Format IPv4 paketa Kljuna polja IPv4 paketa su sledea: Broj verzije 4 bita navode verziju protokola IP za taj

j paket. Duina Zaglavlja 4 bita koja odreuju duinu zaglavlja sa opcijama, tj. gde poinju sami podaci. Veina IP paketa ne sadri opcije, pa je tipina duina zaglavlja 20 bajtova. Vrsta usluge Bitovi koji odreuju tip paketa, da bi mogli da se diferenciraju paketi veeg ili manjeg prioriteta. Duina paketa Ovo je ukupna duina IP paketa (zaglavlje plus podaci), izraena u bajtima. Poto je ovo polje duine 16 bita, teoretski maksimalna duina IP paketa je 65.535 bajtova. Meutim, retko se deava da su paketi vei od 1500 bajtova. Identifikator, oznake i offset fragmentacije Ova tri polja su vezana za IP fragmentaciju. IPv6 ne dozvoljava fragmentaciju u ruterima. Vreme vaenja TTL (time-to-live) je polje koje slui da bi se spreilo kruenje paketa u mrei. Ovo polje se smanjuje za 1 u svakom ruteru u kome se paket obrauje. Ako dostigne vrednost 0, paket se odbacuje. Protokol Vrednost ovog polja ukazuje na konkretan protokol transportnog sloja kojem treba predati podatke iz IP paketa. Na primer, vrednost 6 oznaava protokol TCP, dok vrednost 17 oznaava protokol UDP. Kontrolna suma zaglavlja Kontrolna suma zaglavlja slui da pomogne ruteru u otkrivanju greaka u primljenom IP paketu. IP adrese izvora i odredita Kada izvorni raunar napravi paket, stavlja svoju IP adresu u polje IP adrese izvora, a adresu krajnjeg odredita u polje IP adrese odredita. esto izvorni raunar utvruje adresu odredita pomou DNS pretraivanja. Opcije Polje opcija omoguava proirivanje IP zaglavlja. Ova mogunost je izbaena u IPv6. Podaci Na kraju dolazimo do poslednjeg i najvanijeg polja, razloga zato IP paket uopte postoji. U veini sluajeva, polje podataka sadri segment transportnog sloja (TCP ili UDP) koji treba isporuiti na odredite. Meutim, polje podataka moe sadrati i druge vrste podataka, kao to su ICMP poruke. Fragmentacija IP paketa Svi protokoli sloja veze ne mogu da prenose pakete iste veliine. Neki protokoli mogu da nose velike pakete, dok drugi protokoli mogu da nose samo male. Ethernet paketi recimo ne mogu da prenesu vie od 1.500 bajtova podataka. Maksimalna koliina podataka koju moe da

prenese paket sloja veze naziva se maksimalna jedinica za transfer (MTU - maximum transfer unit). Poto se svaki IP paket radi prenosa od jednog rutera do drugog enkapsulira u paket sloja veze, MTU protokla u sloju veze postavlja strogo ogranienje na duinu IP paketa. Stroga veliina IP paketa nije toliki problem, problem je to to linkovi na ruti izmeu poiljaoca i odredita moda koriste razliite protokole sloja veze i svaki od tih protokola moe da ima drugaiji MTU. Ako ruter primi IP paket vei od MTU vrednosti na izlaznom linku, dolazi do problema. Reenje je da se podaci iz IP paketa fragmentiraju na dva ili vie manjih IP paketa, a zatim se ti manji paketi alju preko izlaznog linka. Svaki od ovih manjih paketa naziva se fragment. Fragmenti moraju ponovo da se sastave pre nego to se predaju transportnom sloju na odreditu. Radi utede na performansama i jednostavnosti, fragmenti se ne sastavljaju ponovo u ruterima, ve tek kada stignu na odredini sistem. Za ponovno sastavljanje paketa, odredini raunar koristi polja identifikacija, oznake i ofseta fragmentacije da bi utvrdio redosled paketa, kao i da li su svi fragmenti stigli do njega. Korisni podaci iz IP paketa se predaju transportnom sloju na odreditu tek poto IP sloj potpuno rekonstruie prvobitni IP paket. Ako jedan ili vie fragmenata ne stigne do odredita, paket se odbacuje i ne predaje se transportnom sloju. U sluaju TCP protokola transportnog sloja, TCP e obaviti oporavak od ovog gubitka tako to e zahtevati da izvor ponovo poalje podatke iz prvobitnog paketa. IPv4 adresiranje Granica izmeu raunara i fizikog linka se naziva interfejs. Ruter, poto ima zadatak da prosleuje pakete sa jednog linka i prosleuje ga na neki drugi, ima vie interfejsa, po jedan za svaki link. Poto svaki raunar i ruter moe da alje i prima IP pakete, IP zahteva da svaki interfejs raunara i rutera ima svoju IP adresu. Prema tome, IP adresa je tehniki pridruena interfejsu, a ne raunaru ili ruteru koji sadri taj interfejs. Svaka IP adresa dugaka je 32 bita (etiri bajta), pa tako postoji ukupno 232, odnosno oko 4 milijarde moguih IP adresa. Te adrese se obino piu u takozvanoj decimalnoj notaciji sa takama, u kojoj se svaki bajt adrese zapisuje u decimalnom obliku, a od ostalih bajtova u adresi se razdvaja takama, na primer 193.32.216.9. Broj 193 je decimalna vrednost prvih osam bitova u adresi, broj 32 drugih osam bitova itd. Prema tome, adresa 193.32.216.9 je u binarnom obliku 11000001 00100000 11011000 00001001. Svaki interfejs u svakom raunaru i ruteru na Internetu mora da ima IP adresu koja je globalno jedinstvena (osim interfejsa iza NAT-a). Ove adrese se, meutim, ne mogu birati proizvoljno, ve jedan deo IP adrese interfejsa odreuje podmrea (subnet) na koju je povezan. Na sledeoj slici imamo primer IP adresiranja i interfejsa:

Ovde jedan ruter (sa tri interfejsa) povezuje sedam raunara. Pogledajte bolje IP adrese dodeljene interfejsima raunara i rutera. Tri raunara u gornjem levom delu slike i interfejs rutera sa kojim su povezani imaju IP adrese u obliku 223.1.1.xxx. To jest, svi imaju ista 24 bita IP adrese. Oni su takoe meusobno povezani jednim jedinim fizikim linkom bez ikakvih posrednih rutera. To bi mogao da bude, na primer, Ethernet LAN. U IP argonu, interfejsi ta tri raunara i gornji levi interfejs u ruteru ine jednu podmreu (subnet). IP adresiranje dodeljuje ovoj podmrei adresu: 223.1.1.0/24, gde oznaka /24, koja se zove maska podmree (subnet mask), znai da levih 24 bita 32-bitne veliine predstavljaju adresu podmree. Svako novi raunar koji se povee na tu podmreu morao bi da ima adresu u obliku 223.1.1.xxx. Na sledeoj slici imamo prikaz tri podmree sa njihovim maskama:

Pored LAN segmenata i direktni linkovi izmeu dva rutera, tj. njihovih interfejsa, ine zasebnu podmreu, jer i njihovi interfejsi ine mali nezavistan segment u prostoru IP adresa. Strategija dodeljivanja adresa na Internetu poznata je kao besklasno meudomensko rutiranje CIDR (Classless Interdomain Routing). CIDR uoptava pojam adresiranja podmree. Kao kod adresiranja podmree, 32-bitna IP adresa se deli na dva dela opet u decimalnom obliku sa takama a.b.c.d/x, gde x oznaava broj bitova u prvom delu adrese. Najznaajnijih x bitova u adresi oblika a.b.c.d/x, ini mreni deo IP adrese i esto se naziva prefiksom adrese. Organizaciji se obino dodeljuje blok susednih adresa, tj. raspon adresa sa zajednikim prefiksom. Kada ruter van organizacije prosleuje paket ije je odredite adresa u organizaciji, dovoljno je da uzme u obzir samo vodeih x bitova adrese. To znaajno smanjuje veliinu tabela prosleivanja u ruterima. Organizacija zatim moe po potrebi taj blok adresa da podeli u okviru same sebe na manje podmree, gde se onda broj x bitova u maskama podmrea poveava. Dok nije bio prihvaen CIDR, mreni deo IP adrese je morao da bude dugaak 8, 16 ili 24 bita, po adresnoj emi poznatoj kao adresiranje zasnovano na klasama, jer su podmree koje su imale 8, 16 ili 24 bita bile poznate kao mree klase A, B, odnosno C. Zahtev da deo IP adrese koji se odnosi na mreu bude tano jedan, dva ili tri bajta pokazao se problematinim za podrku sve veeg broja organizacija sa malim i srednjim podmreama. Podmrea klase C (/24) mogla bi da sadri samo 28-2=254 raunara (dve od 28=256 adresa rezerviu se za posebnu upotrebu), to nije dovoljno za mnoge organizacije. Meutim, podmrea klase B (/16), koja moe da podri do 65.534 raunara je prevelika. U adresiranju zasnovanom na klasama organizacija koja je imala 2.000 raunara obino je dobijala adresu podmree klase B. To je dovelo do naglog troenja adresnog prostora klase B i loe iskorienosti dodeljenog adresnog prostora. U sluaju organizacije sa 2.000 raunara, ostalo bi neiskorieno 63.000 adresa koje su mogle biti dodeljene drugim

organizacijama. Moramo pomenuti i jednu drugu vrstu IP adrese. IP adresa za difuzno emitovanje, 255.255.255.255. Kada raunar emituje paket sa adresom odredita 255.255.255.255, poruka se isporuuje svim raunarima u istoj podmrei. Ruteri opciono prosleuju tu poruku i susednim IP podmreama, mada to obino ne rade. Difuzno emitovani IP paket se koristi kod DHCP servisa recimo.