Slobodan Divjak

Savremeni multikulturalizam i liberalizam kao spor izme u dve koncepcije prava i nacije
Problem tradicije je neodvojiv od problema nacije. Na to ukazuje i injenica da razliite koncepcije nacije imaju i razliit odnos prema tradiciji. To posebno dolazi na videlo ukoliko se razmotri odnos koji prema tradiciji imaju dve osnovne koncepcije nacije. Jedna bi se mogla nazvati primordijalistikom. Druga liberalnom. Ona prva posmatra naciju kao prepolitiku kategoriju i utoliko je nuno dovodi u vezu sa kolektivnom memorijom zasnovanoj na zajednikom poreklu i kulturi koja se interpretira kao proizvod zajednike istorije. Drugim reima, iz perspektive te koncepcije, nacionalni identiteti se posmatraju kao dugotrajnim posredovanjem osobene tradicije nastala datost koja moe postojati i pre pre nego to na e svoj izraz u pravno-politikim pojmovima. Otuda se pojmom nacije mogu obeleiti i one zajednice ljudi istog porekla koje su integrisane geografski i kulturno putem zajednikog jezika i obiaja, dakle zajednike tradicije, ali koje jo nisu integrisane politiki u formi dravne organizacije. Organizovanje nacije u dravu, sledi li se logika primordijalistikog shvatanja, ne shvata se kao neto to bi moglo dovesti u pitanje ovako shvaen pojam nacije; tavie, na dravu se tu gleda kao na instituciju koja e formalno-pravno tititi osobenu tradiciju koja je u osnovi date nacije. Poto se ovakva drava stavlja u funkciju zatite date tradicije kao neeg to je nuno partikularno, ona sebe ne moe izraziti u istim formalno-pravnim terminima, jer bi tada zadobila univerzalni oblik koji bi morao biti neutralan prema partikularnim tradicijama. Naravno, u svojim elastinijim varijantama, ona se moe u manjoj ili veoj meri otvoriti prema elementima univerzalne drave, ali nikad radikalno, jer bi u tom sluaju morala odustati od zatite osobene tradicije kao svog supstancijalnog temelja. Tradicionalnom filozofskom terminologijom reeno, primordijalistika teorija ne moe ni u jednoj svojoj verziji prihvatiti stanovite o radikalnom razdvajanju etosa i nomosa. Saobrazno tome, njoj odgovara partikularna koncepcija personalnog identiteta, tj. stanovite da osobe razvijaju svoje samorazumevanje, svoje koncepcije dobra i pravde i svoju sposobnost za normativne sudove jedino u kontekstima posebne zajednice, tj. posebne tradicije. Ono to je, me utim, odluujue za razumevanje primordijalistike teorije jeste injenica da ona tu partikularistiku koncepciju osobe nuno dovodi u vezu sa kritikom stanovita o neutralnosti pravnih principa u odnosu na etos. Po njoj su dakle koncepcije osobe, morala, prava i racionalnosti neodvojive od supstancijalnih horizonata odre enog naina ivota, odre enog etosa. Kao to ne mogu postojati beskontekstualne, "impersonalne" osobe, isto tako ne mogu postojati ni prema odre enom kontekstu neutralni ili nepristrasni moral, pravo i razum. Otuda je sa stanovita primordijalistike koncepcije sopstvo uvek situirano, za konkretnu zajednicu vezano sopstvo. Sa tog stanovita, "kontekst pravde" mora biti neka zajednica koja zahvaljujui svojim istorijski razvijenim vrednostima, praksama i institucijama 1

 dakle, zahvaljujui svom identitetu obrazuje normativne horizonte koji su konstitutivni za identitet njenih lanova i zato i za norme pravde. Jedino unutar tih vrednosnih horizonata mogue je postaviti pitanja kao to su ta je dobro i validno za datu zajednicu i odgovoriti na njih. Principi pravde koji se izvode iz date zajednice kao konteksta, validni su samo unutar njega i mogu se realizovati samo u tom kontekstu; svi pokuaji opravdavanja normi na osnovu davanja prioriteta individualnim pravima ili formalnim procedurama neutemeljeni su jer se pokazuju kao spoljanji i tu i bilo kom kontekstu; oni postuliraju nekontekstualizovanu, nesituiranu "apstraktnu osobu" za koju se pretpostavlja da odluuje o pitanjima pravde na "impersonalizovan" i "nepristrasan nain, nezavisno od svog u zajednici konstituisanog identiteta. Za razliku od primordijalistike koncepcije koja u svom istom vidu ne implicira distinkciju izme u obiajnosne zajednice i politike zajednice, jer ovu poslednju posmatra kao neto to ima svoje ukorenjenje u onoj prvoj, liberalno shvatanje usmereno je upravo ka tome da politiku zajednicu oslobodi ove njene zavisnosti od obiajnosne zajednice. To podrazumeva uspostavljanje radikalne razlike izme u ovih zajednica kad je re o nainima njihove konstitucije. Poto se obiajnosna zajednica, kao to je ve naznaeno, integrie na osnovu zajednikog porekla, tradicije i jezika, to onda znai da politika zajednica ne moe svoj identitet izvoditi iz zajednikih etnikih i kulturnih obeleja svojih lanova, tj. da se njeni kostitutivni principi ne mogu dovoditi u vezu sa kulturno-etnikim terminima. Dosledno sle enje tog zahteva nuno vodi definisanju politike zajednice u isto formalnim terminima, tj. njenom postavljanju kao zajednice ija je bit data univerzalizovanom procedurom. Po liberalima, ne postoji od procedura nezavisni kriterijum pravde jer se procedure posmatraju kao ono to garantuje da e rezultat biti pravian. Pojmom proceduralizma je odre en eminentno liberalni pogled na dravu. to su dravne procedure formalnije i besadrajnije, to su one blie liberalnom idealu univerzalnosti koji se moe najbolje iskazati pojmom "prazne" univerzalnosti. Poistoveivanje sutine drave sa procedurama ili, to je isto, izmetanje telosa iz nje, implicira instrumentalistiku koncepciju drave: drava vie ne figurira kao najvii, intrinsini cilj ljudskog ivota, ve kao sredstvo za obezbe ivanje uslova pod kojima pojedinci mogu sami formulisati ciljeve svoga ivota i vlastitu koncepciju onoga to su stari podvodili pod kategoriju eudaimonia, kategoriju sree. Odbacivanje ideje zajednikog supstancijalnog dobra implicira premetanje njegovih sastavnih momenata u sferu vandravnog, tj. odvajanje ovih momenata od drave, ime se otvara prostor da se drava konstitucionalizuje kao do kraja formalizovana struktura izraena u univerzalizovanim pravilima igre koja su, kao takva, otvorena za sve idelogije, moralne nazore, religije, naine ivota, etnose itd. osim za one koji bi doveli u pitanje sama ova pravila igre. Jer, samo ona drava koja, prilikom svoje konstitucionalizacije, apstrahuje od bilo koje partikularne koncepcije dobra moe zadobiti onaj formalno-pravni okvir unutar kojeg njeni pripadnici mogu slediti bilo koju posebnu koncepciju dobra. Primera radi, drava iji bi konstitutivni principi bili ideoloki, moralno, religiozno, etniki odre eni, bila bi formalnopravno zatvorena za pristalice drugaijih koncepcija ideologije, morala, religije itd. Prema tome, puna desupstancijalizacija dravnog identiteta podrazumeva njegovu punu 2

formalizaciju i univerzalizaciju ime se otvara prostor za razlike izme u lanova drutva: jer njegove lanove vie ne dri na okupu od strane drave osnaivano supstancijalno jedinstvo zasnovano na nekoj posebnoj koncepciji pravde, tj. dobrog ivota, ve zajednika pravila igre, koja su, ba zato to su univerzalna i isto formalna, ravnoduna prema svakom posebnom sadraju i utoliko otvorena za ideoloke, religiozne, moralne, obiajnosne itd. razlike. Za razliku od zakona antikog polisa kojima je regulisan sadraj drutvenog ivota njegovih gra ana, njihove dunosti i obaveze kao lanova zajednice, moderni zakoni dati su u vidu negativnih propisa i utoliko se njima ne fiksira obavezujui sadraj drutvenog ivota pojedinaca, tj. zajedniko dobro koje bi oni morali da slede, ve polje onoga to je lanovima drutva zabranjeno; sve ostalo spada u domen njihovih prava u koji se drava ne sme meati, ve ga, tavie, mora jemiti. Time se u modernim zemljama sfera drutva postavlja kao u odnosu na dravu autonomna sfera u kojoj je pojedinac oslobo en od meanja javne vlasti. Utoliko moderna sloboda nije, kao to je to bio sluaj u antikim vremenima, participacija lanova zajednice u zajednikom dobru, u res publika, ve sloboda od drave, sloboda kao lina autonomija, kao sloboda izbora izme u razliitih ideolokih, etikih, religioznih alternativa koja, poto je zasnovana na linoj autonomiji, ukljuuje i slobodu revizije i naputanja izabranih opcija na osnovu novih informacija i iskustava. Upravo zbog ovog radikalnog razdvajanja javnog i privatnog identiteta, pojedinci mogu da slobodno menjaju svoja ideoloka, moralna i religiozna uverenja, svoj etniki identitet, ak dravljanstvo, a da istovremeno njihov javni identitet ostane nepromenjen jer im se i dalje jeme ista gra anska i politika prava. Zato u ovakvom drutvu vladaju ne pozitivne, sadrajno odre ene slobode, ve negativne slobode koje se zasnivaju na slobodi izbora koja je ograniena samo onim to je zabranjeno, a zabranjene su samo one alternative koje predstavljaju alternativu naelu slobode izbora. Ako se izme u partikularnih koncepcija zajednikog dobra i partikularnih kultura stavi znak jednakosti, tj. ako se posebna kultura posmatra kao specifini nain ivota neke kulturno-etnike grupe koji ukljuuje sle enje posebne ideologije, religije, etike, obiajnosti, onda se se desupstancijalizacija javne sfere moe interpretirati kao njeno apstrahovanje od posebnih kultura, ime se ova javna sfera postavlja kao kulturno neutralna. Utoliko se desupstancijalizacija dravnog identiteta posmatra, iz iste liberalne perspektive, kao njegova dekulturalizacija (osloba anje od kulturnih sadraja). Ova dekulturalizacija ili, to je samo druga strana jednog te istog procesa, depolitizacija kulture iskazuje se i kao radikalno razdvajanje kulturno-etnikog i dravno-politikog identiteta ili, izraeno u tradicionalnim filozofskim kategorijama, kao razdvajanje etosa i nomosa. Ba zato to je odvezan od etosa, tj. od kulturno-etnikog identiteta kao neega to je uvek partikularno, nomos, tj. dravnopravni identitet postaje apstraktan, bezsadrajan, ista normativna struktura koja kao takva mora poprimiti univerzalnu formu. Ova radikalna apstraktnost, formalizovanost i univerzalnost modernih zakona pokazuje se, sa stanovita liberala, nuna ukoliko se hoe da oni budu u potpunosti nediskriminatorni i inkluzivni, tj. naelno otvoreni za pristalice svih moguih etosa. Naime, zakoni moderne drave moraju apstrahovati od krvi i tla, od bilo koje veroispovesti, tradicije i ideologije da bi se postavila formalno-pravna mogunost da ovek sa bilo kojeg tla, bilo koje krvi, veroispovesti, ideologije, staleke pripadnosti itd. postane njen lan. Utoliko izme u moderne liberalne i otvorene drave postoji konceptualna veza. 3

Neka drava se moe postaviti neutralno prema posebnim dobrima posebnih kultura samo pod uslovom da se uspostavi primat individualnih nad kolektivnim pravima. Jer, ukoliko bi pojedinci sticali svoja individualna prava tek kao pripadnici odre enih kulturnoetnikih grupa, tada bi pripadnitvo odre enoj kulturnoj grupi prethodilo individualnim pravima ili, to je isto, tada bi odre eni kulturno-etniki sklop prethodio konstituciji drave i otuda je odre ivao. Tolerantnost drave prema razlikama u pogledu prirode dobra implicira to da nijedno posebno dobro ne pripada samom odre enju drave. Zato je primat individualnih prava uslov bez kojeg nema liberalne drave. Primat individualnih prava pak, doveden do svog loginog zakluka, znai da pojedinac prethodi zajednici, utoliko to od njegove volje zavisi njen politiki oblik. Liberali su pojedinca stavili na pijedestal izvornog nosioca prava na osnovu pojma prirodnih (predrutvenih) prava koji su formulisali teoretiari tzv. drutvenog ugovora, pre svega Don Lok, kako bi izvrili radikalnu kritiku do tada vladajuih organicistikih teorija po kojima je drava totalitet koji prethodi svojim delovima i koji je vii u odnosu na njih zbog ega se ne moe dopustiti nimalo slobode za podruje delanja pojedinca koje bi bilo nezavisno od celine. Preokreui osnovni postulat organicistike koncepcije, pristalice drutvenog ugovora zapravo tretiraju dravu kao vetaku tvorevinu koja nastaje dobrovoljnom saglasnou zainteresovanih pojedinaca o njenom politikom obliku, saglasnou koja ukljuuje i dobrovoljno odricanje ovih pojedinaca od dela svojih prirodnih, predravnih prava koja se prenose na dravu koja pak, za uzvrat, mora svojim lanovima garantovati individualna, od drave nezavisna prava. Ovaj hipotetiki oblik prirodnih, predrutvenih prava omoguuje teoretiarima drutvenog ugovora da pojedince koji konstituiu dravu posmatraju naprosto kao apstraktne pojedince, nezavisno od njihovog drutvenog identiteta, tj. nezavisno od njihovog kulturno-etnikog i stalekog odre enja, ime se ova odre enja postavljaju kao irelevantna za konstituciju drave, odnosno kao neto to pripada privatnom a ne javnom identitetu. Ta irelevantnost kulturno-etnikog odre enja za konstituciju drave implicira stav da kulturno-etniko pripadnitvo ne moe biti osnov za sticanje bilo kakvih prava. Saobrazno tome, kulturno-etnike grupe ne mogu se posmatrati kao politike jedinice u bilo kom smislu, tj. njima se ne mogu dodeliti bilo kakva posebna kulturna i politika prava: pravo na zatitu vlastite kulturne posebnosti (samouprava), pravo na specijalnu politiku zastupljenost i tome slino. Ovakav pristup liberala tom problemu nije bio posledica njihovog nipodatavajueg odnosa prerma pitanjima kulturnog pripadnitva niti njihove odbojnosti prema kulturnom pluralizmu. On je proisticao iz njihovog doslednog sle enja individualistike paradigme i njihovog uverenja da ova paradigma na posredan nain titi i grupe, jer garantuje bazina gra anska i politika prava svim pojedincima nezavisno od toga kojoj grupi oni pripadaju. Bazina ljudska prava u koja spada i sloboda udruivanja, upranjavaju se smatraju oni u zajednici sa drugima i tako obezbe uju grupni ivot u svoj njegovoj raznovrsnosti. istom gra anskom principu, dakle, imanentan je dravno-teritorijalni pojam nacije koji je potpuno oien od kulturno-etnikog elementa to implicira izjednaavanje nacionalnosti i dravljanstva ili, to je isto, odvajanje etniciteta od drave i njegovo izmetanje u sferu civilnog drutva. Otuda se na koncepciji radikalnog individualizma zasnovana drava mora tretirati kao kulturno-etniki neutralna instanca. Svako uzdizanje kulturno-etnikih grupa iznad nivoa civilnog drutva, u javnu sferu, tj. svako dodeljivanje 4

javnog priznanja ovim grupama, znailo bi odstupanje od istih liberalnih principa, u ovoj ili onoj meri. Jer bi svaki takav pokuaj implicirao to da se prava dodeljuju zavisno, a ne nezavisno od kulturnog pripadnitva, tj. da kulturno-etniko pripadnitvo slui kao osnova za sticanje prava, da pojam nacije nije potpuno oien od kulturno-etnikog elementa, da su kulturno-etniki elementi relevantni za konstituciju javno-politike sfere, da se naelo jednakog tretmana svih subjekata u drutvenoj sferi zamenjuje naelom nejednakog tremana, ime se dovodi u pitanje status drave kao neutralne instance itd. Naravno, poto je ovde re o idealnom modelu organizacije liberalne drave, o istom teorijskom konstruktu u kojem se apstrahuje od dejstva kontingentnih istorijskih elemenata, u procesu njegove primene na razliite istorijske kontekste dolazilo je do manjeg ili veeg odstupanja od njega, pri emu, ako je re o modernim demokratijama, ta odstupanja nisu ugrozila minimum pretpostavki liberalno-gra anske drave. Iz dosad reenog o pojmu liberlne drave/nacije vidi se da on nije lako spojiv sa multikulturalizmom, poto je taj savremeni pokret u stvari specifina varijanta primordijalizma. Ovo otuda to kamen temeljac multikulturalizma kao takvog predstavljaju posebna prava koja se stiu na osnovu kulturnog-etnikog pripadnitva. Bez institucionalizacije tih prava ne moe biti multikulturalizma kao takvog. Nasuprot tome, fundament liberalizma predstavljaju prava koja se stiu nezavisno od kulturno-etnikog pripadnitva, dakle univerzalna prava. I upravo iz ovih bitno razliitiih polaznih taaka proistie osnovna kontradikcija izme u ove dve koncepcije koja postaje to vea to se vie probija tendencija da se kulturno-etniko pripadnitvo posmatra kao iskljuivi osnov za sticanje prava, tj. tendencija da se sticanje prava na osnovu kulturno-etnikog pripadnitva uzdigne na nivo opteg principa. Naime, uzdizanjem ovakvog naina sticanja prava na nivo opteg principa bio bi ukinut primat individualnih prava i uspostavljen primat grupnih prava. Jer, pojedinci bi sticali svoja prava ne nezavisno od svojih kutlturno-etnikih odre enja ve tek kao lanovi odre ene kulturno-etnike zajednice: kulturno-etniko pripadnitvo bi bilo nuan uslov za dobijanje individualnih prava, tj. ovo pripadnitvo bi predeterminisalo sticanje individualnih prava i utoliko bi same kulturno-etnike grupe, tj. interpretatori njihove volje, bile ovlaene na to da svojim pojedinanim lanovima daju njihova prava nezavisno od njihove volje. Jasno je da nijedan liberal, ma kojoj varijanti liberalizma bio sklon, ne bi mogao da prihvati ovakav nain sticanja prava kao opti princip jer bi se njime u potpunosti potro princip line autonomije. Sve dok zahtev za posebna prava kulturno-etnike grupe predstavlja izraz slobodno izraene individualne volje njenih lanova, nai e se liberala koji e ovakav zahtev smatrati legitimnim ili koji ga bar nee apriori odbiti iz prostog razloga to njime nije doveden u pitanje osnovni liberalni princip - prvenstvo individualnih prava. Ali, sve dok je zajemeno prvenstvo individualnih prava, posebna grupna prava ne mogu poivati na svom autohtonom temelju, tj. ne mogu biti zatiena na nivou principa jer je individualna volja promenljiva stvar, neto to moe varirati ne samo od od jednog konteksta do drugog, ve i unutar jednog te istog konteksta: volja lanova neke kulturne grupe unutar jedne te iste drave moe biti razliita u razliitim periodima vremena. Ova sekundarnost posebnih prava, tj. njihova zavisnost od promenljivih udi individualne volje, koja ih moe uiniti spojivim sa liberalnom teorijom, nuno im pridaje kontekstualni karakter, karakter neega to u liberalno ustrojenoj dravi moe, ali i ne mora postojati, ma koliko populacija date drave bila krajnje heterogenog kulturno-etnikog sastava. Primera radi, zahtev Kvebeka za visoki stepen 5

politike autonomije koji je obrazloen u terminima njegove kulturno-etnike osobenosti, nemali broj liberala moe posmatrati kao realnost koja se ne moe ignorisati, poto je taj zahtev izraz volje ogromne veine Kvebeana, ali to ne znai da se on moe postaviti kao opte pravilo: recimo, u multikulturnim zemljama kakve su SAD i Francuska, kulturnoetnike grupe nemaju posebna prava, to ne znai da ove demokratije neuspeno funkcioniu. Sve zavisi od konkretnog konteksta. Ali ove kontekstualne razlike mogu se slobodno ispoljiti upravo zahvaljujui principu slobodnog izraavanja individualne volje. Zahtev za posebna grupna prava moe imati, iz liberalne perspektive posmatrano, status legitimnog zahteva samo ukoliko iza njega stoji slobodno izraena volja lanova date grupe. Ako se pak posebna prava postave na vlastitu, autohtonu osnovu i utoliko izgube sekundarni, tj. kontekstualni karakter, ona e prestati da budu na bilo koji nain spojiva sa liberalizmom, jer se u tom sluaju ne bi radilo samo o odstupanju od istih liberalnih naela, ve o njihovom radikalnom odbacivanju. Naime, tada bi kulturno-etnikoj grupi pripao status nosioca originernih prava, dok bi prava pojedinaca, kao pukih nosioca kolektivnog identiteta, bila iskljuivo posledica njihovog grupnog pripadnitva. Dakle, izme u razliitih modaliteta posebnih prava i liberalnih demokratija ne postoji konceptualna ve samo istorijsko-kontingentna veza. S druge strane, izme u primata individualnih prava i moderne predstavnike demokratije postoji konceptualna veza, utoliko to je ovaj primat nuan uslov za ovaj politiki oblik vladavine: uslov bez kojeg ne moe biti moderne liberalne demokratije. Stoga sve liberalno-demokratske politike zajednice moraju biti konstituisane kao drave gra ana u kojima njeni lanovi stiu neposredno svoja gra anska prava, a ne posredstvom svog pripadnitva kulturno-etnikoj grupi. Da li e ove politike zajednice biti samo drave gra ana ili e one biti konstituisane i kao multikulturne drave u kojima posebne kulturnoetnike zajednice uivaju posebna prava, zavisi od kontekstualnih razloga. Ukoliko bi sticanje prava na osnovu kulturno-etnikog pripadnitva zadobilo status obavezujueg bazinog naela, drave koje bi sledile to naelo kao svoj konstitutivni princip ne bi se mogle uspostaviti kao drave u kojima vlada princip jedan ovek-jedan glas, tj. kao gra anske drave iz prostog razloga to bi tada pripadnitvo kulturno-etnikoj grupi prethodilo sticanju individualnih prava. Naime, tada bi grupa a ne pojedinac egzistirala kao izvorni nosilac prava ili, to je isto, tada bi bio uspostavljen primat kolektivnih prava nad individualnim pravima ime bi se razorio sam pojam gra anske drave iji je sastavni momenat primat individualnih prava. Dakle, zavisno od kontingentnih istorijskih okolnosti, posebna prava mogu biti sastavni momenat neke konkretne liberalne demokratije koji slui kao korektiv ili kao dopuna bazinom pravilu jedan ovek-jedan glas, ali ova posebna prava ne pripadaju samom pojmu demokratske drave jer nisu njen nuan momenat. Otuda tako neto kao to je opta liberalna teorija grupnih prava nije mogue, jer se zahtevi za posebna prava kulturno-etnikih skupina ne mogu pravdavati konceptualnim, ve jedino kontekstualnim razlozima. Ono to je mogue jeste samo formulacija uslova koje takvi zahtevi, ukoliko se istaknu, moraju zadovoljiti da bi bili spojivi sa minimalistikom liberalnom koncepcijom. Napetost izme u zagovornika manjinskih prava i liberala proistie iz injenice to su ovi prvi, makar i preutno, prinu eni da rehabilituju ono od ega liberali hoe da apstrahuju bar na konstitucionalnom nivou kulturno-etniki pojam nacije, jer se manjinama mogu obezbediti posebna prava samo na osnovu argumentacije da je kulturno-etniko pripadnitvo relevantno za dravno-politiku 6

konstituciju. Radikalizacija ove argumentacije kojom se kulturno-etniko pripadnitvo uzdie na rang bazinog konstitutivnog principa dravne organizacije vodi nuno koncepciji ne multikulturne ve monokulturne drave, dakle koncepciji supstancijalno utemeljene drave koju su liberali hteli da radikalno demontiraju. Implicitna pretpostavka multikuturalista je da je neetniki pojam nacije mit u tom smislu to se u stvarnom ivotu ogromna veina ljudi ponaa u skladu sa kulturno-etnikim shvatanjem nacije ne samo na nivo privatnog ve i na nivou politikog domena (recimo, velika veina ljudi e, po njima, ispoljavati tendenciju da glasa za kandidate koji potiu iz njihovog kulturno-etnikog "bekgraunda"). Ako je to tano, onda e institucionalizacija neetnikog pojma nacije koja podrazumeva striktno potovanje naela jedan ovek-jedan glas ii na ruku veinskoj kulturno-etnikoj grupi jer e se tom institucionalizacijom zamaskirati ono to se na nivou fakticiteta stvarno deava, naime injenica da e se lanovi veinske nacije, pri glasanju, rukovoditi ne politikim ve pre svega kriterijumima kulturno-etnike pripadnosti, ime e kandidati koji po svome kulturnoetnikom identitetu pripadaju manjinskim grupama doi u podre en poloaj. Time e principi koji insistiraju na neizdiferenciranom gra anstvu, jednakom tretmanu svih, na razdovjenosti kulturno-etnikog i dravno-politikog, tj. na kulturno-etnikoj neutralnosti dravne instance zapravo sluiti kao formalno-pravno pokrie za majorizaciju manjinskih nacija od strane veinske nacije. Reju, gra anska drava zasnovana na principu radikalnog individualizma postaje u realnom ivotu instrument za dominaciju veinske kulturno-etnike nacije. Zato treba, smatraju komunitarci, priznati politike implikacije potrebe najveeg broja ljudi da se vezuju za svoje kulturno-etnike zajednice ili nacije shvaene u kulturno-etnikom smislu. To jest, treba ovim zajednicama pribaviti javno priznanje tako to e im se dodeliti posebna kulturna i politika prava. Poto veinska nacija ima sve pretpostavke za razvoj svoje vlastite kulture i za upranjavanje svojih politikih prava ve samim tim to je veinska, ova posebna prava treba rezervisati za manjinske etnose i nacije. Dakle, multikulturni pokret je neodvojiv od tendencija reafirmacije kulturno-etnikog pojma nacije. to je radikalniji, i ta tendencija je radikalnija. Polazina metodoloka slabost komunitarne kritike liberalizma lei u njenoj neadekvatnoj interpretaciji teorije drutvenog ugovora i s njom povezanih pojmova predrutvenog oveka i prirodnog stanja na kojima poiva liberalni postulat o primatu individualnih prava nad zajednikim dobrom. Ova interpretativna neadekvatnost proizlazi iz deskriptivnog itanja kljunih pojmova teorije drutvenog ugovora na osnovu kojeg se liberalna teorija optuuje za apstraktnost i atomistiku koncepciju pojedinca i drutva. Me utim, kljuni pojmovi ugovorne teorije nisu deskriptivni i empirijski, ve normativni. Apstrakciju predrutvenog oveka ne treba dovoditi u vezu ni sa jednim vidom empirijske egzistencije oveka iz prostog razloga to empirijski ovek uvek egzistira u ovom ili onom sklopu drutvenih veza. Utoliko teza pristalica drutvenog ugovora da je pojedinac ono prvo, to prethodi uspostavljanju drutva ne implicira tezu da pojedinac ontoloki prethodi drutvu. Lok je svakako znao za banalnu injenicu da ovek ne moe egzistirati u izolaciji od drugih ljudi, tj. u drutvenom vakumu. O tome , izme u ostalog, svedoi i njegov eksplicitan iskaz da pojedineva uverenja proizilaze iz drutvene komunikacije. Uostalom, sami liberalni ideali i institucije (religiozna tolerancija, predstavnika vlast, sloboda udruivanja, trina ekonomija) nezamislive su u odsustvu guste mree drutvenih odnosa. Me utim, jezik Lokove teorije 7

drutvenog ugovora nije jezik konkretnog i stvarnog iskustva drutvenog ivota ve jezik univerzalnih prava koji mora pojedinca posmatrati u apstrakciji od konkretnih uloga i konkretnih identiteta koje on moe imati u drutvu kao takvom, jer samo na taj nain moe svaki pojedinac, bez obzira na njegovu konkretnu drutvenu ulogu i konkretni drutveni identitet, zadobiti status nosioca jednakih prava. Bez ove apstraktnosti, individualna prava se ne mogu postaviti kao ono to prethodi vrenju drutvenih uloga, tj. uspostavljanju konkretnog identiteta, pri emu primat individualnih prava valja shvatiti kao pravo pojedinaca da slobodno biraju koju e drutvenu ulogu vriti, tj. kakav e biti njihov kulturno-etniki identitet. To to se, na primer, neki pojedinac izjanjava u jednom momentu kao Nemac koji je pristalica konzervativne ideologije i katolike religije, ne znai da on nema pravo da se u nekom drugom momentu, ukoliko to eli, deklarie kao kosmopolita koji preferira ateizam i leviarsku ideologiju. Dakle, kategorije kao to su predrutveni ovek ili apstraktni gra anin nisu empirijske kategorije, ve normativne konstrukcije kojima se odre uje originerni nosilac prava iji identitet mora biti apstraktan ukoliko se hoe da se ovaj status uniformno proiri na sve pojedince, nezavisno od njihovih konkretnih razlika. Univerzalnost prava nalae njegovu apstraktnost. Nemajui jasnu svest o ovoj distinkciji izme u pravne norme i realnog ivota, koju liberali prave, multikulturalisti upuuju na adresu liberala niz neopravdanih prigovora. Tako oni tvrde da liberalna koncepcija osobe, apstrahujui od istorijskih kontingencija, apstrahuje upravo od onoga to odluujue utie na stvaranje identiteta ljudi, pri emu se ovde posebno cilja na primordijalne vezanosti. Ovaj tip prigovora kao da se nadovezuje na tip argumentacije koji je demonstrirao konzervativni antiliberal de Mestr tvrdnjom da je on sreo Francuze, Italijane i Ruse, ali ne i oveka kao takvog: "to se tie oveka kao takvog, izjavljujem da ga nisam nikad u ivotu sreo; ukoliko on postoji, meni je nepoznat". Me utim, ovde se gubi iz vida to da sasvim sigurno ne postoji nijedan liberal koji bi negirao trivijalnu injenicu da ovek kao takav empirijski ne egzistira; tj. da ovek uvek egzistira kao konkretni pojedinac sa konkretnim atributima koji kao takav moe biti najee to i jeste vezan i za primordijalne identitete i utoliko postojati, po samorazumevanju, kao etniki Francuz, etniki Italijan, Rus i slino, ali i kao kosmopolita. Ostavljajui po strani pitanje, ta je vea apstrakcija: Francuz ili Bretonac, kao i pitanje po kom osnovu bi kosmopoliti sticali gra anska prava u svetu u kojem bi njihovo sticanje bilo nuno posredovano pripadnitvom etnikoj grupi, ovde valja istai da liberali pri postavljanju pojma apstraktne osobe kao pravnog subjekta apstrahuju od istorijskih kontingencija ne zato to zanemaruju njihov znaaj za formiranje linog identiteta realnih ljudi, ve upravo zato da bi se oblikovao model po kojem svaki pojedinac, bez obzira na svoj, zahvaljujui dejstvu istorijskih kontingencija, formirani identitet, moe zadobiti status izvornog nosioca prava, ukljuiv i onoga pojedinca koji je, po samorazumevanju, vezan za primordijalne identitete. Liberalna koncepcija pravne osobe koja ne pretpostavlja nijednu posebnu koncepciju dobrog ivota ima strogo politiko i pravno znaenje i ona nije usmerena na to da negira oitu realnost primordijalnih vezanosti u drutvenom ivotu. U sluajevima u kojima je ta vezanost toliko jaka da pripadnici neke etnike skupine u ogromnoj veini zahtevaju posebna politika prava, teko je, ukolko se sledi naelo slobodnog pristanka, taj zahtev ignorisati jer se njegovom realizacijom, ma koliko da bi ona znaila odstupanje od liberalne logike, ne dovodi u pitanje primat individualnih prava. Me utim, uzdizanje sticanja prava po osnovu kulturno-etnikog pripadnitva na nivo 8

optevaeeg pravila, na nivo modela, bilo bi za sve liberale neprihvatljivo jer bi to razorilo temeljni liberalni princip primat individualnih prava nad zajednikim dobrom. Dobra strana multikulturalizma je ta to on isti liberalni model drave suoava sa realno-istorijskim kontekstom, tj. sa problemima koji proistiu iz stvarnog ivota i koji se esto mogu razreiti jedino kombinovanjem elemenata liberalne i primordijalistike koncepcije. Ali sredinja kontradikcija multikulturalizma mogla bi se iskazati pitanjem: ukoliko je tano da e velika veina ljudi ispoljavati tenju da se vee za vlastitu kulturu, zato bi ta logika vaila samo za pripadnike manjinskih kultura, a ne i za lanove veinske kultuno-etnike grupacije. *Auor je pisac vie knjiga iz politike filozofije i prire iva zbornika Nacija, kultura i gra anstvo.