideset i pete godine a ostao neoženjen, živeći sa
majkom,
395
 starom i bolesnom ženom. Ali u to vreme desilo se da je
jednog dana, u Badenu kraj Beča, ugledao visoku
devojku, jahačicu pravilna lica, velikih hladnih očiju i
savršenog stasa, koja je privlačila pažnju i svojim
držanjem i svojim načinom odevanja. Stajala je pred njim
kao proletnja vizija, nešto kao čudo koje se nije desilo u
ovoj svima vidljivoj prirodi, nego u krvi jednog jedinog
čoveka.
U tom trenutku njemu je izgledalo da sva lupetanja,
žrtve i odricanja i sve želje svih Saula-Sal-cera treba da
dobiju svoju zadocnelu nagradu i svoje smirenje u ovoj
ženi. Armin Salcer, koji je već tada bio ugojen, okrugao i
prilično ćelav, zaželeo je neodoljivo tu devojku sa kosom
koju mrsi vetar, i sa korbačem u ruci.
Tako biva da ljudi koji se, velikim borbama i dugim
naporima kroz naraštaje, ispnu do izvesne visine u
društvenom životu i poslovnom svetu, osete u jednom
trenutku potrebu da zastanu, da odahnu i da svoj uspeh
jednom iskoriste i pokažu. Tu je tač-ka na kojoj
napredovanje toga čoveka prestaje i istog trenutka počinje,
za njega i sve što je njegovo, brže ili sporije nazadovanje.
Bila je kćerka pukovnika u penziji fon Klaretiča
(Klareticz). Porodica je bila plemićka i neodređenog
slovenskog porekla od starina nastanjena u Beču. Stari
Klaretič imao je za sobom burnu mladost lepog čoveka i
konjičkog oficira gospodskih pro-hteva. Od oca, koji je
takođe bio oficir, i takođe rasipnik, nasledio je vrlo malo a
i to malo je on opteretio dugovima i na kraju prodao.
Došavši u tesnac, oženio se ružnom i imućnom devojkom
iz okoline Beča. Iz tog braka imao je dve kćeri. Oba-dve
su bile na oca i po naravi i po licu i stasu. Starija, Adela,
udala se za diplomatskog činovnika koji je sada bio konzul
na Dalekom istoku. Ova mlađa, Irena, provodila je vreme
u jahanju i zabavama u društvu mladog i veselog sveta,
zimi u Beču a leti
396
I 397
u Badenu, gde su živeli u skromnoj vili otkako je Klaretič
otišao u penziju. A živeli su skupim i neurednim životom,
više od majčinog nasleđa nego od očeve penzije, a više od
dugova nego od majčinog nasleđa, koje je bilo kratko za
njihov način života.
Klaretič je bio od onih ljudi koji čine dugove sa
lakoćom, bezbrižno i dostojanstveno, i raspolažu tuđim
novcem kao da im je to deo od sudbine. Računi i opomene
pljustali su kao kiše na njihovu kuću u Badenu, koja je,
opterećena hipotekom, bila samo po imenu njihova. Ali
stari Klaretič, koga su noge već izdavale, sedeo je na terasi
u svojoj fotelji od pruća i, izbrijan, sed i svečan, izgovarao
uvek istu rečenicu:
— Neka čeka!
Sa te dve reci i nešto mršavih i neurednih otplata, on
je već godinama podmirivao sve poverioce, svoje i svojih
veselih kćeri. Ali otkada je on počeo da stari i slabi, a
otplate da bivaju sve manje, te dve reci, koje su nekad
čuda stvarale, počele su da gube svoju mogičnu snagu. A
uporedo sa tim rasli su troškovi zbog njegove i ženine
bolesti i zbog skupog života koji je provodila Irena,
okružena društvom aristokrata rđava glasa i nesigurna
imetka, ekstravagantnih mladića i snobova svake vrste.
Salcer je ugledao Irenu na trkalištu jedno popodne
kad je ceo predeo izgledao kao da nečujno plovi u svojoj
prozračnoj i toploj lepoti. A toga istog dana pre podne
Irena je prvi put u životu videla kako njen otac plače,
prikovan za fotelju, nad svojim slomljenim i nemoćnim
»neka čeka«, kao dete nad igračkom.
Ni za koga u životu nije imala srca, ni za što na svetu
pravog smisla, ali toga starca je volela ne kao oca nego
kao neko više biće, kao svoje sopstve-ne želje i prohteve.
Videći ga gde plače zbog onoga čemu se celog veka
smejao, ona je osetila kako je
 potresa i razdire dotle nepoznat bol. I kao u mladoj životinji, bol
je u njoj izazvao gnev i pobunu, potrebu za pokretom i
delanjem, lomljenjem i ubijanjem. Crkvu bi mogla orobiti, čini
joj se, prodavati se bogatim strancima i krasti im novčanike i
prstenje, samo da ovaj starac nikad više ne zaplače pred
nasrtljivošću poverilaca.
Ni otac ni kćerka nisu bili ljudi od mnogo reci ni sposobni
za neposredan ili patetičan izraz; to im je bilo podjednako
daleko i strano; ali toga dana je između njih palo nešto kao zavet
i nema zakletva. Sa tom zakletvom i sa svim svojim nepoznatim
snagama, probuđenim i uzbuđenim, Irena je otišla na trkalište.
Tu su joj predstavili bogatog Salcera iz Trsta.
Posle je došlo sve kao samo od sebe. Senzacija i čudo:
Irena fon Klaretič se verila sa tršćanskim bogatašem iz
pokrštene jevrejske porodice. Dosta je bilo pogledati ih: na svetu
je bilo teško naći dva oprečnija bića, ali i dva bića koja bi više i
neophod-nije bila jedno drugom potrebna.
Brzo je bilo sve ugovoreno i spremljeno. Salcer je sam
ponudio da isplati dugove starog Klaretiča. Irena je to primila
posve prirodno kao što je primila i sve ostalo, i kao što je i dala
sve što je htela dati. Samo je nestrpljivo i kao stideći se malko
za njega, ispravila verenika i objasnila mu da nije reč o isplati
dugova. To bi bio nedopušten izraz. Uistini, nikad niko u
njihovo porodici nije isplatio svoje dugove. I to bi bilo protivno
dobrom redu i tradiciji. Armin Salcer treba da pruži novac da bi
»-papa« mogao da ima i da troši, a ko ima novca i ko ga troši,
toga poverioci ne napastuju, tome je kredit svuda otvoren i toga
svak poštuje.
Salcer, čiji je pradeda još nosio svoje ušteđene dukate
zašivene u postavu svoga jedinog, doživotnog kaftana, Salcer,
koji je imao desetine filijala i bio zainteresovan u čitavom nizu
preduzeća u Aus-
398
tro-Ugarskoj i izvan njenih granica, i važio kao stručnjak i na
novčanom tržištu — primio je tu »finansijsku tezu« kao što je
primao sve ostalo što je dolazilo od verenice, kao što je njegov
deda primio nekad katoličku veru i nove običaje. Bilo je ap-
surdno, ali on nije ni pomišljao da bi moglo biti drukčije, jer ga
je ova žena ispunila potpuno i do vrha.
Čudnovato je ali istinito da te velike nesreće, kao mine sa
dugim fitiljem, eksplodiraju kad ih već niko i ne očekuje. U
stvari, Salcerova nesreća bila je konačna i potpuna još onog
raskošnog po-podneva kad je ugledao stasitu Irenu i resio se da
je uvede u svoju kuću. Ali nesreća se pritajila. Irena je našla što
je u toj bogatoj kući tražila i mogla da traži. Ona sama pokazala
se kao žena manje ra-sipna, bezobzirna i besna nego što se
moglo očekivati. Godine su prolazile brzo, kao godine u zdrav-
lju i izobilju. Irena je rodila dvoje dece, dečaka i devoj čiču.
Istina, s vremena na vreme odlazila je u Beč da obiđe ne samo
svog starog oca koji je bio uvek isti, neuračunljiv i nepopravljiv,
i sada već umirućim glasom i bez pokreta izgovarao svoje:
»neka čeka!« nego i sve svoje nekadašnje i nove prijatelje oba
pola. Ali to je znao i njen muž. Taj poslovni čovek bio je
izuzetno pronicljiv i u svima ostalim ljudskim stvarima i shvatio
je od prvog dana da ne uzima ženu koja će sedeti u kući, me-
njati sobarice, i izvoziti se s mužem u nedelju posle podne u
šetnju. Irena se vraćala iz Beča premorena, ćutljiva, često sa
deficitom koji je prevazi-lazio predviđanja, ali posle toga je
ostajala mesecima kod muža kao žena s kojom je zadovoljstvo
živeti u kući i ponos pojaviti se u društvu ili na ulici.
Ako je bilo nešto što je bolelo Salcera, osim njenih
neizbežnih izleta u Beč, to je bila njena hladnoća prema deci,
upravo to što je on smatrao hladnoćom. Ona je vodila brigu o
njima i uvek posve
399
umesno i uvek na vreme određivala sve što je bilo potrebno za BUNA
njihovo zdravlje i vaspitanje, ali nije dopuštala da joj deca uđu u
njen lični život i da ga izmene ma i za dlaku. Salcer je ćutke (odlomak)
osuđivao ženu zbog toga, jer je u sebi nosio potrebu za
sentimentalnim izlivima nežnosti, ali se u isto vreme i nehotice
divio njenom razumnom i hladnom a dostojanstvenom
materinstvu. I što ga je naročito bolelo, to je da su deca više
volela svoju, po njegovom mišljenju, hladnu i uzdržljivu majku
nego njega koji nije mogao da ih pogleda a da mu se oči ne
ovlaže.

Izrastao i mršav dečak, slabo hranjen i tanko odeven, sa

modrim očima koje malo bojažljivo a žudno gledaju u svet, nije
mogao toga dana da se nahoda ulicama; mamila su ga i
privlačila mesta na kojima je bilo skupova, trke, objašnjavanja,
graje i povika. Šireći nemirne nosnice udisao je vazduh u kome
se osećao dah bune. Tek sad vidi, to je ono za čim je ceo njegov
organizam odavno žudeo i što mu je uvek bolno nedostajalo i
tek ga sada ne može da se nadiše, nagleda i nadovolji.
Po podne je u poslednjem trenutku stigao na čas, Sedeo je
pored otvorenog prozora i pratio bunu koliko se uhom moglo
uhvatiti. To je izazivalo čudne predstave.
Izgledalo je kao da je o vedro i visoko prolet-nje nebo
obešena ogromna tanka čelična ploča, c neba do zemlje,
zvučnih talasa koji se šire pobunjenim gradom i vraća ih
izmenjene, uveličane. Čas zatrepti uzbudljivo a jedva čujno kao
jedro pri zaokretu barke, čas cikne kao glas živog stvorenja, čas
jekne i zagrmi potmulo i snažno kao udarac nekog zvona
salivenog od nepoznatog metala, u džinovskim srazmerama: sve
to već prema tome da li masom koja je okupljena na obali reke
prođe samo nerazumljiv žagor ili negde odjekne komanda ili
jauk, ili se iz zatalasanog naroda digne, kao iz vrtloga, jedan od
onih opštih, jednomernih uzvika —

400 26 — Kuća na osami 401

 »Doljeee!« »Živio!-« — koji se, ma kako glasili, na daljini svi
pretvaraju u jedno jedino, otegnuto i vrlo svetio: eee! ooo!
A kad je katiheta, na poslednjem času, naredio da se
prozor zatvori, bilo je kao da se odjednom smrklo i u razredu
zavladalo neko sivo nelagodno vreme i smrtonosna dosada.
Kad je čas ipak završen, dečaci su u vratolomnom trku
štrcali niz kamene stepenice. Petar se sa nekoliko drugova
uputio odmah obalom tamo gde gusta masa naroda opseda
Opštinsku zgradu i Upravu policije.
Dečaci su se gubili u gužvi. Tu je bilo radnika koji su
krenuli da pomognu svojima, iako ni sami još ne znaju kako, i
sad tu stoje kao neka rezerva drugovima koji su tamo napred u
dodiru sa kordonom žandarmerije koji brani pristup zgradama,
ali je bilo i slučajnih prolaznika, žena, gimnazista sa knjigama
pod pazuhom i radoznalog sveta.
U neko doba naišla je čitava grupa ciglara Kre-ševljaka
koji rade u Koševu na Braunovoj ciglani. Sve snažni, mladi
ljudi, vitki, utegnuti, sa više ili manje vidljivim fočanskim
nožem za pojasom, sa mrkim fesovima nakrivljenim na desno
oko. Oni su snažno gurali i kao jedno telo probijali se nanred. U
brazdi koja je za trenutak ostajala iza njih išao je neprimećen
Petar Kolak.
Zaustavili su se kod Careve ćunrije, ali nisu ostali na samoj
obali, nego se sklonili malo iza prvih drvenih dućana u uskoj
ulici koja vodi od obale na Baščaršiju, i koja se zove
Bazardžanik. Tu se našla odjednom gomila cigala kao da su
nevidljivim rukama donesene. Kao po nečijoj komandi, svi su
ciglari redom uzimali po ciglu, razbijali je o ivičnjak trotoara
natroje, načetvoro, izlazili na obalu i odatle vesto bacali komad
po komad visoko iznad glave zbijene mase radnika na žandarme
koii su u dva gusta kordona branili pristup Opštini i Policiji.
402
Narod posmatra mlade Kreševljake sa veselim divljenjem,
nastojeći da vidi kako pogađaju.
Posmatrao ih je i Petar Kolak jedno vreme, a onda je
zadenuo svoje školske knjige za drveni mandal na ćepenku
drvenog dućana i stao da kupi otpatke razbijenih cigala, da
istrčava na obalu i da ih otud sabrano i ozbiljno, oponašajući u
svemu pokrete ciglara, baca u pravcu žandarskih kordona.
Jedan od ciglara ga goni.
— Hajde, ostavi to! Vidiš da si nejak i ne mo
žeš dobaciti; razbićeš glavu nekom od naših.
Dečak prestaje da baca i oborene glave, mrmljajući kroz
zube, tvrdi da on baca i dobacuje na onu stranu; stoji jedno
vreme, mršav, već preplanuo od sunca, svetlih očiju i
sastavljenih obrva, a zatim uzima odnekud parče cigle i
propinjući se svom snagom, kao da želi da poleti za bačenim
komadom, baca još jednom.
— Kupi knjige, mali, pa idi kući! — opominju
ga ciglari.
Dečak se okrete, postiđen i uvređen, uzima svoje knjige iza
mandala, ali ne odlazi nego stoji malo po strani u uskoj ulici i
prati svaki pokret visokih snažnih ciglara, unezveren kao
mladunče koje posmatra igru i borbu starijih. Ali taj stav
posmatrača, u takvoj nesaglasnosti i sa uzbuđenjem od koga sav
cepti i gori, postaje mu brzo nepodnošljiv i on se povlači dalje,
prema Latinskoj ćupriji, kroz masu koja tu biva nešto reda i koja
uzbuđena i radoznala zagori, viče i propinje se na prste ne bi li
videla šta se dešava tamo napred.
On je bio suviše malen da bi mogao da vidi ma šta drugo
do ruke i leđa odvratnih ljudi oko sebe. I kako se pomalo
udaljavao od mesta gde ciglari vrše svoje smele podvige,
obuzimalo ga je osećanje nezadovoljstva i poniženja; život je
postajao ooet običan i svakidašnji. Kad ne može biti tamo u
središtu gde buna vri i živi svojim čudesnim životom, on-
26* 403
da je bolje da ide kući i da otud osluškuje njen odjek i misli o
njoj.
U tom trenutku se desilo ono što je zbrisalo sve te
dečakove misli.
Otud, s »one« strane, gde su stajali nevidljivi redovi
žandarma, prolomi se grohotan prasak, prvi žan-darski plotun,
opaljen u vazduh. Čudni, dotle nepoznati fijuk izmenio je
odjednom sve; on je savijao ljude u pasu, širio oči, nagonio krv
put srca — i nosio ih sve kao vihor u protivnom pravcu, a oni su
nosili dečaka.
Njemu je izgledalo kao da je ona velika metalna ploča
zajedno s nebom pala na pločnik, s treskom i fijukom, i da osim
toga zlog i ubistvenog tut-nja i nema više ničeg drugog na
zemlji, koja je tvrda i beskrajna pred ogluvelim čovekom kome
su noge uzete a dah presečen.
Za prvim plotunom došao je odmah i drugi, ali sada je
pucano — u meso. Ljudi su padali, dizali se, išli četvoronoške,
vukli se potrbuške, samo u protivnom pravcu, samo dalje!
Dečak je posrnuo preko jednog visokog čoveka koji je pao pred
njim pokošen, dočekao se na ruke, brzo se digao i bežao dalje.
Pre nego što se odvojio od čoveka preko koga je pao, on ga
je pogledao i dobro video njegovo široko, bledo lice, jer to je
bilo jedino što je video. Odnekud zna da je taj čovek vapio
tražeći lekara (»■doktora, doktora!«) ali to zna tako kao da mu
je to neko pričao, a ne kao da je sam čuo.
Utrčao je u soorednu ulicu. Uhvatio je malo daha. Javio se
zračak svesti. To je dakle! Tako odgovaraju oni s druge strane,
nadmoćno, neočekivano, nemilosrdno, ne ciglama i povicima
nego nepoznatim moćnim oružjem koje samo oni imaju i koje
bije nadaleko i strahovito.
Tu su ljude bili — užas ne manji ali dru^čiii; trčalo se u
svima pravcima; negde su s treskom
404
spuštali metalne roletne na dućanima; neko od onih što trče
zaista je vikao brzo i promuklo:
— Doktora, doktora!
A taj glas je bio kao vema ali pojačana jeka onog što je
vikao čovek sa bledim i širokim licem, koji je ostao oboren na
obali.
Sve tako između uskovitlanog sveta, dečak je stigao do na
Bistrik, gde je u vlažnom, prizemnom stanu od sobe i kuhinje
živeo sa majkom i starijom sestrom. Sav je bio pun zvuka koji je
ostao kao uhvaćen u njemu.
U avliji ga je dočekala majka.
— Gde si, jadan sinko? Pobijeljeh od brige!
Naricala je otegnutim muklim glasom. Samo kod
bosanskih žena mogu, čini mi se, da se nađu takvi žaloviti
glasovi koji i pri običnom govoru liče pomalo na lelek.
Sav zbunjen, ne znajući šta da odgovori, dečak je podizao
levu slobodnu ruku, kao da se brani od tog glasa. Uto se na
kućnim vratima pojavila sestra i odmah ciknula:
— Jao, krv!
Dečakova leva ruka bila je zaista krvava. On je to tek sada
primetio.
Uvele su ga kao ranjenika u nisku i sumračnu sobu.
Stajao je pored prozora, uspravno, sa opuštenom levom
rukom. Obe žene su klečale pored njegovih nogu i prale mu
krvavu podlanicu i kroz suze uplašeno tražile ranu.
On je znao da rane nema. To je krv nepoznatog čoveka na
koga se dočekao u padu. Znao je, ali nije ni pomišljao da im to
objasni.
Ne, ništa im neće objašnjavati, jer nikad one, čini mu se, ne
bi mogle shvatiti kakav je strašan i veličanstven taj put bune na
koji je on tek stupio nogom. — Gledao je kroz prozor, iza tih
ženskih glava, pognutih pod njegovom rukom i vatrenim
405
legenom i već se kajao što se uopšte javljao kod kuće. PRVI SUSRETI
Stegnutih obrva i namrštena čela već je smišljao kako bi
se izvukao odavde i otišao na mesto sa koga je malopre (odlomak)
pobegao kao i ostali gledaoci. Neodoljivo ga je vuklo
tamo. Da priviri samo na obalu ili da oslušne malo; bar
toliko, da sazna šta je bilo sa ciglarima.

Najposle, krajem aprila 1906. stvoren je odbor od pet

radnica, pet »djevojaka«, kako su ih radnice zvale, iako je
među njima bilo i udatih žena, iako su već od prvih
meseca ove godine, po primeru drugova koji su ih
upućivali i savetovali, počele da se među sobom zovu —
drugarice. Zahtevi koje su one sastavile i nevešto i bez
reda napisale olovkom na dva lista jevtine hartije za pisma
velikog formata i narandžaste boje, sadržavali su
uglavnom smanjenje radnog dana od jedanaest na deset
sati, povišenje nadnice za petnaest do dvadeset od sto,
zatim pravo na »strukovnu organizaciju«, za koju će nak-
nadno podneti uslove i pravila. Te listove je Anica predala
drugovima i posle dva dana primila od njih tabak hartije
na kojem su zahtevi bili otkucani na mašini, formulisani
stručnim izrazima, a povišenje nadnica i smanjenje radnog
vremena razrađeni u cifre i tabele, prema vrsti posla i
godinama rada.
Kad je, sutradan po prvomajskoj proslavi, pet radnica
izašlo pred direktora, on je dugo gledao taj otkucani tabak
hartije nekim novim pogledom u kojem je bilo uplašenog
iznenađenja i gnevnog čuđenja. To su jasno videle, jer
one su dobro i odavno poznavale svaki njegov pogled i
pokret. I samo to da su one, mirne i rešene, stajale, pa ma
i za trenutak pred njim zbunjenim i uplašenim, a između
njih tabak otkucane hartije sa zahtevima, samo to, bez

406 407
obzira na dalji tok i ishod stvari, izgledalo im je kao mala
pobeda i vredno svih dosadašnjih žrtava i napora.
r Neko zausti ali ne izgovori neku reč. A direktor je
Direktor se brzo trgao iz prvog iznenađenja, i pokušao da
ga prikrije naglim pokretima i jakim glasom.
— To ... To niste vi sastavile! Ne!?
— Mi.
Cu se jedan jedini tih glas.
— Ko vam je to sastavio? — zagrme direktor,
ohrabren bojažljivim odgovorom i prostreli ih sve
redom dobro poznatim pogledom.
Ali tada se Savka, koja je dotle stajala malo u pozadini,
izdvoji, i, hvatajući mimo pogled, progovori jasno:
— Sta treba da nam ko sastavlja, gospođine di
rektore, kad mi same dobro znamo i koliko radimo
i šta primamo i kako sa onim što zaradimo na kraj
izlazimo? To ne treba niko da nas uči.
Te sigurne reci vratiše direktora opet u njegov prvobitni
položaj uplašenog iznenađenja i nemoćnog gneva. Uzalud je
tražio u tom odgovoru neki izraz zbog koga bi mogao da plane.
Vrteo se jedan trenutak, a onda, kao da se seti, udari
presavijenim tabakom hartije o pisaći sto; učinio je to posve
neprirodno i izgledao pri tom dosta jadno.
— Vi moje savjete nećete da slušate, pa što ste sada meni
donijele ovo?
— Mi vas molimo da to ... da naše zahtjeve..: predate
Zemaljskoj vladi.
— Nisam ja vaš poštar. Eno vam vlada...
— Onda ćemo mi tako morati, u ime ostalih..;
— Ko ste vi, da govorite u ime ostalih? Ko su te
»ostale«? Koliko je tih »ostalih«?
— Većina, gospodine direktore.
— Ha, većina! Je li »većina«? i »strukoime or-
ganizacije«? Znači, vi politiku hoćete da vodite.
408
nastavljao da lupa dlanom po presavijenom tabaku hartije i
zelenoj čoji na pisaćem stolu, koji je muklo odjekivao, i da viče:
— Dobro! Možete, možete! Ali, pazite: rđavim ste putem
pošle i onaj ko vas na to nagovara ne želi vam dobra.
A kad je pet »djevojaka« izašlo na hodnik, pogledale su se
sa dotle nepoznatim osećanjem zadovoljstva. Tu su prvi put
osetile, nije to svaka jednako osetila niti je to ijedna glasno
kazala, ali su osetile: da direktor nije ono što je nekad bio, tj. što
su sve radnice pa i one mislile da je; da je iza tih vrata
tapetiranih zelenom čojom on ostao bar nešto malo manji nego
što je bio pre četvrt sata, kad su ušle.
Osetile su da je borba mogućna.
Vladin povjerenik za grad Sarajevo, šef celo-kupne policije
Edmund baron Staricki, poručio je da će primiti delegaciju sa
zahtevima radnica i radnika fabrike duvana, ali ne ceo obor od
pet radnica, nego samo dve.
Tada su »djevojke« izabrale Savku Kusovčevu,
crnomanjastu, onisku, otvorenu i smelu devojku i7 Piruše, koja
ima dva mlađa brata u gimnaziji i Ani-cu Pekušić. Ostale tri
drugarice pratile su ih do vrata vladine zgrade, a kad im nisu
dali da se tu zadržavaju, one su otišle na obalu i tu, na zidu,
čekale.
Tako su se njih dve našle pred Starickim. Bio je iznad
prosečne visine, snažan i gojazan, ali elastičnih pokreta,
neobično bele kože, riđe kose i brkova koji su bili potkresani u
tvrdoj i oštroj liniji i nisu sakrivali rumena usta. Nečeg
belolikog putenog i ženskog bilo je u ćelom čoveku. Sve je
mirisalo, sjalo i bleštalo od njega: prstenje, zlatna dugmeta na
manšetama, biserna igla u zelenoj kravati, sne-žno belo rublje,
uglačane cipele u bezbroj reflek-
409
 sa. Sve je na njemu i oko njega izgledalo glatko, meko, umereno
toplo, dugo doterivano i potpuno doterano prema nekom
nepoznatom strogom pravilniku. I sve je odgovaralo neobično
visokom pojmu koji je ovaj gospodin morao imati o sebi i svom
pozivu. Ali u svemu je bilo i nečeg neprirodnog i izopačenog
nemuškog i neljudskog.
— No!
Baron ih je dočekao stojeći, ali ne kod pisaćeg stola ni na
sredini sobe, nego negde u dnu kao da nije ni mislio na njih,
nego se tu slučajno desio.
— No?!
Ah, to austrougarsko vojničko i birokratsko: No! To nije
reč nekog živog jezika ni određenog naroda, nego uzvik iz
zoologije u kome ima i nešto od vepra i od stršljena i od kopca.
U tom jednosložnom uzviku ima dovoljno prezira da uvredi,
unizi, i uplaši milion ljudi, to je borbeni krotilački uzvik jedne
k..ste koja vlada svetom i drugim ljudima oko sebe, bez obzira,
bez straha, bez pomisli da bi moglo drugačije biti; jedne kaste
koja je, oduvek bez srca i duha, davno izgubila pamet, a sad gubi
i posled-nje tragove osećanja mere, svaki račun o hodu vremena
i progresu sveta. Ah, to austrougarsko: No! Šteta je što se
polagano zaboravlja i što će biti potpuno zaboravljeno kad
izbledi u sluhu i poslednjeg čoveka toga naraštaja. Šteta je to i za
prošlost i za budućnost. Trebalo bi ga sačuvati na nekoj trajnoj
gramofonskoj ploči, kao primer dokle su se jedni morali
ponižavati da bi živeli, množili se i hranili, a dokle su se drugi
mogli spustiti, misleći da se uzdižu i da sa svoje visine
neograničeno vladaju svetom i ljudima. Kao zastrašujući primer
budućim naraštajima, šta čovek može učiniti od drugog čoveka i
od samog sebe.
Kad »djevojke«, kao po dogovoru, po pravilnom
borbenom instinktu nisu odgovorile ni na treće njegovo:
»No!?!« on im se primakao nemarnim hodom.
410
pogledao ih kao odnekud iz daljine. Oči su mu bile malene,
okrugle, zagasite, sa zamućenom beonjačom i pocrvenelim
kapcima, kao prljave, ni srećne ni lepe oči; one su u tom
velikom pregonjenom i prenego-vanom čoveku bile jedino
mesto koje nije ni zdravo ni doterivano ni uglačano. To oči, kao
da su pozajmljene od drugog i drugačijeg čoveka, nisu ni ličile
toliko na oči koliko na dve rane koje su ovom inače savršenom
baronovom telu služile za gledanje.
— Sta vi hoćete?
Naše reci je izgovarao nepravilno, sa pogrešnim
naglaskom. Tada Savka istupi za korak napred, raz-mota tanki
šuštavi papir u koji je bila uvijena njihova predstavka sa
zahtevima.
— Evo, gospodine, ovdje su naši zahtjevi i mi
Vas molimo da ih pročitate i preporučite visokoj
Zemaljskoj vladi.
Polagano i svečano, kao što se vrše važni i opasni poslovi,
oboje podigoše ruke u visinu lica, i har-tija iz tamne, mršave i
žute Savkine ruke pređe, kao sa drugog sveta, u baronovu, punu,
nabreklu i belu kao nepečen hlepčić. On rastvori tabak i samo
ga prelete pogledom, a onda se okrenu radnicama:
— Jučer niste bile na posao?
— Nismo— odgovoriše obe odjednom, ali tiho.
— A zašto?
Kod tog pitanja obe »djevojke-« osetiše kako se atmosfera
između njih i barona odjednom ispuni nečim novim i opasnim;
to neprijatelj pita, sa neprijateljskom namerom i valja mu
odgovoriti, ali ni suviše oštro a ni ponizno, ne prećutati glavno,
a ne kazati što ne treba. A kako da se snađu njih dve, neiskusne
i neuke? Strah ih je ne barona nego odgovornosti prema onima
koji nisu ovde, ali za koje njih dve, takve kakve su, moraju da
govore, i to tako kao da ih slušaju sve radnice i svi radnici, i to
ne samo iz njihove fabrike.
411
 — Zato što je bio Prvi maj — reče prigušeno
Savka.
Praznik radnog naroda — dođade Anica bez razmišljanja i
obe se osetiše malo lakše, kao da su sada našle neki stav i
oslonac za razgovor koga ne mogu izbeći.
— Ah, a ko vama je kazao da je to »praznik« i
da »radni« narod treba da ne radi?
— Po cijelom svijetu se slavi Prvi maj.
Baron planu.
Vikao je na njih, dugo i ružno, sa visoka kao što se viče na
zaista nerazumna stvorenja, sa nekom mržnjom koja je daleko
prevazilazila ne samo ove dve »djevojke« nego i pitanje štrajka i
ceo »de-lokrug« baronove vlasti. Ugroženi interesi i povređe-na
oholost moćne klase govorili su na usta poroč-nog čoveka
nezdravih živaca. Jer, ta mržnja bila je u stvari prezir. Samo vrlo
poročni ljudi sposobni su za takav prezir. A ovaj čovek je bio
pun prezira koji je izbijao iz glasa, iz svakog pokreta; ali sve je
to, izgleda, bilo slabo da izrazi njegov veliki prezir prema svima
ljudima, i to kao da je i bilo glavni uzrok njegove ljutnje, a ove
dve žene, predstavnice pobunjenih radnica, samo bedan povod.
Devojke nisu ni razumele potpuno sve što je govorio, ali je
sve zajedno bilo teško i odvratno, i iz svega je izlazilo da im
govori ovo: Sta vi znate o svetu, i otkud vi možete znati šta ceo
svet radi? Ja ću vam kazati otkud. Desetak lenština, čivutskih
skitnica i raznih probisveta koji su došli u Sarajevo da bune i
zavode radnike kazali su vam to. A ja vam kažem da ćemo mi
sve njih poslati odakle su došli, proterati vezane. A ni vi ništa
bolje nećete proći, ako budete bunili poštene i vredne radnice.
Jer mi imamo načina i za takve ptice koje se šetkaju naokolo sa
nekim smešnim i blesavim predstavkama i zahtevima, umesto da
gledaju svoj posao. Mi smo do sada postupali fino, sa mekim
rukavicama
422
na rukama, ali kad skinemo rukavice, videćete da je naša ruka
od železa. Osetićete to na svojoj koži. Tada ćete se možda
kajati, ali će biti dockan.
Sve je to on izgovorio nepravilnim recima i na-karadnim
rečenicama, ali sa jarosnom vikom koja je ovde, kako izgleda,
bila glavno. A kad se ispra-skao i zastao, kao da očekuje
njihovu reč, Savka upita odjednom.
— Mi molimo da nam kažete, kad ćemo moći dobiti
odgovor na naše zahtjeve.
— Odmah dopijete odgovor.
— Priđe stolu i zazvoni. Malo zatim na vratima se pojavi
čovek u uniformi, kancelista sa zve-zdom pod vratom; lice
ćoškasto i bezbrko, proseda, kratko šišana kosa, začešljana uvis,
izgleda kao četka. Taj čovek, sav od opreza, izvede ih iz svoje
uske kancelarije sve do na hodnik i predade policajcu u
uniformi, koji je čekao na hodniku, a zatim zatvori za sobom
vrata pažljivo kao da su od najfinijeg stakla i pamučno nečujno.
Odmah zatim, policajac im saopšti da su uhapšene i pozva ih da
krenu pred njim.
Kao da je to prirodno produženje posla na koji su krenule,
Savka i Anica su išle pred policajcem i samo su izmenjivale
poglede između sebe. Cim su izašli na obalu ugledaše ih tri
drugarice i poskaka-še sa zida, opkoliše ih i zagrajaše sa
pitanjima: Zašto, kako, kuda ih vode. Policajac, riđ, postariji
čovek, koji je već dvadesetak godina u Sarajevu, bio je zbunjen
tom ženskom vikom i branio se trep-ćući.
— Molim, nije dozvoljeno razgovorati. Dalje od
pritvorenika! Dalje!
I svaki put kad bi hteo nešto da kaže, hvatao je dugačku
sablju po sredini, kao na pozdrav, i gledao preda se kao da iz
sećanja čita tekst propisa o sproveden ju uhapšenih lica.
— Molim, dalje! Moraću postupiti protiv vas.
413
 Ali teško se bilo odbraniti od ogorčenih mladih radnica PEKUSlCl
koje su kao uzbunjene pčele obletale, dovikivale drugaricama da
se ne boje, da će sve učiniti da ih oslobode, da će izvestiti koga (odlomak)
treba, da će poručiti i njihovim kućama. I Savka i Anica su ih
umirivale i molile da idu, ali one su ih pratile čas izbliza čas
izdalje, sve do policijskog zatvora.

U Sarajevu je oduvek postojala velika i važna razlika

između kuća na desnoj obali Miljacke i onih na levoj, pa prema
tome i između sveta koji u tim kućama stanuje. Desna obala
smatra se, i s pravom, kao zdravija, veselija i — otmenija, ona je
sa više sunca, manje izložena zimskim vetrovima i manje mučna
i strmenita. Stoga su i kuće i zemljišta na desnoj strani imali
oduvek višu cenu i nalazili lakše kupca.
Svakako, što se strmine tiče, to je i tačno i svakom na prvi
pogled jasno. I čovek koji je mnogo sveta prošao teško će se
moći setiti da je gde video strmenitije ljudsko naselje nego što je
leva obala Miljacke, taj završetak trebevićke padine niz koju se
strmoglave, kao lavine, bele kaldrme između zelenih bašta, ruše
sve one ulice od Alifakovca i Hrvatina do Soukbunara.
Sav je taj breg izbrazđan i potkoisan istrganim vodenim
žilama, potocima koji čas utanje kao konac, čas izrastu do
bujice. Sunce tu stranu obasja dockan. Tu dobro raste drvo i oko
njega trava i mahovina, a teško usDeva čovek. Drvo, ako samo
stigne, biva posle bujno, tvrdo i visoko, ali čovek je izložen bo-
lestima, često malokrvan, rahitičan; uopšte, nekako opterećen i
obeležen, sa jednim teretom više na sebi nego ostale Sarajlije.
Ponikao i izrastao na strmeni, on je uvek pomalo vezan i
snebivljiv, i ne ume ne-

414 415
 kako nigde u životu da stane čvrsto i slobodno sa obe noge na
zemlju.
Sva je ta padina izukrštana dugim ulicama, kri-vudavim
sokacima i bezimenim puteljcima koji se viju oko bašta i
između kuća.
Negde oko sredine padine, od njenog vrha pa do dna ide
uska ulica sa kaldrmom u obliku retkih i širokih stepenica; ona
se od starine zvala Pekuša, a posle je menjala ime kao i ostale
sarajevske ulice sa promenama u svetu i u zemlji, ne menjajući
mnogo izgled ni stanovnike.
U toj starinskoj i vratolomno strmoj ulici Pe-kuši, gotovo
pri vrhu njenom, živela je od starina, u niskoj kući prilegloj uza
stranu, porodica Pe-kušića.
Da li se ova ulica prozvala nekad po njima ili su oni dobili
ime po ulici, to niko ne zna, jer se ovde slabo pamti i ništa ne
beleži. Zna se samo da su od starine tu, da su bili terzijski
majstori od oca na sina, da su imali svoju magazu, svoje kalfe i
šegrte, da su bili ono što se zove »srednje gazde«, dok nije,
posle austrijske okupacije, propao njihov zanat pred najezdom
šnajdera i nove nošnje posve drugog kroja.
Tada su braća Pekušići, Mijat i Marijan, još ugledni
terzije, umrli obojica iste godine ne sačekavši potpunu propast
svoga zanata, koji opet nije zadugo nadživeo njih. Marijan je
umro kao udovac bez dece, dok su iza starijeg Mi jata ostali
odrastao sin i kćerka na udaju. Kćerka se ubrzo udala za nekog
došljaka Slovenca, finansijskog stražara, i otišla za njim na
granicu Srbije, a sin je naoustio tradicionalni porodični zanat i,
kako je već bio oženjen i imao dvoje sitne dece, morao je da se
lati jedne od onih sitnih službica u kojima čovek postaje pot-
puno zavistan ne postavši ni srećan ni obezbeđen.
Sa dolaskom nove austrijske vlasti stvoren je ceo niz
takvih podređenih, služiteljskih i čuvarskih
416
položaja u kojima je deklasirani bosanski malograđanin mogao
naći »-pristojno-« mesto i zaradu koja je malena i potpuno
nedovoljna, ali — sigurna, tako da čoveka sa porodicom
održava u životu, ali mu ne dopušta da digne glave i da ma šta
vidi i shvati od tog života.
Dvanaestak godina je Marijan Pekušić bio raznosač poziva
u Poreskom uredu ili glasnik kako je to slu-žiteljsko zanimanje
nazivala tadašnja austrijska uprava, koja je svakom položaju u
državnoj službi davala lepše ime nego što je on uistini po svojoj
važnosti i vrednosti predstavljao. Za to vreme rodilo mu se još
dvoje dece. Dvanaest godina je taj ćutljivi, pognuti i sasušeni
čovek bez osmej ka, sa kožnom torbom pod pazuhom, raznosio
po varoši pozive i opomene, ne govoreći ni sa kim i
odgovorajući samo kad mu drugačije ne može biti, ne ličeći u
hodu ni po čem na carskog službenika, nego na terziju koji ide u
radnju ili se vraća iz nje. A trinaeste godine Marijan Pekušić je
umro naglo, bez bolovanja i oproštaja, ćutke i neprimetno, kao
prepelica u žitu.
Ostavši sa četvoro dece bez ičega, jer Marjanova služba
bila je dnevničarska a ne stalna i davala je pravo samo na
otpremninu a ne na penziju, njegova žena, koja je i dotle pomalo
»šila tuđe-«, morala je sada da radi svom snagom, pa i to nije
hilo dovoljno da se deca ishrane i odenu. Najstariju kćerku
Anicu, čim je navršila sedamnaest godina, dala je u duvansku
fabriku. Sin Petar, koga je otac pred smrt bio dao na obućarski
zanat, napustio je odmah posle očeve smrti mesto i otišao kao
šegrt u — krojače. Dve devojčice. Jelka i Zorka, bile su još
nejake.
Četiri godine posle smrti Marijana Pekušića umrla je,
potpuno iscrpena, od zapaljenja pluća i njegova žena Marica.
Umrla je usred zime. Tada se u Pekuši živi na mrazu i poledici,
pod teškim snegom, sa slabim ogrevom, oskudnom hranom i
tankim odelom, dani su kratki i sumračni, a noći nemi-
27 — Kuća na osami 417
 losrdno vedre; život tada ogorča i oteža i nagoni stanovnike
Pekuše da traže natprirodno poreklo svojih muka, kako bi ih
tako lakše podneli.
U kući je ostala Anica sa troje »svoje« nedorasle dece,
koju je trebalo hraniti i odevati, i to od nadnice fabrike duvana,
najniže nadnice u sarajevskom radništvu. A zatim, trebalo je
vaspitavati tu decu i brinuti o njihovoj budućnosti, rasti sa njima
i sa svakim od njih zasebno bolovati sve bolesti i mučiti sve
muke sirotinjskog detinjstva. I Anica je sve to radila, koliko god
je mogla i kako je najbolje umela. Kad je došlo vreme, dala je i
Jelku na zanat, i nju na krojački, a Zorku je, po svršenoj
osnovnoj školi, zadržala kod kuće. Tako je ona bila i ostala i
otac i majka toj deci, koja su je prozvala »•ana«, izgovarajući to
ne kao njeno skraćeno ime, nego kao što se izgovara reč »-
mama«.
Tako je Anica održala kuću, prihvatila brata i obe sestre u
godinama kad im je najviše trebalo pomoći i podrške, i u svojoj
sirotinji i na toj strmini uspela da podigne, ishrani i izvede na
put zdravu decu.
Sada se u toj kući živi malo lakše i nešto veselije.
Anici je trideseta godina, a već je deveta kako radi u
fabrici duvana. To je visoka devojka malko oštrih oblika, sa
krupnim, umnim očima neobičnog sjaja. Ni ranijih godina
momci nisu mnogo obraćali pažnju na nju, a ona još manje na
njih. Pre šest--sedam godina prosili su je dva puta, ali »deca« su
tada bila nejaka i ona ih nije mogla ni tako ostaviti ni dovesti na
brigu tuđem čoveku. Sad više nije bilo prosaca. Kućne brige i
devet godina jednoličnog fabričkog rada u neprimetno sitnoj
duvanskoj prašini načinili su od nje mršavu, bledu i malo pog-
nutu devojku koja je, i pored svog nasmejanog i uvek vedrog
izraza, izgledala starija nego što jeste. Tome je doprinela i
dugogodišnja potreba i navika
418
da se smatra odgovornom za ćelu kuću. I danas je ona pravi
domaćin i njena zarada još uvek pokriva veći deo kućnih
troškova, iako su Petar i Jelka izučili zanat i stali tobože na
svoje noge.
Petar je još pre četiri godine završio krojački zanat. Sa njim
je Anica imala najviše muke. Nervozno, osetljivo a zatvoreno u
sebe i nepoverljivo dete, menjalo je majstore, imalo neočekivane
i ne-objašnjene nastupe čas nerada i skitnje, čas poslušnosti i
nezdrave pobožnosti, čas tvrdoglave osiono-sti. Sad je to bio
onizak, mrk i čvrst mladić, širok u plećima i jak na nogama, sa
neravnom, garavom naušnicom u bledom licu, na kom su mišići
neprirodno zategnuti od neke stalne unutarnje pažnje. Bio je u
svemu detinjski zavisan od Anice, iako ga je to sa godinama sve
više ljutilo i nagonilo, s vremena na vreme, na besmislene
pobune i nelepe ispade.
Jelka je u osamnaestoj godini, belolika, punih oblika,
plavih očiju i zlatno, teške kose, lepotica i gizdava. Od sve dece
ona je jedina na majčinu porodicu, Klajiće, koji su poreklom iz
Posavine, plavi, lepi, veseljaci i pomalo rasipni ljudi. Pre dve
godine završila je zanat kod prve ženske krojačice, gospođe
Saloker, koja je šila za sav otmeni sarajevski svet, i sad je kao
radnica kod nje.
Najmlađa, Zorka, još je devojče, bojažljivo ali lepo.
Pekušića soj, cmomanjasta, tanka i već lako povijena u pasu, sa
velikim tamnim očima koje pažljivo i saučesno posmatraju sve
oko sebe, a toplina sa kojom gledaju svet prelazi svakog časa u
osme-jak. Ista Anica, samo sitnije kosti i nežnijih oblika. Zorka
jedina iz porodice ne radi izvan kuće, nego vodi kućanstvo, koje
je tanko i jednostavno da ga i ona, ovako mlada i nejaka, može
da savlada.
Ponekad za vreme večere, a nedeljom za ručkom redovno,
svi su Pekušići na okuou. Oniski i mrgodni, ali snažni Petar,
stasita, vedra Jelka, pažljivo odeve-
419
na i uvek sa prazničkim izrazom na licu, i Zorka, »dete«
koje se sa svakim danom razrasta i buja, na putu da se NEMIR
potpuno zadevojči, iako to ne priznaje sama sebi i sa (odlomak)
snebivanjem uzalud nastoji da sakrije od drugih. A pored
njih Anica, za glavu viša od svih, iscrpena, tanka i kao
izbrušena, bledih usana i sjajnih kao pregorelih očiju koje
sve prate i sve moraju da vide. — Ko ih posmatra tako
okupljene oko jela, taj, i da ništa ne zna o sudbini ove
porodice, može da vidi jasno da su sve snage i sokovi iz
ove mršave »ane« prešli s vremenom u ovo troje odrasle
dece, ali isto tako može da razabere jasno da ona, i pored
toga, najviše snage ima u sebi, najbolje može da radi, i IT to vreme, između 1903. i 1906. godine, bilo je u
najlepše zna kako treba živeti. Bosni zaista znakova nezadovoljstva i uznemirenosti i
među kmetovima-seljacima i zemljovlasni-cima i,
naročito, među inteligencijom po gradovima, ali ti znaci su
bili neodređeni, sporadični i nepovezani, kao što je i
prirodno u zemlji u kojoj je društvo podvojeno verama i
neujednačeno, u kojoj nema ni stvarnog političkog života
ni prave štampe. Ali po strani od tih povremenih trzavica
na agrarnom, verskom ili nacionalnom osnovu, stali su
da se javljaju drugi i drugačiji nemiri. To su bili — prvi
pokreti i zahtevi radnika kao takvih. Ti su pokreti bili
skromni i tako neobični za našu sredinu da je malo ko
obraćao na njih naročitu pažnju, s izuzetkom, naravno,
upravne vlasti i neposredno zainteresovanih
poslodavaca.
Tih godina je građena i sagrađena u Sarajevu i treća
zgrada bosansko-hercegovačke vlade. Tako je pored dve
velike, crvenkaste vladine zgrade, zidane u nekom
austrijskom i nesigurno renesansnom stilu, nikla treća,
modernije zamišljena, tj. bez pravog stila, ali visoka,
upadljiva i potpuno bela. Narod je novu zgradu odmah
prozvao »bijela vlada«.
Unutarnji uređaj te zgrade bio je savremeniji i
složeniji i, kako tome poslu nisu bili dorasli sarajevski
radnici, ni naši ni stranci koji su tada već ži-veli i radili u
Sarajevu, trebalo je nabaviti radnike
42Q
421
sa strane. Tako Je došla veća grupa stranih kvalifi-kovanih
radnika, majstora, drvodelja, štukatera. Većina je bila iz Beča,
trojica-četvorica iz Zagreba.
Već od prvog dana pala je svima u oči velika razlika
između naših radnika i ovih stranaca. Ovi stranci, koji su došli
na osnovu naročitog ugovora, bili su bolje hranjeni, veseliji,
zdraviji i otresitiji od najboljeg bosanskog radnika. Oni su bili
dva puta bolje plaćeni od retkih naših kvalifikovanih radnika, a
tri do četiri puta bolje od nekvalifikovanih. Broj radnih sati bio
je za sve isti: dvanaest. (Samo, pravo valja reći, ti strani radnici
radili su predano i stalno; kod njih nije bilo ni zamišljenog
stajanja nad poslom ni savijanja cigare ni sporih bosanskih
razgovora.) Naši radnici gledali su na te svoje drugove kao na
neka viša i srećnija bića kojima ja »-bog dao« bolji i lakši život,
kao i svima strancima. Oni su posmatrali sa čuđenjem kako ti
ljudi navlače na:«)-čita platnena odela i bele kape pri radu, a
kako uveče izlaze čisti, obrijani, u građanskim odelima, sa
kragnom i kravatom, na pivo i na večeru, dok oni, uprskani
malterom i dronjavi odlaze svojim pot-leušicama na periferiji
grada. I velika većina naših radnika bila je tako neuka i tako
ubijena venskim vas-pitanjem i dugom navikom robovanja, da je
tu razliku primala kao »božje davanje«, mirila se sa njom i ne
pomišljajući da iz toga izvuče neke zaključke i ne pitajući se
zašto je to tako i mora li ostati tako. Cak ni zavisti nisu osećali,
jer nisu ni pomišljali da se uporede sa stranim radnicima.
Sa snebivanjem su naši ljudi gledali te »švap-ske« radnike
kao što su gledali na strance činovnike, ali ti stranci radnici su,
naprotiv, tražili društvo svojih bosanskih drugova i nastojali da
se sa njima što češće viđaju i što više razgovaraju. Kao tumači i
posrednici služili su radnici iz Zagreba. I tako su naši radnici
videli sa još većim čuđenjem da su upravo ti strani drugovi, koji
su tri puta bolje pla-
422
ćeni i deset puta bolje žive, nezadovoljni i ogorčeni uslovima
rada, postupkom preduzimača. A to nezadovoljstvo, na koje naši
nisu smeli ni da pomisle, oni su izražavali slobodno, nekim
novim, ne uvek potpuno razumljivim, ali neobično smelim
recima za koje naši nisu slutili ni da postoje, a kamoli da mogu i
smeju da se izgovore.
Na skelama »bijele vlade« i po njenim prostranim sobama
još punim strugotina, maltera i gipsa, odjekivale su nove reci:
»proleter«, »radnička klasa«, »strukovna organizacija«, »štrajk«
i, najposle, reč »socijalizam« koja je našima izgledala tako nova
i tajanstvena i opasna da su je i nehotice izgovarali sniženim
glasom.
Gradnja je napredovala brzo, ali brže se među našim
radnicima razvijala misao o tome da se radnici mogu udružiti i
udruženi postavljati i oni svoje zahteve poslodavcima kao što
poslodavci postavljaju njima. Iz početka, stvar su prihvatili
samo mlađi, dok je kod starijih nailazila na neočekivan i oRor-
čen otpor.
Posle ručka, sede u hladu dvojica mladih radnika
Bosanaca i nešto šapuću, dok njihovi stariji drugovi leže na
gredama i dremuckaju. Jedan od njih, koga draži taj poluglasni
šapat, podiže glavu i dobacuje jetko:
— De, de, tražite vi, djeco, đavola bez nevolje! Svrbi vas!
Malo vam je šest seksera nadnice, dok ne ostanete i bez nje.
— Spavaj ti, spavaj, djedo, i ne bcini za moju nadnicu.
— Ama, brinem ja za sebe i ono svojih četvoro unučica
što su mi na vratu, a tebe nek nosi đavo kud te i ponio!
— Ne boj se, stari — kaže nasmejano drugi mladić —
neće ni po tebe ni po tvoje biti rđavo kad mi malo drukčije
počnemo da razgovaramo sa poslodavcima i gazdama.
423
 ■--'*«^;;

— Kratka je vaša pamet za to, mladiću. To su vas ovi rastao je, broj neutralnih, koji su dotle stajali neodlučno u
Bečlije naučili. Lako je njima vikati na gazde. Kad dođe sredini, bivao je manji, dok je broj malo-dušnih i
do gusta, oni će spakovati svoje kufere pa u Beč, odakle su nepokretnih ostajao uvek isti. Radnici koji su došli iz
i došli. A ko će pomoći meni, kad stigne zima i smrzne se Zagreba stali su da dobavljaju brošure; po radničkim
četka a nestane u kući i brašna i mrsa, pa treba drvo a kućama mogle su da se vide te male, bele ili crvene
treba obuća. Kad zaspe snijeg meni se opet valja pod knjižice sa naslovima: »U čemu je snaga radnog naroda«,
gazdinsku strehu skloniti, jer drugog nemam. To treba »Proste socijalističke istine«, »•Osamsatni radni dan«,
promisliti, pa onda govoriti. »Najamni rad i kapital«, »Zakonsko osiguranje radnika«.
— Pa i ta gazdina streha je tvoja; ti si je gradio, Na sastancima koji su održavani u određene dane po
bolan, samo se njegova zove. zabačenijim kafa-nama radnicima je tumačena sadržina tih
— Eh, pametan si ti, samo te ta tvoja pimet prenosi... brošura. Zagrebački radnici zalazili su i po kućama, o
— mrmlja stari radnik i prezrivo ali -nemoćno spušta praznicima i zimi po sijelima, gde su se upoznavali sa
ponovo glavu na gredu. devoj kama, radnicama u fabrikama duvana ili čilima. Sa
Takvih i sličnih razgovora i prepirki bilo ie ne samo njima je stvar išla još teže nego sa radnicima, jer su one
na toj građevini nego i po radionicama u varoši, bile još manje pismene i vrlo teško ulazile u pitanja opšte
krojačkim, obućarskim i drugim. prirode, ali one koje bi uspeli zainteresovati i pridobiti bile
Pored radnika koji su radili na zgradi Zemaljske su življe i odlučnije od muškaraca. Njihovom pomoći je i
vlade i koji su stigli u grupi, došlo je iz Zagrebi još u te dve velike fabrike unesen isti nemir, sa istim ras-
desetak kvalifikovanih radnika, krojača, drvode-Ija, pravama i sukobima, koji se sve više javljao u radionicama
tipografa; došli su neupadljivo, sve jedan po je dan, i i na gradilištima.
zaposlili se u najvećim radionicama i štamparijama. Oni
su bili ne samo organizovani radnici nego su imali
iskustva sa radom u radničkim organizacijama po većim
gradovima, Zagrebu, Pešti, Osijeku. Oko njih su se
okupljali oni od domaćih radnika koji su imali hrabrosti da
pomišljaju na organizaciju radnika i pokazivali želju da se
obaveste o istoriji, uslovima i izgledima radničkog pokreta
u svetu. To su bili uglavnom mlađi i bistriji, dok su stariji
radnici i dalje ostajali po strani i uz nemoćno odmahivanje
rukom tvrdili da je siromahu suđeno da radi i da se pati, a
gazdama da uživaju, da je tako bilo i da će uvek biti i da je
stoga bolje ne zabadati trn u zdravu nogu i ne tražiti hleba
nad pogaču.
Međutim, broj onih koji su hteli da razgovaraju o
organizaciji i o pitanjima radničkog položaja

424 425
> Ti
o
ON

w
 RJEČNIK TURCIZAMA
aga — gazda, dobro stojeći
građanin; gospodar, prvak,
veleposjednik; zapovjednik
turske plaćene vojske; dodaje
se kao titulr. iza ličnog imena;
počasna titula za svakog onog
koji ne pripada inteligenciji i
plemstvu.
ahar — štala, konjušnica;
gostinska soba, odvojena
prostorija, muško odjeljenje u
kući ili u avliji za primanje
muških lica.
Alah — Allah, Bog. U arapskom
jeziku ildh znači bog, a sa
određenim članom al: Allah je
vlastito ime »Bog«.
Alifakovac — ime jednog kraja u
Sarajevu. Naziv je došao po
nekom Ali-ufaku (malom Aliji,
tur. ufak znači malen).
Aman! — uzvik preklinjanja i
vapaja: pobogu! zaboga!
akobogda! oprost! pomoći
milost! Pasti na aman znači
preklinjući i klečeći tražiti
milost i oproštenje.
anterija — vrsta gornje haljinice.
Muške anterije su
kratke, obično od deblje
tkanine i na prsima pre-
samićene, dok ženske mogu
biti duge i kratke. Prave se od
svile, polusvile ili čita (basma,
cic); hanterija.
apsana — zatvor; zgrada u kojoj
se nalazi zatvor; ops, hapsana,
haps.
araluk — međuprostor; sporedna
prolazna prostorija u starim
bosanskim kućama, prigrađena
prostorija uz kuću od dasaka ili
drugog slabog materijala; mali
hodnik; haraluk.
aršin — stara mjera za dužinu;
građevinski i zidarski je 75,8
cm, čaršijski 68 cm, a
terzijski 65 cm.
asker — vojska, vojnik; aš-ćer.
avlija — kućno dvorište o-
građeno zidom. Kod An-drića i
zatvor u djelu "-Prokleta
avlija-«.
B
babo — otac.
badža — otvor na krovu od
daske kroz koji izlazi dim;
dimnjak.
429
Bajram — muslimanski vjerski
praznik; takođe i ime, nadijeva
se djetetu koje se rodi u derviš — pripadnik derviš-kog
vrijeme praznika.
bakalin — trgovac na malo
kolonijalnom robom, na-
mirnicama; bakal.
balčak — držak od sablje, mača,
noža.
begovski — pridjev prema
imenici beg, a znači plemićki,
gospodski.
bekrija — onaj koji rado pije,
pijanica, lola, onaj koji već od
jutra počinje piti, ili jutro
dočekuje pijući.
bošča — pokrivača za glavu,
rubac; platno četverokut-nog
oblika u koje se nešto
zamotava; zavežljaj; stol-njak.
budžak — kut, ugao; fig. loše,
prljavo mjesto.
čanak — drvena zdjela.
čarSija — trgovačka četvrt
grada; tržište, trg.
čekmedže — kovčežić sa ladicom
koji služi kao drvena kasa.
čibuk — cijev sa lulicom u koju
se stavlja cigareta prilikom
pušenja.
ćenar — rub, kraj; margina
knjige; vrsta uskog ćilim-četa;
vrsta pamučnog platna.
ćepenak — krilo, kanat starinskih
dujćana koji služi mjesto
vrata.
430
reda; skroman, povučen i
pobožan čovjek.
dimije — ženska široka donja
haljinka koja se nosi preko
gaća mjesto suknje, a nogavice
se vežu ispod koljena.
đivanhana — prostrano pred-
soblje, hodnik.
dućan — trgovačka radnja.
dućandžija — trgovac.
dunđer — starinski stolar i
graditelj.
dus-tabanlija — onaj koji ima
ravna stopala, dus-ta-banaš.
Dž
džamija — - hafiz — onaj koji zna Citav
gomolja
minara.
džigerica
đžuma —
molitva
petkom
muslimanska bo
sa jednom ili više
— jetra,
podnevna svečana
koja se obavlja u
džamiji; petak.
E velikodostojnika).
efendija — gospodin; titula
sveštenika ili vjerski učenog
muslimana.
espap — oprema, materijal,
potrepština; roba za prodaju.
F
fenjer — ručna svjetiljka u kojoj
gori svijeća zaštićena staklom
da je vjetar ne
ugasi, ili ima fitilj namočen u
petrolej.
feredža — ženska haljinka za
izlazak na ulicu; žene
muslimanke na ulici nisu
smjele biti otkrivena lica, pa su
zbog toga i nosile feredžu.
ferman — sultanov ukaz, na-
redba, carska zapovijest.
fildžan — šoljica za crnu kafu.
fitilj — pamučni gajtan ili traka
za svijeću ili petrolejsku
lampu; upaljač kod starinskih
topova i pušaka.
furuna — peć, limena peć;
zemljana pekara.
H
Kur'an napamet. hajvan —
životinja, stoka;
ajvan. hasura — prostirač
ispleten
od meke trstike, šaše ili
rogozine; asura. hodža —
muslimanski sve-
štenik, vjeroučitelj, prote-
sor u medresi.
islam — naziv muslimanske vjere.
jandžik — seljačka kožna torba,
takođe i torba koja se veže za
zadnji dio sedla na konju.
janičar — rod vojske u Turskoj
Carevini, regrutovan od
islamiziranih hrišćana;
janjičar.
•jašmak — koprena od bijelog
muslina kojom su se
podbrađivale žene koje su
nosile feredžu. Na selu se tako
kod nas zove velild rubac,
povezača za glavu.
jatagan — dugi krivi nož,
handžar.
jazuk — šteta, žalibože! na
sramotu!
joltasovi — fiuguljaste posude za
nošenje hrane; jol-tasi.
jorgan — posteljni pokrivač,
napunjen pamukom i pro-. šiven.
K
kantar — starinska željezna
sprava za mjerenje težine.
kaldrma — kamenom popločan
sokak ili avlija.
karavan — povorka robom
natovarenih kola, konja, deva
(kamila).
kasaba — varoš, manji pro-
vincijski grad.
kasablija — stanovnik kasabe.
kavazbaSa — starješina ka-vaza
(stražara, sudskih pozi vara,
tjelohranitelja kod turskili
kavgadžija — svađalica, onaj
koji traži kavgu, tuču, svađu.
kirajdžija — zakupac, stanar.
konak — prenoćište, noćište;
dan hoda; bolja kuća, ku-
432
 ća kakvog uglednog domaćina.
krpadžija — zanatlija koji se bavi
samo krpljenjem starih cipela ili
starih stvari.
M tekijo — derviška zgrada u kojoj
mahala — dio grada ili sela,
četvrt; zaselak.
mamuza — ostruga.
mandal — zavor; drvena greda ili
željezna šiplta koja se stavlja
iznutra radi zatvaranja.
medžHs — savjet, vijeće.
mulazim — poručnik u vojaci.
munara — vitki toranj džamije.
mušir — maršal.
N sevap — dobro djelo koje
nanule — vrsta drvene otvorene
obuće koja se nosi oko kuće;
nalune.
nišan — meta, cilj u koji se puca;
naprava za ciljanje
..na oružju; mladež na tijelu;
orden; nadgrobni spo-menilc
nizom — regularna vojska u
Turskoj Carevini; vojnik te
vojske.
paša — titula visokih dosto-
janstvenika i vojnih lica osim u
duhovnoj hijerarhiji; rang
generala. Uvijek
se stavlja iza imena.
432
paSaluk — oblast kojom u-
pravlja jedan paša. ... U .
požar — pijaca; pijačni dan;
kupoprodaja, trgovanje. tobija — isturena kamena u-tvrda uzapčen — osvojen, svladan,
odakle pucaju topovi, bastion. uhvaćen, ugrabljen, zadržan.
pusat — oružje; puset. tonzimot — reforme.
se obavljaju derviški obredi.
Svaka tekija ima svoga
starješinu — šeha. veresija — prodaja uz poček,
saraS — zanatlija koji pravi i trobozon — debeli parma-čići prodaja uz kredit.
prodaje razne predmete od vezir — najviša titula u državnoj
(kočići) kojima se o-građuju
kože. stepenice, sofe ili šta drugo. hijerarhiji Turske Carevine;
Sarači — ulica u Sarajevu koja je turbe — mauzolej, natkrivena ministar, guverner jedne
dobila ime po mnogim grobnica. pokrajine, upravnik vilajeta.
radnjama gdje su se pravili i
prodavali predmeti od kože.
serasker — glavni vrhovni
komandant u vojsci; u slučaju
rata postavljan iz redova
vezira.
zaslužuje božju nagradu;
nagrada za dobro djelo.
sinija — niska okrugla trpeza,
sofra, koja se donese prije
početka jela, da bi opet bila
odnijeta na kraju.
sofra — trpeza, sinija.
sohak — ulica.
Stambul — Istanbul, Carigrad.
sultan — car, vladar.
šamijo — povezača, marama za
glavu od tanke tkanine, išarana
granama.
šućur — hvala, zahvala (u-
pućena bogu).
28 — Kuća na osand 433
 BELESKA O OVOM IZDANJU
Poslednja zbirka pripovedaka koju je Andrić za života objavio
pojavila se pod naslovom Lica (Mladost, Zagreb, 1960). U zaostavštini
je nađena neobjavljena, za štampu pripremljena zbirka od dvanaest
priča sa Uvodom koji je takođe neka vrsta priče. Daktilografisani
primerci priča (bezdrvna bela hartija 21 X 29,5) nađeni su u fascikli
mrke boje. U daktilografisanom sadržaju naznačen je broj stranica
svake pripovetke i ukupan zbir stranica (84). Pričama je dat ovaj
redosled:
Uvod
Jakov, drug iz detinjstva
BonvalpaSa
Alipaša Priča
Baron Robinja
Geometar i Julka Životi
Cirkus Ljubavi
Zuja
Nijedna od ovih priča nije bila objavljena za života. U prvom
posthumnom izdanju Andrićevih dela u šesnaest tomova, priče iz
KUČE NA OSAMI date su u obliku i re-dosledu koje im je odredio sam
autor. Isto i u ovom izdanju SABRANIH DELA.
U prvom posthumnom izdanju, zbirci KUCA NA OSAMI dodato
je i šesnaest pripovedaka koje nisu bile uvršćene ni u jednu autorovu
zbirku kao ni u SABRANA DELA. Reč je o pripovetkama koje su za
Andrićeva života objavljene u listovima i časopisima a ostale malo
poznate čitalačkoj publici. Priređivači su ove pripovetke razvrstali po
hronološkom redu njihovog objavljivanja. To su sledećih šesnaest
pripovedaka:
434
Knez sa tužnim očima
Popodne
Pobednik
Pakao
J-dlski dan
Ruđanski begovi
Crven cvet
predvečernji čas
Dva zapisa bosanskog pisara Dredeslava
Kod lekara
Susret
Razgovor pred veče
Sarači
Dubrovačka vejavica
Ranjenik u selu
Slepac
Postojala je mogućnost da se ovih šesnaest priča uklope u
tematske cikluse postojećih zbirki pripovedaka (Nemirna godina. Žeđ,
Jelena žena koje nema, Znakovi, Deca). Takav postupak bio bi
opravdan sa stanovišta doslednosti u oblikovanju tematskih ciklusa.
Priređivači ipak nisu poš-li tim putem. Andrić je prilikom rada na
SABRANIM DE-LIMA u deset tomova (1963) odobrio način na koji su
priređivači oblikovali tematske cikluse, kao i nove naslove
prjpovedačkih celina, pa se može smatrati da je reč o ce-linama koje je
on verifikovao, i koje sada, stoga, treba sačuvati u postojećem obliku.
Priređivači su smatrali da u takve, autorom verifikovane celine,
pogotovu kada su u pitanju PRIPOVEDACKI ciklusi, ne bi trebalo
dirati. Stoga su šesnaest pripovedaka. koje svakako zaslužuju da se
nađu u SABRANIM DELIMA, priključili obimom nevelikoj zbirci
KUĆA NA OSAML
U novom, dopunjenom izdanju SABRANIH DELA, zbirka KUCA
NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE proširena je još nekim prozama
koje upotpunjuiu autorov pri-povedački opus. To su, pre svega, priče:
ZANOS I STRADANJA TOME GALUSA, ISKUŠENJE U ĆELIJI
BROJ 38, U
ĆELIJI BROJ lu, SUNCE, NA SUNCANOJ STRANI, LICA
i PRVI DAN U RADOSNOM GRADU. Ove pripovetke do sada su se nalazile
u desetoj knjizi Sabranih dela — STAZE, LICA, PREDELI. Knjiga
STAZE, LICA, PREDELI sadržala je i tekstove konfesionalnog
karaktera, a kako su u navedenim pričama prepoznatljive okolnosti
autorove biografije iz vremena prvog svetskog rata (sa izuzetkom
LICA) priređivači su ove priče uvrstiU u desetu knjigu.
28* 435
 Međutim, bez obzira na prepoznatljive biografske okolnosti,
navedeni tekstovi su po svojoj strukturi pripovetke, pa odudaraju od
ostalihi tekstova desete knjige, biografskih crtica i sećanja, meditacija
sa putovanja, putopisa i si. Stoga priređivači sada dodaju pomenutih
sedam pripovedaka zbirci KUCA NA OSAMI I DRUGE
PRIPOVETKE.
Pored priča preuzetih iz desete knjige, u KUCU NA OSAMI I
DRUGE PRIPOVETKE ulaze ovom prilikom još neke priče, ili celoviti
odlomci iz priča, objavljeni za autorova života ili pak nađeni u
zaostavštini. Kada je reč o odlomcima, valja napomenuti da se kod
Andrića javljaju dve vrste odlomaka, tj. nedovršenih celina. Ima
odlomaka koji su potpuno uobličene i koherentne celine (pr.
PORUČNIK MURAT, O STARIM I MLADIM PAMUKOVICIMA), koji
su odlomci utoliko što su delovi nerealizovanih većih celina. Fragmenti
koji se vezuju za »kompleks 1906 godine« {BUNA, PRVI SUSRETI,
PEKUSIČI, NEMIR), kao i proze koje se vezuju za nemirnu 1878.
godinu, po svemu sudeći trebalo je da budu delovi velike
SARAJEVSKE KRONIKE. Pored ovakvih odlomaka koji su delovi
veće, zamišljene celine, ima i odlomaka, koji su deo nedovršene priče
(S LJUDIMA, TAJ DAN). Proze koje je sam autor obeležio kao frag-
mente, priređivači su ipak izdvojili u posebnu celinu na kraju ove
knjige. Evo redosleda priča i odlomaka koji se još dodaju KUCI NA
OSAMI i drugim pripovetkama.
Stvorenje
Tri dečaka
Slučaj Stevana Karajana .
Veliki raspust
Legenda o pobuni
Nedovršena proza:
Na Latinskoj ćupriji
Poručnik Murat
Taj dan
S ljudima
O starim i mlađim Pamukovićima
Pre nesreće
Buna
Prvi susreti
Pekušići
Nemir
436
Unošenjem svih ovih proza, Andrićev pripovedački opus biva
bezmalo predstavljen u celini. Ostali su u zaostavštini delovi većih
pripovedaka ČAVKUSiCl i PEKUSA kao i skice nekih neodređenih
priča.
Ni u ovo izdanje Sabranih dela nisu ušle dve pripovetke koje je
Andrić uneo u zbirku Nove pripovetke (Kultura, Beograd, 1948). To su
priče San i Dedin dnevnik. Za priču San zapisano je u fusnoti Novih
pripovedaka (str. 81): »•Istu ličnost stare devojke — zelenaša i tvrdice
pisac je obradio već u romanu Gospođica; sad se vraća na nju u ovoj
kratkoj pripoveci<<. Međutim, nije reč o novoj, različitoj verziji, već o
potpunom preuzimanju jednog poglavlja iz romana Gospođica. Dedin
dnevnik koji je, kao i ostale priče ove zbirke (sa izuzetkom pripovetke
Deca), nastao između 1944—1948. godine, obol je svojevrsnoj
tendenciozno-sti u duhu vremena koja je učinila priču neubedljivom.
To isto odnosi se i na pripovetku Elektrobih (časopis Brazda, Sarajevo,
1948), kao i na prozni tekst Sjeme iz Kalifornije (Štampano sa: Branko
Copić: Odbornici i sreća, i Nezadovoljnici. — Odjeljenje za agitaciju i
štampu Zemaljskog odbora Narodnog fronta za Bosnu i Hercegovinu,
1948). Pripovetke San, Dedin dnevnik, Elektrobih i Sjeme iz Kalifornije
izost; Ijene su, u dogovoru sa Andrićem, još iz izdanja Sabranih dela u
deset tomova.
U prvom posthumnom izdanju Sabranih dela u zbirku Kuća na
osami, među »druge pripovetke-«, bila je uneta i proza Pobednik. Ta
proza više spada među tekstove koje je autor nazivao pesmama u prozi.
Među tekstovima koje je autor sam uneo u fasciklu sa naznakom »Svi
moji stihovi i pesme u prozi« (Zaostavština, Arhiv SANU) nalazi se i
ovaj kraći tekst. Priređivači ga vraćaju u njegov prirodni kontekst, u
jedanaesti tom — Ex Ponto, Nemiri, Lirika.
Postoji jedan broj bibliografskih jedinica koje označavaju prozne
tekstove Andrićeve, a koje ne nalazimo u ovim Sabranim đelima. Reč
je o odlomcima iz većih celina, posebno iz romana (Travnička
hronika, Omerpaša Latas), koji su dobili posebne naslove. Ti odlomci
su, tokom decenija, objavljivani u dnevnoj štampi i periodici (Ljubav,
Politika 1925; Tišina, Politika 1936 — varijante tekstova iz Travničke
hronike. Leto, Borba, 1951; Svatovi, Politika, 1961; Dolazak, Forum,
Zagreb 1962; Posle, Politika 1963 — iz Omerpaše Latasa. Primera
ima mnogo više.) Sem toga, neke pripovetke objavljene su pod dva
različita naslova (Nedeljno jutro i Praznično jutro; Štrajk u tkaonici
čilima i Cilimuše pevaju).
S druge strane, rekli smo, ima odlomaka koji su očigledno delovi
većih, ali nedovršenih i neobjavljenih celina.
437
Talco proze: Prvi susreti (Književne novine), Buna (NIN, 14. IX 1962),
Pekušići (Bagdala, Kruševac, 1971) i kraća pri-povetka Nemir, nađena NAPOMENE
u zaostavštini (Arhiv SANU — dak-tilografisano na beloj bezdrvnoj
hartiji 21 X 29,5), čine uzajamno povezane celine koje se bave
»kompleksom 1906. godine« u Bosni i Sarajevu, rađanjem i
organizovanjem modernog proletarijata u nas, što svakako nije česta
Andrićeva tema i što nas na sasvim određen način podseća da je ovaj
autor pisao i Crvene listove. Pomenuti odlomci i vremenom, i miljeom
i književnim junacima vezuju se za Andrićevu priču Štrajk u tkaonici
čilima koja je odavno našla mesto u Sabranim delima (prvi put
objavljeno u: Žena danas, br. 68; 1950). Pomenuti odlomci nalaze se
među rukom ispisanim listovima različitog formata u fascikli mrke
boje naslovljenoj — Duža nedovršena pripovetka Peku'sa. Odlomci S
ljudima (Borba, 1. V 1947) i Taj dan (Politika, 6, 7. i 8. I 1946), opet,
čine fragmente jedne celine u čijem je središtu junak imenom Petar. trvoD«
Odlomci opisuju bombar-dovanje Beograda od strane saveznika u
drugom svetskom ratu, odnosno dan oslobođenja Beograda, trenutak SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na
kada se Nemci povlače i zasipaju granatama oslobođene delove grada. osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Knjiga Kuća na osami i druge pripovetke je podeljena na dva dela. Prvi Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
deo čini ciklus priča Kuća na osami. U drugom delu Druge pripovetke, Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
sa redosledom zasnovanim na hronologiji objavljivanja. Nedovršene 2. izd 1977. god.
priče su na kraju drugog dela. 3, izd. 1978. god.
Beograd, Srpska književna zadruga, 1976. — Srpska književna
zadruga, kolo LXIX, knj. 461. Beograd, Prosveta, 1977.

BONVALPASA
SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAML — Beograd, Srpska književna za-
druga, 1976. — Srpska knj. književna zadruga, kolo LXIX,
461.
KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
» Sve pripovetke Iz ciklusa Kuća na osami (Ima ih dvanaest) štampane su
u prvom posthumnom izdanju prema rukopisu iz za-ostavštine {daktllosrafisano
na belo] hartill formata 21X29,5). U istom obliku prenete su u drugo i treće
izdanje, kao 1 u novo, dopunjeno, izdanje u sedamnaest tomova.

438 439

ALIPAŠA
SABRANA DELA IVE ANDRlCA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga,
1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KVCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
BARON
SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga.
1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KUCA NA OSAMI 1 DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1976.
GEOMETAR I JULKA
SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.
— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KVČA f^A OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
440
Mtoi
CIRKVS
SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpslcs književna zadruga, 1976.
— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
JAKOV, DRUG IZ DETINJSTVA nov.s
SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KVČA NA OSAML — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.
— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KVČA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
PRIČA
_ iSABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.
— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta, 1977.
441
ROBINJA
SABRANA DEL A IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana.
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KVCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976. —
Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
ŽIVOTI i.r'\
SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KVČA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.
— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beo
grad, Prosveta, 1977. . , . :,
LJUBAVI K")V-'.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga,
1976. — Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
442
ZU JA ■: " . •.■ ;,i
SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI. — Beograd, Srpska književna zadruga, 1976.
— Srpska književna zadruga, kolo LXIX, knj. 461.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta,
1977.
POPODNE
Hrvatski pokret, Zagreb, god. X XI, br. 120; 3. V 1914; str. 6.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god. '
* KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beo-
grad, Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1914. god. '
KNEZ SA TUŽNIM OCiMA
Jugoslavenska žena, Zagreb, 1920; br. 1—2.
SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1920. god.
ms
ISKUŠENJE U ĆELIJI BROJ 38 STVORENJE
Jugoslavenska njiva, Zagreb, god. VIII, knj. I, sv. 8; 1924; str. Politika, Beograd, god. XXII, br. 6101; 18, 19. i 20. IV 1925.
293—296.
Prvi put se unosi u Sabraria dela. Štampano prema tekstu
SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, pređeli. — Beograd, objavljenom 1925. god.
Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna
založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.
Džepno izd. 1964. god. PAKAO
2. izd. 1965. god.
3. izd. 1967. god. Misao, Beograd, knj. XXI, sv. 5. i 6; 1926; str. 277—280.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, Lica. Jugoslovenska pošta, Sarajevo, god. III, br. 748; 14. XI 1931; str.
Predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta, 10.
Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. — SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na
Štampano ćirilicom i latinicom. osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
2. izd. 1977. god. .:' \ Skopje; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
3. izd. 1978. god. ,,,., Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
Štampano prema tekstu objavljenom 1924. god. :, ..-: 2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
PRVI DAN U RADOSNOM GRADU •■ Prosveta, 1977.
Štampano pod naslovom: Štampano prema tekstu objavljenom 1926. god.
PISMO NAŠEG PRIJATELJA IZ ITALIJE. — Politika, Beograd,
god. XXin, br. 6360; 6, 7. i 8. I 1926; str. 10. JULSKI DAN ^f
SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,
Zagrec, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost,: Svjetlost, Državna (Jedan dan u Sarajevu krajem jula 1878) Književni sever, Subotica,
založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom. god. IV, knj. IV; sv. 3—4; 1928; str. 151—154.
Džepno izd. 1964. god. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na
2. izd. 1965. god. "■ '■ •' ' osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
■ Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla;
3. izd. 1967.. god. . , . SABRANA 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze, 2. izd. 1977. god.
lica, predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; 3. izd. 1978. god.
Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976. KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
— Štampano ćirilicom i latinicom. Prosveta, 1977.
2. izd. 1977. god. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na
3. izd. 1978. god. ■- " Štampano beloj faartiji formata 21 X 29,5).
prema tekstu objavljenottj 1926. god.

444 445
ZANOS I STRADANJE TOME GALUSA
Srpski književni glasnik, Beograd, n. s., kni. XXXIII, br. 1;
1931; str. 1—8.
SABRAjVA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. —
Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta. Mladost, Svjetlost,
Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.
Džepno izd. 1964. god.
2. izd. 1965. god. ; i
3. izd. 1967. god.
SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze, lica,
predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta,
Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, —
Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
Štampano prema tekstu objavljenom 1931. god. ■
RUĐANSKI BREGOVI
Vreme, Beograd, god. XV, br. 4669; 6, 7, 8. i 9. I 1935; str. 4.
SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije.
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1077.
Štampano prema tekstu objavljenom 1935. god.
TRI DECAKA
Pregled, Sarajevo, sv. VII, knj. II, god. II, juli 1947; str. 281—
287.
Prvi put se unosi u Sabrana delo. Štampano prema tekstu
objavljenom 1947. god.
446
CRVENI CVET .
(Odlomak). Književnost, Beograd, god. IV, sv. 10; 1949; str. 264
—273.
IZABRANE PRIPOVETKE. — Beograd, Novo pokole-nje,
1951. — Jugoslavenski pisci.
(Odlomak). Front slobode, Tuzla, god. XIII, br. 537; 1. V 1957;
str. 13.
PRICA O KMETU SIMANU. — Sarajevo, Svjetlost, 1964. —
Školsko lektira, (11).
Ponovljena izd. 1968, 1969, 1971. god.
SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije.
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
;.,*
3. izd. 1978. god.
KUĆA NA OSAMI 1 DRVCE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1949. god.
NA SVNCANOJSTRANI
Borba, Beograd, god. XVII, br. 104; 1, 2. i 3. V 1952; str. 9.
LICA. — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci.
SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. —
Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost,
Državna založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.
Džepno izd. 1964. god.
2. izd. 1965. god.
3. izd. 1967. god.
SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga deseta: Staze, lica,
predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta,
Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, —
Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
Štampano prema tekstu objavljenom 1952. god.
#47
SLUČAJ STEVANA KARAJANA
Republika, Zagreb, god. V, br. 4; 1949. Vjesnik Narodnog fronta
Hrvatske, god. XII, br. 29. XI 1952. Prvi put se unosi u Sabrana
dela.
Štampano prema tekstu objavljenom 1949. god.
LICA
Oslobođenje, Sarajevo, god. X, br. 1937; 1. i 2. I 1953; str. 8.
Rad, Beograd, god. XV, br. 1; 1. I 1960; str. 14—15.
LICA, — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci.
SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,
Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna
založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.
Džepno izd. 1964. god.
' 2. izd. 1965. god. / 2. izd. 1965. god.
3. izd. 1967. god.
Polja, Novi Sad, XVni, 164; 1972; str. 2—3.
Oslobođenje, Sarajevo, XXX, 1947; 1. i 2. V 1973; str.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica,
predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta,
Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, —
Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
Štampano prema tekstu iz zaostavštine daktilografisa-no na beloj
hartiji formata 21 X 29,5).
U ĆELIJI BROJ 115 ■ SABRANA DELA JVB ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
Život, Sarajevo, god. IX, br. 3; 1960; str. 131—144.
SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,
Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna
založba Slovenije; 1963. — Štampano ćirilicom i latinicom.
Džepno izd. 1964. god.
2. izd. 1965. god.
3. izd. 1967. god, ' ' ■'
448
SABRANA DELA TVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica,
predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje; Prosveta,
Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla; 1976, —
Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
• Štampano prema tekstu objavljenom 1960. god.
SVNCE
LICA. — Zagreb, Mladost, 1960. — Suvremeni pisci.
Front, Beograd, god. XVII, br. 23—24; 1961; str. 28—29.
SABRANA DELA, knjiga deseta: Staze, lica, predeli. — Beograd,
Zagreb, Sarajevo, Ljubljana; Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna
založba Slovenije; 1963; — Štampano ćirilicom i latinicom.
Džepno izd. 1964. god.
3. izd. 1967. god.
Mladost, Beograd, god. VIII, br. 329; 30. I 1963; str. 7.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga deseta: Staze, lica,
predeli. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana, Skopje;
Prosveta, Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;
1976, — Štampano ćirilicom i latinicom. , 2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
Štampano prema tekstu objavljenom 1960. god.
PREDVECERNJI ČAS
Politika, Beograd, god. LVIII, br. 17083; 30. IV, 1. i 2.
V 1961; str. 9.
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
-; KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1961. god. .
29 — Kuća na osami 449
DVA ZAPISA BOSANSKOG PISARA DRAZESLAVA
Republika, Zagreb, god. XIX, br. 2—3; 1963; str. 66—67.
SABRANA DELA IVE ANDRiCA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;
1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na
beloj hartiji formata 21 X 29,5).
KOD LBKARA
SKERLICEVA SPOMENICA. — Beograd, Srpska književna
zadruga, (1964); str. 117—123.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KVCA NA OSAMI 1 DRVGE PRIPOVETKE. — Beograd, Prosveta,
1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1964. god.
SUSRET
lii"'.
Politika, Beograd, god. LXn, br. 18407; 1, 2. i 3. I 1965;
str. 4.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;
1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUĆA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1965. god.
450
RAZGOVOR PRED VECE
Stvaranje, Titograd, god. XXI, br. 10, oktobar 1966; str.
1043—1048.
_ SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beo
grad, Prosveta, 1977.
^
Štampano prema tekstu objavljenom 1966. god.
VELIKI RASPUST
Borba, Beograd, 28, 29. i 30. XI 1966.
Prvi put se unosi u Sabrana dela. Štampano prema tekstu iz
zaostavštine (daktilografisano na beloj hartiji formata 21 X 29,5).
SARACl
Politika, Beograd, god. LXin, br. 19124; 31. XII 1966; 1. i 2. I
1967; str. 3.
SABRANA DELA IVIS ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije,
Misla; 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1966—1967. god.
LEGENDA O POBUNI
Štampano pod naslovom LEGENDA. — Zora (List za zabavu,
pouku i književnost), Mostar, 1968/69. Počasni broj.
Život, Sarajevo, god. XX, br. 1—2; 1971; str. 3—5.
Prvi put se unosi u Sabrana dela. Štampano prema tekstu
objavljenom 1971. god.
iS* 451
DUBROVAČKA VEJAVICA
Štampano pod naslovom: VEJAVICA. —Politika, Beograd,
LXV, br. 19843; 31. XII 1968; 1. i 2. I 1969; str. 4.
SABRANA DELA IVE ANDRIČA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;
1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisa-no na
beloj hartiji formata 21 X 29,5).
RANJENIK U SELU
Politika, Beograd, LXVII, br. 20919; 31. XII 1971, 1. i 2. I 1972;
str. 7.
SABRANA DELA IVE ANDRICA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije, Misla;
1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1971—1972. god.
ŠLEP AC
Letopis Matice srpske, Novi Sad, god. 151, knj. 416; sv. 6,
decembar 1975-. str. 538—540.
SABRANA DELA IVE ANDRIĆA, knjiga petnaesta: Kuća na
osami i druge pripovetke. — Beograd, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana,
Skopje; Prosveta Mladost, Svjetlost, Državna založba Slovenije. Misla;
1976. — Štampano ćirilicom i latinicom.
2. izd. 1977. god.
3. izd. 1978. god.
KUCA NA OSAMI I DRUGE PRIPOVETKE. — Beograd,
Prosveta, 1977.
Štampano prema tekstu objavljenom 1975. gođ. .. . :i
452
NA LATINSKOJ ĆUPRIJI ; ' :«;=1
PolitiJca, Beograd, god. XXVI, br, 7432; 6, 7, 8. i 9. I 1929; str.
18.
Štampano prema tekstu objavljenom 1929. god,
PORUČNIK MURAT
°
XX vek, Beograd, god. I, knj. 1, br. 5; 1938; str. 12—23, sa (1)
si.
biampano prema verziji iz zaostavštine u kojoj je tekst ekaviziran
(dalrtilografisano na beloj hartiji formata 21x29,5, a ispravke izvršene
gralitnom olovkom).
S LJUDIMA
Borha, Beograd, god. XIT, br 103: 1. V 1947; str. 8.
Štampano prema tekstu objavljenom 1947. god. Sve pripovetke
iz ciklusa Ni'.dovršena proza (ima ih deset) prvi put se unose u
Sabrana d4la.
TAJ DAN
Politika, Beograd, god. XLIII, br. 12187; 6, 7. i 8. I 1946; str. 6,
sa (1) Si.
Štampano prema tekstu objavljenom 1946. god.
Ova proza i proza S Ijudiina reklo bi se da čine de-love jedne
celine. I u jednom i u drugom fragmentu radnja se odigrava za vreme
okupacije, a glavni junak je Petar. Po hronološkom redu objavljivanja
Taj dan prethodi prozi S ljudima, ali kako se u prvom fragmentu radnja
odvija na dan oslobođenja Beograda, 1944. godine, a u drugom nešto
ranije, za vreme jednog od savezničkih bombardova-nja Beograda,
priređivači se nisu držali hronološkog redo-sleda objavljivanja.
O STARIM I MLADIM PAMUKOVICIMA
Književnost, Beograd, god. III, sv. 3, mart 1948; str.
147—163.
Tekst koji je objavljen u Književnosti nađen je i u zao-stavštini
(daktilografisano na beloj hartiji formata 21X29,5), s tim što je za
nekoliko stranica duži od onog u časopisu. Priču donosimo prema
verziji iz časopisa Književnost, a dodatni deo prema tekstu iz
zaostavštine.
453
PRE NESREĆE
SADR2AJ
Radio Zagreb, Zagreb, god. VIII, br. 27; 1952; str. 6, sa (1) si.
Oslobođenje, Sarajevo, 1. i 2. maj 1966.
Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisa-no na
beloj hartiji formata 21 X 29,5).
BUNA
NIN, Beograd, god. II, br. 89; 14. IX 1952; str. 8—9, sa (1) si.
Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na KUCA NA OSAMI ...................,,,,,:
beloj hartiji formata 21 X 29,5).
Ova i tri naredne priče (Prvi susreti, PeJcuSići i Ne^ mir) Uvod .....: ......................................................... ...".» 9
odlomci su veće celine. Bonvalpaša.................................................................................. 13
Alipaša.................................................................................... . 20
PRVI SUSRETI Baron.......................................................................................... 34
Geometar i .Tulka........................................................................ 44
Radnica, Beograd, god. III, br. 4; 1950; str. 14—15. Štampano prema Cirkus.............................. ,.......................................................... 55
tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 21 Jakov, drug iz detinjstva............................................................. 69
X 29,5). Priča............................................................................................ 80
Robinja........................................................................................ 86
PEKUSICI Životi........................................................................................... 96
Ljubavi........................................................................................ 104
Bagdala, Kruševac, god. XIII, br. 147—148; 1971; •»,? Zuja............................................................................................. 110
3. i 4.
Štampano prema tekstu objavljenom 1971. god. DRUGE PRIPOVETKE
Popodne ..;;.;;
.......................................;.... 123
Knez sa tužnim očima................................................................. 127
NEMIR Iskušenje u ćeliji broj 38............................................................ 131
Neobjavljeno za autorova života. Štampano prema tekstu iz Prvi dan u radosnom gradu.......................................................... 139
zaostavštine (daktilografisano na beloj hartiji formata 21 X 29..5). Stvorenje..................................................................................... 145
Pakao ..................................................................................... 149
Julski dan.................................................................................... 154
Zanos i stradanje Tome Galusa............................................... 160
T ,,'i I Ruđanski bregovi....................................................................... 171
Tri dečaka.................................................................................. 178
Crven cvet................................................................................. 188
Na sunčanoj strani................................................................... 204
Slučaj Stevana Karajana............................................................. 211
Lica............................................................................................. 224
U ćeliji broj 115...................................................................... 229
Sunce .................................................................................... 247
Predvečernji čas......................................................................... 254
Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava..................................... 260
Kod lekara . =....................................................................... 267
Susret ..................................................................................... 276
Razgovor predveče...................................................................... 282

454 455
Veliki raspust . i , . , . i i . , . . , . i . 289
Sarači ....;:;....................................................................., . 297
Legenda o pobuni.............................................................; , 303
Dubrovačka vejavica.................................................................. 308
Ranjenik u selu............................................................................. 314
Slepac ....';................................................................................ 320

NEDOVRŠENA PROZA
Na Latinskoj ćupriji . ........................................i . . . 327
Poručnik Murat ,..................................................................... 332
S ljudima . . i :...................................................................... 356
Taj dan .. i i............................................................................. 365
O starim i mladim Pamukovićima . . . . ■ . . . . 372
Pre nesreće................................................................................. 395
Buna . . . : *........................................................................ 401
Prvi susreti ,s............................................................................. 407
Pekušići , =........................................................................... 415
Nemir , . -............................................................................. 421

RECNIK, BELESKA I NAPOMENE

Rečnik turcizama i . . . . i . . '• .... • I 429
Beleška o ovom izdanju . . . . i.. : '. .. . 434
Napomene t i i . . . • I I i I I' I ',111 . 439

IVO ANDRić
KUCA NA OSAMI

Tehnički urednik

Hil mo Hadžić

Korektor

Tijana Tomašević

Izdavač
SOUR »Svjetlost«, Izdavačka radna organizacija OOUR
izdavačka djelatnost, Sarajevo
Za Izdavača
Sead Trhulj
Štampa
BO štamparija »Buđučnost«, Novi Sad
' Sumadijska 12
Štampano ' u 6000 primjeraka

1986.