Teorija Gestalt

Gestalt teorija moze se sumirati sledecom recenicom : Celina je veca od samog zbira delova. Postavili su je nemaki psiholozi 30-tih godina 20. veka. Pretpostavili su da ljudski mozak funkcionie kao holistiki sistem.To znai da je mozak sloen i dinamian sistem iji pojedini elementi zajedno funkcioniu na komplikovaniji i sloeniji nain nego to je prosti zbir onoga to mogu samostalno. Oni u kombinaciji daju rezultate koji se ne mogu pretpostaviti samo posmatrajudi rezultate pojedinih elemenata odvojeno. Ova teorija je posebno primenljiva u vizuelnim umetnostima, u analizi kompozicije i odnosa njenih elemenata i kako funkcioniu kao celina. Zato je zanimljiva za umetnike, dizajnere, svakoga ko stvara neko vizuelno reenje koje de ljudsko oko posmatrati, o kome de osoba koja posmatra zakljuivati, na osnovu njega reagovati, itd. jer daje nekoliko osnovnih zakonitosti po kojima oko gleda, odnosno mozak percipira sliku. Nemacki psiholog Maks Verthajmer je bio zainteresovan za proucavanje prividnog (stroboskopskog) kretanja. Prividno kretanje je pojava da ispitanici vide kretanje koje je proizvod posebnog organizovanja statickih drazi, drugim recima vidi se kretanje tamo gde ne postoji. Jedan od osnivaca gestalt teorije je i Volfang Keler koji govori o eksperimentalnim pocecima gestalt psihologije. On tvrdi da kada se neki vizuelni objekat, npr linija kratko pokaze na jednom mestu i neposredno posle toga na drugom mestu, ne previse udaljenom od prvog, posmatrac cesto vise ne vidi dva objekta, vec vidi kako jedan objekat menja mesto, ili jedan objekat koji se brzo krece od jednog do drugog mesta.

Upravo eksperimenti sa prividnim kretanjem koje je zapoceo Maks Verthajmer i koji su objavljeni 1912. Godine, pod nazivom Fi fenomen, predstavljaju formalni pocetak gestalt psihologije. Ove eksperimente Verthajmer je zapoceo sam, ali ubrzo su mu se pridruzila dva mlada istrazivaca Volfang i vec pomenuti Keler. Iako je rad objavljen pod Verthajmerovim imenom, ipak je od samog pocetka razvoj gestalt psihologije proizvod Kelera, Kofke i Verthajmera. Verthajmer je je istrazivao specijalne uslove pod kojim dolazi do prividnog kretanja, za razliku od drugih koji su to kretanje smatrali iluzijom. U ovom slucaju termin iluzija bi znacio da prividno kretanje nije prihvaceno kao perceptualna cinjenica, smatralo se da je to proizvod greske u misljenju posmatraca. Verthajmer je zapoceo seriju eksperimenata u kojima su ucestvovali Kofka i Keler. Linearno je izlagao vertikalno, pa horizontalno, menjao uglove pod kojima je izlagao svetle linije na tamnoj pozadini i menjao vreme ekspozicije izmedju jedne i druge linije. Utvrdio je vreme koje je potrebno da protekne izmedju izlaganja jedne i druge linije da bi doslo do fenomena prividnog kretanja. Sto nam govori da je time u to vreme Verthajmer ne samo zapoceo izgradnju gestalt psihologije vec nam ujedno pruzio i odgovor na pitanje sta je to film. Mnogi od nas znaju da predmeti koje film pokazuje u bioskopskoj sali nisu pravi pokreti i da nema pravog kretanja na ekranu. Sledece pitanje koje su sebi postavili glasilo je : Da li se ovakve interakcije staticnih drazi koje proizvode kretanje desavaju samo kada ispitujemo prividni pokret, da li postoje i u drugim situacijama, kao na primer u poredjenjima boja? I u slucajevima kontrasta boja ova tri istrazivaca su utvrdila da takodje dolazi do promena opazanja i da se to takodje u ranijoj psihologiji zvalo iluzijom. Konacno, oni su nastavili da proucavaju i vizuelne iluzije geometrijskog karaktera, i takodje pokazali da postoje neke vrste sistematskih gresaka u opzanju koje uvek nastaju kada su drazi slozene na odredjeni nacin. Gestalt psihologija je zapocela 1912. Godine, eksperimentom fi fenomen, koji je trebalo jasno da pokaze da je klasicna elemntaristicka koncepcija opazanja pogresna. Da je ta koncepcija ispravna nikada ne bi mogla da objasni fenomen prividnog kretanja. Mogla bi kao sto je i ucinila da je proglasi za iluziju aliu sustini nikada ne bi mogla da objasni karakter te iluzije. Nasuprot klasicnoj strukturalistickoj psihologiji, i elementarizmu na kome je pocivala, gestalt psiholozi su pokusali da objasne prividno kretanje ne zadovoljavajuci se samo objasnjenjem da je to iluzija. Njihovo objasnjenje je bilo da je elemntarsiticki model opazanja pogresan, i oni su ubrzo dali odgovor na pitanje pod kojim uslovima covek zaista opaza.

Osnivaci Gestalt psihologije Formalni pokretac gestalt psihologije je, kako smo videli Maks Verthajmer. Istrazivanja o kojima smo govorili bila su izvrsena u Frankfurtu, u periodu od 1912. do 1916. godine, kada se vratio na univerzitet u Berlinu. On nije ostavio iza sebe veliki opus objavljenih radova, ali je objavio neke od prvih i najznacajnijih radova gestalt psihologije. Zajedno sa Kurtom Goldstajnom osnovao je casopis Psiholoska istrazivanja koji je postao zvanicni organ gestaltisticke skole, i objavio 22 broja pre nego sto ga je 1938. godine zabranio nacisticki rezim. Sam Verthajmer je 1933. godine emigrirao u Sjedinjene Americke Drzave, i to su za njim uradili i Keler i Kofka. Za razliku od Verthajmera koji je bio zacetnik gestalt psihologije, Kurt Kofka je bio neka vrsta enciklopediste. Kofka je 1921. godine objavio svoje delo Razvoj svesti koje je predstavljalo pokusaj primene principa gestalt psihologije u razvojnoj psihologiji. Za razliku od Verthajmera i Kofke, Keler je u sustini bio najpoznatije lice gestaltistickog pokreta. On je objavio knjige koje su uzivale relativno veliku popularnost. Pored toga on je bio i veoma popularan predavac ,koji je uspeo da veliki broj ljudi zainteresuje za gestalt psihologiju. Iako je vecina psihologa njegovog vremena studirala i filozofiju, ponekad i medicinu, Keler je studirao i fiziku. Neka od predavanja drzao im je cuveni fizicar Maks Plank. Ovaj uticaj Planka i njegovog obrazovanja iz fizike uticao je da Keler do kraja zivota imao licnu ambiciju da nadje zajednicku osnovu za psihologiju i fiziku. U njegovom radu svakako najplodniji period je njegov odlazak na spansko ostrvo Tenerife da proucava simpanze. Sest meseci posto je dosao na Tenerife izbio je prvi svetski rat i on je, kao nemacki drzavljanin, bio primoran da ostane na ostrvu pune cetiri godine. Sedam godina je proucavao simpanze i ovaj prinudni ostanak proizveo je jedno od klasicnih dela ne samo gestalt vec i psihologije u celini, Svest covekolikih majmuna koje je objavljeno 1917. godine. Radeci i istrazivajuci kao psiholog u Sjedinjenim Americkim Drzavama posle Drugog svetskog rata, pre svega se bavio tzv. naknadnim efektom figure. Iako su i Verthajmer i Keler i Kofka dobro primljeni u Sjedinjenim Americkim Drzavama, dobili akademske polozaje, bili ugledni i uticajni psiholozi, odrzali serije predavanja i objavili radove, ipak su se nasli u sredini u kojoj je bihejvioristicka tradicija bila toliko jaka da su njihovi radovi bili u velikom neskladu sa onim sto je vecina americkih psihologa videla kao predmet i zadatak psihologije. Zbog toga je uticaj gestalt psihologije u Sjedinjenim Americkim Drzavama relativno slab.

DEO- CELINA Gestalt psiholozi nisu bili zadovoljni samo kritikom strukturalistickog modela objasnjenja problema opazanja. Njihov eksperiment sa fi fenomenom jasno je pokazao da je strukturalisticko objasnjenje prividnog kretanja potpuno neodrzivo. Polazeci od tog opsteg modela oni su pre svega izneli niz tzv. konstelacionih faktora opazanja, koji je trebalo da objasne pod kojim uslovima mi uvek vidimo preceptivnu celinu. Gestaltisti su smatrali da su ovi konstelacioni faktori urodjeni i da oni uvek, bez obzira na iskustvo, organizuju nas opazaj. Pored toga, oni su dodali i neke druge osnovne elemente opazanja, kao sto su razlika izmedju figure i pozadine, ali u svakom slucaju konstelacioni faktori su bili dominantniji za objasnjenje oblika opazaja koji se pojavljuje kada se izloze drazi. Medjutim pitanje odnosa dela i celine je nesto slozenije nego sto je razgovor o konstelacionim faktorima opazanja ili konstelacionim zakonima opazanja. Pitanje odnosa dela i celine je takodje problem strukture opazanja, ali postavljen na jedan potpuno drugaciji nacin nego tada. Za psihologe strukturaliste opazaj je zbir elemenata opazanja, i ti elementi su povezani zakonima asocijacije. To je model koji se postepeno gradio prakticno od antike, kada je jos Aristotel govorio o zakonima asocijacije. Tek sa gestaltizmom postavlja se pitanje koje je do tada izgledalo sasvim neverovatno- da li postoji mogucnost ide pre svojih sastavnih delova, i da li postoji mogucnost da je analiticki pristup po kome je uvek potrebno introspekcijom u opazanju videti elemente koji ga prividno izgradjuju u stvari vestacki, da normalan, pun opazaj, po pravilu, ne vidi nikakve elemente, i da je analiza na sastavne elemente u stvari jedna naucena procedura kojom se vrsi neka vrsta teorijskog nasilja nad opazajme koji je manje-vise uvek jedna dobro organizovana, kako bi gestaltisti rekli, prirodna celina. Ponekad se govori o dominaciji celine ili sto je u sustini jos tacnije, kaze se da celina prethodi delu. Medjutim, ponekad se pogresno navodi da je celina vise od sume delova. Da su ostali samo na ovom rezultatu svojih istrazivanja, gestaltisti bi ucinili krupan doprinos psihologiji opazanja i jedan stari problem prvi put resili stvaran nacin, uvodeci princip celine kao dominantan u percepciji, a ne princip zbira delova, kako se tada mislilo. Medjutim oni su smatrali da je taj opsti princip koji su nasli, odnosa dela i celine u percepciji, karakteristican za citavo kognitivno funkcionisanje. I time pocinje prvi i odlucujuci korak u izgradnji jednog sistema u psihologiji koji danas nazivamo gestalt skolom ili sistemom.

Kritike Gestaltisti su u potpunosti odbacili ideju da su elementi svesti ono sto cini nase unutrasnje iskustvo. Za njih je citava ideja da postoje nekakvi elementi iskustva koji se povezuju zajedno, spajaju asocijacijama i onda cine opazaje koje mi dozivljavamo potpuno pogresno. Jedan od osnivaca gestalt psihologije Maks Verthajmer upotrebljava izraz hipoteza snopa da bi opisao ovu ideju o tome da se nase iskustvo sastoji od skupa elemenata. Gestaltisti su posebno snazno kritikovali ovo shvatanje, i to je bio zapravo i pocetak njihove kritike strukturalizma. Po njima ovakvi elementi su samo produkt analize i to tek nakon veoma slozene analize treniranog interspekcioniste. Pored toga, gestaltisti su isticali da redukujuci opazajne elemente koji ga navodno grade mi nas opazaj lisavamo njegove zivosti i njegove jedinstvenosti samo zato da bismo ga u toj analizi prilagodili jednoj unapred zamisljenoj naucnoj pretpostavci. Ne samo da elementarizam strukturalisticke ideje ima losu sliku nasih unutrasnjih dozivljaja i nacina na koji opazamo svet, vec je protivrecan i nasim neposrednom iskustvu o tome kako izgleda svet koji vidimo i dozivljavamo. Po njima upravo analiza unistava pravi smisao onoga sto bi psiholog trebalo da istrazuje. Prema gestaltistima, psihologija do njih je pretpostavljala da je nervni sistem jedan komplikovan mehanizam pojedinacnih provodnika. Nervne veze se krecu od definitivno lokalizovanih tacaka stimulacije u culnim organima do posebnih organa koji koji na njih reaguju, i to sve nervni impulsi provode veoma odredjenim nervnim putevima koji su unapred odredjeni. Nervni sistem se drugim recima, vidi kao jedna analogija masine koju je napravio covek, koji ima vrlo tvrd raspored u kome je jedan deo sposoban samo za jednu vrstu aktivnosti. Za gestaltiste je to potpuno pogresno, i njihovo objasnjenje nacina na kako oni reaguju na spoljasnji svet je u osnovi potpuno drugacije. Vec ovih nekoliko kritika vrlo jasno pokazuju da su gestaltisti temeljno odbacili osnovne strukturalisticke pojmove i strukturalisticku psihologiju u celini.

Zakljucak Vec i ovako izlozena analiza gestaltistickog sistema pokazuje da je on ipak bio manje protivrecan nego bihejviorizam, i da je uspeo da ostvari relativno retko jedinstvo ideja i pojmova u okviru svog psiholoskog sistema. Iako su gestaltisti bili eksperimentalni psiholozi i izveli veci broj eksperimenata ipak se sticao utisak da je to vise jedan teorijski usmeren sistem i da su oni mnogo ubedljiviji kada izlazu teorijska ubedjenja nego kada pazljivo analiziraju rezultate svojih eksperimenata.