Pismo novinarki Deki Roland

Potovana mis Roland, Dopustite mi odmah na poetku da vam, uz dune izraze potovanja, kaem kako ovo pismo budui da se ne poznajemo piem ne u svoje ime, ve na zahtev izvesne osobe koju sam letos sluajno na kratko sreo. Pismo je, dakle, konsekvenca tog susreta i mojih razgovora s tim mladiem, koga u nazvati Matador (pravo ime nikad mi nije rekao). Tom prilikom on mi se poverio ukoliko se za nekog ko je potpuni stranac moe rei da vam se poverio - kako je ne samo imao bliski susret sa vama nego da je taj susret, u neku ruku, obeleio i izmenio itav njegov dalji ivot. Ovde moram da se ogradim: taj susret (va i njegov) odigrao se jako davno, pre vie od punih deset godina i kako je od tada prolo toliko vremena, potpuno je razumljivo to tom mladiu (koga u zvati Matador) nije polo za rukom da se s punom izvesnou priseti vaeg imena, no, svejedno, ja sam na osnovu nekih injenica iz naeg razgovora (ratni izveta Bi-Bi-Sija, april ili maj 1999, glavna gradska ulica u akovici) i male pretrage po internetu, na kraju ipak doao do zakljuka kako ta osoba u pitanju mora da ste vi. Podsetiu vas: mesec je, dakle, april ili maj, godina ratna 1999, mizanscen je trg u akovici, gde upravo treba da se obavi razmena srpskih i albanskih zarobljenika. Vi ste u drutvu dvojice kolega iz ekipe, jedan nosi kameru na ramenu, drugi pokretno postolje sa mikrofonom na izvlaenje (tzv. pecaljku). Promie neka sitna, proletnja kia, na vama je kratka muka jaka do pojasa, ispod koje viri karirana koulja. Stojite na ulici, ruku zavuenih u depove i glave malko uvuene u ramena, premetajui se s noge na nogu jer je prohladno. Osvrete se svaki as u pravcu iz kojeg treba da se pojave zarobljenici sa albanske strane (priseate li se toga?). Na drugoj strani ulice ve stoji parkiran vojni kamion, oksidno smee kamuflane boje i, iza njega, na kratkom odstojanju, jedan za drugim, neki beli putniki kombi i kola, okrueni malom grupicom neobrijanih civila (zarobljenici?), kraj kojih su vojnici pod orujem. Vi ste primetno nervozni, mada oito nastojite to da prikrijete. Moda je razlog tome i to to izaslanici s druge strane kasne (razmena je trebalo da se obavi jo pre dobrih pola sata), a moda i stoga to vam je poznato koliko je stranih novinara i izvetaa

poginulo pod nerazjanjenim okolnostima od prvih dana rata u Jugoslaviji; u svakom sluaju, da se primetiti da vam nije ba svejedno. U jednom trenutku vi zadiete kragnu na jaki i neto govorite pomonicima iz ekipe, a na vaoj levoj ruci za as se jasno uoava prsten (seate li se da ste ga nosili tada, mis Roland?) Nalazite se na oku niske viekatnice koja gleda na ulicu, a izmeu nje i sledee zgrade, isto tako niske i neugledne, prostire se neto nalik na krljavi park i dok tako stojite, vetar blago iza vas njie gole, oputene grane drveta nalik na vrbu (seate li se tog parka i tog drveta slinog vrbi ispod koje ste stajali u jaki sa zadignutom kragnom, mis Roland?). Ravno preko puta, sa suprotne strane i malko ukoso od vas, u dvoritu zaraslom u korov uzdie se nemalterisana jednospratnica od grube betonske opeke, to podsea na naputeni pogon ili na veliku radionicu (za tu zgradu gotovo sam potpuno siguran da je izmakla vaoj panji), na ijem gornjem spratu je niz malih prozora, kao pukarnice. (Jeste li moda primetili kako u ratu sve postaje nalik neemu drugom, kako se ni za ta vie ne moe rei da postoji i jeste stoga to jednostavno jeste i to je tu: kua nije vie kua, oblak kao da nije oblak, prozor vie nije prozor? Nekako se izgubilo ono primarno tautoloko svojstvo ivota, ono prosto i po sebi podrazumevajue oseanje kakvo je ovek nekad mogao nai u svom disanju, pokretanju zglobova ili kolanju krvi.) Kazujem vam sve ovo dosad onako kako mi je to ispriao Matador. Kako rekoh, razmena je kasnila ve gotovo pun sat. Do ovog trenutka, ponavljam, prenosim vam samo rei tog mladia, po seanju, onako kako sam ih od njega uo. Za vae lice i va ten kazao je kako su neobino bledi, poput mleka (upotrebio je taj izraz), to mu je odmah palo u oi, kao i pege na vaem licu, na koje se vie puta navraao u razgovoru. Naknadno sam pokuao i sam da se osvedoim u to, preko vaih fotografija sa interneta, no bez uspeha pretpostavljam da je to zbog slabog kvaliteta snimaka (je li tano da vam je lice posuto pegama, mis Roland?). Nemojte da vas zbunjuje ovoliko obilje detalja u reminescencijama oko tog jednog ratnog reporterskog dana na ulicama akovice 1999. godine, tako pomno evociranog da izgleda kao da ga daje neko ko pred sobom ima filmski snimak sa vama, nainjen upravo tog aprilskog ili majskog dana pomenute godine, ili kao da vas sagledava neki sveznajui narator u trenutku dok o vama pie pasa iz neke prie ili romana. Istina je daleko prozainija, draga mis Roland (prozainija od svake knjievne proze), mada je po vas mogla biti i nita manje kobna: naime, tog dana (aprila ili maja 1999) Matador vas je posmatrao kroz niansko okce snajperske puke, i otud i svi

ovi detalji. Njegov zadatak bio je da vas smakne u trenutku dok se obavlja razmena zarobljenika, no tako da izgleda kao da je hitac stigao sa albanske strane. Nalazio se tano preko puta vas, mis Roland, na gornjem spratu one zgrade u kojoj je nekad bio pogon, za jednim od onih malih prozora nalik na pukarnice, na koje sam vam ve skrenuo panju. Stajao je tu u zasedi, u nemalterisanoj zgradi, ekajui na vas jo od prethodnog dana. Iz baznog logora svoje jedinice (smetene u umici nadomak grada) bio je stigao jo jue, prebacivi se do grada obinim putnikim Jugom i izabravi na kraju upravo tu naputenu zgradu, gde je na spratu zauzeo busiju. Pri tom je, iz predostronosti, na sebi nosio mrku uniformu bez oznaka, a na glavi crnu kapu koja, oblikom i bojom, podsea na kape albanskih vojnika (u sluaju da ga primeti neki neprijateljski snajperist). Uz sebe je imao jedino puku, rasklopljenu na tri dela, i provijant. Prvim metkom trebalo je da cilja iznad srca, a drugim da overi pogodak. Pogaate ve, mis Roland, Matador je pripadao ozloglaenim Crvenim beretkama, formaciji od koje su po zlu bili uveniji samo frenkijevci, za koje vam je svakako poznato da su tih dana, uz srpsku vojsku i policiju, drali grad pod kontrolom. Odluku da ne izvri zadatak Matador je doneo tek nakon dugih asova oklevanja, dok vas je drao na nianu, a presudno u svemu tome, kako mi je rekao, bio je onaj prsten na vaoj ruci. Pri pogledu na njega, kroz glavu mu je u tom trenutku prolo: A ta ako je moda udata i ima decu? Duboko verujem da je razlog iz kojeg je taj mladi ovaj susret s vama nazvao prelomnim po njegov ivot, doivevi ga kao moda jedini ratni trenutak koji se moe ispriati drugima bez stida (koji se uopte moe ispriati), kao neto to ga ipak vraa u red ljudi, jeste taj izvesni suviak znaenja to ga je u tom asu otkrio u prstenu koji ste nosili na ruci; verujem da je taj maleni predmet, kao simbol koji je najednom prerastao u alegoriju (simbol braka u alegoriju porodinog ivota) bio sasvim dovoljan da povrati onu ratom naruenu ravnoteu u prirodan poredak stvari, potvrujui u isti mah da je ivot ipak neprikosnoven kao ivot da vam spasi ivot, mis Roland. Mladi je ponovo rasklopio puku, sloio delove u futrolu i s rasklopljenom pukom pod mikom, peice, za ta mu je trebalo nekih pola sata, krenuo lagano natrag u logor, proavi pored parkiranog Juga kao da nije njegov. Zbilja nisam siguran koliko se Matadoru moe verovati na re kada tvrdi

kako je to uinio samo zato da bi vama dao to vie vremena, znajui da e komandant jedinice poslati odmah nekog drugog da obavi taj zadatak. U svakom sluaju, u samom logoru sproveden je u neku vrstu prirunog zatvora, u vidu atora podignutog na sredinjem mestu bivaka (u ratnim uslovima, zbog dejstva neprijatelja, logor se preventivno selio na svaka tri dana). Drugi snajperist iz njegove jedinice poslat je odmah da obavi zadatak umesto njega. Ovo je sada kazivanje iz druge ili tree ruke (ako uzmemo da je Matadorovo svedoenje bilo prvo): nakon izvesnog vremena, iz pravca grada zauli su se pucnji, a nekih petnaestak minuta kasnije nastala je guva u samom logoru; ubrzo su dola bolnika kola i nekud odvezla Matadorovog kolegu iz jedinice, za koga se ispostavilo da je ranjen tokom akcije u gradu. Po naknadnim Matadorovim saznanjima, bio je pogodjen u butinu, a sam poloaj prostrelne rane ukazivao je na to da ga je hitac stigao s lea, pri bekstvu. (Seate li se moda da ste tog dana, pri razmeni zarobljenika, uli neku pucnjavu, mis Roland?) Ranjenog kolegu iz voda Matador nee vie videti sve do kraja rata, a s njim e se susresti jo svega dva puta u godinama koje dolaze: prvi put na protestu ratnih veterana u Beogradu, u gomili koja je uzvikivala parole, a drugi i poslednji put, na ulazu u glavnu beogradsku autobusku stanicu, kada se umalo nije sapleo o njega; bilo je leto, ovaj je sedeo na ploniku i, potpuno izgubljenog izraza lica i zapevajui neto nerazumljivo, prosio. Sad, ako vam nee biti teko da me sasluate, mis Roland, (znam da se ovo pismo oduilo), eleo bih samo jo nekoliko rei o okolnostima mog susreta sa Matadorom. O svom linom ivotu, naravno, nije poeo da mi pria odmah. Bio je u gostima kod roaka u susedstvu, i pretpostavljam da je hteo tek da ubije vreme ponudivi se da mi pomogne u poslu oko prekopavanja jedne male parcele u dnu dvorita, gde sam planirao da zasadim travnjak. Nita na njemu nije odavalo ime se u ratu bavio, ak ni tetovaa na desnoj miici, za koju sam kasnije saznao da predstavlja stilizovani broj pod kojim je zaveden u Crvenim beretkama, kao ni njegova gestikulacija ili smeh (da, voleo je da se smeje). I danas, razmiljajui o njemu, draga mis Roland, uprkos svim mojim nastojanjima, koliko god se trudio, ne uspevam da na njemu naem ni jedan jedini detalj koji bi svedoio o njegovoj uasnoj prolosti doslovno nita, nikakav trag. Jedino je moda nain na koji je imao obiaj da ustrava uz betonsku stazu, iroko raskreenih nogu, kao da je spreman da se svakog trenutka baci u stranu i zalegne u travu, govorio da se radi o treniranom vojniku. Ne mogu da zamislim ta je oseao obavljajui

svoje druge zadatke (pretpostavljam sa mnogo veim uspehom nego to je to bio sluaj sa vama, mis Roland, poto ste vi bili izuzetak). Je li to bio smiljen gest s njegove strane kada je rukom podigao pua sa tla koje smo prekopavali i spustio ga paljivo u visoku travu iza ograde, sa reima: I to je ivi stvor? Ako nije, zato je onda sledeeg dana otricom aova besno zabadao oko nekog ogromnog zalutalog insekta to je unezvereno beao, sve dok ga nije presekao popola? I zato sam jednog dana u plastinoj boci, u kojoj sam drao vodu, naao udavljene gliste kako plivaju na povrini (priznao je da ih je on tu bacio)? Njegova biografija, mis Roland, egzemplarna je u onoj meri u kojoj inae vai za soj ljudi najee regrutovanih u Crvenim beretkama: kao sitni kriminalac koji je prebegao za Italiju dolazi da se pridrui jedinici, prolazi uspeno obuku i jedno vreme postaje ak instruktor. Koliko sam uspeo da shvatim, doao je na nagovor svog od malih nogu oboavanog, autoritativnog dede po ocu, penzionisanog pukovnika De-Bea, od koga mu je ostala (poto je u meuvremenu umro), kao uspomena, kolekcija trofejnih pitolja sa zatopljenom cevi iz arsenala slube (bilo je tu magnuma, berete i nekoliko crvenih zastava); poev od dvanaeste godine, za svaki roendan dobijao je od njega po jedan pitolj u ukrasnoj kutiji obloenoj barunom, sa natpisom ugraviranim na bakarnoj ploici. Prebacujemo se nekoliko godina unapred, no sad smo ve u vaoj biografiji, mis Roland. Imajui sve ovo gore izneto u vidu, nadam se da ne mislite valjda i dalje kako je ona neobina ljubaznost koju je Miloevi iskazao prema vama, pri unakrsnom ispitivanju u dvorani Hake sudnice, gde ste bili pozvani kao svedok optube, uistinu bila plod njegove iskrenosti, njegovog iskrenog uvaavanja vaih napora da o kompleksnoj situaciji na Kosovu date to objektivniju sliku? Ne verujete valjda kako iza onih njegovih laskavih rei da moete biti ponosni na svoje izvetaje ne stoje neki dublji, skriveni razlozi? I ne mislite valjda da se u injenici to vas je tokom ispitivanja oslovljavao sa mis Roland, a ne, kako ste ne bez izvesnog ponosa u jednom trenutku istakli, sa onim uobiajenim, formalnim svedok (neka svedok uzme i pogleda u fotografiju) krije ak moda njegova reenost da vas zavede u sudnici, kako to frivolno tumai jedan va kolega. Moram ovde da vas podsetim, mis Roland, da su Crvene beretke formirane na njegov lini zahtev, kao njegova posebna elitna jedinica koja samo njemu polae raune, to e rei da se u toj osobi, za ije ophoenje prema vama tokom unakrsnog ispitivanja u sudnici nalazite samo reu hvale, krije zapravo poslednja instanca naredbe koju je Matador dobio onog

aprilskog ili majskog dana u akovici da vas ubije. Nemojte se stoga zanositi da Miloeviu, ni tada dok vas je ispitivao u sudnici, a ni onda tokom ratnih dana na Kosovu, njegove slube nisu dostavile svaki neophodan podatak o vama. ta je mogao pomisliti uhapeni tiranin kad vas je ugledao tamo u sudnici, mis Roland, mora da se cerekao u sebi im se reio da glumi toliku ljubaznost jedna od retkih njegovih rtava to je uspela da izmakne njegovoj api, sad jo i u prilici da je unakrsno ispituje. I nije to bila intelektualna konfrontacija, kako ste vi to formulisali, nego se va sabesednik smekao iz nekih krajnje linih, ako hoete cininih razloga, uivajui u prizoru pred sobom. Vreme je da privedem konano ovo pismo kraju. Jedan pesnik kae kako svaka estica vremena nosi u sebi beskonanu dimenziju, to je samo neto manje melanholina varijacija i stoga utena onog nieanskog ciklinog uenja o venom vraanju istog. Ono to mene ovde zanima jeste ne toliko pesnika, ni filozofska, koliko najobinija ljudska istina zato je Matador izabrao ba mene da bi mi sve ovo ispriao. Nemojte misliti da ga nisam i to pitao. eleo bih da joj se nekako izvinim, tako je rekao. Moje najdublje uverenje ne toliko racionalna misao koliko elja da verujem u to jeste da je on od vas, mis Roland, traio ne izvinjenje, nego neku vrstu oprosta i iskupljenja. Da li je uopte na vama da mu tako neto date ili ne, naravno, sasvim je drugo pitanje.