Ana Petkovi

Odnos umetnosti i istine u elingovoj filozofiji

Uloga poiesis-a u elingovom sistemu

Kada je re o odnosu umetnosti i istine kroz istoriju filozofske misli, mogue je uoiti tendenciju prema kojoj se smisao i funkcija umetnosti dedukuje iz odreene filozofske ideje. ''Budui da jedan filozofski sistem moe biti fiziki ili metafiziki s teitem, dakle, na teorijsko-saznajnoj ili ontolokoj strani filozofskog problema, to i u estetici dolazi do gnoseologizma ili ontologizma.''1 S jedne strane, ''gnoseoloka estetika'' umetnost razume kao tehniku (tehne), kao jedan vid prikaza (mimesis) ve gotove racionalne istine o bitku. Interpretirajui bit umetnosti kao reprezentaciju istine i bia to ih objavljuje moralna, nauna i religiozna svest, ova tendencija dovodi u pitanje autonomiju umetnosti. Kako je jedna od teorijsko-saznajnih pretpostavki na koje se ova estetika oslanja relacija sadraj-forma, primat u ovoj estetici ima sadraj. Iako se u drugoj tendenciji egzistencija i smisao umetnosti dedukuju iz odreene filozofske ideje, ini se da je ona ipak neto blia odgovoru na pitanje o biti umetnosti. ''Ontoloka estetika'' ovu bit umetnosti vidi u njenom filozofsko stvaralakom momentu, poiesis-u kao metafizikoj moi proizvoenja koja se u umetnosti najistije ispoljava. Poto ontoloka estetika uzima intuiciju kao osnovnu teorijsko saznajnu kategoriju (kao vrstu apsolutnog, a ne empirijskog saznanja), umetnost biva shvaena kao prezentacija samog bitka, ije prisustvo neposredno oseamo. Nadmo ove orjentacije moe se najjasnije uoiti u odnosu prema aisthesis-u: poto izmeu izmeu intuicije i opaaja postoji unutranji odnos, ontoloka strana pojma aisthesis-a (osetljivost ili neposredno prisustvo bia u miljenju) dolazi naroito do izraaja. Nasuprot tome, gnoseoloka estetika (koja bitak shvata u pojmu, posredno) aisthesis interpretira samo gnoseoloki, kao ulno saznanje, pa se tako i umetnost, kao izraz ovog saznanja, nalazi na niem stupnju u odnosu na filozofiju u kojoj se u pojmu, a ne u opaaju autentino iskazuje istina bitka. elingovo mesto u istoriji estetike misli bitno je odreeno karakterom nemakog idealizma uopte, naime, njegovim zahtevom za celinom, za ukidanjem protivrenosti izmeu subjekta i objekta, oveka i sveta. Umetnost zacelo ni u jednom filozofskom sistemu pre njega nije dobila tako visoko mesto, jer upravo ona postaje sredstvo prevladavanja ovog jaza, ime u okviru ovog sistema dobija izvanestetsku, metafiziku dimenziju i postaje ''organon i ujedno dokument i svedoanstvo filozofije''.
1

S. Petrovi: Negativna estetika, 12. str. , Gradina, Ni, 1972

Kako je elingovu filozofiju gotovo nemogue sistematski izloiti, jer ne predstavlja u sebi konzistentan sistem, ve se moe shvatiti kao niz vremenski odvojenih i sadrinski razliitih faza, pokuau da objasnim odnos umetnosti i istine razjanjenjem osnovnih termina ove filozofije, meu kojima posebno mesto pripada pojmu poezije, koji se vezuje za pozni period njegovog stvaralatva i ima izvanrednu ulogu u razumevanju elingove estetike kao preteno ontoloke.

Poiesis i intelektualna intuicija U elingovoj filozofiji poetsko (kao stvaralako) shvaeno je ne samo kao ljudska delatnost, ve kao pokretaka snaga itavog univerzuma (ime je obezbedio svoj estetiki projekt od prigovora na raun subjektivizma), nasuprot mehanicistikim teorijama Dekarta i Lametrija, prema kojima u prirodi i ivotinjskom svetu nema duha. Ono je prisutno i u anorganskom svetu (na primer: fenomen kristalizacije u skladu s ovom tezom moe se shvatiti kao oblikovanje u geometrijskim oblicima koje nastaje iz prisustva duha u prirodi), dok se u organskom svetu moe napraviti razlika izmeu umetnikog nagona kod oveka i ivotinje na osnovu toga to ivotinja proizvodi ''slepom nunou'', dok ovek to ini svesno: umetniko delo rezultat je ne samo stvaralakog nagona (poiesis besvesno), ve i vebanja. Zahvaljujui elementu vebanja, genije gradi uvek na nov nain, originalno, dok je, na primer, proizvod pele nepotpun jer ga gradi istim nagonom, onako kako je njen rod to inio od poetka. Specifinost genijalne delatnosti eling vidi u uspostavljanju jedinstva svesnog i besvesnog, njihovog najvieg identiteta, na isti nain na koji i umetniko delo, proizvod genija shvata kao prevazilaenje prirode i duha, idealnog i realnog . Pojam genijalnosti u ovoj filozofiji neraskidivo je povezan sa osnovnom gnoseolokom kategorijom prvog perioda elingovog stvaralatva intelektualnom intuicijom kao najviim oblikom saznanja, pa je i u cilju razumevanja karaktera pozne filozofije, koja se razvija upravo na prevladavanju ove kategorije, neophodno blie odrediti ta eling podrazumeva pod ovim pojmom. Intelektualnu intuiciju kao najvii stupanj saznanja nije mogue objasniti kao neku vrstu sensus communisa, priroene sposobnosti koja je data svim ljudima, jer osim saznajne komponente pretpostavlja i onu delatnu kao njen neophodni konstituent. Tek kada se uzme u obzir ovaj produktivni karakter intelektualne intuicije, mogue je odrediti delatnost umetnika

kao bitno metafiziku: jedino on tvori traenu sintezu opteg i pojedinanog, beskonanog i konanog upravo pro-izvoenjem beskonanog u konano, opteg u pojedinano. Kako je apsolut identitet bitka i postojeeg, ono dohvaeno u spekulaciji (jedno, apsolutno) potrebno je jo i proizvesti, objektivirati, oiveti u formi stvarnosti da bi postao predmet svesti, to je jedino umetnost kadra da uini. Tako shvaena, umetnost u elingovom sistemu postaje organon filozofije, ime dolazi do izraaja njena vanestetska funkcija koja se, meutim, moe ispoljiti samo uvaavanjem onog specifino umetnikog elementa, same biti umetnosti. Kako je zahtev za identitetom imperativ elingove filozofije, ideja, kao teorijskosaznajni korelat intelektualne intuicije, takoe je shvaena u skladu s ovim zahtevom, a u suprotnosti sa platonistikom tradicijom hipostaziranja pojma. Za elinga, ideja je eidos, slika i razlikuje se od pojma utoliko to je u ovome dat samo jedan njen aspekt, ono opte. Ideja, naprotiv, sjedinjuje mnotvo i jedinstvo, konano i beskonano ona je sinteza drugih dveju teorijsko-saznajnih komponenti: pojma i opaaja, koji su funkcije razuma i intuicije. Priroda ovog jedinstva je nuno jedinstvo lepote i istine. Genije, dakle, razreava protivrenost koja ne bi nikako drugaije mogla razreiti osim estetski. U elingovom sistemu ''genije je pojam u ijem se sreditu obrazuje jedinstvo svesnog i besvesnog. Ako u pojmu genija izostane jedan od ovih elemenata, sam pojam ''genija'' iezava: on je slepa, besvesna mo produciranja ukoliko izostane element svesnog, odnosno ovek je puki ''tehnit'', talent, izostane li u njemu element besvesnoga''2 Kroz pojam genijalnosti eling hoe da prevlada antiki dualizam poiesis-a i tehne-a, izmeu kojih zahteva ravnoteu kao uslov genijalnosti dela. Volja (proizvodee, iskonsko u materiji) mora stupiti u savez sa razumom (onim ograniavajuem, koji daje pravila), ona jedino posredstvom razuma moe da biti objektivirana. Tako je genije u prvoj fazi elingove filozofije odreen kao ona mo u kojoj sloboda (poiesis, volja) i nunost (tehne, razum) stoje u harmoniji. U elingovoj poznoj misli ova dva pola, meutim, nalazimo razdvojene, to je posledica diferenciranja unutar pojma intelektualne intuicije. Pozni eling je uvideo da je dualizam razuma i volje nepremostiv, pa nasuprot tendenciji njihovog sjedinjenja, karakteristinoj za njegovu ranu filozofiju, sada sve vie radi na njihovom razdvajanju i isticanju njihovih osobenosti. U vezi sa ovim razdvajanjem on istie da je postojanje neto
2

S. Petrovi: Negativna estetika, 206. str. , Gradina, Ni, 1972

razliito od znaenja i umno-logike sfere. Um moe shvatiti bit i pojam, ak i sve realne kvalitete neke stvari, ali ne i to da ona jeste njenu egzistenciju. Na toj osnovi eling kritikuje Hegela: ono to je racionalno ne moe se poistovetiti sa realnim, jer panlogiko samokretanje i samopotvrivanje pojma pogaa samo esenciju, ali ne i egzistenciju. Sa gnoseoloke take gledita, pojam intelektualne intuicije (i ideja apsoluta kao njegov najvii korelat) sada se razlae na dve zasebne vrste saznanja: na umno (u uem smislu) na toj liniji je umna nauka ili negativna filozofija, i na intuitivno, ekstatiko, koje ini gnoseoloku pretpostavku nauke o egzistenciji ili pozitivne filozofije. Ova gnoseoloka diferencijacija u elingovoj filozofiji ima za posledicu i razlaganje samog bitka ili apsoluta na sutinu i egzistenciju (quod sit i quid sit). U meri u kojoj ono stvarno i konano dobijaju odluujuu re u poznoj filozofiji, i u saznajno-teorijskoj sferi teite biva pomereno ka intuitivnom i posebnom, konanom i egzistenciji. Intelektualna intuicija ima svoje vaenje i u poznoj filozofiji, ali samo kao prvi korak ka istinskoj filozofiji, ka onom negativnom. Kao jo jedna vana posledica glorificiranja poiesis-a u ovom periodu elingovog stvaralatva javlja se i izdvajanje poezije iz korpusa ostalih umetnosti i njeno visoko uzdizanje iznad njih na osnovu ontoloke funkcije koju ona vri (jedino se njena dela ne pojavljuju kao bitak, ve kao isto produciranje), to e kasnije izvriti veliki uticaj na Hajdegerovu misao.

Uloga poezije u ponovnom uspostavljanju jedinstva Da bi se razumeo slobodan odnos savremene svesti prema apsolutu, odnoenje prema njemu ne vie u ideji, ve u stvarnosti, potrebno je razmotriti tvorevine ove svesti i njihovu ulogu u ponovnom uspostavljanju jedinstva. Drava kao poslednji stupanj objektivnog duha naroda nije vie ono to garantuje duhovnu bezbednost oveka, jer je on moe prihvatiti, ali se istovremeno prema njoj odnositi potpuno pasivno. Ovakva ambivalencija unosi egzistencijalni nemir u oveka, to e prouzrokovati potrebu za onim duhovnim to transcendira dravu. U ovakvoj situaciji Ja se ukida kao ono delujue, povlai se u sebe i bei u kontemplativni ivot. Kontemplativnim nainom ivota svest se, dakle, suprotstavlja volji i delatnosti. Ulazak Ja u kontemplaciju kao svoj krajnji cilj ima pronalaenje boga, ali, kao to e se pokazati, ovo pronalaenje je pronalaenje boga u ideji. U svim formama kontemplativnog ivota odnos prema apsolutu, u skladu sa starom racionalistikom pretpostavkom, shvaen je 5

kao odnos subjekta prema objektu' u kome je objekt (apsolut) shvaen u predmetnom smislu.Da bi dola do ovog cilja, svest prolazi kroz razliite stupnjeve razvoja. U prvom od njih, stupnju mistike pobonosti, Ja ponitava ono ulno i vri akt samozaborava, negaciju samog sebe. Drugi stupanj je umetnost, koja najpre vri prodor do same boanske linosti (dua postaje duh), a zatim nastoji da sebe uini slinom njoj. Na ovaj stupanj nadovezuje se kontemplativna nauka, na kome se Ja uzdie iznad praktinog znanja i dodiruje postojee zbog njega samog. Duh naputa praktinu sferu i dospeva do istog gledanja boanstva. Meutim, ''kontemplativno blaenstvo bilo bi poslednji cilj egzistencije samo onda ako bi 'idealni bog' bio poslednja svrha u kojoj bi se egzistencija 'mogla da smiri' i 'veno ostati pri kontemplativnom ivotu. No, upravo to je nemoguno. Zadatak delatnosti ne moe se zavriti; to se mora uraditi. Ali, im se delatni ivot ponovno javio, stvarnost pribavlja uobiajeno pravo, i idealni (pasivni) bog prestaje da zadovoljava, te se ponovno javlja stari oaj.'''3 Nasuprot Hegelovom stanovitu apsolutnog duha, za elinga krajnji stupanj kontemplativnog ivota nije ujedno i najvii stupanj koji Ja moe da dostigne. Bog je ovde dat samo u svojoj ideji, ali ne i u aktualnom biu. Zato nakon nauke o umu (''negativne filozofije'') mora doi ''prava voljna nauka (''pozitivna filozofija'') kao konano prevladavanje idealizma (koji ne objanjava stvarnost, ve samo nain stvarnosti) kroz polaenje od egzistencije, a ne od esencije. Rezultat egzistencijalne ontologije je stupanj na kome se ukazuje ono apsolutno kao stvarni gospodar bitka, kao lini stvarni bog. Za dalje razmatranje vano je napomenuti da je, kao deo negativne filozofije, umetnost shvaena u znaenju teorije mimesis. Tek se u ovom smislu moe razumeti zato je eling itavu umetnost, svodei je na predmetno prikazivaki horizont, morao negirati, ne ostavivi nikakve izglede njenom razvoju. Prelaz iz kontemplacije ka pozitivnoj filozofiji ne moe potei od miljenja, jer je ono zabavljeno samo onim nunim, dok se ovde radi o neemu to se nalazi van ovog nunog, o neem voljnom. Potreban je neki praktini podsticaj, jer ovaj prelaz ka stvarnosti zapravo je in koji ini da bog vie ne bude samo ideja, samo opte u linosti, ve neto iznad i izvan uma. Da bi se izvrio ovaj prelaz, vano je razlikovati teorijsko saznajna polazita negativne i pozitivne filozofije. ''U negativnoj je teorijsko saznajna kategorija opte-pojam, kojoj, dalje odgovaraju ostale posebno-filozofske i istorijske kategorije: 'nunost', 'savest ili praktini um', 'zakon', 'rod i narod', 'drava', 'ideja boga', jer sve to 'moe zadovoljiti samo ono opte, um' u oveku, 'ali ne njega, individuuma'. U pozitivnoj je teorijsko saznajna

S. Petrovi: ''Negativna estetika'', 183. str. , Gradina, Ni, 1972

kategorija, pojedinano opaaj, kojoj odgovaraju sledee kategorije: 'individuum', 'lini odnos prema bogu', 'volja', 'sloboda'. ''4 eling se pita da li bi poezija, pre nego filozofija i nauka, mogla da uskladi otre nesklade nae epohe. Poezija se u prolosti javljala samo u srenim epohama i bila je izraz njihove harmonije i srenog ivota. Ali da li ona sama ima tu mo da jednoj epohi nesklada prui sklad? Pod poezijom eling pre svega razume ono stvaralako u ljudskoj delatnosti, stvaralaku volju , koja stvara svet i postojee takorei ex nihilo, budui da se u korenu poezije nalazi poiesis. Pojmom poetskog, stvaralakog, naznaena je pokretaka snaga apsoluta, ime ovaj pojam dobija izvanestetsku, metafiziku dimenziju. ''Element aisthesis-a, razume se, u tako shvaenom stvaralatvu, mora ieznuti on je i inae u poeziji, kako je lepo primetio Hegel najmanje prisutan. Stvaralako je sada tako odreeno da ono ne odluuje bitno o onom estetskom (aisthesis) u poeziji, ve o metafizikom, o transcendentnom, o negativnom.''5 eling smatra da ima istine u tome to se pesnicima oduvek pripisivala neka vrsta boanskog bezumlja, ali on ne misli da je poezija mogua ukoliko je zasnovana samo na ovom elementu. Kao to bog, kao najvia stvaralaka priroda istovremeno postavlja i negira (boansko bezumlje - volja i boanska promisao - razum stoje u harmoniji), ak tavie, boanstvo boga poiva upravo u snazi ovog protivreja, tako se i u pesnikoj svesti ovom ''bezumlju'' , bezgraninoj produktivnoj snazi suprotstavlja jedna razborita snaga koja ga ograniava i oblikuje. Umetniko delo mora posedovati ove elemente u ravnotei. Nadmo produktivne delatnosti pokazuje se tamo gde je forma suvie slaba prema sadraju, a nadmo razumske moi tamo gde forma potiskuje sadraj, pa tako delu nedostaje obilje. Tajna prave poezije je, dakle, da delo u isti mah bude i zanosno i razumno. Pesnik i njegovo delo mogu se javiti i u epohi koja nije harmonina, jer osnov iz koga nastaje poezija nije realnost (poezija se ne svodi na teoriju mimesisa kao to je sluaj sa ostalim umetnostima), kao ni ideja bitka (ideja boga ili apsoluta), ve samo zbivanje bitka, u ijoj je osnovi stvaralaka volja koja stvara ex nihilo. Poezija je, dakle, na samom izvoru bitka, ona se pokazuje kao izvorna radnja duha, stvaranje bitka kao celine kakva je bio pre razdvojenosti u ljudskom duhu. U tom smislu, poezija je srodna mitologiji.

4 5

S. Petrovi: ''Negativna estetika'', 186. str., Gradina, Ni, 1972 S. Petrovi: ''Negativna estetika'', 189. str., Gradina, Ni, 1972

Poezija uspostavlja harmoniju na taj nain to izraava ono izvorno, tj. podsea na velika pitanja koja su u naem vremenu zaboravljena, otkrivajui bitak, nasuprot predmetnom svetu u kome ovek ne-pravo egzistira. Dakle, samo pesnik koji je istovremeno i filozof, koji uvaava egzistencijalnu situaciju savremenog oveka, moe biti u stanju da '' 'sve nesklade epohe sakupi u svom delu, da ih povee'. Povezati (religare) implicira takoe i religiozni stav, koji u konkretnom sluaju znai da se bude na izvoru, kod samog bitka bia, ili boga.''6

S. Petrovi: ''Negativna estetika'', 192. str., Gradina, Ni, 1972.

LITERATURA:

F. V. J. eling: Filozofija umetnosti, BIGZ, Beograd, 1989. F. V. J. eling: Filosofija mitologije, Opus, Beograd, 1988. Mihajlo uri: Mit, nauka, ideologija, BIGZ, Beograd, 1989. Sreten Petrovi: Negativna estetika, Gradina, Ni, 1972. F. C. J. P. Copleston: A history of philosophy, Volume 7: Fichte to Nietzche, Search press, London, 1963.