Antun Kanili:

Sveta Roalija

SADRAJ
DIO PRVI: to Roalija knjigi, koju doma alje, govori......................................................................5 I. Roalija knjigi put estituje........................................................................................................5 II. Roalija daje knjigi nauk od dranja, ako joj navlastito tko prigovarat pone. ..........................7 III. Roalija govori knjigi da i e u rodni dvor paleramski, i ispisuje lipotu vrata dvora svoga.....11 IV. Roalija od vrata dvornih svraa se na spasonosni nauk........................................................15 V. Roalija govori knjigi da u dvor rodni uni e, i to e se dogoditi, kae...................................17 DIO DRUGI: Kako se je Roalija od svita otrgla i u pustinji ivila...................................................21 I. Knjiga u kipu Roalije iliti Roalija ista majci govori. ..............................................................21 II. Roalije nemogue zaspat nepokoj.........................................................................................25 III. San Roalije od zore..............................................................................................................27 IV. Roalija se kitit ustade prid ogledalom..................................................................................30 V. Ljubav nebeska Roaliji s ogledalom prikae se. ....................................................................31 VI. Roalija, vidjevi priliku Isusovu, cvili i uzdie......................................................................32 VII. Roalija, vidivi u ogledalu sunce, od njega ugrijana na novi ivot priporodi se na izgled ptice, imenom Fenice. ................................................................................................................34 VIII. Roalije uzdisanje u ostavljenju svita..................................................................................35 IX. Roaliju priobuenu u pusto Ljubav nebeska prinese..........................................................37 X. Roalija, privoljivi svitovanju Ljubavi, odluku svoju u pilji pribivat napie strilom. Ljubav joj ogledalo dade..............................................................................................................................38 XI. Radost pilje i kupanje slavia...............................................................................................41 XII. Roalija, uvi slavia, prilikuje sebe duhovniku, koji tri stotine godina za pticom jest hodao, i razmilja radost nebesku. .........................................................................................................43 XIII. Prigibe na ljubav Boju, s kojima prignuta Roalija blii kriie na drvenih korah. ............45 XIV. Roalija, pogledanjem u ogledalo zaneena u duhu, eli umrti. Vara ju Jeka. Nauk od Jeke.47 XV. Zabava vrimena u ljubavi i uzdisanje Roalije.......................................................................50 DIO TREI......................................................................................................................................51 I. Ljubav Roaliju zabavlja s prikazom mora kano prilike od svita. Vidi svoju la u. ....................51 II. Prikaza na livoj strani dvojputja, kako mami i vara Svit i Dika. ..............................................53 III. Prikazanje pet utenja varajuih. .........................................................................................54 IV. Prikazanje ostalih svitovnih veselja i njihovih naslidnika. .....................................................56 V. Dunoga Spoznanja ogledalo Sloboda od ivota razbije; zauzda ju Strah Boji, ali se uzde oslobodi ......................................................................................................................................58 VI. Strah Boji kae livoga puta svrhu, Zmaja paklenoga............................................................59 VII. Na desnom putu Roaliju susriti diva imenom Milost, koja grinike u udni od pokore vrutak poziva...............................................................................................................................61 VIII. Putovanje razlinih putnika, osobito muenika, prikaziva se..............................................64 IX. Prikaziva razline dive imenom kriposti, imajue pomnju na putnike, koje diva imenom Ufanje pivajui pokripljuje. .........................................................................................................66

X. udno vrilo elje od raja od udarca strile izviraju; priobraenje strile na stablo pomu iliti palmu..........................................................................................................................................67 XI. Prikaza nove staze k divi imenom Samoi; k njoj pustinjaci idu. Paula i Antuna sastajanje. .69 XII. Roaliji, kad pozdravi divu Samou, Ljubav svrhu puta prikae, lipotu mista i cvitnjaka nebeskoga. ..................................................................................................................................71 XIII. Prikaza kunoga pomora u Siciliji.......................................................................................73 XIV. Pla Sicilije. Skae se Milosrdje imajui u ruci cvit od ruice. Pomor pristane. Prilika je Roalije, proti kugi odvitnice. .....................................................................................................74 DIO ETVRTI .................................................................................................................................77 I. Roalija napast paklenu prikrstivi se otira i napisanom odlukom pokripljuje se. ...................77 II. Roaliju napastuje Razbluda i nje sin Ljubiak. tijui pismo stalna u svojoj odluki odgovori.78 III. Roalija s biem pristrai Ljubika, koji s Razbludom pobigne. Roalije suze na rue bile, a krv na rumene se obrati. Zafali Gospi.........................................................................................79 IV. Roalija, u snu hotijui zagrliti Gospu i Isuska, probu ena najde se drei u ruci kri i patrice. Ljubav rue u vinac plete. Nauk.....................................................................................80 V. Roaliju Ispraznost svita napastuje.........................................................................................82 VI. Roalija odgovori i s ogledalom svojim Ispraznost otira........................................................83 VII. Ljubav, kazivajui Roaliji nedovreni vinac, zapovidi primistiti se u drugu goru, otkud vidivi dvor svoj, nadvladajui napasti dovri vinac. Privoli k tomu. ...........................................84 VIII. Roalija svoju knjigu dovruju njoj napokon govori...........................................................86

Sveta Roalija Panormitanska divica

nakiena i ispivana po

Antunu Kaniliu Poeaninu

ROALIJA svomu rodu zdravje i svako dobro.

DIO PRVI to Roalija knjigi, koju doma alje, govori

I. Roalija knjigi put estituje.

Roalija kamo tebe alje tvoja, uzdisana, tamo putuj, knjigo moja. Kud mi ima ii, ne znam te ja uit, nego u te srii u ruke izruit. Ali to ja sada za u s puta reko, akoprem nerada, jerbo se zareko! to ja reko: srii? Izruam te Bogu; Da e srino ii njim, uzdat se mogu. Putuj dakle, knjigo moja, i njim hodi, nek on, draga brigo moja, tebe vodi. Putuj k rodu momu, koji od elje vene, da u dvoru svomu vidi u tebi mene mene, to jest moje stanje, moje ime, za oblakat svoje brige tuno brime. Putuj, - ako gorom, gorom srino hodi, ako sinjem morom, morom srino brodi. Putuj, - ili drumom ili stazom ila, ili gustom umom, na polje izila, ili snilazei niz dol, u dol snila, ili se vozei rikom, riku prila. Putuj, - kud god po e, u dobri as pola, i kamo god do e, ula: "Dobro dola!" Putuj, - nit mi ljutu zvir koju ti srila, koja bi na putu na te srnut smila, nit mi tebe srila, koja strahom rani, iz busije sila, zaviknuvi: "Stani!" niti druga koja beda na put stala, da kud staza tvoja vodi, ne bi znala. Putuj, - nek ti vrime tihim zrakom godi i sunace njime bile danke vodi. Nek te kao virni drug putem sadrui doljnac vitrac mirni i igraju slui. Nek ti cvitjem cvate put, nek te po granah uberui prate ptiice do stana. Ako trudnoj litna vruina dosadi, nek ti rose sitna kia zrak proladi. Nek ti pokoj grane listorodne dadu

43

48

53

58

63

68

73

78

83

88

93

98

:3

:8

;3

;8

i od sunca brane u zelenom ladu. Kad se zrak uzbune s oblaci od juga i jug s kiom dune, ne bila ti duga. Nek ti gornjac pue, koji razvedriva, da se puti sue, nek ti sunce siva. Kada pako po e u zapad, jer znade, da za njime do e misec, i mrak pade i pome se noit, kud goder mi zala, da moe prinoit, stan i pokoj nala. Ako ti u pustom dolu put pritee i s tminom te gustom slipa no zatee, nek sjaju visoko iz dola i gore misec, jasno oko, vodi te do zore. Ako ti se zgodi togod, valja znati, da svaki, kad hodi, putnik togod pati: svaki togod pati, i kad je put dugi, nevolja ga prati, ako nitko drugi. Dakle pati, patit nee mi brez druge, ja u tebe pratit, druga tvoje tuge. Ja u s tobom ii po suhu i vodi, i mene e stii, to se tebi zgodi. Ali jer ne mogu s tilom, s tilom neu, nego kako mogu, srcem i s pameu, kako jedinoga kad od sebe dalje sinka mati svoga u tu i grad alje. Ona njega slidi i s pameu prati, od brige problidi sva, jerbo je mati. Na um sve njoj pada i brigu imade misle: "Gdi je sada sinak moj, tko znade!" I ako bi htila, od njega pameti, jer je brige sila, ne moe oteti. Vije ona njime jest neg sama sobom, nainom u time i ja biti s tobom. Niti mene bili kad od tebe danak niti me razdili kratak noni sanak, jerbo briga moja, koju imam na te, virna druga tvoja ii e uza te. Ona mi odnese um na tvoje pute, da se vas zanese i dan i no u te. Koliko u rei puta: "Kud je dola, je l' mi puta vei dio knjiga prola? Da ju straa koja gdi ne zadrava sumnje, je li moja ono knjiga prava? Da tko morebiti, koji niti rii ne zna pravo titi, njoj put ne zaprii? Tko zna gdi je sada: na moru li, gdi li! O kako bi rada znati, Boe mili! I e li glavicom, i e li mi lugom, i e li ravnicom, sama ili s drugom?" Ob no u uzdahnut: "Ako noom po e,

<3

<8

433

gdi e mi osvanut, kamo sutra do e?" San e meni isti lauh prikazivat, po kojih e mistih hodit, gdi poivat: sad da strmom gorom i e k momu rodu, sad da i e morom letei na brodu; sada da te zviri na planini strae, sad da te pastiri srite i u s pae; sada da pod gorom trudna prinoiva, sada da pod borom zelenim poiva. Meni e se sniti da te majka tije. O kad e to biti! Da isto san nije! Eto, nee hodit sama i po noi, ja u te sprovodit side u samoi. Razdiljeno tako kanoti na dvoje u vrime e svako biti srce moje. Zato mi se siti da u te ja pratit, s tobom vazda biti, s tobom vazda patit.

II. Roalija daje knjigi nauk od dranja, ako joj navlastito tko prigovarat pone.
438 Putuj nit se stidi, nit mi budi tuna, da ti lice blidi od papira runa; da nisi ti svilom utom odivena ali barem bilom posrid saivena; da od praha uta ne svitle se ova zemljicom posuta crnom tvoja slova; da ne siva zlato oko kraja tvoga, ne stidi se zato oka roda moga. Zna, to sam i kakva, zato se spomeni, da ima bit takva i prilina meni. Biliji od sniga papir i riz sjajni, mojih ures knjiga prije obiajni, i druge lipote tko e u ovom mistu od Boje sirote iskati u listu? Ah, nejmam ja toga, koja niti lonca (kako je ri) svoga nejmam, niti konca. Ako na e koga, koji te upita, to se prez svakoga peata list skita: otkuda bi meni peat, odgovori, i vosak crveni u pustonoj gori! Da i mogu, ne bi pritisnut ga htila, ne piem u tebi, to bi svitu krila. I to hou kriti? Zato nejmam brige, da te krati titi peat, uvar knjige. Nejma slova koje bi moglo uvridit. Tko zna, jot e tvoje rii tkogod slidit. Znadem da svakomu ti nee ugodit,

443

448

453

458

463

468

473

478

483

488

493

498

4:3

4:8

4;3

jer tko e, to komu jest drago, pogodit! Ri je znana svima: koliko je ljudi, toliko ti ima i razlinih udi. Znaj da kako sovu, kad na dan izaj e, tako knjigu novu napast s kljunom naj e. Vidla sam stvar ovu: velike i male ptice kad na sovu juriom navale, kos zaoke prvi, kretelica krei kao' nje edna krvi, da sva uma zvei; zeba ine zebi i sestru poziva, koja: "to je tebi?" inei oziva niti inat stane, prije nego drugu druga na boj gane inei po lugu. uvi zeba viku, k toj krilatoj eti, ostavivi smriku, bravenjak doleti. Drozd glavu protulji zaviruju, tko je; sinica produlji vrat eljna znat to je. Trostokljun i une s ditelji na strani drae, svoje kljune otrei o grani. Me uto se druge ete na boj diu: sad lude, sad vuge, sad puzavci stiu. Stiu od vrsti svake cvre crnoglavke, gavran graku, svrake kreku, avu avke. Izme u ostalih skau iz daleka gleda striic mali, i to e bit, eka. Nuto, rekoh, uda, toliki vojnici lete odasvuda suprot jednoj ptici: bit e ovdi krvi danas joter rika, gdi toliko vrvi perjatih vojnika. to se ini? iku, kloku i piskuu, klie, oku, kliku, kree i cvrkuu. Na zemlji je trka oda strana sviju, po granah je cvrka, da boj njome biju. Od ovuda gau vrana oblak grne, od tud na nju skau vojska zeba srne. Kao bojne ete u krvavom ratu sad napose lete, sad opet u jatu, sada k njoj dolete, sada ju obliu, sad mimo prolete, sad se u nju zaliu. Svako se tu srdi, svako, kako znade, cvrei nju grdi, kad blizu nje pade: drozd barze, kos oku, a sinica iku, zeba ine, kloku una, ditelj kliku. Rugaju se svrake i grohotom smiju kreku: "Nejma take, lipa si od sviju!" Svako u nju dira: sad kljunom drozdovi, sada u nju smira una, sad kosovi. Sad na nju cvrkue, sad po otroj kori ljut puzavac mue puza na nju gori, sad ju vugli psuje vuga, sada skoi

4;8

4<3

4<8

533

538

543

548

553

558

563

gavran, da joj kljuje i izbode oi. Sad se na nju tue i prid oi steku zebe ter ju rue, kako da joj reku: "Ne bie ti, sovo, hole glave dii, iz duplja ti ovo jest na svitlost ii! Drugi put na oi ne i i, ne huhui, nego ob dan u noi kunoj sidi i mui." A to sova? Sidi smuena i tuna, jer navalu vidi i zna da je runa. Sad oima kree, sada glavom klima, sad pan e raskree da se brani njima. Ako kada srne ditelj ter ju bocne, prua pan e, s krili prne, s kljunom trocne. Glavom opet klima, kano ale kae, to se zga a njima, koji svitlost trae, kano da e rei: "to u rastu uplju ne ostah muei i u tavnu duplju!" Sad krila rairi, sad razvali oi, sad trepte zamiri eljna crne noi; sada glavu prigne, sad se nakostrui, sad perjate digne kao maak ui i nito ti slua; sad jih opet spusti, cvrka joj zaglua od kljunatih usti. Sada se sva stisne, navlastito kada trostokljun se tisne i blizu nje pada. Sada nito ziva - uzdie li, to li? Sada se sakriva savruvi vrat doli. Opet se okree, svakako se mui i od stida vee neg s' od straha skui. to da i na tebe, knjigo, tko navali: lude, svraki, zebe i kljuni ostali nemiran pti vuga, kukmast ditelj, una, zna ju, runo duga jezika i kljuna, i kojih jest fala kljucat se sa svima, jer je narav dala kljun zakuen njima, koje od jednoga do drugoga drva lete, da gdi koga iskljucaju crva? Do u, koje znadu samo u panj tucat, jer tup kljun imadu ne mogui kljucat. Do u... Zna li, koje? Bili bi slavii, da ti nisu boje crne mudri ptii. Sladak glas imadu, jer gdi mudra vrije voda, oni znadu, i svaki nju pije, voda, koja bila jest pribistro vrilo devet mudrih vila, ptiom ovim milo. Svatko od njega ree: "Jo tu vila piva!", tako s tutnjom tee slatkim voda iva. Ako ti zapiva tko od ptia ovih, luda ti otpiva na ast kako sovi. Pti on morebiti, i to e se zgodit,

568

573

578

583

588

593

598

5:3

5:8

5;3

kad te pomu titi, za majci ugodit, zapivat e: "Kita od cvitja jest nova u po zime i lita cvatu knjiga ova. Narasla je ona - tko drugo re more? blizu Helikona i Parnake gore. U to pero ulie vrilo Aganipe vile, koje pie retke tako lipe." Zavrit e luda i njom nike ptice: "Velika nam uda! Zar su kita trice? Zar je cvitja kita draje, vrilo mlaka, gora glasovita Parna gora svaka? Zar je svaka vila, koja retke slae, na Parnau bila, kako ona kae? Na Parna uzai nije dato svima: koji hoe zai na vrh, trudit ima. Koji onu eli mudru vodu piti, njemu Febo veli znojit se i bditi: znoj jest mudra voda, koju tvoje, vilo krivonoga hoda, pero nije pilo. Lino pero ove nije pilo vode, zato knjige nove retki hromi hode." Navlastito koje i kakve tko udi, tako stvari svoje i tu e on sudi. ta ti jedan falom uzvisuju kiti, drugi s otrom alom pod noge ti hiti. Jedni ti se ude tvoju glase diku, a drugi te kude i jezikom siku. to da zlato isto ti scini nadsiva, drugi ono isto olovom naziva. I to bi jo prolo, neg to ni na vrata nikad nije dolo tu ega zanata, ono, kako stara obiaj imade, dilu prigovara, a to je, ne znade. Koji vazdan ije posmolenim ilom, on se rugat smije Apelovim dilom. Ako knjigu titi zna, na stol e sisti, od nje sudac biti, protrest ju i gristi. Ali jerbo tebe ne aljem da komu falim sama sebe ja po glasu tvomu, niti mogu s ime, niti ja imadem, da te kitim, vrime, niti toga znadem, to sam doma ula, nit mi na um pada, nit to pilja, skula moja, ui sada, nego da ti znanje samo moe dati mojim, moje stanje, odluih te slati, zato nit se s kime pririuj, ni mrazi, nego se ovime viem slue pazi. Kad ti prigovarat stanu, nit se smuti niti odgovarat pomi, nego uti. Putuj putem tvojim, jer to arko laje,

10

5;8

5<3

putnik putem svojim nit slua nit staje. Budi kano nima i gluha; tko tako hodi, mir on ima i sve trpi lako: nit se nim kad svadi, niti nemir sije, nit jezinu vadi sablju, da boj bije; nit se gluh to tui, kano da mu muha, kada ga tko rui, leti pokraj uha. Ovo ti ja prije hoti' napomenut, da se ima, gdi je potriba, spomenut.

III. Roalija govori knjigi da i e u rodni dvor paleramski, i ispisuje lipotu vrata dvora svoga.
Putuj u grad bili Paleram kod mora, od koga me dili esto lito gora. Dvor stoji u njemu od mramornog zida, kao da kralj svemu gradu zapovida. Od strana primornih ohola od zlata i deset mramornih stupova su vrata. Na obedvi strane tri jesu prilipa, ruke mudroznane dilo udno, kipa. Z desne stoji diva u kipu visoka, lica kano iva i viteka oka. Mnio bi tko da je ona vitez pravi: zlatna joj se sjaje kaciga na glavi, oklop ju odiva, koja i u noi misecu odsiva zablituju oi. Kripost njoj jest ime, snagom e sve probit, svako dignut brime i silu pridobit. tit i kopje ima: tit, da rod zatiti; kopje, da se svima zlobnim rodu priti, kao da rodom mojim vlada Kripost ista i s orujem svojim rodna strai mista. Pod njom Crna zgoda ili s crnim krili Udes, naeg roda neprijatelj, cvili, jer se zgodit nee, da njezina sila bi se na rod vee ikad dignut smila. Ona strile, ali prikrene, ima, da ne more rodu nahuditi njima. A uz nju je vila Sria, vila lipa, da ti ne bi bila na dva oka slipa, neznabocem znana i u staro vrime boicom nazvana vrteom sasvime. Da se pako znade, kakva je i to je, uza se imade bilig, kolo svoje: kolo, bilig udi, kojim vazda vije, to jest, vele ljudi, nikad stalna nije, u svako se doba vrte prominjiva,

5<8

633

638

643

648

653

658

11

663

668

673

678

683

688

693

698

6:3

6:8

kralja robom, roba kraljem izminjiva, sad jednoga digne, da ga vas svit fali, sad ga opet prigne i u dol uvali; on, koji se sada pored suncem sviti, njime danas pada i u zapad hiti. Zato, eli znati? Ne more bit drugo, jer na kolu stati nije moi dugo. Ovamo i tamo letei nestalna u svojoj jest samo nestalnosti stalna. Sad e ti doletit, i carom e postat, sad e ti odletit, i prosjak e ostat. Zato, da ta vila bude stalna, vee Kripost nju za krila i bieu stee; verigom ju vee zlatnom, da od roda nikad ne odvee nju nesrina zgoda. S live (jerbo nee desne Kripost dati ni od sebe vee koje vile znati) s live strane siva od proastih vika rodu slavna diva, po imenu Dika. Sja se od zlatna ruha tilo odiveno, kao da je od suha zlata saliveno. udo je od gizde: i krunu i svite biserne joj zvizde iskrei se kite. Uz nju stoji Vrime, side starac brade, ali sa svim time snage joter mlade: Vrime Velikoga od Karla cvatue kolina svitloga svitle nae kue. Kod njeg vrimeniti okrug od nebesa daje oku titi razlina udesa: gdi rano i kada sunace prosiva, gdi li trudno pada i ob no poiva; gdi je privisoko od podneva bilo, otkud svita oko vidi svako dilo; kojim putem hodi, gdi dan, gdi no skraa, kud godite vodi, kad se k nami vraa; kako vrime dili inei jednaku no crnu i bili dan godinu svaku; otkud studen zime i prolie cvitno, otkud jesen, vrime otkud vodi litno; otkud svitlost prima, kakve li je moi, kuda trk svoj ima misec, kralj od noi, i zato on ima dvanaest vrimena, tko li nadi njima toliko imena; kada koje vrime od vrimena ovih mini svoje ime, to je misec novi, kako se on mladi, kada utap slidi; kad tko, to li radi, sve se ondi vidi. Navlastito pako svaka se tu vide, u sivernih kako stranah misec ide. Tu prvi u skutu Mlado lito i s njime

12

6;3

6;8

6<3

6<8

733

738

743

748

753

758

Sianj nosi ljutu studen sridozime, s kojom on ustee sve rike i gleda, da trk njihov svee okovom od leda. Tu sada led stite Veljaa, sad topi, sad maglom pritite zrak, sad snigom kropi. Tu Oujak jugu veli tirat s gore snig i zimu dugu u Siverno more i prolitno vrime budi da se die, kau mu da zime vee svrha stie. Tu Travanj odiva travom polje i goru i ptice poziva da pozdrave zoru. Tu Svibanj prilipi - Svibanj, zemlje radost, s vitarci ju kripi i njoj vraa mladost, koji puu zovu listje, cvitje, travu, da napolje novu svi pomole glavu. Tu Lipanj u ladu gleda kako liu pele i med kradu po lipovom cviu. Tu Srpanj, kad lito ari, srpom trudi anju novo ito, trud i hranu ljudi. Tu Kolovoz vozi ito, slamu, sijeno, i Rujan svoj k lozi sud za rujno vino. Tu Listopad ljuti i e, dru grane od straha, pouti listje, pada, sane. Tu Studeni slidi akovitom stazom, misec kosa sidi', sidim posut mrazom, i puu zrak ladi, vodu zalediva, vlanom maglom kadi, vedrinom smrziva. Tu Prosinac kalje i teko se vue, i da se iskalje, stara prsa tue. Uz njega se die siver otro viju, koji ljuto rie lica zimom briju. Kad se starac ljuti, ljutim vitrom vije, a kada uuti vitar, snigom sije: il sije, il vije, svi se njega boje, u kou se kriju i za peom stoje. Jo ta okrug kae, kako nikad trudne ob no misec strae zvizde uvik budne, kako kojoj ime, ili drutvo vodi za njim ili njime ili sama hodi: to je put on bili, koji se po sridi, kao da nebo dili, uzdu pruen vidi, po komu zvizdice Boja ruka prosu kao bile iskrice i od mlika rosu; gdi su morskim znane Medvidnice brodom, da gdi ne zastrane slipim ob no hodom; gdi Kri Jelin, gdi li Svrdao prosiva, gdi se, kad ga sili dan biat, sakriva; u ko doba noi Palice iza u; kad e Kola doi Rodina, gdi za u; gdi, prije neg svane, Zakosnjak problidi

13

763

768

773

778

783

788

793

798

7:3

i svitit se stane; kud on Kosce slidi; kad se prid njim jasne Kose gore diu i Vlaii, krasne zvizde, otkud stiu, koji (kako vele) trepte na nebesih, jer se zastat ele s Rodini Kolesi; kad budit oti e Prihodnica zoru, da istonu i e rumeniti goru; u ko svie vrime zlatna zvizda rana, jasno nose ime Danica od dana. Tu se i ostale, koje mudri znaju, velike i male zvizde redom sjaju. Vrime to, od koga ja rii produi', uzvienoj moga roda Dici slui, kojoj, kad se stade s njom nigdi odavna, sido Vrime dade svoja krila slavna, da viteko leti uzlaze na svrhu, dok slavno doleti i stane na vrhu. Pod nogam je Dike Nenavidost ljuta, od zlobe velike i od jida uta, lica suha i gruba, oka nito tuna, crnih od hr e zuba, sva nakazan runa: usta su joj blida, srce grizu svoje sama sebe izjida i svidoi to je; okom svraa doli, ne more podniti od emerne boli, da se Dika sviti. U sridi jest vila bilija od sniga, od mramora bila Parunskoga briga, vridna da se mati lipoga prolia i jo ima zvati boica od cvia; zato u njem stoji, jerbo vlada njime i s pomnjom ga goji u proasno vrime: Cvitnicom naziva nju svatko u gradu, mlogi, je li iva, sumnjei ne znadu, tako dri ivo ruke, noge, oi, rei e, na livo k Dici da sad skoi. Znam da jedan ree: "Pola bi ozgora, neg ju pustit nee dragost lipa dvora." Drugi ree: "Ko da hoe progovorit! Eto, sluaj, sada usta e otvorit." A u ruci svojoj dri plemenitu slavnu kui mojoj od ruica kitu, kitu slavnocvitne kue bilig prvi jo od starolitne i kraljevske krvi, kao da na nee rod venut ni pasti, nego da e vee i lipe on cvasti. Tu je, knjigo draga, na ast i potenje plemena i blaga izvansko zlamenje. S tim se rodi die; koji to uiva: "Blago njemu!" vie svit, srina naziva.

14

IV. Roalija od vrata dvornih svraa se na spasonosni nauk.

7:8 to u na to rei? O pameti lude, koji zahodei s puta tako sude, jer - da reem tako - na svita oale, ne to je i kako, gledaju i fale; na oale, koje, jerbo nami kau drugo nego to je stvar u sebi, lau. Kau puno dike, to su prazne pine, kau stalno u vike, to pada i gine; kau lipu zoru, to je runa tmina, kau zlatnu goru, to je svitla sina. Ah, neka se slui svaki drugim okom, da se ne potui s primudrim svidokom. Nauk e mu dati cvile mudrac stari, koji eli znati to su svita stvari, to je gra a lipih i oholih dvora, to mramorni kipi inostranskih gora. Ispraznost sve ove stvari i ostale kralj Salamun zove - eto prave fale. Sria pako gdi je, to li ikad bila? La slipih, a nije boica ni vila. La je da s kim hodi sria, to on htio, po suhu i vodi ono isto srio. La je, vedrim komu okom godi sria, puna krinja tomu, puna tomu vria. Zato slipi, koji srii tamjan nose i u tugah svojih pomo od nje prose; slipi, koji scine, da je ona kua, gdi ona prosine, svitla i mogua, i da dili blago slipa vila svima, i kad joj je drago, opet uzme njima. Nejma ona kola, po komu se sada jedan die iz dola, drugi ozgor pada. Nit se sria vee da kud ne oti e: kad ruku ustee Bog, sve po zlu i e. Bog je, Bog on, koji die gori i mee, Bog naredba svojih kolom svit okree. U njegvoj su ruci providnoj od vika carstva, kralji, puci, kripost, sria, dika; od njega su krune jasne, blaga mnotvo, krinje zlata pune i prazno ubotvo. On jednoga svilom i zlatom odiva, a drugoga bilom vunicom pokriva. Dili svima dragi Bog, kako je bolje, na miri i vagi svoje svete volje. Ako dakle komu sria ne poslui, nek se u zlu svomu suprot njoj ne tui,

7;3

7;8

7<3

7<8

833

838

843

848

853

15

858

863

868

873

878

883

888

893

898

8:3

nek uzdigne oi k Bogu, neka cvili, da mu se u noi tunoj dan zabili. to je Udes? Kako komu se to desi, su eno je tako njemu na nebesih. Ono privisoko, koje sve privi a, Provi enja oko sa svakim provi a, sva vidi i znade, i Bog zlo pripusti, koje kog dopade, a ne Udes pusti. Koja ti je strila srce isto prola, u Bojoj je bila ruci, od nje dola. Zato nejma Zgode crne ni Udesa, jer i zla sva hode vi ena s nebesa. A to je i Dika? Danas jasno sine, ali duga vika nejma, sutra mine. I premda ne mine, to je dika svaka? to jest iz visine sjaju tata zraka. Ako ti je davno prije mlogo lita s bojnim gvozdjem slavno od starjih dobita, ne moe mi rei: "To je dika moja!", jer ju ima stei sam, da bude tvoja. Tu a je i cine male ona fala, koju od starine krv svitla jest dala. Jo je uzrok stida unukom izrodnim dika slavnih dida s biljezima rodnim: sjaju se u slavi na sramotu tvoju starji, koji lavi bijahu u boju. Svitlost ona slavna, budui ti srna, tebe ini tavna i obraza crna. Tko mi pako moe Vrime sido zvati, kad stalno ne moe ni dva asa stati? Kako rika (ree niki) tako vrime i jo brje tee i sva teku njime, dapae ne tee, nego leti tako, da lete pritee, to god leti, svako. Ne leti po zraku tako brzo ptica nit leti po mraku munja, kada sica. Leti brzo strila, kako svatko znade, ali Vrime krila jo brja imade, krila udno hitra, jer kada poleti, od istoga vitra jo brje proleti. Ne zna kada po e, kada li je dolo: kada po e, do e, i vee je prolo. udna stvar doisto: to je jedno "Sada", tko zna kazat isto, ula bi ga rada. Da je "as" i "sada" sve jedno, to znadem, to je pako i kada? Znadem i ne znadem. Jest, kao da nije, ishode zapade, jest "sad", a"sad" gdi je, trag mu se ne znade. Kada ti ja rekoh: "Sad eto prosinu!" jo "sad" ne izrekoh, i ono ti minu.

16

8:8

8;3

U isto se zga a poelo svretak: mre, kada se ra a, svrha je poetak. Vrime ima ovo: sveudilj je drugo, sveudilj je novo, zato nije dugo. as za asom slidi, i dok koji nie, zato ne posidi, jer sam sebe smie. Ah, i sebe Vrime i sobom sve stvari, jerbo ginu njime, izjida i kvari. Tako, knjigo moja, robju svita kai, to su ona, koja svit daje i trai.

V. Roalija govori knjigi da u dvor rodni uni e, i to e se dogoditi, kae.

Srino sada tvojim putem, knjigo, i i, i kad stigne k mojim, u taj dvor uni i. Ne boj se na vrati kopjanike strae, jer mu put ne krati, tko "Nai smo!" kae. Da ustavi tebe, nee "Tko si?" rei nit odbit od sebe "Natrag!" govorei. Imenom e mojim svaku strau proi, jer svakomu k svojim slobodno je doi. Kad te vide, tko si, svatko k tebi skoi, da te udilj nosi prid majkine oi. Vas e se dvor stei, elni da te vide, i svaki e rei: "Otkud knjiga ide?" Potei e mloge, koje onde jesu, k majci hitre noge, da taj glas donesu, jerbo svaki znade, da lip dar on stee, komu sria pade, da prvi dotee. ako nee mista od radosti nai, a majka e ista prida te izai. Dvorani e sletit, kada to doznadu, i gori odletit da te njoj pridadu. to e poet mati kao izvan sebe, to e, nee znati kad ugleda tebe. Zau ena stane uzdigavi oi, kano da joj svane u po crne noi. Drugi e i trei put pogledat na te i radosno rei: "Sad mi srce cvate! Ah, cvate veselo! Da si keri moje, knjigo draga, elo svidoi mi tvoje 'Roalija svomu rodu!' - ija ovo draga oku momu ruka, ije slovo? Dvoumit ne mogu, poznajem ja ruku. Fala milom Bogu! Proglasite puku." Kad to jedna ona ili dvi doznadu, uti e se zvona ustna po svem gradu

8;8

8<3

8<8

933

938

943

17

948

953

958

963

968

973

978

983

988

993

i imena moga, mrtav do tog doba, glas e iz nimoga probuditi groba. Dolazit e k strai za te ispitivat, koja e jim lai razline priivat: jednoj da ja ista u dvor rodni stigo; jednoj da se s mista ne znam koga digo; jednoj da poivam od umorne boli; jednoj da se odivam, da u snii doli. Letit u u gradu ja po sviju ustih sidei u ladu mojih gora pustih. Me uto veseli glas od toga uda prospe se po selih, gradovih i svuda, jer znam da oti e on jo prvo zore i da se razi e priletivi more. uvi to, od roda moga svi e stii, ako i dan hoda imali bi ii. Do e nejaka, ako je jo iva, prva draga baka, da suze proliva. Do e slatki striko, komu iz usta tee med isti i mliko, kad ri koju ree. Do e njime strina i seka Oliva, do e dva nje sina, dva sokola siva. Do e ujak, koga i polja i gore i viteza svoga zove bojno more, ako li gdi njega boj ne zadrava, bivi' od rata svega vojvoda i glava. Do e, ako zdrava i jo jesu doma, tri sina, tri lava i tri bojna groma. Do e ujna mila, srinih kera mati, kako bi jih htila, sada ne znam, zvati. Dvi keri, dva cvitka, koje do ne mogu, Luca i Juditka, zaruene Bogu: dva cvitka, dvi rue, jer u trnju otru Isukrstu slue i cvatu u klotru. Zatvor jim do krati, nit bi koja htila da se u dvor vrati, ako bi i smila, jer ni uti ele novine nit titi: "Sla e nam je, vele, popivat i bditi; sla e je popivat 'Smiluj se' na koru neg slatko poivat na perju u dvoru." Do e, znam, i teta; do e kum i kuma, kum ivota sveta, pisnik bistra uma, pisnik slavni, komu neumrli vile u zboru su svomu vinac na ast svile. Do e dva kumia, koji krila diu kano dva orlia i svog oca stiu. Do e dva jelinka draja od sveg blaga, dva tetina sinka, dva kamena draga. Do e, uvi za te i novine tvoje, druge jur udate, vrstnjaice moje:

18

998

9:3

9:8

9;3

9;8

9<3

9<8

:33

:38

:43

doletit e Orka, i sad uzrok tuge, Liljanka i Zorka, u reenju druge. Sastavi se, to e u tom zboru slidit, koje pero hoe kazat, ti e vidit. Viditi e kako vas e se zbor smutit i gorku e svako srce bol outit. Uzdahnut e mloga i suze ronei: "Tko se nada toga, Boe dragi!" rei. "Ah, kako se vlada, kako li je iva, iz kojega grada pie, gdi pribiva?" Na te rii mila majka nee moi, ako bi i htila, suhe zdrat oi. Suza joj utee ime protijui, poljubi i ree gorko uzdiui: "Evo knjige tvoje! Jot mi mrtva nisi, kerce, srce moje! Roalijo, gdi si? Jao tuna, gdi je? Eto svrhe lista, ali nigdi nije, otkud pie, mista. al..." Tu ri tri puta hoti da izusti, al joj alost ljuta nju skrati u ustih. Vidit e Ruice, sestriice male, da mira ruice ne budu ti dale, da te okom tije, jerbo morebiti ona ne umije jo jezikom titi: "Kud je, mamo, seka", rei e, "otila? Da znam, da nas eka, i ja bi k njoj ila." Viditi e, kakva i baku obuze tuge sila, takva da i njoj ri uze. Zato joj kroz oi s tunim rikam dvima protekavi skoi ona tuga nima. Viditi e aku, da alosnu rosu i on, vide baku, iz oiju prosu. Viditi e strica, kuma starca sida, potavne jim lica kao vosak blida. Viditi e svakoga od roda da cvili, kao da se od svakoga svoj u vike dili; ili kao ljuta da mene smrt uze, oda svakog kuta proviriti e suze. Oda svakog kuta Roalije ime uti e sto puta i jauk za njime. Kud se god tko krene, i oni i one spominjaju mene s tobom suze rone: "O knjigo nemila, Roalija gdi je? Roalija mila! Roalije nije!" Znadem da od tuge vedra i vesela sve od zbora druge naoblae ela. Viditi e kako jedne pla imadu gotov, da u svako vrime plakat znadu. Ona glavom klima i njoj, jerbo meku na pla narav ima, suze virom teku.

19

:48

:53

:58

:63

:68

:73

:78

:83

Ona, premda ne bi kapi prolit htila, zapovidit sebi ne zna, jer je sila: kao da se topi na licu snig bili, snino lice kropi i kropei cvili. Viditi e jedne: maramice nose, premda ti nijedne kapi ne prorose; lica njome kriju, da se ne zastide, kao da druga sviju pla i one slide. I plakat bi htile, zato trepu ue na pla oi, sile tarui i mue. Vrstnjaice moje, kao da me ale, taru suze, koje joter nisu pale. Me uto se mati od tuge uskrisi i pone me zvati: "Roalijo, gdi si? Zato mi se krije? Majka kercu trai, kako mi se smije tajit? Gdi si, kai! Kai, - elim ime stanja znati tvoga, namirit e s time elju srca moga. Sad utim da sebi ja na tugu ime nadih od Rue tebi u poroda vrime: utim trnje, koje, jerbo ti ne do e, smrtno rani moje srdace i pro e. utim ranu novu, jer mi ne obznani piu knjigu ovu, na kojoj si strani." Onda k njoj cvilei vas e se rod skupit, a stric to videi prvi e pristupit, da jezika svoga medom slatke rii srca majkinoga on rane izlii. I drugi za strikom mlogo e govorit, al ju s ovim likom nee razgovorit. "to namisto lista (cvilit e) ne do e k meni ona ista? Zato s doma po e?" A ti, ako vrime prigodno tu vidi, da se slue njime koga ne uvridi, otajstvo jim, kako oti o', otvori i mojim ovako jezikom govori.

20

DIO DRUGI Kako se je Roalija od svita otrgla i u pustinji ivila

I. Knjiga u kipu Roalije iliti Roalija ista majci govori.

Roalija svima od roda svojega zdravlje, koje ima od dara Bojega, a najprvo tebi s akom, draga mati, eljnim (kako ne bi?) za me, gdi sam, znati. Ne pitajte gdi sam! To dajem na znanje: s puta zala nisam, slidim Boje zvanje. Ali zato tako nit dado zlamenje niti uze, kako ima ki, protenje? Svi e se poeti, kad zauju, udit, na zub me uzeti, krivo sudit, kudit. O, to e govorit sumnja, tko e znati! Vas e me dvor korit, "uskoicu" zvati, jer nit "s Bogom" rekoh, kad se na put spravih, zato, kao da utekoh, u brigu vas stavih. Znam ja da u danka prvo jutro toga mlogo od rastanka govoriste moga: "Roalija gdi je? Kod Orke e biti, onde vince vije, il se njome kiti. Ili se s Liljankom cvitje vesti ui i po platnu tankom s mudrom iglom mui." Ali posli toga od kosa prosutih i uresa moga srce vam se smuti. Zavapiste: "to se zgodi, to bit ima?" Ostriene kose za udo su svima. Jeda u slipoga srca moga tminu zraka duhovnoga sunca udno sinu i od vas odili, da prikazat mogu liljan moj jo bili me u duvnam Bogu? Ali neg u sveti zatvor ja oti o', prije iz pameti, rekoste, izi o', jer misli o piru ta, koja se kiti, ne o monastiru, da e duvna biti. Onda po svem gradu puni brine tuge, da za me zaznadu, iskae me sluge, ali nit od mene tko od krvi nae nit to zatvorene svitu duvne znae, nit s Liljankom Orka. Nego kad to znade, mnim, od jada gorka da na zemlju pade. Pue glas da kradom odoh, da me trae, i zato pred gradom opomenu strae:

:88

:93

:98

::3

::8

:;3

:;8

:<3

21

:<8

;33

;38

;43

;48

;53

;58

;63

;68

;73

da nisam jur prola, je li to tko uo, i ako bi dola, kakvo nosim ruho, kakvoga sam kipa, - ako do u glasi, da gdi koja lipa jest s kratkimi vlasi. Litae od zore do mraka trkai, da me koji more gdi zate i naji. Ali i pu lasno orlu, kad Bog vodi, hoe ute, kasno ako premda hodi. Litala u dane prve rodna briga za mnom na sve strane jest u tunih knjigah. I sad izvi iva za me, nit dan pro e, da ne ispitiva, kad tko stranski do e: ili od Mesine do u i Milaca, ili Taormine, Nota i Radanca, il od Kamerana stignu hitra kola ili od Trapana i Macarskog dola, il do u trgovci od Katanje mora il od Etne lovci i Arejskih gora. Ali nit Mesinci to nit Milaanci niti Taorminci znadu nit Notanci, nit za takvu mladu vilu u Trapanu nit se to u gradu uje Kameranu, nit su me trgovci kod Katanje mora nit su takvu lovci zvir vidli u gorah. Sad se esto lito klasom zlatnim kruni, da itnice ito esto vami puni, i uma se meni est puta oblai, da se sva zeleni, i est puta svlai, to se, majko draga, plau za me brine, i jerbo mi traga nije, mre i gine. Moebit radosno jesi ruho svukla i za me alosno i crno obukla: jer mi tako dugo (misli) glasa nije, crna (to bi drugo?) zemljica me krije, il da me je gorska zvir gdigod razdrla, il u ivi morska riba grob prodrla. Ah, uzdie esto: "Kerce, oi moje sad godite esto ele oi tvoje!" I kad gleda moju priliku gdi visi, probudivi tvoju alost cvile: "Gdi si, gdi si mi, srdace, to se ne oziva? O eljno sunace, to mi ne prosiva? Gdi si mi, duico? Ah, natrag se vrati! O draga ruico, ovdi mi procvati! Kad u u ovom mistu vidit ne kip samo, nego tebe istu? Kad e doi amo? Kako mi se smije, a ja tuna cvilim, jer mi ive nije, ivotom se dilim." Tako mlogo puta meni ti je milo, ali i veli, ljuta na bianja dilo:

22

;78

;83

;88

;93

;98

;:3

;:8

;;3

;;8

;<3

"Je li jo, tko znade, uskoica iva? Ako i dopade zla, sama je kriva. Nek na vrata grada tu a sad brez kosa hodei od glada mre gola i bosa!" Majke srce meko opet se povrne, zacvili: "to reko, o alosti crne! Ah, nisam li mati ja, i ona, koja to morebit pati, nije li ki moja? Kako bi to bilo? Ja zlatom odivam, astim, pitam tilo, to elim, uivam, a ki, moja krvca, gola je brez ruha, uboga brez drvca i gladna brez kruha!" U ovoj alosti jer se sva smuiva, Majku od milosti u pomo zaziva, gdi u crkvi puku prua iz nebesa blagodarnu ruku od mlogih udesa. Znam da su tu mloge prikazane mise, da zavitne noge, srca, svie vise. Znam da me izmoli prikazanim darom, prid njezinim moli prostrta otarom. Moli, posti, cvili i suze proliva, limozinu dili, nju majkom naziva: "O zajedno mati i zajedno diva, ker mi moju vrati, ako je gdi iva! Ah, za naastoga u crkvi, o mati, dragog sinka tvoga, ker mi moju vrati!" I jerbo se trudi, a pomo ne uti, poginuh ja, sudi, i bol eu uti. Za ivota tvoga, veli, da te nitko niti rani moga aka tako britko. Ali, draga, prosti, ako smijem rei, uzrok si alosti ti nego ja vei. Ti me svitovati na prstenje poe, da mene imati jedan mladi hoe, mladi od jednaka roda, svitle krvi, izme u vrstnjaka cvit mladia prvi, mladi zlatna kita, za kojim se sviju vila srce hita i ljubavi vriju. Ugae me ove rii, kad se prosim i sria me zove, da se lipe nosim. Zatim jedna k sebi dozvavi me ree: "Draga, blago tebi, kakvu sriu stee! Blago tebi, rekoh, ja ga znadem, tko je. Ljubavi je, seko, pridostojan tvoje. Za njim gori svaka: lica je vesela, vedra brez oblaka pogleda i ela; prilian je zori, kad tko u njeg gleda, a kad to govori, rii su od meda; stasa je visoka, tila puna snage, sokolova oka, udi svima drage.

23

;<8

<33

<38

<43

<48

<53

<58

<63

<68

U kratko u rei: mlad, bogat, uzorit; nee boljeg stei, svatko e govorit. O da bi ja njega...! Makar i brez novca, jer je svrh tog svega miran kao ovca. Blago, velim, tebi, ali rei mogu, da (i kako ne bi!) raalit e mlogu. to e ona radit - vee znade, koja!" "Znam, nju e razjadit," rekoh, "sria moja." "Da jo ne poludi," ree, "nejma mira, vrti se i trudi, piva sve od pira. Piva, lovi, mami, da goluba koga uree, domami, ulovi za svoga. Da joj koji dade ruku, slat od svile obiaj imade rukavice bile. I to ti ne snuje! I alje ti kite, i prstene kuje, i pripravlja pite. I tko zna sve, koje ona mite daje, ter sebe za svoje nudi i prodaje, ali nit tko dara, a manje nju eli 'A la a je stara' svaki mladi veli. Blago njoj, nek znade, ako taku mladu sria nju udade i za sidu bradu. Zaludo se pase ufanjem i kiti meu blago na se, da e lipa biti, jerbo nije takvo ugodno i drago svakom srcu kakvo ona sudi blago. Pravo blago vili svakoj jest lipota, brez nje je u svili i zlatu sirota. A ona mi gruba lica i sva runa hoe bit jo ljuba, kukavica tuna! Lica izorana jarke puni, mae, i da je od dana mladi cvitak, lae. A to e se zgodit? Tko se njoj obea, za nos e ju vodit okrenuvi plea. Ona, rekoh, tebe nenavidit hoe i izjidat sebe od jada i zloe. Neka se izjida i mui i mori i svoju od stida sriu neka kori: sebi (ri je starih) nenavidost hudi, za to ti ne mari i vesela budi. I jer zna to jesi i to e jo biti, sad jo lipe resi kose, lice kiti." A ja, premda utim elju vele veu, kao da se ljutim: "Njega", velim, "neu!" Ona k meni skoi: "Amo se okreni! Izdaju te oi, srce," veli meni. "Te bre hoe," ree, "srce ti je meko!" A meni utee smih, i ja uteko.

24

II. Roalije nemogue zaspat nepokoj.

<73 Od onoga dana nastojah o tomu, da ja budem zvana lipa, draga momu. Najvea me briga uee, kad stie jednu veer knjiga, da se k nami die. I mislei mlogo, kako je ud mlada, niti prospat mogoh nakitit se rada. Sad da gledam sati, sviicu uegoh, sad se opet vrati na perje i legoh. Nit pravo poivam nit sam pravo budna, i jer ne poivam pravo, sva sam trudna. Kud se god okreem, ili se na livo il na desno meem, svakako je krivo. Ah, usnut ne mogu: sada se rasteem, sad ruku, sad nogu zivaju proteem; sada se otkrivam, jer s' od muke znojim, sad se opet pokrivam, sada ure brojim; sada zapopivam, sad mirim i utim, sada san zazivam, sad se na san ljutim. Zazivam: "Snu, gdi si? Jeda drag i mio svu dragu no nisi meni vazda bio? Ah, doleti amo, pol e noi proi: o da hoe samo za tri ure doi! O slatki pokoju, usnuo si, to li? Ah, daj nepokoju, mojoj lik sad boli. Gdi mi se zabavlja? Spavni li mak bere i za me pripravlja, da postelju stere? O eljni i mili, do i, zadosti je; da mak usnut sili mene, triba nije. Do i, snu moj, moje tebe oi trae: nejma ovde, koje ti se boji, strae, nit ima prid nai tune brige vrati, da te suhim strai licem i odvrati. to ti na put staje? Nit sad kukurie pivac, nit pas laje, niti eljad vie. Ne vidi li mene? Koja ti je draga i u jutru, vene njoj i pada snaga. to ti doi krati? Posteljica meka - k meni se uvrati, snu moj - tebe eka. Ah, nije te moi dozvat! Kud mi ode? O muko, o noi crne, crni rode! O muko! Jer kripi pokoj, pokoj nisi. O muko, o slipi, o snu gluhi, gdi si? Ode! Kod teaka jo na daskah golih i gnjilih leaka svu no hrkat voli, ili vrime krade slubi dunoj bditi, nit joj lupe dade presti, vesti, iti. O, i i brez traga, ti blago, ti vrime

<78

<83

<88

<93

<98

<:3

<:8

<;3

<;8

25

<<3

<<8

4333

4338

4343

4348

4353

4358

4363

4368

i draji od blaga ivot krade njime! S tebe none ete razbojnitvo vodi, i kra a na tete s dugom rukom hodi. S tebe ob no klije oganj, s tebe plane nit se utrne prije, neg kad tuno svane. Ti si i drugih kvara uzrok: mlogi s tebe gube svrh dobara tilo, duu, sebe, kojim ivot za e prije u vinje tmine, nego jim iza e sunce i prosine. Ti uenja vee i razum, da njime i volju i svee ovika sasvime. O nakazi rune, ba je prava vika na te, da si tune smrti iva slika, jer ovika tako smie bolji dio, kad on spava, kako da bi mrtav bio, mrtav, kako znamo, u kripostih svima; to die, to samo od ivota ima. Sad opet zautim, i da vije nije od po noi utim, koja ura bije. Sad mislim: stvar nije ovik neumrla, jer je u snu prije smrti stvar umrla. Sad opet zamirim, sad se diem gori, k prozoru zavirim, je li vrime zori. Sada ee ljuta, ee san proklinjam i zoru sto puta da sine, zaklinjam. Proklinjam: da znade, neu te ni molit, jerbo se ne dade, snu gluhi, izmolit, nego u ti moju dunost eljom platit i na miru tvoju navrgnuvi vratit. O linino grda, snu gluhi, no pro e, a ti, srca tvrda i gluha, ne do e. A po zlu poao, to ne htio, srio, kad nisi doao nit me tiit htio! Nit mira imao, nit to ikad snio, nit kad zadrimao, nit, to jesi, bio, nit perja vidio, nit za pokoj znao, nemir te slidio, nepokoj te klao! Neka ti se svako perce u trn stvori ili nek te kako trn bode i mori. Kamo noit do e, nek ti draje beru, i kad spavat po e, njim postelju steru. Mak ti ne rodio, i ako ti rodi, led mu se zgodio, da vas po zlu hodi: neka ti ga svega grad s vitrom povali, nek ti jo mraz njega u klicah opali. Sve, to ini spati slatko i duboko, ne htilo ti dati da zatvori oko. Nek ti u glavi kuje nemir, nek ti bui, nek te tuga kljuje i nepokoj mui. Svako, to imade glas, neka te smeta

26

4373

4378

4383

4388

4393

4398

43:3

43:8

ni drimat ne dade, nakazo prokleta. Nek te smeta buka, praska, vriska, jeka, kripnja, rika, tuka, lupa, vika, zveka. Zatim ja zazivah zoru, kako rekoh, jer jo ne prosiva budui daleko. Sini, zoro, sini, kad me bii sanak, ti mi mrak izmini vode bili danak. Tako ti sunaca i danka, o zoro, nemoj mi srdaca kinit, sini skoro! Jeda te san tavni, da na rua spava, on moj zlotvor glavni, joter zadrava? Tako ti sunaca i danka, o zoro, nemoj mi srdaca kinit, sini skoro! Jeda se odiva i kiti za gorom ili se umiva rumenime morom? to mi se umiva? Lipa si i ista. to mi ne prosiva, o lipoto ista? Tako ti sunaca i danka, o zoro, nemoj mi srdaca kinit, sini skoro! Ah, ustani gori i za svitlost tanku jutrnja otvori vratca malom danku. Tako ti sunaca, otvori, o zoro, nemoj mi srdaca kinit, sini skoro! Sini; zvizda, koja tebe navistiva, Danica te tvoja sivaju poziva. Tako ti sunaca i Danice, zoro, nemoj mi srdaca kinit, sini skoro! Jeda ruinoga kiti iza dola jo rumenka tvoga konjica i kola? Jeda eljna ii na njeg uzdu vre? O kada e stii! Kao da uh, hre. Hoe li mi skoro no alosna minut? Uzdisana zoro, kad e mi prosinut? Tako ti sunaca i danka, o zoro, nemoj mi srdaca kinit, sini skoro! Ali vije puta vema je mogua ri otra i ljuta neg molitva vrua. San u doba gluho, kad po noi pro e, kao da je uo proklinjanje, do e. Il mu zora ree, da se k meni digne i brzo potee, dok i ona stigne, jer kad se umorih uzdiui tako, oi mi zatvori, ali ne znam kako.

III. San Roalije od zore.

43;3 O kako bi htila, da je kazat moi, sve to sam ja snila onda od po noi!

27

43;8

43<3

43<8

4433

4438

4443

4448

4453

4458

4463

to? Znate, o emu tko vema se stara, to mee san njemu prid oi, s tim vara. Vidla sam na gori jednu vilu lipu, svu prilinu zori u ovijem kipu: stajae prid vrati rumenoga Jutra, kao da nito zlati zdvora i iznutra. Sve se tu rumeni, neg samo to vrata injahu se meni da su od ista zlata. to to, mislim, radi? Jeda onud hodi Zora, kada mladi Danak s Jutrom vodi? Jeda kroz ta vrata sunce, kralj od dana, i e s koli zlata od istonih strana? Ruam odivena gorae ta vila, obraza rumena, ela jasno bila. Oiju je plavih i od jasne rose (il je biser pravi?) biserne su kose, koje kada prosu, ugleda da doli kao biser rosu kapajui proli. to e, reko, biti sad? I vidim travu i cvitje da piti eljno die glavu. Vidim, liljan bili, kralj od cvita, ziva. Tko zna, zato! Vili jeda zafaljiva, to ga kiti rosnim biserom i goji, kad edna radosnim kapljicama poji? Vidim, rua pusta, koju sua mori, da rumena usta kano die gori: ili se veseli, ili da jo rosi, uzdiui eli i od vile prosi. Vidim opet vile nove, koje jesu sve jednake bile u licu i resu. Ako se vas dugi dan tko bude muit, on jednu od drugih nee mi razluit: nit je od njih koja deblja niti tanja, nit je (osim broja) vija niti manja. Dvanaest tih vidih vila, to jest Ura: jedna drugu slidi i prid sobom tura, svaka broj svoj ima na glavi od zlata, to je biljeg njima, koga jesu sata. Onde one svako jutro rano do u ekajui tako sunce, da njim po u, da po dnevno vrime svaki dan ga vode i po redu njime na izminu hode. A sunce dan cili na dvanaest dila da pravo razdili, pazi na broj vila. Zatim uh da ptica slaviak se glasi i njim prepelica me u itni klasi. Onda mislim: "to je? Raduju se zori!" Zato opet moje oi digo gori. Vidim: nosi u krilu ona prva vila malu svitlu vilu, jer je Svitlost bila,

28

4468

4473

4478

4483

4488

4493

4498

44:3

44:8

44;3

koja, ne znam kako, vea udno biva neg da rastu tako i svitlije siva. Onda svitla vila, ne znam, ili skoi il odleti, - krila ne smotrie oi. To znadem, da bile, kud god leti, zrake prosu kano strile oko strane svake. Znam da se zabili svagdi, gdi prosine, zato crni krili prid njom bie tmine. Bii od biloga crno, udo nije, nego od svitloga da se svitlo krije: bie zvizda ete s Misecom, nit smiju ostat niti lete, neg se mue kriju. to se, mislim, boje? to Misec ne sviti? Kud s Danicom svoje zvizde kriju hiti? Jeda se zakriva bie, da utee, da ga kano kriva Svitlost ne zatee, jerbo sviti zloi i dilu opaku, koje se u noi ini i u mraku, il jer Sunce ima na kraljestvo doi, a kraljevat dvima nije ujedno moi. Zato Misec njime na izminu vlada: Sunce u dnevno vrime - Misec, kad no pada. Vidim jo jednoga, ali kao u mraku, obraza udnoga da leti po zraku. Vidim da mu visi jo perje na glavi; zato rekoh: "Ti si, nakazo, San pravi!" arene imade svite, jer zna arat, to jest lai znade razliite stvarat. udo, jer sve klima glavom, da ne pade, kao da mu se drima, - to li je, tko znade? Bii on, i koje ne znam misto trai vode sobom svoje sanjke, svoje lai. U svemu su slina snu ocu ta dica, neg to su razlina me u sobom lica. Kakvoga je koje, sve pamtit ne mogoh, kano da se roje pele, bi njih mlogo: jedne su radosna lica, jedne plaha, a jedne alosna i blida od straha; jedne plemenita, dragost iz njeg siva, jedne ognjevita kao munja iva; jedne kao od uta voska da su bila, a jedne naduta i jo mokrih krila; jedne dragomila, jedne nito tuna, jedne - nisam smila gledat - strano runa. Bie sanjke, reko, jer njih briga rana, ustavi, daleko tira od svog stana. Tira jih s alatom od poslova sila i u za zanatom na razlina dila: jedni i u titi, jedni s metlom mesti, jedni s iglom iti, jedni s lanom presti,

29

44;8

44<3

jedni i u kruh pei, jedni orat s plugom, drugi hranu tei s rukoumju drugom. Me uto poleti i lipa ozgora vila mi doleti od jasnoga dvora. Na me se nasmije, k meni zaviriva, a kada se smije, zlatom vedrim siva; ter k meni dotee i s rumenim usti: "Dobro jutro", ree, "posteljicu pusti!" Probudih se. to je, rekoh, od prozora vidim sobe moje, rumeni se zora! Kakva me probudi u snu, mislim, vila: siah se i sudih, da jest Zora bila, zora, a ne vila, jer i nime zore zraka svitlost bila probuditi more.

IV. Roalija se kitit ustade prid ogledalom.

44<8 Eto skoro jasno, velim, sunce sinu, ja ostavljam kasno tako postelj linu. Ustadoh se gori i resit se hitim, na sramotu Zori da se lipe svitim. Obuem rumeno na poklon mi dano, zlatom navezeno ruho, cvitjem tkano. areno od cvitja udo u njemu siva, kao da primalitja cvate dika iva. Cvitje to videi, da jest narav stigla, svatko hoe rei, vezaica igla: od dragog kamenja ruica se vidi rumenog plamena na prsih u sridi, a okolo bile u jasnomu zlatu ruice od svile i bisera cvatu. Ogledam se. Srine u takovom cvitu, velim, gospodine da nije na svitu. K ogledalu sada idem, da prid njime redim kose, rada bit boica s time. Rekoh i u ruku uzmem gvozdje, grijem gvozdje, kosa muku, da nje njime vijem. Najprije razveem, i da ne zamrsim, polako rasteem, raspletem, razmrsim. Niz lica raspustim, ritkim prije bilim eljom, posli gustim na razdiok dilim. Kad gledam prosute, mislim, oko vrata zrake sjaju ute od sunena zlata, kao zora da se u litu nagizda, kada idu sja se prid kraljem od zvizda. Ter jo striem, suem, pletem, nare ivam, rugam, vrtim, vuem, veem, zavrivam: sad iglom odvijam to sam prije splela,

4533

4538

4543

4548

4553

4558

30

4563

4568

4573

4578

4583

4588

sad opet privijam na dvi strane ela. S ogledalom sudim, i da nje nauim gori stajat, trudim, gvozdjem diem, muim. Nike na okruge zavruju prignem, me u njima druge na kukmice dignem, i jo im se die i najvema fale vile, na tornie uzvisujem male. Ako li streu tanku istom dlaku vidim, trpit neu, neg poravnam svaku, poravnane gladim i mirisne rose iz mog stakla vadim, njom porosim kose. Zatim vili milim snigom, tihim mahom, kao oblakom bilim posipavam prahom. Gledam se da prije ogledalo sudi lipotu, neg smije i na oi ljudi. Jo lasak pristriem. Kad to sve naredim, s cvitjem biser niem, po kukmicah redim. S rumenilom lice i bililom maem, u snigu ruice litne mau laem. Opet se ogledam; sudim, da boicu i to lipe gledam u mojemu licu. Pristupim k prozoru, gledam nebo, rekoh: "O kako ja zoru nadsivam daleko! Znam, to je crvena! Ne moe me vidit, da sam ja rumena, lipa, ima se stidit." Vi a mi se, ako ja luda i slipa vidih, da ovako boica sam lipa, rane me videi iz vrta ruice, da sam zora mnei, podigoe lice. I premda to velim, nisu mi po volji, neg jo kose elim na red spravit bolji.

V. Ljubav nebeska Roaliji s ogledalom prikae se.

K ogledalu skoih. Nut, kano da svane, Mladi mi prid oi s ogledalom stane, jasni Mladi, koji malo da lipotom srce iz prsi mojih ne uze ivotom. Svita mu je zlato isto, po svih stranah zvizde na njoj misto kau, gdi je tkana. Srce i dva krila gorua brez dima, kao da bi bila zlatni oganj, ima. Sja na vrhu glave od krune zlamenje, zvizde li su prave, rajsko li kamenje? Iz njih plamen mili nemirno gorui die se i sili u nebo idui. Luk nosi niz rame, strilom se zapriti, mnijah da se na me kao jednom hiti,

4593

4598

45:3

31

45:8

45;3

jerbo se sva smutih, srce mi se ganu, kano da zautih slatko vruu ranu. Ositih se tko je: studenije od leda rastapa se moje srce, kad me gleda. "Ljubav Boja", rekoh, "o Mladiu, jesi! Kako tvoje stekoh doastje s nebesi?" Premda je biloga lica Mladi mali i oka miloga, njime arko pali. Obraz ueeni - nije Ljubav vee, nego ljutost - k meni obrati i ree: "Ogledaj se! Tvoga od lica to sudi? I to od ovoga? Ah, zato se trudi?" Gledam. "JESUS! to je?" zaviknem, odstupim. Vara li me moje oko? Natrag stupim.

VI. Roalija, vidjevi priliku Isusovu, cvili i uzdie.

45;8 Strahom gledam opet, vidim krajem oka: visi Isus propet, vidim ranu boka, vidim - jao! - i moga resenja grihotu, na glavi britkoga od trnja strahotu. Vidim - jao! - lice, nije u njemu njega, moje ga ruice pogrdie svega. Stid me arki smeta, jadna padoh nice, kao da mi krv sveta udari u lice. Uegoh se, utim, i da gori, znadem, obraz ognjem ljutim, a gdi sam, ne znadem. Onda Ljubav: "To je od kitenja milo, Roalijo, tvoje - eto vidi - dilo! S tebe on na ovom kriu takov visi, ti kite se s novom mukom ga uzvisi. Sunce njegovoga lica se obrnu s rumenila tvoga na grdou crnu. Tvoje ruho njega i tvoja je ruka prid oima svega ogolila puka: ona iz kosa novu oko svetog ela jest krunu trnovu kitei se plela. Tko e tajit moi da jo kriva nisi? Evo te na oi osu uju grisi! Ti li ove glave (kae prstom udo) od trnja krvave vridno jesi udo? Nesrinice, to li more gledat iva, da od gorke boli ne izdahne kriva?" Vema se zastidim, projdoe me znine, od strane problidim ogledala sine: iste od straha staju najee se kose, kao i one znaju, da se grino nose. Pokleknem, zajeim i padnem tri puta,

45<3

45<8

4633

4638

4643

4648

32

4653

4658

4663

4668

4673

4678

4683

4688

4693

4698

tri se dignem; kleim jadom poniknuta. Suze me polie dune tei u vike, premda se izlie kao poplavne rike. Tecite pokorne, velim, prez pristanka, rike neumorne, do smrtnoga danka. Diem i proteem, pletem, krim ruke, sputam i rasteem od emerne muke: s nokti, enskim maem, lice ranjam, derem, to ne mogu s plaem, da krvjom operem. Grih moj ispovidam. Na kose prosute, da skubem, raskidam, diem ruke ljute. U zao as nike taj ures iznie i kose na slike od zmija zavie. Kad je prva sidla kod oglednog stakla, o da bude vidla strah u njemu pakla, ali da joj dade vidit ogledalo, kad se gledat stade, to je meni dalo! Ali toj ludosti sluit ne htijui hotih od ljutosti na sto strana pui. Ne bi na to pola nit od plaa grozna na smrtni jad dola, da takva to poznah. ivotom se dilim trgajui lase, vapijui cvilim u alosne glase. "Ja se resih!"... Rii dalje mi ne pusti mukli jad izii iz tubenih usti, nego istom to diem, kamenita muim, s plaem rii piem po licu tekuim i govorim njime, to bi rei rada: rii jesu nime suza, koja pada. Pismo od suza vruih Ljubav gledat stane, s pogledom tijui na milost se gane. Ljuto lice, koje prije naoblai, razvedri i moje srce njim objai. Ja se, veljah, resih, Isuse ljubljeni, zato takov jesi sada jadnoj meni! Ja te, ja uvridih, i ova je ruka, s kojom ja provridih rane tvojih muka! Tuna od kosa brigo, kada k mojoj glavi, k tvojoj ruku digo, da nju iskrvavi. Kada si to smila, ruko, kad se ganu, prije krvnog dila, ah, to ne usanu! Ti na kri imae prigvozdena biti, kad moja htijae glava da se kiti. O smionost! Kako, Isuse propeti, slipa mogah tako izi iz pameti! Tuna i crna noi, u poslu opakom s kime umah oi ti oslipi mrakom? Sakri zrake tvoje, sunce, - to si izalo, kad mi u tminu moje krvavu jest zalo? Ah, na pokornice izgled Mandaline

33

46:3

46:8

tecite niz lice brje, suze line! O, da vas prolivam, da Isusa noge i njome umivam moje zloe mnoge, da mogu, to hou, isprati do smrti od gizdosti zlou i s kosami trti, neka, kako bolje grine kose mogu, one zadovolje uvri enu Bogu! O drago ogledalo, to u tebe prije, Isuse, gledalo oko due nije, da ona videi do sad slidi tebe, kako bi slidei vidla lipu sebe!

VII. Roalija, vidivi u ogledalu sunce, od njega ugrijana na novi ivot priporodi se na izgled ptice, imenom Fenice.
I to govorei, koliko je moi, slidit ga elei u njeg uprem oi. Kad gledam, opazim eto iznenada, ja se priobrazim s ogledalom tada: obasja se elo, lice tunu sliku promini veselo na vedrinu niku. Staklo kano pravo sunce prikaziva i njime krvavo propelo sakriva. Trepti, mirno nije zlato sunca svitla, ari se i vije na priliku vitla. Srce razvedriva, plane oi sui, kao iz mrtve iva ra am se u dui. Zrake udno vrue u me prospe, svaka na nain gorue strile leti zraka. Opet sunce zajde - ne znam, kako, kuda a Isus izajde. Ali nuto uda: kaono oprane u istu i bilu svitlo cvatu rane prisvetomu tilu! Uzrok dati hou: scinim, da mogua jest krvi grdou suza oprat vrua. to ja rekoh prije, da mi sunce zajde! Sunce zalo nije, kad mi Isus izajde. Kao ptica Fenice, kada starost stigne, i perjato lice k ocu suncu digne, s oima treptei gleda, s usti ziva, kao ga molei ovako zaziva: "Sunce, svitla kruno, od neba lipota, stie vrime puno od moga ivota. Rod sam tvoj, od tvoga ti mene jedina roda prisvitloga zvati ima sina. Ti si mi jedini sve, otac i mati, da mi se smrt mini, tvoj dar valja zvati.

46;3

46;8

46<3

46<8

4733

4738

34

4743

4748

4753

4758

4763

4768

4773

4778

Kralju od dana, jasni samovladajui, ah, to tako kasni tvoj plamen gorui! Sini, eljna smrti, moj ivotu, sini: ugaj me, usmrti, uskrisi, promini!" A sunce, jer svita jest oko, videi da od pet sto lita pti dragi mu jei, sprui od zraka vrue strile, pali, ari, dokle s perjem svue lita i ivot stari. Sila od vruine stari ivot skraa: gori, pada, gine i na prah se vraa. udo! Oganj hudi svaemu, sve kvari, a na ivot prudi smrtjom ovoj stvari. Gdi smrt ptica ite, tu ivot naha a: gnizdo jest ognite, gdi se opet ra a. Na crv se obrati pepeo, iz crva opet se povrati nova ptica prva: iz plodnog pepela mlado diu oko i krila vesela uzleti visoko. Tako ivotvorna, koja nju uzvisi, smrt srino pokorna i mene uskrisi: ogledalo moje Isus suncem sine, prospe zrake koje udno me promine. Srce mi se uee estoko i gane; mislim da se izee, tako oganj plane. Pali me; uzdahnem: "Ah, kako me mori!" Kleknem pak ustanem, dignem oi gori. Za sve to svit cini, srce mi ne mari: gori, da promini ud i ivot stari. Ah, o da sam slina Fenici, da mogu mrtva svitu, srina, velim, ivit Bogu! Mnim, da nito spada s mene, da sam prosta: mislim, kako sada ja slobodna postah! O vruino iva, o lito duhovno, sve mi dosa iva sad, to je svitovno! ini mi se da se na pepela crne gore i na prah se vas svit priobrne. Diem ruke kao poletit elei: "Ah, tko bi mi dao krila!" govorei.

VIII. Roalije uzdisanje u ostavljenju svita.

Zbogom, diko svita, minua dobroto i na nain cvita venua lipoto! Lipoto nesrina, ti dangubo moja, kako mi sad srina je nesria tvoja. Je li da umrle puti blato kitim, a od neumrle due nit se sitim? O brezumna vila, koju kiti zlato,

4783

35

4788

4793

4798

47:3

47:8

47;3

47;8

47<3

47<8

4833

a pod snigom tila grino krije blato! Ogledalo tila stavljaju prid oi, da od lika bila i kosa svidoi, ogledalo due za le a i za se, zato nit se skrue niti paze na se. Ali da bi znale, kakve su, bi doli on as mrtve pale od straha i boli: dua crna i runa u lipomu ruhu prilina je tuna paklenomu duhu. Ah, to jest lipota? Zemlja crna, gnjila, posli svog ivota to jest lipa vila! to jest slava i dika? Kada munja sine, njezina jest slika: skae se i mine. Jo vije tamnosti, ako u re pravo, nego od jasnosti ima, svita slavo. Idi druge iti, koji te ne znadu, oi jim zabliti, da u zlo propadu. Zbogom, dvori bili, gdi rodna iroko oholost se krili i die visoko! Drugo stanje srino i pribivalite, koje bude vino, Roalija ite. Zbogom od Quisquine i Rua dva grada, s kima od starine kua naa vlada! Na to mi je tako vladanje iroko, da se utrudi svako, kad ga miri oko? Biti e mi dosti lakat zemlje tisne, u koju smrt kosti nigdo skoro stisne. Zbogom, o mladiu, na druge zaruke sad idem i sriu od vrstnije ruke. Ovog zarunika, lipa, mila, srina, imati jest dika, sria, radost vina. On prsten moj tebi ote, ljubav moju on prikupi sebi. Po to? Za krv svoju. Zbogom, slatka mati i ako! Znam da u uzrok gorak dati vaoj brigi i plau. Zato se ne javljam? Jer ako bi znali, da ja vas ostavljam, na put bi mi stali. Znadem da vas smutim i da u probosti rodno srce ljutim maem od alosti, srce, iz kojega premda rike isteku alosne, mojega vraenja ne steku. Neharnu e zvati i ditinsku hranu alit hoe, mati, od tvog mlika danu. Sa svim tim, da nosim k vam ljubav, ne dvojte, neg ponizno prosim, zamirit nemojte. ula jesam: ako otac i na vratih prostre se, da tako odlazit zakrati, ako cvili i jei, da ti put prisie, na pragu leei: "Nejdi, duo," vie, "vidi starost moju, snig na glavi sidi,

36

4838

4843

4848

4853

4858

trenju noga, koju smrt, da stigne, slidi! aku prije tvoga do groba sprovodi, s Bojom posli toga blagoslovom hodi" ako se to zgodi, ti po njemu gazi ter k Isusu hodi i po ovoj stazi. Premda kose prospe, trga, lice grebe za Boga i Gospe ime prose tebe, plau pokaziva prsi jadna mati, kad Isus poziva, idi, nemoj stati. Ti oi plaue gledaj okom suhim i jauk sve kue uti uhom gluhim. Zato Boja i meni priija jest sluba nego pla ro eni, briga vaa i tuba. Zbogom i sve zlato, biser, cvitja kite, od oinstva dato blago, zlatne svite. Tko zna, dok smrt tei ivotu dopusti! U naglom e rei: "Odlazi, sve pusti!" Volim dragovoljna sada za ivota neg poslje nevoljna silom bit sirota. Isuse, uzeti sad u blago vee, tebe, koga oteti niko u vik nee. Svete rane tvoje kamenje su drago, biser, cvitje moje, zlato i sve blago.

IX. Roaliju priobuenu u pusto Ljubav nebeska prinese.

Jur bie prosulo sunce zrake rane i zlatom posulo more i sve strane. Pomem kose strii: "Svemu vi zlu krive," rekoh, "meni bii, drugim strune ive. O kako su mloge, ter na vinu tetu, elje, srca, noge i u vas zapletu! Jo virujem to se pie da la nije, da se enske kose promine u zmije. Kau narav svoju: to se iz njih leeih u konjskomu gnoju udo mo' izlei. Ah, zmije otrovne uvite u strune, vi otrove skrovne, gorke smrti pune, to ne mogu prave zmije po svom jidu, mogu zmije od glave, potajnije ujidu, jer kroz gledajue oi znadu udno upustiti mue jid u srce bludno, zaplest i zamotat kao zmije nike, da se rob odmotat ne bude u vike. Ah, to zla vi niste! Strile otrovane i bludni luk vi ste, svite na dvi strane! Ah, koja je ruka vas dilit poela

4863

4868

4873

4878

37

4883

4888

4893

4898

48:3

48:8

48;3

48;8

na nain od luka oko svoga ela? S vami oko strilja, koje zga at znade, da kad istom cilja, srcu smrt zadade. Ter jo ja vas kitih, i jo koja smije! Idite (nje hitih), strune, luk i zmije!" Cvitje bacim, zlatno ruho s mene svukoh, Ljubav da mi platno crno, i obukoh, joter k tomu ue s lancem dugim dade, da za bi mi slue, i pasat me stade. Kad mi ue sveza i s kriiem utim patrice priveza, da se diem, utim, i kako ne znadem, u pustoj se gori za as istom, znadem, kaono se stvorih: il je kripost koja svrhnaravna bila, Ljubav li na svoja mene uze krila. Kakovo je stanje? Kakvoga je vridno raskoje prvanje: tamno, pusto, hridno. Svakud prije rada sloboda izii, priko praga sada svog ne more prii, jer gore okolo takove me krue, da i elo golo do oblaka prue, gore crne i ute, nije grane ni trave vidit, opuznute kano jesu glave. Oblak se zadiva za vrhe letei ali otpoiva od vitra biei. Na gorja strmoga pinjaju se plei jedan na drugoga kamen strm i vei. I kaono svima (zato tko se udi?) oholost i njima vie stajat hudi: vii padne prije, bolje jest bit nisko, tko se uspne, nije stalan, stoji sklisko. Na peinah golih panje padajue tu grbava doli starost tiska i vue. U sridi je mista pustona ravnica, voda tee ista, mloga piva ptica. Stabla dugih grana rastu i zelje, koje jest s korenjem hrana sad pokore moje. Kada amo dojdoh, me u zidom pustim zapletenu najdoh pilju grmjem pustim. Nit u poldan more nit sunce od jutra od visoke gore pristupit unutra.

X. Roalija, privoljivi svitovanju Ljubavi, odluku svoju u pilji pribivat napie strilom. Ljubav joj ogledalo dade.
48<3 Kad Ljubav uni e sa mnom u tu tminu, mrak se vas razi e, zlatom pilja sinu:

38

48<8

4933

4938

4943

4948

4953

4958

4963

4968

4973

"Roalijo, ovo," govori, "vladanje dvor tvoj, grad i novo jest od sada stanje. Nije ovdi buke kao doma uti, nije tube od muke da ti srce smuti. Veselja ne skau niti noni tanci, vridni da se plau privezani s lanci. Ovdi do po noi igre se ne smiju, nit se cire u zloi, ale i u grihu. Ah, noi nemirne, koje vince piju, ali vile pirne kada vince viju! Nisu asti pijane, gdi prodrlost sita jo nee da stane, neg eludac pita, nego tu pribiva rajska radost prava, dragi mir poiva, slatko pokoj spava. Ne strai se, tko e sam pribivat tako, primo milost hoe zaprienje svako. Isus naviuje tebi volju svoju, srce iziskuje, eli ljubav tvoju. Isus je sve tebi. Zadovoljna s ime bude, ako ne bi mogla biti njime? Eto ti na vrhu Kalvarije blagi Isus propet, svrhu Oca Otac dragi: ti ki srditosti i od izgublenja, on Otac milosti i od otkupljenja. On za priporodit tebe hoti umrti, moe li se zgodit ljubav vea od smrti? Moe li bit cina kakva majke mliku prama Bojeg Sina svete krvi liku? On je pastir: virna tebe ovcu ruka uva od nevirna paklenoga vuka; on prijatelj, koga, dok ti ivot tee, nita od srca tvoga razdiliti nee; on tvoj od istoe cvitak da sahrani neoskvrnjen hoe, zarunik obrani; on namisto dvorne poslat hoe slube slatko razgovorne an eoske drube. to bi vije rada? Ah, nisu li ljudi, izvan njega kada dobro trae, ludi? Neka sama tvoja elja sad svidoi, da naji pokoja nije u svitu moi: pun jest tatih lai, ispunit ju nee, neg elju jo drai vema, kad to stee. Isus je od svega dobra ivo vrilo, sve tee iz njega, to je lipo i milo: on je neizmirno dobro, slatko, isto, cilj, svrha i mirno od pokoja misto. K tomu, sve to ima, misli, tko je dao; to svaki as prima, tko bi brojit znao! On sve dade tebi i svrh svega sebe, a ti dala ne bi srce, ljubav, tebe?

39

4978

4983

4988

4993

4998

49:3

Hoe li mu kratit? Ah, siroto tuna, nit e s time platit dio, to si duna!" A ja doli klekoh i zemlju poljubih: "piljo moja," rekoh, "za vik te obljubih! Zdravo u sridi gora, draje neg prvanje u raskoju dvora, sada milo stanje! Digni se jo gori ti, goranski zidu, nogam mi zatvori put, da ne izidu. Da istinom znadu sriu pilje puste, koji stoje u gradu, znam da ga opuste; Duh Sveti njim sine, gradske ostave stane, pilje ime promine i grad budu zvane. I ja ne bi htila k Isusovoj volji pristat, jo bi smila zaelit stan bolji? Zdravo, drage stine! (nje grlim, celivam) Kakove ste cine, znadem, jer uivam. Zdravo, moj pokoju! Kad te istom kua, sriu, sladost koju uti moja dua! Sad utaan uti nepokoj svitovni, jerbo srce uti mir udan duhovni. Sama ne znam gdi sam; znam da raj uivam, premda u raju nisam, kao u njem poivam. ivit tu odluih; nita, nit smrt ista mene ne razlui od eljnoga mista." Ljubav, meni tada strilu davi svoju, veljae mi: "Sada pii odluku tvoju! Kad se napast koja na te naoblai, nek se stalnost tvoja s ovim pismom jai." Po izvanskoj ploi, kud se u pilju ide, koju moje oi vazda iznutra vide, desnu ruku vodi, i koje govori, kud god piu hodi, rii one tvori:

Ja Roalija, ki Sinibalda, od Ruica i Quisquine gospodina, za ljubav Gospodina Isukrsta odredila sam u ovoj pilji ivit.
I nut udo, slovo tako se udubi, da ga nikakovo vrime ne pogubi. Zlamenje duboko vikova slideih bude vidit oko njemu se udei. Ah, da se i u moga srca dnu udubi, da u vike svoga Isukrsta ljubi! Zatime dar, koga za sve blago roda ne bi dala moga, ogledalo poda, ogledalo, u komu daje se prisveti izgled oku momu, Isukrst propeti, da u mrtvom kipu njega kripost ivu, moju gledam slipu duu, runu, krivu.

49:8

49;3

40

49;8

49<3

49<8

"Uzmi, nek se (ree) dua lina stidi, kad prid oi mee njega, kad ga vidi. Neka se ogleda, i kad se zastidi, neka ga pogleda esto, da ga slidi. Nek se tako kiti. O kako e srina i blaena biti, kad mu bude slina! ivem, o blaeni (ree) ivot tada, ne ja, neg u meni ive Isus sada." Kad to izgovori, kao sunce sine i odleti gori u rajske visine. S ogledalom to ja poe', eto u kratko: zabava je moja, cilj, raskoje slatko.

XI. Radost pilje i kupanje slavia.

Gdi je ova gora? U kojih je stranah, je li priko mora pusto moga stana? Od vas sam daleko. Tko jo vije pita, istinu mu rekoh, da sam izvan svita: priko njegvih me a slavnom pridoh nogom, kad mu okrenu le a rekoh: "Ostaj z Bogom!" U pilji pribivam, prid njom sada piem, u njoj raj uivam, o njem ivem, diem. Piem to na golu i suhomu panju, nenavidnom stolu i vaemu stanju. ivem mirno: moje crna od goleti alost daleko je, dalje od pameti. Nita me ne smeta, jer radost vesela i sa mnom se eta pokoj vedrog ela. Ne smiju ni blizu pustog dojti luga, koji srce grizu jadi, pla i tuga. Nita ovdi ne cvili, nit je ta da kodi, neg veselje bilih krila leti i hodi. Ali eto sada plaem piu ovo; suza vrua pada i pomrsi slovo. Suzo moja, tko te, budui ja u miru, izli, ah nehote, kaplje po papiru? Ah, ljubav je, koja liva se kroz oi, gore prez pokoja suzne iskre toi: u vruoj sladosti od nebeskih kaplja srce od radosti rajske se utaplja. Ah, u pustoj umi, piljo, moj pokoju, to ja ne razumih prije sriu tvoju? Cvit moje istoe (Bog bijae dao!) lipe bi u samoe skutu bio cvao. piljo, raju, - ovo tvoje ime budi, ime pravo i novo, komu se svit udi, ne ja. Raj jest toga svita dobro izgubit,

4:33

4:38

4:43

4:48

4:53

4:58

41

4:63

4:68

4:73

4:78

4:83

4:88

4:93

4:98

4::3

4::8

raj jest isto Boga i sveudilj ljubit. Ali kuda tako zanese me radost, eto mene kako meni otima sladost! U nju i pero zajdu slatko se prilipi, da svrhe ne najdu muno se odlipi: ja njim zaboravljam, to napisat kanim i vaoj pripravljam elji da obznanim. Sad na pilje ime nemojte se udit niti teko brime mog ivota kudit. Kad se suho postim, ah, to ja uivam! Ja se s postom gostim, kripim, nasla ivam: kao da pada prava novim udom mana, slatka meni trava i koren jest hrana. Rajska u gorah pustih mene pita sladost, med utim u ustih, a u srcu radost. Virujte, da niti edna sam nit gladna, vodica za piti blizu mi je ladna. Pokraj pilje ivi kristal bistro tee, koji kano krivi e u, da pit nee, jer sve ukajui kaono se tui, da se ne pijui e a njim ne slui. Niti ju to kada muti: tu ne pazi pastir svoga stada, da priko nje gazi, nego ako moje puste drugarice u planini koje k njoj dolete ptice, da se kuplju i piju, navlastito ptiak, kralji ptica sviju i slava, slaviak. Kljun u nju zamoi, pije, die glavu, opet pije i skoi na zelenu travu. Pak se vrati k vodi, gleda gdi je plitko, pazi i ophodi, da ne vidi nitko, pokraj briga doli skoi, krilca stere, glavicu zamoi, kupa se i pere. Otpoine mrva, pogleda i pazi, kao videi crva da po brigu plazi. Pak glavu na krivo sad nagiblje amo, sad s desne na livo prigne opet tamo. U pogledu onom vidi radost niku, svoju u vodenom ogledalu sliku. Kao da se nee kupat, vodom brca, gleda, kako tee, i s kljuniem trca. Od nike dragosti opet zaroniva, da se u radosti ladnoj nasla iva. Okolo se okree, i kano da pliva, s krilcami trepee i umorno ziva. Odleti na stranu, prua se, raskrili, kljun tare o granu, glavom trese i s krili. Tribi se i isti, perje vue i vadi; da na red namisti, s kljunom elja, gladi.

42

4:;3

Kao da zafali za vodicu zdravu, kako zna, nju fali i piva njoj slavu.

XII. Roalija, uvi slavia, prilikuje sebe duhovniku, koji tri stotine godina za pticom jest hodao, i razmilja radost nebesku.
Vije puta kao zaneena utim, kakov mu je dao Bog glas, misle utim, kad u jutro rano uberi, grljue, cvri, glasom kano tri, vije, vue. Sad uzvisi jako i radosne zvei, sad sputa polahko i kano zajei. Kao pomo da vie, alosno se tui: fi fi milo fie i tuno produi. Opet digne grlo ptica kano ljuta, ok ok tira vrlo po trideset puta. Mislit e, glas mili pritrgnuvi pukne, a ona se sili i jo ne zamukne. Vrti i obraa tanko brez pristanka i opet glas vraa na debelo s tanka, sad jedno, sad drugo, glasno, tiho, kratko, ljuto, tuno, dugo, sve milo i slatko. Neka ovik ui, nikad nee znati, to njega naui pivat narav mati. udim se - i kako udo ne bi bilo: takov glas i tako malahano tilo! Tko ne vidi to je, virovati nee; tko vidi: "Glas to je, drugo nita!" ree. Kad piva, za njime zanesti se znade pamet, da mi i vrime s pametjom ukrade. Ako li to rei mogu, jer se smiljam na vije, to stei vrstna sam, razmiljam; to u raju slua, kad se s tilom zdrui srina u vike dua, koja Bogu slui. Rad slatkoga glasa vrime brzo ide, kao da su dva asa, dvi se ure vide. Zga a mi se tako - maleno golemu priliiti ako ja smijem u emu kao duhovnik niku kad je pticu uo, eljan slatku viku sluat prigne uho. Slidi ju, pouti razliite glase, zaneen se smuti, zaboravi za se. Pivaju ga vodi ptica, slua, slidi; kud ona, on hodi; sluaju osidi. Ne sia se kuda tako ga odvede, da tristo (nut uda!) godita sprovede. Nit za studen zime, nit kada snig pade,

4:;8

4:<3

4:<8

4;33

4;38

4;43

4;48

4;53

43

4;58

4;63

4;68

4;73

4;78

4;83

4;88

4;93

4;98

4;:3

nit za litno vrime nit za jesen znade. Nit kad sunce siva, niti kad su noi, nikad ne poiva, ne zatvori oi. Pue vitar, kia ide i nestalno kad se vrime mia, on nju slua stalno. Nit boluje, niti on kada gladuje, nit je eljan piti, jer eljni glas uje. Glas ptice neznane jest namisto lika i pitja i hrane starcu od tri vika. Kada pivat prista, zaneenje projde, tristolitni smista starac natrag pojde. Stigne k gradu; gdi je, gleda, ter se udi. Da tu malo prije ne bi, pravo sudi: drugi su zidovi, kue i zvonici, novi su dvorovi, crkve, duhovnici; pomre sva dica, unuci za njima, dok pivae ptica, nit jim glasa ima; druba prije znana i u manastiru bratja potovana poivaju u miru. udo se je znalo, kad se doma vrati, da se u vrime malo tristo lita skrati. Duhovnikom kae kako, kamo zajde; ime u knjiga trae, i udo se najde. Starac uzdiui mui, oi gori i ruke diui plau progovori: "Koso smrtna, gdi si, stari konac", vie, "o komu moj visi ivot da se sie! to jest rajska sria? Eto tristo lita glas maloga ptia ne uini sita! Za po ure sudih, i jo duje sluat elju mi probudi. Ah, to jest raj kuat! Kad dua iz puti umrle izide, to e bit, kad utit pisme vine pride? O nebeska pismo! Ah, to se ne dili, duo moja? Gdi smo? to kasni, to cvili? U raj, u raj leti! S Bogom, sinci moji!" Umre i odleti k svrhi elja svojih. I ja na priliku srina starca toga kuam radost niku rad slavika moga: kad piva, u svoju radost rajska krila mnim da pamet moju bi kao uznila. Pisme ujem, koje ako bi tko uo, bi rad on (kako je ri) vas biti uho. Kad nebeski kori pivaju, zajee otpivaju dvori rajski i milo zvee. to vas ne probude u suza dolini slatki glas, lude kere i Eve sini? to srce ne digne ui i krila gori, da uje, da stigne, na to ga Bog stvori? Glasna radost to je, nitko ne viruje

44

4;:8

nego uho, koje nju i malo uje. O radost, o Boe! Budui zasluit da nju ovik moe, tko se hoe tuit? Jo podnest alosti sve bi imalo tilo, da sla e radosti druge ne bi bilo.

XIII. Prigibe na ljubav Boju, s kojima prignuta Roalija blii kriie na drvenih korah.
Pitate, u emu varam vrime dugo. Ljubim Boga, njemu sluim, - nita drugo. To je dilo slatko, zabavljam se njime, ter mi ini kratko premda dugo vrime. Ah, koliko imam ja uzroka njega ljubit, od kog primam blago dobra svega, dobra, koja daje i sipa brez broja, da mu falu uzdaje vazda ljubav moja! Kud god gledam, kori sve moju neharnost, jer za me sve stvori Boja blagodarnost. O ovie, to si? Za te od Boga danu u svojemu nosi skutu zemlja hranu. Za te ona plodi jeseni i liti, za te stablo rodi i vokom se kiti. Za te, a ne za se, srpom uto lito zlatne anje klase, vri, spravlja ito. I radosna kruni grozdjem jesen sebe, da ti sudje puni i veseli tebe. Za te u zimnoj dobi snig zemlju pokriva, da u vruoj sobi trud tvoj otpoiva. I kad projde zima, polje cvitjem za te kao mirisnima zvizdami procvate. Za te u visinu glavu otru gore diu, u dublinu pada sinje more. Za te rika tee nagle k moru svomu: idi, kao ree, k svrhi Bogu tvomu. Za te oganj pee i vitrovi puu, vrime se okree, kia slidi suu. Za te tre zviri po pustih planinah, ptica krila iri, pase sa ivina. Za te, digni oi, zvizde dre strau i u tamnoj noi Boga svitlo kau. Za te misec s tminom hrve se u zraku srebrnom svitlinom mrak otima mraku: minaju se hodi i s okrugom hiti, da te k Bogu vodi, put kae i sviti. Za te sunce siva i nikada trudno idu ne poiva, vrime redi udno. Ah, kako ti ne bi led moglo rastopit

4;;3

4;;8

4;<3

4;<8

4<33

4<38

4<43

4<48

45

4<53

4<58

4<63

4<68

4<73

4<78

4<83

4<88

4<93

i ljubav u tebi zae, srce stopit? Kip je Bojeg dara: premda tko ne prosi, blago od dobara Bog i sunce nosi. Ah, ovie, to si, kakva sria i dika, da ti ljubav nosi Bog isti od vika? Na to, o moj Boe, crvak jest uzdignut, kako tvoje moe velianstvo prignut? Ah, to povoljnoga u mojoj nitoi velianstva tvoga zapazie oi? Prije sviju godita nego ti probudi svit iz praznog nita i ree mu: "Budi!", ja omilih tebi eto brez poetka, kako drag mi ne bi bio brez svretka? Stvori me u vrime i na tvoju sliku dahnu uini me - o milost veliku! Kad pravda ma ljuti na osvetu dignu ovianske puti, ti nebesa prignu: na te uze put nau, da se ne osveti, popi gorku au, Isuse propeti! I jo svrhu toga boanstvenu manu, dade tebe istoga duam naim hranu. to ja mogah elit vije neg tim darom srce razveselit prid blagim otarom? Kakvu nigda utih, kao sad da uivam, slast prisvete puti, jote spomenivam. utih oganj ivi i da nikom dragom dua mi oivi objaena snagom. Gdi je takva mati, koja i jedinu hoe takvu dati hranu dragom sinu? O ljubavi dilo i skrovnost od vire, o milosti vrilo, koje nejma mire! O udo visoko: to ne zna dosei od pameti oko, moe ovik stei! Dar jest neizmirni za gorku spomenut muku i puk virni na ljubav okrenut: prije u izdahnut, zafalna umrti, neg e u meni usanut uspomena smrti. O ljubavi vrue! Kad ja nju razmislim, kako je mogue ne ljubit ju, mislim. Idui uzdiem, gledam stabla u gori, da s kamencem piem kriie na kori: i hodim cvilei gori doli ovako, krie biliei troim vrime tako. Ah, vapim, da imat srce to sad more i kri tako primat kao srine kore! Ah, od puti moje srce tvrdokorno, mini bitje tvoje i postani korno! O ljubavi, radi, kako zna, u prsih kri sveti usadi, da se ne pomrsi:

46

4<98

onda u ti ugodit, onda srce hoe, koje eli, plodit od ljubavi voe.

XIV. Roalija, pogledanjem u ogledalo zaneena u duhu, eli umrti. Vara ju Jeka. Nauk od Jeke.
Ogledalo, kako Ljubav me svitova, vrime meni svako jest zabava ova: gledam ljubav udnu, do svrhe ivota ljubav neutrudnu, izgled od dobrota. Prignuta mi glava veli: "Ljubi, slidi: nut posluha prava Bojoj zapovidi!" Rana svaka veli: "Ljubi, trpit ui: ljubav trpit eli; ne tui se, mui." Veli mi uboga goloa: "Sad vidi kralja eto tvoga! Je li ljubi, slidi?" Zastidim se; znadem, slina jesam mrva nit sine imadem njegve, jot sam prva. Gole ubotvo gdi je? U meni zlamenja od ljubavi nije nit od ustrplenja. Ljubav je nejaka; od esta pogleda jo ne posta mlaka studen moga leda. Kako sam daleko od izgleda moga: jo ne vidi, rekoh, nita u meni svoga! Iz srca idue kako jesu bile njegve hitre i vrue molitava strile! Moje pako line, studene i kasne, zato kakve cine jesu, kakve hasne? Imam stanje moje i gdi se naslonit, a on glave svoje nejma gdi prislonit. Kakvo je ubotvo, od kog se dobiva blaga svega mnotvo? Koji sve odiva, gol na kriu visi, gol na njem priminu, da ubog uzvisi od ubotva cinu. Meni voda tee, da se usta razlade, vodice mu nee nitko da podade, nego gorke ui; da muka nijedna ne ostane, mui u do smrti edna. U ranah i boli kad do stranje kapi svu krv svoju proli: "Vrati ljubav!" vapi. O dobroto vina, - tebi, o ljubav moja, kad e biti slina Roalija tvoja? Uzdiem, celivam; utim, da ljubei oganj probudivam s ogledalom vei. Rekoh: to ja tedim i na posvetilite ivot ne odredim? Ljubav njega ite. Idem eljna smrti. To mi je u usti: Isuse, umrti na kriu me pusti!

4<:3

4<:8

4<;3

4<;8

4<<3

4<<8

5333

5338

47

5343

5348

5353

5358

5363

5368

5373

5378

5383

5388

I gdi na dvi strane pruaju se prvo kao na kri grane najdem, grlim drvo, Na kri ruke sterem, diem i proteem, s plaem lica perem, vema se rasteem. "Gdi su tvoje strile, o Ljubavi!", cvilim. "Slatke bi mi bile, ah, da se razdilim!" I nut, vapijui: "Ah, da se razdilim!" odgovarajui ja ujem glas: Dilim. Jerbo u duhu bijah zaneena, zato da mi Ljubav, mnijah, oglasi se nato. "Dilenja ne utim" rekoh, - utim ree. Sva se u srcu smutim; uti, dojti nee. "Ah, rajski mladiu!" - I u. - "Kamo?" - Amo. "Ah, nesriu...!" - Sriu odgovori samo. Na po odgovara, to ja njeg uspitam. Jeda li me vara? Zato dalje pitam: "Gdi si? Odgovori!" - Govori povrati. Mnim, u srinoj gori, to prosim, ne skrati. Mnim da ne produi elno Isus vrime, da se skoro zdrui srina dua njime. Vapim: "Vrime drugo! Ah, kad se pridruim?" Ona nita drugo ne ree neg: Druim. Mnijah, sad se druim, ali ne priminu'; zato opet se tuim na smrt meni linu: "Ah, na to sam iva? Nije mi radosti!" Ona se oziva s polom rii: Dosti. "Ah, moj nepokoju, pokoju nemirni!" Ri prisie moju i veli mi: Mirni. Zaludu zaziva nju srce i cvili; kada se oziva, same rii dili. Viem: "Gdi je strila, da u me uleti?" Kao da je bila blizu, ree: Leti. "Ako leti, to je da ne dojde?" - Dojde. "Ah, kroz srce moje to ne projde?" - Projde. "Ne utim, da projde. Ah, na pomo koga zvati u, da dojde, ja neboga?" - Boga. "Boe", vapim tada, "uslii moleu! Vidi suzu sada ti roneu." - Neu. "Ah, moja Ljubavi, udri me, razlui, od tila izbavi i ne mui!" - Mui. Onda kao da se oda sna probudim, kakve ja uh glase, razmiljaju sudim. Nije Ljubav prava, nego Jeka bila, koja glas odava; kamenska je vila, vila u pustih gorah ro ena odavna: nit je vidla mora niti polja ravna, u kamenju uplju nit mrtva nit iva u pustonu duplju skrovito pribiva; nit bosa nit gola, nit pije nit jide, nit kada iz dola svoga kuda ide.

48

5393

5398

53:3

53:8

53;3

53;8

53<3

53<8

5433

Muat nikad nee; valja me u svima, kad to tko njoj ree da ri stranju ima. Nejma nita svoga, rii nje su blago, ima i daje toga koliko ti drago. Od naravi nima, ne zna progovorit, nego kad ri prima, znade odgovorit. Ako tko zavie i koga zazove, ri na po prisie, taki se ozove. Trai, kad si uo, ne najde ju, gdi je: usta je i uho, drugo nita nije. Od pastira Jeka zove se, jer jei i sva od nje zveka pusta gora zvei. Kada glas udara, gdi je pilja pusta, odskakaju vara iz nje upljih usta. Tako ja uboga, kad prvi put dojdoh, da nije ovdi koga sumnje, vikat pojdoh: "Je li tu tko stoji?" - Stoji ree isto. Srce mi se uzboji, je li za me misto. Vapim: "Hodi amo!" - i taki se sitih, jer uh amo samo, ima Jeka biti. Nije ovika iva; siguran je, rekoh, tko s tobom pribiva, drugo moja Jeko! Dragi moji, ova vila i vas vara; vila nije nova, neg i u vas stara. to je varovita moje Jeke vika nego li od svita ispraznosti slika? Nju na pomo vii; kad ju pome zvati, obilna u riih nje e tebi dati. Mlogo obeava. Prosi blaga, blaga glasom ti odava, nita ne pomaga. Rei e: o Jeko, sada od reena kako je daleko, znadem, do steena. Blago, dika, svato, s im ufanje pita, ri je, prazno, tato, ne ini te sita. To naprvo daje govorei Jeka, kada glas odaje i to sve nas eka. ivot vitrom ide, vrime, dobra dila, dok od smrti pride i skrati ga sila. Smrt, to mudri sude, jest ivota jeka: kakov ivot bude, takva me smrt eka. Kano u pustoj gori jeka govorenju, tako odgovori pusta smrt inenju, pusta, jer opusti mrtva; da to ide njime, ne dopusti; sama dila slide, dila, smrt kojima odgovara slina: zla zlima; dobrima dobra, u vik srina.

49

XV. Zabava vrimena u ljubavi i uzdisanje Roalije.

5438 Nitko sad se nee izme u vas udit, niti da mi tee dugo vrime, sudit. Kad sunce istie, ljubav moju budi i slatko potie, da se ne utrudi. Probudena, novi ivot, velim, sveti ja hou dan ovi, Isuse, poeti. Kad arko i vrue na podne uzi e, srce mi gorue vije k Bogu i e; kad u veer zajde, da mi Isus sviti, da ga srce najde, k njemu svu no hiti, ter se suprot noi od ivota tuim, jer mi nije moi da se njime zdruim. Srce mi zacvili i od elje sane: ah, da se zabili zora, da mi svane! O kad mi istee, sunce i dan srini, koji zapast nee, jerbo si dan vini! Tugujem u tmini brez svitlosti tvoje: o Isuse, sini, ti si sunce moje, da te vidim, ljubim, da s tobom pribivam, da te ne izgubim, da te uvik uivam. Kada vitar pue, mislim: "O da hitri uzdisi od due lete kao vitri!" Kada kia pada, velim: "Suze puste, gdi ste?" - joter rada da su vije guste. Velim, kad niz brdo led rastopljen tee: "to se u pla tvrdo srce razi nee?" Velim: "Linu mene to na zemlji vee? Nut, ruke zelene hrast u vrh protee!" Kad je lito, kako srce gorit nee? Kada arko tako sunce ee i pee, zovem vrime svako litno i gorue, jer rajsko jednako sunce mi je vrue. Kad je jesen rodna, iziskujem dila, jesu li ugodna Bogu, ista, zrila. Ne znam to je zima, kad me oganj grije: koga ljubav ima, zime u zimi nije. A kada prolitje zemlji studen svue, da ju u novo cvitje i zelen obue, elna tilo svui i ivot umrli cvilim uzdiui u raj neumrli. Ah, u cvitnjak ovi, pokoj dua srinih sad me Ljubav zovi, - cvitnjak elni, vini! Tako sluim Bogu, zabavljam se s time, vas ivot zvat mogu od ljubavi vrime.

5443

5448

5453

5458

5463

5468

5473

5478

50

DIO TREI

I. Ljubav Roaliju zabavlja s prikazom mora kano prilike od svita. Vidi svoju la u.
5483 Jo da me zabavlja ljubav u samoi, vi enja mi stavlja razlina prid oi. Sada kae more brez kraja iroko i vodene gore kipee visoko: oda strana sviju vitrovi se ljute, jug se i siver biju, morsko polje mute. La e su brez broja, k brigu putujui idu: srina, koja do njega dokui! Grad je ondi; njime kraljica od grada, diva, kojoj ime jest Blaenost, vlada. Ona, kada stigne koja la a u luku, slavni vinac digne, prui s vincem ruku i na jadro stavi velei: "Poivaj i pokoj u slavi na vike uivaj!" Ali to se zga a? Brodei viteko jedna od sto la a stee vinac teko. Nije udo: kada vitra sila dune, kako strano tada more se uzbune! Rasrdi se, vrije i od zemlje crne skoi ter se vije, val na vala srne. I jo sila vea vitarna navali diu u nebo plea brodoviti vali; kao juriom i u oblakom se prite, da na njih uzi u, penjaju se hite. Oblak e pokropit voda, rekoh, sada; u dno e se utopit pakla, kada pada. La ar tuan to e? Ne more oteti, privari se, poe ludost svoju kleti. Vidi prije smrti, grob vodeni zine, iva e prodrti; on i sve mu gine. to je ruka znala, ne zna, jer je otela krmu sila, pala jadrna jest jela. Buka je, pla, praska, vije ufanja nije, raspuknuta daska smrt vodenu pije. Vidla sam jednoga ja pogibje broda, bilig Ruinoga na njem bie roda, gdi oko peine goleme i tvrde more bljuje pine od nadrte srde. Sila od vitara kad pritisnu ljuta, vidim, brod udara u nju mlogo puta. Jo mi srce stine od pogibe one:

5488

5493

5498

54:3

54:8

54;3

54;8

51

54<3

54<8

5533

5538

5543

5548

5553

eto naa gine la a, eto tone! Ja niti upitah, nego Ljubav poe: "Eto slike svita, tko ga vidit hoe! Svit jest more; ide la a, idu ljudi, dokle k vinem pride brigu, ovik trudi. Ah, malo domakne k tomu brigu srino, mlogo dua smakne utopljenje vino! Mlogo la a more, ali vije ljudi brez prave pokore potopi svit hudi. Srian, vitri koga i napasni vali ne primogu: Boga neka u vik fali. Muno la a cila ostati e, koja kao ohola krila prostre jadra svoja i po sridi sii pine morske smije. Tko e tako ii, on siguran nije. Od morske se sride daleko ukloni: koji put svoj slide krajem, srini oni! Vidi la u eto, koje pokraj briga jadro je napeto bilije od sniga, kako srino brodi", kae govorei, "igra se po vodi kao pti letei." Gledam jadro, koje tako mirno hiti, na njemu se moje, vidim, ime sviti. Vidim dvi divice: Ufanje je jedna; drugoj tuga lice ne smuti nijedna, Sigurnost se zove; na pogibne staze dvi divice ove, kada voze, paze. Srina, rekoh, la a, kad je u vaoj ruci, znadem da poga a pravim putem k luci. Poe la a plivat, a one brodei zapoee pivat, vitrom govorei: 1. Puite, hitri, u jadra, vitri, vitri mirni, la i virni! Pade siver, prista jug. Vodene gore ne prua more, neg poiva, vas poziva: zapunite, put je dug. 2. Vitrii male rugaju vale, valja brodit, la u vodit, napeta su jadra sad. Punue milom u jadra silom, ide sada la a rada, vitri slui sam njoj rad.

5558

5563

52

5568

3. Nut morske zvizde, puna je gizde! Koji trae, njima kae put na mora srini kraj. Zvizda je rana i u po dana udno sviti, za njom hiti la a sad u eljni raj.

II. Prikaza na livoj strani dvojputja, kako mami i vara Svit i Dika.
5573 A u drugo vrime zabavljenje drugo prikaza i njime zabavi me dugo. inja mi se, kano Ljubav oko zore povede me rano blizu jedne gore. Doli jesmo bili, gdi na glasovita dva se puta dili dvojputje od svita. Put, na livu koji zahodei hodi, svit slidi i svojih roba mnotvo vodi: okovani robi zlatom kau, s koga i tko nje pridobi u zlo ropstva toga. Svit zlatom i blagom koga ne zaslipi? Za njegovim tragom ljudi vrve slipi. Prid nje novce hita, i jer lakomosti nikad elja sita ne zna rei dosti, vrve premda trudni, nisu eljom slabi, na to jaki i budni, da koji to zgrabi. Novac se u ruku iz ruke kotura, jagma je u puku, jedan drugog tura. Naprid i za njime Brige lete blide, kao da svaka ima sto godina, side. Nit je udo: tko se priko reda stara, prije dobi kose uine ga stara. Ne puste ji niti za as jedan sisti, nit zaspat, nit piti, niti mirno jisti. Da se ne obline, sve su uz njih blizu, potajno ji kine i srca jim grizu. Ah, lude trgovce, rekoh, jerbo znadu, da zdravje za novce i duu prodadu! A na strani Dika na pristolju siva, mame naslidnika drubu nje poziva. Nju slide nje kosit, kopat, orat, eti i tovare nosit naueni kmeti, ne iz sela rodom darovene vune, neg s mlogom gospodom slavni mai, krune. Ona krila dili, da k visokoj srii

5578

5583

5588

5593

5598

55:3

53

55:8

55;3

55;8

55<3

55<8

5633

5638

5643

poletivi s krili k njoj uzmogu stii, gdi se jest uznila na oblaku jasnom Proglasica vila side s trubljom glasnom. njome navitiva fale, da tko uje, s falom se oziva, udi se i tuje. Kada to navisti i svitu proglasi, lete svuda listi, zvone slavni glasi. O ludi, jer luda jest cina i hasna blaga, brige, truda, plaa je ri glasna. Ah, to je od rii i od glasa manje, s kim se ovik dii? Nije plae tanje. as je glasa vrime: kad se uje, dojde i svri se s time, - kad si uo, projde. Kod nje vila druga od jednake udi za vrimena duga ivit s perom trudi. Pero je uzela vrimenu iz krila i smrti otela oblast smrtnih strila. Zovu Uspomenu: pisati u knjigu od ljudi spomenu slavnu ima brigu. Ne boji se smrti: prvo e njoj strile nego e smrt strti vino pero vile. Premda smrt umrli ivot uzme tila, uva neumrli od imena vila. Ne da smrti svega ovika, uzvisi po imenu njega i kano uskrisi. To vele. Ah, tato dobro, jer imade on na svitu, za to mrtav nit ne znade! K njima mlogi leti, ali na vrat pade, Crna, da uzleti, sria mu ne dade. Crna sria oi svee, da nit vide, kao u crnoj noi, kud se, kamo ide. Jo jamu jim kopa; u tom radost ima, kao da se topa igra, baca njima. I jo to se zgodi! Nenavidost mue i na prstih hodi, da perje izvue. Zato mlogi pada, snage u krilih nije: ona tomu rada u srcu se smije.

III. Prikazanje pet utenja varajuih.

Kada ova vidih, opet onda mene: "Sad nadalje idi!" Ljubav opomene. Idem. Nuto, dica krilata, malena, veseloga lica, puna i rumena! Pet utenja tila - ah, petera braa mlogim uzrok bila jesu vineg plaa. Ime je prvomu Vid: sve vidit hoe, hitre na svato mu oi taki skoe.

5648

54

5653

5658

5663

5668

5673

5678

5683

5688

5693

5698

arene su svite: kao zvizde u noi, nikad gledat site, na njima su oi. Ogledalo ima kao oko dvoje i kae u njima otroumje svoje. togod lipa, mila vidit oi trae, arovita dila staklo udno kae: misec, zvizde, zoru, sunce, more, riku, polje, kuu, goru, cvitje, zemlje diku. Skazat izgled kipa esto mu je drago vile, koje lipa lica sve jest blago. Drugi brat se zove Slianje i zato, da on slua nove stvari, pazi na to. Drago mu je utit, to goder se radi; vas dan moe utit, da mu ne dosadi, pisme, ale, ptice, ali kad uzslua glas tamburske ice, uzigra mu dua. ud tamburom kae, nju nosi uza se, njome glas svoj slae, elju uha pase. Kakvu cinu ima uiju, zlamenje visee na njima jest drago kamenje. Na odii ui vise, nit se tui, nit mu tko zaglui, kad rii produi. Mirisanje trei brat je; njegva svita mogu pravo rei da je od cvitja kita, jer je vas u cvitu, cvitje zlatom vee i na kitu svitu kao nos protee. Miris od dragoga cvitja i lipota druga njegovoga jest dua ivota. Nos i oi slipe mastjom dragom mae; s tim se, veli, kripe vile, ali lae. Mirisom se pasti pogibno je; uti mlogi, da od masti sva se glava smuti. Smiju se podaje kitice, za koje mami da prodaje vila blago svoje: blago, cvit od svete i lipe istoe, venut od uzete, jao, kitice poe. etvrti brat, gladno Okuenje, nosi s medom vince ladno, i da kuam, prosi: napija i pije, a med obliziva, kuat svaki smije, jer svakog poziva. O kako se straih, kad vidih da zmija u rumenoj ai runo se privija, i kada zagleda, da leti prosuti iz laljivog meda roj od pela ljutih. utenje je peto Doticanje, od koga, to je isto i sveto, uva tila svoga. Gorji brat od kuge, ako kad ne smakne, ne uzbigne uge, koga se on takne. Nikad nejma mira, smiju se u ali sve u drugog dira, da srce opali.

55

56:3

Kad se s kim rukuje kao prijatelj pravi, zaside mu kuje; kada grli, davi; komu usta svoja prigne, koga ljubi, lice mu od gnoja i krasta pogrubi.

IV. Prikazanje ostalih svitovnih veselja i njihovih naslidnika.

Za tom bratjom hode - dica li su bila, koji kolo vode, ili sabor vila? Sloboda ivota, Himba, puna zala, Smih, Dragost, Lipota, Pisma, Igra, ala, Veselje i njime njegva sestra Radost, kratkih krila Vrime, kratke dobi Mladost. Nosi piti Radost, s alvom svoje pite kuharica Sladost, a Raskoje kite. arena na njima kao prolitje svita, a u licu svima cvit od mlada lita. Oi su jim crne, zorno ute kose, skau kano srne cvitje beru, nose. Pisma vila zae, to god glasom moe, to je vila i brae, svi njome glas sloe. 1. Beri, vilo, beri, brate, dokle svitak dragi cvate, vince vijmo, glavu krunimo! Amo, mladi, evo mlika, amo, stari, evo lika, vince pijmo, ae punimo! 2. Amo, drubo, leti vrime, cvit ivota sane njime, smrtna hiti no od alosti. Uzdu pusti, elje pasi, srce siti, e u gasi, dok se sviti sunce radosti. 3. Sunce idu naokolo izvijati ui kolo, s hitrim skokom tanac vodite. Gore eljom vile mloge, na igru ih srbe noge; zovu okom, k njima hodite.

56:8

56;3

56;8

56<3

56<8

5733

56

5738

5743

4. to stojite, bratjo draga? Eto izgled naeg traga put je pravi, svit na sluajte. Crvenoga eto nae veselja su pune ae. Da ste zdravi! S nama kuajte. 5. Ah, nemojte mladost gubit, s tugom morit, s postom ubit! Za to lita nisu mladosti. Ona ima igrat, gostit, a starost se plakat, postit, kad je sita vee radosti. 6. Nek za peom kalju doma moli z didom baka roma, nek ne dadu lica viditi. A od prve junak brade, i kad vile cvitu mlade, ud imadu nau sliditi. 7. Skruenja je gorko ime, pokora je teko brime, stranja dila tune starosti. Nek se u prsi istom tue, kad s postelje smrt povue, kad je sila, - bude zadosti.

5748

5753

5758

5763

5768

5773

Nuto tuna uda, virovati htila ne bi: odasvuda tiskom vrvi sila obodvojeg spola, svake vrsti i udi, od polja i vola, igle, puke ljudi, bogati i djaci, kraljevii, cari, ubozi, teaci; mladi, sridnji, stari. Kad Stid, divac sveti, vidi bisne ete, da slide prokleti put od vine tete, vinac mu rumeni od rua problidi: "Jao", ree, "meni!" i vas se zastidi ter sakrivi oi ree: "Biim ista: u takvoj grdoi nejma za me mista."

57

V. Dunoga Spoznanja ogledalo Sloboda od ivota razbije; zauzda ju Strah Boji, ali se uzde oslobodi
A Duno spoznanje koje ne poiva, neg duu na znanje dui prikaziva, bludnike sustavlja, prid njima kud hode, trnje ljuto stavlja, u prsi njim bode. Ogledalo nosi, vapi: "Gledaj, tuan, i promisli, tko si! Grd jesi i ruan." Ne mogu podniti; kakav grih jest, vide; svaki bie hiti i od njega ide. Ali da pobigne tko, nije to moi, za as jedan stigne, stane mu prid oi; silom se pridrui, kae isto tko je, komu grinik slui, i u dui to je. Vide niki sebe zacvili: "Ah, to sam! Ja li sluih tebi, grie, lita osam!" I natrag se vraa. "Ah, ja li, crn krivac, stegnut se od plaa mogu? Tvrd sam ivac!" Sloboda ivota skoi, pita: "Gdi je ta runa strahota? Tko me plait smije?" Ogledalo zgrabi: "Daj strah griha kai, ter mi tvoje da bi bojali se lai!" Na tle njime lupi: "Sad straha u grihu pogledaj, sad kupi!" A vile se smiju. A Spoznanje svoje lice zemlji prigne, cvili: "Jao, to je?", vape k nebu digne. "Strahu Boji, do i! Vidi, gorko plaem. Grina srca pro i ljutim tvojim maem." Kao po mraku slipu munja se razi e, arki Strah u kipu an eoskom pri e; zagrmi; iz ljutih oiju i lica, da se vas zbor smuti, arka munja sica. Strahovit u svemu strano glavom klima. Mislim, uzdu emu on u ruci ima? Ljutim maem siva, vas sabor zamui; vidivi, to biva, Sloboda se skui. Kad Strah uzdu stavi na nju, svi problide; misle to se spravi, koja zla jo slide. kriplje, grize valo kao dribe, koje joter nije znalo, prva uzda to je. Sloboda, budui da s imenom udi jednake jest, svui ropstvo s glave trudi. Da joj zapovida uzda, to pripustit nee, nego od stida radi nju izustit. Spomina se to je, to bi, kuda dojde: srce to njoj troje kao maem projde. Sama sobom vlada; ne da se da koja oblast nju nadvlada; gospoja jest svoja.

5778

5783

5788

5793

5798

57:3

57:8

57;3

57;8

58

57<3

57<8

5833

5838

5843

Misli ljuta, kako sad svojovoljnu diku u grdomu tako pati oglavniku. Zato poe tresti z glavom, naglo skoi, ali se otresti, vidi, nije moi. valo grize, vae, grinjom zube tupi; otima se, skae; naprid, natrag stupi. Gori glavu digne, trza njome doli, prije neg ud prigne, mrtva pasti voli. Tako tvrdousta nigdi vranca nije: hre, krivi usta, petom hita, bije. Naglo se zatee, o tle sobom lupi i svu da utee ljutu silu skupi. ud vema utvrdi, jid u njoj zakipi, uge se, rasrdi, srdbom snagu kripi. Sad glavu protee, sad glavom zakree, a Strah uzdu stee i njom ju okree. Jo se ne podlae, ne staje se muit, rukom se pomae, nee uzde uit. Sili se izmaknut, ne pusti se vodit: ali e se smaknut ali oslobodit. Kao da je bisna, usta joj se pine, puca uzda tisna; trga se da skine. to ne more sila! Pue uzda, palo od pomamna dila je pinasto valo. utenja doteku i vile ostale: "Da si nam zdrav!" reku; jakost, sriu fale. "Da si nam zdrav!" sloe dignuvi glas vei; vape to tko moe, drugi put i trei.

VI. Strah Boji kae livoga puta svrhu, Zmaja paklenoga.

5848

5853

5858

5863

Strah maem zamahne karajui opaku drubu i na strane sve leti po zraku. Zrak se vas rasviti ueen od maa, a Strah njoj se priti i vapei vraa: "O nesvisni, kuda? Nuto svrhe puta! Koja nosi tuda vas nesria ljuta? A tuan tko tamo jedan put posrne, iz tebe se, jamo iva, on ne vrne. Kad se primiliva Bludnost, kad svit mami, kada Dika siva, da k sebi primami, na to svit dospije? Diku, radost dragu to slidi? Sve prije ti stavi na vagu. Kamo e izai putem ovim, koju bude svrhu naji? Plau gledaj tvoju. Kad k napasti stupi i srce pridade, to i po to kupi, gledaj. Sada znade."

59

5868

5873

5878

5883

5888

5893

5898

58:3

58:8

58;3

Gledam na kraj puta, vidim golemoga Zmaja, runo uta, modra, zelenoga. I na crne gore prua se iz dola, zja, prodrti more s volovima kola. Dva ohola roga die, krivi oi: stranog uda toga gledat nije moi. Dva su rvna oi izvaljene; sada, rekoh, u me skoi strila, eto pada! Dime mu se ui; tako oblanog dima niti, kad se pui, ljuta Etna ima. Kad zubima kriplje i s krili klepee, od straha se ciplje drvje, gore jee. Pakao jest, nije list moj priko mire. Ah, tko griit smije, nejma ive vire. Od gubice pine vise, a udara krvava, kad zine, kao magla para. to jest grlo, usta to strano iroka? Oganj, propast pusta i brez dna duboka. Tako estok plamen ta iva pe bljuje, da se topi kamen, od dima zrak truje. Eto naslidnici Svita i Slobode i sluea Dici srca kamo hode! Gladna u vike zmija, sve se u nju hita, sve dere, sve zija, nikad nije sita. Kad k sebi povue to, prid usta vrati z biem repa tue, s nokti drpa, mlati. Iz vine eljusti, to zgrabi i dere, nikad ne ispusti, mui, sie, dere. Pla je, vika: "Jao, o svitu prokleti, u koju sam pao, uzrok mojoj teti! Jao, jasnost Dike, koja za as sinu, u crnu na vike promini se tminu! Jao, o ludosti, s tebe, jao, stei, o kratka bludnosti, muke strane pei! Jao, kako dugo? Vazda! Jao, tako, o vazda, neg drugo gorje si zlo svako! Ah, hoe li ikad ljuta sila stati? Jao, nee nikad otpoinut dati! Nikad - vazda - dvoje tuno, strano ime, jao, u paklu koje jest najteje brime. Jao, da bi, jao, Bog vrimena malo za pokoru dao! Jao, vrime je stalo! Stalo je zaludu, pravda nee dati, na svojem je sudu rekla: "U vik pati!" uvi tuni jao, cvilenje i huku, tko bi se lud dao, mislim, na tu muku? Dao od svoje volje? Jao, eto se daju, da ji u vik kolje, paklenomu zmaju. U vik, - nije od cvila i od plaa hasne, za dobra su dila vee ure kasne.

60

58;8

58<3

58<8

U vik, - leti sada vrime, poslije stane, vine smrti kada strile njega rane: poslije umrla puta, ah, ne leti vrime, zmaj ga operuta, krila prodre njime. Vikovinost vije ondi kolom svojim, proklet vie: "Nije hasne suzam mojim!" O paklena zmijo, kad je plaa tomu takva, tko bi smio pristat k putu tvomu? Pripado se, sva se stresem od strahote, od vi ene sva se smuujem rugote. Ne strae se srne tako, kad ji s hrti lovac na hit svrne od olovne smrti, nit se golub stisne tako nit trepee, kad se na njeg tisne jastreb i zatee, nit ovca prid oi videi iz gaja da gladan vuk skoi, kao ja od zmaja. Oi krajom skuta sakrivi, ja rekoh: "Ljubavi, s tog puta biimo daleko!"

VII. Na desnom putu Roaliju susriti diva imenom Milost, koja grinike u udni od pokore vrutak poziva.
5933 Odosmo. Na strani desnoj nuto uda! Idu odabrani, put je u raj tuda: od svetih plemenit stopina put raja uz goru kamenit, uzak, strm do kraja. Nas s jasnima krili jedna diva srite: nije ni snig bili ist kao u svite, svitli okrug duge na glavi joj siva, nije u licu tuge, radosna je diva. Milostivne oi, pogled blagi i mili, kakva je, svidoi, u svojima dilih. Milost njoj je ime; pomnjivo se brine, teko griha brime da s grinika skine. Ona njemu sviti, zove ga, pritee, na pomo mu hiti, ako i grinik nee. Brez nje nije snage nikakve u ljudi, ona udi blage prva nje probudi. Nikog ne siluje; najprije put kae, s ovikom diluje, virno ga pomae. Slidi dobra dila; da ne izopai od napasti sila srce uva, jai. Due od griha crne blagim glasom diva, jeda li se vrne k njoj koja, poziva. Ide i putem livim, da putnike vrati, mlogo premda krivim ljubavi ne krati. Koje Bludnost, Dika i Svit robe svee,

5938

5943

5948

5953

61

5958

5963

5968

5973

5978

5983

5988

5993

5998

59:3

od ljutih krvnika suanstva odvee. Kad prua kao svoje nokte zmaj i ziva, mlogi jesu, koje i onda dobiva. Poginue pusti, da kano iz pakla i iz zmaja usti ne bi nje izmakla. Kada tko oti e tvrd od nje biei, jo slidi i i e za njime letei. Kao munja siva i pameti bolju, da slidi, otkriva stazu, giblje volju. Zove srce gluho i studeno topi, a s nebeskom suho rosom milo kropi. Da srce opako na pravi put vrati, vita je svakako da se priobrati. Sad pastirom biva, duu, ovcu dragu, gleda, iziskiva po zahodnom tragu. Sad od oca prsi, milosrdja krilo kae, da pomrsi, to god je zla bilo. Sad ruke protegne, na vraanje lina da sebi potegne i zagrli sina. Prijateljski blagim okom ga pogleda, eljna pomo s dragim srcem ga prigleda. Sad mu pripovida od griha grdoe i prid Bogom stida, straha, krivnje, zloe. Sad svituje, pita, to bi, kad smrt ree: "Ii jest iz svita", - nek taj glas pritee. Dok je vrime, neka na to pomnju stavi, da i naglu eka, nek se na boj spravi. Ako tko primine, smrt mu napomina: "I tvoj ivot mine!" Kad? Smrt nije lina. Da se grian siti, prid oi mu baca, kakav on e biti, glave od mrtvaca. Tako sad obue kano smrti sliku, sad pravde gorue prilikuje viku, s gromovitim suda stranjeg glasom strai, da od dila huda grinu elju plai. Oda sna mrtvoga jeda li probudi, grinika gluhoga trubljom stranom budi. Uge vije puta pravde vine plamen, srca otvrdnuta da rastopi kamen. Sada radost mirnu i raja lipotu, fali neizmirnu sad Boju dobrotu. Sve ini: svituje, ui, nagovara, zove, prosvitljuje, priti se i kara. Na vrstu se mlogu ona priobue, da stranputne k Bogu duice privue. eli pomo svima kao mila mati, istinom se ima diva Milost zvati. Kad sin i od zloe oboli, pogrubi, jo ga pazit hoe i prudit mu ljubi. Zove rune, slipe nemonike i vie,

62

59:8

59;3

59;8

59<3

59<8

5:33

5:38

5:43

5:48

5:53

da se peru, kripe i od boli lie. Na poetku gore ivi vrutak tee: "Evo od Pokore vrutka" Ljubav ree. udno kupalite: mlogo nemonika u to utoite ide trait lika. Ima udo dvoje: tu rana zacili, i jo crno to je, isto se obili; to jest kad se skrui tko i priobrati, pokornoj se dui lipota povrati. Vidla sam u ptici, koja dojde k vodi, grine due slici, da se udo zgodi: doleti od strane live kao tuan na brig vode znane gavran crn i ruan; kupa se, umoi i udara s krili, udo! na brig skoi golub isto bili, k Milosti poleti biliji od sniga i od nje odleti u visinu briga. Kod kriposnog vrila Pokora pribiva: lica tuno mila, oka suzna, diva poruena svoje nikad nije svukla crno ruho, koje prvo je obukla. Lice koprenica nje tanka sakriva, kao pokornica da se stidi kriva. Boke s uem stie, vinac trnje golo na glavu pritie, da bi otrije bolo: udo se njim zgodi, vinac taj jest cvao, a kad ga se dodi ona, cvit jest pao; glas je, Radost vila da u prvo vrime, kad jest cvao, bila je krunjena njime. Noge jesu bose; niz rame prosute i s pepelom kose tune su posute. Ljut bi s gvozdenima zvizdami uza se kao oruje ima, oruana na se: njime, dokle more ruka podnit boja, udre, sie, ore, kopa le a svoja. Tuno lice doli naslanja na ruku, nju na brig, od boli daje izgled puku: uzdie i sva se s groznim plaem kropi, kao od juga da se snig prolitni topi. S plaem se umiva; kad u prsi tue, tada jajim liva virom suze vrue. Suze nje su dilo, o njima je iva, sebe kripi, vrilo svoje nadoliva. Ljubljeno ga prima, tko se dojde prati; ui, pomnju ima, to mu valja znati. Tko uz goru i e, triba mu je grihe, jer njima ne pri e, da opere prije. Mandalina ista s Petrom kod ovoga plakala je mista zloe griha svoga. Tu u mramornomu kipu tuno klee

63

5:58

i u pokornomu stanju kano jee; kao da su krive prilike, kroz oi kamen suze ive sveudilje toi. Tuan kamen daje nauk srcu od puti, kakvu, kad se kaje, valja da bol uti.

VIII. Putovanje razlinih putnika, osobito muenika, prikaziva se.

5:63 Uz drum mloge staze razline se vide: na njega svi paze, kud goder tko ide. Gledat je lipota: uzlaze po brigu razlinog ivota po trnju i snigu muke, enske glave svake vrste, koje nastoje da prave slide staze svoje. Pod kriom viteki Isusa vojnici slavno put svoj teki slide duhovnici. Odluka put kae, koju svaki gleda, prate i nje strae, naredbe od reda. Odia ji dili, ali svi jednoga, i crni i bili, slue kralja Boga. Idu i ostali, na vinanju ruku koji su si dali, i svoj jaram vuku. Idu, koje sada tuguju brez druga, jer najdenog pada na nje mlogo duga, udovice, ako i jadno nevoljne, jer Bog hoe tako, s time zadovoljne. Idu i umorni starci, grihe mlade skrueno pokorni oplakati rade. Idu mole babe, krunice poteu, jer ivotom slabe skoro se razveu; za desetkom svakom u prsi se one lupajui akom jee, suze rone. Idu od mladih lita u istom ivotu ete bila cvita uvaju lipotu. Idu, ali muno, bogati, i zato na rajska nauno nije vrata zlato. Ah, vije sirota, s kima se svit stidi, krstjanskih dobrota put lasnije slidi. Ide, koji hoe, - nit silit nit kratit tko moe, - od zloe sam se bude vratit. Tu jest prilaz staze strane, priko koga mlogi slavno gaze slide kralja svoga. Tu od svake ruke, kuda valja ii, strae oko muke, oganj, kamen, bii, otra od gvozdja kola, noi, mai, pile, kopja, sablja gola, ua, krii, strile. Neg nije nijedna tako muka ljuta,

5:68

5:73

5:78

5:83

5:88

5:93

5:98

64

5::3

5::8

5:;3

5:;8

5:<3

5:<8

5;33

5;38

5;43

da umrti edna strai srca od puta. Kao da je ravnica, idu vridni fale stari, slabi, dica i divojke male, nit strah krvav smeta i po smrti tragu, jerbo vira sveta udno jai snagu. Svit viteza nee takve vidit volje, kad se biti tee na junako polje: srca tako nije na hrvanje spravna, premda u njemu vrije estoko krv slavna. Lete, nit se strae pred srdbom krvavom, brane slavu nae vire svojom glavom. Od nikakve dobit sile se ne dadu, prilaz strani probit i svu silu znadu. Srine znadu ete slavnih muenika, kakve vince plete njima vina Dika. Znadu svrhu svoju: slavom budu cvali, ako u tom boju budu mrtvi pali. Prid njima je vrla jedna diva ila i s kriem prodrla put, kuda jest prila. Kri i kljue ima od istoga zlata, da otvori njima rajske dike vrata. Ona ini jaku slabost, s kriem kripi, njim sviti u mraku, da put vide slipi. Diva to je Vira, koju s paklom jaka proganja i tira Nevirnost opaka. Vidivi nje slavi crnoj da zastupa Vira, muke spravi, vie, grmi, lupa. Radi, da se osveti, da ne vidi ive, nit gledat kri sveti moe niti dive. Nju grdi i psuje, loi smolom vatre, sablje, mae kuje, da kri njima satre. Nje vojnike truje, mori tugom glada, strilja, kamenuje, oi jim izbada, na kri die, vee, para, dere, vue, na kola rastee, sie, tare, tue. Ali za tilesa rumeni vojnici ne mare; nebesa vide, lete k Dici. Jasna Vire slava sja niti se mrai, diva kripka, zdrava od sile se jai. Ne pada joj dika, neg jo raste ime, jer krv muenika jest krstjana sime. Nit joj muke kode, nego gdi krv tee, vitezi se plode novi od nje vee. Nee nikad pasti, do svrhe e svita slavno s kriem cvasti diva nedobita. Stat e nemaknuta na nain od stupa; svaka sila ljuta jest slaba i tupa.

65

IX. Prikaziva razline dive imenom kriposti, imajue pomnju na putnike, koje diva imenom Ufanje pivajui pokripljuje.
5;48 S putnici Milosti vide se po gori i dive Kriposti kao zvizde u zori: prva Ljubav Boga, druga iskrnjega, ue kao istoga sebe ljubit njega; Mudrost budna oka; s mirom Pravde i Triznost, Jakost privisoka, prignuta Poniznost; Ubotvo brez tube, istoa sva bila, Posluh radi slube imajui krila; Milosrdje, drago nevoljnim, i svima Blagodarnost blago dile, koje ima; Istina, u dilih i u riih virna, i o iju milih ednost, Krotkost mirna; Bogoljubnost sveta i podnest pripravno, to god srce smeta, Ustrpljenje slavno. Kripostan svakomu daju nauk dive, kako triba komu da na putu ive. to ja vidit mogoh i to svaki znade, Ustrpljenju mlogo truda put zadade, ali se ne smuti; to goder se zgodi, diva se ne ljuti, vedrim elom hodi, hodi, niti staje, k svakom na sve strane, nauk svima daje, s kim se tie i brane. Jerbo tko je, komu to to trpit nije? Na svitu ovomu tako srian gdi je? Kua svaki, to je nevolja i tuga; uti svaki svoje, gospodin i sluga. Tuga, koja cvili pod priprostom vunom, ima i u svili stanje i pod krunom. Daje nauk diva: "Sinko, valja znati, da druga jest kriva staza, dakle pati. Kralj tvoj jest proao s tekim kriem svojim, da i ti poao bi s kriiem tvojim. Ustrpi se malo, to malo u vike bude tebi cvalo na vincu od dike." A Ufanje diva u svitah zelenih obstrta i iva sva vi a se meni. Ona slavne iz skuta vince prikaziva i za umor puta oblakat popiva: 1. Hodi, trudi, nemoj stati, pomnjiv budi, pokoj dati trudu hoe vini stan. Priko vrha ove gore

5;53

5;58

5;63

5;68

5;73

5;78

5;83

5;88

66

jur jest svrha; nuto zore, jur se bili rajski dan. 2. Lip je vinac; ako nee s trudom linac da ga stee, ni li takav slip i lud? Ah, ne kasni, pokoj mili i dvor jasni s malo dili ste za kratak moe trud. 3. Kako mlogi svitu slue i ubogi jo se tue! Praznu daje plau svit. Njegva dika svitlo svane, nejma vika, brzo sane kao u veer slabi cvit. 4. Stoj viteko, pati, idi; nije teko, plau vidi, manji od nje trud jest tvoj. S vincem vinim as Bog plati, s udom srinim priobrati on na biser vrui znoj. 5. Ako blago triba dati i sve drago, i to pati, jo rad ivot isti daj. Misli na to, s tim se kripi: steem za to vinac lipi, steem slavu, pokoj, raj.

5;93

5;98

5;:3

5;:8

5;;3

X. udno vrilo elje od raja od udarca strile izviraju; priobraenje strile na stablo pomu iliti palmu.
Nasrid gore znano svima udno vrilo, i od elje zvano, Ljubavi jest dilo. Kakvo udo to je, kad voda protee? "To jest strile moje dilo," Ljubav ree, "kad se davno hitih, za kazat upravni koji ima biti put u pokoj slavni." Gdi u kamen strila udari duboko,

5;;8

67

5;<3

5;<8

5<33

5<38

voda se izlila jest skau visoko; leti gore; znade, od strile letee da vrutak imade, zato gori tee. Nebeska je strila; srca probu iva, koja budu pila, u raj voda iva. I to ima udnu svrhu voda ostalih: srca ladi trudna, razla ena pali. Znadu, koji piju: od strile gorue uzee, da griju, vode udno vrue. Kad se nje ja napih, elja mi se uee: "Ah, kako," zavapih, "ladi, kako ee! Nejmam mira, Boe, nit ovdi pribivat eljno srce moe; k tebi ide poivat. Na svit ovaj mrazi, elja mi ga mori, ah, po kojoj stazi stignem brje gori?" "Kada vodu ovu," ree Ljubav, "kua David, e u novu zauti mu dua. Dosadi mu krune jasnost; uz to vrilo u kraljevske strune udre, piva milo: PSALAM 41. Kao vru jelin, Boe mili, k vrutkom voda eljan sili, dua moja eli k tebi, jer pokoja nejma u sebi. Dua eljom sva gorua e a vinjeg i mogua vrutak ivi Boga iva, da ga vidi i uiva. Uza mi je tilo. njime koje e me rastat vrime! Kad prost iz nje srian pojdem i prid lice Boje dojdem! Ne stadoe ronit oi suze ob dan i po noi; kano tilo hranom kruha njima kripim slabost duha. Dodija mi i zaglui ri svagdanja tune ui; nikad srcu mira nije, sve mu veli: "Bog tvoj gdi je?" U toj tugi, kad od tvoga obeanja milosnoga ja se smislih, pla se osui i radost se izli u dui. Jer u misto stanja udna pojdem; dua eljom trudna

5<43

5<48

5<53

5<58

5<63

68

5<68

utrnut e eljni i vrui svoj u Bojoj oganj kui.

5<73

5<78

5<83

5<88

5<93

5<98

Drugo nije manje udo od prvoga, vridno jest na znanje dati i od toga. Odskoivi strila, koja zlato prvo gorue je bila, sad je od pome drvo. Otrina propade u kamen brez sile, kano kad se sade stabla, pusti ile, odebeli, ide, raste hitro gori, i poma izide u naravskoj kori. Strile gornja strana, perje zvana prije, uinjena grana na listje se svije. Zaludo se ljuti zima, siver pue, nit listje pouti, nit se grane sue, nit moe porobit snig zelene dike niti mraz pridobit, stalna je u vike. Od nje putnik ui kriposno se vladat, to na putu mui i smeta, nadvladat. Na stablo se jedna naslanjae diva, koju mo nijedna nit sila dobiva: Stalnost, diva jaka, nesrina i srina, sve sebi jednaka, neganuta, vina. Izme u sveg zbora diva osobiti vinac od lovora divu stalnost kiti, jer lovoru, budi kakvo goder vrime, niti jesen hudi niti poraz zime. Stalnost od zelene grane ne uvridi nita: niti vene nit kada problidi. Kopjem stablo svoje uvajui strai, da tko kite koje otkinut ne trai. Stoprv kad dovri tko trud puta svega, z darom slavne svri diva kiti njega.

XI. Prikaza nove staze k divi imenom Samoi; k njoj pustinjaci idu. Paula i Antuna sastajanje.
Zatim Ljubav mene: "Gledaj stazu ovu," opet opomene, "vidi etu novu! Stabla su visoka, a u stranom dolu staza je duboka po kamenju golu. Pustinjaci kuda idu, ima hodit; su eno je; tuda u raj e pogodit. Uzi je tekoa na vije, gdi diva imenom Samoa vlada i pribiva. Diva suha, blida, pustinjakom svima

5<:3

5<:8

69

5<;3

5<;8

5<<3

5<<8

6333

6338

6343

6348

6353

6358

ona zapovida i upravlja njima. Nija vidla grada, tu me u kamenjem vodicom se vlada i trave korenjem. Nit se razgovarat mogae brez druge nit na koga karat, u miru brez tuge. U pustonoj gori nita ju ne smuti; kad Bog to govori u srce, to uti: uti, razmiljava, uzdie i moli, plae, pogledava sad gori, sad doli. Navlastito kada i ptica poiva, ob no s tim se rada slatko nasla iva. Nje ud zvizde znaju, u nju se zaglede, kad idu njoj sjaju i moleu glede. Dugo nije diva ova znana bila, kao samoiva bie istom vila: za nju ptice i zviri same znae prije, neg se glas rairi i razazna, gdi je. Za nju prvi znao jest, kad amo zajde jo mladi Pavao, on nju sriom najde. Vidi najprvoga brade bile i duge starca Pavla, koga slide ete druge: Antun s uenici i Silvan, s oima zaneen u dici rajskoj, ide njima. Slide odmetnici svita, nejma broja, slavni dobitnici, itu novog boja: Pakomija, kosti premda teko vue, jote mui i posti, s uem le a tue; Hilarija iz stana izi tilesnoga i Agaton dana boje se smrtnoga; Doroteo sidi i u kukulice kriju Pambo blidi s Dositeom lice; Arsenio, koga mladi cesarii, metra prije svoga, potovae rii. I razline drube, stari, mladi jedni, idu putem slube Boje gladni, edni, niti trudne smeta, to na putu svojem hode lica sveta oblivaju znojem. Svaki pravo sudi: valja silom ii, triba da se trudi, tko e pokoj stii. Pavao kod ladna vrila i jedne pome obra pilju, gladna da se hrani njome. Listjem se odiva; nikad nita krivac tilo umrtiva sveti samoivac. Osamdeset lita i osam sad ide, nit ga oi svita od te dobi vide. Ali drugi eto starac pristar vee, jur devetdeseto godite mu tee: Antun, otac sveti mlogih naslidnika, duhova prokletih strah, pustinje dika. Na njega hudobe nut kako nasrnu

70

6363

6368

6373

6378

6383

6388

6393

strano, da pridobe, da ga s puta svrnu! U prilici zmije, svinje, lava, vuka duh pakleni vije, svide, hrue, huka. Ali plaljiv nije sveti opat tako, glede se nasmije i ree ovako: "Da vi to kriposti imate, bi bio za nahudit dosti jedan, da bi smio." Potpiraju svoju tapom starost projde i u pilju, koju znade, k Pavlu dojde. Ah, to onda ree! Starci, rii vae nikad pero nee ispisati nae. Sastae se oi, a dva srca mila jedno k drugom skoi; ljubavi je sila. Poznadu se, nije znanjem starim oka, nevi eni prije do onoga roka. Antun Pavla, njega Pavao naziva i iz srca svega grlei celiva. Sidnu starci sveti kod vodice ladne, i gavran doleti, da nahrani gladne. Gavran, Pavlov sluga ezdeseto lito, da sebe i druga svog nahrani sito, nije po samuna, nego nosi cio, za gosta Antuna da dopade dio. Tko ga lomit hoe? Jedan drugog nuka, nit Antuna poe nit Pavlova ruka. Budui za svoje sluge da ga udili Isukrst, na dvoje kruh sam se razdili. Blaguju, o duhu zabavljeni vee neg o udnom kruhu; i Pavao ree: "Jur ezdeset projde lita, i jednako svaki dan mi dojde ptica udna tako u kljunu virnomu k obiajnu stolu nosei samomu ruak kruha polu. Na doastje tvoje Isus po gavranu za vojnike svoje podvostrui hranu. Njegva nam je dala to ljubav; ah, njemu budi dika i fala u vike na svemu!"

XII. Roaliji, kad pozdravi divu Samou, Ljubav svrhu puta prikae, lipotu mista i cvitnjaka nebeskoga.
"Jao, puta muna k ovoj divi!" rekoh. "Hodit nenauna ne stignem daleko. Ali jerbo elim pozdravit Samou, to god Bog da," velim, "putovati hou." Ter po strmu brigu i kamenju idem, po trnju, po snigu, po jamah k njoj pridem. Divi se poklonim; ona pogled mili

6398

71

63:3

63:8

63;3

63;8

63<3

63<8

6433

6438

6443

6448

kae mi i s onim srce k sebi sili. Progovorim: "Zdravo, divo uzdisana, svetih gora slavo, sad mi srino znana! Dojdoh se poklonit tebi, volju moju pod oblast priklonit i pod volju tvoju. I ja sam obrala sriu tvoje drube i srcem se dala u stan svete slube." Zagrli me i ree: "Sestro, srce moje! Srce - to e vee? - sad jest stanje tvoje. Da si amo zala, estito to tebi! Sria te je nala, u dvor zove k sebi. Neu ti govorit vije; srina hodi, Ljubav e otvorit vrata, kud put vodi." Ljubav istom strilom svojom me se taknu, a ja za as s tilom k gradu se primaknu, i kroz tisna vrata kad s Ljubavjom projdo, u grad vas od zlata udei se dojdo. Temelj slavnog grada jest kamenje drago, koje sve nadvlada svita ovog blago. Srebru cine nije nit svitlog potenja, zlata svitlost gdi je i zvizde kamenja: od dijaspra zidovi, od bisera vrata, a gizdavi krovi i tle jest od zlata. Kakvo to jest misto, znat morete lasno, gdi se s nogom isto tlai zlato jasno. Posrid grada tee vode ive rika, rika sla a vee od meda i mlika. Pokraj briga, kako rajska rika hodi, svaki misec svako stablo voem plodi stablo od ivota; nit pristupit smije od smrti strahota, ivot vini gdi je, nit sunce zapade, da prikrati dana; to jest mrak, ne znade sria svitlog stana. Dan se vini bili nit oblana koga alost kad rascvili, srca su vedroga. A cvitnjak je milo i radosno misto, od raskoja dilo i veselje isto. Tu se pramalitje rajsko uvik mladi nit venut zna cvitje, koje se prisadi, nego po naravi naeg suncokreta k vinjem od ljubavi suncu se okreta: muene ruice, ur ic tihi i mili, ponizne ljubice, neoskvrnjen lili; drvce boje mirno i suncokret srini, sunce slide virno, njem u svemu slini; romarin trpei, u vrime studeno ufanje uzdrei ivo i zeleno; tulipan poboan, gori usta diui, kako jest uzmoan k Bogu uzdiui; vesele iskrice od ljubavi, koje

72

6453

6458

svite se i lice diu u nebo svoje; vinci od metika, kojih u po zime zelena bi dika stalna svako vrime; svake karanfili vrsti i lipote, kakve jesu bili na zemlji dobrote. Muim glede, samo rekoh: "Srina stana! Koja vodi amo, srina desna strana!"

XIII. Prikaza kunoga pomora u Siciliji.

elite li znati vije? Jo gledanje jedno u vam dati na alosno znanje. Pero mi trepee, ne da se primaknut k listu, premda nee nas se to zlo taknut. Ne bojte se titi, od vas nijednoga nee iva biti do doastja toga. Ne znam, kuda, kamo zaneso se, gdi sam, tako stranog uda joter vidla nisam. udna jedna vila, runa, blida, uta, nosei kup strila hiti strano ljuta. Maglu iz usti bljuje na nain oblaka i istoga truje s maglom zdravje zraka. Otrovom se hrani; ta se goder takne, muno lik obrani, otrujui smakne. Kakva je to vila? Ne more bit druga, nego je Smrt bila ili smrtna Kuga. S kojih dojde strana, znati se ne more. Je li izbljuvana iz dna Etne gore? Prid njom leti blidi Strah, a teko moe da ju mrav slidi Glad, crn, suhe koe. Strilja, i u koje kue vrata zga a, u naglom po troje mrtvih se naha a. udna bolest! Runi napnu se mijuri na smrt, ako kuni gnoj iz njih ne curi, i gorji od toga jo iri egui, kano estokoga od ognja gorui. Ah, kud oganj ovi kao s vitrom ne pri e! Po selih, gradovih, svuda se razi e, niti je zlu lika, nit ga zadrava prah od bolesnika, niti mast, nit trava. Pomo je jedina: bii brat od brata i otac od sina, divojka od svata; bii drug od druga, ki od majke svoje, ne zna smrtna tuga, komu jest rod koje. Bii, - ali tko e od vile pobignut! Lete, koga hoe, moe strilom stignut. Stigne, - nit pogleda kakav li je, tko je, udara brez reda na sve ivo to je.

6463

6468

6473

6478

6483

6488

6493

73

6498

64:3

Nit se sa svim zlatom bogat ne otkupi, da k njegovim vratom ona ne pristupi. Ili je siroma ter se snino moli, ili svitlog doma, strilom valja doli. Niti perom mojim niti iskaza s usti, kako zemlju svojim pomorom opusti.

XIV. Pla Sicilije. Skae se Milosrdje imajui u ruci cvit od ruice. Pomor pristane. Prilika je Roalije, proti kugi odvitnice.
Razmiljaju kuna silu od pomora Sicilija tuna plakae kod mora: "Ah, ja li sam, koju tri nadmorske gore i kraljicu svoju krue tuje more!" Zacvilivi skine krunu s glave svoje: "Idi, kruno, gine sad kraljestvo moje! Ah, to cvilim: gine! Ja kraljica prije, sad mi niti sine od kraljestva nije. Porazi me vila crna, kao robje moje je odnila kraljestvo u grobje. O Mesino, gdi si, desno moje oko? to si bila, nisi; grebje si iroko. Katanijo, to si? Za ukopat kosti, koje kuga nosi, nejma mista dosti. Gdi jest puk tvoj sada, o Panormo bili? Vidi kako pada, rui se i cvili! Gdi ste brda rodna, polja odabrana, bogata i plodna, Italije hrana? Tko e sijat, nije; pomrli su kmeti, neg to kuga sije, to smrt ide eti. Zemlja crna mati gleda novo i isto da mrtvacem dati moe za grob misto. Na to ja kraljica dojdoh tuna i pusta!" K nebu plau lica okrene i usta: "Jur jest tuge dosti, kad e biti svrha? Vidi, Boe prosti, jur jest priko vrha! Nitko proti tebi zato se ne tui: svaki kriv je sebi; to pati, zaslui. Zasluie puka grisi vije puta, da ga udre ruka tvoje pravde ljuta i da lica tvoga ne boje se zloba s pedepsom kunoga ukopa se groba; da ju Etne plamen zage, prodre more, da obore kamen grobni na nju gore. Ali milost tvoja i blaga dobrota vea nego moja jest bila grihota. Ah, nek vee duga od osvete stane

64:8

64;3

64;8

64<3

64<8

6533

6538

74

6543

6548

6553

6558

6563

6568

6573

6578

6583

6588

ruka; nek se druga od milosti gane! Ako vridna toga nisam, kako znadem, vridne roda moga odvitnice imadem: Agatu i divu Luciju, da mene zagovori krivu i tebi spomene, i rajske ostale sad dvorane tvoje, koji tebe fale, cvitje gore moje. Amo na nas lice, na nas pogledajte, pomo, odvitnice, vi svojima dajte! Uzdisi mogui i pronja jest naa, kad nas priporui Bogu vridnost vaa." Nut, magla se dili ter se razgaljiva, zrak se drago bili, nebo razvedriva, sunce eljno sine i radosna duga zlamenje da mine skoro kuna tuga. I vidih u zraku, da z drubom letei Kuga u oblaku runom bie jei. A u krate svine lipotu svog kruga i tunu obsine Siciliju duga. Na dugi sidei Milosrdje diva i ruu nosei radost navistiva: "Sicilijo, nova rua tvoje gore eto sad te ova sama pomo more! Molba tvoja vrua i suza prolita kod Boga mogua jest plod ovog cvita. Ona nebo probi, prid pristolje zajde Boje, milost dobi, ruu ovu najde. Tari suze, elo vedri, crno svuci, raduj se, veselo sad ruho obuci. Cvit jest odabrani, mirisa mo jaka od kuge obrani, isti otrovu zraka. Kripost ovog cvita u pilji neznana vije pet sto lita bie zakopana. Naast sad na diku svitlu ide sebi, u ovomu liku bude obramba tebi. Ali nije za te samo, neg u njemu proti kugi cvate svitu pomo svemu. Nebeskomu daru na vino zlamenje valja na otaru da skae potenje." I kad, da podade ruu, ruku prigne, vi enje se ukrade i od oka digne. Ljubav pako ree: "udo to u cvitu sad nitko znat nee, skrovito je svitu. Odvitnicu zvanu vilovi doasti, ruu sad neznanu, budu vidli cvasti. Kad osmog Urbana imena ovoga Rim vidi obrana za pastira svoga, onda, premda kasno, s mirisom e dahnut, prvi put i jasno slavom kano svanut. Sicilija mati, da kunu bol gasi,

75

6593

6598

prva hoe znati, da svitu razglasi. Dostojan cvit raja posvud se razi e i do svita kraja glas od njega pri e." Tako me pohodi Ljubav i na slubu jo mi esto vodi an eosku drubu: da me razgovore, k meni se nasele, kad sa mnom govore, slatko me vesele. Jo mi prikaziva (kakvo udo to je?) z dragim Majka Diva sinkom lice svoje, lice ono, koje za pogledat moi jedan put bi svoje vridno izgubit oi.

76

DIO ETVRTI

I. Roalija napast paklenu prikrstivi se otira i napisanom odlukom pokripljuje se.

65:3 Neu tajit, koja trpim priko volje: tisna pilja moja bojno mi jest polje. U ovoj samoi, premda sunce siva, sa mnom kao u noi crni mrak pribiva. Ako se usine i to svitla zraka, od slipe je tmine stranije i mraka. Vidim i ne vidim: to mislim, to vidim, i da bolje vidim, s krajem oka slidim, da se ne pripadem, jer da bi uprla oi, ja bi - znadem - od straha umrla. Sad nito proleti isprid mojih vrati, sad opet doleti i k pilji se vrati ter me kljunom tipa; crna krila ima i iz krili sipa strah runoga dima. Nikad ne miruje: sad krila raskrili, k meni zaviruje, oima zakrili; Sad s krili klepee, sada naglim mahom udari u plee i u srce strahom. Snebivam se. to u, tko e me sahranit? Sama, premda hou, ne znadem se branit. Prikrstim se: eto, strano naletenje pobignu na sveto od kria zlamenje. Runo kukajui oito svidoi, kako tit mogui kri jest, kakve moi. to ja titom time jaka ne bi smila? Bi se i sa svime paklom hrvat smila. Idemo pismo titi; odstupit ne mogu od njeg, virna biti hou vazda Bogu. tijem i tijui od straha odanuh; vidim, ne znajui otkud kano svanu. O nakazo, tko si? Prem ne gledah tvoga lica, znadem, to si, iz gnjizda kakvoga. Tebe u bianju kukanje izdaje, po svomu pivanju ptica se poznaje. Ime ti jest Napast, jer tko slidi tebe, u zlo hoe zapast izgubivi sebe. Znam da te poslae paklene udobe, ali ne uplae srca takve zlobe. Nisam tako plaha da odluak sveti od tvojega straha natrag u uzeti. Pisan on na vodi nije, da pomrsi,

65:8

65;3

65;8

65<3

65<8

6633

6638

77

6643

kad me strah ophodi, neg u stalnih prsih. Znam, da sam nejaka, nita nemogua, ali z Bogom jaka i sve sam mogua. Sama nisam, sa mnom Isukrst je: tita proti boju tamnom eto nedobita!

II. Roaliju napastuje Razbluda i nje sin Ljubiak. tijui pismo stalna u svojoj odluki odgovori.
6648 Opet zapovrnu Napast: nije ovim, nego jo nasrnu vema bojom novim. Nije strana i grda; drugaije znade primo srca tvrda grad kada napade. Tim je strana vee, im manje; jer vara, mladog brje mee pod oblast neg stara. Ne smih od strahote prid njom dugo stati, premda od lipote dikom e se zvati. Dojde, jao; vila od nikojih strana, o da ne bi bila nikad svitu znana! Vinac od ruica cvate oko ela, ruice su lica rumeno vesela. Ruice su svite, prolitje su tkano, vezano na kite cvitje odabrano. Razbluda je; mati sinka sobom vodi ne zna s mirom stati, na boj njime hodi. Ljubiak se zove, bludnu ljubav budi, na koju se love srca mlogih ljudi. Vojnik ovi mali, dite na zlo budno, srca rani, pali striljajui bludno. Strila je kitica, dar, posmih dragostiv, medena riica i uzdis milostiv. Strila je rumeni obraz, ali oi od strila ljubljenih najvee su moi. Uzdahnuvi klima glavom, i medeni kakav pogled ima, mati obrati k meni. Veli: "to, Ruice, cvit gubi mladosti? Ah, draga duice, pokore je dosti! O kraljevska krvi, mladii za tobom, tko e tvoj bit prvi, ginu me u sobom. O srdace moje, s tebe srce cvili aka i majke tvoje i s duom se dili. Ne mori ji dilje i od kamenitih gora tvoje pilje nemoj tvr a biti. Nisu gore za te, neg za ljute lave; tvoj stan dvor jest, da te svi ljube i slave. Rodne tvoje rue kako te ne ganu? Na tebe se tue i od tuge sanu. Kad se vrati, one opet e se dignut,

6653

6658

6663

6668

6673

6678

6683

78

6688

6693

6698

66:3

66:8

66;3

66;8

66<3

da ti se poklone, glavu svoju prignut. Od radosne sile usta e otvorit, kao da bi htile 'Zdravo!' progovorit." Razbluda mi ova. Ja pismo tijui obeah iznova, to u njem odlui. Onda kao ljuta: "Idi, nevirnica! Idi," rekoh, "s puta, isprid moga lica! Znadem cvitje tvoje, cvitjem si posuta. A u njemu to je? Zmija jesi ljuta. Mlogi tvoj rob veli, da je rua lipa; ne zna sam to eli, jer jest ljubav slipa. Tko lud glas tvoj uje, on jadan ne znade, kako tvoj med truje i na to napade. Slatke rii daje, usta su od meda, srce, s kim izdaje, od otrovnog leda. Veli, da me zovu ruice domae, tvrdokornost ovu ako s majkom plae. A da plau vide, u ruicah kako na nje sliku ide svita dobro svako! Rua, koje cvate u zori lipota, u veer ocvate; slika je ivota. I rua i radost ima trnje svoje, gorkost tunu sladost, a smrt mame tvoje. Ter da ovo mene varanje obrati, zaslipi, okrene, uara i vrati? Roalija hoe da se u dvor vrne, da s pirom istoe cvit luda oskvrne? Ne, ne! Ako s mista i otidu gore, Roalija ista nit hoe nit more. Ja sam zarunika kralja odabrala i njemu do vika viru i srce dala. On, da mene stee, ivot svoj izgubi, ah, moe li vee da zarunik ljubi? Ter da mojoj sada ja ugodim puti, a on pun od jada gine u mukah ljutih? Mojoj glavi spravljam rue od radosti, a njegvoj ostavljam trnje od alosti? Otale i s tvojim, Razbludo prokleta, sinom! to me svojim on pogledom smeta?

III. Roalija s biem pristrai Ljubika, koji s Razbludom pobigne. Roalije suze na rue bile, a krv na rumene se obrati. Zafali Gospi.
U to uzeh u ruke bi srdita na me misle, koje muke trpi Isus za me. Ljubiak videi: "Jao, majko!" ree, od straha biei k njoj u krilo tee.

66<8

79

6733

6738

6743

6748

6753

Skoi i ona plaha njime ne znam kamo, niti se od straha povratie amo. A ja grino tilo zapoeh pokorit, da bi uzmono bilo ljubavi odgovorit. S udarcima ljuti od gvozdenih bii raskoje od puti ne pristajem sii, dok suze niz lica, s le i krv ne livam i tvrdi grinica kamen ne polivam. Nek me, kako moe, pilja kamenita tugovat pomoe s alostjom polita. Ali nut kamenje, nje da se alosti, neg plodi zlamenje udno od radosti: rumene se vide rue, gdi krv pada; gdi suze, tu ide bila rua sada. Od drugih ruica ja se onda sitih, od kojih krunica Gospina se kiti. Da napast Razblude ja pridobi stalna, valja ljubav bude Gospi da zafalna. Na glavu odvitnice triba je da stave moje molitvice vinac ove slave. O (mislim) da kako pozdravi te, Divo, an eo, ja tako moem isto i ivo! I patrice uzeh; molim, kri celivam, prolivaju suze Mariju nazivam.

IV. Roalija, u snu hotijui zagrliti Gospu i Isuska, probu ena najde se drei u ruci kri i patrice. Ljubav rue u vinac plete. Nauk.
Kad dovrim sveto Marijansko dilo, zadrimam, i eto to mi se je snilo: Vi a mi se Diva prid oima mojim da u zlatu siva z dragim sinkom svojim. Zvizde krune glavu, nogam se podlae Misec i nju pravu Gospu od neba kae. Suncem je obstrta; sinka kri jest slava, kojim jest satrta mo paklena lava. I nut, udno sva se pilja priobrati, kao od lica da se nebeskog pozlati. Drugo pilje nije viditi zlamenje neg priprosto prije, sad drago kamenje. Zlatno kamenitih na peine stinah jasni se i sviti od bisera cina. Misto trnja strmi po udnomu zlatu zelene se grmi i biserom cvatu. Mislim, gledam, gdi sam, moja pilja gdi je, jesam li il nisam, gdi bih vazda prije. A k meni Divica i sinak medeni

6758

6763

6768

80

6773

6778

6783

6788

6793

6798

67:3

67:8

67;3

67;8

obratie lica i pogled ljubljeni, pogled oni, koga premda u snu uivah, bude srca moga raj, dokle sam iva, pogled, srce koji tako mi potegnu, da slobodu mojih ruka ne ustegnu, neg poljubit smijah celovom umrlim ruke i jo htijah da nju i njeg grlim. Ali u to vrime dignu se sprid oi vi enje; za njime, da sustavim, skoih. Zavapim molei: "O Divo, o Sinu!" kri njegov drei, - i nuto, sve minu. Probudim se, gledam; na vi enje moje mislei pogledam naokolo, to je. Ositim se, kada sanjah, Gospu da bi sustavila, tada ja patrice zgrabih i krii: doisto, najdoh se kleei, krunicu namisto Gospe ja drei. O Sinu prilipi i priista Mati, to me (velim) slipi i gledat vas krati? Ne udim se to je na prihod Divice u snu pilja svoje prominila lice. Takvoga uresa jedan pogled more puste na nebesa priobratit gore. Ljubav (vidim) uze onda rue brati, na koje se suze i krv priobrati: Majki bile dade, a rumene prije Sinku; druge stade da u vinac vije. Ne plete do kraja; kada na po dojde, prikaza tog raja ieznu i projde. Onda u dragosti srce moje i slasti pome od radosti kao rua cvasti. Mislim, to jest sluit Bogu, Boga uivat, u vik se njim zdruit, u njem nasla ivat. Ah, kakva je sria njega u vike ljubit, ah, kakva nesria u vike izgubit! O svitovne udi! Kad Razbluda mami, to jest da poludi i da se pomami? to luda veselje, koje istom drai, a nasitit elje nije uzmona, trai? to ne trai njega, koji jest priista radost, blaga svega pun, lipota ista? Vi enje proasto, kad razmiljah to je, Ljubav krune zato ne dovri svoje, u srcu se smetam, nito e se zgodit, napast e, zgonetam, silu na me vodit: u doasto vrime boj me eka vei, valja vinac njime dovrit i stei.

81

V. Roaliju Ispraznost svita napastuje.

I eto, ne projde sedam dana mirnih, ta se bojah, dojde; strah bi prorok virni. udno slavna vila pri e iznenada; boica bi bila, da je moi, rada. Na njoj zlato siva i kamenje drago, kao da ju odiva svega svita blago. Kruna je od zlata i biserne sjaju zvizde oko vrata i na svite kraju. Na nain svitloga pristolja ohola od zlata istoga jasne se nje kola. A pauni, koji voze, puni gizde od repova svojih rairuju zvizde. Okrug svita nosi, kao da vlada njime; kad tko od nje prosi togod, vara s time. Zlatne mrie ima, nje na lov rastee, nita nego njima svitli zrak potee. Poznah udilj, kakva vila ima biti, koju dika takva obsiva i kiti. Vidim, pravo nije zlato, koje siva, lai i varke krije, jer se prominjiva. Nejma zlato toga, ne tamni nit gine na nain svitloga bourka i pine. Oito mi dosti, kad vara i lae, da od Ispraznosti vila ta jest, kae. Vrat oholi die i s oima kree; da u svoje mrie zaplete me, ree: "to ini u tomu grobu zakopana, svitu oitomu ro ena i dana? Digni se iz ove pustoi i hodi, kuda tebe zove sria, da te vodi. Na diku te moju ona dade i stvori, da gospoju svoju Panormo te dvori. to ini u tmini? Sa mnom ovdi sidi, rodu glas uini, da te sunce vidi. O Ruo, od krvi spomeni se tvoje, slidi tvoj put prvi i nauke moje. Ja sam ona koju vas eto svit tuje; on zapovid moju (kae okrug) uje. Tko jest i ne eli biti, neg jest, vei? Svaki rad bi, veli, sriu bolju stei. Za mene vojnici siku se u boju i krv mojoj dici prolivaju svoju. Mudroznanac radi za me, tije knjige, nit mu kad dosadi trud od mudre brige. Odluka je dika, da more drugoga priletit knjinika slavom pera svoga.

67<3

67<8

6833

6838

6843

6848

6853

6858

6863

82

I prid Isukrstom za me niki klee, da tko kau s prstom: 'Nut pobone!' ree."

VI. Roalija odgovori i s ogledalom svojim Ispraznost otira.

6868 Onda ja na kamen gledam, pismom ovim potaknuvi plamen, odluku ponovim. Ogledalo moje uzami u ruke, promiljaju tvoje, o Isuse, muke: "Ja", rekoh, "ohola hou se uzvisit, kad ga vidim gola i na kriu visit? Ja u cini ljudi i dvoranskih slubah, on pogr en hudih od lai i tuba? Da Panormo tuje mene, slavi i dvori, Jerosolim psuje njeg na smrtnoj gori? Kad mrtav zahodi on u crnoj noi, da na sunca hodi Roalija oi? O himbo, znam, to si i to obeava, to od tebe nosi svit i to prodava. Ah, nesvisni zato tebi ljudi slue? Daje dobro tato, nad kojim se tue. I neka bi bilo pravo dobro tvoje, koje e u krilo isipati moje, dokle iva i zdrava budem ga uivat, ah, dokle e slava jasnim suncem sivat? Mogla bi ja zvati slavu sunce drugo, da bi mogla sjati kao sunce dugo. Sunce, zna, zapade i opet izajde, a slava ne znade izaji, kad zajde. Posle nikoliko na svitu godita to je svekoliko? Magla, vitar, nita. Nuto varke tvoje i to ima moi! Ter njima da moje ti zaslipi oi? Nikad, nikad! Volim ovdi da izdahnem nego da oholim laima pristanem. Idi, o napasti! Tko kad tvojoj slavi i tatoj oblasti svit pod noge stavi? Kralj jest svita svega, koji s kriem tebe i ponizi njega ponizivi sebe." S ogledalom idem. Ispraznost kad vidi, da njime ja pridem, zlata la problidi. Jo se ne dotaknuh, i u maglu crnu, kada ga primaknuh, vi enje se obrnu. Sad, Ispraznost to je neka svaki sudi; neka, velja(h), tko je lud, za njom se trudi. Svitlost, koju ima, to je? Magla, sina, nito svitlog dima, prazna u vodi pina.

6873

6878

6883

6888

6893

6898

68:3

68:8

83

68;3

68;8

68<3

68<8

6933

6938

6943

Okrunjeni gdi su vladaoci svita? Kao da bili nisu; tko za njih sad pita? Neumrla dika, glas zvonei slavno, ne doeka vika, zanimi jur davno. Nije glasa glasu, svatko od njih mui, koji mnie da su umrt nemogui. Gdi su starih kao od gradova gore? Tko bi kazat znao? Sad vol ondi ore. Tko bi rei htio? Gdi je nikad davno udan vara bio, sad je polje ravno. to je bila vaa, Asijanci, Troja? Tuna marve paa posli grkog boja. Stari Rim, od svita kralj, i mo vojnika gdi je? Nedobita ukopa se dika. Da se Augustu zgodi dojti, znao ne bi, kad po Rimu hodi; nije prilian sebi. Gdi jest grobje kralja od Misira grada? Smrt sve tare, valja, smrvi i nadvlada. Istinom tko zvati grobja grobje sada moe? Nita stati ne moe, sve pada. Gdi druge zidine, od svita udesa, oholost visine prue u nebesa? Ah, sve se obara; to stoji, upade; to vrimena stara i sadanje znade. Gdi su oni, koji kao sunce prostre oblast ruka svojih? Nesta jih, pomre. Nit je oholosti nit je vidit blaga, nego Ispraznosti zlamenje od traga. Vrime i ivot leti; na vrimena krilih kad ivot proleti znamo to smo bili. I to jest svit, znamo, kako mami, vara; to daje, jest samo sanj prazan, glas, para. Budi na milosti ovoj Bogu fala, jer la Ispraznosti poznat mi jest dala.

VII. Ljubav, kazivajui Roaliji nedovreni vinac, zapovidi primistiti se u drugu goru, otkud vidivi dvor svoj, nadvladajui napasti dovri vinac. Privoli k tomu.
Ljubav opet k meni uni e letei, vinac nesvreni u ruci drei. "Eto kruna ova," veljae, "ruina! Jo nije gotova tvoja kruna srina! Jo laljivi da te svit kako primoe, kao juriom na te udrit e to moe. Da dovri tvoju krunu, stoj viteki u stranjemu boju i zasidah tekih.

6948

84

6953

6958

6963

6968

6973

6978

6983

6988

6993

6998

Do sad izdaleka boj bijae mali, sad izbliza eka napast da navali. Valja ti na oi dumaninu ii, koji e sve moi svoje silu dii. Iz stana ovoga posli malo dana u misto novoga seli se medana, pusto nove pilje vrh visokih gora daleko tri milje od rodnoga dvora. Svit po te e slati napasna milenja i stara e zvati doma poelenja. Ah, koliko puta, nemona podnesti, kao napast ljuta tuno e se smesti! Na te e nasrnut, zapet varke svoje i opet se vrnut priko volje tvoje. Prem se ne pridade i otvor zakrati, kucaju dosade na tvog srca vratih. 'to nee otvorit? to si tvrda i gluha?' milo e govorit i zagluat uha. 'Roalijo, hodi, doma se odseli! Majku, ka te rodi, tunu razveseli!' Misli ove znadu udno na se sveti, da se ne poznadu, obliaj uzeti. Kao da bi dive iz neba dotekle, da te pravu okrive, ova budu rekle: 'Roalijo, kada otud e se dignut? Vrime jur jest sada krivu volju prignut. Zna dobro da ima koja jest pobona, svojima starjima ki biti podlona. Proti zapovidi svetinja nije sveta; promisli i vidi, jer te napast smeta.' Misli u dvor bili, jer mogue jesu, na svojima krilih za as te prinesu. Pameti smetene, gdi si, nee znati, uzdiui mene na pomo e zvati. 'O dvori areni,' esto e govorit, 'sakrite se meni!' - i oi zatvorit. Panormu e vidit iz brda pustoga, ah, kakov e slidit boj s pogleda toga! Da te krv nadvlada smetenu sirotu, kazivat e grada domaeg lipotu. Udarit e misli, kao kad na polju grlicu su stisli jastrebi da kolju. Udrit e u oi, vema u elju tvoju: u tom posvidoi stalnu ljubav tvoju. To neg sve proasto teje jest, boj vei, ali na doasto misli to e stei. S tim slavnim dobitjem naviti e punu kao ruinim cvitjem, koju vidi, krunu." Ja se onda poklonih ovoj zapovidi i srce priklonih da ju rado slidi.

85

69:3

69:8

"I na to gotova", velim, "jesam polje, pokli Boje ova jest naredba volje. Srce je pripravno hrvat se do smrti, jo, da vinac slavno dovrim, umrti." Kada izgovorih to, Ljubav otide, a srce mi gori utim da uzide. utim na hrvanje ljubav slatkosilnu imaju ufanje u milost obilnu. Uzdiem: "O vrime kad to hoe stii, da se stranjoj njime obradujem srii!"

VIII. Roalija svoju knjigu dovruju njoj napokon govori.

69;3 Dosta vee. Kako, u kojoj sam strani, istinito tako ja sve vam obznanih. Sad na svrhu stigoh, zato pismo skraam i k tebi se, knjigo putujua, vraam. Ti iskai s usti i s rima mojima, kakav stan moj pusti raj doisto ima. Ti namisto mene rod moj razgovori, koji od tuge vene i s plaem se mori. Kad me majka gledat zaeli, na tebe milo e pogledat za utiit sebe. Gdi ja stajah prije, ondi te nastani, u krinjicu, gdi je biser moj, sahrani. Pusto stanje moje, dvor pribivalite i stanje je tvoje blaga sahranite. Nek jest; nisam koja tebi nenavidim, jerbo da jest moja bolja sria, vidim. To jo ne ostavi: prije neg te sahrane, ljubljeno pozdravi sve od moje strane. Reci "z Bogom" - njima pisat nejmam drugo, nego elim svima ivit sveto i dugo. To u prosit Boga u molitvah vruih; ja prosim svakoga, da me priporui, da se od sad tako podnesem i vladam, da napasno svako varanje nadvladam. Joter elim jedno: da dvor rajske dike nas srine zajedno sastavi u vike.

69;8

69<3

69<8

6:33

Sva ova neka budu na veu slavu Boju i potenje svete Roalije

86