Od revolucionarnih godina 1917. I 1918.

, Evropom su se prosirile republike, I mnoge drzave menjaju svoje monarhiju I usvajaju republikansko drzavno uredjenje. U tridesetim godinama, broj monarhija I republika je izjednacen. Ipak, monarsi su izgubili svoju vlast,I ostala im je samo formalna, vlade su vladale ustavom, pojavile su se stranke. Ipak, drzave su se delile na one sa punom parlamentarnom demokratijom, I one u kojima je ipak vladala diktatura. KRAJ MONARHIZMA Nova Evropa je zapocela svoj zivot revolucionarnim dogadjajima iz 1917. I 1918., a oni su pokazali da je legitimizam,koji je poticao iz davnina, konacno izgubio svoju istorijsku ulogu. Pravo zasnovano na proslosti, istoriji, preraslo je tokom novog veka u doktrinu legitimizma, iako je kroz ceo novi vek dolazilo do osporavanja legitimistickog nacela. Monarsi su odgovarali svojim zivotima i gubili ih usled sukobljenih politickih interesa, a demokratija i glas naroda postaju glavni cinilac u krojenju istorije. Bitniji slom legitizma je nastao usled revolucija pobunjenicki nastrojenih naroda i stvarale su se nove drzave, a temelj im je bio volja gradjana, umesto naslednog prava na presto ( primer- Holandska revolucija, Engleska revolucija, i Francuska revolucija). Becki kongres 1814-1815. preuredio je kartu Evrope na legitimistickom nacelu, ali ga je revolucija iz 1848.-1849.ponovo osporila. Nemiri u Evropi ( Evropske zemlje Osmanskog carstva, Poljska pod carskom Rusijom) ukazivali su na sirinu i ukorenjenost teznji za prevazilazenjem legitimizma. Najzad je nacionalizam, tokom 19. Veka stalno u porastu, postavio pravo nacije ispred prava nasledja i trijumfovao u stvaranju italijanske i nemacke drzave. Legitimizam je opstajao kroz monarhije i vladajuce porodive, a Evropa je krajem 19. Veka konacno dobila jednu veliku drzavu republiku- Francusku. U novom veku, titula zapadnog cara je najpre obezbedjivala rang prvog, vrhovnog vladara u mozaiku nemackih drzava, ali, iako ustanova srednjeg veka, ova titula se ideoloski i pravno vezivala za tradiciju klasicnog Rima, cime je sticala univerzalan znacaj. Izgradnja jakih kraljevina novog veka, pre svega Engleske, Francuske i Spanije, ucinila je da pravo cara kao vladara nad vladarima, prakticno postane bezvredno, ali je ostala svest o njegovom najvisem rangu. Socijalni i politicki pokreti do kojih je izvan domasaja kontrole postojecih vlasti doslo krajem Prvog svetskog rata, a u kojima se preplitalo opozicionarstvo dotadasnjem politickom vodjstvu, stremljenje ka nacionalnoj slobodi i odbacivanje postojeceg drustvenog uredjenja, pored ostalog su doneli i konacan slom carstava, i prestao je politicki znacaj njihovih dvorova. Cinjenica da je do sloma carstva doslo usled socijalnih i nacionalnih revolucija, uporedo je politicki i ideoloski osporila prestiz vladarskih titula i u ime i u korist nacela prava naroda. Drzavne teritorije nekadasnjih careva su ili nestale ili su dozivele znacanje izmene tokom 1917-1918. Nestanak carstava doveo je do konacnog potiskivanja aristokratije kao sloja iz javnog zivota. Taj proces je otpoceo jos ranije, posebno velikom Francuskom revolucijom, i trajao je tokom celog 19.veka, ali je plemstvo u carevinama zadrzalo istaknuto mesto i cinilo je socijalnu osnovu njihovog ocuvanja. U svim bivsim carevinama slom monarhije je omogucio snazno politicko ispoljavanje drugih drustvenih snaga, posebno gradjanstva. Naravno, SSSR je bio poseban slucaj, jer je tu revolucija unistila i moc aristokratije i moc burzoazije. Sumrakom monarhizma otvoreni su procesi brze i potpune politicke

afirmacija kako svih vrsta narodnih politickih strujanja tako i pojedinaca iz naroda. Ipak to samo po sebi nije omogucavalo sirenje sloboda i blagostanja, ni za pojedince ni za potlacene slojeve. Naprotiv, novi oblici autokratija i despotizma u vise zemalja ubrzo su zamenili stare i postali deo evropske stvarnosti ; nastajale su diktature novog tipa, proistekle iz birokratizacije masovnih pokreta. Tek je Franc. Revolucija stvorila mogucnosti za poricanje ustanove monarhije u ime republike kao demokratskog drzavnog uredjenja. U 19.veku pojacana je politicka aktivnost republikanaca i to u okviru modernih levicarskih pokreta, kako gradjanskih tako I socijalistickih. Negacija monarhizma posle 1918.bila je zasnovana na republikanizmu i na parlamentarizmu, ali i na sasvim novim medjusobno suprotstavljenim konceptima autoritarne nacionalne drzave s jedne i diktature proleterijata sa druge strane. Antantina pobeda obezbedila je bar to da su izostale intervencionisticke akcije protiv novih nacionalnih i parlamentarno-demokratskih resenja u Evropi. U slucaju boljsevika, Antanta je postupila sasvim drugacije i aktivno pomogla carske generale na celu kontrarevolucije, a isto se u bitnom drzala i prema madjarskoj komuni. Kraj vladavine monarha je nastao usled pokreta naroda, koji su se mnozili i postali siri i jaci poslednjih godina rata. Rec je o trima istorijskim pojavama koje su odranije afirmisane : borbi za nacionalnu slobodu, teznji za republikanskim uredjenjem drzave i nastojanju ka socijalistickom preobrazaju drustva, kao i o pojavi zacetoj u svetskom ratu, ali razvijenoj tek u prvim godinama mira- stremljenju da se stvore autoritarne nacionalne drzave. Nasuprot nacelu legitimizma pocela se kao istorijska stvarnost zasnivati njegova potpuna negacija- pravo revolucije. REVOLUCIJE Recju revolucija su obelezavani svi postupci i teznje usmerene ka obaranju postojecih politickih prilika, bez obzira na to u ime cega se preokret trazio i sta se htelo stvoriti. Medjutim, u pogledu sadrzaja revolucionarnosti postojala je doista sustinska razlika koja je, uostalom, ucinila da izmedju ovih pokreta nema nikakvih stvarnih slicnosti, da postoji potpuna politicka posebnost. Za prve, revolucionarnost se iscrpljivala i stvaranju nezavisne nacionalne drzave, za druge u tome da izgrade autoritarnu i mocnu drzavu nac.jedinstva, za trece da izmene drustvo tako da nastanu socijalisticki odnosi i otvore se putevi komunistickoj buducnosti. Pokret za stvaranje nezavisnih nacionalnih drzava shvatao je revoluciju kao ostvarenje slobode za nacionalni zivot naroda. Pokret za izgradnju socijalizma smatrao je revoluciju ostvarenjem drustvenih sloboda na osnovu ukidanja podele na nize i vise klase. I za jedan i za drugi pokret revolucija je bila put ili sredstvo za ostvarenje slobode, bez obzira na to sto su je veoma razlicito razumevali. Sve ove istorijske pojave su tokom godina 1917-1920. Prerastale u buntovnu akciju usled snaznog, sirokog I razlicito motivisanog nezadovoljstva u masi stanovnistva, nastalog u iscrpljujucem ratu. Kada je

rat pocinjao, vlade su dobro kontrolisale narode, ali je s proticanjem godina, sto su nemastina, glad, bolesti, rusenja I smrt duze harali, masovno nezadovoljstvo bivalo sve vece I sve odlucnije upereno protiv politickih sistema I vodecih ljudi, da bi konacno pocelo prerastati u neposlusnost, pobunu, pa u drustvenu revoluciju. Nacionalni pokreti urodili su pojavom niza novih, velicinom srednjih ili manjih, po pol.sistemu uglavnom parlamentarnih, delom I liberalnih drzava koje su nastale na zemljama bivsih carevina. Komunizam je predstavljao pokret koji je istakao zahtev za potpunim prelomom u istoriji putem izmene drustva, privrede I politike, dakle I ljudi, najavio se kao snaga buducnosti, I stvorio prvu drzavu socijalizma sa dzinovskom teritorijom I ogromnim brojem stanovnistva- Sovjetski Savez. Veci deo socijalistickih pobuna, pre svega komunisticke, predstavljale su u jednom dubljem smislu reci revolucije, posto se tezilo ne samo ka izmeni politickog stanja nego I zasnivanju sasvim novih drustvenih odnosa. One su od svoh buntovnih pokreta najvise uskovitlale siromasne mase, a sto je izuzetno vazno, I zadojile ih uverenjem da imaju pravo da se otmu iz okolnosti koje ih cine samo nizim slojevima drustva, da se izbave Iz bede. Drevna utopija bila je racionalizovana marksistickom politickom teorijom. Na pocetku medjuratnog perioda, Evropa je dozivela I svoju poslednju gradjansko-demokratsku revoluciju u Rusiji od marta do novembra 1917, koja je lako I cini se konacno- uprkos ulozi monarhista u gradjanskom ratu 1918-1920- uklonila samodrzavlje I plemstvo s vodecih pozicija. Njen znacaj je posredno bio veliki jer je ona bez volje ljudi I politickih grupa koji su je vodili, otvorila put komunistima ka preuzimanju vlasti. Ipak, Evropom je u prvim godinama mira I dalje tekao proces sirenja gradjansko-demokratskih ustanova, jer su nacionalne revolucije u prvo vreme donele zamenu carskih rezima u razlicito razvijenim oblicima parlamentarnih I visestranackih sistema. Doslo je do radjanja novih republika, a monarhije su u drugim slucajevima prihvatila, bar na recima ( cesto ne I u potpuno u praksi), parlamentu odgovorne vlade. U revolucije iz godina 1917-1919., socijalisti-marksisti su usli uglavnom kao jedinstven, Iako ne kao kompaktan pokret, ali su se tokom njih pocepali na dva medjusobno ostro, cak I ogorceno, suprotstavljena osnovna krila. Na celu sa komunistima, SSSR je postao socijalisticka zemlja s politickim sistemom diktature proleterijata.

OBLICI POLITICKOG PEJZAZA

U medjuratnom periodu postojale su tri posebne, veoma razvijene I snazne politicke pojave, tri politicka uverenja medjusobno potpuno suprotstavljena. Oni koji nisu bili istomisljenici, bili su neprijatelji. Osnovni pojmovi su bili ustav, odnosno klasa, odnosno nacija. To su liberalizam, komunizam I autoritarni nacionalizam. Sva tri su se pozivala na narod I tvrdila da izrazavaju njegove prave interese I da verodostojno govore u njegovo ime. Njihovi koreni su bili u gradjanskom demokratizmu, socijalizmu I nacionalizmu.

NACIONALISTI Veliki znacaj u ocuvanju borbenog morala I za zalaganje do poslednjih snaga najcesce je imalo uverenje da se borba vodi za interese nacije I da takva borba ima svoj duboki smisao, I postojala je svest I osecanje o pripadnosti istoj naciji. Faktor nacionalne mrznje je imao ogromnu ulogu a podstican je jos I uspomenama na uzajamnu neprijateljsku proslost. Takodje, sve vlade su u svetskom ratu imale ciljeve odredjene u skladu sa svojim shvacanjem nacionalnih interesa . Sagledan u celini, rat iz 1914-1918. Bio je obracun nacija I bio je motivisan pravima I interesima nacija. Ipak, rat je zavrsen u znaku nove prevage internacionalizma, sirenja uverenja o povezanosti nacija zajednickim interesima saradnje,mira i prosperiteta. Po novim idejama , nacije su imale pravo na samostalan zivot, ali uz obavezu da postuju jedna drugu, da se pomazu i da slozno grade zajednicu naroda i svet bez dominacije vecih i jacih. Od 1917. Godine, u Evropi je nacionalna ideja dobila novu potvrdu stvaranjem vise novih drzava, cime je nastavljen proces, koji je snazno obelezio drugu polovinu 19.veka. Ovo je uporedo bilo propraceno raspadom velikih mnogonacionalnih drzava. ( pa slede primeri, str.56) Vreme budjenja i potpunog oblikovanja evropskih nacionalizama lezi u sedam-osam decenija izmedju pocetka devedesetih godina 18. I pocetka 50-ih godina 19.veka, dok je u drugoj polovini 19.veka doslo do stvaranja novih suverenih drzava na nacionalnoj osnovi. Nacionalni pokreti su se zasnivali na zahtevu za oslobodjenje od tudjinske vlasti i na pravu da se samostalno organizuje sopstveni politicki, privredni i kulturni zivot. Pokazalo se da nacije nisu tezile samo da obezbede slobodu i uslove kulturnog i privrednog razvitka, nego i da ojacaju na racun drugih, pa su tezile i ka osvajanju i pokoravanju drugih naroda i nacija. Deo uzroka I sv.rata bio je upravo u tome. Veoma je znacajno da se ovaj rat zavrsio u znaku ideja osude tih teznji, ali to nikako nije znacilo da su one konacno I odstranjene. Sto se tice Konferencije mira 1919-1920, ona je dozvolila veca narusavanja nacionalnog nacela, ali je uprkos tome stvorila jednu u osnovi nacionalnu politicku kartu Evrope. Ipak, ubrzo se pokazalo da je potiskivanje krajnjih nacionalnih sebicnosti I grabljivosti bilo tek privremeno, pa su se neposredno po okoncanju rata na vise strana, posebno snazno u Italiji I Nemackoj, pojavile teze o visim nacijama koje imaju pravo da gospodare nad drugim. U periodu izmedju 2 rata, kod mnogih naroda se takav ekstremizam veoma jasno ispoljio, istina nekad jace nekad slabije, a kod Nemaca I Italijana je dobio zastrasujuce razmere. Posto je nacionalna drzava proglasena idealom, njena snaga je uzimana kao kvalitet koji ne samo da se zeli nego I slave poput najvece vrednosti. Za razliku od uverenosti ranog 19.veka da nacionalizam donosi slogu narodima, u savremenom razdoblju javile su se teznje za nac.dominacijom cak nad kontinentalnim prostorima, kao I teznje za istrebljenjem drugih nacija I naroda. Tamo gde je poprimio totalitarne odlike, nacionalizam je ponistio racionalne premise na kjima se temeljio u decenijama svoga javljanja I romanticarskog poleta, a pretvorio se u jednu od iracionalnih ideologija 20.veka. Nacionalizam se tako pocepao na 2 osnovna toka. Jedan je ostao umeren I u bitnom odgovarajuci svojim izvorima, jer je polazio od prava nacija da budu slobodne I od njihovog razumskog, nenasilnog ukljucivanja u zajednicke svetske politicke, privredne I kulturne odnose. Drugi tok je poricao vrednosti izvornog nacionalizma u ime osnovne logike nacionalne ideje: prvenstvo vlastitog interesa. Umesto

bratstva medju ljudima, ili zajednice nacija, istaknuto je deljenje na vise I nize , a I proklamovano pravo na hegemoniju, zavojevanja I eksploataciju, odnosno na kulturno ili cak biolosko unistavanje drugih nacija od strane izabranih . Razdoblje koje je pocelo Prvim svetskim ratom snazno je naglasilo suprotna, upravo dezintegraciona stremljenja nacionalizma, koja su inace I odranije bila ocevidna. Nove nacionalne drzave su na nacelu narodnog suvereniteta stvorile parlamentarne rezime, suzile vlast monarha, ili cak proklamovale republike. Autoritarni nacionalizam je pravo na apsolutno vladanje trazio upravo na osnovu toga sto se proglasavao za narodni pokret, bolje receno za pokret koji sustinski izrazava najbolje interese nacije. U Italiji su fasisti pretvorili kralja I dvor u ustanove bez moci, bez veceg pol.znacaja; u Nemackoj su nacionalsocijalisti poslali monarhiste u koncentracione logore. KOMUNISTI Rascep u socijaldemokratiji nastao tokom revolucija 1917-1919.ucinio je da stvarna , duboka, nepomirljiva programska razilazenja budu obelezena I novim imenima. Marksisticka levica je u imenima komunizam I komunisti nasla najrecitija obelezja za ono sto je htela, a takodje se vezala za izvornu rev.tradiciju I za neke kljucne teze Marksove misli. U 19.veku, komunisticka ideja je zivela u okvirima socijalisticke ideologije I revolucionarnog radnickog pokreta, rec komunizam je obelezavala besklasno drustvo kome se tezi, a rec komunisti borbenu avangardu pokreta, ali su pojmovi socijalizam , socijalisti , socijaldemokratija ipak odnosili prevagu. Lenjin I boljsevici su pojam komunizma razvili I poceli istorijski ostvarivati pretvorivski ga u politicku doktrinu I snazan pokret, a posebno su ga odreldili suprotstavljanjem socijaldemokratiji. ( pa objasnjenje Marksove misli str.60) Podela socijalistickog pokreta tokom 1917-1919.ucinila je da se Marksove teze aktualiziju, nakon sto su u drugoj polovini 19.veka bili izgubljeni iz vida posebnost I radikalnost komunizma. Levo krilo, radikalna struja, zagovornik proleterske diktature kao cilja koji revolucija najpre treba da ostvari, nazvalo je sebe komunistima; doslo je do medjusobnog suprotstavljana socijaldemokrata I komunista kao pol.snaga koji se zalazu za suprotne programe. Iz ove krize jedinstva, proistekli su komunisti, a sa njihovim izdvajanjem stvoren je I poseban, krajnje levicarski, najznacajniji socijalisticki revolucionarni pokret medjuratnog razdoblja. U revolucijama 1917-1919. I tokom celog dvadesetogodisnjeg razdoblja izmedju svetskih ratova, komunizam je pokazao da je izuzetno aktivan pokret, I da ga takodje odlikuje razvijena samosvest. Veoma istaknutu komponentu ove samosvesti cinilo je uverenje da je covekov svet istorican I da u svakom razdoblju postoji drustvena klasa koja je nosilac kretanja, tj. promena ka sve razvijenijim drustvima; komunisti kao avangarda radnicke klase, koja u modernoj I savremenoj epohi nosi preobrazaj, imaju misiju od izuzetnog znacaja ne samo za savremeno doba nego I za celu istoriju posto oni svojom aktivnoscu otvaraju buducnost covekovih sloboda, vreme oslobodjenosti od drustvene neravnopravnosti, eksploatacije I ugnjetavanja.

Kao politicko vodjstvo proleterijata, komunisti moraju biti svesni svoje uloge I moraju samopregorno da razvijaju svoju aktivnost u cilju vodjenja revolucije, stvaranja rev.drzave I svrsishodnog koriscenja ove u pravcu vrsenja potrebnog preobrazaja drustva s ciljem da ono postaje komunisticko. Socijalisticka revolucija je od tada nerazdvojno povezana sa komunistima, jer su oni postali njeni stvarno jedini nosioci, a srediste rev.rada stvoreno je u prvoj komunistickoj drzavi, u Sovjetskom Savezu, gde je smesteno I sediste Komunisticke internacionale. Komunizam se vrlo brzo ispoljio u svim evropskim I mnogim vanevropskim zemljama, a istovremeno se otelotvorio u razgranatoj I strogo disciplinovanoj rev.organizaciji kojom su rukovodili a docnije je I podredili vodeci ljudi SSSR. Zabranjivan I prognan u velikom broju drzava, bio je to I najznacajniji ilegalni pokret dvadesetih I tridesetih godina ovog stoleca. Pojava I prisustvo komunista na istorijskoj sceni otvorili su na nov nacin pitanje narodnog suvereniteta, stvaranog I najdoslednije razvijanog tokom svih revolucija Novoga veka. Prava siromasnih u ugnjetenih povezivana su sa uverenjem kako upravo proletarijat ima ist.misiju da ukine klasno drustvo I da radi ostvarenja tog cilja mora uvesti svoju diktaturu. Sustina-narod ne sacinjavaju svi slojevi jednog drustvam vec samo eksploatisani I siromasni, pa narodno suverenitet podrazumeva njihovo pravo. Proletarijat je po drustvenom polozaju onaj deo eksploatisanih I siromasnih koji ima misiju da izvede preobrazaj politickom akcijom. Otuda je narodni suv.u stvari znacio vlast radnistva. Komunisti su politicki najsvesniji deo prol. Njegova vodeca garda, I time snaga koja u cilju rev. preobrazaja mora u svoje ruke uzeti I preurediti drzavni aparat, pa cak I ceo javni zivot. Stvoren kao pokret za slobodom I negujuci teoriju covekove slobode, komunizam je sa svojom ist.realizaciojom putem drzave, nakon 1917.stavljen pred tezak problem da se u praksi kao takav I dokaze. FANATIK KAO HEROJ Adolf Hitler, rodjen 20. aprila 1889. Hitler je bio prvi ideolog nacionalnog autoritarizma, organizator pokreta I partije, strateg politicke borbe, a zatim, kada ga je uspeh konacno bogato obdario, I sef totalitarne drzave. Neznana lutalica iz beckih predgradja I govornik iz minhenskih pivnica pojavio se na sceni Evrope u liku coveka izuzetne drskosti, velike moci I bezgranicnih ambicija, I prirodno zapovednickog drzanja. Strogost pogleda I zapovednicko drzanje, ta neobicna slivenost razdeljka, brkova I uniforme u energican pokret, sve su vise ulivali respekt. Po svima koji su mu bili protivnici udarao je nemilosrdno I svirepo, policijom, jurisnim odredima, ideologijom I politickim diskvalifikacijama. Nasilje, koje se pretvorilo u agresivnu spoljnu politiku I u autoritarnu vlast u zemlji, slanje ljudi u logore ili u smrt bez mnogo razmisljanja, sigurno da su neodvojivi od ovog istorijskog portreta. Iako zeljan vlasti, nikako nije bio od onih ljudi koji bi u moci samo uzivali, nego od onih koji veruju da moraju nesto krupno da urade, da im je vlast pala u ruke zato sto treba da ostvare istorijsku misiju. Pri tome je imao izvanrednu smelost, ali nikako nije jasno dokle se prostirala proracunatost, gde je pocinjala intuicija, odakle se sve svodilo na krajnji avanturizam. Avanturizam ga je odveo u Drugi svetski rat, u kome je preduzimao riskantne postupke jedan za drugim, a na kraju rezultat

je bio : srusilo se sve sto je stvorio, njegov Rajh, njegov pokret I sama njegova politicka licnost. Bio je pobunjenje protiv prilika koje su ga okruzivale, ali je novom tezio potpuno poricuci humanizam, a velicajuci, u ime svog shvatanja nacionalnog ideala, organizovani teror pokreta I drzave ne samo kao sredstvo nego I kao cilj zeljenog preobrazaja. ZATOCENIK BRITANSKE TRADICIJE Vinston Cercil je bio susta suprotnost Adolfu Hitleru. Potomak poznate plemicke kuce, nasledio je ime koje je vec samo sobom mnogo govorilo, stekao je najbolje obrazovanje, svoju licnu kulturu zasnovao na pouzdanim temeljima. Mada je rano postao jedan od veoma primetnih britanskih politicara; ljudi su ga, mozda prvenstveno iz zavisti, dugo sprecavali da preuzme vodecu ulogu. Mesto premijera dobio je kao vec star covek, sa 66 godina. Kada se nije bavio politikom, tonuo je u studiranje proslosti ljudi I drustva, pa je izvan politike ostao prvenstveno poznat kao istoricar. 1953. Godine dobio je Nobelovu nagradu za knjizevnost. Zamisljenost nad istorijom I rad u svakodnevnoj politici, stvaralacki su se objedinjavali u licnosti Vinstona Cercila. Cini se da je odatle proistekla njegova sposobnost da duboko sagleda savremeni politicki trenutak. Kada su iskusenja na bojistima i telesna iscrpljenost starog Cemberlena nametnuli smenu predsednika vlade, postojao je samo jedan pravi covek kome je Dzordz VI mogao ponuditi tesku duznost vodjenja zemlje u ratu- Vinston Cercil. Od tada je nekoliko godina ziveo samo za unistenje Treceg Rajha i Hitlera, i u tome ostao nepopustljiv. Zbog ovog odlucnog otpora u casovima izuzetne krize, Cercil je usao u red najistaknutijih ljudi stoleca. Imperija je ocevidno u liku VInstona Cercila iskoristila svoju poslednju priliku. UTEMELJIVAC FASIZMA Benito Musolini, sin siromasnog kovaca, najpre je bio clan radnicke partije, postao diktator jedne kraljevine i uvrstio se medju najistaknutije licnosti evropske politike, ali se najzad sunovratio u pakao poraza, u kome je nasao smrt. Rodjen u malom provincijskom Perdapiju 1883., streljali su ga italijanski partizani u blizini jezera Komo 1945. Poceo je kao socijalist levog krila, onda je postao vodja fasizma, pretvorio se u mocnog ducea, da bi u Drugom svetskom ratu bio samo Hitlerov saveznik, bolje reci satelit. Govorio je da je rat sam sobom moralna revolucija u kojoj treba da ucestvuje i italijanski narod. Svrha ovog ucestvovanja shvatana je imperijalisticki- stvaranje velike italijanske drzave. Time je Musolini poceo da ispoveda ideologiju autoritarnog nacionalizma, docnije konacno izgradjenu. Kada je 1922.godine postao diktator Italije, Musolini je poceo da olicava totalitarne i autoritarne nacionalisticke pokrete, pa postao i licnost na koju se treba ugledati. Tada je jos uvek nepoznati Hitler sa divljenjem gledao pompeznog italijanskog vodju i trudio se da oponasa njegovo drzanje. U bloku Osovine, Musolini je u pocetku bio licnost sa vise ugleda nego Hitler, koji se morao potruditi da bi mu postao ravnopravan partner. Dva tiranina su postala rivali, ali ne samo zbog politickih interesa njihovih pokreta i zemalja nego i zbog licnih sujeta. Ali spoljnopoliticki uspesi Treceg Rajha ucinili su da u

1938-1939.prestiz konacno pripadne fireru. Musolini je tih poslednjih godinu i po dana vladavine bio u stvari nemacki zatocenik. Ionako zasnovan na sili, njegov rezim odrzavao se sada jos samo upotrebom krajnjih oblika nasilja uz obilatu asistenciju Hitlerove policije. REVOLUCIONAR KOJI JE ZLOUPOTREBIO IDEALE Josif Visarionovic Dzugasvili, poznatiji kao Staljin ( celicni ), pripada onim ljudima 20.veka koji su dosli iz siromastva iz daleke provincije i zauzeli izuzetno vazno mesto u istoriji svoga naroda pa i sveta. Kada je umro je u Moskvi 5.marta 1953, bio je mocnik bez cijeg imena ne moze biti nijedne opste evropske istorije prvo polovine ovog stoleca, personifikovao je stvaranje nekontrolisane moci politickog aparata, samovolju jedne licnosti, cak birokratsko ugrozavanje humanisticke srzi socijalisticke revolucije. Ali je Staljin, s obzirom na rezultate u razvitku teske industrije, otelotvorio i preobrazaj nerazvijene Rusije u svetskog giganta Sovjetski Savez, a njegovo ime je takodje nerazdvojno vezano i za probijanje te drzave u sam vrh vodecih sila. Nastojao je da bude marksisticki teoreticar, ali pravoslavna mistika koju je upio u gruzijskoj provinciji umnogom je ostala da odredjuje nacin njegovog misljenja. Verovatno u ovom spoju male obrazovanosti, uskih horizonta i licnih ambicija lezi i objasnjenje ogromne pohlepnosti za vlascu. A kada su opasnosti od Staljinove vlasti i njegovih ambicija postale vidljive, vec se nista nije moglo uciniti. Bio je dovoljno vest da ne samo ocuva nego i da ojaca svoje pozicije, krajem dvadesetih vec je mogao sam da vlada. Revolucija je za njega bil rec veoma pogodna da putem nje ucvrscuje licnu vlast. Vise prepreden nego mudar, skrivao je svoje zelje u velike ideale, prikazivao je ono sto je po njega korisno kao neophodno za ocuvanje revolucije, sve svoje poteze je tumacio kao nuzne mere za ostvarenje ideala socijalizma. Marksizam je dogmatizovao da bi ga pretvorio u pogodno sredstvo za ocuvanje vlasti. Prestiz mrtvog Lenjina koristio je za stvaranje sopstvenog ugleda. Socijalizam je smatrao za onaj idealni cilj u ime kojeg se trazi potpuna pokornost sugradjana, ali uporedo i za pogodno orudje spoljne politike. Svim ovim, Staljin je ostao jedna od licnosti savremene istorije koje su doprinosile nastajanju okolnosti u kojima otudjena politika i ideologija igraju posve izuzetne uloge.

STVARAOCI U KULTURI I AUTORITARIZAM

Autoritarni pokreti su hteli kulturu koja je potpuno saglasna njihovim ideoloskim pretpostavkama, nesamostalnu i propagandisticku, nestvaralacku. Proganjajuci slobodu stvaralastva, sve totalitarne zemlje su izgubile mnoge od znacajnih umetnika i naucnika. (pr. Nemacka- Tomas Man, Bertolt Breht,Albert Ajnstajn). Vrhunski strucnjaci za atomsku fiziku su otisli u SAD. Postojala su 2 osnovna i medjusobno suprotna stremljenja medju intelektualcima 20.veka. Jednu od tih struja najbolje su predstavljali italijanski futuristi na celu sa Filipom Tomazom Marinetijem. Njihovi ideje su se iskazale u ideoloskim osnovama fasizma i slavili su idealizam herojstva. Prema njima, nacionalno je

iznad slobode. Fasizam, koji je bio pobuna u ime moci i velicine nacionalne drzave, nasao je s futurizmom istovetnu osnovu u nacionalistickom iracionalizmu, a i u tome sto je rat za jedne i za druge bio najvisi oblik herojskog zivljenja. Futuristi su bili uz Benita Musolinija. I u Nemackoj se pojavljuje grupa knjizevnika koji su smatrali kao najplodnije to da inteligencija snazno uzme ucescca u politickom zivotu, pa su zato sebe nazivali aktivistima . HEROJSKO ZIVLJENJE ZIVOTA Gabrijel D Anuncio, pesnik, polazi od velicanja heroja koji vodi svoj narod u veliku buducnost i uporedo, u svojim rukama cvrsto drzi vlast. Uplitao je jos i politicku frazu o bezgranicnoj ljubavi prema velikoj i mocnoj Italiji, a i zahtev Italijanima da se svim snagama zaloze da bi im otadzbina postala vojnicki mocna, a politickim prestizem prva u svetu. Recit i strastan, on je sirio autoritarna uverenja izazivajuci snazna osecanja u onima koji su ga slusali. Ali, pesnik se ubrzo od nacionalnog junaka poceo preobrazavati u izrazitog i veoma aktivnog vodju totalitarnog pokreta koji se radjao. D Anuncio je trazio za Italiju jaku vlast na celu sa izuzetnim covekom, i pri tome je ocevidno mislio jedino na sebe. Koristeci se silom oruzanih ceta i strahovitom propagandom, onemogucavao je sve one koji su imali drugacije misljenje. Hteo je da Rijeku silom prisajedini Italiji, i u tom cilju je podredio svaku istinu, svako razlozno razmatranje, svaku aktivnost. U D Anuncijevom slucaju, intelektualnost jednog kulturnog stvaraoca pretvorila se u grandioznu politicku frazu punu samohvalisanja. D Anuncio se obracao ljudima smatrajuci sebe otelotvorenjem nacionalnog ideala, ali je u stvari bio personifikacija totalitarnog obrasca herojskog samozrtvovanja radi postizanja grandioznog istorijskog cilja, zbog koga su se ljudi, uostalom, morali odreci slobode. PRAVO NA SVOJ ZIVOT Diktature su se sluzile razvijenim ideoloskim teoretisanjem, sa puno velikih reci i sa mnogo pozivanja na apstraktna nacela, kako bi uverili ljude da svoje zivote treba da stave u sluzbu nekog grandioznog cilja, ostvarljivog u buducnosti. ( o ovome govori Miguel de Unamuno, str.430) PODRSKA I OTPOR Medju stvaraocima u kulturi, bilo je mnogo onih koji su se opirali totalitarizmu, a neki su i nestali, prestali da stvaraju ali nisu cinili ustupke. Medjutim, bilo je i znacajnih imena koja su tot.diktaturama pomogla prestizom svojeg imena i svoje reci. - Pucini i Toskanini u Italiji, Djovani Djentile - Nemacka- Filip Lenard ( nobelovac za fiziku), Johanes tark ( Takodje), Martin Hajdeger(pisac I filozof), Rihard Straus( kompozitor), Leni Rifenstal ( reziserka nacistickih propagandnih filmova) Veliki broj nemackih pisaca, umetnika i naucnika napustili su otadzbinu zbog nacionalsocijalista ( Tomas Man, Paul Kle, Albert Ajnstajn, Hajnrih Man, Marlena Ditrih

LICNA NADMOCNOST STVARAOCA Tomas Man, pisac. Veliki pisac je jos pre dolaska nacista na vlast javno pokazivao da se ne slaze sa nacionalsocijalistickim idealima i metodama, a posto je napustio Nemacku odmah po Hitlerovom dolasku na vlast, u nekoliko mahova je,istina oprezno, govorio protiv rezima u otadzbini. Bila je to gorka optuzba protiv totalitarne vlasti koja onemogucava ljude kulture da stvaraju ziveci svoj zivot nego ih goni u strani svet. Izricao je osude, a istovremeno je gorak tekst nacinio gordim odenuvsi ga u velicanstvenu knjizevnu frazu. Jednostavno, porucivao je vlastodrscima totalitarne drzave da dostojanstvo licnosti stvaraoca u kulturi stoji iznad domasaja njihove sile. U IME SLOBODE STVARALASTVA Andre Zid,pisac, prvenstveno je prihvatao socijalizam, ali se razocarao u Staljinov Sovjetski Savez. Doskorasnji vatreni pristalica pretvorio se u ogorcenog kriticara. Upuceno ka Kogresu sovjetskih pisaca, izlozio je svoje uverenje da istorijska duznost drzave socijalizma jeste u tome da izgradi drustvo koje ce upravo na podrucju duhovnog stvaralastva davati primer slobode. Zid je polazio od uverenja da socijalizam predstavlja drustvo kulturnog stvaralastva, ali kao uslov za to bile su potrebne individualne slobode stvaralaca, pa je ocekivao od socijalizma da to ostvari i time postane ono sto inace sam zeli da bude. Zid je shvatao socijalizam kao drustvo u kome se u potpunosti ostvaruje sloboda duha koja ce se izraziti i u stvaralastvu i u sirenju kulture na sve, dakle i siromasne delove drustva. IZMEDJU POKORNOSTI I STVARANJA Sa sve jacim ispoljavanjem pojava koje su docnije nazvane staljinizam, u Sovjetskom Savezu je dolazilo do sve veceg razilazenja politickog sistema sa stvaraocima u kulturi, politicara sa umetnicima, misliocima i naucnicima. Posebno zanimljiv slucaj vezan je za rezisere neobicno velikih sposobnosti, za Sergeja Mihailovica Ajzenstajna. Jos kao mladic odusevljen idealima Oktobra, Ajzenstajn je zeleo da ih sledi odlucno i dosledno u svom umetnickom radu. Njegovo znacajno delo je od samog pocetka nalazilo u revoluciji i socijalizmu snazna nadahnuca, pa je njegov revolucionarni film ostao izvanredan primer uspele politicke angazovanosti umetnickog dela. Usled Staljinove vlasti, Ajzenstajn je svoj genij i svoje delo sve teze uskladjivao sa sve uzim shvatanjima, tumacenjima i zahtevima predstavnika drzave i partije. Film- Ivan Grozni I i II- bilo je to veoma uspesno metaforicno objasnjenje Staljinovih postupaka i njegove politike. U drugom delu je lik psihopatoloski ubica na vlasti. Covek se pokoravao, njegov genij je hteo da stvara. U pitanju je bio izuzetno obdaren covek 20. Veka koji je u sebi nosio I negovao cist politicki ideal, ideal socijalizma. Medjutim, stvarnost u kojoj je ziveo nije bila u skladu sa idealima. SAVREMENICI O MEDJURATNOJ EVROPI

Misljenja savremenika o nekom istorijskom razdoblju, po pravilu su posledica individualnih dozivljaja, manje ili vise vrednih, zavisno od licnih sudbina, uloga ili uspeha. Ovakva misljenja imaju vrednost najpre stoga sto donose neposredan dozivljaj istorije od strane savremenih ljudi, I jasno je dokazivao koliko je tadasnji covek bio potresen razaranjima minulog rata I sa kakvom zabrinutoscu gledao u dane koji su dolazili. Nasuprot ovoj rasprostranjenoj skepsi, revolucionarni radnicki pokret je polazio od optimistickih uverenja. Da kapitalisticki svet propada, bila je teza komunista, ali zato pocinje epoha socijalizma, po Marksu prava istorija covecanstva. I Lenjin je porucivao da je pocela nova epoha svetske istorije . Ovo je primirje na dvadeset godina rekao je marsal Fos. Narodi ce biti mirni za neko vreme, jer su iscrpljeni i iznemogli da se bore i traze pravicu ; nastace period odmaranja ali ne i spokojnog mira Nikola Pasic period iscrpenosti koji je dobio i ime Mir - Cercil. Aludirao je na pretnje novog rata. Karl Sforca se svojim savremenicima obratio metaforom da Evropa mora prestati da bude Balkan sveta . Nacisticke i fasisticke vodje su ispevale himne poduhvatima koje spremaju. Hitler je odusevljeno uzvikivao Divno je ziveti u vremenu koje svojim ljudima stavlja velike zadatke . ( podrazumevao je da Treci Rajh otvara novu epohu covekove istorije. Musolini je prvu godinu svoje vladavine proglasio i za prvu godinu nove ere, fasisticke epohe, pa su fasisti od tada brojali godine) Uprkos nastojanju ove vrste, skepse je bilo mnogo i nje je bilo kod ljudi koji su mislili svojom glavom sve vise sto su se totalni rezimi vise sirili i ucvrsivali, odnosno pokazivali nameru da po svom programu nasilno izmene istoriju. Psihologija je postigla rezultate koji su omogucili da se stvori jedno iz osnova novo shvatanje ljudske prirode ( Frojd- svesno i nesvesno) Vilhelm Rajh- pokusao da spoji marksizam i frojdizam= seksualna ekonomija - u cilju oslobadjanja coveka od stega civilizacije objavio neophodnost seksualne revolucije