OSI Model

by milobit — last modified 2007-11-10 12:01

Open Systems Interconnection Reference Model je apstraktni opis dizajna protokola

komunikacijskih i računarskih mreža, predstavljen u obliku sedam slojeva.

1977. godine ISO organizacija (International Organization for Standardization) počela je da

se bavim rarzvojem arhitekture za komunikaciju (OSI) koja je kasnije postala
internacionalni standard. Open System Interconnection (OSI) referentni model objavljen je
1983. godine. (Day i Zimmermann 1983.) Da bi 1985. godine bio prerađen. (Day 1995.)
Inicijativa OSI modela imala je za zadatak da omogući komunikaciju i interoperaciju između
različitih kompijuterskih arhitektura različitih proizvođača. OSI danas obuhvata na stotine
standarda. Najpoznatiji detalj OSI-a je sedam slojeva referentni model.

Zadaci komunikacije su podeljeni u sedam slojeva koji se oslanjaju jedan na drugi. Svaki
sloj definiše funkciju ili set funkcija koji se izvršavaju kada se podatak prenosi između
aplikacija preko mreže. Bez obzira na to da li je protokol IP, Novell NetWare ili AppleTalk,
pod uslovom da se oslanja na OSI model, primenjuju se manje više ista pravila na svakom
od sedam slojeva.
Svaki sloj je protokol za komunikaciju između povezanih uređaja. Sa stanovišta mrežnih
operacija, ključna stvar za razumevanje je da svaki sloj na svakom uređaju komunicira sa
istim slojem na drugoj strani, upravljajući time pojedinačnim aspektom mrežne konekcije.
Sa stanovišta međuoperativnosti, ključna stvar je da se isti interfejs nalazi između svakog
sloja. Predstava sa apstraktinm slojevima koristi se zbog smanjenja prikaza svega onoga
što bi moglo da uplaši svojom kompleksnošću.

Layer 7 - Aplikacioni sloj (eng. application layer) je najbliži korisniku i on omogućava mrežni
servis korisničkim aplikacijama. Za razliku od ostalih slojeva aplikacioni sloj ne omogućava
pristup niti jednom sloju nego omogućava servis van njega. Primeri za sedmi sloj su SMTP
(Simple Mail Transfer Protocol) protokol za E-Mail, HTTP (Hypertext Transfer Protocol) za
web pretraživače i servere, Telnet za sesiju na udaljenom terminalu itd.

Layer 6 - Prezentacioni sloj (eng. presentation layer) za razliku od predhodnih slojeva koji
se bave transportom bitova, ovaj sloj se bavi sintaksom i semantikom informacija koje se
prenose kao i kompresijom i kodiranjem. Da bi sistemi sa različitim stukturama podataka
mogli međusobno da komuniciraju, te stukture podataka moraju da budu definisane na
jednom abstraktnom nivou zajedno sa stadndardnim sistemom kodiranja. Prezentacioni sloj
upravlja tim apstraktnim strukturama i omogućava definisanje istih pre razmene strukture
podataka na višim nivoima. Primer za ovaj sloj su recimo različiti standardi kao sto je ASCI
ili EBCDIC koji se koriste na različitim sistemima a njihova međusobna komunikacija se
odvija besprekorno.

Layer 5 - Sloj sesije (eng. session layer) bavi se uspostavljanjem veze između dva korisnika
kao i sinhronizacijom njihove veze. Primer protokola za peti sloj su X-Window sistem i Apple
Talk Session Protocol (ASP).

Layer 4 - Transportni sloj (eng. transport layer) vodi računa o paketima koji putuju između
dva računara. Primeri za četvrti sloj su TCP (Transmission Control Protocol) i UDP (User
Datagram Protokol). Ako se neki paket "zagubi" na putu, TCP će tražiti da se ponovo
pošalje, pa je stoga pogodan za razmenu podataka za koje je integritet podatka bitniji od
brzine prenosa. Sa druge strane UDP nema kontrolu kao TCP, pa je zgodan za
multimedijalne aplikacije, gde je bitna brzina komunikacije.

Layer 3 - Mrežni sloj (eng. network layer) je kompleksni sloj koji omogućava konekciju i
selektivnu putanju između dva računara koji su geografski locirani u različitim mrežama.
Mrežni sloj je koncipiran na logičkom adresiranju. Primeri za ovaj sloj su IP (Internet
Protocol) i IPX (Internetwork Packet Excange).

Layer 2 - Sloj za trafer podataka (eng. data link layer) ima glavni zadatak da nizove bitova
upakuje i pripremi za slanje, kako bi mrežni sloj mogao da ih pošalje bez problema. Ovo se
postiže na taj način što pošiljalac pakuje podatke u takozvane fremove podataka (Data
Frames) i njih sekvencionalno šalje. Ako su podaci pouzdano stigli, primalac šalje takozvanu
potvrdu da je sve stiglo ok (Acknowledgment Frame). Jedan od problema na ovom sloju (a i
na ostalim višim slojevima) je kada pošiljalac brže šalje frameove nego što primalac može
da ih primi. Ovo se rešava ubacivanjem takozvanih "saobračajnih" propisa koji služe između
ostalog da na vreme jave koliki je kapacitet Buffer-a primaoca. Za ovakve slučajeve se
koriste specijalni mehanizmi flus kontrole i mehanizmi za kontrolu i ispravljanje grešaka.
Primeri za drugi sloj su Ethernet, Token Ring, ISDN, PPP, i Frame Relay.

Layer 1 - Fizički sloj (eng. physical layer) se odnosi na prenošenje niza bitova preko jednog
komunikacionog kanala. Kod dizajna bitno je da se obrati pažnja da 1-bit koji se šalje sa
jedne strane stigne na drugu stranu isto kao 1-bit a ne kao 0-bit. Tipična pitanja koja se
ovde postavljaju su: Koliko volti je potreno za logičko 1 a koliko za 0? Koliko nanosekundi
treba da traje jedan bit? Da li transport treba da bude startovan u usto vreme u oba
pravca? Kako dolazi do početnog prenosa i kako se on briše kada su obe strane završile
prenošenje? Koliko pinova ima mrežna utičnica, i za čega se oni koriste?
Prvi sloj znači definiše električnu, mehaničku, proceduralnu i funkcionalnu specifikaciju za
aktiviranje, uspostavljanje i deaktiviranje fizičkog linka između krajnjih sistema. Na ovom
sloju su definisani naponski nivoi, broj pinova na konektorima (odnosno parica u kablovima)
ili debljina koaksijalnog kabela kao i ostali atributi koji su definisani specifikacijom.