1

THE MARTIANS ARE COMING!- МАРСОВЦИ ДОЛАЗЕ!

What I marvel at now, when I remember the days when the Martians were speeding
earthward, is our unconcern. The catastrophic Things were hurtling on, and lovers
wandered through English lanes with no thought of the danger above their heads.

Late that afternoon I saw the Martians. When the lid fell off from the hot cylinder that
was like a meteorite, something like a snake wriggled into sight. I stood stricken with
terror. A round body, about four feet across, pulled itself painfully to opening.

I had expected to see a man, fantastic, perhaps, but two-legged. This thing was just oily,
leather body, legless, and armless, with a chinless and noseless face. Two great eyes ,
dark and luminous, were mirrors for an extraordinary brain. Evolution had made them
all brain, cold, remorseless intelligences unswayed by emotion.

The creature panted and heaved. An intense loathing came over me.

I ran madly.

“Way! Way!” The Martians are coming!”

“Ellen!” shrieked a woman in the crowd, with tears in her voice.

“Ellen!” And the child suddenly started to crying: “”Mother!” trying to reach her in the
terrified crowd.

“They are coming”, said a man on horseback.

“I can’t go on! I can’t go on!” a little man was weeping.

“Out of the way, there!”

I stumbled on, panic-stricken. The monsters could slay with hear rays beyond the range
of our biggest guns. Terror stalked through London. To the horror of heat rays had been
added to black smoke, a cloud of poison that blighted all living things. So London
streamed in flight, 6,000,000 people roaring out along highways until they were like
rivers in flood.

The metropolis was stilled out of all its humming life.

 2
THE MARTIANS ARE COMING!- МАРСОВЦИ ДОЛАЗЕ!
Prevod:

Оно што ме данас чуди је сећање када су марсовци убрзавали у правцу наше Земље
и наша равнодушност према томе. Та катастрофална бића су долазила, а љубавни
парови су тумарали Енглеским стазама непомишљајући да им опасност виси над
главом.

Касно тог поподнева, видео сам марсовце. Када је спао поклопац са ужареног
цилиндра који је личио на метеор, нешто као змија ми се мигољило ми се пред
очима. Обузет страхом, мирно сам стајао. Округло тело, око четри стопе у ширини,
болно се извукло из отвора.

Очекивао сам да видим човека, можда фантастично доного биће. Та ствар је била
масна, кожног тела, беѕ руку и ногу, лица беѕ браде и носа. Два велика ока, тамна и
сјајна била су огледала једног невероватног мозга. Еволуција их је очинила једним
хладним обавештајним мозгом, без гиже савести и емоција.

Створење је дахтало и испуштало звукове. Обузело ме је гађење.

Трчао сам као луд.

„Склоните се с'пута! Склоните се с'пута Марсовци долазе“

„Елен!“ вриштала је женаплачљивим гласом из гомиле људи.

„Елен“ и дете је одједном почело да плаче: „Мама!“ покушавајући да је нађе у

избезумљеној гомили људи.

„Они долазе!“ рекао је човек на коњу

„Ја не могу даље!“ „Ја не могу даље!“ зајапио је мали човек

„Склањај те се спута, тамо“

Споктакнуо сам се обузет паником. Монструми могу убијати њиховим чулним

зрацима иза домета наших најбољих пушака. Терор се ширио Лондоном. Да ужас
буде још већи, на топлотном зрачењу додат је црни дим, отровни облак који је
уништавао сва жива бића. Тако се 6000000 бежећи сливало путевима правећи
једну велику изливену реку.

Живот у велеграду је утихнуо.