Ljubav je puna meda i jeda

Čovek je rođen da voli i da radi. Ako malo dublje promislite rad iz

prinude svakog užasava, tako da je istinski rad samo onaj koji se voli.
Zato, čovek je rođen da voli i da radi ali samo posao koji voli. Zbog toga
možemo reći, čovek je rođen samo da voli. Ali u životu mnogi ne uživaju
u ljubavi. Zašto je to skoro neumitno pravilo, kada bi trebalo da je ljubav
supstanca života? Odgovor leži u saznanju da mnogi ljudi odrastaju sa
pogrešnom orijentacijom kako voditi autentičan život. Skoro niko ne ide
u život sa namerom da izrazi strpljenje, pokaže naklonost, manifestuje
služenje, a da ne zahteva nadoknadu svojih ulaganja. Drugim rečima, svi
zahtevaju da budu voljeni, a retko ko se zapita da li i koliko istinski voli.
Davno je rečeno da je pamet najpravednije raspoređena vrednost u životu.
Svako za sebe misli da je ima dovoljno. Nasuprot tako shvaćenoj
pravednosti, moglo bi se reći da je sebičnost najnepravednije raspoređena
osobina među ljudima. Svako misli da se odlikuje sa baš malo sebičnosti,
dok su oni drugi grozno sebični. Na žalost, za razliku od pameti koja je
zaista neproporcionalno raspoređena među ljudima, sebičnost ili egoizam
je stvarno najpravednije raspoređen ljudski kvalitet u životu. Tu vlada
hiperinflacija. Mi volimo samo ono što polira ili glača naš ego. Valjda je
to zakonitost života. Ne možemo doći do ljubavi , razumevanja i skladnih
odnosa sa drugima dok nas ne zaboli naše Ja

http://tvnovele.motion-forum.net/t1223p20-pomoc-foruma-sastavi-iz-
srpskog-jezika
Svet u kome zivim i svet u kome bih zeleo da zivim

Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog,

svega onog čemu misliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim
danom ti u glavi odjekuje misao o slobodi, slika bezgraničnih
prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l
za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlači ti u
kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom
malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te
doziva svojim izluđujućim glasom, stvara nemir u duši, čini da ti telo
drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog kruga u kojem si
zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba,
težnji ka nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive
po tuđim pravilima nesvesne svojih želja, koje te svojom
mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načela koje čine taj svet u
kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te da se
nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć
i razmišljaš o svemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol
u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu,
tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćan da se izboriš sa svojom željom
da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegneš za horizontom,
da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljini
kroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego
ispunjava, svet slobode duha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma
istinske sreće, letiš kroz njega želeći da okusiš sve njegove čari i na kraju
se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveo tvoj san o slobodi.
Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima i smiruje
tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan
da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori
danima, nedeljama, godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o
slobodi ne umre i ta iskra se konačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh
zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su
napravile još jedan korak dalje od života...
Prolece

Kazu,prolece je najlepshe godishnje doba. U prolece nastaju zivoti,sve se

radja i cveta. A
zapravo i jeste najlepshe...
Dani su topliji i Sunce se osmehuje dok nam pruza svoje zlatnozute
zrake. Nebo je vedro

uz koji beli oblachak,a kisha je topla i blaga. Ptice se vracaju i divno je

ponovo se
probuditi uz njihovi pesmu.Livade su ponovo sharene...To more cveca se
shareni od
maslachka,ljubichice do raznih trava i zbunja. Pchele slecu sa cveta na
cvet,mravi ponovo
vredno rade i nishta vishe nije kao zimi. Zivot se ponovo vraca! U
shumama se probijaju
sunchevi zraci kroz josh uvek ogolele grane i dopiru do biljaka
prolecnica koje zameljuju
pokrivach od lishca shto tu stoji josh od jeseni. Drvece polako oblachi
svoje raskoshne
zelene haljine ili cveta i opija me svojim mirisom. Deca se igraju
napolju,ljudi sredjuju
dvorishta a ja napokon mogu vishe vremena da provedem u prirodi.
Dovoljno je da
posmatram prirodu kroz prozor i da budem srecna. A kako da ne budem
srecna? Hladni
dani su napokon otishli a sa njima i moje loshe raspolozenje!
Sedim ispod drveta,slusham zujanje pchela i osetim blag povetarac na
mom licu. Uzivam
u ovom trenutku i znam da volim prolece!