Sam Popovi je u vie navrata komentarisao razloge popularnosti svog romana, istiui da se tu ne radi o fikciji ve o svesrpskom dedi.

itav opus Danka Popovia predstavlja napor da se rehabilituje ideja militaristiki preoznaenog pojma srpskog seljatva koja se tokom osamdesetih nala u ii ratne mobilizacije u jeziku medija i knjievnosti. ajkaa, domain, ratnik, povratak nebeskoj Srbiji predstavljaju bazine pojmove Popovieve poetike. Danko Popovi je jedan od najradikalnijih tumaa srpskih ratova. Za njega je rat protiv Srbije poeo 1878. i od tada nikada nije prestajao.
"Knjiga o Milutinu" predstavlja novinu u srpskoj posleratnoj knjizevnosti, pre svega zbog slobode jezika kojom se pisac sluzio, docaravajuci govor srpskog seljaka. Citavo delo, pisano je u obliku monologa, nije samo hronika jednog rata, vec surova ispovest Srbina, jedinke koja je temelj nacije. To nije hvalospev junacima i vodjama, vec upravo obrnuto: kritika istinita i gorka. Istoriju pisu pobednici, a na umetnicima ostaje da oslikaju surove cinjenice, mozda i sentimentalnog karaktera sa humanog aspekta, onog ljudskog koji i u pobedi zali za prolivenom krvlju i izgubljenim zivotima. Danko Popovic ponudio je ovu humanisticku viziju jedne istorijske, mracne epohe. On kroz ispovest cica-Milutina kazuje da pobeda moze znaciti poraz i da je slava ponekad okaljana izgubljenim dusama. Milutin postavlja osnovnu dilemu rata: "Kako bre, ne smemo da izgubimo rat, a smemo da izgubimo narod!" "E da budale ne satrase noliku nasu decu, i nase ljude i Srbi bi mogli biti prilican narod." Rat dovodi do citavih porodicnih tragedija: "Srbin Srbina na predaju zove, oce brata za zarobljenika." ia Milutin: Karakteristican je lik, koji se pamti. Ucestvovao je u tri rata. Njegov fizicki opis nije predocen. Milutin je bio covjek sirokih pogleda na svijet. Citav svoj zivot se trudio da obezbjedi materijalno blagostanje u porodici. Tesko je radio i s mukom stekao nesto malo stoke. Cim je uspio da stane na noge, doslo je do drugog svjetskog rata i nova vlast mu je sve oduzela. Najveca tragedija milutinova je u tome, sto je sve ucinio za drzavu, a ta drzava i vlast nisu mu nista pruzili, kako bi mu olaksali zivotne muke. Niko Milutina ne postuje. Njega i njegove saborce je progutalo more, umirilo se i najelo se srpskog mesa. Milutin trazi postovanje, to je najzad zasluzio. Nova vlast ga optuzuje, jer nije u stanju da da odredjenu kolicinu psenice. Mogao bi on raditi i posijati psenicu, ali ne zeli. Sva njegova nadanja su ostala na groblju. Sahranio je sina jedinca. Muci ga jos jedno pitanje "Da li ce on ili Zivana prvi posjetiti Radoja". Na Milutina ce se zaboraviti, kao da nikada nije ni postojao. On je samo jedna kap u moru, potpuno mali i nevazan. Umire kao kulak od cebovanja u zatvoru. Cime je on to zasluzio?! Popovic je Milutina zamislio kao sumadijskog Davida Strpca. Milutin je prezivio strahote, nagledao se mucenja i ubijanja, ali nikada nije dopustio, da mu te strahote uticu na zivot. Tokom svog izlaganja djeluje smireno i cini se da spoljasni faktori na njega uopste ne uticu. On sva mucenja i prezivljavanja zadrzava i potiskuje u sebi. Na prvi pogled, djeluje hladnokrvno i cini se kao da mu nije stalo. Poslije smrti svog sina, osjeca se prazno i izgubljeno. Ceka samo jedan dan, dan svoje smrti. To ce biti Milutinu oslobodjenje. Nisu mu bili teski ni Njemci ni domaci neprijatelji nego smrt sina jedinca. Nije ni na jednoj strani. On je jednostavno covjek, koji se nasao u vihoru rata. Jedina mu je zelja da se on sto prije zavrsi. Srpski seljak je taj, koji se najkvise zrtvuje i ispasta, a na kraju nema nikakve koristi od pobjede. Plodovi takve pobjede su gorki. Nova vlast ubija svako dostojanstvo u seljaku, gusi u njemu i onu najmanju klicu nade u bolje sutra.

1.

U cemu se ogleda antiratna bit ove knjige? U jednom pitanju, postoji li ijedan ideal vredan gubitka ijednog pokolenja srskog naroda? Koliko se sme zrtvovati, ko to uopste i sme da zrtvuje? Rat ne vode narodi, oni su samo pijuni, iako se u njihovo ime i za "njihovo dobro" on i dogadja. Svaki rat pocinje odusevljenjem, pijanstvom, ljudi su i nesvesno omadjijani, a kada se to dejstvo ispari, dolazi do bolnog otreznjenja. Nemoguce je dobiti rat, ali to znaju samo prekaljeni i, sto da ne, istroseno borci. Ipak, njih niko ne slusa. Ne dozvoljavaju im da budu kocnica, da signaliziraju opasnost na putu. Bitno je preci taj put, gde god on vodio, koliko god opasan on bio, ni rampe ne smeju da predstavljaju prepreku. Kakav bolan udar ce se desiti, to one koji rat vode, ne zanima. Oni ce posle partije da zapale cigaretu, cestitaju jedan drugom i odu na neku plazu da pijuckaju pivo.

4. Da li je Milutin tipican primer srpskog vojnika? Kroz istoriju Srbi su uvek ginuli za druge. Najcesce nisu ni znali za sta ostavljaju glavu. Drugi su se cenjkali, mi smo sluzili za kusur. Milutin je to jasno uvideo. On se buni protiv toga uzaludnoga bacanja zivota, i zbog toga mu se ostro zamera. Zamera mu se zbog nedostatka hrabrosti, a je li hrabrost izgubiti glavu zbog nepoznatih ciljeva? Srpski vojnici ulaze u pesme, ali sta je sa njihovom decom, njihovim sirocicima? Velike sile to nije briga. Milutin se tome ostro suprostavlja, on naglas govori ono sta ostali misle. Ipak, on cini sto i ostali, ide u jurise, podmece glavu stoga, on ne odudara mnogo od drugih. 05. Da li je Milutinova sudbina sudbina samo jednog coveka? Mnogo je onih koji su izgubili ne samo cele porodice, nego i svoje glave. Milutin i prica o njima sebe uzima samo kao primer, ne zbog neke sebicne pokvarenosti, vec zbog toga sto svaki covek, a srpski seljak pogotovo, najpre istice svoju muku. Drugi ne smeju naglas da pricaju o onome sta ih muci Milutin to cini, i na neki nacin, bar malo, olaksava sebi muku. Znanje