STA JE IKONA (Iz knjige: Hriscanstvo i modernizam, arhimandrit Rafail (Karelin)) preveo A.M.

Otkrovenje u bojama Prepodobni Jovan Damaskin je rekao:Ikona to je to isto Bozansko Otkrovenje, samo ne slovima napisano, nego bojama.Zato, pre nego pocnemo govoriti o jeziku ikona, potrebno je da se dotaktnemo jezika Biblije, jezika Svetog Pisma. Sveti Oci tvrde, da su u Svetom Pismu, kako u Starom, tako i u Novom Zavetu svi tekstovi mnogoslojni. U njima je sadrzano, osim bukvalnog istorijskog smisla, jos drugih slojeva, jos drugog smisla: moralno-poucnog, duhovno-simbolickog i tako dalje. Neki oci nalaze u njima analogne, uzdizuce, eshatoloske, tipoloske i druge smislove koji pretvaraju bukvalne istorijske dogadjaje i pojave opisane u Bibliji u lanac perspektivnih prorocanstava. Svo Sveto Pismo podcinjeno je jednom cilju spasenju coveka. Biblija to je putokaz od zemlje ka Nebu, put ljudske duse ka Bozanstvenom. Zadatak Svetog Pisma i zadatak ikone pomoci coveku da nadje put Bogoopstenja, da otvore pred njim duhovni svet. Taj cilj je uslovio odredjeni, specificni jezik, kako Pisma, tako i ikone. Zbog svoje bezgranicne dubine, unutrasnje punoce, smisla, Biblija se karakterise posebnim jezikom: sa jedne strane to je jezik na granici lakonskog, a sa druge duboko poetican. Ovde su upotrebljeni alegorije, simboli, metafore, metaforicni likovi; njihovo rassifrovanje dozvoljava nam da proniknemo u duhovnu sustinu pojava, pomaze da uvidimo lezece za bukvalnim smislom coveku nepoznate duhovne slojeve. Neki od Otaca su govorili: Koliko je reci u Svetom Pismu, toliko je i tajni. Samo Sveto Pismo predstavlja samo po sebi ogromni, velicanstveni, oslepljujuce belosnezni ledeni breg, samo delic koji se vidi na povrsini mora, dok se najveci deo nalazi u dubinama okeana, u bezdnu Bozanstvenih tajni. Jezik Svetog Pisma nam omogucava da vidimo ne samo vrh ledenog brega, nego i mogucnost da predstavimo njegove obrise, koji su sakriveni od povrsnih pogleda. Alegorijska tumacenja Biblije postojala su u vremena prethodeca Rodjenju Hristovom. Judejskogrcki filosof Tilon, pricajuci o zivotu Terapeuta (judejska zajednica napominjuca monaske), govori o tome, da su imali mnogo knjiga koje su alegorijski tumacile Sveto Pismo. Kasnije su sveti Oci sazdali celu nauku tumacenja Biblije ekzetiku. Medju njima:svv. Atanasije Veliki, Grigorije Bogoslov, Vasilije Veliki, Jefrem Sirin, Kliment Aleksandrijski i mnogi drugi. Jezik Biblije pruza mocno, neposredno dejstvo na dusu coveka: nikakvo prenosenje Biblije, prepricavanje ne moze preneti tu unutrasnju energiju, tu duhovnu velicinu koja je skrivena u recima koje su se izlile iz srca proroka, srca ljudi koji su se nalazili pod dejstvom Duha Svetoga. Svako prepricavanje Biblije je vec obezbojeno, prozaicno, osiromaseno, lici na Sveto Pismo ne vise nego sto senka coveka podseca na njega samoga. I tako, jezik Svetog Pisma je poseban jezik, koji daje mogucnost u vidljivim dogadjajima prozrevati duhovno, nevidljivo; to sto dozvoljava dotaci se, to sto cini saucesnikom drugog eona, eona vecnosti. Tako i ikona ima svoj uslovni jezik. Pred ikonom i Svetim Pismom su jedni te isti ciljevi: kroz zemno pokazati nebesno, kroz tvarno, duhovno; ukljuciti coveka u drugi, blagodatni, stojeci van zemnih ogranicenja i kategorija zivot, dati mu mogucnost kosnuti se vecnosti, prezivljavajuci je unutrasnjim, duhovnim, religioznim opitom.

Kako se razvijala ikona? U cemu je njena razlika sa slikom. Slika je zivopisno izobrazenje; ona je mimicna, to jest ona podrazava: u slici umetnik stremi da kao u ogledalu odrazi realiju i stvarnost;sto veca slicnost, to se i slika racuna boljom. No, pred ikonom stoji drugi slozeniji zadatak; da prenese ne samo spoljni, koliko unutrasnji lik coveka. Sveti Oci tvrde da postoji nevidljivi, duhovni obraz coveka, kao sama ideja, sofijsko postojanje coveka, njegovo idealno predodredjenje; nekada to zovu unutrasnji logos koji zivi u coveku. I, eto, pred ikonom stoji zadatak da preda unutrasnji lik, sacuvavsi u isto vreme konkretnost licnosti i dogadjaja. Slozena sinteza slike mimickog karaktera i simbolickog obraza, spajanje slike i hijeroglifa, dali su osnovu za sazdanje mistickog znakovnog jezika hriscanske ikone. Sveti Dionisije Areopagit pise o svetim izobrazenjima, da u njima mora postojati i slicnost i neslicnost. Slicnost treba da pomogne coveku da u izobrazenju prepozna prvoobraz, a neslicnost podvlaci: prvoobraz ne moze biti izrazen portretno, nego preko odredjenog jezika on se moze dotaci, uzvesti ka njemu um i srce, realno ga osetiti. Zbog toga je ikona uvek uslovna: ikona to nije portret, ikona to je simbol nebesnog; ikona pronalazenje projavljenja dejstva duhovnog sveta u nasem zemnom bitisanju, u nasim zemnim realijama. Kao sto znamo, hriscansko bogoslovlje, bogoslovlje Istocne Crkve spaja u sebi katafatiku i apofatiku. Katafaticnost uznosenje uma od nizeg ka visem kroz slicnost i kroz analogije, a apofaticnost odrecno bogoslovlje; ono podvlaci da je Bozanstvo neizrazivo i neizrecivo, da Bog prisustvujuci u svemu, je iznad svega. U ikoni su se odrazila ta dva aspekta bogoslovlja katafatika i apofatika. Ikona, javljajuci nam realiju duhovnog, u isto vreme nam govori da je sam prvoobraz mnogo visi od bilo kog njegovog izobrazenja. U ikoni imamo posla ne samo sa prostim metaforickim misljenjem, nego sa simbolickim misljenjem, a simbol je uvek postojan. Znakovno metaforicki obrazi mogu da se menjaju, a simbol poseduje odredjenu katolicnost, postojanost, pa zbog tog toga ikone napisane po kanonima Pravoslavne Crkve, uvek, gde god se nalazile, prepoznaju se verujucim covekom. Ukoliko govorimo o razlicitim skolama ikonopisanja, mozemo napraviti poredjenje sa mnogim dijalektima jednog jezika. Ne moze se govoriti o filosofiji ikone, nego se moze govoriti o njenom bogoslovlju, bogoslovlju ne kao apstraktnom misljenju, nego kao unutrasnjem religioznom opitu. Ikona je vaplocenje mistickog opita cele Istocne Pravoslavne Crkve. Nekada ikonu smatraju za vizantijsku umetnost sto je netacno ili veoma uslovno. Osim velikog regiona Istocnog Rimskog Carstva, pravoslavnom svetu odnose se i druge oblasti, naprimer: Zakavkazije, zapadni deo Persije, gde je jedno vreme cvetalo hriscanstvo, Sirija i tako dalje. Osim toga pravoslavna ikona je upila, primila u sebe tradicije Aleksandrije i Egipta, ali je odatle uzela samo sirovi materijal potrebno je bilo sve to ucrkviti, preosmisliti, ispraviti i oduhotvoriti. Okno u vecnost U VIII veku se u Vizantiji pojavila takozvana ikonoboracka jeres. Imperator Lav Jermenin smatrajuci da je postovanje ikona glavna prepreka obracanja muslimana u hriscanstvo, resio je da sprovede reformu Crkve, unistiti ikonopocitanje. Nasli su se ideolozi ikonoborstva, filosofi, religiozni delatelji, koji su izneli niz argumenata protiv postovanja ikona. Ti argumenti bili su zasnovani na sledecem: duhovni svet ima druge substance, druge dimenzije u poredjenju sa materijalnim svetom; znaci duhovni svet ne moze biti naslikan, opredeljen u materijalnim formama. Postovanje ikona ikonoborci su smatrali sa poklonjenjem idolima, nastojeci na tome da se osnovom paganskih religija javlja kosmofilija; to jest obozavanje kosmosa i njegovih sila. Znaci, po njihovom misljenju postovanje idola u paganskim religijama bilo je potpuno prirodno i logicno, zato sto su se u idolima ogledale ideje i fenomeni materijalnog sveta kome je privezana

misao pagana. Sto se tice hriscana, njihovo opredeljenje za vecno i duhovno, sa tacke gledista ikonoboraca, ne moze biti izrazeno kroz materijalno i tvarno. Za ikonoborca, izrazavati duhovni svet kroz materijalne likove znaci profanisanje, izvestacavanje, prizemljenje, to jest laganje na Samog Boga. Ponavljanje argumenata ikonoboraca srecemo i u savremenim racionalistickim sektama, a takodje i u nekim protestantskim konfesijama. Sto se tice pravoslavnih, protiveci se ikonoborcima, govorili su: i duhovni i materijalni svet delo su jednog Tvorca; duhovni i materijalni svet dve su slike napisane jednim Umetnikom. Ukoliko duhovnim i materijalnim svetovima nema prirodne, substancionalne istovetnosti, tada postoji druga veza veza podobija. Covek predstavnik materijalnog sveta u svetu duhovnom i Bog stvarajuci kosmos Svojom premudroscu u samom kosmosu je zalozio informaciju o duhovnom svetu; zbog toga vidljivi svet pokazuje iz sebe znakovni sistem duhovnog sveta, sistem u kojem duhovni svet nije odrazen mimicki, to jest nije odraz u ogledalu, nego u simbolima, kao tajnopisom i hijeroglifima. Odatle, ikona za nas i nije portret, vec simbol gornjeg sveta. Ipak, ikona ima svoje osobenosti. Gospod je uzeo ljudsku plot; On je bio vidljiv i saznajan. Sveci to su ljudi koji su ziveli na zemlji, ali su postali nosioci Duha Svetoga; u njima se preobrazila ljudska priroda i jestejstvo, preobrazila se kroz sajedinjenje sa Bozanskom Svetloscu; zbog toga, kao sto smo gore ukazali, u liku je potrebna da bude i slicnost i neslicnost. Neslicnost, uslovnost ikone je zakonomerna: izobrazeni na njoj covek nalazi se u duhovnom svetu, on nas posmatra iz vecnosti, oblasti drugih dimenzija; zbog toga duhovni opit i misticko vidjenje Crkve su sazdali kanon ikone. Uslovnost ikone svetski ljudi obicno smatraju za nekakvu infatilnost, period detinjstva(bilo je i vreme kada su tako smatrali i istoricari umetnosti). Na samom delu ikona je duboko osmisljena. Ukoliko bi ona bila prost portret, imali bismo posla ne sa preobrazenim covekom nego sa njegovim dusevnim stanjem. No, ikona to je okno u vecnost. Ikona nam javlja coveka, stanovnika duhovnog sveta. Ikona otkriva i pronalazi u sebi, pre svega, duhovno postojanje; zbog toga njezin jezik treba da nam govori o duhovnom postojanju toga, koji na njoj izobrazen. Katolicka Crkva, otkinuvsi se od tradicija Jedine Vaseljenske Crkve, izgubila je osecaj ikone. U katolika, ikona se prevratila u sliku na religioznu temu, na kojoj su izobrazeni ti isti ljudi koje vidimo na ulici. Zbog toga katolicka ikona ne uzvisujue um, ne daje coveku mogucnost unutrasnjeg opstenja sa tim ko je izobrazen na njoj. Portreta neba biti ne moze, no simboli duhovnog prisustvuju u zemnom; u protivnom bi covek bio lisen svake informacije o Nebesnom. Postovaoci ikona, opovrgavajuci tvrdnje ikonoboraca, govorili su o tome da je sama ljudska rec simbol, znak. Ipak, kroz Sveto Pismo, kroz rec, mi imamo svedocanstvo o duhovnom svetu. U molitvi mi takodje upotrebljavamo rec, iako se ona javlja kao simbol, mi kroz molitvu opstimo sa Bogom. I ikona, ukoliko je napisana pravilno, je vec svesteno povestvovanje koje je nacrtano ne slovima, nego bojama; ne perom, nego kistom. Postojeci kanon ikonopisa je neophodan. Pravoslavni ikonopisac duzan je da ga se strogo pridrzava; ukoliko se taj kanon narusava, obavezno se narusava i nas odnos prema ikoni. Kada se ikona pretvara u sliku, makar i u prekrasnu sliku, u podsvesti pocinje da deluje pobudjeni emocionalni osecaj, on prigusuje, otupljuje i potiskuje duhovni osecaj. Pred predivno naslikanom (predivno u svetskom znacenju reci, kao umetnicko delo) ikonom covek moze osecati cak i neku molitvenu uzbudjenost, no to ce biti uzbudjenje zemnom lepotom, pri kojoj se covek ne odvaja od zemlje, nego na protiv, pribija se ka njoj. Ukoliko je ikona napisana ne po kanonima Crkve, to se ona pretvara ili u abstrakciju i fantastiku ili u sliku, odrazavajuci zemnu realnost i zemne kategorije lepote. Takva ozemljena slika nesposobna je uneti u dusu coveka mir i spokoj, nesposobna je otkriti mu svetlost Vecnosti. Ona moze izazvati estetski osecaj i estetsko zadovoljstvo, koje se u stvari javlja falsifikatom

duhovnog osecaja, prefinjenom strascu neprosvecene duse. U jos vecoj meri se to odnosi na statue, prostornim izobrazenjima, imitirajucim trodimenzionalne zemne realije, osecaj telesnosti i stvarnosti. Lik na ikoni gleda iz vecnosti; on je lisen privlacenja ka zemlji. U njemu, preobrazena duhom materijalno, postaje beztezinsko i prozracno. U statui, na protiv, oseca se tezina, masa, fizicka telesnost, prinadleznost zemlji. Statua ne samo da stoji na zemlji, nego i vuce ka zemlji. Izvajanja paganskih bogova postavljala su se u anticke hramove. Um i srce paganina nisu mogli da se uzdignu iznad kosmosa. Oni su svecelo pripadali ovome svetu. Statua to je izraz materijalnosti. Karakteristicno je da su najveci skulptori renesanse prikazivali ljudsko telo obnazenim, cak iako je pred njima stajao zadatak zapecatiti likove Angela ili mucenika; tim samim svesno ili nesvesno oni su podvlacili svoju genetsku vezu sa paganskim vajarima Grcke i Rima. No, u isto vreme ikona je upravo simbol; ona ne moze biti abstrakcija. Na primer, na Zapadu, ne samo u protestantizmu neogranicenom tradicijom, nego i u Katolickoj Crkvi, ikone su poceli da stvaraju takvi umetnici kao Dali. Abstrakcionizam je pronikao u te Crkve, no on nikako ne moze da stvori pravu ikonu. Zasto? Zato sto je ikona izraz Crkve, a Crkva je zajednistvo zajednistvo religioznog osecaja, religiozne svesti. Abstrakcionizam gradi znake koje svaki covek podvrgava svojoj licnoj, unutrasnjoj interpretaciji i zbog toga sajedinjavati, nalazeci se u hramu verujuce, on ne moze. Sledovateljno, pravoslavna ikona ne treba da se pretvori ni u naturalizam renesanse, ni u abstrakciju potpuno otrgnutu od objektivne realnosti. I u tom i drugom slucaju ona prestaje da bude ikona. Abstraktni znaci nisu ikona; oni ponekad mogu pobuditi neki misticki osecaj, osecaj neke tajne, ali ne mogu proizvesti taj osecaj, napuniti ga sadrzajem; a, najvaznije oni su potpuno nesposbni sajediniti dusu coveka sa time koga prikazuju. Sto se ice naturalizma renesanse; takav naturalizam samo jos vise ozemljuje i prizemljuje coveka. Ikona treba da uzvisi coveka, da ga uzvede ka duhovnom svetu, a naturalizam renesanse sam duhovni svet snizio je do nivoa zemlje. Ikona je za nas slozeni obraz, u kome nema lika u ogledalu, nego ima prepoznavanja toga kome se molimo; prepoznavanje zato sto se prepoznati nalazeci se u drugom svetu, u drugim dimenzijama, u drugom bitisanju, ostaje ta ista licnost. Odavde pomenuta slicnost i neslicnost ikone. Odatle simbolika detalja ikone; uslovno izobrazenje velikih ociju, visokog cela, uskih usana. Ovde su podvucene oci to je sposobnost duhovnog vidjenja, usmerenost ljudske duse ka Nebu, sposobnost mistickom sozercanju, okrenutost ka Bogu; oci odrazavaju unutrasnje vidjenje ljudskog srca. Siroke usne simbol culnosti, uske znak asketizma. Na taj nacin, ikona je ne abstraktni znak ili portret, vec svesteno izobrazenje. Ikonopis, cak iako ne gledamo sa religiozne tacke gledista, nego samo sa umetnickog stanovista, javlja se idiomom umetnosti. Ikonopisac je obavezan da bude ukljucen u religiozni zivot, a ukoliko nije tako, to ce on u najboljem slucaju biti, dobrosavesni kopirant, a u gorem fantazer koji ce nametati verujucim ljudima svoje sopstvene fantazije, mastanja i predstave o duhovnom svetu sa kojim on sam nema nista zajednicko. Sveti Oci su smatrali ceo process ikonopisanja svestenodejstvom. Ranije su se ikonopisci pripremali za svoj trud isto tako kao i svestenici za sluzenje Liturgije. Ikone su pisane u manstirima samo u jutarnjim casovima, pre uzimanja hrane. Pre pocetka rada sluzio se moleban tom svetom, nad obrazom koga se trudio ikonopisac. Zatim, za vreme pisanja ikone citao se Psaltir. Na taj nacin ikona je nastajala u duhovnoj atmosferi. Nije zadivljujuce da je vecina cudotvornih ikona napisana u drevnosti; drevni ikonopisci upijali su u sebe duh Pravoslavne

Crkve. I ukoliko umetnik prenebegava ikonopisne kanone, to znaci da on hoce da opit Crkve zameni svojim sobstvenim individualnim opitom. O ikoni i abstraktnoj umetnosti Zapad, rasturajuci dogmatsko jedinstvo sa Istocnom Crkvom, izgubio je misticko, sozercateljno shvatanje duhovnog sveta svojstvenog drevnoj Crkvi. To shvatanje on je zamenio mimickom slikom na vizuelnom nivou. Mimicka slika, po sustini stvari je umetnost umetnicke fotografije sto veca slicnost sa naslikanim predmetom, tim visa i uspesnija slika. No, vizuelna slika moze odraziti individum, a ne licnost, to jest ona ne prodire iza zavese ljudskog tela. Duhovna lepota u takvoj slici cesto je podredjena telesnoj lepoti i psiholoskom stanju izobrazenog coveka. Takva slika, dinamiku mistickih sozercanja zamenjuje spoljnim izrazom. Procvat zapadnog katolickog zivopisa i umetnosti odnosi se na epohu renesanse. Renesansa oznacava preporod. O kom preporodu je rec? O preporodu anticke umetnosti, o preporodu paganstva. Paganima je bilo svojstveno prikazivanje olimpskih bogova; vajati ih u metalu i kamenu. Statue paganskih bogova bile su sa ljudske tacke gledista uradjene toliko dobro, da su nas dolazila predanja da su se neki ljudi bezumno i strasno zaljubljivali u njih. Tako su i zivopisci epohe preporoda stremili da prenesu zive plasticne forme na platno. Mi osecamo u figurama svetih, koje su izobrazavali genijalni u ljudskom pogledu, no duhovno slepi umetnici renesanse, prisustvo ne duha, vec ploti i krvi; plasticnost, krasota i zajedno s tim teska materijalnost, zatvorenost u tvarnost ljudskog tela, njegovu tezinu, masivnost, strasnost, ozemljenost. Ikona je misticna, a slika psihologicna. Slika u coveku izaziva odredjena emocionalna prezivljavanja; ikona, duhovni, misticki dozivljaj. Vid prekrasnog ljudskog tela moze izazvati podsvesne erotske osecaje koje covek pogresno prihvata kao misticku ekstazu. Takav covek, spolja moleci se svetom, u tamnim dubinama svoje duse nasladjuje se seksualnim dozivljavanjima koji imitiraju duhovno nadahnuce. U ikoni epohe preporoda, tom vrhu mimicke religiozne slike, obogotvoren je sam covek, apsolutizirane njegove zemne strasti, njegovo zemno bitisanje. Zato, u delima velikih umetnika renesanse (velikih po tome kako ih je uznosio i uznosi njihove talente ovaj svet i nistavnih u duhovnom smislu), u njihovim slikama, covek se poklanja sam sebi. U njima je izgubljen jezik simbolike. Druga krajnost, karakteristicna za nase stolece je abstraktna umetnost. U njoj je jezik ikone takodje izgubljen. Simbol, to je opstecovecanska pojava, za razliku od amblema, metaforicnih izraza, olicetvorenja, koja mogu imati individualni, subjektivni, pojedinacni karakter. Simbol je ozajednicena i odredjena postojanost. U abstraktnoj umetnosti simbol odsustvuje. Abstraktna umetnost je uvek duboko individualna i subjektivna. Umesto simbola koristi se izrazom, no deformisanim izrazom, izoblicenim, kao naopako okrenutom, koji cesto prelazi u besmislene sadrzaje, u nekakav miraz, podvucenu iluzornost. Zbog toga o jeziku abstraktne umetnosti takodje je nemoguce govoriti kao i o jeziku narkomana, o jeziku neuzdrzanih, bezumnih vidjenja. A, jezik ikone je upravo jezik simbola. Kroz crkvene simbole ostvaruje se realna komunikacija molecih se, njihovo religiozno jedinstvo, jedinstveni osecaj, jedinstvena vera i nada. Abstraktna umetnost ne moze nikoga objediniti; ona indukuje u ljudima na osnovu podsvesnih asocijacija razlicite pojave i stanja koji uopste ne lice. Pred abstraktnom slikom svaki je zatvoren u krug svojih duboko licnih individualnih prezivljavanja i emocija. Zbog toga abstraktna umetnost ne samo sto ne objedinjava, nego razjedinjava i razopstava.

Umetnik, abstrakcionista ima posla sa tamnim dubinama podsvesti. On doziva iz tih dubina, posredstvom asocijacija, mracnu nejasnu prljavstinu, kao sto vracar doziva prividjenja iz tame noci. Abstrakcija je odvlacenje, odvlacenje od konkretnosti, od realije. To je bekstvo u nista, to je poezija tame, haosa i bezumlja, poezija katastrofe. Zbog toga abstraktna umetnost nikada ne moze postati hramovnom umetnoscu. Nikada ne moze poneti i odraziti hramovnu simboliku. Sama Crkva znaci jedinstvo, zajednistvo, sasredotocenost. Crkva zajednistvo molitve, bogosluzenja, zajednistvo simbola. Usvojena simbolika poseduje istorijsko nasledje. Zbog toga smo duzni da strepimo nad crkvenim predanjem kao jezikom Crkve. Razucivsi se od razumevanja tog jezika, postacemo tudji njenom unutrasnjem zivotu. Ukoliko je crkvena umetnost uopsteni opit podviznika i asketa, abstraktna umetnost je opit dekadenata, imitacija umetnosti slikama dusevno obolelih. Crkvena umetnost pokazuje licnost coveka preobrazenu, prosvetljenu Tavorskom Svetloscu. Svetac posmatra ovaj svet iz vecnosti. U crkvenoj umetnosti odrazena je ne prosto ljudska licnost, nego licnost logoizirana, to jest licnost u kojoj je probudjen unutrasnji logos, licnost preobrazena Duhom Svetim. U abstraktnoj umetnosti odrazen je drugi svet: raspad licnosti i njena deformacija. Abstraktna umetnost je unutrasnja eksplozija, predosecaj buducih kataklizmi i potresa. U crkvenoj umetnosti dise nada vecnog zivota i Vaskrsenja; u abstraktnoj umetnosti dise smrt i oseca se zadah raspadanja. Crkvena umetnost je umetnost unutrasnje harmonizacije, unutrasnje logoisticnosti, iscelenja covecije prirode. Abstraktna umetnost je umetnost prvobitnog haosa i bezumlja. U crkvenoj umetnosti vecna, nevidljiva svetlost pronice i izliva se kao upravo iz tih likova koji su izobrazeni na ikoni. U abstraktnoj umetnosti osecamo tamu koja se cedi iz nedara slike. U crkvenomj umetnosti pozadina je vecnost; u abstraktnom pozadina je ruseca se u agoniji Vaseljena. Crkvena umetnost nalazila je svoje nadahnuce u manastirima, u pustinjama, u molitvenim sozercanjima. Abstraktna umetnost, u psihijatrijskim bolnicama, u narkotickim obmanama. U crkvenoj umetnosti, ne samo licnost coveka, vec i sav svet vidi se preobrazenim u Bozanskoj Svetlosti. Ovde se predotkriva tajna vecnosti. Abstraktna umetnost je stanje ocaja ili hladnog demonskog prezrenja sveta. Crkvena umetnost nosi u sebi ogroman potencijal moralnih vrednosti, lepotu dobrodetelji. U abstraktnoj umetnosti svet je pre svega prikazan kroz podvuceni naturalizam i cinizam, u stanju eksplozije i raspada; on se vidi kroz prizmu demonskog misticizma, prezivljavanja uzasa buduce globalne katastrofe. Abstrakcionizam je mracna poezija smrti, rekvijem neizbeznog kraja u kome zvuci strahovita bezizlaznost. Polet abstrakcionizma je pad u bezdan. Abstrakcionizam ne moze izobraziti ljudsku licnost; on izobrazava samo fragmente ljudskog tela ili konstrukciju od istih, kao mrtvi model coveka. U abstrakcionizmu ljubav je zamenjena uzasom; gde nema ljubavi, tamo nema ni jedinstva, tamo je sve u raspadu, suprotnosti i neprijateljstvu. Tamo je bunt stvari protiv coveka i bunt coveka protiv Boga. Tamo se covek, koji treba da bude veza izmedju duhovnog i fizickog sveta, nasao u stanju raspadanja. On, kao atlant, pao je pod tezinom nebeskog svoda i taj svod sudarivsi se sa Zemljom, prevratio je Vaseljenu u plamen opepeljenog

pozara.Zbog toga abstraktna umetnost jeste grc i konvulzija bolesnog sveta. Svet, izgubivsi Boga, bori se u agoniji, a abstraktni umetnik stoji zacaran toj mracnoj slici. Abstrakcionizam je unistenje formi i zbog toga se abstraktne slike dozivljavaju subjektivno. U abstraktnoj umetnosti caruje duh pijanstva, svedozvoljenosti, te lazne slobode koja prelazi u ples smrti. Podobno se poznaje podobnim. Ikona se poznaje kroz savrsenstvovanje, preobrazenje duse i sama sadejstvuje tom preobrazenju; slika posredstvom kulture emocija, estetizmom, pod kojima se cesto skriva kult izostrenih strasti. A abstrakcionizam kroz dejstvo najtamnijih instikata i sklonosti ljudke licnosti.