Filozofski fakultet Nis Sociologija vaspitanja i obrazovanja

SEMINARSKI RAD

Obrazovanje i politika

Gabriela Stojkovic 2628

Suzana Markovic Krstic

Obrazovanje se uglavnom sagledava kao uze od vaspitanja, a samim tim i od socijalizacije. Preovaldjujuca je ona definicija obrazovanja u kojoj se izdvajaju dva strukturalna elementa: 1. prenosenje i sticanje znanja i vrednosti, 2. razvijanje i formiranje vestina i navika. Obrazovanje je, tako, proces prenosenja i sticanja znanja i proces razvijanja i formiranja raznovrsnih, coveku neophodnih, vestina i navika. Znanja, vrednosti, navike i umenja, pretpostavka su, osnova i temelj za:  trajno poboljsavanje structure psihickih dispozicija i njihovo trajno zadrzavanje kod svake licnosti, a pre svega za razvijanje umnih i saznajnih sposobnosti licnosti, i  izgradjivanje osnove za formiranje pogleda na svet. U tom smislu, ali i zbog osnove kakvu predstavlja I za razvoj covekovih moralnih I estetskih vrednosti I fizickih sposobnosti, obrazovanje omogucuje vaspitanje, koje se odredjuje I kao siri proces i opstiji pojam. Obrazovanje ima zna ajnu funkciju u svakom dru tvu. Zbog va nosti obrazovanja svaka vlast eli odrediti njegovu koncepciju i sadr inu, kako bi preko najsna nijeg instrumenta dru tvene percepcije i oblika socijalizacije pojedinci prihvatili vrednosti i norme sistema. Zato dr ave preuzimaju brigu o finansiranju obrazovanja. Pored toga u sadr ajnom smislu poku avaju kroz obrazovanje utvrditi dru tvene norme i vrednosti i izgraditi osecanje pripadnosti svojoj zajednici, dru tvenoj grupi, religiji. Kroz obrazovni sistem tako e se razvijaju i osecanja za vlastitu kulturu, po tovanje principa i solidarnost. Preko kolovanja se oblikuje svest i gledi te pojedinca, kada su u pitanju procesi u dru tvu i sistem vlasti. Svi obrazovni sistemi su utemeljeni na istoriji znanja i istoriji dru tva. Institucionalizacija obrazovanja pored toga to se zasniva na usvajanju niza pravila i dru tvenih vrednosti, ogleda se i kroz znanje i sposobnosti kojima pojedinac ovladava u procesu osposobljavanja. Putem sistema obrazovanja sna no se menja struktura dru tva, porodice i profesija. Po Talkotu Parsonsu kola je most izme u porodice i dru tva kao celine. kola priprema dete za njegovu ulogu. Obrazovanje je u stvari izraz dru tvenog sistema. Ono danas zna i jednakost ansi koje otvara mogu nost menjanja polo aja koje pojedinci sti u ro enjem ili nasledstvom. Ono je osnova emancipacije ovjeka, veoma funkcionalan instrument preko koga se ostvaruje identitet pojedinca. Veoma je va no za dru tveni ugled, autoritet i mo . Ste ena znanja i obrazovne ve tine su veoma su veoma primjenljivi i upotrebljivi u privrednom i prakti nom ivotu. Iako se znanje individualno sti e ono je postalo bogatstvo svih pripadnika zajednice. To je skoro jedina individualna osobenost koja u praksi postaje zajedni ka vrijednost i korist cijele zajednice.

1.

Politika, po opstoj saglasnosti, jedan je od najopstijih pojmova sveukupne drustvene misli. Kao ljudska delatnost ona je covekovoj svakodnevnici svih epoha I svih dosadasnjih zajednica. Rec politika potice iz starogrckog jezika. Veci je broj reci koje su posluzile za pravljenje evropskih derivate: polis grad-drzava, skup gradjana, politea javni poredak, drzavni, ustav: polites clanovi zajednice, vlasti I politike tehne politicka vestina. Poznato je I da je u evropske jezike rec politika dosla preko latinskih reci politia I politica javni poredak, ustav. Politika se moze definisati kao delatnost javnog odlucivanja u zajednici o svim poslovima koji se ticu njenog opstanka, funkcionisanja i razvoja. Tako odredjena, ona ima svoje tri konstitutivne oblasti (Samardzic 1993:883): 1. vladavinu, 2. interes, i 3. javnost. Sve tri oblasti savremene politike imaju svoje strukturne osobenosti I svaka od njih izrazava po jedan svojstven I prepoznatljiv politicki fenomen. Tako vladavina ocitava politicku moc, interes politicku participaciju, a javnost slobodnu politicku komunikaciju. Takodje, vladavina se oslanja na system ustanova izvrsne I upravne vlasti, sto je drzava u uzem smislu reci, interes se realizuje posredstvom predstavnickih I zastupnickih tela, javnost funkcionise na osnovu neposrednog I posrednog opstenja gradjana. Sve ustanove I delatnosti u ove tri oblasti podjednako se nazivaju politickim. Politika savremenog trenutka pretpostavlja medjusobnu ravnotezu tri navedene oblasti, a svaka pak ponaosob ima jake razloge postojanja; 1. vladavinu u poretku, 2. interes u potrebi, i 3. javnost u slobodi. Zato kada razlozi poretka prevladaju nad razlozima potreba I nad razlozima slobode, politika poprima autoritarnu formu. Politika podrazumeva poticke subjekte. To su drzava I (kao ostali politicki subjekti) narodne mase, politicke stranke, drustvene klase I druge raznovrsne organizacije. Politika ima I sredstva politicke delatnosti. Ona su raznovrsna: ekonomska, prvana, moralna, religijska, propagandna, ali I vaspitna I obrazovna. Politika je prozeta ideologijom I to je njeno posebno sociolosko obelezje. Politicku ideologiju u ovom smislu treba shvatiti kao skup ideja o politici I drustvu, odnosno o pravcu I usmerenju drustva. Po svojoj prirodi , kao formulacija odredjenih ciljeva, politika je obicno neostvarljiva, I kako kaze akademik Radomir Lukic, obecanje bez pokrica. Zato je samo vodjenje politike vestina sa brojnim psiholoskim momentima. Ova vestina cesto ukljucuje I nemoralna I brutalna sredstva. Otuda I govor o politickoj kulturi. Pod njom se podrazumeva kultivisana, drustveno I individualno prihvatljiva upotreba politickih sredstava od strane politickih subjekata za ostvarenje politickih ciljeva. 2.

Politika u domenu vaspitanja

Odnos vaspitanja I politike, posmatran u savremenom trenutku, ali I istorijskoj perspektivi, slozen je, isprepleten I cesto zamrsen, onako kako inace mogu biti zamrseni odnosi I relacije u politici, oko politike I u dodiru sa potikom. Obrazovanje I politika imaju isti object delovanja I uticanja: to su covek (a preko coveka) I drustvo. Ciljevi sui m u jednom delu isti, u drugom slicni, u trecem, pak, koji je preovladjujuci, sasvim slicni. Odnos izmedju vaspitanja i politike moze se postaviti u dve ravni posmatranja I analiziranja; 1. prva ravan je ona u kojoj je politika domen vaspitanja, 2. druga ona u kojoj je vaspitanje domen politike, Osnovna veza vaspitanja I politike u ravni u kojoj je politika domen vaspitanja tice se znanja i po svojoj prirodi slicna je osnovnoj vezi izmedju obrazovanja I religije. I oni se mogu ostvarivati, posmatrati I analizirati na dva nivoa. 1. Prvi nivo je onaj na kome se obrazovanje vidi I ostvaruje kao process sticanja znanja o politici I iz politike. Takvo znanje se uci, a uce ga pojedinci ( individue, licnosti), ali I sire drustvene grupe I slojevi. Ucenje cinjenica o politici I iz politike, ko god da ih uci, bilo gde da se uce I u kom obliku da se uce, organizovano ili neorganizovano, u skoli ili van nje, sredstvima masovnog komuniciranja ili u okvirima konstituelnih formi vaspitanje je. Vaspitanje je posrednik izmedju politike I pojedinca. Ono je transmisiona sila, I to jedna jedina, izmedju politike I licnosti. Bez obrazovanja sva znanja iz politike I o politici ostala bi nedostupna I verovatno nepoznata coveku. A covek bi ostao I politicki nepismen. Duznost skole je da ucenike upozna sa naucnim saznanjima o politici kao delatnosti I na toj osnovi razvije kriticko politicko misljenje sposobno da razlikuje stvarno I moguce, demokratsko od nedemokratskog. Prema nekim istrazivanjima obavljenim u Americi (Podunavac 1993:1096), u skoli ce to odvija;  Prenosenjem znanja o politickom sistemu,  Unosenjem pozitivnih osecanja prema politickoj zajednici,  Ojacavanjem modernih racionalo-pragmaticnih stavova, sto je narocito vazno u politickim sistemima zemalja u razvoju,  Podsticanjem osecanja gradjanske kompetencije. 2. Na drugom nivou, koji je svakako siri, ovaj odnos se moze posmatrati kao odnos izmedju politickog vaspitanja (politicke socijalizacije) I politicke kulture. Osnovni nalaz glasi>  Politicka kultura se upoznaje, stice I uci. Ona se prenosi sa strarije generacije na mladju, ali se usvaja, stice, uci, odrzava I menja I u intergeneracijkim I unutargeneracijskim odnosima I procesima, politicka kultura se menja I transformise u izmenjenim socio-ekonomsko-politickim uslovima, a u odredjenim uslovima dolazi I 3.

do formiranja nove politicke kulture, celina tih odnosa I procesa je politicko vaspitanje (socijalizacija). Politicka socijalizacija obuhvata sveukupno politicko vaspitanje I obrazovanje: formalno I neformalno, u institucijama I izvan njih, planirano I neplanirano. Politicka socijalizacija je slojevit process ucenja koji se odvija podjednako na individualnom planu I na planu drustvene zajednice kao celine. Na individualnom planu politicka socijalizacija je usmerena na stvaranje bazicnog tipa licnosti potrebnog reprodukciji politickog sistema. Rec je o osposobljavanju individual onim znanjima koja im omogucavaju da deluju kao politicki akteri u okviru odredjenog politickog sistema. Politicko vaspitanje (socijalizacija), po shvatanjima sociologa politike (Butigan 1991:165-166), ima nekoliko osnovnih funkcija. 1. Organizaciono-institucionalna funkcija je u pruzanju znanja o politickim organizacijama I funkcijama. 2. Integrativna funkcija ostvaruje se razvojem spremnosti gradjana za uskladjivanje politickih interesa. 3. Identifikacija funkcija odvija se preko zajednicke politicke kulture koja omogucava pojedincima poistovecivanje sa nacionalnim, partijskim I drugim kolektivitetima. 4. Legitimizacijksa funkcija obavlja se razvijanjem poverenja pojedinca u politicki system. 5. Prticipacijaksa funkcija ostvaruje se informisanjem o procedurama politickog odlucivanja. 6. Distributivna funkcija ima zadatak da pokaze opravdanost distribucije drustvene I politicke moci, I druge. Agensi politicke socijalizacije mogu se podeliti u dve grupe: 1. primarne, i 2. sekundarne. Prvi su latentni, nepoliticki, I indirektni, a drugi direktni I politicki (Butigan 1994:168) U prvu grupu agenasa spadaju:  porodica, i  bliske grupe (radne, prijateljske, rekreativne, sportske). Ovi agensi ostvaruju implicitnu politicku socijalizaciju. Oni po pravilu nemaju planirano politicko delovanje I obrazovanje pa njihova socijalizacija ne moze da bude dirigovana. Porodica se pojavljuje kao vrlo znacajan agens obrazovanja kojim se prenosi politicka kultura, narocito u zapadnim drustvima I kulturama. Indirektna politicka socijalizacija se ostvaruje preko bliskih porodicnih veza I preko participacije clanova porodice u resavnju porodicnih problema. Bliske grupe prijatelja, drugova, poznanika, I razlicitih ekipa imaju veliku moc socijalizacije. U njima se zadovoljavaju potrebe koje se ne mogu zadovoljiti u porodici. Narocito uticu na formiranje politickih stavova adolescenata.

4.

U drugu grupu agenasa spadaju:      skola, politicke partije, specijalizovanje politicke organizacije, velike drustvene grupe, neposredno politicko iskustvo.

Dirkem dokazuje da u slozenim industrijskim drustvima skola ima funkciju koju ne mogu obaviti ni porodica ni grupe vrsnjaka. Pripadnost porodici se temelji na rodbinskim odnosima, pripadnost skupini vrsnjaka na izboru. Pripadnost drustvu kao celini ne temelji se ni na jednom od tih nacela. Pojedinci moraju nauciti saradjivati s onima koji im nisu ni rodbina ni prijatelji. Skola je onaj kontekst u kojem se te vestine mogu naucitil. Kao takva, ona je drustvo u malome, model drustvenog sastava. U skoli dete mora ulaziti u interakciju s drugim pripadnicima skolske zajednice u skladu s cvrsto zadatim nizom pravila. Dirkem je mislio da skolska pravila treba strogo primenjivati. Kazne bi morale odrazavati ozbiljnost stete koju je prestup naneo toj drustvenoj skupini, a prestupniku bi se moralo objasniti zasto se kaznjava. Na taj nacin ucenici bi shvatili da je pogresno postupiti protiv interesa drustvene skupine kao celine. Naucili bi se samodisciplini ne zato sto zele izbeci kaznu, nego I zato sto bi uvideli da lose ponasanje steti drustvu kao celini. Dirkem smatra da obrazovanje uci pojedince specificnim vestinama koje ce im trebati za buduce zanimanje. Ta funkcija je posebno vazna u industrijskom drustvu s njegovom sve slozenijom I specijaliziranijom podelom rada. Politicko obrazovanje, kao sastavni dao procesa politicke socijalizacije kojim se pripremaju mladi za politicke uloge u drustvu, proizilazi iz politicke kulture odredjene drustvene zajednice. Takodje, politicko obrazovanje je sastavni deo vaspitno-obrazovnog procesa, pa se I ostvaruje opstim I posebnim metodama vaspitanja I obrazovanja. Ali, ono se ostvaruje I specificnim metodama, kakve su politicka imitacija, anticipativna socijalizacija, neposredno iskustvo, I druge. Vaspitanje u domenu politike o Vaspitanje u domenu politike

Osnovni odnos vaspitanja I politike, u ravni u kojoj je vaspitanje domen politike, tice se politike vaspitanja. Ona se ponekad naziva I vaspitna, obrazovna ili prosvetna politika. Politika vaspitanja se moze odrediti kao: ukupnost principa, odnosa, puteva, oblika, mera I instrumenata kojima se obezbedjuje u funckiji I interesu svih clanova drustvene zajednice I globalnog drustva u celini. Politika vaspitanja I obrazovanja se, na nasim prostorima odredjivala kao nastojanje I borba za postizanje odredjenih idejnih I politickih ciljeva na podrucju vaspitanja. Obuhvatala je sve mere koje se podrazumevaju da bi se osigurao uticaj na vaspitanje u drustvu. Ali se odnosila I na upotrebu sredstva masovnog komuniciranja I njihovog uticaja na javno mnjenje.

5.

Kada se vaspitna politika usmeri na vaspitno-obrazovne ustanove-skole I prosvetu, naziva se prosvetna politika. Prosvetna politke je deo opste I vaspitne politike I izraz je odredjenih konkretnih interesa. Zapisana je u politickim programima, skolskom I prosvetnom zakonodavstvu, ali se ocituje I u celokupnoj organizaciji skolskog sistema. Prosvetna politika je I politika izgradjnje skolske mreze, nacin upravljanja skolom, nacin pripremanja I usavrsavanja prosvetnih radnika. Ona je rezultat opstih politickih I drustvenih prilika u jednoj zemlji. Prosvetna politika moze biti vise ili manje konzervativna ili vise ili manje progresivna. Zato je prosvetna politika uvek bila podrucje politickih borbi, I u vreme izbora I onda kada izbora nema.

6.

Literatura

 Ivkovic, M. (2003) Sociologija obrazovanja 1. Nis: Filozofski fakultet i Knjazevac: DIP NOTA  Haralambos, M. (2002) Sociologija. Zagreb: Golden marketing.  Haralambos, M. (1989) Uvod u sociologiju. Zagreb: Globus  Dirkem, E. (1981) Vaspitanje i sociologija. Beograd: Zavod za udzbenike.  Ivkovic, M. (1985) Vaspitanje i drustvo. Nis: Gradina.  Kokovic, D. (1994) Sociologija obrazovanja. Novi Sad: Matica Srpska.  Fler, S. (1976) Obrazovanje u drustvu. Nis: Gradina  Cifric, I. (1990) Ogledi iz sociologije obrazovanja. Zagreb: Skolske novine.  Bozilovic, N. (1998) Sociologija kulture. Nis: Narodne novine.  Butigan, V. (1994) Skola kao subjekt politicke socijalizacije. Zbornik Filozofskog fakulteta, Serija sociologija, knjiga I, Nis, Filozofski fakultet.  Podunavac, M. (1993) Socijalizacija (politicka). Enciklopedija politicke kulture, Beograd, Savremena administracija.  Samardzic, S. (1993) Politika. Enciklopedija politicke kulture, Beograd, Savremena administracija.  Vujevic, M. (1991) Uvod u sociologiju obrazovanja. Zagreb: Informator.  Branislav, S. (2006) Politicka kultura i kulturne pretpostavke savremene politike. Nis: Sven.  Lukic, R. (1982) Politika. Socioloski leksikon, Bograd, Savremena administracija.

7.