poezija / proza

Ana Ahmatova

***
Sahrani, sahrani, ti vetre, mene. Najbli`ih mojih na pogrebu nije. Okolo mrtvih ve} lutaju sene, I disawe je zemqe potmulije. Bi}e moje be{e slobodno i `edno Ko i ti i htede jo{ `ivotne muke. Pomiluj, vetre, ovo telo ledno I prekrsti mu u nedrima ruke! Zatvori na wemu ovu crnu ranu Pokrovom tkanim od ve~erwe tame! Naredi sutonu plavome, sve~anu Da nada mnom ~ita tihe psalme. Da bi bilo lak{e osamqenoj meni Sna posledweg zgazit' buktiwu goru}u,
26

poezija / proza

[umite svom snagom, visoki jaseni, O prole}u, o mome prole}u! 1911.

Sivooki kraq
Slava tebje, bolu preduboki! Ju~e umro kraq je sivooki. Ve~e be{e jesewe, nemirno, Moj mu`, do{av rekao je mirno: Iz lova ga done{e u selo. U starom mu dubu na{li telo. Za kraqevnom `al. Bol je opseda. Samo za no} postala je seda. Uzev lulu sa kamina, tmurno Na no}ni rad po{ao je `urno. Devoj~icu istog trena prenem I gledam u sive o~i wene. Nad prozorom {apu}e topola: Nema kraqa, ovo je no} bola". 1911.

27

poezija / proza

Uve~e
Oplakuje tiha muzika predvorjem Ispa}ene du{e tajanstvenu bedu. Sve`e i o{tro miri{u morem Sa poslu`avnika ostrige u ledu. Prijateq sam ti", {ap}e, a uzdisaj Meni se ote kada mi ramena Dota~e ne`no, i iz mene `ena Zavapi ruku wegovih zagrqaj. Pogled mu je pogled ma~aka i ptica. Na jaha~ice se jedre tako gleda. Ispod laganog zlata trepavica U oku se osmeh spokojan ogleda. Napeve setne sred {umnoga plesa Zakovitlani uvis di`e dim: Blagoslovi, Bo`e presvetli, nebesa, Ti si no}as prvi put s qubqenim". 1913.

Gost
Sve je ko pre. I prozore restorana Zasipa lepr{av sneg. Ni ja nisam nova, odraz dana. Sedim sama. Prilazi mi ~ovek. Upitah ga: [ta `eli{, {ta ho}e{?" Odgovori: S tobom bit' u paklu" Nasmejah se: Ti nama prori~e{ Obadvoma sudbinu opaku".
28

poezija / proza

Wegov lukavi osmeh otkri zube. Cve}e laze prsti mu ukleti. Ka`i mi ti kako tebe qube? Ka`i kako qubi{ ti?" O~i kao u mutqaga `eri Ne svo|a{e on s prstena mog. Nijedan se mi{i} ne pomeri Wegovog lica, sivog i zlog. Kao divqa zver mu~ki me vreba, Uveren je u sebe do biti: Da ni~ega nema {to mu treba, A {to bi ja mogla mu odbiti. 1. januara 1914.

***
Aleksandru Bloku Ja sam do{la pesniku u goste. Ravno podne be{e, i nedeqa. Napoqu se vejavice zloste, A u sobi toplo je od `eqa. Sunce, neke boje malinove, Izrawa kroz kolutove dima. Doma}in je }utqiv. Poput sove Posmatra me vatrenim o~ima. Wegove su o~i tako te{ke. Ko ih vidi, zanavek ih pamti. Zakliwem se da ne pravim gre{ke: Ne smem, ne smem u wih pogledati.
29

poezija / proza

I tako se za~ela beseda... Dimno podne u sobi mrak hvata U visokom domu koji gleda Na {iroka Neve morska vrata. 1914.

Vladimir
U drevnom gradu mrtvi vlada mir. Moj dolazak ne prenu ni trst. Nad svojom rekom Vladimir Podi`e uvis crni krst. Brestovi beli i breza {iprazi U vrtu kriju ~ak i sene. Zvezde igli~asti sjajni almazi Ka Bogu voznesene. Put ovaj moj je `rtveni~ki slavan. Ose}am, da }u u seni spokoja, Zajedno s tobom, koji si mi ravan, Zavr{iti ovde, o qubavi moja... Kijev, 1914.

***
Vijugao crni je put. Da`dilo je meko. Da isprati mene, usput Molio je neko. Pristadoh, al' zaboravih Da pogledam saputnika.
30

poezija / proza

I ve} posle ja za`alih [to se slabo se}am lika. Magla kao dim tamjana Iz milion kandila. Od wegove pesme pjana Bakqa srca se u`dila. Pamtim vratnice drvene, Kraj na{ega puta strogo, Taj {to be{e pored mene [apnu tiho: Draga zbogom". Krst bakarni dade mi on, Ko brat sestri, brat ro|eni, I ja slu{am glas srebreni Wegov, stepske pesme zvon. I kod ku}e, kao stran~e, Suzama se davim, grcam. Odazovi se, neznan~e, Tra`im te sa bakqom srca. 1916.

***
Ovaj je avgust od `utoga plama Koji se probija kroz dim. Ovaj avgust se nadnosi nad nama Kao ogweni serafim. U grad pe~ali i gneva, Ostaviv mesto tiho kraqevsko, Nas dvoje vojnik i deva Idemo u jutro prohladno, resko. Na{to to li~i na{a prestonica? Ko je, da klone, sunce primorao?
31

poezija / proza

Prestonica je kao ptica, Na dr{ku zastave ~u~i crn orao. Na divqi logor da li~i je stao Grad najlep{ih svetkovina sveta. Oslepquju}i sjaj na o~i pao Od odbqeska s cevi, bajoneta. I topovi grme kanonadu Na Troji~inom mostu uzavrelu. Zelene lipe, jo{, u Letwem sadu Tajanstvene grane privijaju k telu. I brat mi re~e: Nasta{e za mene, Sestro, veliki i prelomni dani. Ti na{e sete male i iskrene I radosti tihe u du{i pohrani". Kao kqu~ da je ostavio Doma}ici smernoj svog doma za gorom. Isto~ni vetar bu~no je slavio U koviqu stepe {irokim prostorom. 1915. *** Ciganko stasita, gde ti je Cigan~e, To {to pod crnim plakalo je velom? Gde je tvoje prvo umiqato lan~e? Da li ga jo{ pamti{ u povoju belom?" Sudba majke od svete muke je sazdata, Ne bejah wene ja dostojna suze. Belog se raja otvori{e vrata, I Magdalena moga sina uze.
32

poezija / proza

Sad svaki dan, dobri, nadolaze muke. Izgubqeno lutam kroz daqi prole}ne. Tuguju same za naru~jem ruke I u snu pla~ slu{am poput majke sre}ne. Srce pomu}eno stane, teskobama. I ja se vi{e ne se}am ni~ega. Izbezumqeno lutam po sobama Mra~nim, tra`e}i kolevku i wega". 1914.

Posveta
Pred tim jadom povije se gora I velika skameni se reka, Al' su tvrdi zidovi zatvora, Apseni~ka jama kao mora Samrtnoga puna je leleka. Nekom vetri} sve`i u dah piri, Nekom u san rumena ozraka. Nama, zna se, pa`wu uznemiri [kripa brave, stra`ar {to proviri I te{ki bat soldatskog koraka. Ustajemo pre zore i snene, Prestonicom, {to jo{ krepko sniva, Susre}u se na{e mrtve sene. Sunce nisko. Nevu magle plene, Ali, jo{ daq nadom se odziva. Presuda, i odmah suze linu. Ko da je smrt odeli od drugih, Ko da `ivot iz srca iskinu, Ko da grubo na le|a je svinu Sama... Ali tetura u tugi. Gde su sada nesu|ene druge
33

poezija / proza

Iz dva leta apseni~kih tajni? Da l' me}ave sibirske im duge Poju, mesec no} osvetli tuge? Ja im {aqem pozdrav opro{tajni. Mart, 1940.

Smrti
Do}i }e{ svakako, {to ne ovog trena? ^ekam te u zabiti tavnoj, Bez svetla; vrata otvori}u sena Tebi divnoj i jednostavnoj. U kakav ho}e{ oblik se uvrni, Ko otrovno |ule napravi dar-mar, Ili kao bandit iskusni nasrni, Ogrni se u tifusni gar, Il' u pri~u koju ti pusti na javu, Koja se {iri i zamara, Kako bi {apku* tek videla plavu I bledoga od straha domara**. Svejedno mi je sad. Jenisej se peni, I zvezda polarna seva, I siwi blesak o~i zaqubqenih Posledwi o~aj dogoreva. Ku}a na Fontanki 19. avgusta 1939.

* slu`bena kapa NKVD ** domar koji mora da prisustvuje saslu{avawu

34

poezija / proza

Presuda
I pado{e kao od kamena Re~i na moje `ive grudi. Al' ne marim odavno sam spremna Na sve {to mi se dosudi. Posao me novi danas pleni: Pam}ewe treba da izbri{em, Treba da se du{a okameni I da opet nau~im da di{em. Ne samo to... Vrelo {u{ti leto Kao praznik pod mojim oknom. Ja odavno predose}am eto Taj svetli dan i ugasli dom. Leto, 1939.

Epilog
I Ja saznadoh kako opadaju lica, Kako strah bistro oko si{e I klinopis kako najgrubqih stranica Po obrazu stradawa ispi{e, Kako uvojke pepelne il' crne Namah srebra prelije belina, Osmeh na usnama sasu{i se, strne, I drhti nemir iz usahlina. I ja, molim se, ne za sebe samu, Ve} za sve druge sa mnom zbijene I u qutom hladu i u julskom plamu, Od crvenog zida oslepqene.
35

poezija / proza

II Opet se spomena pribli`ava ~as, Ja vidim, ja ~ujem, ja ose}am vas: I tu {to su jedva priveli prozoru, I onu odavno {to ne gleda zoru, I onu {to krasnom trehnuv kosom svom, Re~e: Ja dolazim ovde ko u dom". Ja bih htela sve ih po imenu zvati, Al' ote{e spisak, i kako saznati? Za wih evo moga {irokog pokrova Od jadawa tajnih, muka, snova. Iz se}awa moga nikada ih ne}e Izbrisati patwa ni ~as sre}e. Ako zape~ate moja usta bolna Kroz koja stotine vi~e miliona Nek se okameni glas s winih usana Uo~i moga goda spomen dana. A ako nekada do zamisli stignu Spomenik u rodnom kraju da mi dignu, Saglasnost dajem za tu svetkovinu Pod uslovom: neka ga ne vinu Ni pokraj mora, gde sam se rodila, S wim sam sve bliske veze razgodila, Ni u Carskom selu kod zavetnog pawa, Gde me senka i sada progawa,
36

poezija / proza

Ve} ovde stajala gde sam trista dana I niko mi vrata ne otvori znana, Ovde gde }u se bojat' i u smrti Marice crne {krip zaboraviti, Zaboraviti udarawe dveri, Jauk starice ko rawene zveri. Neka s nepomi~nih kapaka od bronze Istopqenog snega kapqu suze I s wega zatvorski golub nek zaplovi U daqi kao na Nevi brodovi. Marta, 1940.

Ana Ahmatova (Ana Andrejevna Gorenko) rodila se 24. juna 1889. godine u Velikoj Fontani predgra|u Odese, ali se ve} u drugoj godini `ivota obrela u carskom Selu kod Petersburga (Sankt Peterburg), gde je provela detiwstvo i mladost do 16. godine, gde je posle smrti 1966. godine i sahrawena. Mladost Ane Ahmatove nije bila tako tu`na i surova, kako bi se to moglo zakqu~iti iz wenih poznijih godina. U Carskom Selu, izleti{tu i letwem prebivali{tu carske gospode i velmo`a, najvi{eg sloja ruskog dru{tva, koje je ba{ tada neumitno po~elo da silazi sa pozornice svetske istorije, u divnim parkovima rasko{nog zelenila, uz zami{qene", tihe vode, pored hipodroma, izme|u dugih i prekrasnih drvoreda rasla je vitka crnooka devoj~ica, sawarila i kradom pisala stihove. Leto je provodila na Krimu, na obalama Crnog mora, predaju}i se `estoko" suncu i talasima. Oni koji su Ahmatovu poznavali iz tih dana, pisali su da je to ne`no, krhko stvorewe najvi{e li~ilo na vilu iz narodnih predawa. Bele puti, poput snega, duge crne kose, sekla je o{tre valo37

poezija / proza

ve crnomorske upravo" kao vila brodarica. A {ta je to krhko devoj~e moglo da uradi u poeziji? Po~etak 20. veka razgorevao se u spektar jarkih boja bogate ruske poezije. Po re~ima kriti~ara Nikolaja Banikova u to vreme razlivala se bronza gra|anskih stihova" Valerija Bruslova, odjekivao zavetni zov truba"; stvari pune bola, pro`ete jarkom svetlo{}u muzike i strasnim porivom ka budu}emu" izrawale su iz stihova Aleksandra Bloka; jauci ugwetenog, rastrzanog duha razlivali su se po oporim stihovima Inokentija Anenskoga; bujici bolesne fantastike Fjodora Sologuba; groteskni stihovi zaumnoga Aleksandra Belog; dionizijski sna`ne arhai~ki bogate strofe Vja~islava Ivanova; vol{ebno jezi~ko bujstvo Gorodeckoga, zatim klasi~ni strogi, misaoni stihovi Ivana Buwina. Iz poqa i {uma dolazili su krasnore~ivi pesnici, sa proletwim cvetom na ~elu Sergejem Jesewinom. [tampane su stranice polufantasti~nog slovenskog eposa, koji je ~udnim, do tada nepostoje}im re~ima ispisivao pesnik Velimir Hlebwikov. Grmeo je bas, iskovan u pobedama revolucije i preto~en u hiperbole ~udnih oblika i rima Vladimira Majakovskog. Bujali su sve`i izdanci bujnog poetskog rastiwa Asejeva i Pasternaka. I ba{ u tim godinama propevao je ne`ni glas Ane Ahmatove. Ve~e" i Brojanice" ve} su Ahmatovoj donele simpatiju i slavu. Ove kwige su postale kwi`evni doga|aj", pisao je wen savremenik K. I. ^ukovski. U rusku poeziju u{la je retka po svojoj lepoti, uverqiva za ~itaoca, lapidarna, dragocena, zategnuta `enska nota". O woj su s uva`avawem pisali istaknuti kriti~ari u istaknutim `urnalima. U lirici Ahmatove otkriva se bogatstvo, ne samo wenog, duhovnog `ivota, nego ~itavog wenog pokolewa. Eto, otuda i Ve~e", i Brojanice", i Belo jato", i Bokvica" (1921) , i Anno Domini" (1922), mada su neki kriti~ari smatrali da je stihotvorenije Ahmatove lirski dnevnik, nose iskustvo ~itavog pokolewa. Qubavne pesme pisane u prvom licu, nisu, dakle, samo ispovest du{e pesnika. Pre bi se reklo da je u wima sadr`ana ispovest wenog vremena. To se naro~ito pokazuje u pesmama koje je pisala u godinama prvog svetskog rata, a zatim oktobarske revolucije.
38