1.

Bibliografija, pojam, definicija, znaaj Bibliografija ne treba da se tumai samo kao preduslov ili rezultat naunoistraivakog rada, ve i kao sama nauka. Definicija bibliografije kao popis ili opis knjiga i drugih tampanih ili rukopisnih radova kao i materijala koji nemaju izriito tekstualni oblik je taan ali nije dovoljan i nepotpun je. Za definiciju bibliografije potrebno je prouiti morfoloko, leksikoloko, istorijsko, socioloko i teorijsko znaenje ovog pojma. Morfoloko poreklo rei bibliografiju opisuje kao postupak zaet u 5. veku pre n.e. pisanja ili prepisivanja knjiga. To biblion je knjiga a grafein znai pisati. U 17. veku prepisivanje se zamenjuje opisivanjem knjiga to je sadrano u optim i strunim enciklopedijama. Didroova i Dalamberova enciklopedija ne sadri pojam bibliografija, samo termin bibliograf lice verzirano u poznavanju i deifrovanju rukopisa. Vek kasnije Berto Marslen u Velikoj francuskoj enciklopediji uvodi pojam bibliografije kao nauke o knjigama sa gledita njihovog opisivanja i klasifikacije. Pristup bibliografiji od 17. veka kada Node izdaje popis politikih i vojnih knjiga, Bibliografia politica i Bibliografia militaris, a njegov uenik Luj akob Bibliografia Parisiana i Bibliografija Galica Universalis, je epohalno nov i sutinski razliit od shvatanja bibliografije kao prepisivake delatnosti. Jo su u 18. veku bibliografijom objedinjavana sva teoretska, istorijska, kataloka i merkantilna bibliologijom. esto je citirana razuena definicija ruskog teoretiara Lisovskog, koji smatra da bibliografija nije samo katalogizacija ve on nabraja i druge obuhvata kao to je opis rukopisa, opis i istorija biblioteka, istoriju trgovine knjigama i dr. Predmet bibliografije je tako knjigoznanstvo u najirem znaenju te rei. Lisovski pokuava da pomiri dvovekovna nastojanja da se odredi obuhvat ovog pojma ali to radi vie insistirajui na formalnim obelejima. bavljenja knjigom, to je ovaj pojam izjednaavalo sa

Arman Kami i Fridrih Ebert naglaavaju utilitarnost bibliografije. Kami se sedamdesetih godina 18. veka zalae da bibliografija slui progresu nauke i da omogui piscima da iz biblioteka izvuku najveu korist. Ebert bibliografiju uskogrudo gleda kao zbornik dokumenata za istoriju knjievnosti ali ipak istie njenu vrednost kao merilo stepena knjine kulture i stvaralatva i deli je na istu i primenjenu bibliografiju. Bibliografija je kroz vekove bila nazivana i srodnim imenima koja su isticala njen primenjeni karakter: katalog, indeks, biblioteka, leksikon, renik, anali, prirunik, tezaurus, letopis i dr. Savremena ruska definicija je bliska ovim tumaenjima: Bibliografija je oblast znanja koja registruje tampane publikacije, prikazuje njihovu sadrinu i daje sud o njihovom praktinom, politikom i naunom znaaju, naroito kritikom belekom o knjizi i piscu, odnosno ocenom njihove vrednosti. U 20. veku se naglaava, u naoj sredini esto neveto i usput, da je bibliografija nauka. Tako posmatrano, amerika definicija je sveobuhvatnije i tanija od ruske: Bibliografija je naziv za nauku, delatnost i najkarakteristinije proizvode te delatnosti. Kao nauka, bibliografija je skup sreenih znanja koja obrauju knjige sa svih gledita, kako kao fizike predmete, tako kao nosioce ideja. Kao delatnost, bibliografija predstavlja tehniku za utvrivanje, sreivanje i prezentovanje informacije o knjizi. Kao karakteristian proizvod ove delatnosti bibliografija je sistematizovan spisak knjiga zajednikog obeleja za odreenu namenu. Terminoloki se pojam bibliografije kod Srba utemeljuje u Letopisu Matice srpske. Urednik Matice, Georgije Magaraevi objavljuje Kratke bibliografieske vesti o literaturi Slovena. One su jedan od ranih teoretskih priloga iz ove oblasti. Magaraevi prvi postavlja napredak knjievnosti u direktnu zavisnost od bibliografije jer su kontinuitet, sistematinost, pouzdanost i potpunost informacija o ranijoj i tekuoj izdavakoj produkciji preduslovi uspenog razvoja knjievnosti. Za sada najobimniji i najpouzdaniji terminoloki renik na srpskom jeziku, Enciklopedijski leksikon bibliotekarstva Koste Grubaia, opisuje: Bibliograf
2

je onaj koji se struno bavi bibliografijom, pie bibliografske napise ili sastavlja razne bibliografije. Zato bibliograf treba da bude dobar poznavalac knjiga, biblioteke, tamparske i izdavake delatnosti. Naziv je upotrebljavan i u znaenju najoptijeg pojma o knjizi ali se danas upotrebljava u znaenju posebne naune discipline i praktine delatnosti na strunom bibliotekom popisu i obradi publikacija ukljuujui i rezultate te delatnosti, same popise publikacija koje su obraene bibliografski. U definisanju bibliografije treba istai vieslojnost znaenja ovog pojma. S jedne strane bibliografiju nao nauku utemeljuje bibliografski metod a s druge strane metod klasifikacije. Tako se ona moe tumaiti kao grana bibliotekarstva, koje metodoloki utemeljuje kao nauku, i kao samostalna nauka koja raspolae metodama bibliografije i klasifikacije. Utvreno je da je klasifikacija osnova bibliografske organizacije koja mora da odgovara postojeoj strukturi miljenja a ne nekom neuhvatljivom prirodnom redu. Bibliografija moe biti tretirana kao pomona ali ne i kao podreena nauna disciplina. Francuski bibliograf Luiz Malkle pomirljivo tvri da nije bitno raspravljati o karakteru bibliografskog rada tj. da li je on tehnikog ili naunog karaktera ve da je vano da dobijemo redigovane bibliografije koje e biti instrument istraivanja i informacije i da nam po potrebi trenutno otkriju sve potrebne proizvode ljudskih misli. Metodoloki bibliografija predstavlja istraivanje na polju spoznavanja, popisivanja, opisivanja i razvrstavanja u skladu sa unapred zadatim programom, principima i ciljevima rada. Rezultat bibliografskog istraivanja je popis publikacija ureen po nekom zajednikom obeleju, ustanovljene namene, tipa i strukture. Tanost, postupnost i doslednost zavise od stepena obrazovanja, naune discipline i savesnosti bibliografa. Bibliografiji kao nauci najvie kodi nedovoljna sigurnost i neznanje samih bibliografa. Svako uoptavanje zakljuaka bez dovoljnog poznavanja teorije i istorije bibliografije je tetno. Za ktaj, citirali bi Desanku Maksimovi: Banalizovanje ne dolazi od teme nego od obrade.
3

2. Bibliografija, predmet i zadaci Bibliografija i bibliognozija, oba pojma (dugo vremena sinonimna) ukazuju na knjigu kao osnovni predmet izuavanja. Za odreivanje predmeta bibliografije primaran je formalni pristup koji u prvi plan postavlja pojavni vid obraivanja nosioca informacija knjigu, asopis ili prilog u publikaciji, u novije vreme i razliitu neknjinu grau. Rukopisi ostaju predmet dokumentalistike i arhivistike. Prilino neprecizna definicija Logara opisuje da bibliograf obrauje tekst namenjen javnosti i u tu svrhu umnoen bilo kakvom grafikom tehnikom. U to bi spadali i magistarske i doktorske disertacije ali ne i rukopisi kao pojedinani spisi. Stav Vojislava Maksimovia je da je predmet bibliografskog istraivanja i popisa bilo koji vid ljudskog stvaralatva iskazan u pisanoj formi, u rukopisnom ili tampanom tekstu. Time bi bibliografija stajala kao nadreena zbirna nauka nad diplomatikom, paleografijom i arheografijom, koje su se razvile kao pomone istorijske nauke u 17. veku. Predmet bibliografije se menjao u istorijskoj dimenziji. Polazi od rukopisne knjige, tampane knjige, u 17. i 18. veku pridruuju se asopisi, prvo opti pa specijalizovani a u 19. veku prilog u strunoj periodici. Vera Seanski
4

zakljuuje:

Bibliografija

se

obavezno

bavi

sveukupnou

proizvoda

pismenosti, odabranih po odreenom kriterijumu. Kriterijum za odabir uslovljava sistematizaciju bibliografije, koja ima opte i specifine zadatke. Opti su istraivaka akribinost, tanost, pouzdanost, doslednost, preglednost i maksimalna potpunost opisivanja usklaeni sa posebno zadatim pravilima. Posebni zadaci zavise od vrste, namene i opsega bibliografije, i dozvoljavaju razmiljanja o opravdanosti objektivnosti ili subjektivnosti, kritinosti ili suzdranosti od suda, ideoloke angaovanosti, filozofske ili politike usmerenosti, opsenosti ili potpunog nedostatka anotacije. Janez Logar smatra da se struna bibliografija radi po viim kriterijumima od tekue opte nacionalne bibliografije i time ona dobija karakter naunog rada. Potuno je pogreno naunost bibliografije povezivati sa tipom. Takav stav obezvreuje nacionalne bibliografije koje su ipak osnovni vid ouvanja znanja o nacionalnom kulturnom blagu. Logar tvrdi da grupe vrhunskih specijalista uestvuju u izradi strunih bibliografija. Za izradu nacionalne bibliografije dovoljno je opte obrazovanje bibliografa i solidno ovladana tehnika bibliografskog opisivanja., dok je za sturnu bibliografiju potreban niz dodatnih sposobnosti: ocenjivanje kvaliteta i odabiranje bibliografskih jedinica na osnovu sadrinskih kriterijuma, da se u napomeni autor osvrne na rezultate autorovog istraivanja i da se jedinice kritiki vrednuju. Svaka bibliografija je nauna onoliko koliko je pouzdana i obuhvatna, a odgovoran prisut i adekvatno obrazovanje su preduslov za rad na svakoj vrsti bibliografije. Uvoenje u bibliografiju kritinosti i vrednovanje publikacija po bilo kom kriterijumu mogu biti izvor pogreaka i zabluda. Zanimljiv je stav Dimitrija Davidovia koji je svoj rad kao urednika novina uporedio sa poslom protokoliste u inovnikoj slubi, kome je dunost da zapie sve to mu doe. Stojan Novakovi naglaava da bibliografiju interesuju podjednako i najbolji i najgori tampani komadi te da je njen posao da to potpunije pokupi sve to je uraeno jer e to bibliografiju uiniti vrednom.
5

3. Metode bibliografskog rada. Ne razlikuje se od pristupa i procesa izrade drugih naunoistraivakih projekata, mada je potovanje redosleda postupaka od veeg znaaja. Mihajlov, definiui bibliografiju zapravo objanjava i postupke u njenoh izradi: Bibliografija je oblast znanja i praktine delatnosti, koja sadri u svom predmetu: popis, opisivanje, sistematizovanje i kvalitativnu analizu tamparskih proizvoda i sastavljanje prirunika, koji olakavaju orijentisanje u postojeoj literaturi, propagiraju je i doprinose njenom boljem korienju. Razlikujemo nekoliko faza u toku formiranja bibliografije: odreivanje teme i ispitivanje obima i dostupnosti materijala, odreivanje pravila za opisivanje grae, prikupljanje grae, selekcija materijala, opisivanje grae, klasifikacija grae, opremanje bibliografije odgovarajuim indeksima i napomenama. esto bibliografije ne budu izraene u unapred zadatim okvirima ali to ne mora da bude do organizacije bibliografa ve zato to se tema esto uslonjava tokom samog istraivanja.

Odreivanje

predmeta

bibliografije

je

uglavnom

uslovljeno

trenutnim

zahtevima odreene naune discipline, jubilejima ili linim interesovanjima a retko unapred utvrenim programima bibliografskih istraivanja nacionalnih institucija osim, naravno, kada su u pitanju nacionalne tekue i retrospektivne bibliografije. Planski i organizovan pristup unapred definisanim potrebama pojedinih nauka za bibliografskim istraivanjem dvostuko je koristan kako za nauku za koju se obavlja istraivanje tako i za drutveno priznavanje same bibliografije. Da bi se bibliograf lake odluio za tip, strukturu i pravila bibliografskog opisa potrebna je preciznost formulisanja teme, inicijalnih zahteva i namene. Konana preglednost i obuhvat bibliografije su u zavisnosti od uspenosti sagledavanja teme, predvianja eventualnih potekoa, nejasnoa i dvoumljenja i irine konsultovanja pomone literature koja je brojna i iji je pregled nainio Centar za referalnu delatnost NBS (u pitanju su razliite bibliografije, leksikoni, enciklopedije, katalozi, renici, prirunici, periodika). Postupak prikupljanja grae se preplie sa prvom fazom i zahteva najvie znanja, strpljenja, istraivake vetine, dara za analitino, sintetino i komparativno sagledavanje prikupljenih podataka. Zato je predmet posebne biblioloke discipline, bibliografske heuristike. Stanoje Stanojevi krajem prolog veka tvrdi da je za dobru bibliografiju potrebno svaku knjigu svesrdno prouiti i opisati i tek sa tako skupljenim materijalom pristupiti izradi bibliografije. Bibliograf bi trebalo da bude dobro upuen u predmet kojim se bavi stoga se kao izvori saznanja mogu navesti svi tampani, netampani i ivi izvori. Jasnost i upotrebljivost bibliografije su umnogome uslovljeni pravilima bibliografskog opisa i klasifikacije. Uprkos zahtevima savremene obrade jedinica koji daju prednost meunarodnim pravilima za bibliografski opis publikacija kod nas uporno opstaju zvanina pravila Drutva bibliotekara ali takoe i mnoga pravila pojedinaca i institucija. Nedovoljno poznavanje prednosti novog sistema obrade i naviknutost na ranije norme su esta
7

konica razoja bibliografije i uopte biblioterarstva. Odluka o izboru pravila je ipak ostavljena bibliografu koji bi trebalo da ih dosledno, jednoznano i znalaki upotrebljava, objanjavajui svoj postupak u uvodnim napomenama. Osnovni uslov bibliografije je pouzdanost a siguran put za njeno postizanje je opisivanje publikacija de visu kadgod je to mogue. Uvek je lake izvriti selekciju meu rezultatima istraivanja ako su iri i obuhvatniji. Konano oblikovanje bibliografije zahteva predmetno znanje bibliografa i doslednu primenu odabranog principa selekcije i klasifikacije grae. Sistematizaciju grae odreuje predmet i namena. Istorijski gledano, najei su rasporedi po imenu autora i po godinama izdanja. Prva odstupanja predstavljaju prekretnicu o razmiljanjima o klasifikaciji. Kod nas je Stefan Novakovi, krajem 18. veka izdanja svoje tamparije predstavio po nameni, kao bukvare, asoslove, psaltire. Opta bibliografija Lukijana Muickog, sauvana u rukopisu, u prve dve sveske ima struni raspored, u treoj alfabetski a u etvrtoj hronoloki. Hronoloki raspored omoguava jednostavnost primene, smanjenu mogunost greenja, prikladnost svakoj vrsti grae i temi, naroito onima u nacionalnim okvirima. Jovan Bokovi u Pregledu sadrine devedesetorih knjiga Glasnika Srpskog uenog drutva ostvaruje klasifikaciju koja je i njemu stvarala odreene nedoumice jer su neki lanci po sadrini mogli da uu i u dve, tri struke a stavljani su u onu koje se Bokoviu po veini svoje sadrine inila preikladnom. On je ustanovio podelu na 11 grupa po sadraju a takva je podela najvie bila uslovljena profilom rubrika Glasnika. Bez obzira na razliite mogunosti danas je najvie u upotrebi alfabetski i hronoloki pristup, mada je struni u bibliografsku praksu uveo jo Konrad Gesner u 16. veku. On je u svojoj univerzalnoj bibliografiji dela na tri jezika, latinskom, grkom i hebrejskom, primenio prvo abecedni a zatim i struni raspored kroz 21 grupu i 250 podgrupa. Predmetni raspored, bez predvienog sistema klasifikacije je bio odomaen u 17. veku mada je bio kritikovan od strane filozofa i bibliotekara Lajbnica zato to je predmet preuziman direktno iz naslova.
8

Danas se najvie koriste Klasifikacija Kongrasne biblioteke (LCC), Kolon klasifikacija (CC), Biblioteko-bibliografska klasifikacija (BBK) i Univerzalna decimalna klasifikacija (UDK). Klasifikacija Kongresne biblioteke jedina poiva na naunim grupama oznaenim velikim slovima abecede dok ostale poivaju na upotrebi numerikog obeleavanja ili na kombinaciji slovnog i brojnog sistema. Kolon klasifikacija ima tri grupacija, optu, prirodnu i primenjenu i humanistiku i drutvenu a dalje usitnjavanje se obavlja s dvotakom, upotrebom slova azbuke. Najire primenjena je UDK koja se razvila iz Djuijeve klasifikacije koji je opet bio pod uticajem filozofskih stavova Frensisa Bekona. Sve grupe su podeljene na deset brojeva koji se dalje granaju. U Briselu, 1895. god. na prvoj bibliografskoj meunarodnoj konferenciji dopunjene su i izmenjene. Klasifikator ne treba da ulazi u bibliografski larpurlartizam koji vie teti nego koristi korisniku bibliografije. Kod strunih bibliografija poeljna je i najsitnija podela.Najbolji sistem je onaj koji nudi racionalizaciju i praktinost. Traganje za najboljim nainom sistematizacije grae rezultirali je ukrtenim, renikim rasporedom u bibliografijama, koji objedinjuje sve prethodne. Bibliografija je kompletna tek poto je zaokruena indeksima i napomenam. Napomene ukljuuju uvodnu re, predgovor ili pogovor, spisak koriene literature i sadraj. Brojnost i karakter registara zavise od stepena ispunjenosti zahteva koji su pred bibliografiju postavljeni. Registri su neophodna pomona aparatura, oni uveavaju informativnost bibliografije. Ipak vresta indeksa trebalo bi da bude saobrazna sa tipom bibliografije kao i sa njenim informativnim zahtevima. Uvodne, bolje nego zakljune beleke su putokaz za korienje bibliografije kao i opravdanje za bibliografa ukoliko je svestan izvesnih propusta ili irine prostora koji se otvara pred buduim istraivaima. Redigovanje bibliografije je redovan i podrazumevajui postupak.

4. Principi izrade bibliografija

esto

se

izrada

neke

bibliografije

obavlja

mehaniki

po

ustaljenim

postupcima koji proizilaze iz ve utvrenih normi. Iako se na izgled ovo ini kao pogodno mesto za traenje mana ovakvog pristupa, jo pogodnijom se namee provera bibliografije i to ona koja podrazumeva da li je bibliografija raena u skladu sa relevantnim strunim zahtevima. U bibliografskom radu je prepoznatljiva odreena rutina koja je rezultat due prakse, a koja igra vanu ulogu u ustaljivanju vetine, marljivosti i obaveze da svaka bibliografija kao konaan proizvod bude to pouzdanija i savesnija. Bibliografija je, pre svega, sloen, struan posao koji zahteva raznovrsno znanje, kao i nauni pristup izvorima i literaturi koji sadre podatke o predmetu istraivanja bibliografisanja. Takav posao iziskuje i sposobnost da se popisivanje grae rasporedi i da se izrade pratei elementi uz bibliografiju kao sto su napomene, registri, indeksi i sl. Takoe, bibliograf uvek mora jasno da formulie metode i potupke koje je koristio prilikom izrade odreene bibliografije, ali da to uini tako da ih i ostali prepoznaju, jer e na taj nain oni bolje primiti bibliografiju i lake se njom koristiti. Bibliografi mogu predstaviti svoje metode u pisanom obliku gde su u tu svrhu od velike pomoi razliiti oblici tekstova - prikazi, osvrti, ogledi, rasprave i studije. Tako predstavljeni oni se publikuju ili zasebno u knjigama ili u zajednikim zbornicima i periodinim publikacijama, a esto se ovakvi tekstovi objavljuju uz bibliografiju, bilo u vidu njenog predgovora ili uvoda, bilo u vidu pogovora, pri emu se bibliografi uvek opredele samo za jedan od dva priloga.

10

Predgovor i pogovor moraju imati takvu sadrinu koja je potpuno zasnovana na predmetu bibliografije, da predstavlja spoj konkretnih injenica, teorijskih i metodoloskih polazita. Oni bi trebalo da budu izraz vlastitih shvatanja svakog bibliografa koja nee izlaziti iz okvira teme bibliografije. Principi koji moraju da se potuju u izradi svake bibliografije su: -Raspored elemenata bibliografskog opisa -Potovanje standarda -Doslednost u opisivanju -Tanost i preciznost -Objektivnost -Potpunost, obuhvatnost -Etniki, jeziki, teritorijalni, i nacionalni princip

5. Bibliografski opis - razvoj i uloga

11

Bibliografska jedinica je svaki pojedinani predmet bibliografske obrade, bilo da je samostalna publikacija ili njen sastavni deo, ijim adekvatnim, obuhvatnim i ujednaenim predstavljanjem i znalakim klasifikovanjem nastaje bibliografija kao svrsishodna celina. Sastavljena je iz bibliografskih elemenata. Bibliografska jedinica je elementarni celovit i jasan deo bibliografije. Elementi imaju utvren i precizan raspored a izostavljanje ili naglaavanje je dozvoljeno ako se postie bolja smisaonost bibliografije. Bibliografski podatak je skup tanih i podrobnih elemenata, dovoljnih da se neka publikacija ili neki njen deo moe identifikovati. Podatak je u ovom sluaju neprecizni termin koji se odnosi na bibliografsku jedinicu. Standard precizira elelmente za opis knjiga, periodinih publikacija, priloga u zbornicima, lanaka periodinih publikacija. Zalaui se za potovanje vrste i obima u opis ukljuenih podataka, standard irokogrudo ostavlja prostor za izbor metode za njihovo uobliavanje koja bibliografu odgovara, metim koja god metoda da se primeni bitna je dosledna primena uobliavanja bibliografskih podataka. Bibliografska jedinica, dosta precizno formulisana meunarodnim pravilima za bibliografski opis raznorodnih publikacija, menjala se kroz istoriju. Zaharije Orfelin, koga smatramo prvim srpskim bibliografom, u Slavenoserbskom magazinu (prvom junoslovenskom i srpskom periodinom glasilu) objavljuje prvu srpsku bibliografiju. Njegov opis je nepotpun i nedosledan ali ipak ukljuuje dva osnivna dela: formalne podatke o jedinici grae preuzete sa naslovne strane i bogatu anotaciju kojom knjigu preporuuje. Karakteristino je da krajem 18. veka svaka bibliografska jedinica ne sadri mesto izdavanja, izdavaa i tampariju, ali je esto snabdevena napomenom koja bibliografiju uzdie od informativne do rekomendirane. Dimitrije Davidovi sa Dimitrijem Fruiem pokree i vodi srpski list Novine srbske u Beu u peatnji Johana irera. U svojim novinama Davidovi redovno izdaje smesice i u njima proiruje bibliografski opis gde belei detaljno i pedantno jezik i pismo publikacije, format, obim i sadrinu knjige.
12

Deceniju kasnije Georgije Magaraevi proituje meterijalni opis podacima o razliitoj paginaciji, formatu, tablama ilustracija i dodatnim prilozima i ak predstavlja jednu stranu knjigu. Na osnovni opis nastavlja se i napomena koja ukazuje na sadraj dela a taj postupak je kasnije razradio Milo Popovi. Srpski rodoljubac, tridesetih godina 19. veka, Vasilija okrljana, u opisu knjige Pametnik englezski junaka ukljuuje i opis dimenzija stranice, veliinu i vrstu slova. Opis Miloa Popovia je sadrajni i tehniki bolje reen od prethodnih. Gornje polje bibliografskog opisa bez odrednice, sa naslovom, imenom autora, mestom izdavanja i izdavaem, ili tamparijom kao i podacima o formatu i obimu knjige i grafiki je izdvojeno, kurzivom, od esto bogate napomene. Sve raspoloive podatke uzimao je sa naslovne strane a svoju primedbu, najee o pismu izvornog teksta davao je u malim zagradama. Materijalni opis knjige je detaljan. Razdvaja rimsku od arapske paginacije, daje taan podatak o ilustracijama a nekad i o propratnoj grai. Ukljuuje uporedni naslov odmah iza podataka o odgovornosti. Napomena je vrlo opirna, formalnog tipa a povremeno i sadrinskog. esto u napomeni Popovi kritikuje publiku. to tada nije bila retka pojava. Napomena doivljava procvat u bibliografiji Antonija Arnovljevog Arnota jer sadri nekad podatak o posveti, nekad citat iz pievog proglasa za samo delo ili citat iz neke knjievne kritike ili bibliografije, podatak o dodatoj delatnosti pisca. Arnotovo irenje napomene utemeljavalo je anotiranu bibliografiju svih vidova. Bibliografije se organizovano i institucionalizovano razvija pod okriljem Drutva srpske slovesnosti. Inicijativu je pokrenuo sekretar Drutva Mita Ceni i ona se najbolje otelotvorila u bibliografijama ure Daniia i Stojana Novakovia. U bibliografiji objavlejnoj u Glasniku Danii odrednicu, koja je ranije esto bila skrivena, izdvaja iznad bibliografskog opisa i ine je prezime i ime autora ili prevodioca a za anonimno delo i asopis, naslov, iz koga je izvleena imenica ukoliko je on poinjao neutralnim recama ili pridevima. Invertovani red naglaen je zarezom to je kasnije inio i Stojan Novakovi
13

mada ne dosledno. U opisu je preslikana naslovna strana dok ono to nije bilo na njoj je stavljeno u uglaste zagrade. Napomena je imala ulogu slinu dananjoj, da objasni odakle je preuzeto ime autora, da predstavi sadraj uz tano navoenje strana. Glasnik Srpskog uenog drutva po prvi put je udomio i opis vietomnih publikacija u nivoima. Zajedniki elementi za vie kjiga koje pripadaju jednoj ediciji nalaze se u gornjem polju bibliografskog opisa a ulogu odrednice preuzima naslov edicije. Detaljna specifikacija elemenata ukljuenih u opis i njihova tana pozicija objavljena je prvi put u Glasniku knjiara. On je sistematizovao prethodna znanja. Pruska (1899) i anglosaksonska (1908) pravila uslonila su i kodifikovala bibliografski opis, utiui na lokalna pravila drugih zemalja a kod nas na formulisanje Pravila Drutva bibliotekara. Sedamdesete godine bibliografskoj praksi donose preciznost i irinu u izboru podataka, postavljenih na odgovarajue neizmenljivo mesto, razdvojenih uvek jednoznanim simbolima, itljivim u mainskoj formi opisa. Pod okriljem Meunarodnog saveza bibliotekih drutava (IFLA) doneti su standardi za bibliografski opis svakog tipa grae posebno: ISBD (M) 1974, preraen 1978; ISBD (G), (S), (NBM), (CM) 1977; ISBD (A) 1980. Ubrzo su prevedni na srpski jezik i prihvaeni u jugoslovenskim okvirima do 1985. godine. Centralizovana katalogizacija osmiljena je kao izrada kedinstvaenih katalokih listia sa klasifikacionom oznakom na osnovu obaveznog primerka tampanih stvari, zapoeta je 1968. godine u Jugoslovenskom bibliografskom institutu, kako bi se rasteretili bibliotekari i imali vie vremena za rad sa itaocima. Zbog selektivnosti, preopirnosti i neprilagoenosti opisa svakom tipu biblioteke, kanjenja obrade i distribucije ova ideja nije bila dugog veka ni u inostranstvu ni kod nas. Njene pozitivne strane su bile ujednaavanje opisa, racionalizacija poslovanja, sistematilnost poslovanja i popularizacija knjige.

14

Ulogu centralizovane katalogizacije preuzela je potom katalogizacija na izvoru, osmiljena u Velikoj Britaniji 1876. kao predlog da autori sami izrade listi koji bi pratio knjigu. U Jugoslaviji se ona sprovodila na osnovu projekta Desanke Stamatovi od 1978. On je obuhvatao analizu uesnika u procesu, organizaciju rada, njen znaaj za izdavae i bibliotekare i uvid u prethodna iskustva. Sve publikacije (izuzev kolskih udbenika, geografskih karata, muzikalija, rotoromana, religiozne propagandne literature i publikacija koje podleu grupnoj obradi) dostavljene kao maketa nacionalnoj biblioteci, opremaju se jedinstvenim katalokim listiem, koji sadri odrednice za imenski, predmetni i strucni katalog kao i za uputne kataloke listice, ime se omoguuje racionalizacija bibliotekog poslovanja, irenje meubiblioteke pozajmice i razmena. Do danas dosledno se ovaj projekat sprovodi u NBS, Biblioteci MS, Institut za vojnotehniku dokumentaciju. Meunarodna pravila za bibliografski opis bila su neophodan preduslov i centralizovane uspostavljanje i katalogizacije Meunarodnog na izvoru. Pojava broja ISBD uslovila je i i standardnog knjige (ISBN)

Meunarodnog standardnog broja za serijske publikacije (ISSN) koji ostvaruju vanu meunarodnu realizaciju u bitnim aspektima informativne i izdavake delatnosti. Svi pomenuti projekti za ujednaavanje opisa i kodifikovanje knjige na meunarodnom nivou doprineli su osmiljavanju Univerzalne bibliografske kontrole (UBC) 1974. i njenom kasnijem uspostavljanju 1978. godine. Definisano je da UBC obuhvata pouzdanu kontrolu i iroku razmenu bibliografskih informacija na jedinstvenom nacionalnom nivou.

15

6. Bibliografski elementi za opis knjiga - u istorijskoj dimenziji i danas. Bibliografski elementi za opis starih i retkih knjiga. Bibliografski elementi za opis knjiga su: Podruje stvarnog naslova i podataka o odgovornosti Ime i prezime autora, ravnopravnih i podreenih koautora, prezimena drugih saradnika: izdavaa, prireivaa, pisca predgovora, pogovora, ilustratora itd. imena i napomena,

Autorovo ime je jedan od najvanijih na poetku se mora

podataka pri opisu knjige. Ukoliko ime nije navedeno u knjizi ili je prisutan pseudonim autora, ili skraenice autorovog imena, utvrditi ime autora i kao takvo uneti u opis. Ako se autorovo ime javlja u vie oblika, treba uzeti onaj koji je najpoznatiji i koji se najee koristi. Autorovo ime se najee stavlja pri vrhu opisa kao odrednica i to tako to se obino prvo navede prezime, pa lino ime, pri emu se razdvajaju zarezom. Stvarni naslov i dopuna stvarnom naslovu Stvarni naslov predstavlja sadraj knjige na neki primeren nain (knjina jedinica se ne moe opisati bez stvarnog naslova); ako ne postoji naslov treba ga izvesti iz sadrine dela. Duge naslove je esto potrebno skratiti, ali tako sto e se voditi rauna o smislu koji e taj naslov nakon skraivanja
16

imati. Podnaslov, dopuna stvarnom naslovu, uvod,

predstavlja literarnu vrstu:

udbenik, drama, istorijski roman, izbor pesama. Uz stvarni naslov

esto ide i posveta tj. podaci o nameni i poreklu dela, povod izlaenja dela, jubileji, podaci o organizaciji koja je to delo sastavila, naruila ili izdala, podatak da li je delo tampano kao rukopis, podaci o registrima, ilustracijama, prilozima itd. Drugo podruje izdanja Podaci o izdanju se obino ne izostavljaju i uvek je najbolje da se navedu u onom obliku u kome su dati u knjizi. Ako ih nema u knjizi, a iz nekog drugog izvora se utvrdi o kom izdanju je re ili da je u pitanju pretampano izdanje, i taj podatak se unosi u opis. Originalno izdanje je prvo izdato delo od strane autora, odnosno izdavaa; kasnija izdanja zadravaju mogunost menjanja, mogu biti uveana, skraena, poboljana uvodima itd. Podruje izdavanja i distribucije Impresum se uvek daje u utvrenom redosledu: mesto izdavanja (ili tampe), ime izdavaa, ime tampara, godina izdanja. tampari su tvorci materijalne (spoljanje) strane knjige, dok su izdavai najee zasluni za oblikovanje sadrajne strane knjige. Mesta izdavaa i tampara mogu biti razliita, dok je godina izdanja razreena na razliite nacine: arapskim brojevima, slovima irilice. Godina objavljivanja predstavlja jedan od najvanijih podataka u impresumu. Ukoliko se utvrdi da godina nije navedena mora se ustanoviti ako je to ikako mogue. Do problema razjanjenja prave godine dolazi zbog toga to se u knjizi esto nalaze razliite godine izdavanja, pri tome je jedna na naslovnoj strani, druga na poleini naslovne strane ili u kolofonu. Zato je kod ovog podatka veoma vano da bibliograf utvrdi kada je knjiga zaista objavljena i da tu godinu unese u impresum pored one sa naslovne strane, sve druge godine moze naznaiti i obrazloiti u napomeni. I godina objavljivanja je ponekad pogreno navedena iz razliitih razloga, a najei je cenzura.
17

Peto podruje materijalnog opisa Obim knjige se odreuje prema broju svezaka iz kojih je delo sastavljeno, broju odtampanih strana u svakoj knjizi i broju priloga. Obim je obino kod knjiga novijeg datuma, obeleen paginacijom arapskim brojevima, ali je potrebno obratiti panju prilikom utvrivanja broja odtampanih strana kojim je brojevima obeleen predgovor tj. da li paginacija obuhvata sve tampane strane, dakle, glavni tekst, ali i uvod, predgovor, pogovor, dodatke, priloge, sadraj i sl. Format knjige danas je uobiajeno da se format izraava preko visine i irine knjige u centimetrima. Kod merenja formata presudnu ulogu ima visina knjige, a u sluaju da je irina knjige vea od duine, to onda predstavlja popreni format. Iza opisa formata pri detaljnim opisima sledi: Tira Povez - koji moe biti: broiran, tvrd i mek povez, poluplatno, platno, koa; zatitni omot, kvalitet papira. Cena knjige. esto podruje izdavake celine Naslov zbirke u koju je ukljuena knjiga. Sedmo podruje napomena Podaci o tipu slova i tampi - irilica, latinica, dvobojna ili viebojna tampa, podaci o tehnici umnoavanja i sl. Podaci da li je izdanje bibliofilsko, da li sadri autorov potpis, da li je odreeni broj primeraka na nekom posebnom papiru itd. Bibliografska napomena: tu idu podaci o sadrini knjige koja se moe predstaviti ili uopteno (da li knjiga ima predgovor, navedenu korienu literaturu, bibliografiju na kraju, da li je u pitanju rasprava, istorijski roman, antologija, biografija), ili se moze struno saeti, ili dati u kraem rezimeu
18

bilo na domaem ili stranom jeziku. Postoji nekoliko vrsta bibliografskih napomena: - Anotacija predstavlja dopunu opisa bibliografske jedinice u vidu razliitih podataka o samoj bibliografskoj jedinici. - Referat ili apstrakt predstavlja struni izvod sadrine glavnih teza ili zakljuaka odreene bibliografske jedinice. - Recenzija sadri kritiko vrednovanje bibliografske jedinice sa idejnog, politikog, umetnikog, naunog gledita. - Izvod ili rezime je saet pregled celokupne sadrine bibliografske jedinice ISBD(A) je meunarodni standard za bibliografski opis starih i retkih knjiga,

koji obuhvata ona dela koja su objavljena pre 1801. godine, kao i kasnije publikacije istog oblika, ako su uraene runo ili pomou metoda koje produuju tradiciju rune izrade knjiga. Oznaka A predstavlja skraenicu od Ancien, Antique. ISBD(A) je usvojen 1980. godine, a nastao je zato to se ISBD(M) nije bavio starom knigom, pa se oseala potreba da se i ta graa obuhvati adekvatnim standardom. 1.) Stvarni naslov i podaci o odgovornosti opta oznaka grae 2.) Izdanje 3.) Podaci specifini za grau ili vrstu publikacije 4.) Izdavanje (mesto, godina, naziv tampara dati u izvoru podataka izvan primarnog izvora podataka) 5.) Materijalni opis 6.) Izdavaka celina 7.) Napomene 8.) Podruje runog otiska Bibliografski opis stranih i retkih knjiga: ova uputstva se odnose na

tampana dela posle 1500. godine, zatim za starije tzv. inkunabule zbog
19

raznih osobenosti (pre svega nemaju naslovni list u dananjem obliku, nemaju uvek taan stvarni naslov i impresum, u njima su koriene brojne skraenice, nemaju oznaene stranice i dr.) za njih postoje posebna pravila: Zbog tekoa pri reprodukciji nelatinskog pisma pisaim mainama i tampom, nelatinsko pismo se kod nas esto prenosi na latinicu. Taj prenos treba obaviti po pravilima transliteracije, a na kraju opisa treba navesti u kojem je pismu tampana odreena publikacija. Pravopisne osobenosti naslovne strane pri opisu uvamo. Samo naslove koji su u celini ili delimino pisani velikim slovima, prepisujemo malim i pri tome upotrebljavamo velika slova prema dananjem pravopisu. tamparske i druge greke ne ispravljamo, vec skreemo panju na njih dodatnim znakom uzvika u zagradi. Ako podatke sa naslovne strane (stvarni naslov) skraujemo, skraeno mesto popunimo sa 3 take u zagradi. esto se izrazi koji se u opisima ponavljaju nadometaju odgovarajuim skraenicama. Bibliografski opise knjiga za starija izdanja esto dopunjavamo i fotografskim snimcima naslovne, a ponekad i drugim stranama knjige.

20

7. Bibliografski elementi za opis serijskih publikacija - u istorijskoj dimenziji i danas. Pod periodikom se podrazumevaju asopisi i novine koji se i po sadrini i po nainu objavljivanja razlikuju od knjiga. Kod periodike je sadrina sastavljena od mnogobrojnih priloga raznih autora, periodika izlazi u brojevima u nekom unapred neogranienom periodu. Za opis asopisa i novina se koriste sledeci bibliografski elementi: - Naslov, podnaslov; - Mesto izdavanja; - Vreme izdavanja (poetak i kraj); - Periodinost (kako izlazi: dnevno, nedeljno, meseno); - Obim
21

- Format Svi ovi podaci su jednako bitni i uvek se navode u navedenom redosledu pri kratkom opisu periodike. Ukoliko postoji podrobniji opis asopisa i novina u posebnom delu opisa se navode i drugi faktori koji su odigrali znaajnu ulogu u oblikovanju spoljanje i sadrinske strane, a oni su: vlasnik, izdava, urednik (glavni, odgovorni, urednik rubrike itd), a ponekad se mogu navesti i imena znaajnijih autora nekih priloga. S obzirom na cinjenicu da novine ili asopis izlaze neko due vreme, normalna je pojava da se tokom godina neki od elemenata promene npr. vlasnik, izdava, urednik i dr, nekad se asopis ili novine udrue sa nekim drugim asopisom ili novinama, pa promene naslov, ili se podele na dva samostalna lista. Najbitnije je da sve te promene budu zabeleene u opisu u odgovarajuem redosledu i sa naznakama kada je tano (kog datuma) i u kom broju dolo do promene nekog elementa. Obim se kod periodike odreuje u zavisnosti od karaktera bibliografske jedinice. Kada su u pitanju asopisi (revije), paginacija tee tokom cele godine i na taj nain se moe odrediti broj strana za svaku godinu. Kod novina je situacija drugaija - paginacija poinje u svakom broju od jedan, te se obim odreuje tako to se navode brojevi u godini i prosean broj strana u jednom broju. U sluaju detaljnijih opisa novina, bibliograf sledi drugaiji princip - pravi tekui popis svih brojeva svih godita i za svaki navodi broj strana i priloga, takoe, i utvruje datum poetka i zavretka izlaenja, kao i eventualnih prekida izlaenja. Nekad se javlja potreba da bibliograf opie pojedini broj ili pojedino godite i pri takvom opisu e uzimati samo one elemente koji karakteriu taj broj tj. godite. Kada opisuje sadrinu asopisa (napomena) bibliograf navodi optu oznaku politike, filozofske, kulturne orjentacije lista, podruje kojim se bavi, i te podatke najee dobija ve iz naslova i podnaslova bibliografske jedinice. Vrlo esto se iznad ili ispod naslova jedinice nalazi geslo preko koga se moe odrediti orjentacija ili sadrina novina ili asopisa. Takoe, bibliograf mora
22

podrobno ispitati grau i koristiti se saznanjima istoriara knjievnosti i kulture da bi mogao da odredi to pribliniju oznaku sadrine i orjentacije listova. Bibliografski opis asopisa moe biti vrlo kratak, pregledan i jednostavan, a moe biti i vrlo precizan i opsean.

8. Bibliografski elementi za opis lanaka. Prilozi u novinama, asopisima i zbornicima su: lanci, rasprave, ocene, vesti, govori i slina graa koja ima svog autora, kao i stvarni naslov i podnaslov, a ponekad i ime prevodioca, prireivaa, ilustratora. Ukoliko se ustanovi da se ne moe utvrditi autor priloga, opis poinje stvarnim naslovom, a jedinica se opisuje kao anonimna. Svi elementi za opis priloga se navode sledeim redosledom:
23

- Ime autora (kada je navedeno ili ga je mogue utvrditi) - Stvarni naslov i podnaslov - Ime prevodioca, ilustratora, prireivaa - Impresum: naslov novine, asopisa, knjige iz koje potie prilog - Mesto izdavanja novine ili asopisa (navodi se zbog potrebe da se naslov ne zameni nekim drugim slinim naslovom ili da se meu mnogim slinim naslovima moe ustanoviti gde izlazi revija) - Mesto izdavanja zbornika (uvek se navodi) - Godite, godina (datum), broj (sveske), strane (br. strana objavljenog lanka) - kod novina se pored ili umesto broja navodi i datum Svim ovim podacima, bar to se spoljanje strane tie, bibliografska jedinica je sasvim dovoljno oznaena, a samim tim je i mnogo lake identifikovati je ak i kad publikacija u kojoj je prilog objavljen ima mnogobrojna godita bez sadraja po godinama. Sadrina lanaka, rasprava i ostalih priloga iz asopisa, novina i zbornika se navodi slino kao i pri opisu knjige, isto tako je i sa bibliografskim napomenama. Dokumentacioni opis priloga iz asopisa, novina i zbornika predstavlja skraeni bibliografski opis priloga iz asopisa, novina i zbornika. Ponekad se pri opisu priloga ne navode neki elementi koji su najvaniji u bibliografskom opisu, kao to su stvarni naslov i podnaslov. To se deava onda kada se bibliograf zadovolji samo optom oznakom literarne vrste opisanih jedinica i kada mu cilj ne predstavlja navoenje naslova. Primer dokumentacionog opisa priloga u asopisima i zbornicima susree se u linim i literarnoistorijskim bibliografijama gde ponekad bibliografu nije svrha da navodi naslove veeg broja pesama nekog autora, ali mu jeste svrha da napravi to potpuniju bibliografiju, te stoga pesme samo kratko opie.

24

9. Bibliografski elementi za opis neknjine grae. ISBD (NBM) (1977.g.) donosi elemente (i njihov raspored) za opis i odreenje omeene neknjine grae, a takoe donosi i sistem interpunkcije koji se u njemu primenjuje. Sam pojam neknjina graa izaziva odreene nepreciznosti i dileme, pa se ponegde upotrebljava i sintagma audovizuelna
25

graa, mada ni ona nije sasvim odgovarajua. U svakom slucaju ISBD (NBM) obuhvata film, dijapozitive, kasete, magnetne trake, gramofonske ploe, plakate, fotografije, igrake koje imaju odreenu kreativnu sadrinu, cd, dvd, itd. Elementi opisa su: 1.) Podruje stvarnih naslova i podataka o odgovornosti Glavni stvarni naslov, opta oznaka grae, uporedni stvarni naslov, podnaslov, podatak o odgovornosti, sledei podatak o odgovornosti 2.) Izdanje Podatak o izdanju, uporedni podatak o izdanju, podatak o odgovornosti koji se odnosi na izdanje, dodatni podatak o izdanju, podaci o odgovornosti uz dodatni podatak o izdanju 3.) Podruje specifino za grau/vrstu publikacije 4.) Izdavanje Mesto izdavanja, izdava, godina izdavanja (mesto proizvodnje, proizvoa, godina proizvodnje) 5.) Materijalni opis Posebna oznaka grae, druge materijalne pojedinosti, dimenzije jedinice, podatak o propratnoj grai 6.) Izdavaka celina Zajedniki stvarni naslov, uporedni zajedniki stvarni naslov, podnaslov izdavake celine, podatak o odgovornosti koji se odnosi na izdavaku celinu, ISSN niza, numeracija u izdvakoj celini, podatak o kolu 7.) Podruje napomene Napomene koje se odnose na prethodne podatke u podrujima 1-6, napomene o disertaciji, o broju izalih primeraka, napomene koje sadre rezime obaivaa, a sadre za kakvu je upotrebu jedinica namenjena, koji se korisnici njome mogu sluiti; obavetenja o posebnoj tehnici i sl., napomena o manje vanim podacima o odgovornosti, napomenao sadraju, o dodacima uz sadraj
26

8.) Podrucje ISBN i uslovi nabavke

10. Bibliografska anotacija - pojam i znaaj.

27

Anotirana bibliografska bibliografske bibliografska elementi.

jedinica predstavlja sloeniju formu (od osnovne

jedinice) jer sadri sve inioce koje ima elementarna jedinica, ali i dodatak koji se sastoji od saete anotacije ili

beleke. Ona jedinici nadoknauje ono sto joj nisu doneli glavni bibliografski Anotacija (od latinske reci annotatio) znaci napomena, primedba, beleska, zatim objanjenje pa i popis zaplenjenih stvari - Vujaklija. Smisao rei anotacija u okviru bibliografskog rada smatra se kao beleka ili objanjenje ispod osnovne bibliografske jedinice. Ako su bibliografski elementi skladno komponovani i ako iz njihovog glavnog smisla moemo jasno shvatiti sadrinu, onda su anotacije sasvim izline. ta vie, u tom sluaju one bi samo nepotrebno uveavale bibliografsku jedinicu, a suvinim ponavljanjem glavnog sadraja opteretile bi ono to ona ve predstavlja u svome bitnom znaenju. Meutim, esto se naslovi pojedinih tekstova koje donosimo u bibliografskim jedinicama javljaju u krnjem obliku, neceloviti, manje ili vie nejasni. U takvim sluajevima, bibliograf mora da nekom prikladnom naznakom u anotaciji pojasni bibliografsku jedinicu, da je osmisli i uini jedinica postane kompletnijom. Anotacija treba da bude kratka i precizna. Treba da donese samo onoliko teksta koliko je dovoljno da bibliografska punija i vie shvatljiva. Ne postoje vrste granice koje odreuju obim jedne anotacije, pa e on da zavisi od svakog konkretnog sluaja, kao i od samog odnosa bibliografa. U teoriji bibliografije javljaju se i razliita shvatanja o pojmu, veliini i mestu anotacije uz bibliografsku jedinicu. Razlicito se tumae i metode u sastavljanju anotacije. Moe se ipak zakljuiti da je upotreba anotacije veoma esta i neophodna, bez obzira kako odreivali njen oblik i smisao. Poto anotacija predstavlja dodatak bibliografskim elementima, ona i formalno dobija mesto na kraju bibliografske jedinice. Informativni znaaj anotacije je takav da se ona ne sme posmatrati kao neko optereenje za samu bibliografsku jedinicu, nego kao njen sastavni deo. Od osnovnih bibliografskih elemenata anotacija se formalno odvaja novim redom i
28

oznaava zvezdicom ili nekim drugim grafikim znakom, kako bi, pored ostalog, bila to vie uoljiva. Meunarodnim standardima za bibliografski opis publikacija predvien je tip i redosled napomena: napomene formalnog tipa vezane za prethodnih sedam podruja bibliografskaog opisa, iz kojih pojedine elemente treba objasniti ili dopuniti - napomene sadrinskog karaktera - napomene preuzete iz izvora van publikacije Precizirano je, takoe, da je prvi tip napomena za monografske publikacije podatak o tirau, a ako nije u pitanju originalno stavaralatvo, podatak o prevodu dela; dok je za serijske publikacije to podatak o peridinosti izlazenja. Ako napomene nisu razuene ve istovrsno profilisane, prema njihovom karakteru odreuje se i vrsta anotirane bibliografije: deskriptivna, rekomendirana, referativna i kritika. U deskriptivnim bibliografijama anotacija se zadrava na formalnom opisu samog primerka (vrsta, boja, kvalitet, ouvanost hartije, tip tamparskog sloga, karakter ilustracije, oblik poveza) to je naroito vano za stare i retke knjige. Rekomendirana bibliografija, koja je zametak anotirane u prvoj polovini 19. veka, napomenom preporuuje delo itaocu i propagira ga u javnosti. Jo na poetku razvoja srpske bibliografije Magazinu za hudoestvo.. ) Referativna (rezimirana, sadrajna) bibliografija razvila se postupno iz Glasnika srpske kraljevske akademije, Priloga za knjievnost, jezik, istoriju i folklor i junoslovenskog filologa. Kritika (rezonovana) bibliografija, sa objektivnim osvrtima na kvalitet dela, proizvod je 20. veka, iako na primere subjektivnih ocena kvaliteta i polemika o pievim stavovima nailazimo i u ranijim radovima (Stojan Novakovic). napomena je katkad bila vanija od samih formalnih elemenata opisa. (Milos Popovi u Letopisu, Arnot u

29

11. Raspored bibliografske grae Ve oblikovane bibliografske jedinice rasporeuju se u krupnije celine, koje tako postaju preglednije i izgled im je bogatiji, sadrajniji i zaajniji. Tako one ine konanu formu kojoj teimo bibliografiju. Rasporeivanje se moe initi na vie naina i to zavisi od oblika, vrste i namene bibliografije kao i od vrste bibliografskog materijala koji elimo da popiemo. Raspored bibliografske grae se vri na osnovu nekog od elemenata koje daje sam bibliografski opis (prezime i ime autora, naslov teksta, naziv izdavaa, godina ili datum izdavanja i dr.) i na temelju same sadrine koju graa donosi. Najuobiajniji nain rasporeda bibliografskih jedinica moe biti: 1. abecedni ili azbuni raspored (alfabetski) raspored grae prema poetnom slovu prezimena autora, 2. prema poetnom slovu naslova nekog teksta, 3. hronoloki raspored prema vremenu objavljivanja tekstova, 4. kombinacija alfabetskog i hronolokog reda 5. raspored grae prema sadrini, tj. prema tematskim strunim celinama ili predmetima kojima pripadaju tekstovi (uz paralelno postizanje alfabetskog i hronolokog reda). Sam nain rasporeivanja najvie zavisi od karaktera i namene bibliografije, i njemu se prilagoava unutranja struktura. Bitno je da se omogui jednostavno korienje i da se uklone sve dileme koje izazivaju nepotrebne tekoe u snalaenju korisnika bibliogrfije. Bez obzira na raspored bibliografskih jedinica, one se obeleavaju rednim brojevima (arapskim ciframa). Ovo obeleavanje najpre pokazuje koliinu grae koja je obraena i prezentovana a takoe slui i kao jedinstvena oznaka prilkom izrade indeksa ili registara. Brojke na taj nain postaju formalna oznaka reda koji se eli postii gruisanjem bibliografskog materijala.
30

Svaki od moguih rasporeda moe da izazove niz praktinih potekoa. Zato se koriste i registri. Na primer ako imamo popis radova o jednoj linosti, najjednostavniji je alfabetski raspored. Tada se zanemari hronoloki red, postupnost kojiom su tekstovi nastajali. Nekom istraivau to moe predstavljati manjkavost ako na primer eli da izui kakav je interes pieva linost izazvala u duem vremesnkom rasponu. Kada su u pitanju personalne bibliografije najbolji je raspored po hronologiji izdavanja njegovih dela. Nekada to nije mogue u potpunosti uspostaviti jer su mnogi radovi objavljeni u periodici, a u periodici ne postoji uvek tana odrednica datuma. Kada se datum objavljivanja ne moe nikako utvrditi onda se te knjige odvajaju u zasebni deo bibliografije i nose oznaku s.a. (sine anno). Prilikom popisivanja radova jednog autora i radova o njemu, raspored bi trebalo da izgleda ovako: I. samostalne knjige II. prilozi u periodinim publikacijama III. prevodilaki rad IV. prireivaki rad V. literatura o piscu Rasporeivanje grae je zavrna faza, ali ne i konana, u bibliografskom radu. Rasporeivanje zahteva mnoga dopunska znanja o predmetu popisa, naroito kada se on svodi na ue strune celine. Strunu podelu je upotrebio jo Konrad Gesner u svojoj univerzalnoj bibliografiji na tri jezika, rasporedom na 21 grupu i 250 podgrupa. Da bi se obavio raspored grae prema strunoj sadrini potrebno je da se prethodno izvri struna klasifikacija svih bibliografskih jedinica. Tako treba imati na umu optu klasifikaciju nauka na koju se oslanja svako struno sistematizovanje knjiga pa i bibliografskih jedinica. Klasifikovanje nauka u raznim vremenima je dovelo do razliitih pristupa, to je zavisilo od niza drutvenih uzslova i idejnih i filozofskih shvatanja. Tako je vremenom stvoreno vie naina klasifikovanja grae a u dananjoj upotrebi su naroito sledee: Univerzalna decimalna klasifikacija, Klasifikacija Kongresne biblioteke, kolon klasifikacija i biblioteko-bibliografska klasifikacija. Istorijski posmatrano najei raspored je po autoru i po godini izdavanja. Prva odstupanja predstavljaju i prekretnicu u razmiljanjima o klasifikaciji.
31

Tako Stefan Novakovi, urednik Slaveno-serbskih vjedmosti, ve krajem 18. veka svoja izdanja predstavio po nameni: bukvari, asoslovi, psaltiri. Slino Novakoviu i Georgije Magaraevi knjige obuhvaene Srpskom bibliografijom razvrstao je alfabetski a potom po mestu izdavanja, a u Ruskoj bibliografiji po knjievnim vrastama. Srbski letopis, koji je imao redovnu rubriku bibliografskih beleaka, razvrstao je jedinice po vrsti grae, na knjige i periodiku. Opta bibliografija Lukijana Muickog, sauvana u rukopisu, imala je u prve dve sveske strunu podelu, po Vapleru, u treoj je bila alfabetska a u etvrtoj hronoloka. Stojan Novakovi je objedinio hronoloki sa alfabetskim i strunim principom uvaavajui dotadanja iskustva. Razvrstao je u etiri grupe: umetnost, nauku, pouka i smena izdanja. Unutar strunog grau je podeli hronoloki. Rovinski kritikuje takvu podelu kao i Pavle Popovi, koji je meutim i sam koristio. Jednostavnost primene, smanjena mogunost greenja, prikladnost svakoj vrsti grae i temi, naroito onima u nacionalnim okvirima, osobine su koje preporuuju hronoloki raspored. Novakovi je za ovu podelu bio inspirisan Kujundievim filozofskim delima. Razvijenija od Kujundieve je bila podela na 11 grupa Jovana Bokovia u Pregledu sadrine devedesetorih knjiga Srpskog uenog drutva 1841-1847-1891. Autoru je ipak donosila mnogo nedoumica jer su mnogi lanci po sadraju mogli pripasti dvema pa i trima strukama, a stavljao ih je tamo gde mu se uinilo najprikladnijim. Njegova klasifikacija je bila uslovljena profilom Glasnika srpskog uenog drutva.

32

12. Bibliografski izvori (tampani, netampani, ivi) U teoriji bibliografije prisutna je podela izvora na primarne i sekundarne. Navoenjem fondova javnih i privatnih biblioteka, pojedinih naunih instituta i ustanova kao primarnih izvora istie se kao glavni formalni pristup, koji uz to, uopte ne mora da bude taan. Primarnost nekog izvora moe se odreivati prema stepenu originalnosti korienih podataka i uzaludnost ovakve klasifikacije ogleda se ve u tome sto se ne objanjava ta se podrazumeva pod sekundarnim izvorima. Pre se primarnost izvora moe ocenjivati u odnosu na in opisivanja de visu, to je nepotrebno, jer valja razlikovati faze istraivanja i opisivanja. Opravdanije je razvrstavanje bibliografskih izvora na: tampane, netampane i ive. U tampane izvore ukljuene su sve vrste enciklopedija, leksikona, renika, kataloga, bibliografija, biografija, biobibliografija, prirunika, udbenika, oglasa izdavakih kua, recenzija, razliitih optih i naunih periodinih glasila (tu su i dnevne novine), kao i kompletna izdavaka produkcija (koja nema karakter prirune referensne literature, ve originalnih i naunih ostvarenja). Tretirajui ovu vrstu izvora kao pomonu literaturu, Vera Seanski, u nju ukljuuje: tampane i/ili centralne kataloge biblioteka,
33

preglede izdanja naunih i strunih ustanova i drutava, registre asopisa i perodinih publikacija, izdavake i knjiarske kataloge, antikvarne kataloge i biografske renike. Katalozi, tampani i netampani, znaajni su izvori podataka, u mnogo emu srodni bibliografijama. Kao verna slika fonda jedne ili vie biblioteka, ili selektivno, dela fonda, katalog je neophodna informativna spona izmeu korisnika i publikacije. Posredniku ulogu ima i bibliografija, ali je ona tematski, formalno, geografski, hronoloki, nacionalno, jeziki odreena, sloenije unutranje strukture, nevezane za fond odreenih biblioteka, pristupanija korisnicima. Usvajanje meunarodnih pravila za bibliografski opis razliitih vrsta publikacija, irenje polja napomena, beleenje sigle biblioteke, i u katalogu i u bibliografiji, korienje obaveznog primerka za obe namene, izbrisalo je razliku izmeu bibliografije i kataloke jedinice, smanjilo distancu izmeu kataloga i bibliografije. ak i kada se zagleda u dalju prolost i poetke razvoja bibliografije uoava se njena velika bliskost sa katalogom (npr. Kalimahove Tablice - katalog Aleksandrijske biblioteke, bio je slian po svojoj sreenosti sa bibliografskim prirunikom). Katalozi mletakog tampara Alda Manucija (16. vek) ili oni pripremljeni za sajmove knjiga meunarodnog karaktera, danas pripadaju istoriji bibliografije. To je sluaj i sa katalozima znamenitih srpskih izdavaa, tampara i knjiara, kao to su tokom 19. i poetkom 20. veka bili Grigorije Vozarovi, Gavrilo Kovaevi, Damjan Kaulicije, braca Jovanovi, Geca Kon. U istovremenom razvoju i srodnim polazitima kataloga i bibliografije i lei razlog to im je, za izvesno vreme, i ime bilo izjednaeno. Netampani izvori odnose se na rukopise, arhivsku dokumentaciju ili na kserografisane materijale nedostupne iroj javnosti, uvane u drutvenim ili privatnim zbirkama. ivi izvori, bibliografu najdragoceniji, esto najnedostupniji, jer moe biti zametan put za uspostavljanje komunikacije s roacima, prijateljima, poznanicima istaknutih linosti ili svedocima kljunih drutvenih zbivanja. Od bibliografa se pri uspostavljenju kontakta oekuje lakoa komuniciranja i
34

objektivnost i tanost u korienju informacija, ije poreklo u napomenama, ili u tekstu same bibliografije mora biti jasno naznaeno. Pokuaj pronalaenja ivih izvora moe biti u vidu javnog oglasa ili privatnim linijama. Na samim poecima razvoja srpske bibliografije za to imamo primere. Zaetnik Serbskog letopisa Georgije Magarevi ve je u prvom broju u dva priloga istakao svoju nameru da se bavi prikupljanjem biografskih i bibliografskih podataka. Rad Bibliografieske erte slavni Serbalja u stvari je njegov usrdni poziv svima koji znaju neto izvesno o naim slavnim ljudima, da se to dostavi Letopisu. Da bi to vie saznao o slavnima o kojima pie on eli da kontaktira njihove savremenike i prijatelje. Magaraevi ravnopravno usmerava svoju panju na usmena i pisana saznanja. On se nije ustruavao da ukae na izvore svojih podataka, te njegove napomene kroz bibliografiju svedoe o koriscenju ak strane teorije i prakse (upuuje na asopis koji je pokrenuo Petar Kepen). Kasniji bibliografi retko ukazuju na svoje uzore. Najpreglednije na mogue izvore u radu na bibliografiji u prolom veku ukazuje autor potpisan pseudonimom Semper u meseniku Zora, listu za zabavu, pouku i knjievnost, iji je vlasnik i urednik pisac Jovan Dui. Nakon to je u svom programskom tekstu opisao svrsishodnost bibliografije, karakter bibliografske jedinice, povukao paralelu izmeu domace i strane bibliografske teorije i prakse, on predlae da se u bibliografskom radu koriste razni spisi biblioteka, tampani (Matice srpske), netampani (Karlovacke i Novosadske gimnazijske biblioteke), knjiarski katalozi, bibliografije (od Stojana Novakovia) i beleke pojedinih listova. Bibliografska praksa danas moe da se osloni na bogat niz bibliografija i kataloga za kakve se Semper zalagao. Njegova elja da se rad na bibliografiji institucionalizuje, podravana od polovine 19. veka radom Drutva srpske slovesnosti i Matice srpske, svoje puno ostvarenje doivljava nakon Drugog svetskog rata pod patronatom ve pomenutih institucija, ali sada i Narodne biblioteke Srbije, Jugoslovenskog bibliografskog instituta, Saveza bibliotekih drutava Jugoslavije i brojnih biblioteka.

35

13. Registri u bibliografijama. Bibliografija je konano uobliena tek poto je zaokruena indeksima i napomenama. Svi kriterijumi za pretraivanje koje ne moe zadovoljiti zastupljena klasifikacija nadometaju se registrima, koji tako postaju neophodna pomona, pratea aparatura. Registri proiruju granice primarne autorske bibliografije i uveavaju njenu primarnu vrednost. Oni uvode bibliografske jedinice na razliite naine u komunikativno polje. Registri izvlae u odrednice odreene elemente iz sadrine bibliografskog opisa i
36

slaganjem odrednica grade nove, pomone bibliografije. Veina indeksa treba da bude saobrazna sa tipom bibliografija, mada registri nikada nisu suvini. U tom smislu je prirodno da najvie raznovrsnih registara treba da imaju opte bibliografije jer donose vrlo raznorodnu grau, a pri tome imaju i vrlo iroku namenu i golem krug korisnika. Registar je detaljni popis svih predmeta, linih imena, geografskih i mesnih imena, dogaaja i drugih obraenih predmeta, sreen prema razliitim metodama uz koje se daje i podatak o njihovom mestu u publikaciji. Registri su sastavni deo, a time i neophodna dopuna vrednosti svake bibliografije. Oni su takoe i uobiajeni dodatak ili prilog naunim studijama bilo koje vrste. U viestrukom znaenju registara u bibliografijama izdvaja se njihova pomo u snalaenju prilikom sluenja bibliografije, kada dobijaju ulogu pravog i neophodnog vodia. Oni pomau brem pronalaenju podataka koji nas interesuju. U nekim sluajevima registri zadovoljavaju nau radoznalost da li se u konkretnoj bibliografiji nalazi neki autor ili neko drugo ime, zatim pojam, predmet, periodina publikacija, naziv teksta i sl. za kojim eventualno tragamo. Registar moe biti: - Generalni registar - u kome su u jednom popisu kombinovani svi elementi koji treba da se pojave u registru; - Specijalni registar. Oni koji se najee javljaju uz razne tipove bibliografija su: indeks imena (imenski), indeks stvari i pojmova (predmetni), indeks autora (autorski), struni indeks, indeks geografskih naziva i pojmova, unakrsni indeks, indeks naslova, indeks ifara, inicijala i pseudonima, indeks prevodilaca, indeks periodinih publikacija, indeks izdavaa i tampara, hronoloki indeks, itd. Iz veine naziva ovih indeksa (ili registara) ve se vidi njihova osnovna oznaka, kao i predmet koji obuhvataju. Karakter registara ili indeksa, njihov broj i svrha zavise od vrste teksta koji bibliografski popisujemo, od sadrine popisane grae, oblika bibliografije, namene same bibliografije konkretnoj grupi korisnika.

37

Zavisno od tih i drugih inilaca, za koje je neposredno vezana odreena bibliografija, treba raditi i adekvatan broj i vrstu registara. esto se moe zapaziti da bibliografija ima samo jedan imenski registar, u koji se unose sva imena koja se u njoj nalaze, bez obzira na koga se odnose (autora, prevodioca ili osobu o kojoj se pie). Slini razlozi ili mali struni zahtevi uslovljavaju stvaranje i unakrsnih (ili kombinovanih) indeksa, u koje se unose, pored linih imena, pojmovi i predmeti, pa i geografski nazivi koje neka bibliografija obuhvata. Registar moze biti sreen, u celosti ili prvenstveno po alfabetskom (azbunom ili abecednom) redu rubrika, sistematskom redu rubrika (predmeta, linih imena ), hronolokom, numerikom, alfanumerikom redu rubrika (istorijskih dogaaja, linih imena, patenata, standarda, izvetaja). Ureenje registara - ako knjiga ili druga neserijska publikacija ima vie volumena ili delova, koji su paginirani posebno ili kontinuirano - ispred brojeva u rubrikama registara treba stavljati identifikacijske podatke za odgovarajue volumene ili delove dotine publikacije. Za periodine i druge serijske publikacije preporuuje se pored registara za pojedine volumene i kumulativni registri. Pri izradi indeksa uz bibliografiju, za osnovu obeleavanja uzima se po pravilu broj bibliografske jedinice (u arapskoj numeraciji). Ako elimo da neka imea i pojmove naglasimo moemo se koristiti grafiki razliitim oblicima slova: kurzivom, velikim ili rastavljenim slovima i slino. Stvaranje registara treba u principu shvatiti kao neodvojiv deo celokupnog rada na bibliografiji. Da bi se uspeno obavilo registrovanje imena, pojmova, predmeta i ostale sadrine nekog registra, neophodno je veliko opte znanje i specijalno poznavanje predmeta koji bibliografski popisujemo, kao i vetina u sluenju izvorima kao i odreenom strunom literaturom. Najvie napora trai izrada predmetnog indeksa, jer ga oznaava obilje pojmova koji u njega ulaze. Bibliograf mora poznavati raznovrsne struke kao

38

i vetinu selekcioniranja materijala, kao i sposobnost uoavanja onoga to je bitno za unoenje u registar. 14, 15, 16. Vrste bibliografija po formalnom kriterijumu, hronolokom kriterijumu i po nainu obrade. Bibliografska jedinica je svaki pojedinani predmet bibliografske obrade, bilo da je samostalna publikacija ili njen sastavni deo, ijim adekvatnim i ujednaenim predstavljanjem i klasifikovanjem nastaje bibliografija kao svrsishodna bibliografskih sagledavaju. celina. Bibliografska koji ona je je jedinica se predstavlja pregledno celovit i i pomou potpuno deo elemenata, Istovremeno, informativno, elementarni,

jasan

bibliografije. U njoj opisi bibliografskih elemenata imaju utvren, precizan i logian raspored, a izostavljanje ili naglaavanje pojedinih je dozvoljeno ako se njime postie bolja smisaonost ili celovitost bibliografije. Vrste bibliografskih jedinica: Bibliografske jedinice mogu biti, usklaeno sa sistematizacijom samih bibliografija: - elementarne ili registracione i - anotirane koje se dalje ralanjuju na deskriptivne, rekomendirane, referativne i kritike. Elementarne su sklopljene od najbitnijih podataka koji pruaju osnovna saznanja o obraivanoj publikaciji. Anotirane imaju sloeniju formu i sadrinu, nudei u napomenama opis fizikog stanja primerka, preporuku, saetak ili kritiki osvrt, ime u izvesnoj meri utiu na oblikovanje odnosa korisnika prema opisivanom primerku. Elementi koje bibliografske jedinice: Bibliografskim njihovo elementima uoblienje, nazivamo redosled, osnovne delove iz kojih se sastoji svaka bibliografska jedinica. Krug podataka obuhvata bibliografska jedinica, interpunkciju i grafiku obradu, definie standard JUS Z. A4. 023 I- 1968 donet prema preporuci Meunarodne organizacije za standardizaciju 1958. g. Njime se objanjava: Bibliografska jedinica je skup tanih i podrobnih elemenata, dovoljnih da se neka publikacija ili neki deo moe identifikovati.
39

Standarad precizira elemente za opis knjiga, periodinih publikacija, priloga u zbornicima, lanaka periodinih publikacija. Koristei bibliografiji svojstven metod klasifikacije, toretiari su pokuavali, s manje ili vie uspeha, da naine podelu bibliografije. Kako je u nekim evropskim i amerikim zemljama bibliografija ranije teoretski oblikovana, to su i njihove klasifikacije, budui starijeg datuma, sa vie postovanja i manje kritinosti preuzimane u domaoj literaturi. Najvie uticaja imale su Flajhakova i Denisovljeva podela. Takoe, Vera Seanski je sastavila podelu, koja je prisutna u domaoj teoriji i praksi, ve skoro trideset godina, a nju je kasnije preoblikovao Vojislav Maksimovi. Izmene u klasifikaciji bibliografije bile su neophodne kako bi se postigla terminoloka usaglaenost i jednoznanost. Stoga bi bila prihvatljiva podela po sledea tri kriterijuma: - u odnosu na obuhvaenu grau, - u odnosu na formalni raspored jedinica u bibliografiji i - u odnosu na cilj bibliografije. Razvrstavanje bibliografije prema obuhvaenoj grai: 1. po sadrini grae: - Opte bibliografije (bez obzira na formu, karakter i predmet publikacije) - Specijalne bibliografije (razvrstane po formi, karakteru ili predmetu grae) 2. po obuhvatu grae: - Iscrpne bibliografije (koje se odnose na sveukupnu izdavaku produkciju) - Selektivne bibliografije (koje registruju deo knjine produkcije) 3. po vrsti obuhvaenih publikacija: - Bibliografija monografija, bibliografija periodike, bibliografija sastavnih delova publikacija, bibliografija svakog tipa neknjine grae posebno 4. po obliku: - Samostalne bibliografije (bez obzira na formu koju imaju, dakle: knjiga, asopis, novina, prilog u nekoj publikaciji) - Skrivene bibliografije (u spiskovima literature i napomenama) - Bibliografija drugog stepena (koje ukazuju na postojee bibliografije)

40

- Bibliografija treeg stepena (koje ukazuju na postojee bibliografije drugog stepena) 5. po vrsti izvora: - Primarne bibliografije (u kojima je svaki opis uraen prema vienom materijalu - de visu) - Sekundarne bibliografije (u kojima su opisi preuzeti iz drugih primarnih izvora, meu kojima su bibliografije, leksikoni, enciklopedije itd.) Razvrstavanje prema sadrini bibliografije, koja se esto moe izjednaiti s formalnim rasporedom bibliografskih jedinica 1. po hronolokom kriterijumu: - Tekue bibliografije (koje prate savremenu izdavaku produkciju i objavljuju se u odreenom vremenskom rasponu, da bi u redovnim razmacima mogle biti objedinjene takozvanim kumulativnim tekuim bibliografijama, koje zbirno donose ve objavljivane, eventualno dopunjavane podatke iz prethodnog perioda) - Retrospektivne bibliografije (koje donose podatke o izdavakoj produkciji nekog ranijeg perioda) - Perspektivne bibliografije (iji je predmet interesovanja knjina produkcija u skorijoj budunosti) 2. po geografsko-jezikoj pripadnosti: - Zaviajne bibliografije (zasnovane na izdavakoj produkciji vezanoj za ui geografski lokalitet) - Regionalne bibliografije (koje obuhvataju tamparsku produkciju ireg geografskog lokaliteta odreenog po nekim zajednikim karakteristikama) - Nacionalne bibliografije (zainteresovane za izdavaku produkciju odreenog naroda ili zemlje) - Meunarodne bibliografije (bazirane na izdavakoj produkciji vie zemalja) - Univerzalne bibliografije (nisu omeene ni po jednom kriterijumu: nacije, dravnih granica, jezika, predmeta) 3. po predmetu obrade, kao i po nainu rasporeda bibliografskih jedinica:

41

- Autorske - personalne bibliografije (kada je predmet obrade linost, ili kada su bibliografske jedinice rasporeene prema prezimenima obuhvaenih autora) - Hronoloke bibliografije (kada je predmet bibliografije odreeni vremenski period, ili kada su jedinice rasporeene po hronolokom kriterijumu) - Strune bibliografije (kada se odnoose na odreenu oblast ljudskog znanja, ili kada grau razvrstavaju po strukama ustanovljenim nekom klasifikacijom) - Predmetne bibliografije (koje se mogu odnositi na jedan predmet, ili sveukupnu grau deliti prema predmetu) - Unakrsne bibliografije (kada su u rasporeivanju grae prisutni razliciti kriterijumi) Prema cilju i nameni bibliografije 1. po karakteru opisa: - Registracione - indikativne bibliografije (kojima je cilj da prue osnovnu informaciju o publikaciji) - Anotirane bibliografije (koje su snabdevene napomenom). Prema karakteru napomene one se dalje dele na: a) Deskriptivne bibliografije (ija anotacija sadri opis samog primerka publikacije) b) Rekomendirane bibliografije (ija napomena moe sadrati deo recenzije, podatke o nagradama ili voenim polemikama u cilju preporuivanja nekog dela) c) Referativne bibliografije (koje donose kratak saetak sadraja opisivane publikacije) d) Kritike bibliografije (u kojima znanje bibliografa - predmetnog specijaliste, pa i njegova subjektivnost, najvie dolaze do izraaja, jer napomene predstavljaju male kritike osvrte) .

42

17. Opte nacionalne bibliografije - uloga i znaaj. Opta bibliografija je osnova svake nacionalne kulture. Ona je svojevrsno ogledalo ukupnih stvaralakih napora i duhovnog napretka izraenog tampanom rei, ali ujedno i nezamenljiv izvor informacija i saznanja iz svih oblasti ljudske delatnosti. Saznanje o nunosti izrade nacionalnih bibliografija javlja se kao jedna od komponenata probuene nacionalne svesti. Njihova pojava predstavlja bitan argument za afirmaciju nacionalnih kultura. Tokom vremena njihova funkcija postaje sve sloenija, a pitanja na koja bibliografi treba da daju odgovor sve su sloenija. Zavisno od toga da li obrauje savremenu knjinu proizvodnju ili knjinu proizvodnju odreenog vremenskog perioda u prolosti, opta nacionalna bibliografija moe biti: tekua i retrospektivna. Za nacionalnu bibliografija se moe rei da je est predmet teorijskih razmatranja znatnog broja bibliografa, ne samo u okviru pojedinih zemalja nego i na meunarodnim skupovima, to nesumnjivo potvruje njen znaaj i funkciju. Pod ovim pojmom se podrazumeva u najirem smislu vrlo sloen i
43

izuzetno obiman bibliografski rad. U krajnjem obliku on obuhvata popis pismene produkcije celog jednog naroda ili jedne zemlje (drave) u manjem ili veoma velikom razdoblju - od poetka tamparstva do naeg vremena. Savremeno tumaenje pojma nacionalne bibliografije najblie je objanjenju koje je 1902. godine pruila Kongresna biblioteka, po kojem ona obuhvata: - knjige tampane i izdate u jednoj zemlji; - knjige autora koji su u njoj roeni i tu ive; - knjige stranaca pisane jezikom te zemlje; - knjige kojima je ta zemlj predmet interesovanja. Naredne decenije donele su pojednostavljenje ili jednostrano tumaenje ove definicije, pri emu su u razlicitim bibliografijama politiki, teritorijalni, istorijski ili jeziki parametri bili dominantni. Sva razliitost shvatanja pojma nacinalne bibliografije bila je oigledna u izlaganjima bibliografa na Meunarodnoj konferenciji u Varavi 1957. godine. Na ovoj konferenciji neki bibliografi su polazili od toga da se nacionalna bibliografija iskljuivo oslanja na princip jedinstva jezika ili teritorije (Luiz Malkles). To shvatanje je za druge bilo prihvatljivo samo onda kada su u pitanju tekue nacionalne bibliografije, dok retrospektivne moraju da prikau kulturno bogatstvo jedne nacije i veze te nacije sa drugim narodima, kako su to zahtevali poljski bibliografi, shvatajui nacionalnu bibliografiju veoma iroko i kompleksno. Bilo je i onih koji su nacionalnu bibliografiju posmatrali u okvirima takozvanih istorijskih granica neke nacionalne teritorije (maarski bibliografi). Pitanje kriterijuma za odreivanje predmeta nacionalne retrospektivne bibliografije pojavljuje se u posebnoj sloenosti i u naoj vienacionalnoj i viejezikoj sredini. U naem sluaju nisu prihvatljivi neki ve pomenuti elementi u odreivanju pojma i predmeta nacionalne bibliografije. Ona ne moe da se temelji samo na geografskom (teritorijalnom) principu (podruje nae dananje drave), niti moe da obuhvata tampanu produkciju samo na jednom jeziku, ve primenjuje u prvom redu etniki, odnosno nacionalni princip, uz uvaavanje teritorijalnog i jezikog kljua.
44

Smilja Mii istie: primarni zadatak nacionalnih retrospektivnih bibliografija je da prikupe, opiu i srede grau za prouavanje i ocenu nacionalne kulture u njenom razvitku, i da prikau nacionalna nauna dostignua; dalje, nacionalne retrospektivne bibliografije daju dokumentaciju o doprinosu jedne nacije razvitku internacionalne kulture i nauke u odreenom vremenskom razdoblju. Stoga nacionalna retrospektivna bibliografija treba da obuhvati sva dela nacionalnih autora koji su svojom delatnou unapredili svoju nacionalnu kulturu i nauku, bez obzira na granice drave u okviru kojih su ta dela tampana i bez obzira na kom su jeziku pisana; pri tome najmanje igra ulogu pitanje u kojoj je zemlji neki autor iveo. Iz sasvim uslovljenih odnosa nastali su i razliiti kriterijumi u odreivanju onoga to nacionalna, pre svega retrospektivna bibliografija obuhvata. Osnovna polazita se mogu svesti na nekoliko kljunih zahteva, od kojih se mnogi meusobno proimaju i dopunjuju, ali ponekad i iskljuuju. Iz toga sledi: - nacionalna bibliografija obuhvata tampane radove na teritoriji jedne drave, bez obzira na kom su jeziku nastali, - nacionalna bibliografija popisuje tampane tekstove stvorene samo na jednom jeziku, bez obzira gde su objavljeni, Predmet nacionalane bibliografije je: - popis tampanih publikacija na teritoriji jedne drave koji su nastali na raznim jezicima - tampani radovi graana te drave koji su objavljeni bilo gde u svetu, - tampani radovi na nacionalnom jeziku bez obzira gde su publikovani, Ona je popis svega to je o odreenoj dravi i njenim ljudima objavljeno na bilo kome mestu i jeziku u svetu. Politika, verska, nacionalna, kulturna previranja i proimanja, teritorijalne i jezike modifikacije, nagli porast izdavake i produkcije, kao i njeno i osavremenjavanje, donekle koriguju proiruju shvatanje tekue

retrospektivne nacionalne bibliografije, ali uz konstantu koja im neosporno daje zadatak ouvanja nacionalnog kulturnog blaga i predstavljanja jedne
45

nacije ostalima. Miljenja savremenih teoretiara bibliografije u naoj zemlji utkana su u principe na kojima poivaju srpska retrospektivna (projekat Narodne biblioteke Srbije) i tekua bibliografija (projekat Jugoslovenskog bibliografskog instituta).

18. Meunarodne bibliografije - uloga i znaaj. Sredinom 16. veka uenost i svestranost bibliografa spojeni sa sveu o potrebi upoznavanja umetnikih i naunih ostvarenja drugih naroda, uslovljavaju nastanak meunarodne bibliografije. Njen tvorac je humanista vajcarac Konrad Gesner, koji predstavlja 12000 knjiga od 3000 autora tampanih na latinskom, grkom i hebrejskom jeziku do 1555. godine. Pedesetak godina kasnije nemac Johan Kles proirio je jeziki kriterijum, ukljuujui i dela pisana na ivim jezicima, zadravajui optost predmeta, zahvaljujui brojnim sajamskim katalozima i podacima dobijenim od knjiara.
46

Naslov njegove opte meunarodne bibliografije je vie nego informativan i obuhvata period od 1500 - 1602. godine. Slinog bibliografskog poduhvata prihvatili su se Georg Draud i Martin Lipen. Retrospektivni karakter imale su i opta meunarodna bibliografija Fridriha Eberta i bibliografija retkih i dragocenih knjiga sveta Georga Teodora Gresea. Porast izdavake produkcije i nagli razvoj razliitih naunih disciplina uslovljava da u 19. veku opta meunarodna bibliografija ustukne pred strunom. Prva te vrste bila je iz oblasti hemije, a potom je uplovila u druge prirodne i primenjene nauke. Iz shvatanja da pojedinani napori ne mogu ni kvantitetom ni kvalitetom dostii novo uspeha kolektivnog angaovanja, proistekli su i napori Anri-Mari Lafontena i Pola Otlea za osnivanje Meunarodnog bibliografskog instituta, 1895. godine, u Briselu, s ciljem da sakuplja, obrauje i informie o celokupnoj izdavakoj delatnosti i da saini optu internacionalnu bibliografiju knjiga i lanaka (koja nije objavljena na kraju). Nastojanja slina ovima, posle Prvog svetskog rata, imao je Meunarodni institut za intelektualnu saradnju, a nakon Drugog svetskog rata, Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu. Meunarodnog karaktera su bibliografije tekuih bibliografskih prevoda, sociolokih, antropolokih, politikih, ekonomskih, obrazovnih istraivanja. Skup tekuih i retrospektivnih nacionalnih bibliografija pouzdana je osnova za formiranje meunarodne bibliografije.

19. Retrospektivna bibliografija - uloga i znaaj. Najstarije bibliografije su imale retrospektivni karakter jer su popisivale ona dela koja su nastala ranije ili ak mnogo pre nego to se taj popis obavljao. U radu na retrospektivnoj bibliografiji, bibliograf obino unapred zna vremenski okvir koji e biti predmet njegovog istraivanja. U granicama
47

odreenog perioda on se opredeljuje i za sam karakter bibliografije, zapravo za izbor konkretnog predmeta popisivanja ili pak nastoji da u svoj rad ukljui sve ono to je dala pisana re u odreenom razdoblju. Ona ima poseban znaaj, jer bi trebalo da predstavlja i bibliografske temelje, neto sto je dovedeno do kraja, kada i ne bi trebalo da se obavljaju nova ili naknadna istraivanja, poto se podrazumeva da je iscrpljena graa koja se odnosi na konkretan predmet. Ovde treba samo uslovno prihvatiti nastojanje da se postigne bibliografska potpunost, jer ni jedan bibliograf nije do kraja siguran da su njegovim popisom obuhvaeni svi tampani ili rukopisni tekstovi koji se tiu samog predmeta. Retrospektivna nacionalna bibliografija najee je opteg tipa, omeena zadatim godinama, predstavljena u alfabetskom redu prezimena autora i podrana brojnim odgovarajuim informativnim indeksima. Pokret opisivanja nacionalne produkcije knjiga na domaem jeziku zapoet je delom Dona Bejla koji je prouavao i opisivao dela engleskih autora dok je bio verski begunac u Nemakoj. Njegovo delo, objavljeno u 16. veku, hronoloki sloeno, nosi epitet prve evropske opte retrospektivne bibliografije (Illustrium maioris britanniae scriptorum). Italijan Franesko Doni je napustio tradiciju korienja latinskog jezika i na ivom narodnom jeziku sainio bibliografiju koja je obuhvatala ak i muziku literaturu - La libreria del Doni Fiorentino. Pomenuti princip preuzeli su zatim i francuski bibliografi. Sedamnaesti vek , paniji je doneo dvotomnu retrospektivnu nacionalnu bibliografiju - Bibliotheca hispana, autora Nikolasa Antonia. U 18. veku nacionalno osveivanje nije sporadino sto utie i na razvoj nacionalnih bibliografija koje kao podtipove , pored retrospektivne, dobijaju i tekuu i predmetnu bibliografiju. Kod srpskog naroda bibliografija je stvorena zajedno s prvim kalendarom i asopisom, tj. u 18. veku, to u odnosu na Evropu, predstavlja znatno kanjenje, ali su Srbi kreui se uzlaznom linijom, kao narod lomljen traginim istorijskim deavanjima, poetkom 20. veka dostigli isti stepen razvoja koji je ova nauna disciplina tada imala u Evropi.
48

(Novine serbske, Dimitrije Davidovi; Lukijan Muicki; Antonije Arnovljev Arnot; Stojan Novakovi; Pavle Popovi i Duan Budimirovi; Bibliografski institut; Georgije Mihailovi; Srpska bibliografija knjige: 1868- 1944.)

Srpska retrospektivna bibliografija Iz potrebe za ouvanjem nacionalnog identiteta ponikla je retrospektivna bibliografija na stranicama Davidovievih Novina serbskih, a zdravo se ukorenila u optoj bibliografiji Lukijana Muickog, koji je svojim osmotrenijem, katalogom, serbskom bibliotekom, knjigopoznanijem,

knjigospisom, bibliografijom, kako je sve nazivao svoj bibliografski rad, obuhvatio srpske knjige od Oktoiha ura Crnojevia, 1793. godine do Dositejevog Mezimca, 1818. godine. Njegova bibliografija nije nikada objavljena , ve je dostupna samo kao rukopis u etiri sveske u Arhivu SANU. Pedantno beleenje naslova, korektno skraivanje onih predugih, tano datiranje, popisivanje 33 knjige, koje kasnije nisu ponovljene kod afarika, a 80 knjiga nezastupljenih kod Stojana Novakovia, opravdavaju stav da je izaao na glas najobavetenijeg Srbina u oblasti kulture svoga doba. Bibliografija Antonija Arnovljeva Arnota tampana je u Magazinu tokom 1838. i 1839. godine. Objavljivani izvodi iz njegovog rukopisa Srbska biblioteka, koje kasnije naziva Srpsko spisateljstvo, u ijih je pedeset sitno kucanih tabaka ulozio sedmogodinji rad, pokazuju njegovu veliku knjievnu i bibliografsku erudiciju. Ova bibliografija ne samo da nije objavljena, vec nije ni sauvana, te samo na osnovu delova koji obuhvataju ostvarenja 191 srpskog pisca moemo zakljuiti da je retrospektivna (1741- 1839), anotirana, u azbunom redosledu i dragocena po svojoj potpunosti jer je sauvala podatke o 85 naslova kojih nema kod Stojana Novakovia. Retrospektivna pedantnog, godine. bibliografija u 19. veku i kulminirala radnog knjige je istraivanjima Novakovia i odmerenog, doslednog Stojana

objavljivanjem Srpske biblijografije za noviju knjievnost 1741 - 1867. Novakovi predstavlja srpske tampane irilicom,
49

zapostavljajui one koje su izdate latininim pismom. Novakovieva Srpska bibilografija za noviju knjievnost ima 3291 jedinicu, rasporeenu hronoloki, prema vremenu objavljivanja pojedinih knjiga i drugih tampanih publikacija. U bibliografiji se nalaze i brojne anotacije, koje daju dodatne podatke o opisanim tekstovima. Nekoliko registara takoe pojaavaju vrednost ovog dela, a istovremeno govore i o ozbiljnosti s kojom je on obavio konano oblikovanje svoje bibliografije. Pokusaji institucionalizovanja rada na bibliografiji Pavla Popovia i Duana Budimirovia: Delo Stojana Novakovia je prouzrokovalo kontinuiranim bavljenjem srpskom knjigom u narednom periodu, a na poetku 20. veka posluilo je kao oslonac i mea bibliografskom radu Pavla Popovia i njegovih saradnika. Kao upravnik Srpskog Seminara Filozofskog fakulteta u Beogradu, Popovi je uz pomo kolega i studenata organizovao rad na srpskoj bibliografiji za sve neizraene godine, za period od 1868. godine do 1905. godine. Sakupljena graa, predstavljala je ogroman materijal od nekoliko desetina hiljada kartona u gotovom ili skoro gotovom rukopisu, ije su objavljivanje omele ratne prilike. O organizovanom bibliografskom radu ostale su da svedoe, zahvaljujui brizi Miroslava Pantia, tri sveske na linije u crnom platnenom povezu, naslovljene: Opsta bibliografija; Radnici na bibliografiji; ta treba pregledati. Bibliografski rad je institucionalizovan na Filozofskom fakultetu osnivanjem Bibliografskog instituta zahvaljujui obimnoj strunoj i kadrovskoj podrci Narodna biblioteke Srbije. U njoj e Duan Budimirovi odrati radno predavanje O narodnoj jugoslovenskoj bibliografiji. Njegov tekst je parafraza predgovora Srpskoj bibliografiji, Stojana Novakovia, od kojeg se bitno razlikuje samo zato to se poziva na institucionalizovan rad pod okriljem drave. Kao osnovne osobine dobre bibliografije on istie: praktinost, ureenost, pismenost, kritinost, naunost, jednostavnost korienja. Narodna biblioteka Srbije izrauje retrospektivnu bibliografiju poev od 1954. godine, za period od pojave prve srpske tamparije u 15. veku do 1944.
50

godine.

Postupnost

izradi

bibliografije

proisticala

je

iz

sledee

periodizacije: 1.) od prve tampane knjige 1494. godine do kraja 17. veka; 2.) 18. vek; 3.) 1801 - 1867; 4.) 1868 - 1944. Kao prva knjiga ovog zamanog nacionalnog projekta objavljena je Srpska bibliografija 18. veka, Georgija Mihailovia. To je, s jedne strane, objektivna i znalaka analiza bibliografija Lukijana Muickog, Pavla afarika, Stojana Novakovia metodologije i ispravki rada na ora Rajkovia, s druge strane, grae objanjenje (hronoloki), bibliografiji, sistematizacija

karaktera bibliografskih jedinica i potpunosti bibliografskih izvora, naroito dostupne arhivske grae. Analiza bibliografskih problema nastavljena je uz svaku jedinicu, zbog ega je ova bibliografija i anotirana. Srpska bibliografija: knjige 1868 - 1944. godine je deo opte srpske retrospektivne bibliografije koja treba da obuhvati tampanu re u periodu od pet vekova. Ova bibliografija raena je iskljuivo de visu, predstavlja pouzdan izvor podataka o najveem broju knjiga iz tog razdoblja. Ona prua naunim istraivaima obilje novih podataka kao to su: razreenja ifara, inicijala, nepotpunih imena, pseudonima i anonima, zatim nazive izdavaa i godine izdanja za mnoge publikacije na kojima to nije naznaeno, i najzad utvreni naslovi originala za najvei broj prevedenih dela. Potpunost ove bibliografije je, kako kae Miodrag ivanov, 80- 90%. Izdato je 17 knjiga od ukupno 20, osamnaesta je u pripremi. Za izradu ove bibliografije su bili precizno utvreni kriterijumi koji su obuhvatali sledee publikacije: 1.) sve knjige tampane na teritoriji NR Srbije bez obzira na jezik, pismo ili nacionalno poreklo autora; 2.) sve knjige autora srpskog porekla tampane van granica Jugoslavije bez obzira na jezik; 3.) sve knjige tampane van granica Jugoslavije na srpskohrvatskom jeziku bez obzira na nacionalno poreklo autora;
51

4.) sva izdanja SANU i Srpske knjievne zadruge tampana na teritoriji neke druge nae republike; 5.) izdanja Narodnog dela tampana u Zagrebu; 6.) izdanja izdavaa iz Srbije tampana u tampariji Novo doba u Vukovaru od 1918 - 1930.

20. Tekua bibliografija - uloga i znaaj. Osnovnu oznaku tekue bibliografije takoe odreuje vremenska

komponenta. Izrada tekuih bibliografija ve predstavlja onaj momenat u istoriji bibliografije koji sam po sebi znai jednu kvalitativno novu fazu. Prirodno je da se najpre oseala potreba za izradom retrospektivnih bibliografija, koje su pokazivale ta je pisana re saoptila u prolosti. Meutim ako bilo koja nauka hoe da bude u samom toku savremenih zbivanja, da pravovremeno sazna najnovija dostignua, onda joj je potrebna i upuenost na konkretnu i sveu literaturu. To je jedan od bitnih razloga koji uslovljava izradu tekuih bibliografija, najee strunih, ali i optih. One daju pravovremenu informaciju, upuuju na najnovije radove iz jedne ili vie naunih oblasti. Isto tako je nezaobilazna i njihova dokumentarna vrednost za naredne generacije korisnika. U isto, bibliografskom smislu, tekua bibliografija moe kasnije biti polazite za izradu optih ili posebnih retrospektivnih bibliografija. Ogromna pisana produkcija stvara osnovni problem oko blagovremene izrade tekue bibliografije tako da su dosta retke zemlje u kojima je ovaj rad dostigao pravu sveobuhvatnost i kontinuitet. Iako se ve u nastajanju stvara graa za tekuu bibliografiju, do njenog publikovanja ipak protekne prilino vremena, pa je donekle i ona zastarela u odnosu na njen naziv, pa pomalo lii na retrospektivnu bibliografiju. Bolje reeno, bibliografska graa koja se svakodnevno skuplja u bibliografskim institucijama, najblia je pojmu tekua bibliografija. Zato je moda bolji i
52

precizniji izraz periodina publikacija jer se na taj nain blize odreuje njena vremenska oznaka. Za izradu tekuih bibliografija samo u jednoj zemlji potrebni su brojni struni timovi i izuzetni materijalni potencijali, kao i sinhronizovan rad mnogih institucija. Bez timskog rada i institucionalnog povezivanja nemogue je postii prave rezultate. Zato se i stvaraju specijalizovane bibliografske institucije, kojima je prevashodni cilj izrada serijskih tekuih bibliografija. Motivi pokretanja tekue nacionalne bibliografije su aktuelnost i kontinuitet u obavetavanju o nacionalnoj izdavakoj produkciji u celini, ili u pojedinim naunim oblastima. Veina nacionalnih bibliografija izlazi perodino, a i mnoge strune, odnosno naune i specijalne bibliografije su zapravo tekue, odnosno periodine bibliografije, jer registruju publikacije objavljene od vremena izlaska prole (prethodne) sveske bibliografije. Prve tekue nacionalne bibliografije pojavile su se u Francuskoj u 17. veku kao popis parikih izdanja, 1643 - 1648. godine, kao Bibliographia Parisina i knjiga tampanih u Francuskoj 1643 - 1653. godine, Bibliographia Gallica universalis. U mnogome karakteristike tekuih bibliografija skrivale su se u onovremenim sajamskim izdavakim katalozima naroito u Nemakoj. Tekue bibliografije su, zbog potrebe za aktuelnou, naputale tradicionalni oblik knjige i pojavljivale se kao prilozi u periodici. Poslednje dve decenije 18. veka obeleila je ruska tekua bibliografija, koja se objavljivala u uglednim serijskim publikacijama. Devetnaesti vek vie su obeleile tekue od retrospektivnih nacionalnih bibliografija (u Francuskoj je na to uticala revolucija), a one takoe, u ovom veku, dobijaju i uskostrune okvire. Srpska tekua, delimino i retrospektivna bibliografija zapoeta je u rubrikama Smesica i knjievnih vesti u srpskoj perodici krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka. (Zaharije Orfelin, zaetnik tekue i perspektivne bibliografije; Braa Markides-Puljo; Stefan Novakovi; Dimitrije Davidovi; 19. vek - Antonije Arnovljev Arnot; Autor prve potpuno tekue bibliografije bio je Dimitrije Tirol U Vozarovievom almanahu Golubica, sa podjednakom panjom opisuje u
53

njoj i tampane knjige stranih autora. Pratio je i produkciju tampanih knjiga Knjaesko serbske tipografije. Tako je srpsku bibliografiju utemeljio na teritorijalnom, a ne na nacionalnom i jezikom principu, to je za tekuu bibliografiju kasnije usvojio Stojan Novakovi. Ubrzo po uspostavljanju tekue, razvila se i njena podvrsta tekua kumulativna bibliografija, iju je pojavu uslovila neredovnost izlaenja periodike; ura Danii; Stojan Novakovi; Jovan Boskovi - svojim izmenama i dopunama (voenje edicije na naslov) vie je opteretio bibliografiju, jer je smanjio njenu preglednost; Dusan Posnikovi - nastavlja rad za period 1882 - 1884, uvodi tri novine: razreavao je pseudonime i inicijale, istisnuo prevodioca iz odrednice i izgradio sistem uputnica; Danilo ivaljevi - pratio tekuu produkciju 1893. godine; Tekua bibliografija ivela je i na stranicama Otadbine, Javora, Strailova, Bake vile; prva polovina 20. veka - Pavle Popovi; Bibliografski institut) Aktuelnost i kontinuitet u obavetavanju o nacionalnoj izdavakoj produkciji, osnovni su motivi za pokretanje tekue nacionalne bibliografije. Srpska tekua bibliografija (delimicno i retrospektivna) zapoeta je u rubrikama Smesica i knjievnih vesti u srpskoj periodici s kraja 18. i prve polovine 19. veka. U Slaveno-serbskom magazinu, od pet knjiga predstavljenih 1766. godine, tri pripadaju tekuoj godini, a dve su predate u tampu, iz koje su se pojavile tek naredne godine. Tako se Zaharije Orfelin smatra rodonaelnikom i tekue i perspektivne bibliografije. U listu brae Markides-Puljo pod naslovom Serbskija novini povsednevnija, srpski narod je tako, dva puta nedeljno tokom 1791-1792. godine, izvetavan uglavnom o politikim deavanjima u Austriji i Francuskoj, a povremeno i o kulturnim zbivanjima. Najee su se obavetenja odnosila na srpske kalendare za narednu godinu. Po ukidanju glasila brae Markides-Puljo, Srbi, 1792. godine, dobijaju svoje druge novine Slaveno-serbskija vjedomosti, koje je ureivao Stefan
54

Novakovi, novi vlasnik tamparije Jozefa Kurcbeka. I Vjedomosti donose vesti pre svega istorijske i verske sadrine, ali vie panje od svog prethodnika posveuju knjievnim oglasima i popisima novih knjiga. Ponekad su to bili pozivi na pretplatu za same novine, katkad izvesna objanjenja vlastitih izdavakih poduhvata, dok su najee bili spiskovi knjiga tampanih u Novakovievoj tampariji. Za knjige koje je smatrao izuzetno vanim za srpsku kulturu Novakovi nije alio prostora. Pratio ih je od ideje do ostvarenja, kao to je bio sluaj sa Rajievom Istorijom srpskom. Slican nain izvestavanja nastavljen je u Novinama serbskim, Davidovia i Fruia, a kasnije i trajnije u Serbskom letopisu, pod nadzorom Georgija Magarevia, Miloa Svetia, Teodora Pavlovia, Miloa Popovia i Jovana Subotia. Moe se zakljuiti, o bibliografskim prilozima objavljivanim u okviru rubrika smesice i knjievnih vesti tokom prve polovine 19. veka, sledee: 1.) Sve obuhvaene publikacije nisu viene, o emu svedoe napomene urednitva tipa: uli smo da, ili Mi smo s druge strane uli. 2.) Autor zapisa se esto emotivno vezivao za odreenu knjigu, ili asopis, pa je o njima davao sasvim subjektivnu ocenu. 3.) Graa nije sistematizovana ni po jednom dosledno sprovedenom bibliografskom principu, iako je najee bio hronoloki redosled, ali ne po vremenu objavljivanja publikacije, ve po vremenu saznavanja urednitva za nju, to inace, u bibliografiji nije ni uobiajeno, ni poeljno. 4.) Veina bibliografskih zapisa predstavlja zainjanje srpske tekue bibliografije, jer poinje recima ovih dana, pre dva dana, ali su este i beleke tipa pre dve godine, kao i one iz duboke prolosti, to je skroman, ali nezaobilazan doprinos retrospektivnoj bibliografiji. 5.) Izuzetno je znaajno da su se bibliografske beleke u pomenutim rubrikama periodinih publikacija pojavljivale u kontinuitetu, jer su tako popunjavale prazninu u nedovoljnom informisanju srpskog naroda o knjievnim i kulturnim deavanjima kod nas i u svetu. Osim toga, one su

55

podsticale, otvoreno ili u naznakama, izradu bibliografije, koje e biti brojnije u drugoj polovini 19. veka. Srpska tekua bibliografija u 19. veku Usmeravanje ka tekuoj bibliografiji zaceto je u Magazinu za hudoestvo, knjiestvo i modu, urednika Antonija Arnovljeva Arnota, kada je 1839. godine zabeleio pet naslova. Autor prve potpuno tekue bibliografije bio je Dimitrije Tirol u Vozarovievom almanahu Golubica, gde e s podjednakom panjom beleiti i tampane knjige stranih autora. On je pratio produkciju tampanih knjiga Knjaesko serbske tipografije. Tako je srpsku bibliografiju utemeljivao na teritorijalnom, a ne na nacionalnom ili jezikom principu, to je za tekuu bibliografiju kasnije usvojio i Stojan Novakovi. Ubrzo po uspostavljanju tekue, razvila se i njena podvrsta tekua kumulativna bibliografija, iju je pojavu uslovila neredovnost izlaenja periodike. Organizovano i institucionalizovano bibliografija se u 19. veku razvija pod okriljem Drutva srpske slovesnosti. Na inicijativu sekretara Mite Cenia, uro Danii radi bibliografiju za godine 1856, 1857 i 1858. koja je objavljena u Glasniku, savesno ureivana, znatno se razlikuje od prethodnih, koje su bile ograniene na knjige tampane u Srbiji, esto neprecizne i netane u opisu. Tada je graa podeljena na dve celine: 1.) Srbske knjige godine 1857. 2.) Nove knjige na drugim jezicima koje se tiu Srba, i to samo one koje su u Beograd dobavljene. Od dobro osmiljenih, ali neostvarenih poetaka, za desetak godina stiglo se do propisno ustrojene Daniieve bibliografije koja je: - unutar hronolokog, imala alfabetski raspored, - naglaenu odrednicu sa invertovanim redom rei kod imena autora, - preslikavane naslovne strane, dok su za podatke van nje bile predviene okrugle zagrade,
56

- sa razvijenom napomenom, - uz obuhvatanje i srpskih i hrvatskih izdanja. Pojedine od ovih principa je zadrao Stojan Novakovi. Zalagao se da publikacija bude viena i savesno opisana, i to ne samo po formalnim, ve i po sadrinskim karakteristikama. On je u Glasniku srpskog uenog drutva objavljivao i tekuu bibliografiju: Bibliografija srpske i hrvatske knjievnosti, s belekama onoga to je o nama na stranim jezicima napisano. Ova bibliografija pratila je nove naslove i nova monografska i periodina izdanja za period 1867 - 1876. godine. Pojam knjievnosti u ovoj tekuoj bibliografiji shvatan je ire nego to se to danas ini, zapravo obuhvatao je celokupnu izdavaku delatnost iz svih oblasti ljudskog znanja, sloenu po hronologiji, a potom po alfabetu. Odrednicu su inili prezime i ime autora, ili inicijali, koji nisu razreavani, a autorom se nije smatrao samo tvorac originalnog, ve i prevedenog dela. Novakovieva bibliografija, uz ve opta mesta kakva su preuzimanje podataka sa naslovne strane, grupisanje novina i kalendara nezavisno od monografija, beleenje podataka na jeziku i pismu publikacije, donosi i izvesne vane novine, kao to su opis vietomnih publikacija po nivoima i uvoenje uputnih jedinica koje nadometaju registre. Novakoviev nastavlja Jovan Bokovi, svojim izmenama i dopunama (voenje edicije na naslov, a ne na autora) vie je opteretio bibliografiju, jer je umanjio njenu preglednost. Dragutin Posnikovi, nastavlja rad Jovana Boskovia za period 1882 - 1884. godine, uvodi tri novine: razreavao je pseudonime i inicijale, istisnuo prevodioca iz odrednice i izgradio sistem uputnica. Danilo ivaljev je pratio tekuu produkciju 1893. godine. Tekua bibliografija je zivela i na stranicama asopisa Otadbina, Javor, Strailovo, Bosanske vile. Srpska tekua bibliografija u prvoj polovini 20. veka Profil i namena tekue bibliografije zavisili su od istorijskih prilika - to pokazuju knjievni pregledi objavljivani u Krfskom zabavniku od 1917 57

1918. godine. Beleenje novih naslova, vie u vidu kritikih prikaza i oglasa, negovano je u meuratnom periodu na stranicama Politike, Pravde, Vremena, tampe, dok su asopisi naune orijentacije Junoslovenski filolog, Prilog za knjievnost, jezik, istoriju i folklor, bibliografiji obezbeivali redovnu rubriku. Tekua bibliografija, kao i vie puta ranije, proistekla je iz angaovanja na retrospektivnoj bibliografiji. Pavle Popovi doprineo je institucionalizovanju bibliografskih istraivanja i osnivanju Bibliografskog instituta na Filozofskom fakultetu 1920. godine. Ovaj in se istie kao poetak organizovanog beleenja srpske tekue bibliografije, utemeljen na Zakonu o obaveznom primerku iz 1919. godine. Jedan od prvih rezultata organizovanog rada na tekuoj bibliografiji bio je Bibliografski popis novih knjiga i periodinih publikacija Kraljevine SHS, koji je izlazio u Beogradu svakog meseca od 1926. godine. Narodna biblioteka Srbije je 1935. godine uz pomo Srpske kraljevske akademije objavila Jugoslovenski bibliografski godinjak za 1933. godine nazivajui ga prvim pokuajem da se prikupi sve to se u naoj zemlji tampa i to objavi. Znaajniji uspesi kao rezultat kolektivnog rada vezuju se za osnivanje Jugoslovenskog bibliografskog instituta (prerastanjem iz Bibliografskog instituta NRS 1948. godine.), zaduenog za izradu tekue (za knjige, broure i muzikalije i za lanke i priloge u asopisima i zbirnim delima) i retrospektivne bibliografije (za period 1945 - 1949) na saveznom nivou. Iz nepotpunih i nedovoljno strunih pokuaja u Bibliografskom meseniku koji predstavlja izdavaku delatnost knjiga i broura FNRJ za period 1945 - 1949. godine razvila se Bibliografija kao Jugoslavije tekua, u izdanju Jugoslovenskog registraciona, bibliografskog instituta opta, nacionalna,

primarna i samostalna, u tri serije: - za knjige, broure i muzikalije; - za serijske publikacije; - za lanke i priloge u serijskim publikacijama;
58

a od 1971. godine izlazi i bibliografija roto tampe i stripova. 21. Zaviajna bibliografija - uloga i znaaj. Zaviajna bibliografija je zdrava klica nacionalne bibliografije. Prouzrokovana je prelomnim drutveno-istorijskim zbivanjima, koja su zahtevala dokazivanje nacionalnog identiteta. Pravilno je zamiljena i daje rezultate samo ako poiva na kriterijumima po kojima je postavljena nacionalna biblografija jedinstvo teritorijalnog, etnikog, jezikog, istorijskog i nacionalnog principa. Teritorijalni princip je prvi uveo Dimitrije Tirol a vratio ga je osamdesetih godina 19. veka arhimandrit Niifor Dui objavivi 1874. u Glasniku SUD Katalog spisa o Crnoj Gori na srpskom i stranijem jezicima. On nije bio bibliograf po struci ali je prepoznavao vrednost vekovima sakupljanog znanja. On belei spise o Crnoj Gori, kako itave tako i one u kojima se nahodi ma ta o njoj pisano s ciljem da olaka trud onijem koji bi htjeli po knjigama da poznadu Crnu Goru. Dui ovo delo naziva katalogom, objavljen je u dva nastavka i obuhvata monografske i serijske publikacije publikacije, bez dramskih i lirskih dela, u hronolokom sledu. Dui je u delu potovao jezik i pismo spisa ime je posredno i teorijski utemeljio pojam zaviajne bibliografije, koja objedinjuje sve radove o jednom kraju bez obzira na mesto objavljivanja (bibliografija treba da obuhvati dela iji je predmet zaviaj). U 19. veku su povremeno sastavljani pregledi serijskih publikacija odreenog regiona ili etnosa. Tek tridesetih godina 20. veka subotiki asopis Knjievni sever tampa jednu zaviajnu bibliografiju. Pedesetih se, esto nazivana lokalnom ili regionalnom, zaviajna bibliografija osamostaljuje kao zasebna vrsta. Oslonac su joj esto zaviajni fondovi ije je postojanje u optinskim bibliotekama bilo predvieno zakonima o bibliotekama i njihovoj delatnosti Nacrt standarda za narodne biblioteke i Projekcija razvoja bibliotekarstva u Sr Srbiji. Pomenuti zakoni vie ne vae a Zakon o biblitekoj delatnosti, iz
59

1994. ni jednim lanom ne ukazuje na postojanje zaviajnih fondova. Godine 1953. je dolo do reorganizacije mree narodnih biblioteka i upuen je bio obavezujui predlog o formiranju zaviajnih zbirki, iz kojeg su proistekli i zakljuci Prvog savetovanja bibliotekara: Sve biblioteke ustanove, na ijoj teritoriji je u vremenu od 1844. do 1918. godine postojala izdavaka delatnost, treba da prikupe sve knjige, broure, novine i asopise, koje e se koristiti za naune i bibliografske svrhe. Iz Zakona o bibliotekama iz 1960. proistekla su pravila o radu matinih biblioteka srezova i optina u kojima su postavljene osnove zaviajnog fonda: Zaviajni odsek ili referat skuplja sve knjige, dokumenta i ostale dokumentacije od znaaja za kulturnu istoriju podruja sreza, publikacije autora s podruja, publikacije tampane u.., periodiku izdatu u.., publikacije koje govore o ovom podruju, itd. Struno obrauje i izrauje posebne kataloge i specijalne bibliografije navedenih publikacija i stara se o njihovoj posebnoj zatiti. Od tada pa do danas zaviajni fondovi, samim tim i bibliografije koje ih prate, nisu bili predmet ba brojnih rasprava i analiza. Sve do 1987. godine, kada je u Sarajevu odrano Savjetovanje o zaviajnim zbirkama u narodnim bibliotekama, ova tema nije privukla iru panju bibliotekih strunjaka. Desanka Stamatovi za zaviajnu bibliografiju kae da je nerazdvojni sastavni deo zaviajnog fonda i jedan od najodgovornijih i najstrunijih zadataka zaviajnog odeljenja. Sama izrada se ne razlikuje od ostalih bibliografija ali je potrebno ustanoviti geografske, istorijske i etnike teritorije zaviaja. Polazita zaviajne bibliografije srodna su onima na kojima nacionalna bibliografija poiva. Ona okuplja sve to je objavljeno i umnoeno tamparkom i drugom tehnikom na odreenoj geografskoj teritoriji, sve to je objavljeno u regionu, ljudima, stvaraocima i stvaralatvu, o prirodnim, duhovnim i drutvenim proizvodima, dela onih autora koji su na neki nain vezani za region. Sve knjige tampane na teritoriji NR Srbije, bez obzira na jezik, pismo ili nacionalno poreklo autora, sve knjige autora srpskog porekla tampane van granica Jugoslavije bez obzira na nacionalno poreklo autora,
60

sve knjige tampane van granica Jugoslavije a na srpsko-hrvatskom jeziku bez obzira na nacionalno poreklo autora. Izrada zaviajne bibliografije treba da bude sastavni deo zavianih odeljenja dvadeset sedan narodnih biblioteka, matinih za narodne biblioteka na teritorijama dvadeset devet okruga u Republici Srbiji. Rad treba da bude planski izvoen. Bitna je saradnje matinih odeljenja sa Bibliografskim odeljenjem i Sektorom za unapreenje biblioteke delatnosti Narodne biblioteke Srbije. Zaviajna bibligrafija je svedoanstvo o drutvenim dogaanjima i duhovnoj batini neke sredine, ljudi koji joj pripadaju. Ona upoznaje s tradicijom, etnografijom, umetniim spomenicima, s prirodom, geografijom, istorijom kraja pomae obrazovanje i razvija ljubav prema zaviaju. Korisniku biblioteke predstavlja fondove zaviajnog odeljenja, koji su zatvorenog tipa kao i novu knjinu i neknjinu grau koja moda biblioteci nije dostupna, a na taj nain je i putokaz nabavnoj politici biblioteke. Uveliko je ustanovljena podela zaviajne bibliografije na bibliografiju literature o zaviaju, bibliografiju izdavako-tamparske delatnosti i tematsku bibliografiju. Meu zaviajnim bibliografijama kojima su u osnovi nacionalne pobude i elja da se ouva kulturna batina jednog naroda istie se svojom obuhvatnou i ozbiljnou izrade Panevaka bibliografija: 1830-1960 Miodraga ivanova. Uzorna je po irini obuhvata, istraivakoj akribinosti, doslednosti i obrazloenosti primnenjenih principa bibliografskog opisa. Bibliografiju dopunjavaju autorski, registri naslova, izdavaa, tamparija, izdanja po jezicima, imena vlasnika, urednika i direktora listova i asopisa, popis biblioteka u kojima se nalazi graa obuhvaena ovom bibliografijom i dr.

61

22. Bibliografija periodike - uloga i znaaj. Periodika u bibliotekom smislu obuhvata sve publikacije pod istim naslovom i tekuom numeracijom, a tampaju se u odreenim vremenskim razmacima (godinje, tromeseno, meseno, dnevno itd). Najee se odnosi na listove i asopise, ali periodino izlazi i veina nacionalnih bibliografija, zatim razni godinjaci, kalendari, idr. Osnovne odlike serijskih publikacija su periodinost izlaenja i potovanje unapred odreene ureivake koncepcije, po kojoj je jedno glasilo formalno, tematski, socioloki prepoznatljivo. Gledano sa kulturno-istorijskog aspekta, periodika koja je nastala na odreenom prostoru doivljava se kao mozaika celina. U tom smislu i dolazi u teoriji bibliografije do podele periodike na zaviajnu, nacionalnu itd. Sam karakter periodike uslovljava i druge podele, a posebno prema strunoj tematskoj osnovi. Tako imamo knjievnu, medicinsku, tehniku, poljoprivrednu, umarsku, pedagoku, sportsku i drugu periodiku. Kao inventarska jedinica tretira se jedno godite, ili jedan tom serijala, kataloku jedinicu ini jedan naslov, ije promene se povezuju sporednim jedinicama, dok bibliografska jedinica moe biti celo glasilo, jedno godite, polugodite, tromeseje, svaka sveska ili njen jedan deo. Stoga je opisivanje periodike istraivaki zahtevno, ali su rezultati informativni i inspirativni. Osamnaesti vek, u kome su se razvile razlicite vrste bibliografije, doneo je i bibliografiju periodike, iji su prvi autori Bojtler i Gustmus. Bez imalo
62

kanjenja zaela se bibliografija periodike i u srpskim okvirima, mada je prvi srpski asopis Slaveno-serbski magazin, poeo da izlazi u vreme kada je Evropa imala ve stogodinju tradiciju objavljivanja dnevnih listova. Predmet obrade Zaharija Orfelina u Magazinu nije samo monografska, ve i serijska publikacija - Serbska pela, sa dvomesenom periodinou. Tridesetih godina 19. veka urednici asopisa, kao autori knjievnih prikaza i oglasa, i retki bibliografi oseaju potrebu da zasebno belee nazive knjiga i periodike, najee naslovljavajui rubrike sa Nove knjige i Novi listovi. Prvi meu njima koji je uz biblioteke istakao periodiku kao nosioca kulturnog napretka bio je Georgije Magaraevi. U tekstu Sredstva za napredak literature slavenske, opisujui serijske publikacije istonih i zapadnih slovenskih naroda, on ih je razvrstao na letopise, urnale, novine. Teodor Pavlovi, krajem etvrte decenije 19. veka, i Serbskom narodnom listu daje pregled broja i tematskog profila listova koji su tokom 1837. godine izlazili u Engleskoj, Francuskoj i Rusiji, a u Letopisu Sebskom upoznaje itaoce s ruskim i poljskim novinarstvom. Godine 1842. svoju bibliografiju u Letopisu serbskom, Jovan Suboti zapoinje upravo opisom periodieskih spisanija koje na srpskom jeziku izvesno vreme izlaze, proirujuci ve ranije ustanovljen opis imenom osnivaa, urednika lista, mestom i poetnom godinom izlaenja, podacima o tampariji, pismu i prilozima, analizom profila asopisa i sadrinskom napomenom. U veini novina, mesenika i godinjaka polovine 19. veka o periodici se govori u vidu poziva na prenumeraciju, ili knjiarskog oglasa o izlasku nove sveske ili promenama u urednitvu. Nasuprot toj praksi u Danici ora Popovia, objavljen je prilog Serbskohrvatska urnalistika 1866. godine, koja sadri numerisane 32 jedinice u alfabetskom redosledu. Obuhvaeni su politiki, vojni, omladinski, knjievni i drugi listovi. Svaka jedinica sadri naslov, podnaslov, ako ga ima, podatke o uredniku, goditu, mestu izlaenja, periodinosti, formatu i ceni, a za latinina izdanja i podatak o pismu.
63

Sedamdesetih godina 19. veka, kada je srpska bibliografija ve teoretski zasnovana, svi pojavni vidovi bibliografske grae postaju ravnopravni predmet bibliografije. Tako su i u jednoj od najvanijih tekuih bibliografija toga vremena koju je sastavio Stojan Novakovi, kalendari i novine nezaobilazni objekat opisa (on je nabrojao i analizirao sadraj 17 kalendara koji su mu poznati u 1870. g). On je objasnio zato su ove publikacije nezaobilazan predmet bibliografije: Novine su u svezi s celokupnim, naroito politikim razvitkom narodnog ivota; a kalendari su staze kojima ive korisne pouke i knjievna zabava () i oni su rsprostrti daleko vie nego novine. Takoe je Novakovi predloio da se ureivanja kalendara, prema potrebi publike, prihvati obrazovana srpska omladina. Porast interesovanja bibliografa za periodiku paralelan je sa uveanjem broja politikih i knjievnih listova. Urednik Mlade Srbadije, A. Hadi, bibliografski i programski kvalifikuje svaki list, opisuje ak uzroke njihovog pokretanja i eventualnog gaenja, ne susteui se od subjektivnih ocena. Krajem 19. veka opisi periodike vie nisu deo samo irih i optijih, ve i sasvim specijalizovanih tekuih bibliografija kao npr. u listovima Otadbina i Krfski zabavnik. Poslednje dve decenije pred Drugi Svetski rat obilovale su bibliografskim prilozima o srpskoj urnalistici. Popisivanjem tekue jugoslovenske periodike od 1956. godine bavi se Jugoslovenski bibliografski institut u svojoj seriji, koja se ne moe pohvaliti kompletnou, emu je osnovni uzrok nedovoljna odgovornost i savest izdavaa i tampara u dostavljanju obaveznog primerka NBS koji predstavlja osnovu za rad na tekuoj bibliografiji. Strunjaci Univerzitetske biblioteke Svetozar Markovi pokuali su sedamdesetih godina da nastave rad na projektu koji je svojevremeno zapoeo Jovan Skerli pod naslovom Jugoslovenska tampa 1768-1911. Ova bibliografija je obuhvatala samo osnovne podatke o listu, uz prvu i poslednju godinu izlaenja. Fragmentarno popisivanje, uglavnom na osnovu fondova veih biblioteka, pruale su i Grae za bibliografiju srpske tampe izmeu dva rata Vuka Dragovia, Graa za bibliografiju jugoslovenske periodike Leksikografskog zavoda FNRJ i sitni
64

prilozi u knjievnim asopisima. Ovaj dobro zamiljen projekat nije uoblien u tampanoj formi. Projekat Instituta za knjievnost i umetnost posveen periodici do sada je rezultirao knjigama Miodraga Matickog (Bibliografija srpskih almanaha i kalendara, SANU, 1986) kao i Branke Bulatovi i drugih autora. Bibliografija Matickog je proistekla iz ideje Vojislava M. Jovanovia da se naini sveobuhvatan i pouzdan pregled periodinih glasila kod Srba, uvidom u grau drutvenih i privatnih zbirki, u zemlji i inostranstvu.

23. Bibliografija skrivena - uloga i znaaj. Ovaj termin je moda najmanje precizan i podroban u odnosu na ostale nazive za oznaavanje ostalih vrsta bibliografija. Ovom vrstom bibliografije smatra se onaj oblik bibliografskog rada koji se javlja kao dodatak u nekoj studiji ili lanku, najee u formi fusnote na margini ili pak u obliku koriene literature na kraju svakog teksta. Pod ovom vrstom se tako podrazumeva svaka ona bibliografija koja nije objavljena u obliku samostalne publikacije. naina Skrivena bibliografija tako ne znai, u pravom smislu, Skrivena bibliografija zapravo predstavlja ve samostalan ili izdvojen bibliografski rad, koji je rasporeen u neki od raznih klasifikovanja. primenjenu bibliografsku tvorevinu, a aroliko je rasuta na marginama neke studije ili se javlja kao njen dodatak. Njena primena uslovljava da se ona
65

najee iskazuje u deliminom ili skraenom obliku, bez svih potrebnih elemenata koji ine punu bibliografsku jedinicu. Poto ima zasebno, izdvojeno mesto i oblik, koji su vezani za neki tekst (studija, monografija ili bilo koji drugi struni i nauni rad) skrivena bibliografija se esto shvata samo kao pomoni materijal u irim bibliografskim istraivanjima. Ovim se ipak ne umanjuje njen vaan informativni znaaj, makar i u nepotpunom obliku njenih bibliografskih jedinica. Naprotiv, ponekad bibliograf, teran okolnostima i nema drugih mogunosti nego da svoj istraivacki bibliografski rad upravo zapone korienjem neke skrivene bibliografije, naroito onda ako se ona javila u obliku ireg spiska upotrebljene literature, u nekoj naunoj studiji. Zaseban vid skrivene bibliografije oznaavaju i dosta dugi ili proireni naslovi starih rukopisnih knjiga gde se posredno daju i osnovni bibliografski elementi o njima. esto su to zapravo dela bez pravog naslova pa se on posredno saznaje na poetku ili na kraju samog teksta, decidnim saoptavanjem na koga se taj tekst odnosi i naznaavanjem imena autora kao i jo nekih bibliografskih oznaka tog rukopisa (npr. ivot Svetog Save monaha Teodosija, iji puni naslov, zapravo poetak glasi: ivot i podvizi u pustinji s ocem, i posebna putovanja, i od esti prianja o udesima meu svecima oca naeg Save, prvoga arhiepiskopa i uitelja srpskog, skazani preasnim Domentijanim, jeromonahom manastira zvanog Hilandara, a spisani Teodosijem mnihom toga manastira. Svetogorski monah Domentijan, prvi autor biografije Svetog Save, postupio je drugaije u odnosu na Teodosija, pa je sve osnovne podatke za svoje delo saoptio na kraju teksta u iroj formi. 24. Personalna bibliografija Ova vrsta bibliografije obuhvata samo jedno lice, zapravo njegove pisane radove i tekstove ili literaturu o njemu. Ona se dvostruko ispoljava. Ona je popis radova nekog autora kao i popis tekstova o tom autoru. Obino se za predmet bibliografskog rada uzimaju linosti od izuzetnog ili pak posebnog znaaja u nekoj duhovnoj oblasti ili u javnom ivotu uopte. Odomaeno je

66

shvatanje da ona obuhvata u praksi samo ona lica koja su se pismeno iskazivala. Postoje i takve linosti koje nisu nita napisale, ali su po neemu ostale istaknute i znaajne u istoriji nekog naroda, pa su o njima vremenom nastali brojni tekstovi - personalna bibliografija u takvom sluaju obuhvata samo literaturu o njima. Personalna bibliografija trai i svojevrsnu klasifikaciju popisanih bibliografskih jedinica. Ako se neki autor bavio ne samo pisanjem vlastitih dela nego i prireivanjem ili prevoenjem tuih, onda se primenjuje najee ovaj klasifikacioni sistem: 1.) samostalne knjige i separati; 2.) prilozi u periodici; 3.) prireivacki rad; 4.) prevodilaka delatnost; 5.) literatura o autoru iju smo bibliografiju radili. Personalna bibliografija se kod Srba razvila iz autobibliografija istaknutih srpskih knjievnika Joakima Vujia i Milovana Vidakovia koji su joj pribegli u merkantilne svrhe, kako bi itaoce upoznali sa dotadanjim opusom, a bogate trgovce i ostale blagonaklone darodavce podstakli da finansiraju tampanje preostale rukopisne grae. Ali i pre njih su se pojavile male personalne bibliografije koje su uklopljene u afarikovo delo Istorija srpske knjievnosti (izala na nemakom) i danas su neprevazien oslonac istraivaima ivota i rada Dositeja Obradovia, Lukijana Muickog, Milovana Vidakovia, Atanasija Stojkovia, Gligorija Jakia i dr. Prva biobibliografija na srpskom jeziku bila je ona od Dimitrija Davidovia o eskom filologu i istoriaru knjievnosti Josifu Dobrovskom, u kojoj su naslovi popisanih 38 dela navoeni na jeziku originala i sloeni po hronologiji, koja je i danas ostala jedan od primarnih principa sistematizacije grae personalnih bibliografija. Personalna bibliografija, ako u njih ukljuujemo i preglede knjievnog stvaralatva pojedinih autora povodom godinjice ili dodeljivanja nagrada, bile su este u Novinama serbskim, Letopisu serbskom i Podunavci. Na izmaku 19. veka u Otadbini, Vladan ordjevi se oglasio svojim radom o Lazi Lazareviu, navodei bibliografiju njegovih pripovedaka, kritikih osvrta i pomena u razliitim asopisima.

67

Od 1887. godine, kada je postao hroniar zbivanja u Srpskoj kraljevskoj akademiji, Godinjak ove najznaajnije srpske kulturne institucije neizostavno je donosio biobibliografiju svojih redovnih i dopisnih lanova. Knjievno stvaralatvo vie nije redak predmet interesovanja bibliografa, pa se bibliografske studije sreu na stranama: Javora, Nevena, Danice, Zmaja, Sedmice. Zakoraivi u 20. vek bibliografski prilozi ovog tipa ne samo da postaju brojniji, ve tek tada gube karakteristiku prigodnosti i tee sveobuhvatnosti i potpunosti, to se vidi iz priloga raznih knjievnih asopisa. Kratka personalna bibliografija skrivala se i u belekama o smrti istaknutih kulturnih radnika ili u seanjima na njih. Bibliografski zapisi bili su katkad uklopljeni u osnovni tekst, a ponekad dodati kao tipina bibliografska anotacija. Posle Drugog svetskog rata interesovanje bibliografa se usmerava ka uglednim i zaslunim pojedincima te je broj i kvalitet personalnih bibliografija naglo porastao. To je pouzdan put za stvaranje vrstog oslonca u izradi zaviajne i nacionalne bibliografije, ali samo ako su istraivanja sveobuhvatna i proverena to ukljuuje: - detaljno upoznavanje sa biografskim podacima, - prouavanje poznate objavljene grae, - uspostavljanje kontakata sa autorom lino, a ako nije iv, sa lanovima njegove porodice, prijateljima, poznanicima, savremenicima, - upoznavanje sa njegovom linom bibliotekom, ako je sauvana, rukopisnim delima, arhivskom graom i privatnim spisima, ako su dostupni, ali samo pod uslovom da za njihovo korienje postoji odobrenje, - utvrivanje autorstva za anonimne radove, ili one potpisane inicijalima, pseudonimom, ili na neki drugi nain.

68

Primer dobre personalne bibliografije je Bibliografija ure Jakia Silvije uri.

69

25. Bibliografija bibliografija Mada stilski neskladna, pa ak i rogobatna sintagma bibliografija

bibliografija, jasno odraava osnovnu oznaku ove vrste bibliografije. Ona oznaava sistematizovan popis vec uraenih bibliografija koje se odnose na pojedinu naunu ili umetniku oblast, na neko ue ili ire geografsko podruje ili pak na nekog istaknutog autora, ija je bibliografija u vie navrata raena. Najkrupniji, a i pravi cilj u ovom sluaju je popis svih bibliografija u jednoj zemlji ili u odreenom narodu, koje su uraene u jednom periodu ili uopte. Sabiranje raznih bibliografija i njihovo popisivanje uz strunu ocenu, predstavlja poseban, moda i krajnji stepen bibliografskog istraivanja, onu fazu kada su ve obavljene mnoge bibliografske predradnje i uraene mnoge bibliografije, i kada se moe vriti ire grupisanje i sistematizovanje u krupnijim oblicima, koji zapravo mogu da predstavljaju korpus ili zbirku bibliografskih dela. Bez obzira koliko se to praktino ini, izrada bibliografija bibliografija je i prilika da se uoe, naznae, pa i isprave greke prethodnih bibliografa. Ve i samo sabiranje bibliografija na jednom mestu (popisivanjem osnovnih podataka o njima) posredno, ali i indikativno pokazuje i osnovne faze kojima je, u nekom periodu, prolazio bibliografski rad (kod jednog naroda u celini ili samo u nekoj naunoj oblasti). Sa utemeljenjem bibliografije javila se i potreba i za razvojem ove podvrste, dakle ve u 17. veku. Njeni tvorci bili su Filip Labe - Bibliotheca bibliothecarum, 1664. godine i Antoan Tesije sa svojim katalogom biblioteka, i oni u celom narednom veku nisu imali sledbenike. Granjanje ljudskog znanja, porast izdavake produkcije, okrenutost bibliografa pojedinim predmetnim oblastima, uslovili su njenu veu zastupljenost.

Prve bibliografije bibliografija bile su zavrene celine, u kojima je najee graa razvrstavana po predmetnom principu, kasnije i po hronologiji i po abecedi prezimena autora - npr. klasinu formu dao joj je Julius Pechold, 1866. godine, u Lajpcigu, Bibliotheca bibliographica. Neke od njih bile su snabdevene i opirnim teoretsko-istorijskim uvodima, poput dela Luiz Malkles i Kirpieve. U godinama neposredno pre i posle Drugog svetskog rata, bibliografije bibliografija objavljuju se u vidu redovnih serijskih publikacija. Time po formi stiu ravnopravnost sa tekuim nacinalnim bibliografijama, to jo vie naglaava njihov znaaj. Ova vrsta bibliografije u Srba razvila se tek pedesetih godina 20. veka. Skromno i naznaena zastala je radom nakon Bibliografija istraivanja bibliografija, ivorada Jovanovia

Jugoslovenskog bibliografskog instituta, publikovanih u dva toma istog naslova Bibliografija jugoslovenskih bibliografija, ali za razliite periode 19451955 i 1956-1960. Tek studijama Duana Pankovia i Aleksandre Vrane skree ponovo panju na sebe.

26. Smesice kao zaetak srpske bibliografije. Srpska tekua, delimino retrospektivna bibliografija zapoeta je u rubrikama smesica i knjievnih vesti u srpskoj periodici kraja 18. i prve polovine 19. veka. Od sadrinski skromnih i retkih najava o novoobjavljenim knjigama urnalima, gazetama, letopisima i kalendarima na poslednjim stranama dvolisnih novina, do potpunijih bibliografskih beleaka u periodici, koja je sluila knjievnosti, nauci, ili zabavi proteklo je svega nekoliko godina. Podstaknute odgovornou i nacionalnim oseanjem, najee glavnih i odgovornih urednika povremenih glasila, iz bibliografskih beleaka su stasale, pre svega, retrospektivna i tekua, a potom i perspektivna i personalna bibliografija. Linija tekue bibliografije, koju je zacrtao Zaharije Orfelin, kojom su bile obuhvaene i monografske i serijske publikacije, nastavila se preko brae Markides-Puljo, Stefana Novakovia, Georgija Magarasevia, Miloa Stevia, Vasilija okrljana, Lukijana Muickog, Teodora Pavlovia, Miloa Popovia, Jovana Subotia, Aleksandra Andria, krunisana naporima ure Daniciia, Stojana Novakovia, a s poetka 20. veka Pavla Popovia i Uroa Donia. Svaki od njih pridodao joj je nove kvalifikative, po sopstvenom oseaju, ili po saznanjima iz inostrane literature. U prvim bibliografskim zapisima knjiga je, u najboljem sluaju, predstavljana pomou naslova, imena autora i, eventualno mesta izdavanja, te je itaocu nuena samo signalna informacija. Mada je u Slaveno-serbskom magazinu

vie sliila knjievnoj kritici i hronici, to je samo ukazivalo na njenu svestranost i razumljivo nedovoljnu izdiferenciranost. Orfelinovi tekstovi O knjigama u nesauvanom Kalendaru (1766) i Izvestija o uenih delah u Magazinu (1768) ishodita su bibliografske misli u Srbiji i reformatorskog opredeljenja da se nova izdanja najave i predstave publici. Od pet knjiga predstavljenih 1766. godine tri pripadaju tekuoj godini, a dve su predate u tampu iz koje su se pojavile tek naredne godine, to se kao postupak ponavlja i u Magazinu. Tako Orfelinu pripada ast da bude rodonaelnik i tekue i perspektivne bibliografije, koje su se skromno, ali uporno, odravale u rubrikama smesica ili knjievnih vesti u srpskoj periodici 19. veka. Znaajni su i braa Markides-Puljo sa svojim Serbskija novini povsednevnija i Stefan Novakovi sa Slaveno-serbskija vjedomosti. Slian nain izvetavanja nastavljen je i u Novinama serbskim Davidovia i Fruia i kasnije i trajnije u Serbskom letopisu, pod nadzorom Magarasevia, Miloa Svetia, Teodora Pavlovia, Miloa Popovia, Jovana Subotia. Frui i Davidovi su posebnu panju posveivali knjievnim oglasima Objavljenija. Osim objavljenija u Novinama serbskim Davidovi donosi i Smesice. Re smesica korisena je od prvih pomena u Novinama serbskim do kraja prolog veka. U leksikolokoj grai SANU ak ne postoji ni jedan primer za ovu re posle Vuka. Do njega je upotrebljavana u znaenju kratkih lanaka razliitog ali odabranog sadraja. Ovaj izraz je posle sedamdesetih godina 19. veka zamenio noviji sintagmatski spoj meovita graa, sitni prilozi. Kao dodaci pojedinih brojeva Novina serbskih pojavljuju se smesice domodovne, astronomieske, lekarne, pouitelne, zabavne, politieske, istorieske, veroispovedne, crkvene, ivotopisne, a najee knjievne. One se pak mogu odnositi na novosti iz ivota pojedinih knjievnika, na analizu slaveno-serbskog jezika, ili slovenskih dijalekata, na poetke slovenske pismenosti, pravopisnim recenzije izvesnih Tako dela, ili pisma italaca ipak o pojedinim imaju dilemama. osmiljene smesice esto

bibliografski karakter, koji ranije nije bio istican. Zapoete kao bibliografske u

br. 173 do zavrne sveske obuhvatale su ukupno 55 naslova. Pored toga to belee novo izdanje, preporuuju ga, one, po prvi put, ukratko, predstavljaju i njegovu sardrinu. Vec dvadesetih god 19. veka opis je potpuniji, sadri ak i neophodne detaljne materijalne podatke, kao kod Magaraevia, i napomenu, koja je nekada formalne, nekada sadrinske, a povremeno i knjievno-istorijske prirode. Prvi urednik Letopisa matice srpske i njegov duhovni otac Georgije Magaraevi ve je u prvom broju Letopisa u dva lanka istakao svoju nameru da se pozabavi prikupljanjem biografskih i bibliografskih podataka. Rad pod naslovom Biografieske erte slavni Serbalja u stvari je njegov usrdni poziv da svima koji nesto znaju o slavnim ljudima i njihovom delu da se to u Letopisu izda i time objavi u javnosti. Prve srpske bibliografije nastajale su iz elje njihovih autora da preduprede sluajnost u izvetavanju o novim naslovima, da skrenu panju na izdavaku delatnost, koja se i sama stihijski razvijala. Kao rezultat neplanskog, povremeno i teoretski neosmiljenog obavetavanja, najee o novim izdanjima, postojale su i znaajne razlike u tehnici opisivanja. Treba istai da bibliografski opis skoro redovno ispisivan jezikom i pismom originala. Prvih pedesetak godina 19. veka je vreme traenja bibliografskog izraza. Kod brae Markides-Puljo sreemo ak i format publikacije, koji e, kao sastavni deo sada vrlo sadrajnog podruja materijalnog opisa, biti zastupljen, uz podatke o paginaciji, ilustracijama i dodatnim prilozima kod kasnijih bibliografa. Teodor Pavlovi je ak razdvojio arapsku od rimske paginacije i u opis ukljuio uporedni naslov na stranom jeziku. Due od oblikovanja materijalnog opisa trajalo je ustanovljavanje odrednice. Teritorijalni princip u pretrazivanju bibliografije nametnuo je Magaraevi isticanjem naziva mesta u kome su novi naslovi objavljeni. On je, takoe, u odrednicu izvukao i ime autora dela, dopunjujui ga ak i nekim bografskim podacima. Od najranijih poetaka u srpskoj bibliografiji bio je sporan stepen odgovornosti izmeu pisaca i prevodioca knjievnog dela. U odrednici je redovno stajalo ime prevodioca, dok se ime pisca ak i ne navodi. I kod

Stojana Novakovia (sedamdesetih god.

19. veka) odrednica je glasila na

ime prevodioca, ali ipak on ime prevodioca stavlja u okrugle zagrade. Autor, kod njega, dobija vei znaaj, jer je njegovo ime, osim u donjem polju bibliografskog opisa, navodio i u uputnim jedinicama, a u napomenu je povremeno smetao i naslov dela u originalu. Do promene je dolo kod Dragutina Posnikovia, koji u Bibliografiji srpske i hrvatske knjievnosti za godinu 1884. ime prevodioca vie ne belei u odrednici, ve u napomeni. Bavljenje bibliografijom posle Stojana Novakovia poprimilo je sasvim druga obeleja. U predgovoru Srpskoj bibliografiji 1741-1867. Stojan Novakovi joj je konano odredio teoretske okvire i drutveni znaaj. Njegovi sledbenici dobili su vrsto uporite za oba toka (tekui i retrospektivni) mada teoriju bibliografije nisu bitnije razradili. Kao to su u periodu do Stojana Novakovia dnevne novine, listovi i asopisi odravali kontinuitet bibliografskog opisivanja, esto menjajuci ranije ve prihvaenu praksu opisivanja i osvetljavajui je novim zahtevima, mnogo pre nego to bi se te promene pojavile u tampanim monografijama, inili su to i pred kraj 19. i poetkom 20. veka. Letopis Matice srpske je bibliografskim prilozima sa svojih stranica obeleio prvu polovinu, a Glasnik Drutva srpske slovesnosti, Srpskog uenog drutva i Srpske kraljevske akademije, drugu polovinu 19. veka. U tom vremenu bila su retka periodina glasila koja nisu negovala bibliografiju. Magazin za hudoestvo, knjiestvo i modu, Otadbina, Zora, Zimzelen ne samo da su objavljivali radove bibliografske sadrine, ve su urednitva drugih listova podsticali na istu vrstu delatnosti. Poetkom 20. veka bibliografiju su srdano prigrlili Junoslovenski filolog, Prilozi za knjievnost, jezik, istoriju i folklor. U Glasniku Srpske kraljevske akademije je ve bila odomaena, ali je sada i nauno utemeljena. Tridesetih godina podstaknuta i zakonskim odredbama, ureivanja tekue bibliografije prihvatila se Narodna biblioteka Srbije (Pavle Popovi). Moe se zakljuiti, o bibliografskim prilozima objavljivanim u okviru rubrika smesice i knjievnih vesti tokom prve polovine 19. veka, sledee:

1.) Sve obuhvaene publikacije nisu viene, o emu svedoe napomene urednitva tipa: uli smo da, ili Mi smo s druge strane uli. 2.) Autor zapisa se esto emotivno vezivao za odreenu knjigu, ili asopis, pa je o njima davao sasvim subjektivnu ocenu. 3.) Graa nije sistematizovana ni po jednom dosledno sprovedenom bibliografskom principu, iako je najee bio hronoloki redosled, ali ne po vremenu objavljivanja publikacije, ve po vremenu saznavanja urednitva za nju, to inace, u bibliografijama nije uobiajeno, ni poeljno. 4.) Vecina bibliografskih zapisa predstavlja zainjanje srpske tekue bibliografije, jer poinje recima ovih dana, pre dva dana, ali su este i beleke tipa pre dve godine, kao i one iz duboke prolosti, to je skroman, ali nezaobilazan doprinos retrospektivnoj bibliografiji. 5.) Izuzetno je znaajno da su se bibliografske beleke u pomenutim rubrikama periodinih publikacija pojavljivale u kontinuitetu, jer su tako popunjavale vakum u nedovoljnom informisanju srpskog ivlja o knjievnim i kulturnim deavanjima kod nas i u svetu. Osim toga, one su podsticale, otvoreno ili u naznakama, na izradu bibliografije, koje e biti brojnije u drugoj polovini 19. veka.

27. Bibliografija u 18. veku. Kod srpskog naroda bibliografija je zaeta zajedno s prvim srpskim kalendarom i prvim asopisom, tek u 18. veku, to u odnosu na Evropu predstavlja znaajno kanjenje. Meutim, ako se imaju u vidu teki politiki, ekonomski i ivotni uslovi, u kojima je srpski narod ipak nekako opstajao, trebalo bi istai da je to zaostajanje za evropskim zemljama bilo zanemarljivo. Srbija je ipak udomila bibliografiju, i to ne sluajno, ni

nasumice, ve s jasnom uverenou u njenu neophodnost. Ne treba prihvatiti stav Vojislava Maksimovia da je srpska bibliografija 18. veka bez nacionalne bibliografije u punom i pravom smislu. Ako se i prihvati stav da kod Srba nema puno istaknutih dela bibliografskog karaktera, ne sme se zanemariti injenica da je i pored relativno kasnih poetaka krajem 18. veka i poetkom 19. veka, kreui se uzlaznom linijom, poetkom 20. veka dostigla isti stepen razvoja koji je ova nauna disciplina imala u Evropi. Zaharije Orfelin je 1768. godine izdao prvi srpski i junoslovenski asopis, Slaveno-serbski magazin. Njegova prva bibliografija objavljena je u Kalendaru 1766. godine (deo O knjigama). Iako sam kalendar nije sauvan, iz preciznih i sasvim neazavisno nastalih beleaka Lukijana Muickog, Vuka, Arnota, doznajemo za njegovo postojanje. Po nainu na koji je beleio srpske knjige moglo bi se utvrditi da Orfelin nije zapoeo samo tekuu bibliografiju, ve i perspektivnu. Od 1768. kada je Zaharije Orfelin u Veneciji tampao Slaveno-serbski magazin, pa do 1791. kada srpske novine u Beu stampaju Grci, braa Georgije i Publije Markides-Puljo, period je zatija u razvoju srpske urnalistike, ne zato to nema uenih ljudi koji bi ureivali, nego zbog tekih politikih prilika u kojima je bilo nemogue dobiti dozvolu za tampanje. U listu brae Markides-Puljo pod naslovom Serbskija novini povsednevnija, srpski narod je tako, dva puta nedeljno tokom 1791-1792. izvetavan uglavnom o politikim deavanjima u Austriji i Francuskoj, a povremeno i o kulturnim zbivanjima. Najee su se obavetenja odnosila na srpske kalendare za narednu godinu, za koje je navoen naslov, imena sakupljaa prenumeracija i mesto njihovog prebivanja. Za vreme kada su se vesti svake vrste teko irile pismenim, ve vie usmenim putem, i objavljenija o kalendarima bila su dobrodola. Iako su takva izvestija, pre svega, rezultat trgovakih potreba, ipak se u njima zainje bibliografija. Po ukidanju glasila brae Markides-Puljo, Srbi, 1792. godine dobijaju svoje druge novine Slaveno-serbskija vjedomosti, koje je ureivao Stefan Novakovi, novi vlasnik tamparije Jozefa Kurcbeka. I Vjedomosti donose

vesti pre svega istorijske i verske sadrine, ali vie panje od svog prethodnika posveuju knjievnim oglasima i popisima novih knjiga. Ponekad su to bili pozivi na pretplatu za same novine, katkad izvesna objanjenja vlastitih izdavakih poduhvata, dok su najee bili spiskovi knjiga tampanih u Novakovievoj tampariji. Time je Novakovi zapoeo praksu koje e se dugi niz godina pridravati urednici srpskih glasila, sve do etrdesetih godina 19. veka, kada se po prvi put oglaavaju izdanja drugih izdavaa i tamparija, ime ovi popisi vie dobijaju karakter bibliografije. On je nedovoljno dosledan u obimu bibliografskog opisa, jer pojedine podatke izostavlja, poput imena pisca, naroito ako su u pitanju prevedena dela. Naslov dela esto skrauje ili netano navodi. Pa ipak, neosporno je da, svesno ili sluajno, ali svakako prvi, potuje redosled podataka u bibliografskom opisu, navodei prvo naslov, ime autora, to je esto ime prevodioca, format, podatak o povezu i ceni, razdvajajui ih uvek istim interpunkcijskim znacima. Po tome on deceniju pre ruskog bibliografa Sopikova ustanovljuje taan redosled podataka, ukljuujui meu njih i onaj o vrsti poveza. Izdavaka delatnost Novakovieva bila je ira od onoga to je on oglaavao, te ostajemo u nedoumici da li je skromno izvetavanje bilo rezultat njegovog nemara, ili kritikog izbora na koji je bio primoran s obzirom da je i njegov list, kao i mnogi kasnije, pritisnut materijalnom oskudicom, izlazio na skuenom broju strana. Ipak, za knjige koje je smatrao izuzetno vanim za srpsku kulturu Novakovi nije alio prostora. Pratio ih je od ideje do ostvarenja, kao to je bio sluaj sa Rajievom Istorijom srpskom, koju propagira od trenutka kada je urednik odluio da je tampa, pa preko davanja izvetaja o cenzuri, isticanja posvete mitropolitu Stratimiroviu, preporuke svim kolama, poziva na prenumeraciju do, posle skoro dve godine, izlaska iz tampe. Iz njegove ogromne udnje da se srpske knjige tampaju i ire meu itaoce proistekli su i prvi ozbiljniji zameci srpske tekue bibliografije.

28. Zaharije Orfelin kao bibliograf. Pored pokretanja asopisa Slaveno-serbski magazin Zaharije Orfelin e ostati upamen i kao istaknuti srpski pesnik, istoriar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udbenika. Kao pesnik Orfelin je najznaajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Znao je ruski, latinski, nemaki, francuski. Stvorio je vlastitu biblioteku od preko 200 knjiga. Roen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine. Meu njegova najznaajnija dela ubraja se "Slavenoserbski magazin" tampan u Veneciji 1768. Zamiljen kao asopis, prvi je na itavom slovenskom jugu. Iako je izaao samo jedan broj, njegov znaaj je veliki. U predgovoru u vidu manifesta on iznosi osnovnu ideju graanske prosveenosti, ideju demkratizacije kulture, da nauka treba da slui potrebama obinog oveka, a knjievnost i filozofija da izau iz uskog kruga uenih ljudi i da postanu dostupni svima. To je prva srpska svetovna i graansko-prosvetiteljska knjiga. Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski knjievni jezik uveo meavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za speifine ruske rei i time praktino osnovao slavenosrpski jezik. Pisao je i romansirane biografije kao to je ona o Petru Velikom i prirunike kao to je Iskusni podrumar, a prosvetiteljskim arom je vremenski preduhitrio Dositeja Obradovia. elja za tampanjem knjiga u pravim tamparijama odvece ga u Veneciju. Tamo e 1761., u tampariji venecijanskog Grka Dimitrija Teodosija, ureci da svojim sunarodnicima priblii dostignua evropske prosveenosti, objaviti 1768. prvi i, naalost, jedini broj Slaveno-serbskog magazina, prvog srpskog i junoslovenskog asopisa. Zalae se za elementarnu pismenost i pisanje jezikom to bliem narodnom, kao i za propagiranje etikih normi i vaspitnih principa. Njegovom pisanju jezikom razumljivim narodu ukazao je potovanje

i Vuk na stranicama svoje Danice. Orfelinov Magazin sadri poune lanke, pripovetke, pesmu prvi sonet u srpskoj knjievnosti, epigrame i pregled novoobjavljenih knjiga prvu bibliografiju u srpskoj literaturi. Predgovor ovom asopisu prvi je programski tekst srpske knjievnosti. U njemu Orfelin izlae razloge pokretanja i uredniki program koji je, zapravo, dugoroni projekat kulturne politike, plan najpreih delatnosti u brojnim oblastima. Jasno istiui nacionalno-patriotski moment smatra da samo prosveeni i kulturni narodni mogu odrati korak u svom istorijskom rastu. Iako je pisao na slaveno-srpskom, Orfelin uoava potrebu upotrebe narodnog jezika u knjievnosti i zalae se za narodni jezik kao medij knjievnog dela. Bez irokog kruga italaca i saradnika ali i bez mecene koji bi mu produio ivot Magazin je bio preuranjen pokuaj. Kod Srba bibliografija je nastala zajedno sa prvim kalendarom i prvim asopisom, tek u 18. veku, to je u odnosu na Evropu znaajno zakanjenje. Ipak, nije nastala ni sluajno ni nasumice, ve iz jasne uverenosti Orfelina u njenu neophodnost. Bibliografske vesti Orfelin naziva izvjestija o uenih delah. Bibliografi istiu ruske uzore Orfelina, kao to je Hartman Bakmajster sa knjigom Ruska biblioteka. Tekua bibliografija koju Orfelin pokree moe biti posmatrana kao prva pojava srpske knjievne kritike, pregled novih srpskih knjiga. Mada nije izdiferencirano kao anr, ni po pripadnosti naunoj oblasti, pomenuto Izvestije o uenih delah u Magazinu (1768) jeste ishodite bibliografske misli u Srbiji. Iz svesti da na narod nema izvetavanja o obtepoleznim knjigama iz nauke i umetnosti, proizilazi Orfelinovo reformatorsko opredeljenje da nova izdanja predstavi i najavi publici. Njegova prva bibliografija je objavljena u Kalendaru za 1766. godinu. Sam kalendar nije sauvan ali iz nezavisno sauvanih beleaka Muickog, Vuka i Antonija Arnovljevog Arnota, saznajemo za njegovo postojanje. Vuk u svesci Gramatikih i polemikih spisa predstavlja i sadrinu poglavlja O knjigama, na osnovu ega se mogu spoznati i elementi koje je Orfelin ukljuio u opis a) kako su znatne knjige izile i poto se prodaju i b) kako se razline knjige

zovu po veliini listova i po svezi, i kakva je kojim cijena itd. Orfelin popisuje prvo ruske a zatim srpske knjige. Zapoinje svoju bibliografiju opisom pet knjiga (Damjanovieva Novaja Serbskaja Aritmetika, Orfelinovi Latinskij Bukvar, Pervoe uenie Bukvar, Pervie naatki latinskago jezika, Pavloviev Epitom i Prokopovieva Kratkaja skazanija). Izostavlja imena autora kod tri jedinice, moda i kao rezultat skromnosti, jer je sam Orfelin autor. Po nainu kako je zabeleio srpske knjige moglo bi se ustvrditi da Orfelin nije zapoeo samo srpsku tekuu ve i perspektivnu bibliografiju. Zapisao je tako knjige Damjanovievu Novuju serbskuju aritmetiku kao i Srpski bukvar koje su kasnije izale iz tampe. Posotji podatak da Orfelin obavetava da nekakav Srbin namerava izdavati knjigu pod naslovom Serbskaja pela, na uveseljenje italaca, od koje e svaka dva meseca izlaziti po jedna knjiica pod imenom Pelica. Dakle, Orfelin namerno upoznaje itaoca sa knjigama ili periodikom koja e tek izai, i zato ga trba istai kao rodonaelnika ne samo tekue ve i perspektivne bibliografije, koja se skromno ali dugogodinje odravala u rubrici smesica. Orfelin takoe daje primer bibliografskog opisa u kome, mada nepotpuno i nedosledno, ukljuuje dva osnovna dela: formalne podatke o jedinici grae preuzete sa naslovne strane i bogatu anotaciju kojom knjigu preporuuje. Za kraj 18. veka karakteristino je da svaka bibliografska jedinica ne sadri mesto izdavanja, izdavaa i tampariju, ali je esto snabdevena napomenom koja bibliografiju uzdie od informativne do rekomendirane. Njegova grae je sistematizovana po azbunom redosledu prezimena autora. Zaharije Orfelin e ostati i zapamen i po kratkoj personalnoj bibliografiji smetenoj u napomenu koja objanjava knjievni rad Teofana Prokopovia, autora Epitoma. On navodi soinjenija njegova, ukupno dvadeset etiri, za koja zapisuje samo naslov.

29. Dimitrije Davidovi i njegov doprinos bibliografiji. Davidovi je bio srpski politiar i diplomata, ustavopisac, novinar i publicista. Roen je u zemunu 1789. godine. Desetak goina nakon Novakovievih Vjedmosti, tokom studiranja u Peti, sa Dimitrijem Fruiem pokrenuo je Novine serbske, u peatnji Johana nirera. Prvi broj izaao je iz tampe 23. avgusta 1813. godine pod nazivom Novine serbske iz carstvujueg grada Vijene. Od 1816. godine tampane su pod skraeni nazivom Novine serbske. U poetku su tampane svaki dan sem nedelje i praznika, a od 1817. do 1822. godine dva puta nedeljno. Usvakom broju su posebnu panju posveivali knjievnim oglasima koje donose pod nazivom Objavljenije. Od 46. broja (1814.) do 1819. godina javnost e biti upoznata sa oko 149 novih knjiga. Iako su najei oglasi koji se odnose na jedan naslov, nisu retki ni oni kojima je obuhvaeno vie knjiga. Kod Fruia i Davidovia opisi su nepotpuni jer oni ne pretenduju da budu bibliografi (italac saznaje da je izala knjiica Serbska pod zaglavljem: Ezopovo itije ot G. Joana Miokovia izdana, iako je njen puni naslov: itije Ezopovo s pridatkom nekolikih basnej iz prevoda Sergija Volkova.

Prevedeno s rosijskago na slavenoserbski jezik Joanom Miokoviem). Od broja 117 ureivanje lista preuzeo je samo Davidovi. Obavezu izvetavanja o novim knjigama u svakom narednom broju on sve ozbiljnije shvata, pa oglasi povremeno, osim najosnovnijih bibliografskih podataka sadre vrednosni sud i poziv na pretplatu. Na osnovu knjievnih oglasa moe sepretpostaviti da je Milovanu Vidakoviu dosta tetila negativna kritika Vuka Karadia, jer je u etiri uzastopna broja Novina serbskih ponavlja poziv na prenumeraciju za drugu ast Ljubomira u Jelisiumu, za koju se nije javio dovoljan broj prenumeranata. Osim Objavljenija u Novinama serbskim Davidovi donosi i smesice. Rec smesica koriena je od prvih pomena u Novinama serbskim do kraja prolog veka. U leksikoloskoj grai SANU ak ne postoji ni jedan primer za ovu re posle Vuka. Do njega je upotrebljavana u znaenju kratkih lanaka razliitog ali odabranog sadraja. Ovaj izraz je posle 70-tih god. 19. v. zamenio noviji sintagmatski spoj meovita graa, sitni prilozi ili latinski ekvivalent miscellanea. Kao dodaci pojedinih brojeva Novina serbskih, pojavljuju se smesice domodovne, astronomieske, lekarne, pouitelne, zabavne, politieske, istorieske, veroispovedne, crkvene, ivotopisne, a najee su smesice knjievne. One se pak mogu odnositi na novosti iz ivota pojedinih knjievnika, na analizu slaveno-serbskog jezika, ili slovenskih dijalekata, na poetke slovenske pismenosti, recenzije izvesnih dela, ili pisma italaca o pojedinim pravopisnim dilemama. Tako osmiljene smesice ipak esto imaju bibliografski karakter, koji ranije nije bio istican. Zapoete kao bibliografske u br. 173 do zavrne sveske obuhvatale su ukupno 55 naslova. Pored toga to belee novo izdanje, preporuuju ga, one po prvi put ukratko predstavljaju i njegovu sardrinu. Smesice su na vreme donosile vesti o knjigama objavljenim najese na srpskom, a katkad i na stranim jezicima. Popisana strana izdanja navode nas na zakljuak da su Davidovia interesovale one knjige kojima je srpstvo bilo dominantna ili uzgredna tema. Iako Davidovi nema pretenzija da bude i bibliografski precizan, ipak smesice od br. 186 do 188 imaju mnoge odlike bibliografije. Sreene prema vrstama gramatike i

leksikoloke literature. Osim podele na renike, gramatike i prevode Biblije ovaj popis sadri jedinstven raspored grae prema veroispovesti na knjievnost katolikih i pravoslavnih Slaveno-Srba. Stvaralatvo od Dositeja do Muickog zastupio je delima 13 autora (i originalnih stvaralaca i prevodilaca), meu kojima posebnu panju obratio na Jankovia kao prevodioca, Solaria kao autora zemljopisa, Doenovia kao pisca aritmetike, Savu Mrkalja koji je azbuku pretresao, Vuka kao tvorca gramatike i Prostonarodne pesmarice, Muickog kao pesnika, Vidakovia, Davidovia i Beria kao izdavae zabavitelnih soinenija. On potom nastavlja sa pregledom literature Poljaka, Rusa i Luickih Vinda. Uporedo sa Smesicama knjiastvenim, Davidovi vodi i rubriku Knjiestvo srpsko, ili, od 1819, Knjiestvo slovensko, u ijem poetku izraava veliko zadovoljstvo to se na srpskom jeziku razvija knjievnost dostojna hvale. Ovom rubrikom sagledano je 10 knjiga. Jedna od njih nije zabeleena ni po jednom od prethodno navedenh kriterijuma, ve sto je apsolutna novina, kao uzor domaim knjievnicima. U pitanju su Istoriesko-kritieske vedomosti k povestnici Poljskog knjiastva od Josifa Maksimilijana Osolinskog, na koje bi valjalo da se ugledaju domai istoriari i bibliografi kako bi se ukljuili u opta svetska zbivanja. Prethodni Davidoviev pokuaj beleenja knjiga objavljenih, ak u ranijim vekovima, daje nam za pravo da ga smatramo zaetnikom srpske retrospektivne bibliografije u naim periodinim glasilima. Graa koju popisuje, osim toga, predmetno je omeena na oblasti gramatike i leksikologije, to u srpskoj bibliografiji zadugo nee biti uobiajeno. On je u zaetku srpske bibliografije nailazio na probleme, ali ih nikada nije definisao, niti njihova razreenja teoretski uobliio. U tom ranom periodu moda je bilo dovoljno to je pokrenuo rubriku Smesice, koja je svoju opravdanost dokazala svojim dugim trajanjem, kroz ceo 19. vek. Zasluan je i to je, ne znajui da sam ponudi koristan savet, upuivao domae autore na inostrana izdanja iz oblasti istorije knjievnosti i bibliografije. Moda bi se na Davidovia kako bibliografa moglo primeniti njegovo poreenje izreeno u

vezi sa beleenjem tekuih polemika o jeziku: Ja sam kao urednik novina kao spisatelja srpski ono, to je protokolista kakav u slubi kojoj inovnikoj: dunost je njegova da zapie u protokol sve togod mu otkud doe, ili bilo dobro ili ravo napisano, ili protiv najmanjeg ili najveeg oveka, da i ono to je protiv samog sebe napisano. Prva personalna bibliografija na srpskom jeziku bila je od Dimitrija Davidovia o eskom filologu, istoriaru knjievnosti i pesniku Josifu Dobrovskom, u kojoj su naslovi popisanih 38 dela navoeni na jeziku originala i sloeni po hronologiji, koja je i danas ostala jedan od primarnih principa sistematizacije grae personalnih bibl. Gaenjem Davidovievih novina zavreno je prvo, moemo rei beko poglavlje istorije srpske tampe. Nanovo pod upravom Dimitrija Davidovia, na tlu Srbije, u Kragujevcu, od 1834. g. izlazie Novine serbske, prvo jednom nedeljno, a kasnije svakodnevno. Nastavljajui tradiciju istoimenih novina iz druge decenije toga veka, ijem je profilisanju znaajno doprineo, Davidovi je objavljivao oglase pojedinaca - autora i kasnije knjiara - skoro u svakom broju. Zapoeo je sa izvetavanjem o izlasku Nemacke gramatike Dimitrija Tirola i Dositejeve Etike. Njegov posao, dodue sa razliitim arom, u istim entuzijazmom, znanjem i umenou, nastavili su do kraja 19. v.

novinama Dimitrije Isailovi, Vladislav Stojadinovi, Milo Popovi i drugi. U skupini od 433 oglasa do 1941. godine zabeleeni su svi vaniji naslovi iz tekue produkcije.

30. Georgije Magaraevi kao bibliograf. Prvi urednik Letopisa matice srpske i njegov duhovni otac Georgije Magaraevi ve je u prvom broju Letopisa, 1824. godine, u dva lanka istakao svoju nameru da se pozabavi prikupljanjem biografskih i bibliografskih podataka. Rad pod naslovom Biografieske erte slavni Serbalja u stvari je njegov usrdni poziv da svima koji neto znaju o slavnim

ljudima i njihovom delu da se to u Letopisu izda i time objavi u javnosti. To je po njemu prvi ozbiljan korak ka nastajanju narodne knjige Plutarha serbskog. Meu onima o kojima eli to vie da sazna nalaze se i Zaharije Orfelin, Jovan ivkovi, Jovan Mukatirovi, Grigorije Terlaji, Jovan Pavlovi. Bibliografija radova znamenitih ljudi kao sastavni deo pojedinih biografija, bila je jednako odgovoran, zametan i naporan posao. Stoga joj u drugom i za istoriju bibliografije vanijem, proglasu posveuje vie panje. Kratke bibliografieske vesti o literaturi Slavena predstavljaju jedan od ranih teoretskih priloga iz ove oblasti kod Srba. Ve samim svojim naslovom one terminoloki utemeljuju pojam bibliografije kod Srba. Prema onome to je napisano u uvodu bibliografskim vestima (1. o znatnijim delima slavenski spisatelja voobte; 2. o svima knjigama, koje kod nas Serbalja izilaze i koje su dosad izile), nameravao je da u jednom pregledu da retrospektivu bibiliografiju srpske knjige, a zatim da nastavi zapisivanje tekue knjiarske produkcije. Kontinuitet, sistematinost i pouzdanost informacija o ranijoj tekuoj izdavakoj produkciji za njega su preduslov uspenog razvoja knjievnosti. Ne samo da on istie koje kvalitete treba da ima bibliografska jedinica, ve je prvi koji napredak knjievnosti postavlja u direktnu zavisnost od bibliografije. Da bi imenovao svoj rad, posao, beleenje knjiga upotrebljavao je tri termina, vesti, izvestija i naznaenija. Ako utisak ne vara on je u izradi svoje bibliografije pokazao izvesnu urbu u elji da to pre obavesti, informie o izdatim knjigama. Sva izdata dela nije imao pred sobom, ili nije znao kako knjigu treba predstaviti, opisati. Svoje naznaenije uredio je azbuno po imenima pisaca, a dela jednog autora poreao je hronoloki po redu izlaenja knjiga. Zabeleio je 60 dela od 38 autora, od A do M. Stoga ovu bibliografiju moemo okarakterisati kao retrospektivnu sa elementima biobibliografije. Iz pieve biografije najee pominje samo mesto stanovanja i zanimanje. Poto je prvo navodio ime pievo i ispod njega reao dela, to se moze smatrati da je izdvajao odrednicu, to predstavlja napredak u odnosu na bibliografiju 18. veka. Mesto i godine izdanja beleio je redovno, ali ne i tampariju.

U prvoj astici se naao pregled ruske knjievnosti jer je Magaraevi izraziti slavenofil. On se nije ustruavao da ukae na izvore svojih saznanja naprotiv, njegove napomene uz tekst svedoe o poznavanju strane bibliografske teorije. U ruskoj bibliografiji, osim toga, Magaraevi po prvi put grau ne rasporeuje uobiajeno hronoloki, ili alfabetski, ve, prema, uslovno reeno, knjievnim anrovima, na autore koji su se odlikovali u lirieskoj i povestvovalnoj poeziji za vremena Aleksandrova, dok ostale grupe ine: prozaici, klasieski avtora prevoditelji, voeni pisatelji. U drugoj i treoj astici za 1825. on nastavlja i pregled ruske literature, ali je podela neto razuenija, pa su obuhvaeni i autori slavni u dramatieskoj poeziji. Najdosledniji i najpotpuniji opis je u prvom delu gde su potpisani najstariji pismeni slavenski pamjatnici, ukupno njih 14, pre svega ruskih, u hronolokom redosledu od Ostromirovog jevanelja 1057. godine do Luareantiskog kodeksa 1377. U ostalim poglavljima formulacije su esto uoptene i nedoreene. Uz ime autora stoji: pisao je mnoge komedije i tragedije. Novina i neobinost koju je on, koristei strana iskustva, uneo u srpsku bibliopgrafiju upravo je u drugaijem pristupu sistematizaciji grae, a ne u obuhvatu bibliografske jedinice, jer njegov opis ne samo da ne sadri uvek iste podatke, vec ih i ne rasporeuje na isti nain. Dosledan je u tome da prvo navodi autora, a zatim sva njegova dela, izdvajajui tako odrednicu, koja je kod ranijih bibliografa zanemarena. Uz ime autora belei povremeno godinu roenja i smrti, ili podatke o zanimanju, unosei tako biografske elemente radi kojih ovaj pregled ima odlike bibliografije. Naslov dela, koji kod svih bibliografa toga vremena predstavlja osnovni, esto i jedini, pojam za identifikaciju knjige, ovde je proiren i podnaslovom, mestom i godinom izdavanja. Naalost Magaraevi u tome nije dosledan. Njemu je daleko vanije izvestiti o postojanju autora, ne ak ni knjige, nego priutiti itaocu kompletniji bibliografski opis. Ni on, poput drugih bibliografa, nije imun na skraivanje ili proirivanje naslova. Pisac je zastupljen u bibliografiji i kada nije autor monografije, ve priloga u asopisu, ali umesto potpunog

bibliografskog podataka pruena je samo opta napomena. Dok je u Ruskoj bibliografiji ukupno 10 knjiga predstavljao po knjievnim vrstama u Srpskoj bibliografiji koja obuhvata 37 autora odabrao je jednostavniji, alfabetski princip koji nije do kraja primenio. I pored brojnih nedostataka on je ipak nastavio liniju srpske retrospektivne bibliografije dajui joj jo i biografsku dimenziju, postaje rodonaelnik srpske biobibliografije. Odajui mu zasluenu hvalu Duan Pankovi se zaustavlja na ovom radu zanemarujui priloge koji su se u Letopisu pojavljivali u narednim brojevima. Iako nepotpisani, verovatno su autorsko edo urednika Magaraevia, jer je njegovo slovensko opredeljenje u njima lako prepoznatljivo. U drugoj astici Letopisa za 1825. godinu objavljen je rad pod naslovom Sredstva za napredak Literature slavenske, koji je podeljen u etiri dela. Brinui se za razvoj inioce. Trei deo rada u stvari je zanimljiv bibliografski prilog, kome je, to je veoma redak sluaj, predmet obrade periodika, a ne monografije. Analizirani su letopisi, urnali i novine i to ponaosob ruski za godine 1824, poljski u 1822, eski i srpski u irem vremenskom zahvatu. Neobjanjivo je zato je Magaraevi odabrao ove godina zato to to nisu poeci tampe u pomenutih naroda, pa je selektivnost osnovni princim na kome poiva ova bibliografija. Uz naslov originala asopisa u zagradi je zabeleen i prevod. Slavenofilstvo, koje karakterie Letopis za vreme dok je on bio urednik, vidljivo je u ovom radu. Osim toga, njegovo interesovanje i za retrospektivnu i za tekuu bibliografiju paralelno se razvija. Magaraevi i rubriku Smesica u Letopisu znaajnije bibliografski uobliava. Od prvog broja Letopis u Smesicama javlja o ruskim, poljskim i srpskim knjigama, nudei ak i kratku napomenu koja je sadravala odjek ovih dela u literarnoj javnosti, recenziju ili preporuku za itanje. Iz urednikove molbe Lukijanu Muickom da izda svoje delo o srpskoj slovenske knjievnosti, Magaraevi je ovom prilikom istakao biblioteke, kulturna i drutvena glasila i tamparije kao njegove odluujue

literaturi, koje je kod njega video, saznajemo po prvi put o bibliografiji Muickog, koja je do danas ostala u rukopisu, u arhivu SANU. Sve do 1827. u Vestima se nekad na prvom mestu nalazi ime i prezime autora, nekad ime, prezime i ostali lini podaci izdavaa dela, a nekad naslov. Od etvrte astice za 1827. godinu u prvi plan izbija mesto izdavanja. Za dananje bibliografije dosta neuobiajen nain opisivanja, koji je svojstveniji izdavakom ili reklamnom katalogu, to potvruje i podatak o ceni zabeleen u zagradama. Ipak, dok su ranije vesti o knjigama bile nabrajane bez reda, sada ih je bilo lake pronai pod imenom mesta u kome su tampane. Pored navoenja naslova i autora, kao osnovnih bibliografskih pokazatelja, pojedine knjige su itaocu pribliene i citiranjem stihova. U Smesicama su s podjednakom panjom razmatrana izdanja na srpskom ili na stranim jezicima, ali Magaraevi nije odstupao od svoje ideje da ovima drugima predmet mora da bude srpstvo. Zahvaljujui smesicama moemo da pomerimo vremensku granicu pojavljivanja proirenog materijalnog opisa dvadesetak godina unazad, jer ve 1826. godine Magaraevi belei i razliitu paginaciju, format, table ilustracija i dodatne priloge. Mada u tome nije dosledan, on je ipak opis proirio pre Miloa Popovia, kome je bibliografska teorija ovo pripisivala. Zasluga Magaraevia, ue gledano, je u zainjanju analitike bibliografije, za koju je smatrano da se kod Srba pojavila dosta kasno. U petnaestoj svesci, objavljenoj 1828. godine tampano je Soderanie serbske letopisi ot godine 1825-1828., po strukama, to je, u stvari, prva analitika bibliografija, bez obzira na to to je tematski vezana samo za jedan naslov asopisa. U njoj su imena pisaca i prevodilaca navedena samo za originalna poetska ostvarenja i prevode antikih pisaca. Po pitanju beleenja srbulja Georgije Magaraevi je u naslov svoga rada uneo sintagmu staropeatne knjige, predstavljajui ne samo srpske, ve i ruske, u skladu sa svojim sveslavenskim opredeljenjem, iz manastira Boani, Kovilje, Beoin. U opisivanju crkvenih knjiga nije se mnogo udaljavao od Vuka. Redovno je navodio naslov, tampara i godinu tampanja, dajui kao

dodatni podatak i broj sauvanih primeraka. Ova njegova rana bibliografija se moe okarakterisati i kao katalog jer je, izraenije od Vuka, knjige locirao unutar manastira u kojima ih je nalazio, beleui ak njihov inventarski broj.

31. Antonije Arnovljev Arnot kao bibliograf. Antonije Arnovljev Arnot je bio advokat, radio je kao publicista i profesor fizike u kragujevakom Liceumu, urednik ekonomskog dodatka Srpskih novina, obrazovani knjievnik, pokreta Magazina za hudoestvo, knjievnost i modu. Napisao retrospektivnu bibliografiju koja obuhvata razdoblje od 1741 do 1839. godine. Najzapaeniji rezultat njegovog publicistikog rada je Srpska novina ili Magazin za hudoestvo, knjiestvo i modu. On je bio na izvoru informacija, do prelaska u Srbiju je iveo u Budimu gde je veliki broj knjiga i tampan, a dobar deo srpskih pisaca i inteligencije je u njegovo vreme tamo prebivao. U njegovo kui su se okupljali knievnici, intelektualci i omladina. Bibliografe srpske poznaje do u detalje: Pavla Solaria, Georgija Magarsevia, Pavla afarika, Pavla Beria ak i Zaharija Orfelina. Svestrano obaveten, zna ak i gde se iji rukopisi uvaju, i ta koji pisac ima u rukopisu, na emu trenutno radi: belei sve knjige koje su napisali Srbi ili su napisane na srpskom jeziku, bez obzira gde su tampane, iako najbolje poznaje beku i budimsku knjinu produkciju. Ispravljao je pogreke svojih prethodnika u vanrednim belekama, bisernim izvorima istorijski korisnih podataka o knjigama i piscima.

Njegova bibliografija objavljivana je u Magazinu tokom 1838. i 1839. godine. Objavljivani izvodi iz njegovog rukopisa Srbska biblioteka, koji kasnije naziva Srpsko spisateljstvo u ijih je 50 sitno kucanih tabaka ulozio sedmogodinji rad, pokazuju njegovu veliku knjievnu i bibliografsku erudiciju. Bibliografiju je poeo malo neobino: umesto uvoda ili bilo kakvog pristupa tampao je kao moto pesmu Sime Miltinovica Sarjlije - Srbsko spisateljstvo. U svom predgovoru Arnot je objasnio da njegova bibliografija sadrava imena svih srpskih pisaca rasporeenih po azbunom redu, i sva ona srpska dela koja su do tog trenutka izala, sa bibliografsko-kritikim napomenama. Ova bibliografija ne samo da nije objavljena ve nije ni sauvana te samo na osnovu delova koji obuhvataju ostvarenja 191 srpskog pisca, objavljena u zemlji i inostranstvu, moemo zakljuiti da je retrospektivna, anotirana, u azbunom redosledu i dragocena po svojoj potpunosti, jer je sauvala podatke o 85 naslova kojih nema kod Stojana Novakovia. Najvea Arnotova zasluga je u njegovoj velikoj erudiciji. On je dobro poznavao ne samo knjievna ve i bibliografska ostvarenja svojih prethodnika. Poznavalac dotadanjeg rada na srpskoj bibliografiji Arnot je neogreivo zakljuio da su svi radovi iz ove oblasti pre njega nepotpuni i nedovoljno informativni i po kvantumu i po verodostojnosti podataka koje navode. Ve u poetku pokazuje sve osobine svoga rada: - odrednicu nije izdvajao za svaku jedinicu, nego je ispod pisevog imena reao sva njegova dela; - naslov je navodio dosta verno i kad skrauje ini to dosta korektno, delo se moe prepoznati; - belei mesto i godinu izdanja, kao i tampariju, format knjige i broj stranica; -kraj pievog imena obino prui po neki podatak iz biografije autora, po pravilu godinu i mesto roenja i vrlo esto zanimanje ili zvanje pisca. Redosled navoenja podataka je nepromenjen za svaku jedinicu: Prezime i ime autora, a zatim iza zareza podaci o njegovom zvanju, o godini roenja i smrti, ili jos opirnije, sve to objedinjeno, ispod treeg slova prezimena autora navode se naslov knjige i takama razdvojeni naredni podaci: mesto,

godina izdavanja, format i broj strana. Prezime i ime autora, dakle, ine odrednicu, u kojoj e se esto naci i lini podaci o prevodiocu. Bibliografska jedinica ne samo da je opremljena knjievno-kritikom belekom, na ta je i sam autor skrenuo panju, ve i, povremeno podatkom o posveti, citatom iz pievog proglasa za samo delo, podatkom o dodatnoj delatnosti pisca, citatom nekog knjievnog kritiara ili bibliografa, podatkom o postojanju rukopisa i mestu njegovog uvanja, pozivom za dalje istraivanje. Tokom prve godine izlaenja asopisa, iz rukopisa je Arnot odabrao 191 srpskog pisca, s ijim je delima upoznao publiku, ireci opis ak i kritikom anotacijom, a za jo 26 pisaca je upuivao na Dodatak, koji je imao nameru da tampa. U 47 brojeva u drugoj godini izlaenja Magazina, Arnot je popisao 62 pisca sa 195 bibliografskih jedinica. Ve iz ovih napomena jasno se vidi da je, za razliku od svojih prethodnika, koji su bibliografsku jedinicu najee stavljali u hronoloki poredak, Arnot je uazbuio prezimena popisanih autora, od kojih je svaki objedinjavao sva svoja dela, pri emu je prvi autor Teodor Avramovi, a poslednji Vuk Karadi. Ne znamo koliko je knjievno blago Arnot popisao u svojo neobjavljenoj monografiji, ali znamo da njen tampani deo, kako je utvrdio Duan Pankovi, predstavlja 85 naslova za koje nije znao ak ni Stojan Novakovi. Antonije Arnovljev Arnot je ire shvatao pojam srpske bibliografije od Stojana Novakovia ukljuujui u nju knjige o nama izdate van naih granica. Njegova bibliografija je retrospektivna, ali bi, sudei po pet naslova, koje je zabeleio u 1839. godini prerasla bi u tekuu da je Magazin nastavio da izlazi. Da nije bilo izvoda iz ovog dela u Magazinu prva srpska nauna bibliografija bi i pored truda Jovana Sterije i Drutva srpske slovesnosti, potonula u nepravedan zaborav.

32. Lukijan Muicki kao bibliograf. Muicki, knjievnik i pesnik, se rodio 1777. u Temerinu. U Peti je studirao prava i filozofiju. Mitropolit Stratimirovi upuuje ga da zavri i karlovaku bogosloviju. Tako 1802. godine Muicki se zamonaio u manastiru Grgeteg. Godinu dana kasnije postaje akon i profesor gimnazije. U isto vreme vri dunost konzistorijalnog belenika i knjiara mitropolitske biblioteke. Bio je arhimandrit u manastiru iatovcu. U iatovcu odrava veze sa najistaknutijim linostima slovenskih knjievnosti: Kopitarem, afarikom, Vukom i drugim. Muicki je bio jedan od najobrazovanijih pisaca svoga vremena. Pored grkog i latinskog, on zna nekoliko evropskih jezika i poznaje skoro sve vee pesnike antikog i novog doba. Napisao je vie knjiga pijesama i bio je slavljen u svoje vrijeme. Kao episkop ulae napore za

osnivanje srpskih kola. ivei u doba Vukove reforme jezika i pravopisa, Muicki se bavio i pitanjem jezika. On je za slovo j i unosi u srpsku azbuku slovo , izjanjava se za narodni jezik, ali kao crkveni ovek on je i za ruskoslovenski. Srpsku bibliografiju omeile su tri monografije, najstarija opta bibliografija Lukijana Muickog, koja se do danas uva u rukopisu; prva tampana kao celovito delo, mada na nemakom jeziku, Pavla Josifa afarika; i prva obuhvatna za 18. i 19. vek, na srpskom jeziku, Stojana Novakovia. Kaluerski posveeno, dosledno, profesorski opirno i struno, bibliotekarski dosledno i odmereno, pesniki poletno i nedovreno, Muicki je sainio retrospektivnu bibliografiju srpske knjige za period od obodskog Oktoiha ura Crnojevia 1493. do Dositejevog Mezimca 1818. godine. Nazivajuu je, kroz zavetane etiri sveske, osmotrenije, katalog, serbska biblioteka, knjigopoznanije, ili knjigospis, a u prepisci s Vukom ak i bibliografija, veto oblikujui bibliografski opis i rasporeujui grau, u prve dve sveske struno (po uzoru na nemaku klasifikaciju bibliotekara Vaplera, primenjenu u Patrijarijskoj biblioteci), u treoj alfabetski, a u etvrtoj hronoloki, nije ostavio pisanog traga o teoriji i metodologiji njene izrade. ak se u samoj bibliografiji razlikuju tri rukopisa, jedan nervozan i brz u drugoj svesci, ispravkama i dopunama njegov. Njegova bibliografija nije nikada objavljena, ve je dostupna samo kao rukopis u etiri sveske u Arhivu SANU. Pedantno beleenje naslova, korektno skraivanje onih predugih, tano datiranje, popisivanje 33 knjige kojih nema kod afarika, a 80 knjiga kojih nema kod Novakovia, opravdavaju injenicu da je izaao na glas najobavetenijeg Srbina u oblasti srpske kulture svoga doba. Ne samo da je celokupnu grau sredio na tri razliita naina nego je u okviru svakog vidno istakao i hronoloko i struno obeleje svake jedinice, to predstavlja prvi pokuaj, kod nas, unakrsnog sreivanja grae. Oslanjao se i na druge bibliografske sisteme i napravio svoj sistem strune klasifikacije (uio je od Vaplera, ali ga nije kopirao) koji je mogao zadovoljiti praktine zahteve. Svu bibliografsku grau je svstao u 16 grupa, a neke od njih imaju i svoje

podgrupe. Grupe je zvao klase. Klasifikaciju je sainio sam i to je prva klasifikacija knjiga u srpskoj istoriji. Meutim kada je prepisiva u istopis preneo ovu klasifikaciju Muickom se zbog necega uinila neprikladna i eleo je da je dotera i izmeni. Grupe su obeleene rimskim brojevima i ta klasifikacija se kao sadraj u knjizi nalazi u obe sveske na poetku. Kraj svake grupe na desnoj margini obeleena je stranica na kojoj su jedinice odnosno grupe. U istopisu na levoj margini rukom Muickog, u okruglim zagradama, arapskim brojevima, klasifikacija je svedena na 11 grupa, a 5 je ostavio pod upitnikom. Grupe su u njegovoj klasifikaciji u nizu, jedna iza druge, bez ikakvog uzronog reda i meusobnog odnosa. On je u stvari prvo napisao odeljak u kome je podelio grau po klasama. Poto su neke stranice na kojima je samo ispisano zaglavlje, naziv grupe ili podgrupe, ostale prazne, moe se zakljuiti da je prvo sroio sistem klasifikacije pa onda rasporeivao raspoloivu grau. Iz toga dalje sledi da je morao imati neki uzor ili se bar ispomagati neijom gotovom emom. U sadraju klasifikacije nije navodio nazive podgrupe. Njih je dao kao meu naslove u okviru rasporeda bibliografske grae. Netampana, ova bibliografija nije mogla bitno da usmerava i utie na razvoj srpske bibliografije, ali kao ishodite novih saznanja, ona i danas u, okrilju arhiva, potvruje da je Muicki uinio spomen i sebi i nauci. Da je u naunim i crkvenim krugovima bilo vie razumevanja za ovog oveka velikih elja i mogunosti, njegova bibliografija ne bi ostala nezapaena, ve bi bitno uticala na njegove savremenika, saplemenike i sledbenike, Pavla Beria, Antonija Arnovljevog Arnota i Stojana Novakovia. Po pitanju Srbulja, Muicki je popisao 23 stare srpske knjige, koje je lino video u 24 srpska manastira. Ostavljajui nam pouzdane podatke o naslovu, mestu, godini izdanja i formatu, izdavau i meceni, a uskraujui nam vesti o broju strana i tamparu, kao i predragoceni podatak o pripadnosti izvesne knjige jednom manastiru, povremeno zamenjujui godinu izdanja godinom predavanja rukopisa u tampu, Muicki je pokazao irinu svoga znanja o srpskim tamparijama na tlu Turske carevine i nedovoljnu obavetenost o

postojanju dve tamparije Boidara Goradanina i Boidara Vukovia u Veneciji poetkom 16. veka.

33. Pavle Josif afarik kao bibliograf.

Pavle Josif afarik je bio eki i slovaki pisac, istoriar i lingvista slovakog porekla, a svoje radove pisao je na ekom i nemakom jeziku. Roen je 1975, a poreklom je iz istone Slovake. Godine 1819. dolazi u Novi Sad posto ga je patronat Gimnazije izabrao za profesora i direktora kole. Oduevljeni slovenofil, Slovak rodom, doao je u Novi Sad kao cen mladi ovek, knjievnik i predani vaspita. U Sremskim Karlovcima je ve delovao tzv. Karlovaki krug, tamo je za one prilike postojala i dosta bogata Mitropolijska biblioteka sa dobro ureenim snabdevanjem uenim delima i tadanjim najboljim asopisima. U samoj koli zatekao je knjievnika Milovana Vidakovia, mladog i sposobnog Georgija Magaraevia, a u blizini i uenog Lukijana Muickog. Sve to je vezalo afarika za ovu sredinu u kojo se zadrao do 1833. godine. Na njegovu odluku da se due zadri u Novom Sadu svakako su uticale i biblioteke frukogorskih i bakih manastira sa obiljem knjiga, rukopisa i drugih raznovrsnih istorijskih dokumenata, koje je on stao vredno pribirati, prouavati i objavljivati. Nakon sedam godina boravka u ovoj sredini, izdao je 1826. godine, u Budimu, knjigu Istorija slovenskog jezika i knjievnosti svih dijalekata. Delo je znaajno vie po svome uticaju na razvoj nae istoriografije nego po novim istorijskim istinama koje je donelo. Vrlo iroke osnove, Istorija nije mogla da zadovolji potrebu za saznanjem o istini istorijske prolosti Slovena, ali je kao uvod u prouavanje svih pitanja o Slovenima znaila mnogo za slavistiku nauku. U treem odeljku prvog dela svoje knjige, u dvadeset treem paragrafu doneo je bibliografiju najnovije srpske knjievnosti Pregled najnovije srpske knjievnosti. Na prethodnim stranicama Istorije, pre i izvan Pregleda najnovije srpske knjizevnosti, afarik je prikazivao srpske rukopisne i tampane knjige izdate pre 1742. godine i dao periodizaciju srpske knjievnosti. U Pregledu je naveo imena 69 srpskih pisaca i opisao 159 njihovih dela. Na kraju spiska su imena jos 45 naih pisaca, ali njihova dela nije naveo.

Bibliografski opis dela je vrlo siromaan: pod pievim imenom navodi sva njegova dela, originalna i prevedena, skrauje naslove, belei obavezno samo godinu i mesto izdanja i format. Pregled nije sreen po bibliografskim naelima, ni hronoloki ni abecedno, ve po hronologiji pisaca i to ne sasvim dosledno. I ovde, kao i kod Arnota, kao i u veine naih bibliografa, ne moe se govoriti o odrednici u pravom smislu rei, jer svaka knjiga ne predstavlja i posebnu bibliografsku jedinicu. I afarik je, kao i Arnot kasnije, eleo da predstavi rad pisaca, da navede sve knjige koje se vezuju za ime jednog autora bez obzira da li je taj delo napisao ili samo preveo. Dakle predmet njegovog interesovanja ne bi se reklo da je bibliografija, nego srpska kultura. Zbog toga ovaj njegov Pregled najnovije srpske knjievnosti i nema osobine bibliografije. U njemu su opisane nae knjige tampane na srpskom jeziku u Beu, Budimu, Veneciji i drugde od 1764-1825. godine. Van Pregleda afarik je opisao jo 17 srbulja, jedno veliko Vlako jevanelje iz 1512. godine, tri irilicne knjige koje su tampane u Oficini Vienca Vukovia iako nisu srpske, zatim efarovicevu Stematografiju iz 1742, Gramatiku Meletija Smotrikog iz 1755. i Orfelinov Pla Serbije iz 1761. godine. Iz ove njegove bibliografije ne stie se utisak da je pisac i video sve knjige koje je opisao. I starije i novije, kada tako opisane knjige nije opisivao po svom iskustvu, onda ih je verovatno beleio prema obavetenjima ljudi u koje je imao poverenja, a tu su sigurno spadali Lukijan Muicki i Georgije Magaraevi. Knjige unesene u Pregled najnovije srpske knjievnosti u najveem broju je ispravno datirao i opisao po svom ustaljenom postupku. Najveca mana ove bibliografije je skraivanje naslova, knjievnosti, pa je zanemario precizno takoe i mesto izdanja. On je eleo da to iscrpnije obavesti javnost o stanju u srpskoj bibliografsko beleenje. Njegovi poetni bibliografski radovi nemaju znaaj naunog rada prvog reda. Tada on jos uvek ne poznaje dobro srpsku knjievnost, i nije svaku knjigu, koju je zabeleio, imao u rukama.

34. Stojan Novakovi i njegov bibliografski rad Stojan Novakovi je bio uenjak, knjievnik, politiar i diplomata. Roen je u apcu, 1842. godine a umro je u Niu, tokom ratne godine 1915. U dva perioda je bio predsednik Vlade Srbije. Bio je prvi srpski uenjak u 19. veku s meunarodnom reputacijom. Studirao je prava i filozofiju i bio profesor u Velikoj koli. Takoe je bio upravnik Narodne biblioteke i Narodnog muzeja u Beogradu. Kao mlad osnovao je i bio urednik asopisa Vila, koji je izlazio od 1865. do 1868. godine. U vreme kada su u Evropi izlazili brojni listovi pokrenuti, izmeu ostalog, i s namerom da oglaavaju novosti u slovenskim knjievnostima, u Beogradu, u Dravnoj tampariji, budui bibliograf Stojan Novakovi je pokrenuo, njima srodan, list za zabavu, knjievnost i nauku pod imenom Vila. On je tu, uz objave novih naslova beleio i lino vienje, ime je, ako je predmet razmatranja bila bibliografija, doprinosio i izvesnom iako skromnom, teoretskom uobliavanju. Nemar, nedovoljna predanost ovom poslu i nerazumevanje njegove vanosti uticali su da objave novih naslova u stranim listovima trpe jednake, moda ak i vee kritike, od onih u domaim. Sudei po tome da listove kritikuje za nesavesno preuzimanje neproverenih i ishitrenih podataka, Novakovievo je osnovno ubeenje da publikacija treba da bude viena i savesno opisana, i to ne samo po svojim formalnim ve i sutinskim, sadrinskim karakteristikama. Tako listovima Zukunft i Slavische Blatter Novakovi zamera to, preuzimajui vesti iz drugih novina, ili bez iitavanja sadrine, uvode italaku publiku u zabludu da su u Beogradu objavljene dve zbirke izvornih narodnih pesama Izbor najlepi junaki i ljubavni pesama i Srpske junake pesme od Pavla Zoria, a to su, u stvari,

eksemplari koji e samo u bibliografiji initi jedan broj vie, a u knjievnosti im je najnia sluba jer ni jedno nisu srpske narodne pesme ve su u prvoj pokupljene iz zbiraka i listova u pesmaricu a u drugoj su Zorieve pesme, i samo on zna zato ih je tako nazvao. Ranije bibliografije sadrale su neretko i vrednosni sud o delu, naglaavale znaaj zapisivanja svake nove bibliografske jedinice, ali je tek Novakovieva uzgredna beleka u Vili ukazala na irinu njenog predmeta: Bibliografiju interesuju podjednako i najgori i najbolji tampani komadi: njen je posao da to potpunije pokupi sve to je uraeno i to to bolje uini vie vredi. Oglaavanje novih izdavakih jedinica zahteva i poznavanje kulturnoistorijskih prilika, u protivnom vesti mogu biti anahrone i netane. Upredo sa knjievnim vestima o domaoj Novakovi donosi i one o stranoj beletristici. Na primer, da se veliki ekspir prevodi i na indijski jezik. Redovna rubrika u Vili, Bibliografske i ostale vee i manje knjievne beleke, povremeno naslovljavane samo kao Knjievnost, izdvajala se od slinih pregleda u onovremenoj periodici, jer se poslu bibliografskog beleenja, kako ce to kasnije za Sedmicu, Danicu, Vilu i Maticu istai Stojan Novakovi, pristupalo sa planom. Od zapisa u ranijoj periodici, u kojoj su esto za jednu knjigu javljeno, a deset je proputeno bez rei odskakala je najvise po pomenutim izgraivala Novakovievim teorija komentarima kao i po kojima se korak po korak iz bibliografije dopunama preuzimanim

zagrebakog Knjievnika i novosadske Matice ili iz lista Bosiljak. Iz njih se postupno definisao krug elemenata, koje opis neizostavno treba da sadri, a iju je vanost, naroito podatka o izdanju, za ivot jedne knjige i sveukupnu bibliografiju istakao tek Stojan Novakovic. Tako je kritikovao Radovana Peia jer je u opisu knjige il Blaz, Le Saa, pogreno napisao da je u pitanju drugo a ne tree izdanje, udei se jer to moda Peiu nije bitno. Pored podatka o izdanju, Novakovi e istai i vanost obima tiraa jedne knjige, iako sam nije uvek bio u prilici da ga uvek navede. Prestavi sa ureivanjem Vile, u kojoj je u mladim godinama objavio najvie svojih priloga, kao sekretar Srpskog uenog drutva od 1867. godine, a

bibliotekar Narodnoj biblioteci i upravnik Narodnog muzeja od 1872. godine, svoje radove, uglavnom bibliografske prirode, objavljivao je u Glasniku srpskog uenog drutva. Novakovi je u Glasniku objavljivao i tekuu bibliografiju, Bibliografiju srpske i hrvatske knjievnosti, s belekama onoga sto je o nama na stranim jezicima napisano. Ova bibliografija pratila je nove naslove i nova monografska i periodina izdanja za period 1867- 1876. godine. Pojam knjievnosti u ovoj tekuoj bibliografiji shvatan je ire nego to se to danas ini, zapravo obuhvatao je celokupnu izdavaku delatnost iz svih oblasti ljudskog znanja, sloenu po hronologiji, a potom po alfabetu. Odrednicu su inili prezime i ime autora, ili inicijali, koji nisu razreavani, a autorom se nije smatrao samo tvorac originalnog, ve i prevedenog dela. Novakovieva bibliografija, uz ve opta mesta kakva su preuzimanje podataka sa naslovne strane, grupisanje novina i kalendara nezavisno od monografija, beleenje podataka na jeziku i pismu publikacije, donosi i izvesne vane novine, kao to su opis vietomnih publikacija po nivoima i uvoenje uputnih jedinica koje nadometaju registre (uvoenje uputnih katalokih jedinica je apsolutna novina). Retrospektivna bibliografija u 19. veku kulminirala je pedantnim, odmerenim i doslednim istraivanjima Stojana Novakovia, objavljivanjem Srpske bibliografije za noviju knjievnost 1741-1867. godine. Po Pavlu Popoviu, taj eminentno benediktinski rad, Novakovi je pisao kao nastavnik gimnazije, pripremajui drugo izdanje Istorije srpske knjievnosti (1871), svestan oskudice ovakvih knjiga u naim, a zastarelosti prirunika u stranim okvirima. Za pisanje Istorije on se mogao ugledati na afarika, Jagia, Pipina, Spasovia, Daniia; za sastavljanje bibliografije prethodnici su mu malobrojni Muicki, afarik, Solari, Andri, Arnot, Danii, bar kad se ima u vidu celovitost i obim njegovog poduhvata. Koristei strana teorijska i istorijska saznanja (kao eventualni uzori mogu se istai nemaki teoretiar bibliotekarstva i bibliografije Julius Pechold, danski naunik Kristijan Molbeh, ruski bibliografi Kepen i Sopikov) i domaa (Daniia sledi u formi bibliografskog opisa, a afarika u podacima o starim i retkim knjigama, to

redovno

savesno

naglaava

napomeni)

oblasti

knjievnosti

bibliografije, predano prouavajui principe naunog rada u bibliotekarstvu, istraujuci fondove Narodne biblioteke, Novakovi predstavlja srpske knjige tampane irilicom, zapostavljajui one koje su izdate latininim pismom, to se smatra njenom najslabijom takom, jer je iskljuila dela srpskih autora tampana latinicom. Njegova bibliografija je sloena po hronolokom principu, a zahvaljujui njegovoj hronolokoj sistematizaciji Pavel Apolonovi Rovinski razlikuje tri peroda srpske izdavake delatnosti: - od 1741 1832. godine kada su srpske knjige tampane iskljuivo u austrougarskim zemljama i drugim mestima izvan Kneevine Srbije (period obuhvata 91 godinu sa 816 dela); - drugi od 1832 1857. od uea Beograda i Novog Sada, u toku koga se srpska knjievnost razvija slabo i neravnomerno oscilirajui izmeu napredovanja i opadanja (za 25 godina izdatih 1246 dela); - najzad poslednjih 11 godina predstavlja stalan rast broja knjiga bez ikakvih oscilacija (11 godina sa 1143 dela). Novakovieva Srpska bibilografija za noviju knjievnost ima 3291 jedinicu, rasporeenu hronoloski, prema vremenu objavljivanja pojedinih knjiga i drugih tampanih publikacija. U bibliografiji se nalaze i brojne anotacije, koje daju dodatne podatke o opisanim tekstovima. Nekoliko registara takoe pojaavaju vrednost ovog dela, a istovremeno govore i o ozbiljnosti sa kojom je on obavio konano oblikovanje svoje bibliografije. On je tako doneo: - Pregled po strukama knjievnosti i nauke; - Spisak imena pisaca koje se pominju u ovoj knjizi; - Imena knjiga bez imena pieva ili bolje poznatih po imenu; - Imena istorijskih lica, izdavaa i ostala koja se osim knjievne radnje pominju u ovoj knjizi; - Gde je koja godina i koliko broji svezaka. On je bio jedan od prvih srpskih i jugoslovenskih teoretiara biblografije, kao i pisac kratkog pregleda srpske bibliografije od Lukijana Muickog do njegovog vremena. Ti i jo neki elementi sadrani su u znaajnom

predgovoru

koji predstavlja i Uvod u Srpsku bibliografiju za noviju

knjievnost. U deset taaka ovoga predgovora, on je dao za svoje doba veoma savremene poglede na karakter, funkciju i smisao bibliografije uopte, naznaavajui niz originalnih shvatanja - od definicije bibliografije kao svojevrsne knjievne statistike, preko pobrojavanja raznih tampanih formi koje ona obuhvata svojim popisom i novijih srpskih bibliografskih tokova, do navoenja glavnih vrsta bibliografije i isticanja osnovnih metoda koje je primenio u njenoj izradi. Reajuci publikacije prema vremenu izlaska, uspostavljao je glavnu i kontinuiranu brojnu oznaku bibliografskih jedinica, a istovremeno je drugim (sitnijim) ciframa pokazao koliko je dela tampano u svakoj pojedinoj godini. Pregled po strukama izvren je na osnovu glavne klasifikacione podele na etiri osnovne skupine: umetnost, nauka, pouka, mesana izdanja. Rovinski mu zamera to se nije drao nijedne opteprihvaene podele, ve se priklonio Kujundievim filozofskim delima koja nisu izdrala srpsku kritiku a u evropi su bila sasvim nepoznata. Registara imena pisaca, naslova knjiga, istorijskih ili neknjievnikih imena, u koja se ubrajaju mecene i izdavai, zaokruuju bibliografski poduhvat Stojana Novakovia. Kao vrstan bibliograf je u teorijskim odreenjima, isticao koliki je znaaj pojedinih elemenata u bibliografskom opisu tekstova. U tom smislu se drao principa o doslovnom prenoenju podataka koje daje sama publikacija (autor, stvarni naslov, autentino pismo i pravopis), a oseao je i potrebu za razreavanjem inicijala i pseudonima. Posebnu panju pridavao je belekama (anotacijama) uz bibliografsku jedinicu. One su sadravale pominjanje nekih izvora za odreenu publikaciju, zatim kritike i polemike napise koji su se ticali popisanog teksta i dr. U ovom predgovoru je objasnio i razloge zato je za popisivanje uzeo noviju srpsku knjievnost i zasto se vremenski ograniio na 1741-1867. godinu. Razlozi su jednostavni i za njega opravdani: na raspolaganju je imao biblioteke novijih knjiga (u Beogradu), a popisivanje starije knjievnosti trailo bi putovanje u ona mesta gde se nalaze odreene publikacije ime bi

se posao samo produio. To se takoe odnosi i na hrvatske publikacije, koje nije obuhvatio, jer bi to iziskivalo dui boravak u Hrvatskoj. On je inae smatrao da je starija srpska knjizevnost bolje izuena i da je vreme da se nastavi sa pojedinanim i detaljnim istraivanjima. Takav sluaj nije sa novijom literaturom, pa joj je zato i dao prednost u vlastitom bibliografskom radu. Celovitost i jedinstvenost bibliografije nadilaze izvesne greke u opisu koje su kasnije ispravljali i dopunjavali ore Rajkovi (343 nove bibliografske jedinice), Duan ermekov (jo 97 radova), Branko Muicki (dodate 62 jedinice), Vladimir Krasi (38 jedinica u oblasti narodne knjievnosti), Marko Krearevi (37 jedinica), Ljubomir Stojanovi koji je uglavnom ukazivao na nepotpunost podataka. Stojan Novakovi je formulisao bibliografske principe i ukazao na izvore koje je koristio. Njegovu monografiju su kritikovali, osporavali i dopunjavali. Ipak, svi prethodni bibliografi nisu obogatili bibliografsku teoriju na nain kako je to uinio Stojan Novakovi.

35. Milo Popovi kao bibliograf. Roeni je brat ure Daniia. Njegovo bibliografsko delo je iznenaujuce veliko i u istoriji srpske bibliografije predstavlja zanaajno dostignue. U svojim prvim radovima doprineo je razvoju srpske retrospektivne, a u okviru ove i bibliografije srbulja. Kao saradnik u knjievnom almanahu Baka vila, objavio je u rubrici Letopis, tekst pod naslovom bibliografija, podeljen u dve celine: Nekoliko nadpisa iz manastira Kruedol i Stare knjige u pravoslvnoj parohijalnoj crkvi sela Kruedola. U tako naslovljenoj rubrici objavio je nekoliko natpisa iz manastira Kruedola, koji u stvari nisu predmet

bibliografije. U istom manastiru naao je i tri tampane knjige, opisao ih, a meu njima i jedan Minej, izdat 1536. godine. Tada mu je jo bibliografski opis knjige vrlo slab: sem formata i obima jedinice ne prua ni jedan drugi podatak o knjizi. Napomen mu je bolja, pisana je ozbiljno i studiozno. Kao urednik Podunavke, dodatka Srbskih novina, kao stalnu rubriku uvodi Knjievna izvestija poev od broja 14 za 3. april 1843. Od tada redovno, svake subote, Popovi donosi malobrojne, ali znaajne vesti o upravo objavljenim monografskim i periodinim izdanjima. Zbog aktuelnosti vesti, savesnosti i ozbiljnosti s kojom je pristupio obradi svakog novog naslova, kao i zbog tanosti i doslednosti u navoenju podataka, njegove knjievne vesti s pravom mogu biti okarakterisani kao tekua bibliografija. Iako je svoj prvi rad ove vrste samouvereno, mada ne pretenciozno, nazvao bibliografijom, Popovi se sada ne usuuje da svoje nove pokuaje na tom polju nanovo tako imenuje. Oprezno ih naslovljava Knjievna izvestija, veoma retko Knjievne vesti, a zatim Nove knjige i Nova knjiga. Svoje bibliografske priloge on nije pisao punim imenom i prezimenom, ve povremeno samo U. ili Urednik; jo ee ih je ostavljeo nepotpisane. Bio je to, ini se, manir toga vremena, u koji se on uklapao, ne smatrajui da time treba sebi da pribavi slavu, radei to usputno, a za opte dobro naroda. Popoviev opis u Podunavci je sadrajniji, ak i tehniki bolje reen od onog u Letopisu. Gornje polje bibliografskog opisa bez odrednice, sa naslovom, imenom autora, mestom izdavanja i izdavaem, ili tamparijom, kao i podacima o formatu i obimu knjige i grafiki je izdvojeno (tampano kurzivom) od esto bogate napomene. Sve raspoloive podatke Popovi je preuzimao s naslovne strane, a svoju primedbu, najee o pismu izvornog teksta, donosio je u malim zagradama. Materijalni opis knjige je detaljen. U njemu se, to je apsolutna novina, razdvaja rimska od arapske paginacije, daje taan podatak o ilustracijama, a nekad i o propratnoj grai. Opis proiruje svim podacima koje mu knjiga nudi, pa je tako ukljuen i uporedni naslov, odmah iza podataka o odgovornosti, kada belei izlazak iz tampe Francuskog Bukvara. Napomena kojom je snabdevena skoro svaka jedinica,

vrlo je opirna. esto je formalnog tipa, jer objanjava nedoreene podatke iz osnovnog opisa, povremeno je sadrinska, a nekad prua itaocu sasvim obine ali korisne savete o nainu na koji knjige moe nabaviti i po kojoj ceni. Napomenu on povremeno koristi i da kritikuje publiku, to nije bila retka pojava (Ovo je dobar znak knjievne marljivosti u Srba; ali spisateljska revnost bez revnosti publike slabo e koristiti. Obe treba da se sajedine pa tako narodno blago podigne.). Napomene se esto produe i u naredni broj Podunavke pa tako prerastu i u knjievnu kritiku ali istovremeno se tako utirao put i anotiranoj bibliografiji. Popovi je uini prekid u objavljivanju svoje bibliografije kada je ustupio prostor novoj rubrici Korepondencija, pod kojom se krio pregled najnovijih knjiga ruske literature sainjen u Varavi od strane Petra Dobrovskog. Popovi prenosi stavove Dobrovskog bez ispravki i komentara. Kao bibliograf ostavio je traga i u Petansko-budimskom skorotei, koje je u izdanju Dimitrija Jovanovia, a pod Popovievim urednitvom izlazio sve do sedmog broja (1843). On predstavlja prvo asopise, Letopis Matice srpske i Vrazovo Kolo. Opis asopisa je bogat: naziv asopisa, ponaslov, ime urednika i izdavaa, godite i broj sveske i knjige, mesto i godina tampanja, tamparija, broj strana. Format i tira nije beleio. Knjige je beleio onim pismom kojim su i tampane. asopis nije uspeo da stekne iroku italaku publiku i da ostavi dubljeg traga u srpskoj knjievnosti, ali je znaajan zbog rasvetljavanja lika Miloa Popovia. On je na stranama Petansko-budimskog skorotee popunjavao na smenu dve rubrike: Knjievne vesti i Pregled literature. elja da knjige budu prikazane u cenjenim, ili, moda, ak jedinim asopisima navodila je urednike, autore, izdavae, ili tampare da im poalju takve vesti. Od irine teritorije na koju je asopis stizao i od njegovog ugleda u drutvu zavisio je priliv publikacija. Rubrike je proirivao zahvaljujui linim kontaktima, ili preuzimanju iz drugih asopisa. Ova praksa je i nakon Popovievog ureivanja zadrana. 36. uro Danii kao bibliograf.

uro Danii je bio filolog, branilac Vukovih pogleda i veliki potovalac njegovog rada, bibliotekar kao i jedan od najznaajnijih radnika na prouavanju srpskog jezika. Roen je kao ore Popovi, u Novom Sadu, 1925. godine. U Beu i Peti je studirao prava. Pod uticajem Karadia i Mikloia poeo je da se bavi slovenskom filologijom, kojoj je kasnije, a naroito prouavanju srpskog jezika, posvetio ceo ivot. Godine 1856. postao je bibliotekar Narodne biblioteke u Beogradu i sekretar Drutva srpske slovesnosti, a 1859. profesor Liceja (Velike kole). Organizovano i institucionalizovano bibliografija se u 19. veku razvija pod okriljem Drutva srpske slovesnosti. Na inicijativu sekretara Mite Cenia, uro Danii radi bibliografiju za godine 1856, 1857, i 1858. koja je objavljena u Glasniku, savesno ureivana, znatno se razlikuje od prethodnih, koje su bile ograniene na knjige tampane u Srbiji, esto neprecizne i netane u opisu. Tada je graa podeljena na 2 celine: 1.) Srbske knjige godine 1857. 2.) Nove knjige na drugim jezicima koje se tiu Srba, i to samo one koje su u Beograd dobavljene. Organizovano i institucionalizovano bibliografija se u 19. veku razvija pod okriljem Drutva srpske slovesnosti. Na inicijativu sekretara Mite Cenia, uro Danii radi bibliografiju za godine 1856, 1857, i 1858. koja je objavljena u Glasniku, savesno ureivana, znatno se razlikuje od prethodnih, koje su bile ograniene na knjige tampane u Srbiji, esto neprecizne i netane u opisu. Tada je graa podeljena na 2 celine: 1.) Srbske knjige godine 1857. 2.) Nove knjige na drugim jezicima koje se tiu Srba, i to samo one koje su u Beograd dobavljene. Od dobro osmiljenih, ali neostvarenih poetaka, za desetak godina stiglo se do propisno ustrojene Daniieve bibliografije koja je: - unutar hronolokog, imala alfabetski raspored, - naglaenu odrednicu sa invertovanim redom rei kod imena autora,

- preslikavane naslovne strane, dok su za podatke van nje bile predviene okrugle zagrade, - sa razvijenom napomenom, - uz obuhvatanje i srpskih i hrvatskih izdanja. U propisnoj ustrojenoj bibliografskoj odrednici, koja je ranije najee bila skrivena, izvuena je iznad bibliografskog opisa i ine je prezime i ime autora-prevodioca, a za anonimno delo i asopis naslov, iz koga je mogla biti izvuena i karakteristina re, obavezno imenica, ukoliko je naslov poinjao neutralnim recama ili pridevima. Invertovani red rei naglaen je zarezom, to je praksa, kojoj se kasnije priklonio i Stojan Novakovi. U opisu je preslikana naslovna strana, dok su podaci koji se na njoj nalaze, smeteni u uglaste zagrade. Dodati si takoe i podaci o formatu, broju strana, ilustracijama. Napomena je imala namenu slinu dananjoj: da objasni odakle je preuzeto ime autora, da predstavi sadrinu asopisa uz tano navoenje strana. Ovakvu formu bibliografskog opisa je od ure Daniia preuzeo Stojan Novakovi.

37. Pavle Popovi i njegov doprinos bibliografiji. Delo Stojana Novakovia je prouzrokovalo kontinuirano bavljenje srpskom knjigom u narednom periodu, a na poetku 20. veka posluilo je kao oslonac i mea bibliografskom radu Pavla Popovia i njegovih saradnika. Kao upravnik Srpskog seminara Filozofskog fakulteta u Beogradu, Popovi je uz pomo kolega i studenata organizovao rad na srpskoj bibliografiji za sve neizraene godine, za period od 1868. do 1905. Sakupljena graa predstavljala je ogroman materijal od nekoliko desetina hiljada kartona u gotovom ili skoro gotovom rukopisu, ije su objavljivanje omele ratne prilike. O organizovanom bibliografskom radu ostale su da svedoe, zahvaljujuci brizi Miroslava Pantia, tri sveske na linije u crnom platnenom povezu naslovljene: Opta bibliografija, Radnici na bibliografiji, ta treba pregledati. Na drugoj stranici prve sveske stoji naznaka: poeto u zimskom semestru 1904. godine. Prvih 76 numerisanih stranica potvruju Popovieve rei, jer po jedan list predstavlja jednu godinu od 1868. do 1905, koje su zahvaene bibliografijom. Ispod naznake godine, zabeleena su imena radnika na bibliografiji, broj nainjenih bibliografskih jedinica i spisak naslova pregledanih listova. Uz imena saradnika na bibliografiji navedene su godine kada su se u taj posao ukljuili, a ispod njih naslovi listova, koje je svaki od njih analitiki obraivao. Ukupan broj katalokih jedinica u svakoj godini odlian je pokazatelj ozbiljnosti ovog poduhvata, koji, bez obzira na namere svojih tvoraca, nije bio sveobuhvatan, ali je uvek beleio za koje naslove, ili fondove biblioteka mu je potpunost i tanost uskraena. Saznanja sticana redovnim praenjem periodike dopunjavana su i uvidom u kataloge Novosadske gimnazije, Matice srpske, Stajievog kataloga, kataloga Narodne biblioteke, ili bibliografije Crne Gore, Posnikovia, Pravnu bibliografiju, biblioteku Andra orevia kao i spiskove izdanja Kona, Cvijanovia, evia. Na dva mesta u

optoj bibliografiji pominje se Pokuaj za bibliografiju, o kome nema detaljnih podataka. Zavrni pasus za svaku godinu ini rubrika Pregledani listovi, iji su naslovi pisani jezikom i pismom originala. Osim prethodno pobrojanih kataloga, spiskova i bibliografija, pri kraju sveske navedene su i pregledane biblioteke. Kako se spisak nigde ne zavrava takom, ve zarezom, ili taka zarezom, potvruje da rad na bibliografiji nije bio okonan. Tome u prilog govori i sveska ta treba pregledati, u kojoj je popunjeno samo prve etiri strane, i to popisom biografija, bibliografija, asopisa, edicija, izvetaja, knjiarskih kataloga, uz koje su zabeleena imena saradnika na bibliografiji zaduenih da ih pregledaju. Na samom kraju je popis 11 skraenica koje se u bibliografiji upotrebljavaju. Tek trea sveska Radnici na bibliografiji, uz prethodne dve, prua neto celovitiju sliku ovog zamanog projekta. Na njenoj strani su zapisana imena 26 saradnika na bibliografiji. Istim rukopisom kojim su popunjene sve sveske, zabeleeno je na jednom papiru i metodsko uputstvo o radu na bibliografiji (Klasiranje po godinama. Pregledane stvari: listovi, kalendari, zabavnici, izvetaji; Voditi dnevnik, dobro uvati sve kartone. Brz rad.). Dnevniku pedantnost potvruje i uredan skup signatura na ukupno 45 strana, klasiranih u etiri rubrike, koje predstavljaju nastavak prve knjige, kako je naznaeno u naknadno upisanom naslovu, one oigledno, ukazuju na publikacije pregledane u pojedinim bibliotekama. Uro Doni objanjava da je obuhvat bibliografije od 1868, jer je dotle izila bibliografija Novakovia, do 1905, jer se tada pristupilo radu. Popovi je sa studentima iao u Sremske Karlovce, Novi Sad i Zagreb. Srpska kraljevska akademija je donela odluku da se prima izdanja bibliografije. U bombardovanju Beograda, Srpski seminar je 1914. stradao i graa za bibliografiju je bila razasuta a listii su zatrpani ciglama i malterom, koje je po zgaritu portvovano i savesno sakupljao Pavle Popovi. Pokualo se sa sreivanjem. Poslednje godine, pre penzionisanja, Popovi je uspeo da dobije jednog inovnika da mu poveri posao

Rad

na

retrospektivnoj

bibliografiji

Pavla

Popovia,

njegovih

kolega,

bibliotekara,

studenata bio je zametak osnivanja Bibliografskog instituta

1920. godine na Filozofskom fakultetu. U knjizi Oba inostrana bibliografija je ovaj rad istaknut kao poetak organizovanog beleenja srpske tekue bibliografije. Kada je Popovi ovo sakupljao, sigurno nije mislio da ce graa Srpskog seminara, svetlost dana ugledati tek u okviru Srpske bibliografije 1867-1941. godine, u izdanju Narodne biblioteke Srbije.

38. Georgije Mihailovi i njegov rad na bibliografiji. Sauvani podaci, koje su svojevremeno sakupljali Pavle Popovi i njegovi saradnici, ukljuivani su postupno u retrospektivnu bibliografiju koju u godinama nakon Drugog svetskog rata, na inicijativu Drutva bibliotekara Srbije, a uz smernice Republike komisije za izradu Srpske retrospektivne bibliografije, koju je obrazovao Savet za nauku i kulturu NR Srbije, izrauje Narodna biblioteka Srbije za period od pojave prve srpske tamparije u 15. veku do 1944. godine. Postupnost u izradi bibliografije proisticala je i iz sledee periodizacije: 1.) od prve tampane knjige 1494. do kraja 17. veka; 2.) 18. vek; 3.) 1801-1867; 4.) 1868-1944. Kao prva knjiga ovog nacionalnog projekta objavljena je Srpska bibliografija 18. veka, Georgija Mihailovia (1892-1968, lekar po profesiji), koja je kako svedoi sam autor, Srpske zapoeta akademije na podsticaj Instituta pravim za prouavanje individualnog entuzijazmom, knjievnosti bibliografskog nauka. Redak primer

istraivakog

napora,

proetog

nalazimo u Mihailovievom delu. Takoe se istie da su ranija bibliografska dela (afarika i Novakovia), koja su obraivala isti period, nakon vie od sto

godina novih istraivanja postala oskudna sadrinom, a zastarela u nainu bibliografske obrade. Zato se i due oseala potreba da se uradi nova i savremenija bibliografija. Posebnu ulogu u pomoi Mihailoviu imao je Mira Kiovi kao glavni redaktor koji je znatno upotpunio i ispravio opise knjiga, saobrazivi ih principima bibliografske obrade. U dosta opirnom i vrlo konstruktivnom predgovoru za ovu bibliografiju Georgije Mihailovi je najpre dao kratak pregled srpskog bibliografskog rada koji se ticao popisa knjiga 18. veka, a zatim je pomenuo izvore kojima se sluio, da bi onda podrobnije istaknuo principe po kojima je radio svoju knjigu. Georgije Mihailovi je detaljno analizirao bibliografske radove Lukijana Muickog, afarika, Stojana Novakovia, kojima se pored ostalog sluio prilikom izrade Srpske bibliografije 18. veka. Iako nije beao od kritikog odnosa prema svojim prethodnicima, kao i od navoenja njihovih konkretnih greaka, on je istovremeno iskazao duno potovanje prema njihovom bibliografskom delu. Takoe je pokazao i izvanredno poznavanje ruske i maarske bibliografske literature, u kojima je takoe nalazio neke izvore za svoju bibliografiju. On saoptava, u predgovoru, da njegova knjiga sadri sve poznate tampane knjige i objave 18. veka i one ine ukupno 413 bibliografskih jedinica. Kad od ovih jedinica odbijemo 5 fiktivnih, ostaje stvarno 408. Od zaista objavljenih 408, 48 nije vieno, ali sem 4 jedinice, sve su verodostojno utvrene. etiri sumnjive jedinice su unete samo radi evidencije za kasnije istraivanje. U svom predgovoru posebno naglaava da je afarik jedini u srpsku bibliografiju uneo i knjige rimokatolikih Srba i drugih Slovena tampane brzopisnom irilicim. Na osnovu njegovog primera, a i po savetu dr. Petra Kolendia, i Georgije Mihailovi je smatrao ispravnim da te knjige unese u svoju knjigu i to je osnovna zamerka ovoj knjizi bibliografske kritike. U ovom predgovoru Mihailovi objanjava koju grau bibliografija obuhvata: 1.) Sve to su Srbi u 18. veku putem tampe objavili na bilo kom jeziku: a) originalna dela srpskih pisaca; b) prevode stranih pisaca na jednu od varijanti tadanjeg srpskog knjievnog jezika, a tampane crkvenom ili graanskom

irilicom; c) knjige za crkvene potrebe i versku pouku, bez obzira na versku pripadnost, samo ako su izdate na crkvenoslovenskom ili napred navedenom jeziku, a tampane crkvenom, graanskom ili brzopisnom irilicom; d) privilegije tampane o troku Srba na latinskom jeziku; e) sva ostala naa izdanja u 18. veku tampana crkvenom ili graanskom irilicom, kao: kolske knjige i kolski izvetaji, novine, proklamacije, kalendari, izvetaji akcionarskih drutava; 2.) Izdanja dravnih vlasti za upotrebu i obavetenje Srba, tampana crkvenom ili graanskom irilicom, kao to su kolske knjige, zakoni, naredbe, sanitarna uputstva, proklamacije i dr. 3.) katalozi naih knjiga izdavanih od tamparija. 4.) jedan prevod srpskog pisca na ruski jezik. Temeljno i pregledno Mihailovic u predgovoru bibliografije objanjava obuhvat, nain opisivanja grae, osnovne izvore i svoje uzore i prethodnike, sopstvene nedoumice i uticaje recenzenata i izdavaa. To je, s jedne strane, objektivna i znalaka analiza bibliografije Lukijana Muickog, Pavla afarika, Stojana Novakovia i ispravki ora Rajkovia, s druge pak, objanjenje metodologije rada na bibliografiji, sistematizacija grae (hronoloki), karaktera bibliografskih jedinica i potpunosti bibliografskih izvora, naroito dostupne arhivske grae. Analiza bibliografskih problema nastavljena je uz svaku jedinicu, zbog ega je ova bibliografija i anotirana. Anotacija se sastoji od ukazivanja na jezik i pismo publikacije, sadraj knjiga, drutveni kontekst, struna pitanja, istorijske i teorijske dileme, najvaniju literaturu i skraenicu biblioteke u kojoj je knjiga sauvana. Izvesna skraenja u opisu (naroito naslova) uvedena su zbog ilustrovanja teksta naslovnom stranom knjige, kako ne bi dolo do dupliranja, mada to, kako kae Mihailovi, nije primereno naunoj bibliografiji. Lake snalaenje u bibliografiji omogueno je unakrsnim registrom odrednica, imena koja se javljaju u tekstu jedinica i literature. Samo u odnosu na Stojana Novakovia, Georgije Mihailovi je obogatio srpsku bibliografiju 18. veka za 200 novih jedinica.

39. Srpska bibliografija: knjige 1868-1944. Srpska bibliografija: knjige: 1868-1944. je deo opte srpske retrospektivne bibliografije koja treba da obuhvati tampanu re u periodu od pet vekova. Ova bibliografija raena je iskljuivo de visu, predstavlja pouzdan izvor podataka o najveem broju knjiga iz tog razdoblja. Ona prua naunim istraivaima obilje novih podataka kao to su: razreenja ifara, inicijala, nepotpunih imena, pseudonima i anonima, zatim nazive izdavaa i godine izdanja za mnoge publikacije na kojima to nije naznaeno, i najzad utvrene naslove originala za najvei broj prevedenih dela. Potpunost ove bibliografije je, kako kae Miodrag ivanov, 80-90%. Izdato je 17 knjiga od ukupno 20, 18. je u pripremi. Na neposrednu inicijativu Drutva bibliotekara Srbije, Savet za nauku i kulturu Srbije, doneo je 19. jula 1954. godine odluku o formiranju Republike

komisije za izradu Srpske retrospektivne bibliografije. Od jula do oktobra 1954. postavljene su osnovne smernice rada i izvrena periodizacija prema kojoj bi srpska retrospektivna bibliografija bila podeljena po hronologiji na etiri dela : 1.) od prve tampane knjige 1494. do kraja 17. veka; 2.) 18. vek; 3.) 1801-1867; 4.) 1868-1944. Odlueno je da se najpre pristupi obradi knjiga iz poslednjeg perioda (18681944), to je i razumljivo s obzirom da taj period gotovo uopte nije bibliografski pokriven. Te zadatke Komisije preuzela je Narodna biblioteka Srbije, 20. jula 1960. godine, odnosno njeno bibliografsko odeljenje. Na njenoj izradi su angaovani: Milan Nikoli (od 1955.), Miodrag ivanov (od 1960.), kasnije i Ksenija Lazi i Jelena Jeli (od 1964.) . Da bi se dolo do potpunije koncepcije i kriterijuma, a u neto izmenjenijim prilikama koje su nastale u ostalim jugoslovenskim sredinama, Narodna biblioteka Srbije organizovala je 1969. godine nauni skup, na kome su razmatrana vana pitanja u vezi s izradom Srpske retrospektivne bibliografije. Tada je ispoljeno miljenje da treba prihvatiti iri teritorijalnonacionalni princip u izradi ove bibliografije. Za izradu ove bibliografije su bili precizno utvreni kriterijumi koji su obuhvatali sledee publikacije: 1.) sve knjige tampane na teritoriji NR Srbije bez obzira na jezik, pismo ili nacionalno poreklo autora; 2.) sve knjige autora srpskog porekla tampane van granica Jugoslavije bez obzira na jezik; 3.) sve knjige tampane van granica Jugoslavije na srpskohrvatskom jeziku bez obzira na nacionalno poreklo autora; 4.) sva izdanja SANU i Srpske knjievne zadruge tampana na teritoriji neke nae druge republike; 5.) izdanja Narodnog dela tampana u Zagrebu; 6.) izdanja izdavaa iz Srbije tampana u tampariji Novo doba u Vukovaru od 1918-1930.

Za razliku od jezikog principa, preteno primenjivanog tokom 19. veka, teritorijalni princip sada ima prevagu, ali sa pomenutim odstupanjima, u elji da predstavlja celinu s retrospektivnim bibliografijama drugih jugoslovenskih republikih zajednica, emu je ustupak bilo i formulisanje latinine odrednice i istih pravila opisivanja radi ujednaavanja bibliografije. Od 1969. godine teritorijalni princip kombinovan je s nacionalnim, to je dovelo do ponovnih istraivanja istih bibliotekih fondova i sagledavanja onih koji prethodno nisu bili obuhvaeni. Svaka sveska bibliografije opremljena je sveobuhvatnim, preciznim i pouzdanim imenskim i predmetnim registrom, kojima e se pridruiti i indeksi po drugim kriterijumima. Odrednica je uvek pisana latinicom; bibliografski opis je dat pismom originala, a osnovno pismo je latinica. Raspored grae je abecedni. Predvieno je da bude objavljena u 20 tomova, a svaki tom e sadrati i dva osnovna registra: autorski i predmetni. Srpska bibliografija, kao i svaka nacionalna retrospektivna bibliografija, ima nauno dokumentarni karakter i predstavlja dopunu nacionalne kulture () ujedno i deo opte kulture jer, iako svojevrsno ogledalo stvaralatva srpskoga naroda i narodnosti SR Srbije, ona otkriva i meru udela inostranih stvaralaca u naoj, odnosno naih stvaralaca u optoj kulturi oveanstva.

40. Tekua bibliografija Jugoslovenskog bibliografskog instituta elja da se od retrospektivne bibliografije, koja okuplja grau od 1928-1932. godine stigne do redovne tekue bibliografije, tada je samo delimino ostvarena kroz mesene sveske Jugoslovenske bibliografije, kao priloga Glasnika knjiara od 1934-1935. godine i Glasnika Narodne bilioteke za 1940. godinu (u radu Godinja bibliografija knjiga i periodika tampanih u Jugoslaviji u 1940. godini). Pojedinane doprinose tekuoj bibliografiji pruili

su Boko Veljkovi (Prilog bibliografije za 1938. godinu) i ivorad Jovanovi (Jugoslovenska bibliografija 1945. Graa). Znaajniji uspesi kao rezultat kolektivnog rada vezuju se za osnivanje Jugoslovenskog bibliografskog instituta (prerastanjem iz Bibliografskog instituta NRS 25. maja 1948. godine i isticanjem saveznog znaaja Ukazom Prezidijuma Narodne Skuptine od 25. avgust 1949. godine), zaduenog za izradu tekue (za knjige, broure i muzikalije i za lanke i priloge u asopisima i zbirnim delima) i retrospektivne bibliografije (za period 19451949) na saveznom nivou. Iz nepotpunih i nedovoljno strunih pokuaja u Bibliografskom meseniku koji predstavlja izdavaku delatnost knjiga i broura FNRJ za period 1945-1949. godine razvila se Bibliografija kao Jugoslavije tekua, u izdanju Jugoslovenskog registraciona, bibliografskog instituta opta, nacionalna,

primarna i samostalna, u tri serije: za knjige, broure i muzikalije; za serijske publikacije; za lanke i priloge u serijskim publikacijama; od 1971. godine izlazi i Bibliografija roto tampe i stripova. Istovremeno, ova tekua bibliografija slui i kao osnov za: - Bibliografiju zvaninih publikacija, u cilju meunarodne razmene (prema Briselskoj konvenciji od 1886. godine, i prema konvenciji UNESCO od 1958. godine); - Bibliografiju prevoda u SFRJ; - i niz strunih, personalnih, retrospektivnih i meunarodnih bibliografija. Od 1975. godine u Bibliografiji Jugoslavije primenjuju se meunarodna pravila za bibliografski opis svih obuhvaenih vrsta publikacija, a od 1965. u sistematizaciji grae iroko prihvaena Univerzalna decimalna klasifikacija. Autorski i predmetni registri sastavni su deo pojedinanih svezaka, ili se objavljuju godinje, kumulativno, mada postoje godita za koja nisu izraeni. Kako se tekua bibliografija izrauje samo na osnovu vienog materijala, njena kompletnost zavisi od odgovornosti izdavaa i tampara u popunjavanju obaveznog primerka, koji za Institut nije direktno zakonski regulisan, ve preko nacionalnih biblioteka.

41. Bibliografski institut u istorijskoj dimenziji i danas

Komitet za naune ustanove, univerzitete i visoke kole Srbije imao je jedno odeljenje koje e maja meseca 1948. godine prerasti u Bibliografski institut Srbije. To odeljenje je imalo etiri slubenika koji su sada postali saradnici novog instituta (par meseci kasnije broj saradnika e porasti na osam). Zadaci instituta bili su: izrada specijalnih bibliografija, objavljivanje putem biltena prinova priliva stranih knjiga nabavljenih u beogradskim bibliotekama i izrada centralnog kataloga knjiga Srbije. Bilten prinova izlazie sve do 1951. godine, vremenom pored originalnog naslova knjige unee se i prevod tog naslova, kasnije i sam sadraj knjige. Takoe, Institut objavljuje bilten stranih asopisa sa prevedenim naslovima lanaka. U pogledu grupisanja grae u tim biltenima, bila je odmah prihvaena decimalna klasifikacija, modifikovana varijantom sovjetskog bibliotekara Tropovskog, jer se u to vreme smatrala jedino ispravna praksa sovjetskih biblioteka. Pored toga jedan broj honorarnih saradnika prikupljao je grau za bibliografiju profesora Beogradskog univerziteta. Na prvi pogled ovo su bili konkretni zadaci, ali treba rei i da je, prvo, Institut bio u neadekvatnim prostorijama, drugo, da je broj slubenika bio nedovoljan za sve te postavljene zadatke i tree, da su finansijska sredstva bila vrlo skromna. Godine 1949. broj slubenika Instituta je povean na 17, od kojih je 9 radilo na pripremi biltena, a 4 na specijalnim bibliografijama: radnikog pokreta, pedagokoj, geolokoj, koje su ostale nedovrene ili u rukopisu. U to vreme sve vie sazreva ideja da bi Bibliografski institut bio najpozvaniji da publikuje tekuu bibliografiju za podruje cele Jugoslavije. Uskoro Savezno ministarstvo za nauku i kulturu donosi u septembru 1949. uredbu o osnivanju Bibliografskog instituta FNRJ (od 1961. e se zvati Jugoslovenski bibliografski institut). Poetkom 1950. godine prof. dr. Borislav Blagojevi biva imenovan za direktora Instituta. Od 17 slubenika njihov broj raste na 33, iako se smatralo da bi trebalo da ih bude 40 s obzirom na postavljene zadatke : - prikupljanje, istraivanje i obraivanje bibliografske grae, - izdavanje tekue bibliografije,

- pruanje bibliotekih informacija, - voenje centralnog kataloga literature Jugoslavije, - razmena zvaninih publikacija s inostranstvom. Pocetkom 1950. godine Institut se seli, kada e konacno biti smeten u zgradu na Terazijama. Bibliografskom odeljenju instituta bio je poveren najodgovorniji zadatak: priprema i publikovanje tekue bibliografije Jugoslavije. Prvi koraci su bili i najtei jer veina slubenika tog odeljenja nije bila bibliografski obrazovana. Uzora za takvu bibliografiju je bilo malo. Direkcija za informacije FNRJ izdavala je u periodu 1947-1949. godine sveske pod naslovom ali Izdavka njene delatnost FNRJ nisu (zamiljena mogle kao tekua jednu bibliografija), manjkavosti nadomestiti

bibliografiju koja bi struno dala pregled nae tekue izdavake delatnosti. Hrvatska i Slovenija su izdavale svoje godisnje bibliografije, ali su kasnile u odnosu na tekuu produkciju knjiga. Zbog svega toga se prionulo na prouavanje svih relevantnih publikacija o teoriji bibliografije i pravilima bibliografske obrade. Institut se nije dvoumio da jo i pre realizacije takvog bibliografskog poduhvata angauje po dva vrlo iskusna bibliografa iz Hrvatske i Slovenije, koji su se rado odazvali tom pozivu. S njima su bila pretresana brojna tehnika struna pitanja oko izrade bibliografije, ak se diskutovalo i o formatu i o boji korica. Na kraju se pristupilo izradi pravila za bibliografski opis publikacija. Poto se ve ranije odustalo od varijante Tropovskog, bilo je logino da se prihvati UDK, koja je bila primenjivana u Sloveniji i u mnogim stranim publikacijama (naa varijanta UDK). Tekua bibliografija ne bi mogla biti realizovana bez dobijanja knjiga i asopisa putem obaveznog primerka. Stoga je u decembru 1949. godine, doneta uredba o obaveznom primerku po kojoj su izdavai i tampari bili duni da dostave za Institutu obavezan primerak svih svojih izdanja. Na taj nain je omogueno da ve u aprilu 1950. izae prvi trobroj Bibliografije knjiga. Taj trobroj, kao i sledei bie odtampani u tampariji BIGZ, uz neposrednu saradnju jednog broja bibliografa i majstora tamparije, vodei

racuna o svim fazama tampanja. Kasnije kada je Institut nabavio svoju tampariju, posao je bio olaksan. Prvi trobroj bibliografije, obraivao je ceo kolektiv Instituta, svestan velike odgovornosti ovog poduhvata, za koji se znalo da e morati bez zastoja tei u kontinuitetu. Centralni katalog stranih knjiga i asopisa je pokrenut 1952. godine. Institut je takoe izdavao: - Bibliografiju Jugoslavije (u petnaestodnevnim i mesenim sveskama) odnosi se na knjige, broure i muzikalije, vodi se od 1950. godine; - Bibliografiju Jugoslavije koja se odnosi na lanke i priloge u asopisima, listovima i zbornicima, 1950- ; - Bibliografija jugoslovenske periodike, izlazi tromeseno od 1956; Uz ove bibliografije pojavljuju se i predmetni i imenski registar, nekada su se tampali uz svesku, a nekada su tampani i kumulativni. Jugoslovenski bibliografski institut izdaje i povremeno pojedinana izdanja: - Jugoslovenska retrospektivna bibliografska graa - knjige, broure i muzikalije 1945- 1967, - Bibliografija zvaninih publikacija SFRJ, periodike, izlazi od 1971. godine, jednom godinje, - Bibliografija prevoda u SFRJ, izlazi godinje od 1969, - Bibliografija roto-tampe i stripova 1971-1972, - Katalog strane periodike u bibliotekama SFRJ 1919-1968, - Katalog strane periodike u biltenu Jugoslavije 1957-1961. Ovo je bio sam poetak kada se poelo sistematski raditi na tekuoj bibliografiji Jugoslavije, rad koji e kasnije da nastavi Jugoslovenski bibliografsko-informacioni institut (JUBIN). JUBIN e i posle raspada SFRJ obavljati pojedine funkcije nepostojee centralne biblioteke, ali tada samo za SRJ. Obavljao je i dalje biblioteke poslove od nacionalnog znaaja: izrada tekuce bibliografije SRJ, izdavanje ISBN/ISSN broja, licenca za prevod i izdavanje UDK tablica. Od 2003. godine JUBIN se nalazi u sastavu NBS.

42. Pavle Solari i njegov bibliografski rad Pominak knjieski prvo je bibliografsko delo objavljeno kao samostalna monografska publikacija, koja predstavlja izdavaku delatnost Dimitrija i Pana Teodosija. Pominak knjieski gde je Solari zapisao svoja znanja, sumnje i nedoumice svoga traganja za poecima i razvojem srpske tampane rei, izdao je 1810. godine u Veneciji. Drugi deo ove knjige on je nazvao Katalog knjiga Slaveno-serbskih, tampanih Dimitrija i Pana Teodosija. Ova izdavaka kua o kojoj pie Solari, venecijanska tamparija Teodosijevih, objavila je svoj katalog negde izmeu 1772-1774 godine, prvi put u 18. veku i prvi srpski katalog uopte, a po drugi put u poslednjoj godini toga veka, 1800. Prvi je objavio venecijanski tampar, rodom Grk, Dimitrije Teodosije, a drugi njegov naslednik Pana Teodosije. Ovaj Solariev katalog razlikuje se od ostalih slinih knjiga i po ozbiljnosti predgovora, dakle po nameni i po opisu knjiga. Ni po kojoj osobini Pominak nije knjiga radi trgovine knjigama. Samo poglavlje koje nosi naziv katalog jeste bibliografija, a predgovor je istorijat srpskog tamparstva u Veneciji kako ga je Solari znao i video. Javlja se dilema da li je njegovo primarno opredeljenje bilo da saini katalog izdanja Teodosija ili bibliografiju srpske knjige. On je prvi koji svome pregledu daje odlike prave bibliografije. Naslov, iako ostavlja terminoloku nedoumicu, jasno ukazuje na sadraj, kojim su obuhvaene slaveno-serbske knjige tamparije Teodosijevih, sloene po azbunom redosledu naslova. Naslov je, dakle, odrednica knjige i grafiki je istaknut povlaenjem prva tri slova u levu marginu. Isto naslov u narednoj bibliografsko jedinici nije ponavljan ve je obeleavan linijom. Knjige koje su ranijim katalogom Teodosijevih iz 1800. godine ve bile obuhvaene oznaene su simbolom, to

predstavlja utemeljenje prakse pozivanja na druge izvore. Bibliografski opis, uz dosledno korienje istih simbola, redovno obuhvata naslov, autora, podatak o jeziku dela, mestu i godini izdavanja, formatu, pismu i ceni, uz povremenu napomenu (ne uvek iste vrste, nekad o ilustraciji, drugi put o sadraju dela. On je prvi kod Srba napisao iskljuivo bibliografsko delo kao samostalnu knjigu, jedini pre Stojana Novakovia. Svi drugi, od Orfelina do Subotia, sastavljali su bibliografije i objavljivali ih u okviru neke knjige, asopisa, novina ili kalendara. U svojoj knizi opisao je 80 knjiga, meu kojima je 8 hrvatskih. Zapravo u samom katalogu su navedene knjige tampane iskljuivo u tipografiji Teodosijevih, i one su sve srpske, a hrvatske je autor pominjao samo u okviru rasprave o poecima i razvoju srpskog tamparstva. U tom kontekstu prikazao je i Psaltir Davidov, poslednju knjigu ranog srpskog tamparstva objavljenu 1638. godine u mletakoj tampariji Bartola inamija. Solari za nju tvrdi da je to najstarija slovenska knjiga. Kada su ga istraivanja dovela do ove knjige, on je pohitao da je bibliografski opie. Taj opis je remek delo rane srpske bibliografije. Na pune 4 strane, on nije pobrojao samo konvencionalne elemente bibliografskog opisa: naslov, godinu i mesto izdanja, format i broj strana, nego je prvo dao sadraj dela, zatim naveo kolofon sa strane 273 Psaltira, a onda je prikazao grafika reenja slova - njihov oblik i brojnu vrednost, znakove interpunkcije. Oevidno je da je o poecima rada tamparije Teodosijevih znao dosta, ali nije znao sve i valjano. Pisane podatke o svemu tome po svoj prilici nije imao u rukama, bilo da ih Teodosijevi nisu sauvali, ukoliko su ih imali, bilo da mu nisu stavili na uvid. Tajne Dimitrija Teodosija oko datiranja knjiga, kao i tampanja na njima mesta izdanja nije dokuio. Cela knjiga, oba njena dela i traktat o razvoju srpskog tamparstva i Katalog izdatih knjiga u Teodosijevoj tampariji plod su dve Solarieve tenje. Prva je da obelodani svoja saznanja o srpskom tamparstvu, a druga da objasni drutvene i politike, kulturne i ekonomske uslove razvoja glagoljske, irilske

i latinine tampane knjige u 17. Hrvate.

i 18.

veku ne samo za Srbe nego i za

U Katalogu on je opisao 72 knjige, od kojih su 42 iz 18. veka, a tri je Pana Teodosije objavio u prvim godinama 19. veka. Katalog je sreen po azbunom redu naslova knjiga. Odrednicu nije izdvajao. U opisu je redovno navodio mesto izdanja, i to onako kako je na knjizi odtampano, pa je za neke knjige napisao da su izdate u Moskvi, iako su izale iz ove tamparije. Godinu izdanja je beleio samo ako ju je nalazio na koricama knjige. Ako nije bio siguran u to, on jednostavno godinu nije beleio. Zato je kod njega srazmerno veliki broj nedatiranih bibliografskih jedinica (14). Bibliografsku beleku nije pisao. Samo je jednom, o knjizi Jevrema Lazarevia, napisao vrlo zanimljivu anotaciju. Nju je grafiki odvojio od opisa. Solari je jedini pored Lukijana Musickog zabeleio Orfelinovo delo itije Petra Velikog, ali za razliku od Lukijana Muickog, autora dela nije znao. Redovno je zapisivao da li je delo prevedeno i sa kojeg jezika, ali pravog autora nije uvek navodio, bolje rei da je to samo po izuzetku inio. Format i obim knjige i cenu je obavezno unosio u opis. U svakoj jedinici je navodio kojom vrstom slova je knjiga tampana: graanskom ili crkvenom irilicom ili glagoljicom. Van kataloga opisao je jos 8 knjiga, meu kojima je 7 hrvatskih.

43. Bibliografija stranih knjiga - razvoj, uloga i znaaj. Poev od 1819. godine kada je u Novinama Serbskim u rubrici Smesice knjiestvene zabeleena prva knjiga na nemakom jeziku koju je napisao i u Peti objavio Johan aplovic, postepeno, ali bez prekida raste interesovanje za upoznavanje knjiga na stranim jezicima i stranih knjiga koje se odnose na istoriju, knjievnost i folklor Srba. Iste godine su Novine serbske u tzv. Dodatku zabeleile i prvi bibliografski podatak o knjizi (Ruska biblija) objavljenoj u inostranstvu, koja se ne odnosi na Srbe, a u cilju poreenja prevoda na srpskom i ruskom jeziku. Iste godine urednici (D. Davidovi) otvaraju i sasvim zasebnu rubriku pod naslovom Knjiestvo slavensko, u kojoj u nekoliko narednih brojeva predstavljaju knjige eskih i poljskih autora (npr. Josifa Dobrovskog). U periodu od 1819-1824. godine nema redovnih vesti o stranim knjigama jer Novine serbske prestaju da izlaze 1822. a Serbski letopis se pojavljuje tek 1824. Od tada u srpskoj bibliografiji nisu ni retke ni beznaajne beleke o stranoj knjievnosti. Georgije Magaraevi programskim zapisom u prvoj svesci daje okvire bibliografskim naporima tokom celog 19. veka obeavi da

e u svakom broju Serbskog letopisa pruati kratka obavetenja o delima slavenskih spisatelja. Magaraevi samo jasnije uobliava Davidovieve pionirske pokuaje. On e pod naslovom Znatniji spisatelji Ruski, naroito u izjatnoj literaturi, okupiti 19 ruskih autora. Monografske publikacije zastupljene su kompletnim bibliografskim podacima, dok za lanke u asopisima postoji samo opta napomena. Od trenutka kada Magaraevi prestaje da ureuje Letopis, vesti o stranim knjigama ne samo ruskim ve i onim iz Pouna, Bea, Maarske i Nemake javljaju se samo u rubrici Smesice i iskljuivo se odnose na tekuu produkciju. Istovremeno Pavle Stamatovi u Serbskoj peli prati Magaraevieve postupke. Pie rad Rusijsko knjiestvo i objavljuje ga u svesci 1832. godine. Kod Stamatovia primaran je pregled urnala, gazeta i almanaha, a bibliografski opis strane periodike proiruje podatkom o periodinosti izlaenja, promenama u urednitvu i prikazom sadrine publikacija. Od etrdesetihtih godina 19. veka ei su napisi o slavenskom knjiestvu koji su i bibliografski bolje potkrepljeni. Tako je u Serbskom Letopisu 1839. godine predstavljena najnovija ruska i poljska knjievnost. Milo Popovi objavljuje Pregled literature koji se ne odnosi vie samo na srpske , ve i na ostale slovenske (ruske, eske, poljske), a u tri broja ak i francuske, italijanske i bugarske knjige. Predstavljajui slovenske knjige, Popovi je prvi sistematizovanoj grai dao i odgovarajue nadnaslove. Priblino je jednak broj popisanih domaih i stranih knjiga, a duina opisa kod jednih i drugih se bitno ne razlikuje. Anticipacija Miloa Popovia stavova urednika asopisa Jordana je glasila da e asopis da se bavi pod a. Bibliografija. Ovde e se sve znamenitije nove u razliitim slovenskim ako i u drugim jezicima napisane knjige (...) naznaene biti. Pod b. Novinarstvo. Ovde emo sve lanke od vee zanimljivosti (...) saobtiti. U vreme kada su periodina glasila donosila vesti i prevode iz francuske i ruske literature, Sedmica, list za nauku i zabavu, u svome knjievnom delu orjentisao se prema maarskoj i nemakoj knjizevnosti. U tri uzastopna

broja Sedmice detaljno je predstavljena sadrina knjige Ruska bibliografija Aleksandra Semena, prema klasifikacionim grupama, sigurno da poslui kao primer naim bibliografima. U nacionalno romantiarskom zanosu naunici se sve vie okreu srpskom naunom i umetnikom stvaralatvu, u najirem smislu te rei, a zapostavljaju praenje strane knjige. Objavljuju se vesti o izlazeim ili ve izalim srpskim knjigama ili knjigama koje se tiu Srba. Retki su bili lanci posveeni iskljuivo analizi stranih knjievnosti, ali pojedinane vesti o novim knjigama tampanim u inostranstvu, bile one posveene Srbima ili ne, ispunjavale su skoro redovne rubrike veine glasila toga doba. Nakon perioda zatija u praenju strane knjievnosti urednitvo asopisa Javor se odluilo da pod naslovom Iz slovenskih knjievnosti belei novije vanije proizvode iz svih naroda slovenskog plemena. Stoga su pregledi ruske, eske i slovenake knjievnosti, a neto kasnije hrvatske, poljske i bugarske, redovni prilozi u svakom broju. Bibliografski opis ukljuuje samo prezime i ime autora, naslov dela i eventualno knjiara kod koga se primerak moe nabaviti. Napomena esto upuuje na sadrinu sa ciljem da preporui delo. Dok su prethodne bibliografije nastajale u elji da itaocima predstave strane knjievnosti, a srpske pisce usmere na prevoenje umetniki vrednih dela, one koje objavljuje asopis Strailovo bave se prevodnom knjievnoscu. Dok je sredinu 19. veka karakterisalo interesovanje za nemaku, francusku i maarsku knjievnost, a sedamdesete i osamdesete godine praenje slovenske knjievnosti, na samom kraju 19. veka ponuena je zlatna sredina. Otuda u Zori, listu za zabavu, pouku i knjievnost, Kronika izvetava uporedo o slovenskoj (srpskoj, hrvatskoj, eskoj) i stranim (nemakoj i engleskoj) knjievnosti. Zaguen brojnim novim izdanjima u zemlji, posebno u inostranstvu, 20. vek predmetno ograniava svoja interesovanja. Francuski bibliografski zbornik Revue des etudes slaves, mada ureivan sredinom 20. veka poiva na principima kakve su osmislili i srpski bibliografi s poetka 19. veka. Ova revija donosi vesti iz svih slovenskih knjievnosti, koje joj bez saradnje sa

stranim glasilima, izdavakim kucama i knjievnicima ne mogu biti lako dostupne. Uz vesti o ruskim, ukrajinskim, beloruskim, eskim, slovakim, poljskim, bugarskim, popisi srpskih slovenakim izdanjima, upravo tako razvrstanim po geografskoj i nacionalnoj pripadnosti, tampaju se redovno i bibliografski i zasebno srpsko-hrvatskih izdanja. Unutar nacionalne zastupljena je i struna podela. Originalana izdanja u Srbiji nisu razdvojena od prevoda ili studija posveenih srpskim piscima u stranim zemljama.

44. Bibliografija srbulja Stare i retke knjige zatiene su Zakonom o kulturnim dobrima koji, uglavnom hronoloki, odreuje stepen njihove vanosti za kulturu jednog naroda. Starom i retkom knjigom na jugoslovenskim prostorima smatraju se publikacije do 1867. godine usvajanja Vukovog pravopisa; dok postoje predlozi za 1900. godinu, kao meanu za novi vek. Dok su inkunabule tampana izdanja do 1500. (za srpsku knjigu granica je pomerena na 1638.); srbulje su i rukopisne i tampane knjige crkvenog karaktera na srpskoslovenskom jeziku, koji je uvao odlike srpskog narodnog govora. Pored tampanih, srbulje istovremeno oznaavaju i srpske rukopisne knjige iz istog, ali i iz znatno starijih perioda. To stvara odreenu sloenost u njihovom

bliem i potpunijem bibliografskom i drugom obeleavanju u nauci. Karakter, sadrina i oblik srbulja trae i uee drugih nauka u njihovom opisivanju paleografija, arheografija, filologija i knjievna istorija. Jo na samom pocetku 19. veka, stare srpske tampane knjige bile su predmet popisivanja bibliografa. Traganje za poecima srpskog tamparstva za cilj je imalo utvrivanje njegove uloge u formiranju i istorijskom razvitku srpske kulture. U Novinama serbskim objavljen je 1816. godine rad O popravljanju slavenskih crkovnh knjiga, koji je zapravo kratka hronika od irila i Metodija do patrijarha Makarija, uz povran pregled crkvenih knjiga bez pouzdanih podataka. Neki od bibliografa, poput Pavla Solaria, zadrali su svoju panju samo na zasnovima srpskog tamparstva u Veneciji u 17. veku, dok su drugi, poput Lukijana Muickog i Georgija Magaraevia, teili to veoj potpunosti. Muicki je tako popisao 23 stare srpske knjige koje je lino video u 24 manastira, navodei pouzdane podatke o naslovu, mestu, godini izdanja, formatu, izdavau, meceni, ali i uskraujui nam informacije o broju strana, tamparu, godini tampanja i pripadnosti knjige jednom manastiru. Pojam srbulja se odomaio u tekstu Adama Dragosavljevia u 19. veku. Specifinosti prvih knjiga, pre svega u pogledu tehnike pisanja i tampe, kvaliteta i porekla hartije, vrste slova i iliminacija, tipa poveza, nedovoljnosti pouzdanih formalnih podataka (poput imena autora ili prepisivaa, naslova sa naslovne strane, mesta i godine izdavanja), nameu fleksibilniji pristup svakom opisivanom primerku, ali ipak unutar tipskog opisa. Iako se u nekim sluajevim naziv srbulja upotrebljava kao srpska zamena za termin inkunabula, njihovo potpuno izjednaavanje je potpuno neprihvatljivo. Srbulje i inkunabule pre svega nemaju identican predmet, ni istu vrstu teksta koji popisuju, a ne obuhvataju ni isto vreme u kome su stare knjige nastale. Naziv srbulje je ve odavno ustaljen za oznaavanje prvih srpskih tampanih (staropeatanih) knjiga, nastalih od 15. do 17. veka, uglavnom bogoslovske sadrine, koje su stvarane na srpskoslovenskom (stari slovenski jezik srpske redakcije). Termin se upotrebljava od prvih decenija 19. veka, kada je poelo

intenzivno nauno zanimanje za stare srpske rukopisne i tampane knjige. Vuk Karadi je re srbulja uneo u drugo izdanje svoga Srpskog rjenika i njime je oznaio iskljuivo crkvene knjige, u kojima su se ouvale oznake narodnog srpskog jezika, a ne crkvenoslovenskog koji je dolazio preko ruskih tekstova. Mada se Vuk Karadi nije bavio bibliografijom, njegov tekst Poetak opisanija srpski manastira prvi je bibliografski prilog o srbuljama sa jasnim i saetim obrazloenjem bavljenja ovom temom. Englezi i Francuzi, i Nijemci i sami Rusi, i dananji dan idu po Grkoj i po Talijanskoj i troe nebrojeno blago traei ovakve ostatke stari Grka i Latina, a mi jo ne znam ni u svojoj kuu ta imamo! Zalaui se da opis svakog manastira sadri podatke o mestu zidanja, ktitoru i zidaru, legendama koje o njemu krue, knjigama, natpisima i popisima. Obilazei razne manastire, on e u njima nai tridesetak rukopisnih i tri tampane knjige. Naglaavajui gde se knjige nalaze, Karadi je preduhitrio Georgija Magaraevia kome je ova beleka svojstvena, opisujui ak i izgled primerka i karakteristine zapise na njegovom poetku i kraju. Georgije Magarasevi je i u naslov svoga rada uneo sintagmu staropeatne knjige, predstavljajui ne samo srpske, ve i ruske, u skladu sa svojim sveslavenskim opredeljenjem, iz manastira Boani, Kovilje, Beoin. Najpouzdaniju i najsveobuhvatniju bibliografija srbulja dao je Pavle Josif afarik. U svojim knjievno-istorijskim studijama, prilozima u Serbskom letopisu, afarik je pokazao suvereno poznavanje drutvene i kulturne istorije srpskog naroda, postojeih stranih bibliografskih prirunika Sopikova i Smiridina, sposobnost nepogreivog diferenciranja tamparija, samokritinost i nauniku opreznost, te ga Duan Pankovi opravdano i asno naziva vrhom i krunom srpske bibliografije stare i retke irilske knjige i rukopisa u prvoj polovini 19. veka. Na slian nain poput Vuka i Magaraevia, srpske manastire i njihove riznice predstavljali su Dimitrije Kresti, Milo Popovi, Sava Petkovi, Panta Srekovi, arhimandriti Leonid i Niifor Dui. Kako u optoj istoriji bibliografije, tako i bibliografiji srpskih rukopisnih i tampanih knjiga,

istaknuti su radovi Stojana Novakovia. I to ne samo stoga to su mu zapisi brojni, sveobuhvatni i pouzdani, ve i zato to je probleme koje drugi nisu ni primeivali on teoretski rasvetljavao. Tako Novakovi precizira odreenje formata i opis starih knjiga daje u tri nivoa: istie naslov jezikom i pismom originala; navodi datum tampanja; a prema zapisima i eventualnim oteenjima i njen istorijski put i nain na koji je nabavljena; materijalni opis pripada drugom nivou; dimenzije su izraene u desetim, stotim i hiljaditim delovima metra, izbrojani su i listovi i stranice, veliina slova, oblik naslova i vrsta inicijala; predoava i tekst pogovora, u izvodu ili celovit. Pravo nauno interesovanje za stare srpske tampane knjige (iz tamparija u Cetinju, Goradu, Mileevi, Veneciji, Beogradu, Skadru i iz drugih mesta) poelo je u prvim godinama 19. veka. Stare srpske tampane knjige nijednom od bibliografa 19. veka nisu bile iskljuiv predmet interesovanja, ali su tridesetih godina o njima pisali Vuk Karadi, Georgije Magarsevi, Adam Dragosavljevi, Pavle Josif afarik. Saznanja o srbuljama esta su i u opisima crkvene i manastrirske imovine ukljuenim u putopisnu prozu, naroito na stranicama Glasnika Srpskog uenog drutva, Javora, Brankovog kola, Narodnih novina, a pred Drugi svetski rat i Zapisa, Glasnika Cetinjskog istorijskog drutva. Stare srpske knjige privlaile su panju malobrojnih istraivaa, jer je bavljenje njima iziskivalo dobro poznavanje kulturne prolosti srpskog naroda, naroito razvoja tamparstva. U novije doba su se isticali i paleografi ruskog porekla Kuljbakin, Solovjev, Moin, kao i nova generaija srpskih naunika, Dimitrije Bogdanovi, Dejan Medakovi, Lazar uri, Duan Pankovi, i dr. I pored intenzivnog popisivanja i opisivanja teorijska literatura je jo uvek oskudna i neceleovita. Takoe se primeuju krupne razlike u opisima, tj. u broju bibliografskih elemenata koje su donosili. Taj broj je razliit u razliitim vremenima. Takoe nisu dovoljno precizirane vremenske granice u okviru koje treba svrstati srbulje. U nedostatku vrstih vlastitih principa bibliografskog opisa srbulja, nai noviji naunici su najee nalazili primere

u ruskoj nauci o knjizi i povodili su se za shvatanjima ruskih paleografa i bibliografa. Prihvatanje i publikovanje ISBD (A), Meunarodnog standardnog opisa starih monografskih publikacija, nastalih do 1801. godine, sigurno e ukloniti mnoge dileme u vezi s bibliografskim opisivanjem starih tampanih knjiga uopte, a i ujedniiti principe u radu.

45. Odnos bibliotekarstva, izdavatva i knjiarstva na polju standardizacije Standardizacija, shvaena kao normiranje, propisivanje, svoenje na

pojedinanu meru, veliinu, sastav, oblik i dimenziju; priznavanje jedne mere kao norme; propisivanje uslova koje treba da ispunjavaju sirovine, materijali, proizvodi i usluge, bila je predmet organizovanog i sistematskog rada jos krajem 19. veka, a narocito posle Drugog svetskog rata. Meunarodno udruzenje za standardizaciju (ISA) osnovano je 1926. godine kao preteca ISO (International organisation for standardization) oformljene 1946. godine . Nimalo ne kasnei za savremenim nastojanjima u svetu, Jugoslavija je 1946. godine donela Uredbu o standardima i formiranju Savezne komisije za standarde. Prvi zakon o standardima formulisan je i usvojen 1960. godine, kada je osnovan i Savezni zavod za standardizaciju kao nosilac aktivnosti u vezi sa proglaavanjem standarda i tehnickim normiranjem kvaliteta. Standardizacija u oblasti biblioteke delatnosti, zbog raznorodnosti i irine obuhvata struke, ali i zbog geografskih, politikih, ekonomskih, kulturnih, tehnolokih uslovljavanja njenog razvoja, esto se zasnivala na minimumu kvalitativnih i kvantitativnih preporuka, koje istovremeno, u razliitim okruenjima doivljavane, s jedne strane, kao ogranienja, s druge, kao maksimalna nedostina optereenja. Standardi su struno osmiljene, javno u praksi proverene preporuke. Kako je bibliotekarstvo kao struka usko povezano sa izdavatvom, ne udi to pojedini standardi istovremeno obavezuju obe delatnosti sa eljom da se postigne laka i brza dostupnost publikacija i informacija korisnicima. Standardi su prevashodno namenjeni izdavaima i urednicima, predstavljaju pouzdan oslonac bibliografima, naunim radnicima i bibliotekarima. U grupu jugoslovenskih standarda spadaju: - Priprema rukopisa za tampanje - Naslovni listovi za knjige - Meunarodno standardizovano numerisanje monografskih publikacija

- Meunarodno standardizovano numerisanje serijskih publikacija - Uoblienje periodinih publikacija - Bibliografska manetna - Uoblienje lanaka u periodinim publikacijama - Registar publikacije - Kratak sadrzaj periodicnih publikacija u drugih dokumenata Bibliografsko citiranje, bibliografsko sreivanje, opisivanje latentnih dokumenata Postoje i meunarodni standardi, usvojeni u jugoslovenskoj bibliotekoj teoriji i praksi, za bibliografsko opisivanje svih vrsta publikacija. Procesi izrade kataloga i bibliografija se do srednjeg veka ne razlikuju, ali se istovremeno suoavaju sa naelnim problemom da li je bitnije tano predstaviti izgled naslovne strane, ili namenu, sadraj publikacije i odnos prema drugim radovima i zbivanjima. U 19. veku i za bibliografiju i za katalog formuliu se i samostalno objavljuju prvi opti principi koji vie nisu samo pratea tumaenja sainjenih pregleda literature. Nemaka kataloka praksa, zasnovana pre svega na bibliografijama nemakih knjiga tampanih do 1700. godine, sa insistiranjem na alfabetskoj odrednici, doivela je vrhunac krajem veka u instrukcijama Karla Diackog (1886.) koja su 1899. godine prihvaena od pruske vlade i svih nemakih biblioteka (Pruske instrukcije), da bi kasnije uz izvesna prilagoavanja, bila usvojena u skoro svim skandinavskim, srednje i istonoevropskim zemljama, u kojima su se odrala do 1961. godine, kada je u Parizu odrana Meunarodna konferencija za katalogizaciju. Usvajanjem Pariskih principa, u nemakoj katalokoj praksi prihvaena su nova pravila RAK 1977. godine Problemima korporativnog i anonimnog autorstva, transkripciji, mestu i funkciji lana i predloga u autorskoj odrednici, obaveznom navoenju izdavaa i paginacije, posvetio se, izmeu ostalih i Antonio Panici, bibliotekar Britanskog muzeja koji je 1841. godine, kao predgovor katalogu Biblioteke Britanskog muzeja, objavio 91 pravilo, preispitivano i dopunjavano do 1850. godine.

Meu pojedincima koji su unapredili kataloka pravila bio je i arls Ejmi Kater. U tenji da objedini ameriku kataloku praksu Kongresna biblioteka je 1908. godine objavila nekoliko prirunika sa pravilima za razliite vrste biblioteke grae. Potreba za skraivanjem pojedinih bibliografskih opisa prouzrokovala je formulisanje i objavljivanje dela Principi bibliografskog opisa Valtera Grega i Fredsona Bouersa 1949. godine. Porast interesovanja za bavljenje bibliografijom oliavao se tokom 19. i 20. veka i u osnivanju dravnih bibliografskih drutava i instituta sirom sveta. Meunarodni dogovor oko usvajanja optih pravila za bibliografsko opisivanje, i pored svega, nije dostignut pre sedqamdesetih godina 20. veka, kada je kao osnovni uslov pred kataloku i bibliografsku praksu postavljena mainska itljivost bibliografije i kataloih jedinica. Prvi bibliografski format MARC koji je omoguavao mainski unos i obradu podataka konstruisala je Kongresna biblioteka u saradnji sa drugim bibliotekama razvijajui ga do nivoa standarda 1967. godine, prilagoavajuci ga kasnije zahtevima zainteresovanih zemalja i uzdiui ga na nivo meunarodno prihvaenog standarda UNIMARC, kreiranog 1970. godine. Definisanje ISBD, opteg i za svaku vrstu bibliografske grae, omoguilo je unifikaciju opisivanja, bez lingvistikih, nacionalnih, geografskih ogranienja, kao i konverziju podataka u mainski itljivu formu. Ono je, takoe, pribliilo bibliografsko i kataloko opisivanje. Meunarodni standard za bibliografski opis svih tipova publikacija ISBD (G) donet je 1977. godine, u Briselu uz istaknuto ucee Majkla Gormana. Meunarodni standard za bibliografsko opisivanje poiva na stabilnoj emi opisa kroz osam podruja, u kojima postoji tano utvreno mesto za svaki pojedinani podatak, kao i sistem simbola, pravopisnih pravila, uz doputenu subjektivnost bibliografa samo u podruju napomena. Doneti su standardi za monografske publikacije ISBD (M) 1974; 1978. godine; za serijske publikacije ISBD (S) 1977. godine; za neknjinu grau ISBD (NBM) 1977. godine; kartografsku grau ISBD (CM)

1977. godine; muzikalije ISBD (PM) 1980. godine; staru i retku knjigu ISBD (A) 1980. godine i komponentne delove ISBD (CP) 1988. godine.

46. Bibliografsko citiranje Bibliografsko citiranje je skup dovoljno tanih i podrobnih podataka na osnovu kojih se neka citirana publikacija ili neki njen deo moe identifikovati. Za bibliografsko citiranje je izraen standard JUS Z.A4.023 (1981.), nastao revizijom standarda JUS Z.A4.023 iz 1968. godine. Svrha ovog standarada je da autorima, recenzentima, prikazivaima, urednicima i izdavaima tekstova omogui stvaranje bibliografskog citiranja takvog sadraja i oblika koji e olakati identifikaciju citiranih izvora i tako doprineti punom razumevanju i korienju tekstova od strane italaca, bibliotekara, bibliografa i dokumentarista. Ovaj standard se odnosi na sve publikovane i nepublikovane, primarne i sekundarne dokumente u kojima se citiraju druge publikacije. Bibliografsko citiranje moe imati sledee oblike: - da ini deo indikativne ili analitike bibliografije (spisak literature) - da predstavlja zaglavlje prikaza ili recenzije - da predstavlja primedbu dodatu tekstu (pri dnu strane ili sasvim na kraju teksta) - da se nalazi delom u samom tekstu, a delom u primedbi - da je potpuno ukljueno u tekst Mogu se citirati:

1.) knjige ili druge posebno izdate publikacije - citiranje publikacije kao celine, citiranje odreene strane ili odlomka 2.) asopisi ili druge serijske publikacije - citiranje asopisa (ili serije) kao celine, citiranje dela zbirke ili odreene sveske 3.) citiranje priloga ili lanaka - citiranje priloga u knjizi ili drugoj posebnoj publikaciji, citiranje lanaka ili priloga u asopisu ili drugoj serijskoj publikaciji Bibliografsko citiranje i bibliografski opis se sastoje od istih elemenata, ali uglavnom nemaju istu svrhu.