Sociologija Skripta za ispit

(2.deo)

,
19 . - . - . , . , , . '' '', , . . ( ), , ( ) , , . , . : - . , , . : , , , . . '''' . . 2

, . - , . , . , , , . '' '' '' '' . , .

1) 1989 . 1991 . ( -, , , , , , , ) , . , . 2) . . : ( ) ( . ) - - , , . 20-

3 : 1. - . . : , , . - 3

. , . , , , . . , . . 2. - - . . . , , . '' '' . , . - . . 3. - . , - . , , . '''' '''', '''' ''''. , . , . , . '''' . , . 4

; . 21.-

'''' , . , . , , , . . - , . , . , . ( ; ) - . . , , , . , , . . - , , . , . , , , '' '' 5

 . , - . - '' ''. - , . - - (, , ...). - , . : - . , . , . - '''' ''''. , ( , ) : '' ''. - '' ''- , , . '''' , , . - ( , , , ) - , . ( 1980, ) 22.-

- '''' , '' '' , , . '' '' (1999, ) 1/5 74 . , , . . - (, , ) . (, , ). . ( ) . '' ''- . . ( '' '' 1999 134 ) , , . : * . * 97 * * - ( )

23-

- . 7

 - . . , . - () ()= . : , , . : 1. () 2. 3. () 4. 5. . - - , , , . . . , . . - - * , , . . * . - - - . , . - . '''' - , . . - - - ..- 8

, . .. ,, . - . - - , . - - . : , , , '' '' ''''. 24-

. 1) , . , . 2) . (, ...) . - ('' '') , '' '' ( ). . , . - ('' '') . . . - - , . , - , , , , , . '''' . 9

 , . , , . . . 324 . , . , . , ''''. , . , -. - 25-

- : : 1. 2. 3. ( ) 4. ( ) 5. ('''' , , ) - - : - : , . - , ( , ...) - - . 10

 ( ) - , , - . '' ''- . . ( ) - - . . - . . - . (, ) '''' . - - '''' 4 '''' . ''''- , . . , . - - . , . - , . - - '' '' , . : , , , . . 26-

11

 '' '' - - , , , . () - . , , . . -- , . , . - . - . : - , . - , . , . - - , . 27-

- 1923. . . , , . - - , , . - - . , . ('' '') ( , , ) ( , 12

 .) - . - - , . . . - - . . . - , , ( ). : , , . - -. . - - . .

- , 20 , . : 1. (-) 2. ( , ) 3. (: ) 4. - . 5. 6. - , , 13

. , . - , . - , , . 28-

- - . 18 - , , . , , . , . . , . . - - , , , . . - , . - '' ''. , . , . . . - , . . . - - - . - 14

 . - , . , . ( , )

-
- - . , , . . - - , . . , , , , . , , . - .- , . ( , ), . . ( , , .)

-
- - . : I. '' '' . II. - - () - , . (, ) III. ( 15

 ) IV. - - . V. - : 1) - . 2) - . 3) - . 4) - - - : ( ) ( '''' ) - - , . : - - . .- - , . 4 : 1. ''''- , , . 2. - . 3. - 4.

29-

- - - - - . - , . 16

('' '', ) : , , , . - . 1. - . .- . ( ) 2. - , . .. . 3. - . . - - , . - , .- (). - - , . . - - - '' '' - , . , , , , . 30-

( )

- - . - - . , . - , (, ) - . 17

 , . . - - , , , , . . 31-

- . - () . - . , - . . - . . - - . . - , . . - - ; . ( ). , - - : . ( ) - - , . . . , , , , . - : - , , ... - , , , , . , , . :, , , , . , 1950-: , , , , , , 18

, -, . - . ( ) - - - , ( Mall of America ). ( ) - - ( ). ( ) - - ( , , ) : - . - . , . . 32-

- . - . - - (,) ( , ...), . , . (). - - , . . . . - - . , , . - - . . 19

 33-

- , . , . : 1. - . ( , ) 2. - ( ) 3. - . 4. - ( . 5. - , ( ) - , . - . : (2200 ), , ( ), (1500 ), ( )....... - - - , , . - , . - , . - , . - . . ( ) : ''-''- ''-''- ''-''- - (, ) ''-''- - - . 20

 .. - , , . - , ( ) - . . ( , ) 34. Pojam kultura Kultura (colere negovati, gajiti; lat.) ini oveka linou, a ne samo prirodnom jedinkom. Od jedinke se linost izgrauje, jedinka je pretpostavka za linost. U kulturi se stalno odvija borba erosa i tanatosa (lepo i runo). oveka od jedinke do ovenosti uzdie kultura, koju ine vrednosti, norme, simboliki oblici (kao to je jezik) kojima izraava svoje iskustvo i svest o sopstvenim mogunostima i granicama. ovekovo delovanje u kulturi ne zavisi od nagona nego od razumevanja i tumaenja situacija. On ui obrasce i stvara nove. Kultura oplemenjuje, povezuje ljude, zbliava ih. Kulturu jednog drutva ine verovanja, miljenja, ideje, vrednosti koje formiraju njen sadraj i objekti/simboli/tehnologije, kojima se izraava njen sadraj. Najire shvaena, ona obuhvata: postojee duhovne i materijalne vrednosti i proizvode koje je ovek stvorio kroz istoriju pogled na svet, i kakav jeste i kakav bi mogao ili trebao da bude (kroz umetnost, religiju, filozofiju..) oseanja i duevna stanja delanja i ponaanja kao proizvod znanja, iskustva, vetine.. naine i sredstva prenoenja verovanja, miljenja, ideja, vrednosti, znanja, vetina, kao i naine i sredstva komunikacije s prirodom, bogom, ljudima..

35. Vrednosti Vrednosti su ivotni orijentiri, vodii ljudima u meusobnim odnosima i odnosu prema svetu. Sve to moe biti predmet ljudske potrebe, elje i sve to se moe ostvariti a da nije protivno kulturi, jesu vrednosti. Vrednosti su merila za sve to se dogaa, a bez njih, ivot nema smisla. U ureenim drutvima, izdvaja se neka vrhovna vrednost, a sve ostale vrednosti se vrte oko nje. To je sistem vrednosti. Recimo, drutvo u kom je osnovna vrednost sloboda je liberalno drutvo. Svaki vaspitno-obrazovni 21

sistem se zaasniva na vrednosnom sistemu okupljenom oko jedne vrednosti i taj sistem se vaspitanjem i obrazovanjem ugrauje u naredne generacije. Od toga zavisi i stabilnost i kvalitet ivota u drutvu. Svete ideje i vrednosti su istina, pravda, sloboda, ljubav, dobro, lepota, jednakost.. Vrednosti su uporina taka kulture. Vrednosni sud je na stav o nekoj pojavi (ne opis pojave). Za drutveni ivot su od velike vanosti vrednosne orijentacije, odnosno kategorije vrednosne orijentacije. ovek kao drutveno i kulturno bie slabi i gubi instinkte, a ove kategorije mu pomau da se orijentie u ivotu. One se javljaju u parovima (pozitivne i negativne) i smanjuju rizik u ivotu.

22

Agne Heler daje klasifikaciju kategorija vrednosne orijentacije i deli ih na primarne, sekundarne i tercijarne. U primarne kategorije, Helerova uvrtava samo jedan par, dobro loe. Ovaj par se moe primeniti na sve druge kategorije (recimo, dobro ne mora biti prijatno, ali prijatno mora biti dobro). Primarna kategorija se primenjuje na sve sekundarne. Sekundarne kategorije se proteu u razliite oblasti ovekovog ivota: dobro zlo (moralna orijentacija) lepo runo (estetska) prijatno neprijatno (emocionalna) sveto svetovno (religiozna) korisno tetno (pragmatina) tano netano (praktina) uspeno neuspeno (ciljna) istinito lano (logika orijentacija)

Tercijarne kategorije vrednosne orijentacije su parovi pristojno nepristojno (u okviru sekundarne orijentacije, odnosi se na par tano netano) i umetniko neumetniko (odnosi se na par lepo runo, ako gledamo kroz okvir sekundarne). Prema znaaju i dominaciji nekog od parova sekundarnih vrednosnih orijentacija, odreuje se i karakter drutva (recimo, tamo gde dominira par sveto-svetovno, drutvo je verski orijentisano). Oslonac svih kultura su univerzalne vrednosti i norme. 36. Norme Na latinskom, norma znai: a) tesarov uglomer, b) merilo, c) pravilo. Danas ona oznaava merilo, pravilo, propis, model, uzor, standard, uputstva za ponaanje ljudi i odravanje reda u drutvu. Za razliku od vrednosti, koje su apstraktne, norme su konkretne. Iza svake norme je moralna vrednost, recimo iza moralne norme je dobro, iza pravne pravda. Norme mogu biti pisane (pravne) i nepisane (obiajne). One nastaju kada neko ponaanje ili odnos pone da se ponavlja i tako postane prihvaeno kao pravilo za budue ponaanje svih u zajednici. Prvo su nastale obiajne, pa religijske i moralne, i na kraju pravne norme. U starim drutvima ivot je regulisan obiajnim normama iz kojih je nastalo i obiajno pravo. Za drutvo je bitno da se norma usvoji, jer tada prestaje stalna kontrola drutva nad graanima, u vezi sa potovanjem normi. Norme unose red i normalizuju ivot. Sokrat: bolje umreti potujui norme, nego iveti krei ih! Danas su pravne norme i pravna prinuda najbitniji regulatori drutva.

23

37. Religija pojam i struktura Jedna zavrena i savrena definicija religije nije mogua jer nije do kraja mogue definisati pojavu koja se menja i koja ima istoriju. 1. Ako se religija odredi ili definie kao VEROVANJE U BOGA - kako emo onda postupati u sluaju religija bez Boga? 2. Ako se vera definie kao VERA U PRIRODNO ILI NEPRIRODNO odnosno kada se izjednaava religiozno sa verom u natprirodno ili neprirodno, kako emo onda postupati sa religijama koje ue da Bog nije iznad ili izvan religije, ve u samoj prirodi - deus sine natural - (Spinoza, Bog = priroda, panteizam i manenistike religije) ? 3. Ako se religija odredi kao VERA U SVETO ta emo raditi u sluajevima kada natprirodno uopte nije sveto, a sveto natprirodno (npr. zli dusi, avoli - ne doivljavaju se kao neto sveto) dok se ponekad svetim dri i ono to nije natprirodno (sveta krava, sveti mi...)? 4. Ako se religija odredi kao SISTEM IDEJA VEROVANJA I PRAKSE koji vernicima daje OKVIR ORIJENTACIJE u svetu punom zbrke, po emu onda filozofsko-etiki sistemi ideja ne bi bili religija? 5. Ako se religija odredi kao IDEALNA MOGUNOST oveka, zato bi ideal bio nuno religioznog karaktera? 6. Ako je religija PREVAZILAENJE EGZISTENCIJE, zar se svako bioloko nadilaenje moe smatrati religijom? 7. Ako se religijom smatra SVAKO SIMBOLIKO PREVAZILAENJE SMRTI (volja da se ne umre), onda se ne brie razlika izmeu religije i drugih simbolikih sistema jer su ti sistemi u krajnjoj liniji pokuaj poricanja smrti, takoe kada je u pitnju ova definicija, ta uiniti sa religijama koje nemaju ideju o zagrobnom ivotu? 8. Ako se religijom smatraju sva ona verovanja koja SMISLU IVOTA I SMRTI, onda se ne vidi zato filozofija i umetnost ne bi ule u pojam religije jer po toj definiciji ko god pita za krajnji smisao ivota i smrti, taj pita za Boga, pa su rasprave o tome da li Bog postoji ili ne potpuno suvine, jer je (ne)postojanje Boga isto to i (ne)postojanje smisla o ljusdkom ivotu is smrti? 9. Ako se religija odredi kao verovanje u NETO NEVEROVATNO, zar nema neverovatnih verovanja koja i po emu nisu religijske prirode? 10. Ako je religija verovanje u VII SMISAO IVOTA I SMRTI, onda marksizam i komunizam jesu religije. Svaka ideologija je u ovakvom odreenju religija. 11. Ako je religija POKUAJ IZGRADNJE JEDNOG SVETA REDA NASUPROT SVETU SMRTI (haos) onda bi gotovo sve ljudske delatnosti imale religijski smisao pa bi se izgubila svaka razlika izmeu religioznog i nereligioznog ponaanja. Drugim reima svaka nauka ima svoj pristup religiji (relativno sloena pojava). . Sociolog religije ne pita kao to pita filozof ~Da li Bog postoji?~ nego ako ljudi veruju u Boga, kakve to posledice ima po njihov ivot, ili kakve posledice verovanje ima po njihov ivot. . Sociolog religije ne pita da li uopte postoji ivot posle smrti, ve pita da ako ljudi veruju u zagrobni ivot, kako to verovanje utie na njihovo ponaanje u ovom ivotu? Pitanje ta je religija je filozofsko pitanje, drugim reima filozofiju interesuje sutina neke religije ili nekog verovanja. Filozofija definie religije odvajajui 24

ono to je bitno od onoga to je nebitno za pojam religije. Filozofa religije ne interesuju razliite religije nego samo religija kao pojava. Istoriar religije bavi se poreklom religije ili nekog njenog verovanja u ovom ili onom drutvu ili nekoj drutvenoj epohi da pritom ne vodi rauna npr. o istinitosti tog verovanja. Drugim reima svaka posebna drutvena nauka pristupa religiji iz svog domena interesovanja. Primepr: psiholog religije - kako religija utie na ovekov psihiki ivot i kakve posledice ostavlja na ovekov ego Jedan svestran istraiva religije moe da postavlja itav niz pitanja ali u svakom trenutku on treba da zna mogunosti i granice tih pitanja, odnosno ta moe dobiti kao odgovor a ta ne. Pitanja: 1. Ako je religija izraz neznanja kako onda napredak u ljudskom saznanju ne potisne religiju kao neznanje? Ako su religijski iskazi neistiniti, zato mnogi ljudi u njih ipak veruju? 2. Ako je religija stvarno ILUZIJA, da li je mogua stvarnost kojoj iluzije nisu potrebne? 3. Ako su religijski iskazi ISKAZI BESMISLENIH, zar onda ima smisla raspravljati o besmislenim stvarima? 4. Ako je religija OPIJUM NARODA, kako to da narod pored toliko stvarnih i efikasnih opijuma bira ba religiju? 5. Ako religija NE ZADOVOJAVA NIKAKVE BITNE LJUDSKE POTREBE, zato bi ona bila potrebna ljudima? 6. Ako religija NE ZADOVOLJAVA NIKAKVE POJEDINANE POTREBE, zato bi ona bila potrebna pojedincu? 7. Ako religija ne vri nikakve drutvene funkcije, kako to da se ona odrava u drutvenom ivotu? 8. Ako je religija PROTIVNA LJUDSKOM RAZVOJU, kako to da veina umnih glava iz nauke i filozofije nije nalazila suprotnosti izmedju religije i nauke? 9. AKO OVEK ZABORAVLJA BOGA, treba se pitati da li on zaboravlja starog a sledi nekog novog Boga? U svakoj religiji nailazimo na veru u neku MO potpuno razliitu od moi oveka bilo da je ova mo shvaena kao lina ili bezlina; vidljiva ili nevidljiva; imanentna ili transcedentna. Ba zato to se potpuno razlikuje od moi oveka i to je beskrajno zaobilazi, ona je za njega MISTINA. U odnosu na ograniene moi oveka, ova mo se za njega pokazuje kao neograniena ili apsolutna. Bez obzira na to da li je ova mo naklonjena oveku lili nije, da li joj se raduje ili se nje boji, ili i jedno i drugo, da li joj se pasivno pokorava ili je aktivno iskoriava (magija - aktivno iskoriavanje). ovek od nje ZAVISI tj. uzima je u obzir kako u svom telesnom, tako u duhovnom ivotu, tako da njegov ivot izgleda drugaije, nego kako bi izgledao kada ne bi imao pojma o toj moi. Priznanje da se ova mo javlja u iskustvu ljudi (ne svih) tj. da ona kontrolie ovekov ivot u njegovom odnosu prema svetu, da dri konce ivota i smrti u svojim rukama i da uopte odreuje sudbinu oveka u svetu jeste opte iako nije univerzalno. Oseanje zavisti od te moi koja moe pomoi ili odmoi oveku u njegovom ovostranom ivotu, nuno upuuju oveka da utie ili deluje na tu mo na odreen nain. Svoja iskustva prema apsolutnoj, mistinoj moi ovek upranjava na razliite naine, ali najee u obliku: 25

1. uenja (dogme) 2. obreda (ritualni radnji) 3. organizacije (ustanove) - crkva, damija... Drugim reima svoje iskustvo izraava kao: 1. kognitivno (saznajno) 2. emocionalno (obredi...) 3. akciono pri emu u konkretnim religijama moe biti vie ili manje naglaen, a ponekad i odsutan neki od ovih oblika iskustva. Svaka religija ima svoje delove ili elemente koji kada se organizuju na odreen nain pokazuju prirodu te religije. Na osnovu struk. Imamo religije koje su primitivne (jednostavnije, odnosno jednoznanije) i sloene koje imaju razvijenu strukturu. Struktura ravijene religije obuhvata 10 elemenata: 1. MIT (dogma ili uenje) 2. RITUAL (predstavlja delatnu ravan religije) 3. ISKUSTVO (oseajna ili emocionalna ravan religije) 4. SIMBOLI (znaenjska ravan religije) 5. VREDNOSTI (aksioloka ravan) axis - (gr.) vrednosti 6. NORME (moralna ravan) 7. SVETE LINOSTI (harizmatska ravan) charizma - (gr.) svojstvo 8. SVETE ZAJEDNICE (socijalna ravan) - ustanove, organizacije 9. SVETO VREME (nadiskustvena ravan) 10. SVETO MESTO (geografska ravan ili geografija duha) Treba pomenuti da elementarni oblici (primarne religije) religijskog ivota se ne odlikuju ovako sloenom strukturom i da oni ili te elementarne religije ne mogu biti klju za razumevanje razvijenih religija, jer klju su za njih upravo razvijene religije. Na osnovu strukture imamo raziite tipove religija: 1. dogmatske (dogma je najvaniji element) 2. ritualistike (obred) 3. emocionalne (?) - mislim da je iskustvo ali nisam siguran!!! 4. institucionalne (ustanove) 5. moralne/etike (vrednosti) 6. religije zakona (norme) 7. harizmatske (linost) SINTETIKA DEFINICIJA RELIGIJE Religijom se moe smatrati svako verovanje u mistinu i apsolutnu mo od koje ovek zavisi i koja kontrolie njegov ivot i smrt ali na kraju moe uticati ako se ponaa na odreene naine; svoja iskustva sa tom moi ovek moe da izraava na kognitivan, emocionalan i praktian nain tj. u obliku uenja, 26

obreda i organizacije. Sticanje i izraavanje iskustva sa tom moi ima za njega odredjeno znaenje, a za zajednicu odreenji znaaj jer bez toga njegov ivot i ivot zajednice bi izgledao drugaije.

27

38. Funkcije religije Funkcije koje religija treba da vri (obavlja) u linom ili drutvenom ivotu su sledee: 1. F-ja uenja ili kognitivna doktrina (o nastanku sveta - mestu oveka u tom svetu; nastanku drutva i prirode). 2. Kompenzatorska f-ja - prua sredstva nadoknade za stvarne prikraenosti. 3. Komunikatinva f-ja - omoguava optenje vernika sa bogom (molitva...) i vernika izmeu sebe. 4. Regulativna f-ja - ovom funkcijom se regulie ponaanje uz pomo sistema vrednosti, normi i pravila ponaanja. 5. Integrativna f-ja - religije poezuju ljude. Ta veza je simbolika, ali u kriznim situacijama ppostaje stvarna. 6. Emocionalna f-ja - zadovoljava potrebe za sigurnou, duevnim mirom... 7. Profetska f-ja - prua etike ideale i izaziva kritiku sa stanovita tih ideala, a na taj nain i mogunost nemirenja/nemira. 8. Legitimacijska f-ja - ovom funkcijom religija opravdava drutveni poredak i odreena ponaanja u okviru tog poretka. 9. F-ja identiteta i identifijacije sa grupom. Uz naciju religija je najjaa grupna svest kod ljudi. 39. Razvoj religije
O PRARELIGIJAMA se moemo obavestiti samo na osnovu posrednih izvora. Ti izvori su iskopine odnosno nalazi u peinskim stanitima iz starijeg kamenog doba. Meu tragovima koje je peinski ovek ostavio iza sebe o svom ivotu i shvatanju sveta, imaju pre svega posebnu vrednosta za prouavanje prvobitnih religija, imaju lobanju. Peinski ljudi umrlima su odvajali lobanje od trupa i sahranjivali je odvojeno - u svojim stanitima tj. peinama. To je dokaz da je kod njih postojala neka vrsta KULTA LOBANJE. Zato je lobanja postala predmet kulta? Verovatno je dolo do toga da je prvobitni ovek pretpostavljao da je glava sredite i nosilac neke posebne sile ili sposobnosti pomou koje se ovek odrava u ivotu. Na to se moe nadovezati pretpostavka da e se ouvanje lobanje zadrati za sebe za grupu SILA kojom je pokojnik raspolagao. Kada je re o lobanji neprijatelja preko nje se moda zadrava mo nad ostalim neprijateljima. ANIMIZAM Naredna faza u razvoju religije je animizam - verovanje po kome je celokupna stvarnost proeta ili nastanjena duhovima i duama. Jedan broj istraivaa religije smatra da je animizmu prethodio ANIMATIZAM (termin je upotrebio britanski etnolog Maret a znai oduhovljen, oivljen). Tako je ANIMATIZAM oznaavao verovanje da je sve u svetu oduhovljeno, ivo, oivljeno. Tanije odreen animatizam je da u stvarima, pojavama i ljudima deluje neka opta, bezlina sila kolu plemena u Polineziji nazivaju MANA (otuda se to verovanje naziva manizam), a u drugim primitivnim plemenima ORENDA, VAKANDA. Animatizam je verovanje u neku optu tajanstvenu silu koja je u svemu, a posebno i naroito se moe manifestovati u pojedinim ljudima ili ak i na pojedinim mestima, dok je animizam verovanje u posebne individualne duhove. Animatizam se jo oznaava kao DINAMIZAM ( dinamis - starogrka re i znai sila) i PREANIMIZAM. Jedan oblik animizma jeste i TOTEMIZAM (totem - iz jezika severnoamerikih Indijanaca Odabve i znai srodstvo). Karakteristika totemizma je verovanje da odreena grupa ljudi vodi poreklo od neke ivotinje ili biljke a ponekad i od nekog prirodnig

28

predmeta. Ono zbog ega se i totemizam moe tretirati kao varijanta animizma jeste to to se i kod totemistikih grupa sree verovanje u duhove. Ono to preovlauje jeste verovanje u ve pomenutu bezlinu silu koja se zamilja posebno inkorporativno (ukljueno) u totemu. Totemska ivotinja nije predmet kulta kao takva zbog njenih prirodnih osobina i uticaja na oveka, ve kao inkarnacija MANE (sile). U razvoju religijske svesti i slike o svetu sledei stepen jeste TEIZAM (theos starogrka re i znai Bog ili vera u bogove). Istorija religije i etnologije poznaje tzv. fitomorfna (phytos - biljka) i zoomorfna (zoo - ivotinja) u obliku biljaka i ivotinja. Tako na etnolog Veselin ajkanovi ( dela: ,,Slovenska mitologija", ,,Mit u Srba"...) smatra da je u staroj srpskoj predhrianskoj religiji, kao u ostalim starim religijama (rimskoj, galskoj, grkoj...) postojalo tzv. vuije boanstvo. Razvojna tendencija ide dalje ka antropomorfizmu (anthropos - ovek) - boanstvo u ljudskom obliku. Antropomorfno boanstvo moe da se odnosi na kako na fiziku, tako i na duhovnu stranu oveka. Bogovi su zamiljani i kao bia sa fizikim osobonama oveka i kao bia sa iskljuivo duhovnim stvarima, ali razvijenijim nego kod oveka. Fiziki antropomorfizam nalazimo u mnogima narodnim religijama (primer: grki i rimski bogovi su liili na ljude). Kasnije razvijene univerzalne religije suzbile su takav oblik antropomorfizma i Boga su predstavljale kao ist duh i kao zatitnika morala izraavajui na taj nain boansku svetost i uzvienost koje bi bile okrenute fizikim i materijalnim momentom, odnosno profanim i neistim. Naravno mnoge su, da bi bile blie masama, zadrale i znatne ostatke materijalnog, ulnog predstavljanja boanstva (ikone i kipovi). TEIZAM (verovanje u Boga) se javlja u dva osnovna oblika: . POLITEIZAM (vera u vie bogova; poli znai vie) . MONOTEIZAM (vera u jednog Boga) Politeistike religije nalazimo razvijene u egipatskoj civilizaciji i kulturi, starogrkoj i rimskoj. Univerzalne monoteistike religije nastale su kada je u pitanju razvoj oveanstva, u neposrednoj prolosti - Jevrejstvo, Hrianstvo i Muhamedijanstvo (Islam). . Bog je u stvari, sa saznajnog stanovita sinteza naeg saznanja. . Sa estetskog stanovita Bog je svarenstvo lepog. . Sa moralnog stanovita Bog je najvie dobro. Boanstvo je u stvari u simbolikom smislu ono najbolje u nama. Od ljudi, najblii Bogu su monasi (monos - jedan), a ivot monaha u zajednici oznaava se kao manastir a to je zajednica usamljenika. Kod Grka veliki simboliki znaaj imao je grki krst ( krst sa jednakom horizontalnom i vertikalnom linjom oko kog je opisan krug) a u hrianskom svetu latinski krst kao simbol raspea sa duzom vertikalnom linojom od horizontalne. Krst je simbol orijentacije u jednom prostoru. Krst u obliku kruga kod Grka znai zatvorenu autarhinu zajednicu ali krug moe da znai savrenu linost koja savreno raspolae svojim oseanjima, razumom i duhom a u fizikom smislu sa telom. Krst je u rimskom carstvu bo simbol ponienja jer su na njemu razapinjani robovi, razbojnici, ubice i otpadnici. Prvi put sa Hristom krst dobija velianstvenu simboliku. Razapeti Hrist je prva i najvea rtva u ime vere u Boga. Hrianski tj. latinski krst horizontalna linija predstavlja odnos izmeu ljudi (kao rairene ruke) a vertikalna odnos tj. put ka Bogu, odnosno uspostavlja se vertikala JA - BOG i horizontala JA - TI. Na krstu se ukrta vremenito i veno. Vavilonska kula je graena stepenasto a ta stepenatost jeste put kako da se dodje do neba tj. do Boga. Bog je videi tu gradnju pustio razliite jezike da se ljudi ne bi sporazumeli ako se nastavi gradnja do njega.

29

40. Teorije religije (Marks, Dirkem, Veber) Marks se nikada nije detaljnije bavio religijom. Njegove ideje o religiji oslanjale su se na teologe i filozofe 19. veka, kao to je Ludvig Fojerbah, autor Sutine hrianstva. Prema Fojerbahu, religija se sastoji od ideja i vrednosti koje su ljudi iznedrili tokom svog kulturnog razvoja i pogreno ih pripisali boanskim silama ili bogovima (recimo 10 boijih zapovesti datih Mojsiju). Fojerbah smatra da su ljudi zbog takvih shvatanja otueni od svojih vrlina i da e te vrednosti moi da ostvare u ovozemaljskom ivotu tek kada shvate da su to njihove sopstvene, a ne vrednosti religije. Marks prihvata ideju da religija predstavlja samootuenje oveka. On smatra da ne treba da se bojimo bogova koje smo sami stvorili, kao to ne treba njima da prepisujemo vrednosti koje sami moemo da ostvarimo. Marks: Religija je opijum za narod, jer odlae sreu i blagostanje za zagrobni ivot i time propoveda pomirljivost sa postojeim uslovima ivota. On se protivi i ideolokom elementu religije, koji esto opravdava razliku izmeu bogatih i siromanih, kao i poniznost prema ugnjetavanju (krotki e naslediti zemlju). Dirkem je velikim delom karijere prouavao religiju u malim drutvima. U svom delu Elementarni oblici religijskog ivota, bavi se totemizmom australijskih Aboridina, kao elementarnim oblikom religije. Totem je sveti predmet (ivotinja, biljka) sa simbolikim znaenjem za neku grupu, uglavnom u vidu zajednikog pretka. Na osnovu toga, on religiju definie u okviru distinkcije izmeu svetog i profanog. Sveta ivotinja se, recimo, ne jede. Totem je svet jer je on simbol same grupe i njenih najviih vrednosti. Dirkem kae da religija nije samo verovanje, nego i ceremonijali i rituali, kojima se poveava solidarnost meu vernicima. Oni odvlae pojedinca od sveta profanog i deavaju se u vanim ivotnim momentima venanje, roenje, smrt. U tradicionalnim, malim kulturama, religija uslovljava nain razmiljanja (ak su i osnovne kategorije miljenja nastale kroz religiju vreme, recimo, kao interval izmeu verskih ceremonijala). Dirkem, kao i Marks, smatra da uticaj religije slabi sa razvojem modernih drutava. Nauna misao e sve vie menjati religijska objanjenja, a ceremonije i rituali e ostati prisutne u slubi potvrivanja vrednosti, ali u izmenjenom obliku slavljenje humanistikih i politikih vrednosti, kao to su sloboda ili jednakost. Maks Veber se religijom bavio sveobuhvatno, irom sveta. Prouavao je svetske religije i radio studije o hinduizmu, budizmu, starom judaizmu, taoizmu. Poznato je i njegovo delo Protestantska etika i duh kapitalizma, gde objanjava o uticaju hrianstva na Zapadu. Veberovi spisi se razlikuju od Dirkemovih jer se Veber fokusira na vezu religije i drutvenih promena. Od Marksa se razlikuje jer tvrdi da religija ne mora uvek biti konzervativna, ve moe biti i nadahnjujua, kao to je to bio protestantizam (tj, puritanizam, kojeg targetira kao izvorite kapitalizma). Prvi preduzetnici su bili kalvinisti, jer su smatrali da je materijalni uspeh znak boanske vrednosti. Veber prouavajui istonjake religije zakljuuje da su one glavna prepreka za 30

irenje kapitalizma, to ne znai da su nezapadne civilizacije nazadne. Tako su hinduizam i konfuijanizam propovedale da nije materijalno bogatstvo najvanije, ve harmonija sa svetom. Veber na hrianstvo gleda kao na religiju spasenja, koja sadri i revolucionarni aspekt, jer podrazumeva stalnu borbu vernika sa grehom ili grenom vlasti.

31

41.

Rod i religija

U hrianstvu, ene su podreene mukarcima ena je stvorena od rebra mukarca, a svi apostoli su mukog roda. Elizabeta Kedi Stenton krajem 19. veka objavljuje ensku Bibliju, u kojoj kae da je boanstvo stvorilo mukarce i ene kao jednako vredne, a Biblija je po njoj promuka, ne jer je bog tako hteo, nego jer ju je pisao mukarac. Meutim, u religijama irom sveta postoje enska boanstva, to ona nena, to boginje-ratnice. U budizmu, ene su prikazane kontradiktorno, s jedne strane su mudre i blage, a sa druge destruktivne, tajanstvene, prljave. Meutim, u toj religiji ene mogu biti kaluerice, kao i u hrianstvu (Hristove neveste). U moderno vreme, posle edikata crkve iz 20. veka, kaluerice mogu biti oputenije, sluiti u modernim zgradama itd. Katolika crkva, za razliku od mnogih denominacija i sekti, istraja u podrci rodnih nejednakosti. Na liberalizaciju stavova katolike crkve uticali su feministiki pokreti. Anglikanska crkva, iako liberalnija od katolike, i dalje daje dominaciju mukarcima. Do devedesetih, ene nisu mogle da budu svetenice. Jedan od argumenata za protivnike prava ene da budu svetenice je i to to bi moglo da doe do seksualne privlanosti izmeu vernika i svetenice. 42. Pojam sekularizacije

Sekularizaciju su sva 3 velika sociologa koji su se bavili religijom oekivali s dolaskom modernizacije. Postoji nekoliko dimenzija sekularizacije prva, po kojoj se sekularizacija meri po brojnosti verske organizacije. Druga dimenzija se odnosi na to koliko su crkve i druge verske organizacije odrale svoj drutveni uticaj, bogatstvo i presti. Danas su ovi faktori dosta nii nego pre 20. veka. Trea dimenzija sekularizacije se odnosi na verovanja i vrednosti. Drugaije, ova dimenzija se zove dimenzija religioznosti. Ranije su religiozni ljudi mnogo ee upranjavali javne obrede, pohaali veronauku itd. Uticaj religije opao je po sve 3 dimenzije sekularizacije, u celom svetu (izuzev SAD, gde je verska tolerancija zapisana u Ustavu, i postoje mnoge denominacije i sekte, pored zvaninih crkava). Iako je, prema statistici, lanova crkve dosta manje, i dalje postoji veliki broj ljudi koji veruju u boga, ali ne pripadaju nijednoj verskoj zajednici. Takoe, u nezapadnom svetu ne moe se olako utvrditi da je opao uticaj religije, s obzirom na broj vernika u Junoj Americi koji doekuju papu, ponovno prihvatanje pravoslavlja u bivem SSSRu i jakom uticaju islama na Bliskom istoku. S druge strane, verske razlike su esto uzrok ratova irom sveta. U vreme brzih promena, ljudi se esto okreu religiji kao mestu spokojnosti. Fundamentalizam je najbolji primer ove pojave. Iako su tradicionalne crkve izgubile na lanstvu, u svetu se javljaju Novi verski pokreti (NVP). Mnogi NVP su proistekli iz tradcija velikih religija hinduizma, hrianstva, budizma, dok su drugi nastali iz gotovo nepoznatih tradicija. Neke NVP su stvorile harizmatske voe. NVP su popularne zbog netradicionalistikih i depersonalizovanih pristupa veri. 32

33

43.

Pojam i odreenja morala

Moral dolazi od latinske rei mos, mores, koja oznaava a) obiaj ili zakon i b) modu. Mores znai ud, miljenje, vladanje. Moral je regulativna ideja koja utie na savest, ponaanje i karakter pojedinaca, grupa i drutava. Izraava se u atributima dobro i zlo. Oblici ispoljavanja morala su moralne kategorije moralni sudovi, moralno ponaanje, karakter, savest, dunost, praavilo i vrednosti. Disciplina filozofije koja se bavi sutinom morala je etika. Filozofija se moralom bavi, ne samo analitiki i objanjavajui, ve i procenom kako se treba i ne treba ponaati u svetu u kom ivimo. Filozofija morala ima i teorijske i praktine zadatke. Teorijski su analiziranje i objanjavanje pojma moralnog govora, ispitivanje logiko-gnoseoloke prirode i kriterijuma moralnog suenja, metode reavanja moralnih sporova, odnos morala prema drugim drutvenim pojvavama i istraivanje filozofskih pretpostavki razliitih uenja i teorija o moralu. Praktini zadaci se odnose na utvrivanje i obrazlaganje normi dobrog ponaanja, kritiko preispitivanje postojeeg morala i isticanje novih moralnih vrednosti i ideala. Antropoloko istraivanje morala se odnosi na objanjavanje moralnih sistema u razliitim ljudskim zajednica. To je jedna vrste arheologije moralnog ivota prolih zajednica. Psihologija se bavi psiholokim osnovama moralne svesti i ponaanja linosti kroz svoju posebnu disciplinu psihologija morala. Zadatak je da se psiholoko jeste prevede u moralno treba. Sociologija ispituje drutvene uslove u kojima deluje moral, uticaj drutva na moral, prihvatanje morala i ispitivanje posledica koje proizlaze iz (ne)moralnog ponaanja u odreenom drutvu. Postoji nekoliko naina za odreenje morala: Prema obimu, moral moe biti odreen ire (svako ponaanje koje doprinosi naem blagostanju ili blagostanju drugih, ili ga spreava) i ue (po kojem se moral definie uz pomo dobra i zla). Prema vrsti, moral se odreuje na dva naina ljudsko ponaanje i norme o ljudskom ponaanju. Veina mislilaca koja ga prouava, sklonija je drugom nainu odreenja morala prema vrsti. U sadrinskom smislu, moral se najee odreuje pomou atributa dobro i zlo (ili ispravno i neispravno). Problem nastaje u razliitim shvatanjima dobra prvo, kojim se dobro odreuje prema uticaju na oveka , drugo, koje proizlazi iz sadrinskog odreenja pojma -dobro- i tree odnos dobra prema stvarnosti. U prvom pristupu, gde je dobro odreeno po uticaju na oveka, postoji dva znaenja dobra dobro kao vrhovno dobro i dobro kao moralna dunost. Moral u znaenju Dobra kao vrhovno dobro je u stvari uputstvo ta je na cilj i enz treba da teimo u ivotu i tu je vrhovno dobro srea, zadovoljstvo. Po tom 34

shvatanju, moral ne propisuje nita nego ukazuje ta je dobro, a ovo shvatanje je karakterisalo antike teorije i Spensera. Dobro kao moralna dunost podrazumeva da ovek sam sebi namee dunost da ostvari moralno dobro, to je zapovest. Odreenje morala na osnovu sadrine pojma dobro moe se odrediti apstraktno i konkretno. Ako se dobro odredi kao ponaanje po zakonu ili normi, onda je apstraktno, a ako se pod dobrom podrazumeva srea, mir, znanje, onda je na osnovu tih konkretnih sadraja dobra, odreen i moral. U odnosu prema stvarnosti, pojam dobro moe biti odreen normativno ili indikativno. U prvom odreenju, dobro se odreuje subjektivno, dobro je to onaj koji odreuje dobro misli da je dobro. U indikativnom odreenju, bitno je ta se u drutvu uzima za dobro. U formalnom odreenju pojma moral, primat dobijaju oblici kojima se prosuuje moralnost ljudi norme, zakoni, zapovesti, preporuke. 44. Kantovo odreenje morala

Prema Kantu, pojam dobra i zla se odreuje tek posle i pomou pojma morala. Moralni zakon je aprioran i neproizvoljan. On kategoriki zapoveda i univerzalno vai. On je naznaio 4 formule kategorikog imperativa: 1. Deluj tako da maximum tvoje volje u svako doba ujedno vai kao princip opteg zakonodavstva (Zakon istog praktinog uma) 2. Radi samo prema onoj maksimi za koju ujedno moe eleti da postane opti zakon 3. Postupaj tako kao da bi trebalo da maksima tvog delovanje postane opti zakon 4. Radi tako da ovetvo u svojoj i u tuim linostima uvek upotrebljava kao svrhum a ne kao sredstvo. Prve 3 su injenine, a etvrta materijalna, iako je Kant ne smatra takvom. Za Kanta je moralno samo ono ponaanje koje proistie iz oseanja dunosti i moralnog zakona. Konkretnu dunost Kant izvodi iz injenice da samim tim to ovek zna da ima neku dunost, zna i ta mu je dunost. Kada ovek postupa iz dunosti, taj postupak je moralno vredan. Najvia vrednost je za Kanta sloboda. Iz ove vrednosti se izvode sve ostale. On istie i jednakost kao veliku vrednost, jer sloboda jednakosti znai ovekovu autonomiju. Autonomija pojedinca je u stvaranju moralnog zakona kojem se potinjava. Moralnost je, prema Kantu, odnos radnji prema autonomiji volje, odnosno prema moguem optem zakonodavstvu putem njenih maksima. Radnja koja postoji zajedno sa autonomijom volje, dozvoljena je, ako se ne slae sa autonomijom zabranjena je. Sveta volja je ona volja koja se nuno poklapa sa zakonima autonomije. Kantovo odreenje morala je najbolje do sada u filozofiji morala. On za ljudsku vrstu daje 2 pojma homo noumenon i homo fenomenon. Prvo oznaava 35

ideju vanvremenskog ovetva, ovetva kakvo bi trebalo da bude, a drugo oznaava pojam postojeeg ovetva, saznatljivog i vremenskog. Ideja ovetva (homo noumenon) kod Kanta se izvodi iz moralnog zakona, koji pripada umu. Ako kod oveka ne deluje taj zakon, on nije ovek. Ideja homo noumenona je regulativna i treba da upravlja ovekovim delanjem. Njome Kant daje opti vrednosni pojam ovetva, ona opisuje kakav ovek treba da bude. Empirijski pojam opisuje oveka onakvog kakav jeste. ovekovi ciljevi u empirijskom svetu proizlaze iz njegove moi udnje, u vidu slavoljublja, vlastoljublja i gramzivosti. Ovi oblici po Kantu predstavljaju zlo. Kant govori i o blaenstvu, kao nedostinom i nemoralnom pojmu u graanskom drutvu. ta bi motivisalo ljude u ostvarenom blaenstvu? Ovo shvatanje blaenstva se razlikuje od antikog, gde je ono odreeno kao najvie dobro. Kao takvo, ono je cilj inteligibilnog oveka, ne empirijskog.

36

45. Odreenje morala Dirkem, Heler, Vejl Formalno odreenje morala je odlika mnogih autora i sva su oslonjena na Kantovo odreenje. Emil Dirkem kae da svaki moral predstavlja sistem pravila ponaanja. Jedan aspekt morala je, za njega, prinuda, a drugi izvesna poeljnost. Re je o motivaciji da se uradi neko delo, a prinudom moramo da nateramo vlastitu linost da savlada napor potreban za izvrenje tog dela. Prema Dirkemu, dobro i dunost su vrednosti na kojima valja insistirati. Njegovo odreenje morala nije samo formalno, nego je i socioloko. On polazi od toga da nikada obeleje morala nije bilo pripisano postupku koji za cilj ima egoistini interes individue. Kae da, ako postoji neki moral, on ima za predmet grupu individua drutvo (uz uslov da drutvo moe biti shvaeno kao linost, kvalitativno razliita od linosti koje drutvo sainjavaju). Individua ne moe bez drutva, ono je dobro i poeljno za nju. Drutvo kao dobro je moralni autoritet koji izvesne propise ini obaveznima. Erik Vajl takoe kantovski odreuje moral u formalnom smislu. Po njemu, moral potvruje da svaki ovek nosi u sebi ono to u oveku konstituie ovenost. Zato se ovek ne sme gledati kao predmet ili sredstvo. Vajl upozorava da pozitivizam u razliitim oblicima (istoricizam, relativizam, skepticizam, pragmatizam) rtvuje autonomiju moralne refleksije, ime se moralno ponaanje svodi na inioce koji zavise od neeg drugog, recimo drutvenih ili istorijskih okolnosti, a ne od same individue. Tako se moralno ponaanje utapa u druge pojave i norme i gubi specifikum. Zadatak moralnog oveka je vaspitanje ljudi radi njihovog potinjavanja univerzalnom zakonu. Agne Heler kae da je moral odnos izmeu pojedinanog ponaanja i odluke s jedne strane, i drutveno-rodnih zahteva s druge strane. Prema njoj, moralni sadraj postupka je funkcija vie povezanih faktora uzdizanje iznad partikularnih motivacija, izbor onih ciljeva i sadraja do kojih se ovek uzdie iznad partikulariteta, postojanost u tom uzdizanju i sposobnost za primenu tih zahteva u konkretnom sluaju. U osnovi morala je podreivanje partikularnih potreba, elja i tenji drutvenim zajtevima, to se postie internalizacijom. U skladu s tim, moralno najpozitivniji je pojedinac koji je internalizovao takve vrednosti datog sistema zahteva, koje objektivno upuuju u pravcu moralnog razvoja oveanstva.

37

46. Veberovo shvatanje morala (etika ubeenja ili politiki radikalizam) Politiki radikalizam je jedan od moguih stavova, delovanja ili ponaanja u pristupu politici ili realizaciji ciljeva odreene politike. Potencijalno i latentno, politiki radikalizam postoji u svakoj zajednici. On izlazi na scenu u vreme krize i drutvenih lomova. Politiki radikalizam je stav primeren revolucionarnoj situaciji, kada je jedna ideologija na izdisaju, a druga se raa. On je zahtev za potpunom, korenitom promenom odnosa u zajednici koji zapoinju promenom nosioca ekonomske i politike moi. On podreuje injenice ideji i konceptu koji eli da realizuje. Nikada se ne zadrava jer se forsiranjem radikalizma posle osvajanja vlasti dovodi u pitanje opstanak nove vlasti. Ideju za koju se zalae, eli da ostvari u istom javljanju, bez obzira na stvarnost. Ultraradikalizam apsolutizuje ideju i istinu politike zajednice, pa se tako kod ultraradikala gubi i radikalna sadrina, a ostaje samo radikalni stil zna se ta se nee, ali ne i ta hoe. U teorijskom smislu, politiki radikalizam se moe razraditi i kao radikalni demokratizam ili radikalni politiki autoritarizam. Radikalni demokratizam u politici ukida politike odnose u kome vlada dominacija odreenih pojedinaca i grupa u politikoj zajednici. On uspostavlja demokratske institucije, mehanizme i procedure, a cilj mu je humanistika, racionalna i efikasna politika zajednica. Samo razvijeno, bogato i kultivisano drutvo moe biti nosilac radikalnog demokratizma. Radikalni politiki autoritarizam je potpuno menjanje stare i uvoenje nove vlasti. Po snazi uz koju dolazi na scenu, ne razlikuje se od radikalnog demokratizma. U revolucionarnoj situaciji, r.p.a. mobilie nezadovolljne mase u manipulativne svrhe i rui vlast. Karakteristina je totalna kritika drutva u kojem vlada dominacija, kao i u svakom drugom radikalizmu. Ali r.p.a. menja jednu dominaciju drugom dominacijom, to znai da on zavrava samo na radikalizmu politikih sredstava za menjanje vlasti, ne menjajui politike i drutvene odnose. U politikoj empiriji, politiki radikalizam se najee javljao kao faza u sazrevanju odreene politike i drutvene zajednice. Radikalne partije su esto po dolasku na vlast uspostavljale ak i konzervativnije odnose od onih koje su sruile. Razliiti oblici radikalnog ponaanja se javljaju i u onim grupama, partijama, pokretima, koji nisu radikalno orijentisani. Svaki radikalizam karakterie graenje osnovne pozicije na normativnim i vrednosnim stavovima, stavljajui injenice u drugi plan i upotrebljavajui ih sofistiki. Treba razlikovati stvaraoce i nosioce radikalnog projekta, jer ga stvaraoci esto ne prepoznaju u rukama realizatora (neretko zato to se u realizaciji izgubi svaka veza sa prvobitnim ciljevima radikalnog projekta). Radikalizam teko prihvata stvarnost. Radikalizam zapada u najvee iskuenje onog momenta kada treba postaviti novo, kada doe na red ostvarivanje pozitivnog programa i ispunjavanje obeanja na ijim se krilima osvaja vlast. 38

U psiholokom smislu, radikalizam se moe pretvoriti u patoloku mrnju ljudi onakvih kakvi jesu u ime ljudi onakvih kakvi bi trebali da budu. Radikalni leviari su, u antropolokom pogledu, pesimisti i tee da unite sve postojee politike i drutvene oblike. Njihov antropoloki stav je usmeren pesimistiki ka veini pripadnika ljudskog roda, a optimistiki samo prema revolucionarnoj eliti, u koju gaji neogranieno poverenje. Radikalni leviar tako smatra da nijedan politiki reim ne valja, a da su ljudi veinom nepopravljivo inertni, te da se iz letargije mogu pokrenuti jedino nasiljem koje ne zna ni za kakve norme. esto su ciljevi pripadnika radikalne levice potpomognuti mrnjom. Problematina je i teza radikalne levice o kvalifikovanosti i bezopasnosti nove elite, koja dolazi na krilima revolucije, jer ta elita vlada terorom i odgovara iskljuivo sama sebi. Termin teatarski radikalizam se vezuje za onaj radikalizam u kom je bitniji stil od sadrine (politike sadrine ni nema) i koji potiskuje racionalne naine razmiljanja. On zanemaruje kvalitet linog ivota i smatra da to pitanje treba da saeka kraj revolucije. Kada politiki radikalizam pone da koristi sva sredstva, ne pitajui za opravdanost, on postaje revolucionarni makijavelizam. Radikalni revolucionari ne prezaju od ubistva, progonstva, hapenja, terora i veruju da to ima stvaralako, a ne pogubno dejstvo. Cilj opravdava sredstvo, a moralno je opravdano sve to je u datom trenutnku politiki celishodno. Radikalni makijavelizam je pun zaokreta iz jedne krajnosti u drugo. S etikog i moralnog stanovita, radikalizam uopte moe:

da etiki i vrednosno utemelji stanje moralnog uzdizanja, sazrevanja, ponaanja uspostavljanja moralnog ivota zajednice; da podstakne moralizam i moralistiko rasuivanje stvarnosti u zajednici; da moralnim apsolutizmom ukine pluralizam ideja, ponaanja, pristupa i izbora; da zavri u amoralnom relativizmu, razaranju, nemoralnosti i amoralnosti.

Politiki radikalizam osnovnu poziciju gradi na vrstom moralnom, etikom i vrednosnom stavu, a u realizaciji esto dobija suprotne pozicije od proklamovanih. Ipak, u prosuivanju jedne politike, ne treba posmatrati samo namere, ve i uinak. Tek spajanjem tih dveju etika, moe tanije da bude ocenjena etika i moralna vrednost neke politike i politikog ponaanja. Na kraju, jedna od glavnih odlika politikog radikalizma je formulacija politike bez dovoljne argumentacije.

39

47. Veberovo shvatanje morala (politika odgovornosti ili politiki realizam) Politiki realizam je jedan od naina miljenja i delovanja u realizaciji odreene politike, kao i ponaanja u stvarnosti politike zajednice. U optem znaenju, ovaj stav polazi od injenica, a ne od moguih konstrukcija. U znaenju delovanja i ponaanja, to je ono delovanje koje se oslanja na hladno, racionalno, objektivno procenjivanja dogaaja i postupaka. Politiki realizam predstavlja hladnokrvnost, trezvenost, racionalnost, objektivnost. To ne znai da nema ideala i vrednosti, ve su oni samo suoeni sa injenicama i tako se procenjuje njihova mogunost. Kada politiki realizam postavlja ciljeve i prema njima odreuje sredstva, on ih odmerava prema mogunosti u konkretnom trenutku. U tom trenutku suoavanja sa ciljevima i sredstvima, politiki realista se mora vrednosno opredeliti, to znai da realizam nikako nije vrednosno neutralan (i neopredeljenost prema nekoj politici je takoe vrednosni stav). Politiki realizam i njegovo delovanje izbegava rizik, este i bezuslovne eksperimente, radikalne izmene, vrste principe i iskljuivost. Oslanja se na oprobana i dokazana reenja. Osnova su mu tradicija i tradicionalne vrednosti. S obzirom da je za politikog realistu tradicija samo ono to je kroz istoriju opstajalo a nije ugroavalo i koilo ivot, on se zalae za tradicionalne institucije, koje ne dolaze u sukob sa postojeom stvarnou. Tradicija se kod njega ne konzervira, nego prilagoava, kao to se novo prilagoava tradiciji. Politiki realista nije branilac statusa quo po svaku cenu. On e reformisati postojea reenja kada vidi da vie ne odgovaraju realnosti, ali ih nee ukinuti. Izbegava haos, anarhiju, radikalne promene. Po njemu, takoe, nema savrene politike i politike zajednice. Svako idealizovanje je za njega nerealno. Odbacuje svaku kritiku koja odbacuje sve postojee, a prihvata kritiku zasnovanu na injenicama koja vodi ka transformaciji postojeeg. Njegova kritika pozicija je kritiki realizam i kritiki racionalizam. On je za otvoreno drutvo i pluralizam ideja, za slobodno trite ideja, robe i ljudi, za konkurenciju i demokratsko izjanjavanje. U odnosu na moral, politiki realist e uvek izabrati onu ideju koja donosi to veu koliinu dobra i uspeha, sa to manje zla, a kroz slobodu i slobodan izbor. On nije moralista, jer ne prihvata moralni rigorizam i moralizam uopte. Upotreba sredstava je ograniena ciljem koji tei, ali i jednim brojem univerzalnih vrednosti, kao to su humanizam i sloboda. Izopaeni (ekstremni) politiki realizam se zove real-politika. Ona je preokupirana politikim sredstvima, bavi se samo tehnikom osvajanja, uvrivanja, proirivanja i zadravanja vlasti. Efikasnost opravdava upotrebu svih sredstava (najee fizike sile). Najvea dunost real-politiara je da osvoji i zadri vlast, a opravdanje da to radi zbog opteg dobra zajednice, iako je empirijski dokazano da se radi o linoj koristi. 40

Real-politiku njeni zastupnici smatraju moralno neutralnom, tj amoralnom. To objanjavaju argumentom da moralna obzirnost slabi uesnika u politikoj borbi. S njom i dolazi raskid politike i morala. Real-politika u krajnjem bilansu vodi totalitarnoj organizaciji zajednice, iako poinje sa slobodnim izborom sredstava.

41

48. Autonomno i heteronomno u moralu Problem moralne autonomije i moralne heteronomije za svaku politiku je problem njenog odnosa prema slobodi. Pojam autonomija (gr. autonomia, od autos sam i nomos zakon) uvodi u moralnu problematiku Kant. Po njemu je autonomija pretpostavka za ostvarenje linosti u oveku, jer oveka razvija sloboda, a ne priroda. Ideja slobode je osnovna pretpostavka autonomije. Autonomija je za Kanta izvlaenje oveka iz prirodnog stanja i njegovo samozakonodavstvo, to je svojstveno za svakog umnog oveka. Kant pojam autonomije odreuje kao Primat oveka, koji ga izvlai iz dotadanjeg mehanizma koji je pokretao svest i, dajui mi odgovornost, tog istog oveka ini kreatorom novog sveta. recimo. Suprotno autonomiji je pojam heteronomija (gr. heteros drugi, nomos zakon). Heteronomija znai pokoravanje volje zakonu koji potie iz druge volje. Ona ubija autonomiju i spolja odreuje volju i voljnu radnju oveka. Taj pojam je za Kanta negativan, jer iz njega proizilaze nepravi principi moralnosti. Heteronomni princip tera oveka na pasivnost i ne da mu da se samoodredi, kao to to radi autonomni princip. Samim tim, on nije slobodan ni samozakonodavan to znai da nema mogunost izbora, a mogunost izbora je pretpostavka za moralno delovanje i ponaanje. U teoriji, autonomna i heteronomna moralna pozicija se jasno mogu razdvojiti. Na praktinom planu, one su isprepletane i u stalnom rivalstvu. ovekov razvoj tee od heteronomnog ka autonomnom ponaanju, pa je tako u detinjstvu izraenija heteronomija, a u zrelom periodu autonomija. Ono to odreuje pojedinca kao autonomnog ili heterogenog jesu norme ponaanja koje sam sebi postavlja. Kada pojedinac shvati smisao i opravdanost norme (bez obzira da li ju je sam sebi pripisao ili usvojio od drugih), tek tad je doivljava vrednosno. Moralna autonomija i heteronomija pojedinaca i drutvenih grupa se snano manifestuju na oblikovanje politike zajednice od toga zavisi priroda politike zajednice. Mali je broj politikih zajednica u kojima je dominirala moralna autonomija. Dve politike krajnosti su primeri jednog i drugog moralnog ivota politike zajednice demokratija i autokratija. Pod demokratijom se ovde podrazumeva zajednica u kojoj dominira umna, kvalifikovana i kompetentna veina. Demokratija omoguava postojanje lepeze ideja i u njoj ekstremne ideje ne mogu da postoje, a da je ne ukinu. Ona doputa pluralizam politikih ideja, ali ne i dominaciju. U njoj dominiraju samo najtrezvenije i najtolerantnije ideje, jer u haosu nije mogua politika. U demokratskoj politici dominiraju moralno autonomni pojedinci i grupe, jer ona podrazumeva slobodu za sve, pa tako i slobodu izbora. A izbor je ansa da ovekova moralnost izbije iz njegove unutranjosti. Demokratska politika je moralna politika, omoguava sazrevanje autonomno moralnih pojedinaca i njihovo delovanje, a oni stvaraju razliite oblike i sadraje demokratske politike. Institucije gube funkcije prisile, a kvalitet ivota se ogleda u odnosu prema slobodi pojedinca, ne prema slobodi grupa ili drutva, jer nema moralnih grupa i drutva bez slobodnog pojedinca. 42

U autoritarnoj politici, sloboda je ograniena za sve, jer se ne moe govoriti o slobodi tamo gde je jedan slobodan, a svi ostali se tretiraju kao maloletnici. U takvoj politikoj zajednici dominira moralna heteronomija (uz prisustvo amoralnosti i nemoralnosti). Pojedinci se smatraju nedozrelim, nepodobnim za uestvovanje u politikom ivotu. Sve diktature preziru pojedinca i smatraju ga slugom. Na moralnom planu, kod pojedinaca u vlasti, autoritarna politika podstie poltronstvo, karijerizam, amoralnost, poslunitvo itd. A kod ostalih skeptinost, apatinost i lukavastvo. Meu ljude se namerno seje strah. To to je autoritarna politika legalna, ne znai da je i moralna. Politika je moralna samo onda kada poseduje legitimitet autonomno moralnih pojedinaca i grupa. Ovde kolektivni subjekt oblikuje sve na raun pojedinaca, pod firmom objektivnosti. Kod pojedinaca se podstiu samo one vrednosti i ideali koji imaju vanost samo dok kolektivna volja tako misli. S promenom situacije, menja se stav i prema vrednosnom i moralnom idealu, a pojedinac to bespogovorno prima i izvrava. Individua se potpuno identifikuje sa kolektivom. Oni koji se striktno pokoravaju volji diktatora, vremenom postaju moralne olupine. Jer, sve u moralu pojedinaca velikodunost, ast, ponos itd, proizvod je autonomnog ljudskog vaspitanja.

43

49. Moralne teorije racionalistika, sociologistika, teorija nagona i neorija o natprirodnom poreklu morala Racionalistika teorija morala kae da se moralna svest i ponaanje zasnivaju na znanju. Onaj koji zna, ne bi smeo da grei. Temelje teorije postavlja Sokrat (vrlina=znanje), a Aristotel ga objanjava: Isto je znati ta je pravedno i biti pravedan. Po Sokratu, moralna svest i ponaanje se ue. Razum i znanje su kontrolori nagona, strasti i potreba koje mogu uzrokovati nemoralno ponaanje. Moralno i korisno ne moraju uvek ii zajedno. Moralno delovanje kada je u pitanju interes moe biti tetno, pa ak i opasno. Prigovori ovoj teoriji su da ima onih koji mnogo znaju ali se ne ponaaju moralno i onih koji malo znaju ali se ponaaju moralno. Moral se ne potvruje reima, nego moralnim delima. Za drutveni ivot bitnije je imati moralne linosti, nego moralne zakone i norme. Za moral je bitna i volja, koja dolazi motivacijom, a znanje se ne smatra vrlinom samom po sebi, jer ga mogu imati i dobar i lo ovek. Sociologistika teorija morala Ova teorija polazi od stava da je moral proizvod drutva i da drutvo ugrauje moral u pojedinca. Ova teorija odbacuje mogunost odreenja morala slobodnom voljom, slobodom pojedinca, ona kae da je za pojedinca dobro ono to je dobro i za drutvo. Najbitniji elementi moralnosti su disciplina, predanost i vernost grupi. Teorija nagona Prema teoriji nagona, oveka nagoni nesvesno i nepogreivo vode ka dobrom moralnom izboru. Nagon odrava vrstu i zato je moralan. Kada bi ovako bilo, onda bi bioloki jai bili i najmoralniji, ali ivotno iskustvo je pokazalo da su ljudi voeni nagonima ljudi bez savesti. Moralne odluke, delovanja i ponaanja, najee se protive nagonu. Teorija o natprirodnom poreklu morala Ova teorija smatra da je izvor morala bog. Bog je u nama. Ako nije, nema ni moralnog ponaanja ni morala. Bog je ljudima dao slobodnu volju i razum, ali i propisao moralne zapovesti. Ako ovek postupi nemoralno, ne mora da bude kanjen spolja, ali mora iznutra griom savesti. Kod ove teorije, ograniavajui inioci su religiozni autoriteti i religiozne dogme, koje pripisuju moralne norme i odreuju moralne vrednosti. Ko se njima suprotstavi, biva kanjen. Strani sud je pored Boga garant moralnog apsolutizma, a ruenje boga dovodi do moralnog relativizma. U zajednicama u kojima vlada rigorizam spoljanjih normi, nema slobode, pa ni slobodnog izbora.

44

50.

Deontoloki i pragmatiki pristup moralu

Da bi se opravdala delovanja i ponaanja ljudi, izdvajaju se ova dva moralna pristupa. Jedan je deontoloki (deontologija=uenje o dunostima), a drugi pragmatiki (pragmatizam=uenje prema kojem je praktina korist vrhovni kriterijum miljenja, delovanja, ponaanja). Prema deontolokom pristupu, ljudi moraju uvek da se moralno ponaaju i deluju. To se preporuuje i za politiki ivot. Ko tako ne ini, taj je nemoralan i tetoina. Moralni oblik ivota je najtei ali i najljudskiji i morala se ovek pridrava ak i kad ima lini gubitak zbog toga. Zarad opteg dobra, ne sme se saraivati sa zlim ljudima jer oni mogu privremeno doneti korist zajednici, ali dobro nikada. Prema pragmatikom principu, delovanja i ponaanja se mogu meriti, a sve to doprinosi koristi, smatra se dobrim. Ovaj pristup relativizuje moral i mnogo toga nemoralnog se njime moe braniti. Moralno delovanje i ponaanje trai da iza izgovorene rei stoji delo.

ROD I PORODICA, OD SLEDEEG PITANJA

45

51.

Socijalni konstrukcionizam

Socijalni konstrukcionizam je teorijska orijentacija koja je temelj svih novijih pristupa koji daju kritike alternative u oblasti sociologije, psihologije i drutih drutvenih i humanistikih nauka (kao to su kritika psihologija, poststrukturalizam, analiza diskursa itd). Postoji vie pretpostavki u koje morate poverovati da biste bili socijalni konstrukcionist: 1. Znanje nije pouzdano socijalni konstrukcionizam trai da kritiki posmatramo tvrdnju da je nae razumevanje sveta pouzdano (kao to tvrde pozitivisti i empiristi). On kae da moramo biti sumnjiavi prema svojoj predstavi u svetu, to znai da kategorije pomou kojih shvatamo svet ne moraju nuno podrazumevati stvarne podele. Recimo, to to mi delimo muziku na klasinu i pop, ne znai da u samoj prirodi muzike postoji neto to odreuje da ona treba da bude tako podeljena. S. konstrukcionizam dovodi u pitanje ak i kategoriju mukarci-ene, i kae da bismo isto tako opravdano i jasno mogli ljude da podelimo na visoke i niske, recimo. 2. Shvatanje sveta je istorijski i kulturno specifino svi naini razumevanja sveta su istorijski i kulturno relativni. Ne samo to su specifini za odreene kulture i istorijska razdoblja, nego su i proizvod odreene kulture i istorijskog perioda. Svaka kultura poseduje posebne oblike znanja i zato nema razloga da verujemo da su nai naini razumevanja nuno bolji od drugih. 3. Drutveni procesi su osnov znanja ono to mi smatramo istinom, to jest trenutno prihvaen nain shvatanja sveta, nije proizvod objektivnog posmatranja sveta, ve socijalnih procesa i interakcija u kojima su ljudi angaovani. 4. Znanje i drutveno delovanje su nerazdvojno povezani recimo, pre nastanka pokreta za borbu protiv alkoholizma, mislilo se da su pijanci potpuno odgovorni za svoje ponaanje i bivali su hapeni. Danas se smatra da oni robuju alkoholu i da nisu skroz odgovorni za svoje postupke, pa ih drutvo lei psiholokim metodama, ne zatvara ih. Prema ovim modelima, razlika izmeu socijalnog konstrukcionizma i tradicionalne psihologije je: 1. Antiesencijalizam socijalni konstrukcionisti ne smatraju da drutvo utie na psihologiju pojedinca vie od biolokih faktora. Za njih su oba faktora esencijalistika i kao takva mogu se nazvati socijalnokonstruktivistikim stanovitima. 2. Antirealizam s.k. odbacuje miljenje po kom je nae znanje neposredno opaanje stvarnosti. Mi konstruiemo svoje verzije stvarnosti meu sobom. Zbog toga je pojam -istina- nepouzdan i ne postoje objektivne injenice. 3. Istorijska i kulturna specifinost znanja psiholoke teorije su vremenski i kulturno ograniene. Zato se ni psihologija ni socijalna 46

psihologija ne mogu baviti pravom prirodom ljudi i drutvenog ivota, ve samo istorijskim prouavanjem odreenih oblika politikog i drutvenog ivota, kao i drutvenom praksom koja ih stvara. 4. Jezik kao preduslov miljenja jezik kojim se ljudi koriste uslovljava nain njihovog miljenja, kategorije i pojmove pomou kojih stvari dobijaju znaenje 5. Jezik kao oblik drutvenog delanja kad ljudi razgovaraju meu sobom, oni konstruiu svet, pa je zato korienje jezika jedan oblik delanja, a jezik dobija performativnu ulogu, za razliku od preanje uloge pasivnog prenosioca misli. 6. Fokusiranje na interakciju i drutvenu praksu socijalni konstrukcionizam odbacuje i gledite psihologije, po kojem su za drutvene pojave odgovorni stavovi, motivacija i druge psih.kategorije neke osobe, ali odbacuje i socioloko stanovite po kojem socijalne strukture (ekonomija, brak, porodica) predstavljaju izvor socijalnih fenomena. Soc konstrukcionizam u fokus stavlja drutvenu praksu i interakcije izmeu ljudi. 7. Fokusiranje na procese cilj socijalnog istraivanja se sa struktura prebacuje na naine na koje ljudi u interakciji dolaze do fenomena. Znanje, dakle, nije neto to neko ima ili nema, ve neto to ljudi zajedno proizvode. Poreklo socijalnog konstrukcionizma Sa socioloke strane, na nastanak ove teorije utie simboliki interakcionizam (tu mi kao ljudi konstruiemo svoje i tue identitete kroz susrete i interakcije s drugima), etnometodologija, i najvie knjiga Bergera i Lukmana Socijalna konstrukcija stvarnosti, u kojoj pie da ljudska bia zajedno stvaraju i odravaju drutvene fenomene, kroz drutvenu praksu. Ljudi to rade kroz procese eksternalizacije, objektivacije i internalizacije. Recimo, ako ljudi imaju ideju da se sunce okree oko zemlje, oni je eksternalizuju tako to je stave u promet i napiu knjigu o tome. Kada ta knjiga ue u domen drutvenog, ona ivi vlastitim ivotom a ideja koju izraava postaje objekt, to je deo procesa objektivacije. Sledei narataji je internalizuju kao deo svoje svesti, itajui je U psihologiji, socijalni konstrukcionizam se vezuje za Gergena, koji je pisao o tome da je celokupno znanje kulturno i istorijski specifino. On je pisao i o krizi socijalne psihologije (koja je kao disciplina nastala iz pokuaja psihologa da vladama SAD i Britanije, za vreme WWII, daju znanje koje bi ovi koristili za propagandu. Kulturna i intelektualna pozadina, naspram koje se oblikovao socijalni konstrukcionizam, jeste postmodernizam. Teite postmodernizma nije u drutvenim naukama, ve u umetnosti. [On odbacuje modernizam, koji se oslanja na prosvetiteljstvo (18. vek). Prosvetiteljstvo je tragalo za istinom i razumevalo prirodu uz pomo razuma i racionalnosti, to s kosilo sa crkvenim stavovima. Modernizam u umetnosti preuzima svoje traganje za istinom, kroz pravila i proporcije um. dela. U sociologiji, Marks traga za pravilima i strukturom i ekonomske strukture postavlja kao osnove drutvenih pojava.] 47

Postmodernizam odbacuje ideju da postoji konana istina, kao i postojanje strukturalizma, pa tako pop-art umetnost (Vorhol, recimo) polae pravo na istu vrednost kao i, proporcijski i matematiki savrena, Leonardova dela. Postmodernizam tvrdi da mi ivimo u svetu koji se vie ne moe razumeti pozivanjem samo na jedan sistem znanja (recimo, religiju). Koje su glavne teme socijalnog konstrukcionizma? Cilj je da se odbaci tradicionalno psiholoko uenje o esencijalizmu, to otvara put alternativnom, socijalnokonstrukcionistikom objanjenju. U centar interesovanje stavlja se jezik, umesto esencijalizma. Socijalni konstrukcionisti dovode u pitanju diskurse koji imaju etikete istine.

48

52.

Rod i seksualnost

Razliiti su stavovi kojima se tumai formiranje rodnih identiteta i drutvenih uloga na osnovu njih. Debata se vodi izmeu sociologa koji pri prouavanju tog pitanja pridaju vei znaaj drutvenih uticaja i onih koji to ne ine. Razlika izmeu termina pol i rod je u tome to sociolozi termin pol koriste da istaknu anatomske i fizioloke razlike koje definiu muko i ensko telo. Rod se odnosi na psiholoke, drutvene i kulturne razlike izmeu mukaraca i ena. Ova razlika je fundamentalna jer mnoge razlike izmeu mukaraca i ena nisu bioloke po poreklu. Rod i biologija pojedini autori tvrde da su aspekti biologije uzrok razlika izmeu mukaraca i ena. Oni kau da se to vidi recimo u agresivnosti. Ali drugi istraivai tvrde da se nivo agresivnosti mukarca razlikuje od kulture do kulture. Teorije o prirodnim razlikama su esto zasnovane na podacima o ponaanju ivotinja, a ne antropolokim dokazima. Socijalizacija roda drugi put ka razumevanju porekla rodnih razlika je prouavanje rodne socijalizacije. Taj pristup pravi razliku izmeu biolokog pola i drutvenog roda; dete se raa s polom, a razvija rod. Deca kroz kontakte sa raznim agensima socijalizacije, primarnim i sekundarnim,a postepeno usvajaju drutvene norme i oekivanja koja se vezuju za taj pol. Rodne razlike nisu bioloke, nego kulturoloke produkovane. Najvei pobornici ove teorije bili su funkcionalisti, koji govore o pozitivnim i negativnim sankcijama kod dece, za uinjene stvari, u zavisnosti od toga da li se slau ili ne sa principima koji se vezuju za pol (recimo, nee proi isto deak koji igra fudbal i koji se igra s lutkama). Tako deca ue oekivane polne uloge. Prema ovom stanovitu, za svaku devijaciju kriva je loa socijalizacija. Na stvaranje rodnih razlika, nesvesno utie celo drutvo, potencirajui vie muke slikovnice, crtae i slino. Frojdova teorija o razvoju roda Sigmund Frojd kae da se uenje rodnih razlika kod odojadi i dece tie penisa. Ko ga ima, taj je muko, ko ga nema, ta je ensko. On kae da penis simbolizuje mukost. U uzrastu od 4-5 godina, deak osea strah od autonomije koju otac zahteva od njega i zamilja da otac hoe da mu ukloni penis, jer ga shvata kao suparnika u svojoj ljubavi prema majci. Suzbijanjem erotskih oseanja prema majci i prihvatanjem oca kao superiornog bia, on se identifikuje sa ocem i postaje svestan mukog identiteta, iz nesvesnog straha od kastracije od strane oca. Devojice pate od zavisti to nemaju penis, a majka iz istog razloga pada u njihovim oima. Kada se devojica identifikuje s majkom, znai da je prihvatila da je na drugom mestu po vrednosti. Ova Frojdova kontroverzna teorija naila je na brojne prigovore, specijalno od feministkinja. Teorija razvoja roda, Nensi odorou mnogi autori su koristili Frojdov pristup prouavanju roda, pa su ga modifikovali. odorou smatra da je uloga majke najbitnija. Devojice ostaju vezanije za majku (maenje, ljubljenje, imitiranje), te su zbog toga ene povezanije s drugim ljudima u ivotu, od mukaraca, ali je i vea verovatnoa da e njihov identitet da se stopi sa tuim, u poetku majinim, a kasnije mukarevim. Deaci oseaj o sebi stiu preko odbacivanja bliskosti s majkom i smatraju 49

mukou sve to nije enstveno. Zato su nesposobniji za zbliavanje s drugima, a pogled na svet im je analitiki i naglaavaju uspeh u ivotu. odorou obre Frojdove teze i mukost, a ne enskost, definie gubitkom bliskosti s majkom. Muki identitet se formira kroz odvajanje. Njena teorija je i danas vana i pomae da shvatimo muku uzdranost tekou koju mukarci imaju sa otkrivanjem oseanja drugima. 53. Stanovita o rodnoj nejednakosti

Ne postoji drutvo u kom su ene monije od mukaraca. Uloge mukaraca se uvek vie vrednuju. Uprkos napretku, rodne razlike su esto osnova za socijalne nejednakosti. Funkcionalisti shvataju drutvo kao sistem delova povezanih po nekim pravilima, koji su u ravnotei. Slino je i po ovom pitanju, pa pokuavaju da pokau da rodne razlike doprinose stabilnosti drutva. Autori koji pripadaju koli miljenja o prirodnim razlikama, smatraju da je podela rada izmeu mukaraca i ena bioloki zasnovana. Talkot Parsons takoe smatra da porodica bolje funkcionie ako je takva podela rada da ene preuzimaju ekspresivne (brinu o deci, emocionalna podrka) uloge, a mukarci instrumentalne (zarauju za porodicu). Takav sistem daje slogu porodici. Drugi funkcionalistiki pristup odgajanju dece je onaj Dona Boulbija, koji smatra da je majjka najvanija za primarnu socijalizaciju dece. Ako doe do materinske deprivacije (odvajanje deteta od majke prerano), dete se nee adekvatno socijalizovati. Majku moe zameniti supstitut majke, po njemu, ali samo ako je to ena. Feministkinje otro kritikuju teorije o biolokoj zasnovanosti podele rada izmeu polova. Takoe, istraivanja pokazuju i da teorija materinske deprivacije ne mora da bude tana. Feministiki pristupi Liberalne feministkinje ne smatraju ensku subordinaciju delom veeg sistema ili strukture, kao radikalne feministkinje. Liberalne feministkinje ukazuju na vie zasebnih inilaca koji prave razlike seksizam, diskriminacija na radnom mestu, u obrazovanju... One se bore za jednaka prava kroz zakonodavna i demokratska sredstva i reformiu sistem. Radikalne feministkinje veruju da su mukarci odgovorni za eksploataciju ena i da od toga imaju koristi. Po njima, centralno pitanje je patrijarhat sistemska dominacija mukaraca nad enama. Smatraju patrijarhat vremenski i kulturoloki univerzalnom pojavom, iji je izvor u porodicama, gde ene rade besplatno. Smatraju da je emancipacija ene mogua jedino kroz ukidanje porodice i njenog odnosa moi. ulamit Fajerstoun smatra da je glavni uzrok muke supremacije prisvajanje enskog tela, a ostale smatraju da je to muko nasilje nad enama. Pominju i objektifikaciju ena, koju vre mediji, moda, reklame, a gde su ene samo seksualni objekti. Reenje za osloboenje ene je iskljuivo ukidanje patrijarhalnog poretkta. 50

Crne feministkinje kau da se prethodne dve verzije feminizma ne mogu primeniti isto na iskustva belih ena i ena druge boje koe, jer etnike podele meu enama nisu uzimane u obzir u tim feministikim kolama. One istiu znaaj istorijskog naslea ropstva i segregacije na rodnu nejednakost. Takoe, Bel Huks kae da porodica ne moe biti glavni oslonac patrijarhata, jer je ona glavno oruje protiv rasizma. Crne feministkinje kau da su crne ene u viestruko nepovoljnijem poloaju, zbog boje koe, pola i klase.

51

54.

enskost, mukost i rodni odnosi

Mnoga rana istraivanja o rodu su se bavila samo konceptom enskosti, jer se podrazumevalo ta je mukost. Moderno drutvo i promene u ulozi ena donose pitanje ta je mukost i da li je ona u krizi? Konel je pisao o dominaciji mukaraca nad enama koja i dalje postoji, ak i u kapitalistikim drutvima kasnih '80ih. Prema njemu, rodni odnosi su proizvod svakodnevnih radnji i praksi. On razlikuje tri aspekta drutva koji formiraju rodni poredak, tj obrasce odnosa moi izmeu polova rad, mo i kateksis (lini/sexualni odnosi). Rad se odnosi na podelu rada u kui i na tritu rada; mo deluje kroz drutvene odnose kao to su autoritet, nasilje, ideologija u institucijama, dravi, vojsci..; kateksis se tie dinamike u okviru intimnih, emotivnih i linih odnosa brak, sexualnost, odgajanje dece. Konel uvodi pojam rodni reim, da bi objasnio ulogu rodnih odnosa u manjim okruenjima. On smatra da se mukost i enskog izraavaju na mnogo naina i svi su zasnovani na istoj premisi dominacija mukaraca prema enama. Na vrhu hijerarhije nalazi se hegemonska mukost (to nije brutalna sila, ve drutvena dominacija odreene grupe, kroz medije, obrazovanje..; hegemonsku mukost otelotvoruju Brus Vilis, Hemfri Bogart i slini yebachi). Ona je ideal mukosti i mnogi mukarci ne mogu da je dosegnu, ali i dalje profitiraju od nje. Konel to zove patrijarhalnom dividendom, a ta mukost je sauesnika mukost. Ispod hegemonske mukosti je najvanija homoseksualna mukost. Gej se, u poretku u kom dominira hegemonska mukost, tretira kao neto suprotno od pravog mukarca. Homoseksualna mukost je na dnu rodne hijerarhije za mukarce. Konel smatra da se sve enskosti formiraju kao podreene kategorije u odnosu na hegemonsku mukost. Komplementarni model enskosti za hegemonsku mukost je naglaena enskost, koju odlikuje usmerenost ka ostvarenju interesa mukarca, nenost, popustljivost.. Prototip te enskosti je Merilin Monro, a takva enskost dominira u reklamama, marketinkim kampanjama itd. Konel dalje odbacuje gledite da su rodni odnosi nepromenljivi. On smatra da ljudi mogu menjati rodne orijentacije, pa recimo ene koje su pripadale naglaenoj enskosti, mogu postati feministkinje npr. On pria o kriznim trendovima u zapadnim drutvima kriza institucionalizacije (uruava se uticaj institucija koje su davale mo mukarcima porodica i drava), kriza seksualnosti (hegemonska mukost nije toliko jaka vie) i kriza formacije interesa (javljaju se grupe sa novim interesima, kao to su gej pokreti ili antiseksistiki pokreti). Konel smatra da krizni trendovi mogu ukinuti rodnu nejednakost. Danas dolazi i do krize mukosti, mukarac nema sigurno mesto na tritu rada, porodici i drutvu u celini. Danas od te krize pate i nekadanji maomukarci, koji vie ne mogu doi do posla lako bez kole. Zbog toga, deaci tog tipa odlikae vreaju i zovu ih treberima. U doba uruavanja tradicionalnih obaveza i uloga, mukarci prolaze i kroz krizu sopstvene vrednosti, jer nisu vie 52

toliko potrebni drutvu. U medijima se pojavljuju 2 tipa mukarca mukarac osvetnik, Rambo tipa, koji brani mukosti ast napadajui one mukarce koji su omekali i seksualizovani neni mukarac.

53

55.

Ljudska seksualnost

U tradicionalnim drutvima, ljudska seksualnost je povezana sa procesom reprodukcije, a danas su to dve pojave. Sa bioloke strane gledano, mukarci su opravdano promiskuitetniji od ena, jer su predisponirani da oplode to vie ena, a ene su predisponirane da imaju stabilnog partnera da bi zatitile bioloko naslee koje prenose na decu. Neki biolozi smatraju da je u ivotinjskom svetu u okviru iste vrste vrlo prisutno i ensko neverstvo. Meutim, kod ljudi seks nije samo bioloka aktivnost, ve i simbolika. U svim drutvima, heteroseksualci preovlauju. Dudit Lorber razlikuje 10 razliitih manjinskih seksualnih identiteta hetero ena i mukarac, gej, lezbejka, biseksualna ena i mukarac, ena i mukarac travestit i transseksualni ena i mukarac. Frojd je ljude nazivao polimorfno perverznim, ime je ukazao da ljude karakterie niz seksualnih sklonosti kojih se ne odriu ak ni ako su nemoralna ili nelegalna. U svim drutvima postoje norme koje se usvajaju kroz socijalizaciju i koje ohrabruju jednu vrstu seksualnog ponaanja, a osuuju druge. U razliitim drutvima, razlikuju se ak i prihvaene vrste seksualnog ponaanja (negde se misli da sex slabi oveka, negde nema predigre uopte, negde traje satima; u narodima Junog Pacifika smatra se da sede osobe smeju svake noi da opte, a savete o koliini seksa daju najstariji stanovnici sela). Zapadne stavove prema seksualnom ponaanju 2000 godina oblikuje hrianstvo, koje uglavnom kae da je svaka vrsta seksualnog ponaanja, osim one koja slui za reprodukciju, sumnjiva. U devetnaestom veku religiozne stavove o seksualnosti menjaju medicinski, iako rani radovi sadre istu strogost kao crkva (od masturbacije se oslepi, oralni sex izaziva rak). U viktorijansko doba je bilo najgore, smatralo se da moralne ene ne interesuje seks, sem da po dunosti zadovolje mueve. Danas tradicionalni stavovi postoje uporedno sa liberalnim, koji su procvetali 60ih godina 20. veka. Kinsijeva studija, iz 50ih godina, naila je na osudu celog drutva, ali je rezultirala okantnim rezultatima u odnosu na oekivanja drutva oko 70% belih mukaraca Amerike je ilo kod prostitutki, 90% masturbiralo, 50% ena imalo predbrano seksualno iskustvo itd. Ljudi su ranije uglavnom krili svoje neprihvatljive seksualne aktivnosti, verovatno ne znajui da ih i drugi imaju. Hipi pokret razbija seksualne norme, a razvio se otprilike tano kad je otkrivena pilula za kontracepciju, ime se odvojilo seksualno uivanje od reprodukcije.

54

56.

Homoseksualnost

Ona postoji u svim kulturama. U nekim nezapadnim drutvima se ak i podstie. U mnogim drutvima, homoseksualne osobe su stigmatizovane zbog svoje seksualnosti. Prouavajui homoseksualnost, Miel Fuko primeuje da do 18. veka nije ni postojao naziv za gej osobu. Sodomija je bila kanjavana smru, ali se nije definisala kao homoseksualni prestup. Termin homoseksualnost je u upotrebi od 60ih god. 19. veka, kada je oznaavao gejeve kao posebnu vrstu ljudi, sa odreenim seksualnim poremeajem. Od tada, o njoj se govori u medicinskom smislu, ne kao religioznom grehu. Do pre par decenija, homoseksualnost je bila ilegalna aktivnost. Ali u poslednjih par desetina godina, desilo se par prelomnih stvari. Prvi je bio izlazak iz tampe Kinsijevog izvetaja o seksualnom ponaanju, koji je pokazao uestalost homoseksualnosti u amerikom drutvu. To je pomoglo ruenju lanog verovanja ljudi da su gejevi malobrojna grupa poremeenih ljudi. Drugi kritini momenat desio se 1969, na Stonvolskim nemirima, kada je u sukobima sa policijom u javnost izala njujorka gej zajednica. Trea stvar je epidemija SIDE 80ih, kada je o gejevima poelo otvoreno da se pria. Kanet Plamer razlikuje 4 tipa homoseksualnosti na Zapadu usputna homoseksualnost (prolazna avantura, koja ne utie na seksualni ivot osobe), situacione aktivnosti (redovno upranjavanje gej sexa ali nisu glavna sklonost pojedinca; kasarne recimo; zamena za heteroseksualni sex), personalizovana homoseksualnost (tajna aktivnost, pojedinci preferiraju homoseksualnost ali je to u drutvu neprihvatljivo) i homoseksualnost kao nain ivota (otkriveni gejevi, esto pripadnici gej subkulture, gde su gej aktivnosti deo naina ivota; esto su lanovi gej pokreta). Prema Kinsijevim otkriima, tek polovina Amerikanaca je potpuno heteroseksualna (ak 37% mukaraca je imalo gej iskustva do nivoa orgazma). Stopa homoseksualnosti meu enama je bila manja. Rezultati prezentovani u Drutvenoj organizaciji seksualnosti 90ih kau da je procenat mukaraca koji su imali gej iskustvo do orgazma tek 9%. Lezbejstvu je posveeno manje panje nego muka homoseksualnost. Iako politiki aktivne lezbejke esto poistoveuju sa mukim gej pokretima, one nekada smatraju da ti pokreti zastupaju samo interese mukaraca. A poto liberalne i radikalne feministkinje zastupaju samo prava hetero ena iz srednje klase, pojavio se lezbejski feminizam. Homoseksualnost nije bolest, homoseksualci nisu ogranieni na bilo koji sektor profesija (frizeri, dekorateri), a proces kojim se na osnovu seksualne orijentacije vri diskriminacija gej osoba je heteroseksizam. Homofobija je strah ili prezir prema homoseksualnim pojedincima. Gej mukarci danas nastoje da odbace sliku feminiziranosti sa kojom ih drugi poistoveuju, i to na 2 naina prvi je kroz negovanje kemp mukosti (parodiranje stereotipa kroz preteranu feminiziranost), a drugi kroz negovanje mao imida parodiranjem preterane mukosti. 55

Danas je homoseksualnost dekriminalizovana, u Junoj Africi su prava homoseksualaca striktno zagarantovana ustavom, a Danska, Norveka i vedska dozvoljavaju gej brakove. Takoe, irom Evrope se priznaju gej veze. U Britaniji se homoseksualni par u stabilnoj vezi definie kao porodica. Gej aktivisti trae legalizaciju brakova da bi imali isti status kao i drugi ljudi, da bi mogli da donose kljune odluke medicinskog karaktera u sluaju bolesti partnera, zbog prava na nasleivanje, penziju itd.

56

57.

Prostitucija

Moe se definisati kao pruanje seksualnih usluga za novac. Ranije su se koristili termini konkubina, kurtizana ili ropkinja, s tim to su prve dve esto imale visoke pozicije u drutvu. Kljuna dimenzija moderne prostitucije je to da se ene i klijenti ne poznaju i odnos se ne bazira na linom poznanstvu. Pol D. Goldstin je klasifikovao prostitutke na osnovu profesionalne posveenosti i profesionalnog konteksta. Posveenost se odnosi na duinu trajanja prostituisanja. Povremene prostitutke su one koje se prostituiu da bi dobile novac koji im dopunjava prihode iz drugih izvora. Ostale se ene stalno bave prostitucijom i ona im je jedini prihod. Profesionalni kontekst se odnosi na tip radne sredine i interakciju u koju ena stupa. Uliarke rade posao na ulici, kolgerle preko telefona (call girls) pronalaze klijente, a onda ili mukarci dolaze kod njih, ili oni kod njih, kune prostitutke rade u klubovima ili bordelu prostitutka iz salona za masau prua usluge na mestu koje, navodno, nudi samo usluge masae i slino. Mnoge ene se bave i trampu, pa dobijaju druge stvari, a ne novac, u zamenu za sex. Rezolucija UN iz '51. osuuje sve koji organizuju i profitiraju iz prostitucije, ali ne zabranjuje prostituciju kao takvu. U nekim dravama je zabranjena zakonom, u drugim samo pojedine vrste (deja, na ulicama), a negde dravna uprava daje dozvolu za otvaranje bordela ili sex salona. U Holandiji je prostitucija zvanina profesija. Zakoni protiv prostitucije retko kanjavaju klijente. Veliki problem je deja prostitucija; deca koja su pobegla od kue i nemaju pare za ivot pribegavaju tome. Postoji 3 kategorije deje prostitucije odbegli, koji su ili napustili svoj dom, odsutni, koji ive kod kue ali redovno odlaze na po par dana i odbaeni, koje roditelji odbacuju. Na Tajlandu i Filipinima je deja prostitucija deo seks-turizma. Ovo je uobiajena pojava za jugoistok Azije. Prostitucija se obajnjava kao rezultat tendencije mukaraca da ene tretiraju kao seksualne objekte (iako ne mora uvek biti tako). Ona izraava nejednakost izmeu polova, ali i mehanizam zadovoljenja seksualnih potreba ljudi koji zbog svojih svakojakih nedostataka ne mogu da nau druge seksualne partnere.

57

58.

Najznaajnije teorije o porodici

Funkcionalizam porodica obavlja vane zadatke koji doprinose osnovnim potrebama drutva i pomau u ouvanju poretka. Funkcionalisti nuklearnu porodicu smatraju mestom gde se ostvaruju odreene specijalizovane uloge u modernom drutvu. Sa pojavom industrijalizacije, porodica gubi ekonomski znaaj i fokusirana je na produetak vrste i socijalizaciju dece. Prema Talkotu Parsonsu, osnovne funkcije porodice su primarna socijalizacija i stabilizacija linosti. Primarna socijalizacija je proces u kojem deca ue kulturne norme drutva u kojem su se rodila. Stabilizacija linosti se odnosi na ulogu koja porodica ima u emocionalnom pomaganju odraslih lanova porodice. Parsons takoe smatra nuklearnu porodicu najboljim okruenjem u industrijskom drutvu jedan odrasli radi van kue, dok se drugi brine o kui i deci (mu ima instrumentalnu, a ena emocionalnu ulogu, u praksi). Danas se Parsonsova gledita o porodici pokazuju kao zastarela i neodgovarajua, a funkcionalistika teorija o porodici je iskritikovana jer podrava podelu rada u kui i jer se zanemaruje uloga koju druge drutvene institucije (mediji, kola) imaju u socijalizaciji dece. Feminizam smatra da porodica nije tako harmonino mesto kao to je tradicionalno opisivano. Beti Frejdan pria o usamljenosti domaica koje su bile zatoene u kui, to je bio i uzrok guenja odnosa u porodici. Takoe, nejednaka mo unutar porodice, prema feminizmu, znai da neko ima veu korist od drugih u porodici. Feministiki autori su se najvie bavili kunom podelom rada. Neki su tu podelu vezivali za industrijski kapitalizam, a ostali za patrijarhat. Industrijalizacija je donela podelu na muku i ensku sferu i odnos moi koji se osea do danas. Istraivalo se i verovanje da se tokom vremena porodice izjednaavaju u podeli uloga, kao i obrasci u pristupu i rukovoenju kunim budetom. Druga tema je nejednak odnos moi unutar porodice, a takoe, vana je i tema nasilja u porodici pretuene ene, silovanje, incest i zlostavljanje dece od strane mua, sve to pod uticajem feministkinja izlazi u javnost. Trea tema kojoj su feministkinje dale doprinos je aktivnost staranja o drugima. Ne samo da ene na sebe preuzimaju teret spremanja kui i brige o deci, ve one ulau i veu koliinu emocionalnog truda u odravanju linih odnosa. Autori Ulrih Bek i Elizabet Bek-Gernshajm priaju o injenici da se brak danas zasniva na osnovu line volje, a ne iz ekonomskih razloga ili zbog pritiska porodice to donosi i nove slobode i nove napetosti. Sve vie ena eli da ostvari karijeru i danas i ena i mukarac tee da ispune i profesionalne i line potrebe. Prema njima, dananja borba polova je uzrokovana ljubavlju. Ljudi se razvode i venavaju iz ljubavi, nadaju se i veruju u mogunost pronalaska prave ljubavi i ispunjenja. Upravo jer se svet brzo menja i postaja apstraktan, ljubav je sve vanija jer je ona bekstvo od modernog ivota. 58

59

59.

Osnovni tipovi porodice

Bek i Bek-Gernshajm smatraju da je antagonizam izmeu polova centralna drama naeg vremena. Danas su razvodi sve ei jer glavna uloga braka vie nije da se bogatstvo prenosi s generacije na generaciju, ena je ekonomski nezavisnija, standard je dovoljan da moe da se ivi i bez partnera. Domainstva s jednim roditeljem su danas esti sluajevi i u velikoj veini, na elu je ena, a takva domainstva se vie ne osuuju kao razoren dom i slino. to se ponovnog stupanja u brak tie, paradoksalno, pre e se razvedeni ljudi upustiti u to nego neudate ili neoenjeni ljudi istih godina. Meutim, drugi brak je, po statistici, manje uspeni i ee se zavravaju razvodom od prvih brakova. Rekonstituisane porodice su one u kojima bar jedan lan ima decu iz prethodnog braka. Njihova mana je to bioloki roditelj, koji ivi na nekom drugom mestu, i dalje ima jak uticaj na dete, to nije dobro, specijalno kada odnosi izmeu biolokih roditelja postanu zategnuti kada jedan stupi u novi brak. Takoe, dolazi do sukoba zbog razlike u stavovima dece svakog od roditelja. Neki autori danas govore o binuklearnim porodicama, mislei na dva domainstva nastala posle razvoda, koji ine i dalje jedan porodini sistem (ako ima dece, naravno). Odsutni otac - ovaj termin se koristio za porodice gde otac ceo dan radi ili je u ratu, pa retko via porodicu. Danas se odnosi na oeve koji zbog razvoda retko ili nikad ne viaju decu. Mnogo teoretiara je smatralo da je to uasno i da nedostatak oca u porodici prouzrokuje drutvene probleme kao to su kriminal i velika socijalna davanja, kao i da loe utie na uspenost roditeljstva dece koja su odrasla bez oca. Fransis Fukujama je pomenuo da emancipacija ena utie na jo slobodnije ponaanje mladih, jer oni ne moraju da preuzimaju obaveze od sposobne majke. Posledica neimanja oca u porodici je esto odrastanje dece bez autoritetne linosti u porodici, kanalisanje seksualne energije i agresivnosti u kriminal, a ne u brak itd. Alternative braku: Kohabitacija tip odnosa u kom par ivi zajedno, a nije u braku. Vanbrana zajednica, koja je, po statistici, nestabilnija 3-4 puta od braka (konkubinat, nekad bilo); Zajednica homoseksualaca poto u veini zemalja nije ureen gej brak, njihovi odnosi su zasnovani na privrenosti i poverenju. Sociolozi smatraju da gej veze pokazuju potpuno drugaija obeleja intimnosti i jednakosti od strejt veze. Gej zajednica nema iste norme kao strejt zajednica, koja je zasnovana na tradicionalnoj podeli uloga izmeu mukarca i ene, pa su esto gej parovi briniji. Viks, Hifi i Donovan ukazuju na 3 obrasca u vezi gej veza postoji vie jednakosti meu partnerima jer nisu pod uticajem drutvenih pretpostavki koje su u osnovi heteroseksualnih veza; drugo, gej partneri se dogovaraju o faktorima i unutranjoj organizaciji veze jer nemaju usaene rodne uloge, pa tako ni oekivanja ta bi partner trebalo da radi u vezi; tree, gej parovi izmeu 60

sebe pokazuju vie posveenosti i solidarnosti jer nemaju institucionalnu podrku drave. Kao posledica ublaavanja netrpeljivosti prema homoseksualnosti, danas lezbejke mogu dobiti dete na staranje, a u Britaniji, od '99, gej par u stabilnoj vezi se karakterie kao porodica.

61

Nasilje i zlostavljanje u porodici porodini odnosi mogu biti prisni i harmonini, ali mogu biti i pod tenzijom, ija su dva najmanifestnija oblika nasilje u porodici i zlostavljanje dece. Nasilje u porodici definiemo kao fiziko zlostavljanje jednog ili vie lanova porodice od strane jednog njenog lana. rtve su najee deca mlaa od 6 godina, posle toga ene od strane mueva, a zatim i deca ili mu od strane ene. Feministkinje smatraju nasilje u porodici najvaniji oblik dominacije mukarca nad enom, a neki konzervativni komentatori tvrde da je uzrok tome disfunkcionalna porodica i podrivanje moralnih standarda. Postoji nekoliko faktora zbog kojih je nasilje u porodici uobiajena pojava jedan predstavlja kombinaciju intenziteta prisnosti i emocionalnosti, jer su porodine veze pune emocionalnog naboja, a ljubav se esto menja s mrnjom. Drugi element je da se dobar deo nasilje tolerie, u smislu da se amari ne smatraju nasiljem iako mogu da budu samo poetak mnogo teeg nasilja. Seksualno zlostavljanje dece i incest seksualno zlostavljanje dece je vrenje seksualnih radnji odraslih sa decom mlaom od onog uzrasta kada mogu da daju svoj pristanak (zavisi od zemlje do zemlje), a incest je seks izmeu bliskih srodnika i ne mora biti seksualna zloupotreba dece (recimo, brat-sestra). Seksualno zlostavljanje je neoekivano rasprostranjena pojava, najee u porodicama sa niim drutvenim statusom. Sila ili pretnja nasiljem postoje u mnogim sluajevima incesta, a seksualno zlostavljanje se dovodi u korelaciju sa delikventnim i kriminalnim ponaanjem dece. Liberalniji i otvoreniji stav prema seksualnosti, rast stope razvoda i mogunost traganja za linom sreom, sve to menja stara shvatanja o porodinim dunostima, kau zagovornici porodinih vrednosti. Njihovi kritiari kau da porodica samo postaje raznolikija. Ko god bio u pravu, povratak na tradicionalnu porodicu je nemogu, jer ona u stvari nikad nije ni postojala ili je postojala i sadrala toliko negativnog u sebi da ne moe da bude uzor dananjim porodicama. Takoe, drutvene promene ranijih oblika braka i porodice su nepovratne ene se nee vratiti u 4 zida kue, seksualna partnerstva nee biti kao nekad, a komunikacija je postala sutinska. Razvoda e verovatno biti vie (60% brakova koji se danas sklope e pui u roku od 10 godina).

RASA, ETNICITET, NACIJA I NACIONALIZAM, OD 61.

62

61.

Pojam plemena i naroda

Pleme je prastari oblik zajednikog ivota koji se zasniva na krvnom srodstvu. Nastaje na niskom nivou civilizacije, kada gotovo da ne postoji privatna svojina ni podela na klase. Postoje jedino rodovi, vie rodova ini bratstvo (gr. fratria), a vie bratstava pleme. Imena plemena su nastajala, nekada sluajno, a nekada su ih krstila susedna plemena, kao Kelti Germane. Pleme ima svojstveni dijalekat, a spajanje plemena nastaje bliim meusobnim saobraanjem, to zbog primitivnih oblika razmene dobara, to zbog stapanja dijalekata, rodovskog usvajanja, asimilacije. Plemena odlikuje i veza po zajednikom pretku i njegov kult, odnosno zajednika mitologija. Plemenske zajednice su imale karakter ratnikih demokratija i nestajale su u sukobima sa neprijateljskim plemenima. Spajanjem plemena nastaje narod, koji naseljava ire podruje, spaja srodne dijalekte i pravi zajedniki jezik, stvara zajedniku politiku i pravnu organizaciju i privredu. Prelaz iz plemena u narod je blag proces i vie je kvantitativnog nego kvalitativnog karaktera. Narod (gr. ethnos) je zajednica u prirodnom smislu, kao vii oblik plemenskog ujedinjenja. To je velika meavina ljudi koja nastanjuje jednu zemlju, oblast ili grad. Etnografija i folkloristika su nauke koje se bave narodom. Narodnost se razlikuje od dravljanstva (nem. Naturvolk=prirodni narod, Staatsvolk=narod drave). Rane feudalne drave su gajile jeziku heterogenost u svojim carstvima, kao i Rim, to nije sluaj sa novovekovnim nacionalnim dravama. Neke nacije su davale imena susednim nacijama prema jednom njihovom plemenu (recimo, Francuzi Nemce Alemani, Sloveni Nemce vabe itd). U epohi apsolutizma, narod u smislu dravljana, zvao se podanicima. Re narod koristi se za oznaavanje donjih slojeva jednog drutva (plebs). Tako se pravi jasna granica izmeu elite i mase, koja je posebno naglaena u feudalizmu i robovlasnikom poretku izmeu patricija i ostale sirotinje. Elita s prezirom govori o narodu (gomili, svetini, rulji) da je opasan po drutvo, da bi ouvala i opravdala vlast. U Francuskoj revoluciji, narod je podrazumevao Trei stale, a u socijalistikim, pod pojmom narod misli se na proletarijat i ostalu sirotinju (radni narod). Narod u etnikom smislu prepoznaje se po kulturnim obelejima nain ivota, nonja, zajedniki jezik i poreklo. I pored toga, narod je homogena zajednica koja se ne uobliava sve do pojave moderne drave. Tada se narod povezuje politikim vezama, a kulturnim elementima se (specijalno za vreme renesanse i prosveenog apsolutizma) daje izuzetna vanost. Ovo pre svega vai za jezik.

63

62.

Najznaajnije teorije o naciji

Sve teorije o naciji mogu se svrstati u 3 grupe idealistike, vulgarnomaterijalistike i empirijsko-pozitivistike. Posebna teorija je austromarksistika, koja je u sutini idealistika. U grupi idealistikih teorija, razlikujemo spiritualistike i subjektivnopsiholoke. Spiritualistike se oslanjaju na nemaku klasinu filozofiju, pre svih Hegela, i po njima je nacionalnost isto duhovni princip, to je u skladu sa Hegelovom tvrdnjom da nacija predstavlja odreeni stupanj u metamorfozi apsolutnog duha. Poto Hegel kae da se apsolutni duh u toku svoje metamorfoze, manifestuje pre svega u dravi, to su onda nacije koje nemaju svoje drave, prolosti ni budunosti, ak ni pravo na opstanak. Subjektivno-psiholoke teorije smatraju da je jedini kriterijum za pripadnost naciji svest o zajednici i tenja za zajednikim ivotom. Ova teorija u Francuskoj nastaje s problemom Alzasa i Lorene (pokrajine u kojoj su iveli ljudi koji govore nemaki, ali nisu hteli da budu deo junkerske Nemake) i govori da nije jezik jedini kriterijum za pripadnost naciji, ve svest o zajednici. Takoe, u raznonacionalnoj Austro-ugarskoj s kraja XIX veka uvrstila se ova teorija, pa je Ludvig Gumplovi rekao da je za austrijsku naciju bitna kulturna i duhovna zajednica koju razvija drava, a nije bitan jezik. Vulgarno-materijalistike teorije shvataju naciju kao bioloku injenicu i ue da je sutina nacije da zajedno ive potomci istih predaka ije se osobine prenose s generacije na generaciju. Dakle, nacija je zajednica potomaka istih predaka. Prema ovim teoretiarima, aristokratija nosi najbolje osobine nacije i zato treba da vlada. Vulgarno-materijalistiko shvatanje najbolje doarava teorija rasizma. Rasizam je, uz hegelovsko spiritualistiko shvatanje nacije, bio nosilac nemakog reima i uio je da rasa predstavlja antropoloki pojam i znai jedinstven tip oveka koji je odreen odreenim fizikim osobinama. Pomou ovih zoolokih injenica ne mogu se objasniti drutvene pojave, a ista rasa ne postoji nigde na savetu. Austromarksistiku teoriju o naciji stvorio je Oto Bauer. Po njemu je nacija drutvena pojava koja se razvija u 3 etape. Prva je nacija prvobitne zajednice, homogena je i obuhvata sve pripadnike drutva. Druga je klasno drutvo, gde naciju ine samo vladajue obrazovane klase, jedinstvo jezika postoji samo kod tih klasa, a mase radnog naroda su razbijene na niz dijalekata i zato nisu deo nacije. Trea etapa je socijalistiko drutvo, kada se nacije opet homogenizuju, a mase radnika u punom obimu uestvuju u kulturnom stvaranju. Za Bauera je nacija zajednica kulture, zajednica ljudi koje zajednika sudbina vezuje u zajednicu karaktera. To je i njegova osnovna slabost, to gleda na naciju samo kao na venu, neistorijsku zajednicu kulture. Empirijsko-pozitivistike teorije skupljaju sva obeleja nacije koje se razlikuju jedna od druge zajednica porekla, jezika, religije, istorijske sudbine itd. Osnovna slabost ovih teorija je eklektizam (uzimanje u obzir svih odlika, ne 64

odvajajui pritom bitne od nebitnih).

65

63.

Nacionalni identitet

Entoni Smit prepriava Sofokleovo delo gde pria o Edipu koji saznaje da nije sin kralja, nego da je usvojen, ime se upuuje na to da je svaki identitet zasnovan na drutvenim klasifikacijama, koje se mogu zameniti, ak i ukinuti. Kategorije koje ine svako -ja- su pol, kategorija prostora/teritorije i kategorija drutvene klase. Polne klasfikacije su univerzalne i u osnovi su svih drugih razlika. Klasne razlike su vrhovni kolektivni identitet po Marksu. Odrediti klasu kao osnovu identiteta je ograniena stvar, nema kulturnu dubinu, ve je samo emocionalno privlana za ljude. Klase su i teritorijalno rasute, a i ekonomski inioci podleu brzim fluktuacijama i oni ne moguu initi stabilnim kolektivne identitete. Za razliku od klasnog identiteta, nacionalni i religijski identitet obuhvataju sve klase, a poruka zajednica koje ih promoviu je univerzalna ili nacionalna. Verske zajednice se esto povezuju i podudaraju s etnkim identitetima, ak i ono to je bila striktno verska zajednica, moe postati striktno etnika. Verska zajednica moe podeliti etnojeziku populaciju, kao u vajcarskoj. Pojam nacionalnog identiteta ukljuuje oseanje politike zajednice. Ona podrazumeva neke zajednike institucije i kodeks prava i dunosti za sve njene pripadnike. Takoe ukazuje na teritoriju s kojom se pripadnici poistoveuju. Zapadni model nacije podrazumeva teritorijsku kompaktnost. Domovina je skladite istorijskih seanja, mesto gde su nai mudraci i heroji iveli i koji je ine jedinstveno, a njeni geografski elementi postaju sveti za sve samosvesne pripadnike nacije. S druge strane, imamo element patrie zajednice zakona i institucija u kojoj vlada jedinstvena politika volja. Takoe, oseanje pravne jednakosti meu pripadnicima zajednice je bitna stvar i ogleda se kroz graanska prava. Nacije su, po zapadnom shvatanju, zajednice kulture, ije su pripadnike ujedinili zajednika istorijska seanja, mitovi, simboli... Komponente zapadnog modela nacije su istorijska teritorija, pravnopolitika zajednica, pravno-politika jednakost pripadnika nacije i zajednika graanska kultura i ideologija. Nezapadni model nacije je etniko shvatanje nacije, koje odlikuje naglaavanje zajednice roenja i rodne kulture. Etniki koncept ne doputa izbor nacije kojoj pojedinac eli da pripada, nacija je zajednica ljudi iste loze, ne teritorije. Naglasak je na porodinim vezama meu pripadnicima nacije, to rezultira narodnim elementom u etnikom shvatanju nacije. Mesto prava u zapadnom graanskom modelu, u etnikom modelu zauzimaju jezik i obiaji. Zajedniko za ova dva modela je da oba smatraju da su nacije teritorijalno omeene jedinice i da imaju domovinu; da pripadnici imaju zajedniku masovnu kulturu, istorijske mitove i seanja; da imaju uzajamna zakonska prava i dunosti; da u okviru nacije postoji zajednika podela rada. Nacionalizam sadri elemente oba modela. Bitna obeleja nacionalnog identiteta su: 1. Istorijska teritorija domovina 66

2. 3. 4. 5.

Zajedniki mitovi i istorijska seanja Zajednika masovna kultura Zajednika zakonska prava i dunosti svih pripadnika nacije Zajednika ekonomija, sa teritorijalnom mobilnou pripadnika nacije

Nacija se oslanja na elemente svih kolektivnih identiteta. Nacija nastaje meanjem dva skupa dimenzija graanskog i teritorijalnog, odnosno etnikog i geneaolokog, u srazmerama koje variraju od nacije do nacije. Funkcije nacije mogu biti spoljne i unutranje. Spoljne su teritorijalna, ekonomska i politika. Odreuju teritoriju na kojoj e postojati, prihvataju tenju za ekonomskim resursima i podstiu alokaciju resursa meu pripadnicima i bira politiki kadar, politiko ponaanje, vlade... Najupadljivija je politika funkcija, jer daje legitimitet zajednikim pravima i dunostima. Nacionalni identiteti imaju intimnije, unutranje funkcije socijalizacija pripadnika nacije kao dravljana i graana, drutvena spona meu klasama kroz zajednike vrednosti, simbole (zastava, grb), tradiciju, ceremoniju i funkciju podsticanja samodefinisanja pojedinca kroz poistoveivanje sa nacijom. Nacionalistiku doktrinu napadaju jer ima neodreena nacionalna merila, jer se ljudi u ime nacionalnih identiteta odriu sloboda, i svojih i tuih, koenje sa globalnom svetskom zajednicom itd. Pozitivna dejstva nacionalizma spas manjinskih kultura, istorija i knjievnosti, drutvena solidarnost, otpor tiraniji, ideal narodne suverenotsti itd.

67

64.

Nacionalizam

Benedikt Anderson razlikuje rasizam i nacionalizam nacionalizam ne smatra da pojedinci moraju dap ripadaju nekoj grupi ljudi; mogu da postanu lanovi nacije, ali ne i rase kojoj ne pripadaju. Robert Majls tvrdi da te dve ideologije imaju zajedniko poreklo, jer obe zastupaju prirodnu podelu sveta na zasebne grupe koje postoje bez obzira na klasne odnose i da bi opravdale uverenje da je jedna grupa nadmonija od druge. Majls se, meutim slae da neka grupa ljudi mora imati suvefrenu dravu. Tomas Eriksen kae da nacionalizam nekada slui da ujedini razliite etnicitete (recimo, mauricijski nacionalizam na Mauricijusu slui da smanji podele izmeu Kineza, Francuza, hindusa i muslimana tamo). Valertajn razlikuje 3 naina opisivanja onoga to zove peoplehood rasa, nacija, etnika grupa. Rasa je genetska kategorija, nacija sociopolitika, a etnika kulturna. On smatra da je nacionalizam nova pojava. Dejvid MekKroun razlikuje graanski nacionalizam i etniki nacionalizam, gde graanski podrazumeva oseaj pripadnosti odreenoj dravi (kao SAD), a etniki oseaj pripadnosti narodu (kao kod nas). On razlikuje i naciju od drave drava je politika i upravna jedinica, a ljudi mogu da imaju oseaj nacionalnog identiteta koji se ne poklapa sa politikim granicama (Katalonci u paniji recimo). MekKroun razlikuje i 4 tipa nacionalizma: 1. Nacionalizam i razvoj moderne nacije-drave recimo Francuska ili US, drava je proizvod modernog doba, a granice se poklapaju sa granicama etniciteta 2. Kolonijalizam i nacionalizam u postkolonijalnim drutvima, gde nacionalisti formiraju svoju naciju na osnovu razlike prema Drugom, tj, kolonijalnom silom. esto je ovaj nacionalizam po ustrojstvu bio samo kolonijalizam u ogledalu 3. Neonacionalizam recimo u Baskiji, kotskoj, Kosovu, tenja za novim nacionalnim dravama, esto povezan vie sa ekonomijom nego kulturom 4. Postkomunistiki nacionalizam SSSR, ruenje Berlinskog zida itd. Postoje 3 tipa ovog nacionalizma.. MekKoun zakljuuje da su mnogi od prvih teoretiara nacionalizma pogreili kad su rekli da e njegova vanost slabiti. 65. Rasizam

Prema Majlsu, rasizam je nova re i sporan pojam, ali sutina je da je to ideologija koja je protiv onih koji su druge rase. Kulturni rasizam Riardson definie kao skup ideja i uverenja koji prenose pogrene utiske o svojstvima i sposobnostima rasnih grupa. Rasijalizam Don Reks opisuje kao nejednak odnos prema razliitim rasnim 68

grupama; razlikuje se od rasizma jer ukljuuje postupke, a rasizam se tie samo onoga to ljudi misle. Institucijalni rasizam je jo sporniji....

69

66.

Etnicitet

Etnicitet se uvek vezuje za zajedniku kulturu (gr. ethnos, nastalo od ethnikos nevernik). Milton Jinger pokazuje da postoji razlika izmeu fiziki definisane i drutveno definisane rase, gde su granice izmeu fizikih rasa kroz vreme postale nejasne. Fizike rase nisu interesantne sociolozima, po njemu, ve samo biolozima i antropolozima. Jinger kae da etnika zajednica moe postati od useljenike populacije sa zajednikim bivim dravljanstvom, ona moe biti supsocijalna grupa sa zajednikim poreklom (recimo Albanci u Jugi) i etniku zajednicu mogu initi grupe iz razliite kulturne sredine, koje povezuje jezik, rasa ili vera. Don Riardson razlikuje 3 naina klasifikacije rasa, crnci/belci, etnicitet, gde trei kriterijum ima prednost nad ostala dva. Za Riardsona je model etniciteta najprihvatljiviji jer je vezan za sociokulturne kriterijume, a ne rasne, kao i zato to moe da obuhvata irok spektar grupa, ne samo crnce i belce. Ali on kae i da je teko jasno razluiti pojedine etnike grupe. Bez obzira na manjkavosti, koncept etnikih grupa je najmanje problematian model klasifikacije. Dejms MekKej ustanovljava dve vrste nastanka etnikih grupa primordijalno i mobilizacijsko. Primordijalni pristupi govore o podeli na nas i vas, solidarnosti meu ljudima i uopte o vanosti primarnih ljudskih oseaja (pre svega, potreba za pripadnou) za formiranje etnikih grupa. Mobilizacijski pristup smatra da u etnikom nema niega neminovnog, ve pojedinci i grupe stvaraju etnike identitete da bi stekli pristup drutvenim, politikim i materijalnim resursima. Ovde se, pak, potpuno potcenjuju emocionalna snaga etnikih veza. MekKej smatra da su emocionalne veze iz primordijalnog pristupa i instrumentalne veze iz mobilizacijskog pristupa meusobno povezane i da se kombinuju. U zavisnosti od kombinacije, on razlikuje 5 tipova etnikog: 1. Etniki tradicionalisti grupe se odravaju na osnovu emotivnih veza, vie paze na ouvanje kulture nego na drutvene i ekonomske interese (recimo Kurdi ili Kopti) 2. Militante etnike grupe jaki su primordijalni, politiki i ekonomski interesi (recimo ETA u Baskiji ili kosovska OVK); 3. Simbolike etnike grupe slaba etnika vezanost, kako primordijalna, tako i ekonomsko-politika, poistoveuju se sa etnikom grupom samo ponekad, simboliki (recimo Irci u US koji odlaze samo na paradu za sv. Patrika); 4. Etniki manipulatori nastoje da ostvare svoje ekonomske i politike interese ali nisu vezani meusobno kao prethodna dva tipa (recimo, kotska stranka SNP, koja se ne poziva iskljuivo na kotsku kulturu, nego misli da bi kotska bila bogatija da se njom upravlja uz Edinburga, a ne Londona); 5. Pseudoetnici imaju potencijal jake etnike grupe koji se nije ostvario, pa su lanovi ipak odaniji dravi nego etnikoj grupi. Majkl Braun objanjava etnike sukobe. On smatra da grupa mora da ispuni 6 kriterijuma da bi bila etnika da ima ime, da veruju u zajedniko poreklo, da 70

ima zajednike mitove, zajedniku kulturu, oseaj privrenosti teritoriji i verovanje da ine etniku grupu. Uzroci etnikih sukoba su sistemski, domai i percepcijski. Sistemski podrazumevaju da grupe ive jedna do druge i esto do sukoba doe posle raspada federacije. Domaa objanjenja odnose se na nacionalizam u okviru drave koji se izraava kada etnike manjine shvate da su ugroene od etnike veine. Percepcijski se odnose na nain na koji se etnike grupe meusobno doivljavaju (recimo, Srbi i Hrvati), gde mitovi i falsifikovana istorija satanizuju one druge, pa ne treba puno da se desi sukob.

71

67.

Etnika stratifikacija

Donatan Tarner govori o estom poklapanju etnike i klasne stratifikacije. On kae da, kada koristimo pojam rasa, da mislimo na etnicitet, a kada sociokulturne razlike izmeu etniciteta dobiju i bioloke elemente, to dovodi do poveanja etnike stratifikacije, tj, nejednake rasporeenosti odreenih etnikih grupa unutar drutvenih klasa. Predrasude su uverenja da neke etnike grupe imaju neke nepoeljne odlike, po njemu. Diskriminacija podrazumeva razliit tretman drugih zbog njihovog etniciteta; takoe moe da znai i nejednak pristup nekih etnikih grupa vrednim resursima u drutvu. Diskriminacija se zasniva na predrasudama. Robert Merton pravi razliku izmeu nekoliko tipova ljudi:

neogranieni liberal nema predrasude, ne diskriminie nevoljni liberal nema predrasude, ali pod drutvenim pritiskom diskriminie bojaljivi fanatik ima predrasuda ali uprkos drutvenom pritisku, ne diskriminie fanatik u svim prilikama ima i predrasude i diskriminie

Najee su 2. i 3. tip ljudi zastupljeni u drutvima. Za sociologiju je, meutim, interesantniji problem institucionalne diskriminacije. Ona podrazumeva neprekidan i sveobuhvatan obrazac diksriminacije koji je ugraen u strukturu drutva. Nekad je eksplicitna (robovi u Americi), a nekad suptilna (crnci po getima danas). Dinamika etnike stratifikacije (faktori koji dovode do diskriminacije) Sredstva etnikih populacija etnike grupe poseduju razliite koliine resursa (novca, moi, ugleda, obrazovanja) i to je esto rezultat diskriminacije u prolosti. Naelno, to vie resursa etnika grupa ima, to joj je lake da se brani od diskriminacije dominantnije grupe. To se najbolje vidi ako uporedimo afrike crnce koji su bez iega doli u Ameriku i postali robovi i recimo azijatske biznismene danas, koji zauzimaju visoko mesto u drutvu. Prepoznatljivost etnike populacije ako pripadnici etnike populacije deluju drugaije od veinske populacije na osnovu biolokih razlika (kose oi, boja koe), vea je ansa za diskriminaciju. Zato su ranije Amerikanci evropskog porekla imali prednost pri integraciji u ameriko drutvo u odnosu na druge migrante. Kulturne karakteristike i dranje u posebnim grupama takoe moe biti osnova diskriminacije. Ironino, samogetoizacija etnikih grupa vodi jo veoj diskriminaciji. Stepen i oblici diskriminacije najekstremniji tip diskriminacije je genocid ubijanje pripadnika etnike grupe na nekoj teritoriji, do njenog istrebljenja. Blai oblici su getoizacija, fizika segregacija i privredna izolacija. Jedan oblik etnike manjine ukljuuje niu klasu, a jedan oblik predstavlja manjina srednje klase (middleman minority), gde su pripadnici manjina odvojeni od veine ali mogu da zauzmu deo poloaja u privredi i drutvu. Resursi i veliina etnike 72

manjine odreuju u kakav e se tip manjine pretvoriti odreene etnika populacija. Deava se da unutar same etnike populacije doe do podele izazvane ogromnim klasnim razlikama jer ne mogu svi lanovi velike grupe da mobiliu neke vrste resursa. Stepen pretnje koju predstavlja etnika populacija osnov za javljanje ugroenosti dominantne populacije moe biti gubitak posla, kulturne tradicije, politike moi.. to je oseaj ugroenosti vei, jaa je i diskriminacija prema manjinskim etnikim grupama. Vea etnika grupa po pravilu predstavlja veu pretnju od male. Uverenja zasnovana na predrasudama i etnike grupe to su ljudi vie uplaeni, stereotipi o onima koji za njih predstavljaju pretnju su negativniji. Tako su Afrikanci u US ranije smatrani niim, nezrelim biima, seksualno agresivnim, koji uspevaju da iskame socijalnu pomo. Slino su doivljavali i Poljaci, Italijani, Irci, ali u manjoj meri, jer su bili beli. Sve gore boldirane elemente etnikog sukoba moemo svesti u jedan model dinamike etnike diskriminacije model etnikog antagonizma. U sistemu drutvenih klasa, diskriminacija potiskuje male etnike grupe ka niim klasama, to dovodi do napetosti u drutvu. Ljudi diskriminiu kada se oseaju da su pod pretnjom, a ta pretnja dolazi iz veliine populacije i resursa koje ta populacija ima. Ako je ciljana populacija velika, ljudi strahuju da e im preuzeti poslove, politiku vlast, stanove itd. Resursi koje ima etnika populacija poveava pretnju za one koji ih nemaju. Ugroeni ljudi razvijaju predrasude o odreenoj populaciji. Negativni stereotipi samo poveavaju oseaj ugroenosti i opravdavaju diskriminaciju istovremeno odravajui prepoznatljivost te populacije. To dovodi do formiranja geta i enklava te populacije, poto su svi lanovi jednako diskriminisani. Ako etnike grupe odravaju prepoznatljivost, one potvruju negativne stereotipe o sebi i ostaju laka meta diskriminacije. Pretnja izazivva negativne stereotipe i diskriminaciju, a diskriminacija pojaava predrasude i odrava prepoznatljivost, a prepoznatljivost ini pripadnike etnikih grupa lakim metama diskriminacije. Upravo jer je ovaj proces ciklian, teko ga je prekinuti..

SOCIJALNA STRATIFIKACIJA, od 68.

73

68.

Drutvene i prirodne nejednakosti

Mnoge stratifikacione sisteme karakteriu da imaju bioloki temelj (rasna stratifikacija specijalno). an ak Ruso je o tome govorio da se prirodna nejednakost ogleda u razlici u godinama, zdravlju itd, a drutvena u privilegijama koju neki imaju zbog predrasuda drugih. Ruso je, pritom, prirodne nejednakosti smatrao nevanim, a drutvene vanim. U kastinskom sistemu i feudalizmu, ljudi su po roenju bivali nejednaki iako nisu bili bioloki faktori u pitanju. Bioloke razlike postaju bioloke nejednakosti tek kad ih ljudi definiu kao takve. 69. Kaste, stalei, klase

Drutvene grupe se klasifikuju vertikalno i horizontalno. Vertikalne grupe zahvataju ljude bez obzira na njihovu klasu, starost, pol itd (recimo verske zajednice, nacije i slino). Horizontalne grupe se zasnivaju na nadreenosti i podreenosti i to su kaste, stalei, klase. Najstariji oblik horizontalnih grupa su kaste. One nisu vezane samo za Indiju, ve za sva stara drutva jevrejsko, persijsko, grko, rimsko, a danas ih ima na Fidiu, Togou itd. One imaju religiozni karakter ali i ekonomski momenat to govori o tome da nastaju zajedno sa zaecima podele rada u drutvu. Na prastari izvor kasti ukazuje i strog religiozni karakter kastinske zajednice, koji je zabranjivao optenje sa pripadnicima druge kaste. Pojava stalea je istorijsko produenje kastinskog reima. Poseban znaaj ima staleka ast; brana veza izmeu pripadnika razliitih stalea nije poeljna, plemii su osloboeni javnih dabina, imaju imunitet i pravo na visoke poloaje u dravnoj upravi i vojsci. Ovde se, meutim, gube religiozni oblici drutvene prinude i dolaze pravno-normativni oblici te prinude, a staleki poloaji su ureeni pravnim normama. Staleki reimi propadaju u graanskim revolucijama, jer su nespojivi sa dinaminim buroaskim, kapitalistikim shvatanjima sveta i napretka. Od tada, klasa je otvorena i pokretljiva grupa. Istorijski materijalizam (Marx) ui da je klasna podela temelj svake druge podele koja je izvor nejednakosti u drutvu. U pretkapitalistikom formacijama, klasni poloaj ljudi je bio prekriven kastinskim i stalekim oblicima. Ispod ljuske kaste i stalea, skriva se klasno jezgro. Tokom drutvenog razvitka, klasa je izgubila, najpre religiozne (kaste), a zatim i pravno-normativne oblike svog postojanja (stalei). Marksisti kau da je oslobaanje klasa od religioznih i pravno-normativnih oblika njihovog postojanja proces obrnut u odnosu na razvoj iskoriavanja oveka od strane drugog oveka.

74

70.

Klasine teorije stratifikacije (Marks, Veber)

Teorije Karla Marksa i Marksa Vebera su osnova nejveeg broja sociolokih analiza klase i stratifikacije. Marks nije uspeo da za ivota zavri delo u kom je priao o klasi, pa se njegov stav izvlai iz njegovog ivotnog dela. Po njemu je klasa grupa ljudi koji ima isti odnos prema sredstvima za proizvodnju. U predindustrijskom drutvu, postoje dve klase zemljoposednici i oni koji obrauju (kmetovi, robovi, slobodni seljaci). U modernim industrijskim drutvima, to su kapitalisti i radnika klasa (proletarijat). Odnos meu klasama je eksploatatorskog karaktera, a Marks pokuava da objasni da kapitalisti iskoriavaju radnike jer oni proizvode vie nego to je poslodavcu potrebno, a on profit uzima za sebe. Termin kojim je oznaavao sve vee siromatvo radnika u odnosu na gazde je pauperizacija. Takoe, zakljuuje da je rad u fabrikama monoton i isrcpljujui. Veberov pristup je zasnovan na Marksovoj analizi, uz izmene i dopune. Prema Veberu, socijalna stratifikacija nije samo pitanje klase, ve i statusa i partije. On smatra da klasne podele ne nastaju samo zbog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, ve i zbog ekonomskih razlika koje nemaju veze sa imovinom struno znanje, obrazovanje itd. Veruje da pozicija pojedinca na tritu ima jak uticaj na njegove ivotne anse, pa tako visokokvalifikovani radnici i na niem nivou, dobijaju vee plate nego nkv. Status se, prema Veberu, odnosi na razlike izmeu drutvenih grupa u vidu potovanja ili prestia, koje im pridaju drugi. Tako se status danas izraava kroz stil ivota i simbole mesto stanovanja, odea, nain govora itd. Marks je verovao da razlike u statusu nastaju iz klasne podeljenosti drutva, a Veber da status varira nezavisno od toga, pa tako u Britaniji ljudi iz aristokratskih porodica imaju visok status iako nemaju vie bogatstvo. Veber tvrdi da stvaranje partija predstavlja jak aspekt moi. Marks je i pripadnost partijama pokuao da objasni preko klasa. Veber tvrdi da to tako ne moe, iako klasne podele utiu na pripadnost partiji. Veber, dakle, ukazuje na povezanost klase, partije i statusa, a Marks kruto svodi drutvenu stratifikaciju na klasne podele.

75

71. Funkcionalistike teorije stratifikacije (Parsons, Dejvis&Mur, Tumin, Jang, Rozenfeld) Funkcionalisti smetaju svoje teorije stratifikacije u okvire teorija o itavom drutvu, koje drutvo objanjavaju kao celinu. Talkot Parsons veruje da se red i stabilnost u drutvu temelje na vrednosnom konsenzusu i tvrdi da su stratifikacioni sistemi izvedeni iz zajednikih vrednosti. Iz tih vrednosti sledi da e pojedinci biti vrednovani i po tome rangirani. Oni koji su uspeni u kategorijama vrednosti drutva, bie visoko rangirani. Poto razliita drutva imaju razliite sisteme vrednosti, nain na koji se dolazi do visokog poloaja varira od drutva do drutva. Poto su u osnovi prihvaenih vrednosti, stratifikacioni sistemi su, po njemu, ispravni i opravdani. Kao i razlike u ugledu, Parsons kae da se nejednakost u moi temelji na zajednikim vrednostima. Stratifikacija je neizbena i funkcionalna za drutvo. Dejvis i Mur su dali najpoznatiju teoriju stratifikacije, koja kae da u svim drutvenim sistemima postoje funkcionalni preduslovi koji su zajedniki i koji se moraju zadovoljiti da bi sistem iveo. Jedan takav preduslov je podela uloga, tako da sve budu podeljene, da ih izvravaju najsposobniji, da je za njih potrebna obuka i da se izvravaju savesno. Najbitnija funkcija stratifikacije je povezati sposobne ljude sa najvanijim funkcijama. Melvin Tumin je bio protivnik Dejvisa i Mura. Oni su rekli da su najvaniji poloaji oni koji su najvie nagraeni, a on smatra da i radna snaga nekvalifikovanih radnika isto vredi kao radna snaga inenjera. Tumin dokazuje da Dejvis i Mur ignoriu uicaj moi na nejednaku raspodelu bogatstva, pa razlike u plati izmeu grupa mogu biti posledica razlike u moi, a ne funkcionalne vanosti njihovih uloga. On se protivi i njihovoj tezi da samo ogranieni broj pojedinaca ima talenta za najvanije funkcije, jer em to ne postoji merilo za talenat, em nema dokaza da je za to uopte potreban talenat, em su rezerve talenata u drutvu mnogo vee nego to oni misle, ali se ne iskazuju. Tumin sugerie da sistemi stratifikacije demotivie talenta, te da samo bogata talentovana deca mogu da ga otkriju. to je klasna pozicija pojedinca nia, to je manji broj godina kolovanja, pa samim tim i ansa da e dospeti na visoko nagraen poloaj. On pria i o preprekama koje postavljaju ljudi na visokim poloajima ostalim ljudima, da ih ne bi izgubili. Najzad, on se ne slae da je funkcija drutvene stratifikacije integracija drutvenog sistema. Majkl Jang govori o disfunkcijama stratifikacionog sistema. Prvo, pripadnici niih slojeva moraju biti demoralisani, jer su na dnu u sistemu meritokratije (sistem raspodele uloga koji, po njegovoj satiri, podrazumeva da najsposobniji zauzmu vodee poloaje). S obzirom da su u meritokratiji svi zadojeni ambicijom, neuspeh moe jako da frustrira. Pripadnici gornjih slojeva u meritokratiji zasluuju svoje poloaje. Oni ne potuju vie donje slojeve kao pre, ve u meritokratiji preziru nie klase, to moe uzrokovati sukobe. Iako je Jangova slika o meritokratiji fiktivna, ona sugerie da stratifikacioni sistem koji tako funkcionie moe biti i disfunkcionalan. Eva Rozenfild izdvaja dva drutvena sloja voa (rukovodioce) i obine ljude (seljaci, mehaniari..). Vlast i ugled nisu ravnomerno rasporeeni po slojevima, 76

ve prvi sloj organizuje i usmerava delovanje drugih. Studija Eve Rozenfild (koju je radila po jevrejskim kibucima) potvruje funkcionalistiko miljenje da je stratifikacija neizbena. Talkot Parsons kae da svaka podela rada zahteva strukturu vlasti.

77

72. Socioloka uenja o drutvenim klasama (Darendrf, Bernhem, Kroner, Gajger) Danas postoje 2 shvatanja o klasama subjektivistiko, koje izjednaava klase sa statusnim slojevima, oslanja se na Marksovu teoriju o drutvu. Ta teorija je uticala i utie i na nemarksiste, pa tako Maks Veber razlikuje 3 stratifikacijska podruja ekonomsko, socijalno i politiko podruje (svako ima svoju mo koja ga odrava). Na ekonomskom sloju postoje klase, na socijalnom statusni slojevi, a na politikom stranke. Dakle, i Veber smatra da su klase ekonomski slojevi. On smatra da je klasa grupa ljudi na istom klasnom poloaju; a klasni poloaj odreuje mogunost monopola u pribavljanju potronih dobara, drutvenom poloaju i subjektivne ivotne sudbine. Marksov uticaj na Vebera se vidi i u Veberovim stavovima o klasnoj borbi, gde Veber kae da do borbi dolazi kada se sukobe interesi meu protivnicima. Nemarksistiki sociolozi koji prihvataju Marksovo shvatanje klasa kao ekonomskih slojeva, za vreme krize 30ih, priali su o tzv. trendu ka jednakosti ljudi, koji je imao 3 stupnja pravnu jednakost (18. vek), politiku jednakost (opte, tajno i jednako pravo glasa) i socijalnu jednakost (na kraju 19. veka). Ovo tree je podstaklo ekonomski boljitak ljudi, kao i mere pomoi drave penzije, zdravstvena zatita, osiguranje itd. Ralf Darendorf u vezi sa tim kae da je u pitanju strukturna tendencija ka izjednaavanju ljudi. Industrijsko drutvo nije povealo nejednakosti, kao to Marks tvrdi, nego je institucionalizovalo naelo jednakih prava. Darendorf navodi 3 faktora koji su delovali u pravcu izjednaavanja dohotka ljudi 1. pravno regulisanje minimalnog dohotka, koji ne sme ii ispod tog minimuma; 2. porast realnog dohotka slabije plaenih poslova preko to minimuma; 3. visoko oporezivanje poseda i vrhunskih dohodaka. Darendorf ipak kae da nigde ne postoji jednakost u prihodima, ve 2 nepromenljiva elementa stalno psotoje postojanje drutvene slojevitosti i nejednaka raspodela drutvene moi. Ovo poslednje je za Marksa najbitnije, jer politika dominacija potie iz proizvodnih odnosa. Nemarksistiki sociolozi tvrde da industrijska drutva vie ne potvruju Marksova shvatanja klase. Oni smatraju da se promenila ekonomska strukture za vreme prelaska od predmonopolistikog ka monopolistikom kapitalizmu, a to zbivanje je proces razbijanja kapitala na kapital-funkciju i kapitalsvojinu. Bernhem, Kroner i Gajger vide pojavu nove klase u klasnoj strukturi koja se menja na prelazu iz predmonopolistikog ka monopolistikom kapitalizmu. Po Bernhemu su sredstva za proizvodnju izvor drutvene moi i (poto se na tom prelazu desilo da vlasnici svojine esto ne upravljaju svojom svojinom, ve to radi neko drugi - menaderi) smatra da samo mala grupa ljudi postoji u drutvu, koja kontrolie prouzvodnju. Menadersko drutvo smatra temeljom novog eksploatatorskog klasnog drutva i preuzima od Marksa miljenje da je privredna mo izvor politike moi. Kroner smatra da u novijem kapitalizmu postoji klasa funkcionera. Do te klase on dolazi preko teorije delegacije (uspostavio je Engels, kad je priao da plaeni nametenici vre drutvene funkcije za kapitaliste). 78

Gajger misli da klasna struktura savremenog kapitalizma ne moe da se objanjava Marksovim modelom jer radnika klasa nije osiromaila, nije postala jedinstvenija, i dalje postoji srednji sloj koji se nije proletarizovao, klasna svest radnika nije porasla itd. On se fokusira na srednji sloj i birokrate i kae da klasno drutvo koje Marks opisuje vie ne postoji. Dalji razvoj drutva vidi kroz tendenciju vladavine birokrata, koji sve vie ovladavaju privredom.

79

73.

Radnika klasa u savremenom drutvu

Marks je verovao da e radnika klasa (plavi okovratnici, kako ih je zvao) bivati sve brojnija i da e postati zamajac revolucionarnih promena u drutvu. U stvarnosti, ona je sve malobrojnija (u Britaniji iznosi oko 20%), a menjaju se i uslovi u kojima ona ivi. Mnogi plavi okovratnici su se poburoazili i pribliili srednjoj klasi, kau neki sociolozi. Goldtorp pobija tezu o poburoaziranju jer radnici danas slabo napreduju i nezadovoljni su, bez obzira na vii standard. Nemaju ambicije da napreduju ili se priblie normama i vrednostima srednje klase. Rezultati njegove studije jasno govore da radnici ne prilaze srednjoj klasi, ali imuniji plavi okovratnici su imali neke sklonosti kao beli okovratnici (kancelarijski radnici) na niim poloajima, kao to je instrumentalni kolektivizam (sindikalne akcije za poboljanje uslova rada). U svakom sluaju, tradicionalna radnika klasa je razbijena na fragmente ili potpuno nestaje u savremenom drutvu. 74.Srednja klasa u savremenom drutvu Izraz srednja klasa odnosi se na spektar onih koji se bave razliitim profesijama (nastavnici, medicinski radnici itd), a sinonim je - beli okovratnici kancelarijski radnici. Oni zauzimaju radna mesta sa veom zaradom od onih koje imaju manuelni radnici, jer su obrazovaniji ili struniji. Oni prodaju intelektualni i fiziki rad, za razliku od radnike klase, koja prodaj samo rad da bi stekla sredstva za ivot. Srednja klasa nije ni toliko homogena kao nia, niti njeni pripadnici potiu iz istog socijalnog miljea, kao pripadnici vie klase. irenje birokratije i drave blagostanja dovelo je do ogromnog broja menadera ili profesionalaca koji sprovode vladine socijalne programe. Menaderi, administrativni radnici i profesionalci, posao dobijaju zahvaljujui diplomi i taj posao je prilino siguran. Pripadnici srednje klase se brane od pojedinaca neeljenih u njihovim profesijama osnivanjem profesionalnih udruenja. 75. Via klasa u savremenom drutvu

Najvee bogatstvo je koncentrisano u rukama najmanjeg broja ljudi. U Britaniji najbogatijih 10% poseduje pola linog bogatstva, a nia klasa tek 8%. Za vreme trajanja programa privatizacije konzervativaca Margaret Taer, malo se poboljala procentaa u deonicama, pa vie populacije danas poseduje deonice nego pre 30 godina. Bogati nisu homogena grupa ni statina kategorija. Deo njih potie iz bogatih porodica, neki su bogatstvo sami stekli. Sve vie ena postaje bogato, sve vie mladih pripadaju toj grupi. Takoe ni rasna pripadnost nije kriterijum za bogatstvo. Do veeg talasa bogatih je dovela poltiika podsticanja preduzetnitva 80ih i prodor informacione tehnologije 90ih. Treba razlikovati pojmove via klasa i slubenika klasa; viu klasu ini mali broj pojedinaca koji imaju bogatstvo i mo i koji to mogu da prenesu na potomstvo (prvih 1% vlasnika bogatstva), Ispod njih je slubenika klasa direktori, profesionalci, menaderi (5% populacije, po Goldtorpu).

80

76.

Klasa, nain ivota i potklasa

U moderno vreme se javlja miljenje da klasa ne treba da se odreuje samo prema ekonomskim iniocima, nego i na osnovu kulturnih faktora (nain ivota, obrasci potronje). U ovom pristupu vanu ulogu imaju simboli. Identitet pojedinca se strukturie na osnovu toga kako se oblai, ta jede, gde se rekreira. Prema Pjeru Burdijeu, klasne grupe se identifikuju na osnovu kulturnog i ekonomskog kapitala. I drugi autori se slau s njim, kao to je Sevid, koji pregrupie srednju klasu na zaposlene u javnim slubama, menadere i postmoderniste (ivot bez principa, privlae ih raznolike stvari) i svi se razlikuju po nainu ivota. Izraz potklasa koristi se da se opie onaj deo populacije koji je na samom dnu klasne strukture. Oni imaju lo standard i marginalizovani su ili izopteni iz naina ivota koji vodi veina populacije. esto se povezuju sa zapostavljenim enikim manjinama (Azijati u Engleskoj, crnci u US, Turci u Nemakoj itd). 77. Rod i stratifikacija

Dugo se zanemarivalo pitanje roda u stratifikaciji iako je jedan od najilustrativnijih primera stratifikacije. Ovo pitanje je starije od pojave klasa, mukarci su uvek dominirali nad enama. Do skoro se zastupalo gledite da klasne nejednakosti odreuju rodnu stratifikaciju, to feministkinje dovode u pitanje. Goldtorp je takoe zastupao gledite da su enski poslovi beznaajni u odnosu na one koje obavljaju mukarci (to zbog katkad kraeg radnog vremena, to zbog porodiljskog) i priznaje ensku podreenost. Podrazumevalo se da je veina ena ekonomski zavisna od mua i da je njihova klasna pozicija odreena muevljevom, ali u praksi to nije tako i ena moe biti recimo menader dok je njen mu radnik, i tako imati kljunu ekonomsku ulogu u domainstvu. Postoje i klasno meovita domainstva, kad mu i ena rade na radnom mestu razliite kategorije, pa su i njihove klasne pozicije razliite. Postoje i porodice gde su samo ene zaposlene. To dovodi do zakljuka da bi klasna pozicija trebalo da se odredi na osnovu zanimanja svakog pojedinca, bez obzira na uticaj porodice. Taj pristup ima manu jer ne podrazumeva nezaposlene, domaice, penzionere.. Sve vea zaposlenost ena utie na bogatstvo domainstva, ali i na odlaganje raanja dece itd. 78. Tipovi i posledice socijalne pokretljivosti

Izraz drutvena pokretljivost odnosi se na kretanje pojedinaca i grupa kroz razliite drutveno-ekonomske pozicije. Vertikalna pokretljivost podrazumeva kretanje gore-dole na drutveno-ekonomskoj skali. Oni koji stiu prihod su uzlazno mobilni, a oni koji gube su silazno mobilni. Na 2 naina se prouava socijalna mobilnost sagledajui karijeru pojedinca u toku njihovog radnog veka (intrageneracijska mobilnost) ili merei u kojoj meri deca odluuju da se bave istim zanimanjima kao njihovi roditelji ili stariji preci (intergeneracijska mobilnost). 81

Nivo vertikalne pokretljivosti govori o otvorenosti drutva, jer pokazuje da li talentovani pojedinci iz niih slojeva mogu da napreduju na lestvici. Lipset i Bendiks su sredinom 20. veka sproveli opseno meunarodno istraivanje drutvene pokretljivosti u industrijskim drutvima, koje je pokazalo da SAD nisu vie otvoreno drutvo od zapadnoevropskih. Neki autori su dovodili u vezu socijalnu mobilnost u oba smera i oseaj zadovoljstva ivotom.

82

79.

Teorije stratifikacije Pjera Burdijea

Pjer Burdije je svoj pristup nazivao konstruktivistikim strukturalizmom ili strukturalistikim konstruktivizmom. On smisao konstruktivizma objanjava postojanjem spoja habitusa (tj, obrazaca ponaanja, delovanja i miljenja) i drutvenih struktura (tj, polja, grupa, klasa..). Burdije se suprotstavljao gidensovskom dihotomnom prouavanju sociologije. On se protivi i standardnom strukturalizmu (koji aktere alje na godinji odmor) i individualizmu (koji ih vraa u igru u obliku kalkulatora bez povesti). Odbacuje i dihotomije mikro/makroanaliza, struktura/istorija, lino/drutveno, svesno/nesvesno i dr. Burdijeova teorija vue koren iz marksizma iako jasno raskida sa marksistikim ekonomizmom, uvodei razne vrste kapitala i naglaavajui simbole. On tvrdi da nisu ekonomski sukobi jedini u drutvu, ve su prisutni i simboliki pristupi, pre svega izmeu vladalaca i vladanih. Burdije preko svojih kljunih pojmova habitusa, polja, prakse, uvodi svakodnevno ljudsko delovanje u fokus sociologije, naroito kad je re o slojevitosti. On rekonceptualizuje pojam prakse i daje mu novo analitiko mesto. Govori o uticaju intuicije u sociolokom saznanju, uvaava praktina znanja aktera u gradnji naune slike. Najvaniji pojmovi, po Burdijeu: Kapital to su sva dobra, i materijalna i simbolika ili efektivno raspoloivi resursi i moi. On razlikuje vie vrsta kapitala ekonomski, simboliki (presti, status), kulturni, socijalni. Razliite vrste kapitala se mogu menjati iz jedne u druge konvertibilne su. Ekonomski kapital se meri visinom prihoda, nepokretnom i pokretnom imovinom; kulturnu kolskom spremom, obrascima ukusa i kulturnim znanjem; simboliki ueem u procesima odluivanja i zauzimanjem znaajnih poloaja; socijalni brojem i prirodom drutvenih kontakata. Polje to nije precizno ogranien ili statian domen, nego dinamino polje sila. Polje su segmenti na koje se deli inae prazan pojam drutva. Vie je od agregata anarhije, manje od rezultata koordinisanog plana. Polje je dinamino i fleksibilno. Polje je mrea objektivnih odnosa izmeu poloaja. Pojam polja se suprotstavlja krutim pojmovima aparata i sistema. Ono to drugi nazivaju aparatima, kao to su crkve, kole, drave, to su u stvari samo polja u kojima dominantni akteri ele da upregnu delovanje polja u svoju korist, nosei se sa otporom podreenih. Pojmom polja, Burdije potpuno menja termin klase. Sva polja su autonomna ali i povezana sa drugim poljima. Habitus ovim pojmom se obeleavaju akteri u odreenom polju, koji nose odreeni kapital. To je sistem prenosivih dispozicija, koji povezuje drutvenu strukturu i linu istoriju. Stie se socijalizacijom i to putem sugestija, ne putem svesti, a odnosi se i na mentalne i na telesne matrice koje usmeravaju na ivot (dranje, nain govora, vrednosna opredeljenja). Pojam habitusa je izmiljen da bi se objasnio paradoks da ljudsko ponaanje moe da bude 83

nesvesno, mehaniki orijentisano prema nekim ciljevima. Iz svega ovoga proishodi Burdijeova teorija o klasama, koje se konstituiu preko svojih praksi. Da bi se identifikovale, moraju se razmotriti svakodnevne prakse njihovih pripadnika, kroz koje se dele i grupiu. Klase se odreuju kao spoj svih njihovih svojstava, a ne kroz jedno konkretno svojstvo, kao u marksizmu. On debate o ideologiji objanjava pojmom orkestracije habitusa, gde habitusi jedne klase bez plana i namere, koordiniu svoje ponaanje, jer su meusobno slini. Time se izbegava i funkcionalistiki objektivizam (sistem odreuje ponaanje) i individualistiki subjektivizam (pojedinci racionalno biraju pravce svog delanja). Dejstvo habitusa u funkciji reprodukcije postojeeg poretka, Burdije ispituje kroz kolstvo. Uprkos proklamovanoj demokratiji, kolski sistem prikrivenim mehanizmima urvruje razlike meu klasama. Kroz kolu, decu se ui da usklade individualne aspiracije sa objektivnom verovatnoom ivotnog postignua i time deca ue da ne ele nita vie od onoga to je za pripadnike njihove klase realno da e postii. Na slian nain, Burdije objanjava i muku dominaciju nad enama. Primena pojmova u drutvu znai svakodnevnu praksu da bi se ostvario kontinuitet drutvenih klasa. Habitus generie prakse i proizvode, ali i sudove kojima se te prakse potvruju kao sistem distinktivnih znakova (distinkcijarazlikovanje). Temeljna kategorija u kojoj se habitus pokazuje je ukus (sposobnost za prihvatanje odreene klase klasifikovanih objekata, osea se na utrobnom nivou - to je da povrati, koliko je ki). Burdije prati ispoljavanje habitusa kroz ishranu, jer je hrana arhetip kulturnog dobra. Dalje, prati kroz brigu o telu, sport, telesno dranje, kulturno znanje i praksa, ureenje kue itd.. Na osnovu tih praksi, Burdije pravi 3 idealna tipa ivota: a) Buroaski stil ivota, oznaava se kao oseaj distinkcije, sadri krupnu buroaziju i intelektualce. Ideja ukusa je buroaska ideja jer samom svojom definicijom implicira slobodu i mogunost izbora. Da bi se prikrili drutveni uticaji na formiranje ukusa, buroaska strategija pribegava naturalizaciji, stavu da je ukus uroena stvar, to vodi klasnom rasizmu; b) Ukus srednjih klasa se oznaava kao kulturna dobra volja; srednji slojevi su esto rtve alodoksije prihvatanja legitimnosti dominantne kulture, uz odsustvo sredstava za njeno prisvajanje. Ovaj ukus i dalje zadrava oseaj distinkcije i konstituie se kao suprotnost vulgarnosti niih klasa. c) Radnitvo i seljatvo ive ivotom koji je izbor nunog. elja za distinkcijom je ovde greh jer je nerealna solidarnost i izjednaavanje su preduslov opstanka, to rezultira sankcionisanje individualnosti (ta ti misli da si bolji od nas??). Praksa je sredinji pojam Burdijeovog rada. To je ono to ljudi rade u svom praktinom, neteoretskom odnoenju prema svetu, za ta postoji i formula koja opisuje rezultat interakscije habitusa i polja habitus x kapital + polje = praksa. Burdije se bavio trima momenata epistemologije. 84

Burdije je nailazio na kritiku da se njegov rad odnosi samo na francusko druttvo, iako je sutina njegovo rada u nainima, a ne u rezultatima.

85

80.

Pojam elite i teorije o elitama (Pareto, Moska, Mils)

Teorija elita se razlikuje od drugih jer polazi od toga da mo u drutvu monopolizuje tek neznatna manjina, pa se drutvo deli na one koji vladaju i oni kojima se vlada. Teoriju elita prvi su razvili Vilfredo Paleto i Gaetano Moska. Oni se takoe suprotstavljaju Marksovom stanovitu o moi i dravi, smatraju vladavinu elite neizbenom. Obojica se slau da elitu ine pojedinci sa superiornim svojstvima. Pareto misli da su oni lukaviji i inteligentniji, a Moska da imaju bolje organizacione sposobnosti od drugih. Pareto istie psiholoke karakteristike vezane za elitu. Kae da postoji 2 tipa vladajue elite lavovi i lisci (kao Makijaveli): lavovi stiu mo sposobnou za akciju i vladaju silom (vojne diktature, recimo); lisci vladaju lukavstvom i prevarom, diplomatskom manipulacijom (evropske demokratije su primer). Sve elite duguju svojim kvalitetima svoje pozicije. I sve su sklone dekadenciji. Takoe, oba tipa elite imaju nedostatke osobina onog drugog tipa, pa e lavovima faliti mate i lukavstva i morae da dovedu lisice iz mase u elitu. Postepeno e one promeniti karakter eliti. Za Pareta je istorija groblje aristokratije i bekonano kruenje elita. Paretovu teoriju kritikuju jer ne razlikuje zapadne demokratije, komunistike jednopartijske drave, faistike diktature itd. Takoe, ne zna se ime meri superiorna svojstva elite. Moska smatra da se kroz istoriju pojavljuju samo 2 klase klasa koja vlada i klasa kojom se vlada. Prva monopolizuje mo, a druga deluje pod kontrolom prve. I on elitu smatra superiornijom, s tim to tvrdi da su kvaliteti potrebni za dugu vladavinu elite razliiti od drutva do drutva. Za razliku od Pareta, Moska smatra da moderne demokratije nisu oblik dominacije elite, jer je u demokratskim drutvima elita otvorena vea lepeza ljudi moe biti njen deo. Iako je potencirao demokratiju, okarakterisao ju je kao predstavniku vladavinu, s elitom koja predstavlja interese naroda. Moska je bio elitista i prezirao je mase. Mils ne veruje da je vladavina elita neizbena, kao prethodna dvojica. On osuuje dominaciju elita nad masom, smatrajui da se ona temelji na eksploataciji masa. Zbog toga se odluuje za teoriju elita koja se temelji na sukobu masa i elita. Mils ne smatra da je elita superiornija, ve da oni koji su na vrhu institucija monopolizuju mo i identifikuje 3 najjae institucije u drutvu velike korporacije, vojska, drava. Mils povezuje interese i aktivnosti te tri elite i vladajuu manjinu naziva elita moi. Ona ukljuuje podudaranje ekonomske, vojne i politike moi. Do toga je dolo koncentracijom ekonomske moi u par korporacija, centralizacijom drave i jaanjem vojske usled opasnosti od izbijanja meunarodnog sukoba za vreme Hladnog rata (to je oekivano jer Mils prouava samo Ameriku 50ih godina). esto unutar elite moi pojedinci prelaze sa poloaja u jednoj eliti na poloaj u drugoj.

86

81.

Integracija pojam i faktori

Integracija znai uspostavljanje meuzavisnosti delova, bilo ivog bia, bilo drutva. Ona znai potvrivanje postojeeg poretka i njegovo uvrivanje. Integracija se moe postii ili saradnjom, dobrovoljno, ili prinudom, nasilno pa tako teorija govori o demokratskoj i nedemokratskoj integraciji. Svrha integracije je da otupi antagonizme u drutvu ograniavanjem sukoba i najjaa je tamo gde je najvea solidarnost. Borbe izmeu drutvenih grupa ne moraju uvek biti faktor dezintegracije. Socijalna integracija postoji kada su drutveni sukobi svedeni na najmanju meru, kada postoji klasni mir i red. Postoji mogunost da je u sistemu postignut visok nivo drutvene integracije, a nizak sistemske integracije (to znai da je drava silom postigla socijalnu integraciju, i to ne moe da traje dugo). Vani inioci integracije su nacije i klase. Politiki poredak, kao pojam, bio je u upotrebi tradicionalne teorije, nova nauka o politici, pod uticajem kibernetike i sistemske teorije, daje politikom poretku naziv politiki sistem. Tako je tradicionalno uenje o dravi postalo uenje o politikom sistemu. Uenje o politikom sistemu nastaje razvijanjem sistemske teorije (meavine strukturalno-funkcionalistike i kibernetske teorije). Po toj teoriji, drutvo je organ, koji mora da seo dredi prema svojoj okolini i da pazi na uslove svog opstanka, te je zato potrebna integracija svih jedinki u jedan sistem. Kao ameriki duhovni proizvod, ova teorija tei da usavri tehniku racionalizaciju proizvodnih i drutveno-politikih procesa (otud njen renik preuzet iz matematike, tehnike, kibernetike input, output, feedback itd). Organicistiki karakter sistemske teorije dopunjuje se mehanicistikim elementima (to vodi od strukturalne srodnosti biologije i tehnike, tela i aparata). Karl Doj razlikuje 4 tipa drutvenih sistema: 1. 2. 3. 4. sistemi sistemi sistemi sistemi koji sami sebe razaraju kada za to postoje okolnosti nesposobni za ivot i koji ne umeju da ree probleme sposobni za ivot uprkos izloenosti problemima koji se sami razvijaju i ire

Za kibernetske sisteme, bitnu ulogu igra teorija uenja. Taj sistem na proces vladanja ne gleda kao problem moi, ve kao problem voenja i upravljanja, pokuavajui da pokae da je to u osnovi problem komunikacije. Tako Doj ide tragom Parsonsa i kae da je politiki sistem podsistem socijalnog sistema, zaduen za postizanje ciljeva. Dejvid Iston je u okviru sistemske teorije konstruisao teni model politikog sistema. U njemu iz okolinu teku inputi u vidu zahteva i potreba individua i grupa, a iz politikog sistema istiu outputi u vidu politikih odluke i delovanja, koje povratno deluju na strukturu, a time i na inpute. Slinu priu imao je Gabrijel Olmond. I kod njega postoji sistem input-output, ali se on bavi i politekonomijom i simbolikim vrednostima. 87

82.

Pojam manipulacije

Manipulacija (manus ruka, pulare ugladiti; lat.) se u poetku odnosila na obradu nekog predmeta vetim korienjem ruku. Kasnije se odnosi na veto upravljanje stvarima ili ljudima, da bi se ostvario zajedniki cilj. Danas ima striktno negativno znaenje kojim se oznaavaju odnosi meu ljudima, gde jedni vre uticaj na druge iz interesa. Srodni pojmovi socijalizacija, ideologizacija, propaganda, indoktrinacija, ispiranje mozga, duhovna batina itd. Jedan od naziva za manipulatore je i Ribar ljudskih dua. Socijalizacija i manipulacija biti svestan razlike izmeu ova dva termina, znai biti podoban odupreti se manipulaciji. Onaj ko socijalizuje, eli da naui drugog kako sve moe da misli; onaj ko manipulie, nastoji da drugog navede da misli kao to on misli. Onaj ko socijalizuje, nudi stavove, alternative, podstie sumnju, daje proverene podatke, razuman je, nudi ideje, ne ideologiju, ne iri svesno lai itd. Manipulator sve suprotno. Ideologija i manipulacija ideologija je nain miljenja pojedinaca i grupa, koji je drutveno uslovljen i odgovara klasnom drutvu. Ideologija poinje da svesno obmanjuje/lae kada pokuava da se nametne kao jedina istina drutva. Ideoloki jezik je sredstvo komunikacije, kada eli da izrazi interes klase, a sredstvo manipulacije, kada eli da prikrije lini interes postavljajui ga kao opti. Tako ideologija postaje svesna obmana, to je jedno znaenje pojma ideologije; drugo je klasna svest. Dalje, ideologija i manipulacija se poklapaju u prvom znaenju. U ekonomskoj oblasti, manipulacija se manifestuje reklamom. U politikoj oblasti, manipulacija se manifestuje propagandom. U pedagokoj oblasti (obrazovanje), manifestuje se indoktrinacijom. U oblasti slobodnog vremena industrijom zabave, u oblasti religioznog ivota religioznim propovedima. Reklama je smiljeno, sistematsko irenje simbola mone grupe proizvoaa, koja tim simbolima prikriva tenju za profitom, prikazujui svoj poslovni interes kao interes svih. Propaganda je smiljeno, sistematsko irenje simbola neke politike grupe, koja tim simbolima prikriva svoj politiki interes prikazujui ga kao interes svih, da bi ih, bez prinude, navela da misle i ine ono to toj grupi odgovara, pritom verujui da slobodno donose odluke. Indoktrinacija je plansko, sistematsko, irenje ideologije vladajue klase, da bi mladi kroz obrazovanje usvojili tu ideologiju kao vlastitu, ne oseajui potrebu za promenama. Industrija zabave metodian nain delovanja na masovne nagone ime se eksploatiu nagoni i ukusi mase. Religiozna propoved je sistematsko irenje simbola od strane grupe duhovnih pastira da bi masu neosetno navela da bez sumnji prihvata i sledi jedno verovanje, ija vrednost zavisi od psiholokih, ne logikih dokaza. Elementi manipulacije su: 88

1. manipulator (izvor poruke, odailjalac) 2. poruke koje se alju u masu (sadraj, oblik, vreme) 3. masa kojom se manipulie (primalac poruke) 4. socijalno-psiholoki uslovi u kojima se poruka saoptava 5. tehnika sredstva kojima se prenosi poruka 6. javni problem na koji se odnosi poruka 7. posledice koje poruka izaziva Spoj ovih elemenata je u stvari definicija manipulacije. Lasvelova alternativa ovome je who says what in which channel to whom with what effect. Pre pojave mass media, sve to je ovek rekao ili uradio, nije prelazilo okvire porodice, radne grupe, sela, klase. Sve to danas kae preko mass medija, dopire do miliona slualaca i gledalaca posledice su ire. Re je tvoja, ali posledice rei nisu, i esto se re vrati iskrivljena i runa. Zato nije dobro kriviti tvorca ideje za posledice ideje, ve samo za namere koje je imao kad je poslao ideju. Poruku ne ini samo tekst, nego i kontekst. Umberto Eko kae da kontekst menja smisao, funkciju i informativnu kvotu poruke. Manipulator uvek oekuje da e njegova poruka imati posledice na nivou pojedinane svesti i ponaanja, grupnog stava i ponaanja ili sistema kao celine. Zatvorenim umom psiholozi zovu osobinu oveka da prihvata sve poruke autoriteta vladajue grupe. Manipulativni postupak uglavnom slui da uvrsti postojee stavove, retko da menja i stvara nove (sem u sluaju dece u procesu obrazovanja, koja nemaju nikakve stavove). Manipulacija je i suptilna tehnika za otklanjanje sukoba u drutvu, jer ovek ne tei slobodi nego prihvata jedinu mogunost koju ima. Tu postoji i problem privatnog i javnog miljenja graana, ali poredak postoji ak i kad se veina graana osea otueno.

OD 83. - MO, VLAST, TIPOVI PORETKA

89

83.

Pojam i odreenja moi

Mo je vieslojan pojam i, prema disciplinama, moe se istraivati lingvistiko, filozofsko, teoloko, antropoloko, psioholoko, politikoloko, pravno znaenje moi. Filozofiju prevashodno interesuje sutina ovog pojma, i za nju, mo ima 3 znaenja mo kao puka mo, mo kao nadmo i mo kao mogunost. Mo kao puka mo je neutralna u odnosu na oveka, nju imaju i priroda i ivotinje i ovek i tie se preivljavanja i razvoja. Mo kao nadmo podrazumeva oveka kao subjekta, hijerarhiju i zavisnost (nadreene i podreene) i ispoljava se u vidu vladanja, zapovedanja, prisvajanja, otimanja... Mo kao mogunost se odnosi na ovekove stvaralake potencijale. Stvaralatvo je mo. Stvaralaka mo oslobaa oveka od zavisnosti i uspostavlja kvalitetnije odnose meu ljudima. ak i mo kao nadmo, ako nije nasilna, moe biti stvaralaka mo. U sociolokom shvatanju, bitna su dva znaenja mo pojedinaca u odnosu na drutvene grupe i mo drutvenih grupa u drutvu. U sociolokom shvatanju moi se istrauju oblici, struktura i funkcionisanje moi. U politici i politikoj nauci, pojam moi ima centralno mesto. Prvi ga je obraivao Tomas Hobs. Prema Hobsu, mo oveka ine sredstva kojima raspolae radi dobijanja nekog budueg vidljivog dobra. Moe biti originalna ili instrumentalna. Prirodnom moi Hobs smatra ovekove izvanredne osobine mudrost, kondicija, snaga, plemenitost... Instrumentalna se zasniva na prirodnoj moi, gde su te osobine instrument za postizanje jo veeg bogatstva, uvaavanja, prijateljstva. Ali, za Hobsa, najvanija je mo drave (mo najveeg broja ljudi udruenih po splorazumu u jednu linost). Odreenja moi Maks Veber pod moi podrazumeva izglede jednog oveka ili vie njih, da sprovedu svoju volju u zajednikom delanju, uprkos otporu drugih koji uestvuju u tom delanju. U sutini ovog objanjenja je nametanje volje. Ono se postie prihvatanjem ili slamanjem otpora, a najbitnija sredstva za to su disciplina i vlast. Robert Birstet definie mo kao latentnu sposobnost da se nametne sila u odreenu drutvenu situaciju. Po njemu, mo se javlja u formalnoj organizaciji, neformalnoj organizaciji ili neorganizovanoj zajednici. Bertran Rasel smatra mo osnovnim pojmom u drutvenim naukama, u smislu u kom je energija osnovni pojam u fizici. Feliks Openhajm smatra da je mo sposobnost uticaja, ograniavanja, kanjavanja. Robert Dal kae da mo ima neko nad nekim u onoj meri u kojoj moe postii da taj drugi uini neto to inae nikad ne bi uinio. Talkot Parsons, za razliku od prethodnih shvatanja moi, oslanja se na autoritet, saglasnost i realizaciju ciljeva. Mo je, prema Parsonsu, uspean medij za mobilisanje utvrenih obaveza u interesu kolektivnog delanja. On 90

smatra da se nijedna pretnja silom koja nema legitimitet ili opravdanje ne moe smatrati moi. Nikos Pulancas odreuje mo kao sposobnost jedne drutvene klase da ostvari svoje specifine objektivne interese. Rajt Mils smatra monim ljudima one koji mogu da ostvare svoju volju ak i kad se drugi opiru. On gleda na mo kao suma-nula; svako ima onoliko moi, koliko je oduzeo drugom. Hana Arent smatra da mo nije svojstvo pojedinaca, ve grupa. Pojedinci imaju jainu, a kada je ta jaina toliko jaka da moe da uniti mo grupe, onda govorimo o sili. 84. Fukoovo shvatanje moi

Miel Fuko je smatrao da mo nije neto to je koncentrisano u rukama malog broja ljudi, ve da je to obeleje svih drutvenih odnosa. Mo je tesno povezana sa znanjem jedno drugo stvaraju. Mo ne vezuje za silu i smatra da ona deluje tek kad ljudi imaju odreenu slobodu. Fuko smatra da je mo diskurs psihijatrije, te da je psihijatrija stvorila mentalno obolele osobe, kao kategoriju, to je inilo deo razvoja sistema dravne administracije. Administracija je omoguavala nadzor i kontrolu ljudi. Nekada su mentalno obolele osobe izbacivali iz gradova, izoptavali iz drutva, a danas su oni u zatvorenim ustanovama; ubice takoe, iako su nekada javno egzekutovani. To govori o promeni naina kanjavanja sa fizikog na psihiki plan. Uz nadzor nad populacijom, mo delom prelazi u ruke strunjaka koji imaju znanje da tu mo upotrebe za menjanje ljudi (veza znanja i moi, opet). Fuko ne tvrdi da su odnosi znanje-mo iskljuivo represivni, ve i da imaju i pozitivne efekte koji dovode do odreenih ciljeva. Recimo, kanjavanje radnike motivie da rade bolje. Za njega, mo se ne poseduje, nego upotrebljava, a pojedinac mora imati taktiku i tehniku za tako neto. Fuko veinu dotadanjih gledita o moi smatra neprikladnim Marksizam mu je ogranien, jer se temelji na klasnim odnosima moi. Pluralizam i teorija elita su mu neprikladni jer se odnose samo na mo koja je u rukama drave. Nijedna od tih teorija moi ne podrazumeva svakodnevne aktivnosti ljudi. U knjizi Nadzor i kazna, on opisuje aktivnosti drave u relaciji mo-znanje, kroz panoptikon (zatvor koji se temelji na Bentamovoj ideji; u sredini je toranj sa kojeg uvari vide sve to se dogaa u svakoj eliji, a da pritom zatvorenici toga ne moraju biti svesni; time se ograniavaju aktivnosti zatvorenika iz straha da li ih posmatraju ili ne). Tehnike nadzora u bilo kom sektoru drutva dovode do samodiscipline onih koji su pod nadzorom. Fukoova teorija govori da je mo prisutna u nizu drutvenih odnosa, ne samo u onima vezanim za dravu (kao to misle pluralisti). Mo nikada nije ni potpuna i esto joj se ljudi odupiru. On meutim, zanemaruje injenicu da se mo demonstrira i kontrolom nad ekonomskim resursima, vojnom silom itd. 91

92

85.

Majkl Man izvori drutvene moi

Manov stav je da drava moe biti nezavisan izvor moi i da je politika mo jednako vana kao ideoloka, vojna i ekonomska mo. On sledi teorije globalizacije po kojima se mo ne ograniava samo unutar nacionalnih granica, ve da se mree moi mogu protezati po celom svetu. Man kae - kad bih mogao, u potpunosti bih ukinuo koncept drutva. On smatra da drutveni sistemi nisu celine, nisu unitarni, pa tako odbacuje Parsonsovu podelu na podsisteme i Marksovu podelu na ekonomsku bazu i drutveno-politiku nadgradnju. On to opravdava time da ljudsko ponaanje nikad nije bilo uslovljeno teritorijom na kojoj ive, o emu govore irenje kulture masmedija, pa ak i velike svetske religije, koje ne ograniavaju nacionalne granice (hrianstvo, islam). Smatra da se drutvo, kao to je recimo britansko, nije politika celina koja se izolovano moe analizirati, jer je Britanija lanica NATO, EU, britanske kompanije su u vlasnitvu multinacionalnih kompanija sa seditem u inostranstvu itd. Da bismo razumeli britansku kulturu, politiku, ekonomiju, moramo da sagledamo i druge delove sveta. Man kae da je mo sposobnost postizanja ciljeva kroz ovladavanje okolinom. Ona se pojavljuje u dva oblika: 1. Distributivna mo mo nad drugima, sposobnost pojedinaca da navedu druge da im pomognu pri realizaciji svojih ciljeva; to je obeleje pojedinaca. 2. Kolektivna mo u rukama je drutvenih grupa i demonstrira se nad drugim drutvenim grupama (recimo, kolonizacija). Na osnovu toga, on smatra da se mo upotrebljava na dva naina: 1. Ekstenzivna mo sposobnost organizovanja veeg broja ljudi da bi se postigla bar minimalno stabilna saradnja (recimo, uticaj religije na vernike); 2. Intenzivna mo sposobnost vrste organizacije i snane mobilizacije uesnika (recimo verska sekta). Man uoava razliku i izmeu autoritavne i difuzne moi: 1. Autoritativna mo se ogleda putem svesnih zapovesti koje jedan alje, a drugi potuje (recimo, fudbaler koji izae s terena kad dobije crveni karton); 2. Difuzna mo se iri na spontaniji nain i ukljuuje odnose moi koji funkcioniu bez jasnih naredbi. Recimo mehanizmi trita. Zbog lakeg shvatanja, kombinacijom se dobija 4 tipa moi (tabela). AUTORITATIVNA DIFUZNA 93

INTENZIVNA EKSTENZIVNA

strukture vojnog zapovednitva militarizovano carstvo

opti trajk trina razmena

94

Man nalazi korene moi u 4 izvora ekonomski, vojni, politiki, ideoloki. to se ekonomskih tie, nadovezuje se na Marksa, s tim to ne misli da je najbitniji. Ideoloki uljuuje mo nad idejama, politiki se odraavaju u aktivnostima drave, a vojna se temelji na fizikoj sili. Naglaava da je svaki izvor nezavisan od drugih npr, crkve imaju jaku ideoloku mo, ali slabiju ekonomsku; u komunistikoj Poljskoj je komunistika partija imala politiku mo, ali je ideoloka pripadala Solidarnosti i rimokatolikoj crkvi itd. Ostale teorije naglaavaju vanost odreenog izvora moi Marks ekonomskog, pluralizam ideolokog (u demokratskim zemljama), teorije elita i teorije usredsreene na dravu politikog izvora. Man smatra da svaka sveobuhvatna teorija mora obuhvatiti sve te izvore plus vojnu mo.

95

86.

Poreklo i oblici moi

Po poreklu, mo izvire iz prirodnih sposobnosti oveka i iz prirode socijalnih odnosa koji nastaju u razliitim istorijsko-drutvenim epohama. Ono to je bitno za korienje moi koju pojedinac ima je njihova racionalna ili iracionalna upotreba. Racionalna upotreba je omoguavala sadrajniji i bogatiji socijalni i politiki ivot; iracionalna je bila ea i zatvarala je i unitavala politiki i socijalni ivot i zajednicu. U ovoj funkciji, pojedinana i grupna mo bila je mo kao nadmo. Kroz istoriju, razliiti su bili izvori moi u antici, mo poiva na ratnikoj privredi i ropstvu u oikosu. Mo je u tim zajednicama bila oliena u patria potestas. U feudalizmu, mo izvire iz zemljinog poseda i u funkciji je tog poseda. Feudalni posed je temelj upravne, sudske, vojne i religiozne vlasti. Nastankom kapitalizma, menja se odnos prema politikoj i socijalnoj moi, osnov svega je novac. Mo sa novcem, postaje pokretljiva, fluidna, nije ni fiksirana ni nasledna, kao u feudalizmu. Oblike moi upi izdvaja prema 2 kriterijuma posedovanje i oblast ljudske delatnosti u kojoj se ispoljava. Po prvom kriterijumu imamo pojedinanu i drutvenu mo, a po drugom ekonomsku, politiku i du hovnu mo. Sadraji ovih moi su isprepletani i nema istog tipa moi. Pojedinana mo je mo proroka, ratnika, vladara, upravljaa, organizatora... Ona izvire i iz sposobnosti linosti, ali i iz spoljanjih okolnosti (bogatstvo, poloaj na drutvenoj lestvici..). U mnogim politikim zajednicama (despotije, diktature), ova mo je bila dominantna mo. U takvim zajednicama, poivala je na fanatizmu, sili, strahu. Ona eliminie svaku drugu vrstu moi. Drutvena mo u najirem smislu ima vladajua grupa ili klasa, mada mogu i one koje nisu na vlasti da je poseduju (recimo, buroazija za vreme apsolutizma, koja je imala jo i ekonomsku mo). Takve grupe su vrste i homogeno struktuirane, sa tano odreenim ulogama i funkcijama. Poivaju na principu hijerarhije. Na nivou globalnog drutva, to je mo organizovanja drutva radi opstanka i razvoja. Ona je organizovana povezanost ekonomske, duhovne i politike moi drutva. Ekonomska mo proistie iz raspolaganja materijalnim dobrima. Zasniva se na vlasnitvu ili kontroli sredstava za proizvodnju. U predkapitalistikim drutvima, vezivala se za vlasnike-posednike i bila je fiksirana i nasledna. Nosioci ove moi su imali i politiku mo. Pojavom buroazije, ekonomska mo prelazi u njene ruke i u tom periodu je razdvojena od politike moi. Kapitalistiko drutvo bitno poiva na ekonomskoj moi moi kapitala i novca. Tu se mo proverava na tritu. Ekonomska mo je u kapitalizmu posredna, a borba na tritu u istom, liberalnom kapitalizmu, je surova. Politika mo je najprivlanija od svih vrsta moi. Za Platona i Aristotela, ona je mo celine, obuhvata celu zajednicu i niko nije van njenog uticaja. To proizlazi iz njihovog shvatanja politike kao praktine delatnosti u kojoj se ovek potvruje. Prema Aureliju Avgustinu, politika mo je neprirodna, kao i 96

vladavina oveka nad ovekom. Toma Akvinski smatra da nije neprirodna, jer ak i meu anelima postoji hijerarhija. Politika je mo, po njemu, podreena duhovnoj moi. On je ograniava pravnim odnosima. Tomas Hobs smatra da je politika mo ugovorno udruena mo ili mo drave, koja uva drutvo. Don Lok, nasuprot Hobsu, smatra da se samo ograniavanjem moi postie njena korisnost za drutvo. Po Loku, ljudi sklapaju drutveni ugovor izmeu sebe, da bi osigurali veu pravnu sigurnost, blagostanje i prosperitet u prirodnom stanju. Dravi treba ograniiti politiku mo i vlast. an ak Ruso iskljuuje svaki oblik nasilja iz moi. Mo ne sme imati svako jednako, ali niko ne sme imati toliko da ugroava drugoga, ni toliko da je ima premalo. Nikolo Makijaveli izjednaava politiku i politiku mo. Politiku svodi na hladno tehniko osvajanje moi. On prezire onoga ko stvar obavlja napola, s pola okrutnosti, pola vrlina. Monom oveku su potrebna sva sredstva da ouva vlast. Duhovna mo obuhvata mo ideja, znanja, religijsku i uopte kulturnu mo. Ove duhovne tvorevine pokreu drutva, daju mu smisao i odreuju ciljeve razvoja. Posednici ove moi bi trebalo da bitno utiu na vladavinu u drutvima, ali ee su u slubi vladara.

97

87.

Struktura moi

Struktura moi proizlazi iz njenog odreenja. Ako je mo nametanje i sprovoenje volje pojedinaca i grupa u zajednikom delanju, onda strukturu moi ine nosioci, ubeivanje, materijalno bogatstvo, statusni simboli, kontrola drutvenih normi, sila, dominacija i hijerarhija. Nosioci moi su pojedinci i drutvene grupe. Oni mo zasnivaju na jednom ili vie elemenata, a to su ti elementi realistiniji, nosilac moi je stabilniji u sprovoenju volje. Iracionalna mo je nepredvidiva i kratkotrajna. Ubeivanje mo ubeivanja zavisi od znanja, poloaja u strukturi, posedovanju tehnikih sredstava, sposobnosti ubeivanja... Oni koji poseduju mo ubeivanja, esto izbegavaju upotrebu fizike (ali ne i psihike) sile. Poseban nain ubeivanja je manipulacija. Materijalno bogatstvo bitno utie na mo i sigurnost. Ekonomska mo je uvek imala veliki uticaj na ostale oblike moi. Ona prisiljava uasnom pretnjom pretnjom glau. Najee deluje prikriveno, reallna je i omoguava irok i dubok manevarski prostor. Statusni simboli doprinose odranju moi. To su odlikovanja, titule, publicitet, prisustvo znaajnim javnim skupovima, rang, nagrade; psiholokog su karaktera i imaju znaajne socijalne i politike posledica. Kontrola drutvenih normi je sredstvo koje uvruje mo. Odnosi se na pravne norme (zakone), moralne norme (moralni imperativ), religijske norme (zapovedi) i obiajne norme. esto se ove norme premetaju u unutranjost svesti, gde je kontrola manje vidljiva ali ne i manje efikasna. Sila je najdrastiniji element moi. Podrazumeva prinudu, najee fizikom silom. Ova mo je kratkotrajna, skupa, nepopularna i podstie otpor. Nije ak ni efikasna, a onaj ko je koristi osea stalan strah od onog nad kojim je koristi. Upotreba sile moe biti legitimna i nelegitimna. Upotreba sile u odbrani razlikuje silu od nasilja. Dominacija i hijerarhija su principi moi. Dominacijom se mo manifestuje i potvruje, kad ona prestane, prestaje i mo kao nadmo. Hijerarhija je unutranji princip moi, a dominacija spoljanji. Hijerarhija vertikalno povezuje piramidalnu strukturu moi.

98

88.

Funkcije moi

Mo u pojedinanom, drutvenom, ekonomskom, politikom i duhovnom ivotu ima sledee funkcije: Funkcija odranja kod pojedinaca se odnosi na njihovo odranje u socijalnoj grupi kojoj pripadaju; ako je mo pojedinaca vezana za poloaj/radno mesto, onda to pretpostavlja zadravanje i osiguravanje tog mesta. Ovoj funkciji podleu i ekonomska i politika i duhovna mo. Funkcija stvaralatva najbitnije svojstvo duhovne moi. Posredno je bitna i za ostale oblike moi, jer njome esto demonstriraju nadmo. Funkcija pokretanja vitalna funkcija moi. Pojedinani i drutveni razvitak se vezuje za ovu funkciju. Usmerena je pozitivno i u slubi je napretka. Ona nosi u sebi jednu vrstu radikalizma prema postojeim stanjima i odnosima moi. Integrativna funkcija integracija nastaje i odrava se nametanjem, pritiscima, uveravanjem, silom.. Mo dominacijom i hijerarhijom povezuje celinu. Integrativna funkcija moe imati i pozitivne i negativne posledice po razvoj drutva, zato je bitno da se zna zbog ega se, u ime kog cilja, kako i ime vri integracija. Nju sprovode moni pojedinci, mone organizovane ili neformalne grupe, mona drava. Integracija koncentrie i centralizuje mo, ali zato pospeuje i otpor. Iracionalna mo izaziva snaan otpor, za razliku od racionalne, a u periodima kada prevlauje, iracionalna mo moe da skree bilo koji otpor, zato ona uvek uvruje totalitarni, diktatorski, despotski sistem. Ako je tu mo integrisala jedna linost, onda je, po Hegelu, slobodan samo jedan, a svi ostali su potinjeni. U demokratskim drutvima, vie razliito integrisanih moi daju ravnoteu moi (tada mo kao nadmo gubi snagu). Kontrolna funkcija svaka mo ima sredstva kojima kontrolie nametanje i sprovoenje volje fizika sila ili sila prinude; drutvene norme kojima raspolau monici (zakoni, moralni imperativi, boije zapovesti) i sredstva nagraivanja i kanjavanja. Kompenzatorska funkcija podrazumeva psiholoke kompenzacije za frustracije i komplekse koje ima pojedinac. Zbog zadovoljenja prikraenosti, esto se kroz istoriju dogaalo razaranje svega u zajednici zbog negativnog kompenzatorskog dejstva moi (u rukama iskompleksiranih), Legitimacijska funkcija podrazumeva opravdanje drutvenog poretka u kome mo deluje. Tako mone grupe brane vladajui poredak koji im omoguava realizaciju sopstvenog interesa (tajkuni recimo).

99

89.

Pojam i oblici vlasti

Pojam vlasti je regulativne i instrumentalne prirode. Vlast je polivalentna, proizlazi iz moi i najsnanije kanalie delovanje moi. Vlasti ima i van politike i prava, ali ne i van ustanova, organizacija, institucija. esto se pojam vlasti izjednaava sa pojmom moi i autoriteta. Maks Veber razgraniava mo i vlast. Prema Veberu, vlast je, otprilike, stanje gde se volja jedne ili vie osoba na vlasti izvravaju od strane svih ostalih. Za mo je karakteristino nametanje volje uprkos otporu, a za vlast prihvatanje i izvravanje zapovesti. Mo se demonstrira i kratkotrajna je, a vlast uvruje i moe trajati dugo. Veber izdvaja i dva dijametralno suprotna tipa vlasti vlast po sili konstalacije interesa i vlast po sili autoriteta. Najistiji tip po sili konstalacije je monopolistika vlast na tritu, a po sili autoriteta vlast glave porodice ili monarhova vlast. Prva vlast se zasniva na uticaju koji se vri na, formalno slobodno, delanje podreenih. Druga vlast se zasniva na obavezi na poslunosti. Oblici vlasti roditeljska, crkvena, vlast u drutvenim institucijama i organizacijama (privrednim, kulturnim...) i politika vlast. Prema uticaju, politika vlast je najznaajnija. Roditeljska je bitna za socijalizaciju, a crkvena je esto dominirala kroz istoriju. Politika vlast je takav oblik vlasti koji u organizovanju politikog ivota na nekoj teritoriji omoguava pojedinanoj ili grupnoj volji da se uz pomo moi nametne i utie na delanje i ponaanje svih drugih, uz upotrebu razliitih sredstava. Politika vlast postoji i izvan dravne, ali svaka politika vlast je orijentisana ka dravi. Dravna vlast je najmonija politika vlast. Sistem nametanja prinude je tu najzatieniji, a najira su i sredstva i instrumenti kojima raspolae.

100

90.

Struktura, funkcije i vrednovanje politike vlasti

Za strukturu politike vlasti, znaajna su 3 problema problem stabilnosti i trajnosti vlasti, problem elemenata vlasti i problem odnosa izmeu tih elemenata. Kada je u pitanju stabilonost, u stabilnom drutvu moe da bude i stabilna vlast, ali to ne znai i za parcijalno monu vlast, jer ona ne poiva na jedinstvenoj, ve disperzivnoj moi. Takva vlast ne podrazumeva silu, ve sporazume, stabilnija je i dugotrajnija. U nestabilnim drutvenim okolnostima, vlast moe da bude mona, ali ne i stabilna i trajna. U strukturi vlasti ima 2 elementa upravljai i upravljani (vladajui i podvlaeni). Upravljai mogu biti pojedinci, male grupe, slojevi, klase, meusobno rasporeeni po moi, poloajima, funkcijama. Podvlaeni su uvek u veini. Uzajamni odnos izmeu upravljaa i podvlaenih je sloen; zavisi od tipa drutva, moi, interesa i ciljeva i jednih i drugih. Funkcija politike vlasti funkcionalna logika podrazumeva da vlast ima ulogu da uvruje i odrava stabilnost upravljaa, da su elementi vlasti dobro integrisani, da vlast ima neku funkciju, da se funkcionisanje zasniva na prihvatanju, prinudi, sili, vrednostima itd. Osnovna pretpostavka funkcionisanja vlasti je da se svako odstupanje i suprotstavljanje vlasti sankcionie i kanjava, proglaavajui se za neprijateljsko. Vrednovanje politike vlasti vlast sama po sebi ne moe da se vrednuje, njene vrednosti se mogu konstatovati. Cilj vlasti je pribavljanje legitimiteta, a to pribavljanje poiva na vrednostima i principima (religioznim, obiajnim, moralnim, pravnim, politikim). Tokom istorije, menjali su se i vrednosti na kojima je zasnovan legitimitet. Na poetku ljudskog politikog organizovanja, legitimitet je pribavljan u mitovima i religioznim vrednostima (vladari prikazivani kao bogovi i to ih je pravdalo). U hrianskoj kulturi je nametan argument o boanskom poreklu politike vlasti (monarh je podreivan bogu i njegovom zakonu). Tek novovekovni duh poduava oveka da razlikuje teorijske od praktinih argumentacija. To je bio osnov za rekonstrukciju klasinog prirodnog prava, pa nove teorije prirodnog prava zahtevaju legitimizaciju vlasti nezavisno od religija, ontologija, kosmologija.. U reavanju praktinih pitanja, ovim teorijama vie odgovaraju formalni principi uma, a ne sadrajni principi boga ili prirode. Legitimitet se dobija procedurama ugovor, pristanak, saglasnost.. Politika vlast stie legitimaciju zadovoljavajui proceduralni princip i postupak. Vlast se oslanja na vrednosti, ali za upravljae i sama predstavlja najviu vrednost. Sa antropoloko-humanistike strane, svaka vlast otuuje i deli ljude.

101

91.

Politika vlast, drutvene grupe i pojedinac

Pojedinac je u politici zavravao ili kao bog ili kao zver. Ako nije uspevao da se popne na boansku piramidu vlasti, smatran je zverkom koja ugroava mo vladajuih. Logika svake vlasti je usmerena protiv slobodnog i samostalnog pojedinca. Zato se o vlasti ne moe govoriti kao o dobroj ili o looj, ve o manje ili vie ogranienoj kontrolisanoj, podnoljivoj itd. Iskustvo je pokazalo da je klasina liberlna misao u pravu samo vlast ograniava vlast. Osim liberalne teorije, i logika vlasti i logika politike pojedinca uzima posredno, preko raznih oblika grupisanja i organizovanja. Jedna od tekoa vezana za priznanje pojedinca u logici politike vlasti je njegova atomiziranost. Svaki pojedinac je autonoman i ne eli da uestvuje na posredan nain u zajednici, ve participacijom i komunikacijom. ivot pojedinca van zajednice je nezamisliv. I Platon i Aristotel kau da ovek postaje ovekom tek u zajednikom ivotu s drugim ljudima. Ko ivi van zajednice, taj je ili zver ili bog. Kant takoe oveka zove biem predodreenim za drutvo, a Hegel kae da se prava nezavisnost oveka sastoji jedino u proimanju individualnosti i optosti; individua tek u optem nalazi pravu sadrinu svoje stvarnosti. Kod Hegela (za razliku od prethodne trojice), pojedinac je samo momenat, drutvo ima primat nad pojedincem. Nasuprot Hegelu je Nie, koji karakterie pojedinca suverenou nad sobom. ovek se raa dva puta jednom kao prirodno bie/jedinka, a drugi put kao linost! Uestvovanje u zajednici moe pomoi oveku da odraste u pojedinca kao linost, ali moe se desiti i da izgubi identitet i da se utopi u neku grupu. U zajednici se pojedinac prilagoava, orijentie, poistoveuje. Pitanje je kako to radi i kakvo je drutvo u kom to radi. Ako se potpuno uklopi u drutvo, pojedinac gubi svoje ja zaboravlja ga, prenosi odgovornost na grupu i nesposoban je da samostalno rei neki problem, otuuje se od samog sebe u ime karijerizma, poloaja, funkcije.. To moe da ima i pozitivnu stranu recimo poistoveivanje s nacijom, ime se oslobaa lokalnih ogranienosti ili kolonijalnih porobljavaa, ali im ideja nacije zagospodari njime u vidu ideologije, ona unitava njegovu pojedinanost. Najpoeljnije je ono stanje u kojem pojedinac ne gubi aktivnost u grupi s kojom se poistoveuje, a da pritom grupa ne guta njegovo Ja. Nemo pojedinca govori o moi grupe ili organizacije, kao to nemo drutva govori o moi vlasti. Logika grupe poiva i na potinjavanju i identifikaciji s njenim interesima i ciljevima. Grupe daju puno normi obaveznosti, dunosti, odgovornosti, a malo prava. Mnogi autori smatraju da grupa ima presudnu ulogu u formiranju drutvene prirode i ideala individue. Na osnovu stepena identifikacije pojedinca s politikim grupama, grupe i pojedince delimo na autoritarne i demokratske. Autoritarni pojedinci u politici su linosti koje zavise od autoriteta (voe ili grupe) i imaju potrebu za autoritetom. Autoritarna pojedinana nemo uvek trai zaklon iza grupne moi (partija, nacija, klasa) pojedinana nemo se organizuje kao grupna mo i time se ubija lini identitet. Autoritarne linosti glorifikuju poslunost i vou, one se plae moi ali za njom i ude. One nemaju 102

poverenje u sebe, nesposobne su da donesu odluku ili sud. To grupa radi za njih. Autoritaran pojedinac je agresivan i sadista. Taj sadizam koristi autoritarna politika grupa ili organizacija. Van grupe, postaju nihilisti, oajnici, kukavice i brzo se mentalno raspadnu.

103

Autoritarne grupe su zatvorene, homogenizovane, hijerarhijski ureene, oslanjaju se na dominaciju, disciplinu i kontrolu lanova. Netolerantne su i iznutra i spolja, zahtevaju potpunu identifikaciju lanova sa njima. Svaki oblik pojedinanog rasuivanja odbacuju, a u razliitim situacijama, od svojih lanova mogu da naprave masu, teroriste, glasaku maineriju. Na svest pripadnika utiu strogom i ematizovanom ideologijom. Kritika unutar grupe ne postoji, za svaki neuspeh se krivi neko drugi. Stabilnost, jedinstvo i sigurnost su primarni pojmovi u ovim grupama. Socijalna i statusna mobilnost je strogo hijerarhizovana i zatvorena. Na krai rok, ove grupe su efikasne, ali na dugi rok, unitavaju same sebe. Vie se oslanjaju na linu kontrolu voa, nego na bezlinu kontrolu normi i zakona. Ljude su esto vodili voe autoritarnih grupa, pomraenih umova, ali ljudi odatle kroz istoriju nisu izvukli pouku. Ritual rtvovanja u kolektivu je sveta stvar, to autoritarne grupe u tom trenutku ini nekrofilinim (otud esto simboli sa lobanjama, kostima itd, kao to je etniki grb). Autoritarnost je u sutini loa stvarnost. Demokratski nastrojeni pojedinci su linosti koje vodi razum, racionalno delanje i ponaanje i prihvatanje razliitosti. Oni su tolerantni i prihvataju sve rizike, ideje, obrasce, i sve ih procenjuju prema racionalnim mogunostima. U komunikaciji zastupaju dijalog i sporazum. Ne prihvataju ekstremizam, radikalizam i fanatizam. Raunaju na razum veine. Demokratski orijentisani pojedinci su u sutini autentine linosti. Bore se za svoju ideju, sve dok ih argumentima ne zaustavi razumnija ideja, koja ih brzo osvaja i koju nemaju problem da realizuju. Nisu, dakle, robovi ideja. Ne dozvoljavaju da grupa uniti njihovo pojedinano ja. Odvajaju proces donoenja odluke i proces realizacije, ne prihvataju misaonu uniformisanost ni vladavinu discipline. Grupa se sastoji od razliitih pojedinaca, a tamo gde manjina nema pravo, smatraju, da je pravo ukinuto uopte. Demokratske grupe su otvorene grupe, ureene na principu saradnje i saglasnosti. Tolerantne su i iznutra i spolja, njihovi programi su fleksibilni. Razvijena je demokratska procedura, a kontrolni mehanizmi su mozaikog, difuznog i subkoordinarnog karaktera, da bi se spreile nepravilnosti. Izbegava se totalna kontrola. Demokratske grupe okupljaju slinomiljenike, a ne istomiljenike. Deluje se po principu sinteze, ne jedinstva miljenja. Hijerarhijsko ustrojstvo je otvoreno, pa nema pojedinane ogranienosti na odreenim funkcijama. Javne su i otvorene za kritiku. One nedemokratsko vie obeleavaju nego to kanjavaju. Smatraju da je pravo na greku jedno od osnovnih prava. Demokratske politike grupe vlast prihvataju realno i racionalno. Ako ne osvoje vlast, kritiki je prate i odobravaju ili osporavaju svaki njen potez. Naravno, i u ovim grupama postoje pojedinci ili frakcije koje ele da jaaju svoju poziciju kroz grupu, ali to manje toga ima, to je demokratska grupa blia idealu. Zastupaju pluralizam, ne monizam.

104

92.

Autoritarne vladavine pojam i tipovi

Vladavina je organizovano upravljanje ljudima u zajednici ili drutvu. Sa socioloko-antropolokog stanovita, postoji dva tipa vladavine autoritarna i demokratska. U autoritarne vladavine spadaju despotija, tiranija i diktatura. Despotija je oblik vladavine koju karakterie apsolutna volja vladara despota. On je jedini slobodan i sve i svi pripadaju njemu. U njemu je esto spojena boanska i svetovna vlast. Vladaju uz pomo straha, a zakoni koje donose, vae za sve sem njih. Despotska vladavina razara zajednicu. Najpoznatiji oblici despotske vladavine su faraonizam, azijski carizam i sultanizam. Tiranija je oblik vladavine koja takoe poiva na samovolji. Aristotel opisuje tirane kao vladare kod kojih cilj realizacija linih interesa i voenje luksuznog ivota. Tirani ne veruju graanima, pa su uvek spremni na proganjanja istih. Preziru moralne ljude i unitavaju sve i svakoga ko dovede u pitanje njihovu vlast. Tiranin mora da zna ta ljudi rade (preko uhoda) i ne sme da dozvoli interakciju izmeu ljudi (da bi spreio da se stekne poverenje izmeu ljudi). Tirani se oslanjaju na laskavce, rave ljude, ne trpe plemenite i slobodne. Cilj tirana je da uine podanike poniznim, da poseje nepoverenje meu graane i da im onemogui svaki pokuaj da ga skinu s vlasti. Tiranske karakteristike praktikuju mnogi apsolutistiki vladari i savremeni diktatori. Diktatura je oblik vladavine u kojoj (najee) jedna linost uzurpira vlast i odrava je bez kontrole. Diktatura se pojavila u Rimu, kad je nastala kriza Republike i zavladao haos. Sula i Cezar su bili magistrati koji su vremenski ogranienu diktaturu pretvorili u ogranienu. Na osnovu obima sadraja i naina vladanja, razlikujemo obinu, cezaristiku, totalitarnu i manipulativnu diktaturu. Obinu diktaturu karakterie uzurpacija vlasti. Obini diktatori su skloni tiranskom luksuzu. One oblasti drutvenog ivota koje ih ne interesuju, mogu da povlaste i oslobode potpune kontrole (kultura, nauka..). Povremenim akcijama interveniu, kao to su bile intervencije prema profesorima univerziteta za vreme Frankove diktature u paniji ili komunistikih diktatura u Maarskoj, Poljskoj, ehoslovakoj, SFRJ. Cezaristiku diktaturu karakterie neograniena samovolja diktatora koji stalno dri zemlju u pretnji vanrednim stanjem ili proizvodi okolnosti koje bi opravdale vanredno stanje. On potpaljuje podanike obeavajui ekonomsku stabilnost, poslove i sreu svima. Sadri u programu i reformu zdravstvenog i socijalnog zakonodavstva, ciljajui ono to je najvrednije ljudima zdravlje. On truje javnost svojim opakim propagandistima i senzacijama koje unitavaju vrednosni sistem (Kurir) istovremeno dezorijentiui i pogreno usmeravajui javnost. Senzacije izjednauju la i istinu, pravdu i nepravdu, dobro i zlo, pa ljudi gube vrednosne orijentire i kompase. Cezaristiki diktator se oslanja na tajnu policiju, proceduralne trikove vezane za 105

izbore i zloupotrebu referenduma (raspisuje ih za one probleme za koje graani nisu ni kvalifikovani, ime se skida odgovornost sa odgovornih). Ova diktatura podstie fanatizam, ekstremizam i radikalizam i obezvreuje institucije vlasti. Totalitarna diktatura je neograniena vladavina koja hoe celokupni drutveni i politiki ivot da kontrolie. Dri sve institucije u rukama. Upravlja masovnim medijima i kulturnim ivotom. Pojedinci su izolovani, a ekonomski ivot monopolisan, voen planskom privrednom. Tajna policija je jaka. Nacionalizam i staljinizam realizuju totalitarnu diktaturu. Manipulativna diktatura je kombinacija karakteristika obine, cezaristike i totalitarne diktature. Manipulativni diktatori pribegavaju duhovnom nasilju nad vrednostima. Izjednauju rtvu i delata, demokratu i zlotvora. Oni siromae stanovnitvo i zaotravaju sukobe do rata, a monopolima unitavaju ekonomiju. Ova diktatura unitava srednje slojeve i nosioce razvoja, inovacija, konkurencije. U najznaajnijim duhovnim institucijama (crkva, akademija nauka i umetnosti), podstie nagomilane frustracije iz istorije zajednice i projektuje na osnovu njih nerealne i iracionalne ovinistike koncepte (Memorandum SANU iz 80ih, npr). Najkorisniji su joj stalni, a nedovoljno jaki neprijatelji. Ova diktatura otvara prostor za promociju kriminalaca, profitera, oloa drutva. Najmoniji masmediji postaju najvulgarnija sredstva zabave. Graane svodi na narod, a narod na masu. Nespremnost veine na promene je indikator poslunike svesti. Autoritarne vladavine formiraju i autoritarnu politiku kulturu, obrazac miljenja, delovanja i ponaanja, koji se zasnivaju na zatvorenosti, iskljuivosti, netrpeljivosti prema drukijem, osvetoljubivosti, upotrebi nasilja. Ta kultura se oslanja na autoritarizam i tradicionalizam (zatvorenost zajednice, jaka homogenizacija, kolektivizam, antiindividualizam, antiintelektualizam). 93. Demokratija pojam, vrste, uslovi

Demokratija u izvornom znaenju znai vladavina naroda. Taj oblik je menjao sadraj tokom istorije, od vladavine proste veine u kojoj svi uestvuju (omniokratija), do vladavine procedura (proceduralna demokratija), koja omoguava svima iste anse, bez obzira na rasu, pol, religiju. Dejvid Held je podelio demokratije na klasine demokratije (atinska, protektivna, razvojna i neposredna) i oblike demokratija i oblike demokratije zasnovane na delovima klasinih oblika (kompetitivni elitizam i tehnokratska koncepcija, pluralistika koncepcija...). Vrlina demokratije je, da je u odgovornom drutvu mogua odgovorna vladavina i da je otvorena za sve interese, probleme i razvoj. U savremenoj demokratiji, jako je bitna procedura. Demokratska vladavina sa razvijenim procedurama i kontrolnim mehanizmima ima par bitnih karatkeristika demokratska izborna procedura (princip veine se koriguje proporcionalnim sistemom), sloboda misli i pravo na javno izraavanje (sueljavanje argumentovanih misli), visoka kvalifikovanost onih koji konkuriu za funkcije, prihvatanje konsenzusa koji omoguava miran nain reavanja problema i odluivanje uz demokratske principe. Vrednosti na kojima se takva demokratija 106

zasniva su ideal tolerancije, nenasilja, bratstva i postepenog menjanja druttva putem slobodne rasprave ideja. Za dobru liberalnu demokratiju, potrebno je: 1. Vladavina zakona, ne vladavina samovolje; 2. Jednakost i ravnopravnost graana pred zakonom, ne selektivni zakoni; 3. Stranaki pluralizam koji omoguava konkurenciju u politikom ivotu; 4. Podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvrno-upravnu 5. Disperzija ili dekoncentracija vlasti po horizontalnoj i vertikalnoj osi; 6. Slobodni i tajni izbori, uz razraene kontrolne mehanizme; 7. Slobodni mediji, koji podleu samo profesionalnim standardima; 8. Slobodno trite roba i ideja i 9. Graanska prava (ind. i kol.) izvedena iz prirodnih prava. U uspostavljanju vladavine zakona, bitni su kontrolni mehanizmi u i oko vlasti. Za podelu vlasti je bitna nezavisnost sudstva, gde su profesionalni kriterijum jedini inilac. Decentralizacijom se daje znaaj lokalnoj vlasti. Spoljni omota kontrole i kritike vlasti, koji ispravlja propuste, jesu nevladine organizacije. 94. Preduslovi za dobar demokratski poredak socijalni i kulturni Za dobar liberalno-demokratksi poredak, osim normativnih uslova, treba stvoriti i socijalni i kulturni preduslov da bi takav poredak funkcionisao. Socijalna struktura mora biti stabilna, a poloaj srednjih slojeva utemeljen. Drugi preduslov je kulturni, posebno razvijena demokratska kultura, koja pretpostavlja razvijene sledee elemente: 1. Podizanje nivoa opte kulture graana; 2. Prihvatanje univerzalnih vrednosti kao merila i orijentira; 3. Formiranje i potovanje linosti vaspitanje i obrazovanje za autonomnu linost, slobodnog graanina, a ne podanika; 4. Potovanje i garantovane individualnih i kolektivnih prava (nacionalnih, religijskih..) 5. Poverenje izmeu graana i poverenje graana i vlasti regularnim izbornim sistemom, korektnom kampanjom itd..; 6. Javni duh i javnost (javnost ima korektivnu funkciju) i 7. Odgovornost za izgovorenu re i odgovornost pred sopstvenom saveu uesnika u vlasti Sredstva za razvoj demokratske politike kulture su dijalog i tolerancija. Dijalog vue korene iz stare Grke, gde su se razgovorom donosile najpravednije odluke. Dijalog je bio uzvieni in politikog miljenja, delanja i ponaanja. Grci su smatrali da sili i nasilju nije mesto u politici. Kada nema dijaloga, onda se upotrebljavaju sila i nasilje. Problemi se u politici produbljuju ako se ne razgovara. Samo iz susreta vie argumenata i miljenja, mogue je nai pravi odgovor (Dijalog je susret, a od sresti je - srea, upi na predavanju :)). ovek dijaloga je otvoren i racionalan, ne trpi silu i nasilje. Dijaloga u politici nema bez razliitosti, iskrenosti, potovanja sebe i drugih. Politikog dijaloga nema tamo: 107

gde je merilo istine mo; gde se politike odluke donose u uskim krugovima elita; gde se graani pretvaraju u masu; gde ne postoji saradnja i univerzalne vrednosti (sloboda, ljubav, prijateljstvo) meu graanima; gde se podstiu verski, nacionalni, rasni i drugi sukobi; gde politiari ne odgovaraju za greku, manipuliu graanima, ire loa oseanja (zavist, mrnju, pakost) i loa stanja (strah, lukavstvo, strepnju); gde se u politikom ivotu devalviraju rei i jezik (kada nema dela iza rei); gde se u politici obeava, a obeanja ne ostvaruju; gde vlada politika tlaitelja i tlaenih, monika i nemonih; gde svi govore, a niko nikoga ne uje.

Da bi se formirala dijaloka politika kultura, potrebno je potovati linosti, individualna prava izvedena iz prirodnih prava, religijska i nacionalna prava, poverenje i iskrenost meu graanima.

108

Drugo veliko sredstvo politike kulture je tolerancija (latinska re, oznaava trpeljivost). Dva su znaenja tolerancije trpeljivost prema drugom miljenju, ubeenju, ponaanju odnosno prihvatanje i potovanje razlika. U prvom znaenju, tolerancija je zajedniko podnoenje tete, odricanje od dela svojih potreba, interesa, ubeenja, spremnost na kompromis. Tolerancija je ovde zasnovana na rtvi i pobeda je nad zlom. Tolerantan ovek je omiljen i dobar za drutvo. U drugom znaenju, tolerancija je prihvatanje razlika i svest da ivot bez razlika ne moe da se odvija. Kad prihvati razlike, ovek prihvata i pluralizam. Razlike su u osnovi ivota i ne bi smele da se upotrebljavaju u produbljivanju sukoba do razaranja i unitenja. Naprotiv. Susret razlika bi morao da oplemeni ivot, da ga produbi i proiri, da ga obogati. Zato su nacije u kojima vlada tolerancija, a koje su jo i multinacionalne, multikonfesionalne, multikulturalne, mnogo vie oplemenjene od onih netolerantnih i homogenih. Tolerantan nije onaj koji je nemoan ili koji se brani; to nije ni ravnodunost ni ignorisanje. Subjekt tolerancije su pojedinci, grupe, zajednice. Drava mora biti garant tolerancije. Nema tolerancije prema nasilju i netoleranciji. 95. Znaaj i funkcije vaspitanja i obrazovanja

Da bismo obrazovali oveka, moramo pred sobom imati ideal oveka. Zajednica bez razgovora i tolerancije nema budunost. Imae je samo ako mlade vaspita prema dijalokom miljenju, vrednostima i prednostima koje proistiu iz razliika. uro unji kae da racionalan i human sistem vaspitanja i obrazovanja treba da zadovolji sledeih 5 uslova: 1. Da prenosi kulturno naslee i tradiciju na mlade na mlade treba preneti skraen deo pozitivnih vrednosti koje neko drutvo sadri u istoriji. Tradicija je best of istorije, njeni najsvetliji trenuci. Istorija se mora spoznati jer, ko ne razume svoju istoriju, osuen je da je ponovi. Mlade ne smemo opteretiti prolou, da ne bi bili primorani da se odlue za pogrean izbor izmeu kole pamenja i kole miljenja. Dakle, mlade treba nauiti da misle, a ne da reprodukuju. injenice se pamte da bi se iz njih uilo, ne da bi sve ostale u glavi. U suprotnom, desie se da neki misle ispod svojih mogunosti zahvaljujui koli, a neki iznad, zahvaljujui sebi. 2. Pripremanje mladih da preuzmu neku od postojeih radnih uloga ovde su vanije tehnike i strune osobine od moralnih i humanistikih vrednosti. Radnu ulogu na mainama moe isto da obavlja i moralan i nemoralan ovek. Pritom se mora paziti da se mladi ne obuavaju strogo za uske uloge, ve da budu spremni i za neke naredne, koje e doi daljom podelom rada. To znai da treba i da budu naueni sposobnou alternativnog miljenja, da bi bili dovoljno elastini za promene.

109

3. Stvaranje vrednosne svesti ili savesti kod mladih ne valja ako sistem stvara velike strunjake a slabe linosti. Mladi esto izlaze etiki nepismeni iz kole. Jung istie da linost ne moe da vaspita onaj ko je sam nema, to je problem i kod nas i sa naim predavaima, vaspitanim u duhu ideolokog jednoumlja. kola mora biti odvojena od stranke, ba kao i crkva. Sistem mora da izabere i da li e da usmerava mlade duhovnim, materijalnim ili meavini tih vrednosti? Da li emo mlade vaspitati u takmiarskom ili solidarnom duhu? Drutvo mora da ima i vrhovnu vrednost. Na univerzalnim vrednostima moraju se temeljiti vaspitanje i obrazovanje, a ne na klasnim ideologijama i interesima. 4. Razvijanje mogunosti svakog pojedinca intelektualnih, moralnih, drutvenih, kulturnih. Mlade treba podstai da ostvare sklonosti koje u sebi imaju, da im se razvije volja za saznanjem. Ne samo da im se daju ivotne istine, nego da im se razvije ljubav prema istini i ivotu. Obrazovanje mora uiti i kako da se bude dobar ovek, pored toga kako da se bude dobar strunjak. unji kae da je nuan prelaz iz normativne svesti u kognitivnu, tj, iz svesti koja propisuje kako se mora misliti i initi ka onoj koja opisuje stvarnost kakva jeste i kakva moe biti. ivot kao razgovor, a ne kao govor! 5. Odnos vaspitno-obrazovnog sistema prema izuzetnima, genijima. Sistem nije dobar ako je sredstvo za izjednaavanje i uproseavanje svih, pa i darovitih. Geniji ne mogu da se ostvare u sistemu koji ih saplie. Oni zasluuju da im vreme kojem ine ast obezbedi uslove za razvoj. U njima je ovek dostigao najvii oblik, prosenost ne sme biti merilo. Sistem mora biti i proces obrazovanja i vaspitanja, ali i odabir najvrednijih. Dakle, na osnovu ovoga, moraju se doneti odluke. kola pamenja ili kola miljenja? Priprema za postojeu ili potencijalnu ulogu u podeli rada? Usvajanje vladajue ideologije ili univerzalnih vrednosti? Govor ili razgovor, kao metod? Sputavanje genija ili afirmativan odnos prema njemu?

Ja glasam za ovo drugo. :) Sreno, Parun!

110