Amifostin Amifostin (WR-2721) je organski tiofosfatni predlek (eng. Prodrug) S-2-(3-aminopropilamino)etilfosforotiol, analog cisteamina.

Razvijen je tokom pedesetih godina u Sjedinjenim Amerikim dravama, u Vojnom istraivakom institutu Volter Rid u Vaingtonu (eng. Walter Reed Army Institute Research), kao zatita za vojna lica protiv moguih efekata od radioaktivnih padavina nuklearne eksplozije. U klinikoj onkolokoj praksi se koristi poev od osamdesetih godina prolog veka, iako publikacije koje su se pojavljivale u godinama koje su prethodile ovim nisu dale nikave jasne zakljuke o njegovoj klinikoj upotrebi. Farmakokinetika i mehanizam dejstva Amifostin je predlek koji se katabolie alkalnom fosfatazom u jedarnoj membrani do njegovog aktivnog metabolita WR-1065. Tokom ovog katabolikog procesa on podlee unutarelijskoj oksidaciji i transformaciju u simetrian disulfidnu strukturu koja je slina endogenim jedarnim poliaminima. Njegov zatitni mehanizam se zasniva na eliminaciji aktivnih slobodnih radikala i doniranju vodoninog jona oteenoj DNK molekuli ime omoguava popravke ovim vanih molekula. Da bi WR-1065 bio apsorbovan u tkivu, pH vrednost sredine mora biti u opsegu od 6,6 do 8,2. inioci koji utiu na smanjenje apsorpcije WR-1065 u tumorskim elijama su: nia pH vrednost tumorskog tkiva, niske koncentracije alkalne fosfataze (275 puta manje u odnosu na zdravo tkivo), slabo vezivanje za membranu i intenzivniji anaerobni metabolizam. Njegova selektivna zatitna aktivnost protiv citotoksinosti u zdravim elijama bez velikog negativnog uticaja na efekte zraenja u tumorskom tkivu se objanjava velikom vaskularizacijom normalnih elija, dok tumorsko tkivo ine hipoksine elije. Normalne elije amifostin apsorbuju aktivnim transportom, dok u tumorsku zapreminu lek prodire zahvaljujui pasivnoj difuziji. Vie od 90 % amifostina se oisti iz plazme za 6 minuta, a maksimalna koncentracija u tkivu se postie u vremenu izmeu 10 minuta i 30 minuta od intravenozne administracije. Shodno tome, vaee preporuke ukazuju da je optimalno vreme unoenja amifostina u organizam leu u razmaku od 15 minuta do 30 minuta od poetka radioterapijskog tretmana. On poseduje malu zapreminu distribucije u organizmu i apsorbuje se pre svega u bubrenom tkivu, pluima, srcu, sluznici i kotanoj sri. Klirens amifostina je na dozama veim od 740 mg m-2. Iako se amifostin smatra citoprotektorom irokog spektra sa DRF koji se kree u opsegu od 1 do 3 za neke organe, on ne ispoljava takve efekte na elije nervnog sistema usled njegovog slabog prolaska kroz krvnomodanu barijeru. Suprotno tome, tolerancija sluznice i pljuvanih lezda na jonizujue zraenje se moe poveati i do tri puta. U preklinikim studijama, amifostin je ispoljio zatitni kapacitetprotiv hematoloke toksinosti koja je indukovana radioaktivnou putem favorizovanja diferencijacije hematopoetskih prekusora i zatitom odrivih jedinica kolonije. U slunici, amifostin odrava nivo kripti i debljinu intestinalnnih mukoznih struktura. Studije su pokazale da je amifostin bioloki dostupniji ako se dozira subkutano u odnosu na intravenoznu administraciju. Toksinost i sporedni efekti amifostina Najznaajnije kontraindikacije koji se javljaju prilikom administracije amifostina jesu hipotenzija i povraanje. Intenzitet i frekvencija munine i povraanja zavise od primenjene doze. Ovi efekti se najee javljaju istog dana kada se ovaj radioprotektor i dozira. Hipotenzija koja se tokom tretmana javlja u epizodama, ispoljava se privremeno opadanje sistolnog pritiska bez kardiovaskularnih, renalnih i neurolokih posledica. Precizan mehanizam kojim ovaj preparat dovodi do hipotenzije nije poznat. Hipokalcemija je jo jedan od efekata koji je uzrokovan amifostinom, a razlog je njegova sposobnost da inhibira paratiroidni hormon. Ova kontraindikacija se javlja samo i 1 % sluajeva, i to skoro iskljuivo kod pacijenata kod kojih su primenjene vrlo visoke doze radioprotektora. Druge, manje frekventne reakcije organizma na amifostin jesu alergijske reakcije, curenje iz nosa i kijanje, tucanje, drhtavica, vrtoglavica, crvenilo u licu i pospanost. Kritike amifostina I pored postojanja velikog broja zagovornika upotrebe amifostina u radioterapiji, neki autori koji su se u

svojim studijama bavili prouavanjem ovog radioprotektivnog agensa navode i razloge zbog kojih amifostin ne bi trebao da bude upotrebljen tokom leenja pacijenata. Naime, prouavanja su pokazala da ne postoje garancije da amifostin ne utie pozitivan odgovor tumorskog tkiva na ozraivanje jonizujuim zraenjem. Dalje, malo je studija koje pokazuju da amifostin moe da unapredi terapijski odnos u radioterapijskim emama koje se zasnivaju na primeni visokih doza zraenja. I kao jedan od najvanijih nedostataka amifostina se navodi nepostojanje citoprotektivnih efekata na nervne elije. Meutim, i pored svih nedostataka, amifostin je jedinini radioprotektor koji moe dovesti do ostvarenja veih benefita u radioterapiji. Pravci daljeg razvoja radioprotektora Trenutna istraivanja u oblasti citozatite koja se odnose na hemijsku i biohemijsku radijacionu zatitu obuhvataju prouavanje mogunosti proirivanja klinikih indikacija za upotrebu amifostina i optimizaciju doza zraenja, kao i mogunosti za njegovu upotrebu sa drugim radioprotektorima. Drugi pravac razvoja jeste primena keratinocit-faktora rasta koji stimuliu rast i proliferaciju normalnih epitelijalnih elija koe i sluzokoe. Nedavne in vivo i in vitro studije su pkazale da radiosenzitivnost tumorskih elija nije ugroena, a da je izazivanje kserostomije (suvoe usta) i mukozitisa (zapaljenje sluzokoe) kao kontraindikacija znatno smanjeno.

Tioli U predklinikim i klinikim ispitivanjima aplikacije radioprotektora u radioterapiji dominiraju tioli. Najefikasnija jedinjenja u smislu hemijske radiozatite jesu ona jedinjenja koja sadre sulfhidrilnu, -SH grupu na jednom kraju molekula, i jaku daznu funkcionalnu grupu, amino grupu, na drugom kraju. Neki od najefikasnijih radioprotektora aminotiola su prikazani u tabeli x.x. Opta formula aminotiola je H2N(CH2)xNH(CH2)ySH, a meu njima fosforotioati (kao to su WR-2721, WR-3689, WR-151327) su najefikasniji i prihvatljivo toksini. TABELA!!! Razliitim mehanizmima se opisuje radioprotektivno dejstvo tiolnih jedinjenja na elije normalnog tkiva. Tioli (RSH) i njihovi anjoni (RS-) munjevito vezuju slobodne radikale, kao to je OH radikal, i spreavaju njihovu reakciju sa elijskom DNK. Ovakav vid prevencije oteenja DNK molekula je zavistan od koncentracije kiseonika u neposrednom okruenju DNK molekule. Drugi modus zatite se realizuje kroz doniranje atoma vodonika. Naime, tioli se "takmie" sa kiseonikom za reakciju sa DNK radikalima koji su nastali tokom ozraivanja DNK molekule. Ukoliko se odvija reakcija DNK radikala sa sa kiseonikom, ovi radikali su samo fiksirani, ali o popravkama molekula DNK nema rei, a mogue je i generisanje opasnih hidroksiperoksida. Sa druge strane, ako doe do reakcije sa tiolima, zbog doniranja atoma vodonika dolazi do hemijske reparacije DNK molekula. Dalje, koncentracija unutarelijskog kiseonika moe biti smanjena kao rezultat tiolne oksidacije, to smanjuje stopu oteenja DNK molekule u kojoj kiseonik posreduje. Na kraju, tioli dovode do slaganja i pakovanja molekula DNK na taj nain da se smanjuje pristupanost mesta na DNK molekulima koja su podlona radiolitikom napadu. Za ovaj mehanizam se pretpostavlja da je nezavistan od kiseonika, ime bi se mogla objasniti i zatita od neutronskog zraenja. Nitroksidi kao radioprotektori Stabilni nitroksidni slobodni radikali i njihovi redukcioni proizvodi, hidroksilamini, u smislu hemijske radiozatite spadaju u klasu reciklirajuih antioksidanasa (slika). U oksido-redukcionim reakcijama sa transferom jednog elektrona nitroksidi mogu biti redukovani do odgovarajuih hidroksilamina ili oksidovani do oksoamonijum katjonskih vrsta. Stoga, po njihovoj in vivo administraciji egzistiraju sve tri vrste. Par nitroksid-oksoamonijum katjon predstavlja efikasan redoks par koji podraava enzimsko delovanje superoksid dismutaze (SOD) u zavisnosti od pH vrednosti sredine, i omoguavaju hemoproteinima poput mioglobina i citohrom c oksiadze da deluju slino katalazi. Nitroksidni radikali, iako su hemijski stabilni, mogu participirati u radikal-radikal reakcijama rekombinacije sa radikallima koji poseduju irok spektar reakvtivnosti. Hidroksil amini sa druge strane, mogu da funkcioniu kao klasini antioksidansi kao to su tioli ili askorbati, tj. Putem doniranja H aoma. Efikasnost njihovih reakcija zavisi od hemijskih vrsta sa kojima reguju. Sa visoko reaktivnim vrstama kakvi su OH radikalim, hidroksilamin je efikasan "hvata" radikala. Sa hemijskim vrstama koje imaju osrednji oksidacioni potencijal doniranje H atoma od strane

hidroksil amina tee vrlo sporo. Akumulacija nitroksida ili hidroksilamina na mestima koja su kritina za radiozatitu znaajno zavisi od supstiuenata na piperidinskom prstenu. Ono to se u smislu radioprotektivnih svojstava moe rei, a to je plod istraivanja i ispitivanja ovij karakteristika u odnosu na hemijsku strukturu ovih jedinjenja jeste sledee: nitroksidi omoguavaju radiozatitu, dok hidroksiamini obezbeuju minimalnu radiozatitu; veliina prstene ili njegovo zasienje ne ispoljava bilo kakav uticaj na radioprotektivno ponaanje ovih supstanci, dok vrsta supstituenata na prstenu u mnogome utie na radioprotektine efekte. Pozitivno naelektrisani nitroksidi ispoljavaju pojaane radioprotektivne efekte u poreenju sa neutralnim ili negativnim nitroksidima. Mehanizam radioprotektivnog dejstva nitroksida Radioprotektivni efekti nitroksida (RRNO), ali i nitroksiamina (RRNOH) se mogu objasniti transferom elektrona, hemijskom reparacijom molekula bioloki vanih molekula (BIM eng. Biological Importamnt Molecules) i rekombinacijom radikala ime se uspostavljaju dodatni putevi detoksifikacije. Jednaine Potpuno redukovani amini (RRNH) pokazuju vrlo skroman radisenzitivni efekat, posredno putem generisanja dodatnih reaktivnih vrsta jednaina U ovoj jednaini RRN poseduje dovoljnu reaktivnost da uzrokuje dalja oteenja, ali i popravka oteenja na BIM ne moe biti iskljuena.