Writings

VilmFlusser Andreas Strhl, Editor Translated by Erik Eisel electronicmediations,volume6 University of Minnesota Press Minneapolis / London 2002

ta je komunikacija?
Ljudska komunikacija je artificijalan proces. Ona se oslanja na artistike tehnike, izume, orua i instrumente, to jest, na simbole u poretku kodova. Ljudi ne razumeju jedni druge na prirodan nain. Kada ljudi govore, prirodni tonovi se ne ispoljavaju kao kod pesme ptica, a pisanje nije prirodan gest poput plesa pela. Shodno tome, teorija komunikacije nije prirodna nauka, nego se bavi neprirodnim aspektima ljudskog bia. To je jedna od onih disciplina koje su se nekada nazivale humanistikim naukama. Ameriki termin humanistika na odgovarajui nain opisuje sutinu ovih disciplina. Tim terminom se naglaava da je ljudsko bie neprirodna ivotinja. Samo je u tom smislu mogue oveka nazivati drutvenom ivotinjom, zoon politicon. Ako nije nauio da upotrebljava instrument komunikacije (to jest, jezik), on je idiot (izvorno: privatna osoba). Idiotizam, nedovreno ljudsko-bie, pokazuje nedostatak umetnosti. Naravno, postoje i drugi prirodni interpersonalni odnosi (kao, na primer, izmeu majke i deteta, ili seksualni odnos). Moglo bi se zakljuiti da su ti odnosi najizvorniji, najfundamentalniji vidovi komunikacije. Ali oni nisu karakteristini za ljudsku komunikaciju. tavie, oni su u velikoj meri obeleeni artistikim tehnikama (pod uticajem kulture). Ljudi nisu uvek u potpunosti svesni artificijalnog karaktera vlastite
1

komunikacije same injenice da ovek sebe ini razumljivim kroz artistike tehnike. Kada jednom savladamo kod, teimo da zaboravimo njegovu artificijalnost. Kada se naui kd gestova, onda se vie ne prepoznaje da klimanje glavom znai da samo za one koji ovaj kod koriste. Kodovi (i simboli koji ih ine) postaju druga priroda, a kodifikovan svet u kojem ivimo svet znaenjskih fenomena poput klimanja glavom, saobraajnih znakova i nametaja ini da zaboravimo svet prve prirode (oznaeni svet). U prethodnoj analizi, kodifikovani svet ima svrhu da nas primora da zaboravimo da je to artificijalna tekstura koja nau, u sutini besmislenu, beznaajnu prirodu proima znaenjima u skladu s naim potrebama. Svrha ljudske komunikacije je da uini da zaboravimo besmisleni kontekst u kojem smo potpuno sami i nekomunikativni, to jest, svet u kojem smo osueni da usamljeniki kraj i smrt: svet prirode. Ljudska komunikacija je artistika tehnika ija je svrha da zaboravimo surovi besmisao ivota osuenog na smrt. ovek je po prirodi usamljena ivotinja, jer on zna da e umreti i da u asu njegove smrti zajednica nee mariti: svi umiru sami. tavie, svaki je as potencijalno as smrti. Izvesno je da niko ne moe iveti sa saznanjem o ovoj fundamentalnoj usamljenosti i besmislu. Ljudska komunikacija nas obmotava velom u vidu kodifikovanog sveta. Taj veo je napravljen od nauke i umetnosti, filozofije i religije, i on se sve gue obmotava da bismo zaboravili na usamljenost i smrt, ukljuujui i smrt onih koje volimo. Ukratko, ovek komunicira sa drugima. On je politika ivotinja, ne zato to je drutvena ivotinja, ve zato to je usamljena ivotinja koja ne moe da ivi u samoi.

Teorija komunikacije se bavi artificijelnom teksturom koja nam omoguuje da zaboravimo samou, i u tom smislu, ona je humana. Ovo nije mesto na kojem bismo raspravljali o razlici izmeu prirode, s jedne strane, i umetnosti (ili kulturi ili duhu), s druge. Ipak, mora se ukazati na to da u metodolokom smislu teorija komunikacije nije prirodna nauka. Krajem devetnaestog veka postojala je opta saglasnost da prirodne nauke objanjavaju pojave, dok ih humanistike nauke tumae. (Na primer, oblak se moe objasniti ukazivanjem na njegove uzroke, a knjiga se moe tumaiti ukazivanjem na njeno znaenje). U skladu s ovom shemom, teorija komunikacije se smatra interpretativnom disciplinom: ona se bavi znaenjima. Naalost, izgubili smo naivnost koja bi nam dopustila da verujemo da smi fenomeni zahtevaju ili objanjenje ili tumaenje. Oblaci se mogu tumaiti (proroci i neki psiholozi to i ine), a knjige se mogu objasniti (to rade zagovornici istorijskog materijalizma i neki psiholozi). im se neka stvar objasni, ona postaje priroda, a im se interpretira, ona postaje duh. U skladu s ovom shemom, za hrianina bi sve trebalo da bude umetnost (to jest, Boje delo), a za prosveenog filozofa osamnaestog veka sve bi trebalo da bude priroda (teorijski objanjivo). Razlika izmeu prirodnih nauka i humanistike ima malo veze sa ovom temom. Ona je rezultat stanovita istraivaa. To, meutim, nema nikakve veze sa stvarnim stanjem stvari. Izvesno je da se sve moe humanizovati (oblaci se mogu itati, na primer) i sve se moe naturalizovati (moe se, na primer, otkriti pravi uzrok neke knjige). Ali, treba se setiti da oba ova pristupa samo otkrivaju razliite aspekte fenomena o kojem je re. Stoga, nema ba mnogo smisla govoriti o istom fenomenu. Interpretirani oblak nije isto to i meteoroloki oblak, a objanjena knjiga nema nikakve veze s knjievnou. Ukoliko se ovi stavovi usvoje i usmere na fenomen ljudske komunikacije,
2

onda se prepoznaje ranije pomenuti metodoloki problem. Ako je to pokuaj da se objasni ljudska komunikacija (na primer, kao razvoj komunikacije sisara, kao posledica ljudske anatomije ili specifinog metoda prenoenja informacija), onda se na umu ima sasvim drugaija vrsta fenomena. U ovom tekstu postoji namera da se ta razlika ouva. Rezultat je da se teorija komunikacije razume kao interpretativna disciplina (nasuprot informatikoj teoriji ili informatikoj nauci, na primer), a na ljudsku komunikaciju se gleda kao na znaajan fenomen koji se mora tumaiti. Artificijalnost ovog fenomena postaje oigledna kada se posmatra iz perspektive tumaenja. Artificijalnost metoda intencionalna proizvodnja kodova samo je deo tog problema. Ljudska komunikacija je neprirodna. U stvari, ona je perverzna, s obzirom na to da hoe da sauva informacije koje zadobija. To je negativna entropija. Moe se pretpostaviti da je prenoenje zadobijenih informacija s jedne generacije na drugu sutinski aspekt ljudske komunikacije, opta karakteristika oveanstva: ovek je ivotinja koja je otkrila neke trikove da bi sauvala zadobijene informacije. Ovi negativno-entropijski procesi takoe postoje i u prirodi. Na primer, jedan od naina da se razume bioloki razvoj jeste da se prepozna tenja ka sve sloenijim formama, ka akumulaciji informacija kao proces koji vodi ka sve neverovatnijim strukturama. Moe se rei da ljudska komunikacija, zasada, predstavlja zavrni stupanj ovog procesa barem iz perspektive pokuaja da se ona objasni. Naravno, tada bi se govorilo o sasvim drugaijem fenomenu od onoga koji se ovde razmatra. Kada se uvanje informacija posmatra iz perspektive prirodnih nauka, to je proces koji se, da tako kaemo, odigrava kao epicikl na vrhu jednog mnogo ireg procesa u smeru gubitka informacija. Na kraju, on je apsorbovan u taj iri proces. Hrast je mnogo sloeniji od ira, ali e na kraju postati pepeo koji je manje sloen od ira. Mrav je strukturno sloeniji od amebe, ali naa planeta se primie suncu i itav na bioloki epicikl e se na

kraju svesti na pepeo, a taj pepeo e biti manje sloen od amebe. Epicikli uvanja informacija nisu verovatni, ali su statistiki mogui. Statistiki govorei, prema tome, u skladu sa drugim zakonom termodinamke, epicikli moraju da dovedu do onoga to je verovatno. Ukoliko bismo pokuali da tumaimo negativno-entropijske tendencije ljudske komunikacije umesto to pokuavamo da ih objasnimo, onda bi se ta komunikacija pojavila u drugaijem svetlu. U tom sluaju, akumulacija informacija se ne posmatra kao proces koji je statistiki neverovatan ali mogu. Radije se posmatra kao ljudska namera ne kao posledica sluajnosti i nunosti, nego slobode. uvanje zadobijenih informacija nije izuzetak u odnosu na zakon termodinamike (kao u informatikim naukama), ve je pre re o perverznoj nameri ljudskog bia osuenog na smrt. I to na sledei nain: Ove dve teze imaju isto tvrenje: teza da je ljudska komunikacija artistika tehnika usmerena protiv usamljenosti pred smru i teza da je ljudska komunikacija proces usmeren protiv opte entropijske tenje prirode. Ravnoduna tenja prirode da se kree ka sve verovatnijim uslovima, ka masama, ka pepelu (ka vreloj smrti), nije nita drugo do cilj koji je u korelaciji sa subjektivnim iskustvom vlastite glupe samoe i osuenosti na smrt. Ljudska komunikacija, posmatrana iz egzistencijalne perspektive (kao pokuaj da se smrt prevazie uz pomo drugih), ili iz formalne perspektive (kao pokuaj da se proizvedu i sauvaju informacije), deluje kao pokuaj da se porekne priroda. To poricanje tie se ne samo prirode koja je tamo negde ve, isto tako, i ljudske prirode. Ako se nae uee u komunikaciji protumai na ovaj nain, onda statistika razmatranja (opte uzev, sva ona koja se mogu kvantifikovati) postaju beznaajna. Onda je pitanje koliko je verovatno da se cigle i malter uoblie u grad, i kada e se raspasti u gomilu uta lano. Grad je sagraen zahvaljujui naoj ljudskoj nameri da damo smisao naoj
3

besmislenoj egzistenciji pred smru. Pa ipak, besmisleno je upitati: koliko godina je potrebno da majmuni udaraju po tastaturi da bi nuno ukucali Boanstvenu komediju. Danteov rad ne bi trebalo objasniti u smislu njegovih uzroka, ve bi ga trebalo interpretirati u skladu s namerama dela. Ljudsko angaovanje u uvanju informacija nasuprot smrti ne moe se meriti istim arinima koje upotrebljavaju naunici u prirodnim naukama. Eksperimenti kojima se utvruje od kada datira ugljenik mere prirodno vreme u skladu sa gubitkom informacija o specifinim radioaktivnim atomima. Meutim, artificijalno vreme ljudske slobode (istorijsko vreme) ne moe se meriti tako to e formule za utvrivanje od kada datira ugljenik sada moi da mere akumulaciju informacija. Akumulacija informacija nije mera istorije, ve je pre re o smrtnom traenju ljudske intencije da motivie istoriju suprotstavljajui se smrti. Drugim reima, mera slobode. Vano je upamtiti da ne postoji protivrenost izmeu interpretativnog i eksplanatornog pristupa komunikaciji, izmeu teorije komunikacije i nauke o informacijama. Fenomen nije stvar po sebi, naprotiv, to je stvar koja se pojavljuje posmatranjem. Nema mnogo smisla govoriti o istoj stvari kada se primenjuju dva razliita metoda posmatranja. Komunikacija posmatrana iz perspektive informatike nauke drugaiji je fenomen od komunikacije viene iz perspektive ovog teksta. U informatikim naukama, komunikacija je prirodan proces koji se mora opisati na objektivan nain. Ova dva horizonta e se na kraju sresti: na mestu gde se ove dve perspektive sretnu i sloe nastae trea perspektiva. Takav poduhvat, meutim, lei s one strane izvornih namera ovog teksta. Njegovo stanovite je humanistiko, budui da se bavi ljudskom komunikacijom kao fenomenom slobode. (1973-1974)

O teoriji komunikacije
Termin komunikacija moe se definisati u irem i u uem smislu. iri smisao je: proces kojim se jedan sistem menja drugim sistemom. Ui smisao je: proces kojim je sistem promenjen drugim sistemom na takav nain da je koliina informacija vea na kraju procesa nego na njegovom poetku. iri smisao na taj nain pokriva dva tipa komunikacije: prirodnu, koja je entropijska, budui da prati drugi zakon termodinamike i kulturnu, koja nadilazi entropiju. Istina je da postoje neki negativno-entropijski prirodni procesi, poput kristalizacije i bioloke evolucije, ali oni se pokazuju kao epifenomeni u sveukupnoj tenji prirode ka entropiji. U ovom tekstu e biti razmatrane samo kulturne komunikacije. Predloena definicija moe stvoriti utisak da kulturne komunikacije nekim udom uspevaju da izbegnu entropiju. To bi moglo ohrabriti raznorazne idealistike interpretacije (duhovna komunikacija osloboena prirodnog determinizma, duh prodire gde mu je volja i tako dalje). Meutim, nije tako. Svaka komunikacija, budui da je prirodan fenomen, podlee entropiji. Ipak, kulturne komunikacije doputaju analizu sa stanovita koje pokazuje da je negativno entropijska struktura nadreena entropijskoj strukturi. To se moe pokazati na jednom primeru. Predavanje se moe smatrati prirodnom komunikacijom u sledeem
4

smislu: sistem (javna prezentacija) je promenjen drugim sistemom (predavaem). Predava je poiljalac (on emituje zvune talase), publika je primalac (ona prima talase), a vazduh u prostoriji je medij (on prenosti talase). Dakle, to je termodinamiki proces, i deo energije koji je u njega investiran degradira se u toplotu. to vie predavanje odmie konana koliina informacija u prostoriji se smanjuje. Ali, predavanje se moe razmatrati kao kulturna komunikacija na sledei nain: predava je poiljalac (emituje rei), publika je primalac (ona prima rei), a jezik je medij (on prenosi rei). Tako posmatrano, predavanje nije termodinamiki proces, ve ono pripada drugom poretku. to predavanje vie odmie, konana koliina informacija u prostoriji se poveava. I taj drugi poredak je, zapravo, razlog zbog kog se informacije poveavaju, zbog kog je proces negativno-entropijski. Ovde su vana dva aspekta. Prvi je da se takva jedna negativna entropija ne moe posmatrati na objektivan nain. Posmatra koji ne zna za injenicu da odreeni zvuni talas moe biti re Marsovac, na primer ne moe ni da je uoi. Da bi se entropija uoila neophodno je na neki nain uestvovati u kulturnom mediju. to znai da je posmatranje negativne entropije intersubjektivno (ine ga uesnici u procesu). Ovo je vano zbog toga to ukazuje na to da tenja kulturne komunikacije (ljudskog duha) ka negativnoj entropiji nije fenomen koji bi trebalo verifikovati na objektivan nain. Drugi aspekt je taj da, iako nije mogue objektivno posmatranje kulturne negativne entropije, mogue je posmatrati je sa strogou koja je priblina strogosti prirodnih nauka. Pod odreenim okolnostima teorija informacija moe da je urauna. To znai da intersubjektivno posmatranje moe da usvoji kriterijume verifikacije koji su slini onima kod objektivnog posmatranja. Razlog lei u tome je to je negativno entropijska tenja kulturne komunikacije rezultat kodova koji se mogu kvantifikovati. U

pomenutom primeru, jezik na kojem je predavanje odrano predstavlja jedan takav kod. Prema tome, analiza koda moe da postane mono oruje za kvantifikaciju intersubjektivnih fenomena, bilo da se nazivaju mentalnim, kulturnim ili nekako drugaije. Zapravo, ona otvara polje za kulturne nauke u metodoloki prihvatljivom znaenju tog termina. Kodovi su simboliki sistemi, to znai da se sastoje od elemenata koji neto predstavljaju (zamenjuju). Ti elementi se nazivaju simbolima, to to oni zamenjuju naziva se repertoarom koda. Kodovi su simboliki sistemi, to znai da sistematizuju svoj repertoar simbola. Simboli su ureeni pravilima, a zbir tih pravila naziva se struktura koda. I repertoar i struktura su kvantifikujui. to znai da je konaan broj moguih kombinacija simbola unutar jednog koda izraunljiv. Taj zbir se naziva kompetencija koda a ukupno znaenje kompetencije naziva se univerzum koda. Univerzum je, dakle, sve to kd moe znaiti, a da to moe biti kvantifikovano. Drugim reima, mogue je tano rei ta odreeni kod moe znaiti (za koje znaenje je kompetentan), a ta ne moe znaiti (za koje znaenje nije kompetentan). To se moe uiniti sa svim vrstama kodova, bar u smislu teze. Na primer, sa jezicima, naunim kodovima, umetnikim kodovima, ideolokim kodovima, kodovima simbolike snova i tako dalje. Prema tome, teorija komunikacije sa metodama teorije informacija moe postati jedna od nauka duha sa strogom, nepsiholokom metodom kakvu su zamiljali devetnaestovekovni filozofi. Krajnji cilj teorije komunikacija bio bi da objasni negativnoentropijski karakter kulturnih komunikacija, da objasni na koji nain je ovek suprotstavljen prirodi. Dakle, teorija komunikacija, poput svake druge teorije, ima za cilj da se udalji od suprotstavljenosti izmeu oveka i prirode, da kontemplira ljudsko otuenje i prakse koje ga prate, kao i da to otuenje objasni i da na te prakse utie. Svaka teorija komunikacije, poput svake formalne teorije na primer, logike, matematike, teorije
5

odluivanja, i tako dalje ima za cilj da kontemplira tu opoziciju sa stanovita oveka, a ne sa stanovita prirode. To je razlog to teorija komunikacije nije objektivna poput prirodnih nauka. Kao u svakoj teoriji, krajnji cilj tei da nestane s horizonta panje kada se pojave specifini problemi koji prethodno nisu bili uoeni, ili se pak sada pojavljuju iz drugaije perspektive. Ovi problemi pokazuju tenju da apsorbuju panju i zaklone krajnji cilj. To je verovatno dobro. Kada je otkriven novi kontinent, njegove reke i planine postale su mnogo interesantnije od puta za Indiju za kojim se prvobitno tragalo. Svrha ovog teksta je da ukae na neke od tih reka i planina a da, pritom, ne izgubi iz vida put za Indiju. Stoga u njemu nema uvoda u teoriju komunikacije, nego su predstavljeni neki od njenih problema, uz stav da teorija treba da se uvrsti u opti kontekst sadanjih kulturnih ispitivanja. Prvi problem na koji se nailazi moe se nazvati genetskim i moe se obrazloiti na sledei nain: kako nastaju kodovi? Razlog tome je to mi stvarno znamo samo one stvari za koje znamo kako su napravljene. Postoje kodovi koji, ini se, obezbeuju jasan odgovor na ovo pitanje. Na primer, Morzeov kod, ili razliiti telegrafski kodovi, ili kodovi formalne logike. Odgovor je sledei: odreeni fenomeni (elektrini impulsi, grupe slova, ili tipografski znaci) odabrani su da sainjavaju repertoar koda. A ovim fenomenima je dato namerno znaenje (slova azbuke, kratke reenice u govornom jeziku, logiki pojmovi). Ti fenomeni na taj nain postaju simboli. Zatim su uspostavljena pravila koja pokazuju kako te simbole prihvatiti. Oni koji su nauili znaenje simbola i pravila koja njima upravljaju sada mogu da upotrebe kd kao medij komunikacije. Ukratko, kodovi su posledica konvencija koje ustanovljuju simbole i pravila. Ali kada odgovor pokuamo da proirimo na druge kodove, zapadamo u problem. Izgleda da kodovi koji slue naoj komunikaciji mogu biti organizovani, s ove take gledita, u klizee nizove, kod kojih

je konvencionalni karakter jo sumnjiviji. To je, svakako, oigledno u odabranim primerima. Manje su oigledni kodovi nauke, poput onih u fizici i hemiji, iako i dalje moemo da kaemo da su uspostavljeni konvencijom. Ali latinski alfabet, koji kodifikuje slova koja predstavljaju zvuke, ini se da je proizvod istorijskog i geografskog sluaja koliko i konvencije. Govorni jezici koji kodifikuju zvuke koji predstavljaju ideje, ne doputaju uvek da se zamisli ko je napravio konvenciju, gde i kada. Pokreti u plesu koji kodifikuju gestove koji predstavljaju sentimente, ini se da potiu vie iz unutranje potrebe nego iz konvencije. Psihosomatske bolesti, za koje se pokazuje da kodifikuju telesne simptome koji predstavljaju psiholoke fenomene, sasvim izvesno nisu konvencionalno uspostavljene. Simbolika snova koja je kd pomou kojeg ono nesvesno komunicira sa svesnim, ne moe se uspostaviti konvencijom, ukoliko to ukljuuje svesnu aktivnost. Izgleda se time sugerie da to je kd konvencionalniji to je on artificijelniji, i da je nekonvencionalniji to je prirodniji. Ali jedan takav iskaz ne pomae da se problem rei. Svakako se moe rei da postoje manje-vie svesne konvencije. Morzeov kod je primer ekstremno svesne konvencije, a simbolika snova ekstremno nesvesne konvencije. To bi pomoglo da se objasni na koji nain mi uestvujemo u kodu. Morzeov kod bi zahtevao svesno vebanje. Govorni jezik bi iziskivao manje ili vie svesno uenje, ali takoe i intuiciju, nesvesno zahvatanje jezika. Koristiti kd snova, ne zahteva nikakvo uenje. Ali zanimljivo, to bi od nas iziskivalo da nauimo kako da ga dekodiramo. Sve je ovo nezadovoljavajue, a problem i dalje postoji. Druga potekoa iskaza da je kd posledica konvencije jeste sledea: postoje kodovi ija pravila, ini se, nisu izabrana na osnovu konvencije, ve kroz nastojanje da se kopiraju pravila koja ureuju znaenje njihovih simbola. Hemijski iskaz Na + Cl = NaCl, oigledno ne prati konvencionalno pravilo, ve oituje relaciju koja postoji izmeu znaenja Na i znaenja
6

Cl. Reenica Don voli Meri, ini se, u svojoj strukturi oituje odnos izmeu znaenja onog Don i znaenja Meri. Sad, kae se da je to oitovanje pravila koja ove reenice ine istinitim. Na taj nain se sugerie da kodovi sa konvencionalnim pravilima ne mogu da prenesu istinitiost ili lanost, ve samo tipove poruka. Ali stvar nije tako jednostavna. Znamo da pravilo dodavanja, kojim je pomenuti hemijski iskaz ureen, nije sutinsko za njegovo znaenje. Postoje drugi hemijski kodovi na primer, kod organske hemije koji mogu da prenesu isto znaenje bez pravila dodavanja. A znamo da citirana reenica na engleskom jeziku potuje pravila koja su potpuno drugaija od pravila u kineskom jeziku, iako postoje reenice na kineskom jeziku koje su po znaenju vrlo sline reenici Don voli Meri. Ovaj aspekt problema ostaje nereen, tavie, to postaje gorui problem. Postoje i druge potekoe suprotstavljene konvencionalnim objanjenjima kodova, ali najudesnija je, ini se, sledea: ukoliko su kodovi napravljeni konvencijama, na koji nain te konvencije komuniciraju sa buduim korisnicima koda? Kroz medij samog novog koda? To nije nemogue, na ta upuuje Berlicova (Berlitz) metoda uenja jezika bez oslanjanja na druge jezike. Ali je to teko razumeti. Izgleda da postoji trik u ovim metodama, na primer, oslanjanje na gestualne kodove: konvencija koja uspostavlja kd mora da mu prethodi kako istorijski tako i logiki. Stoga, ona mora da bude navedena u prethodnom kodu (metakodu novog koda). Ponekad se to moe i pokazati. Morzeova konvencija je napravljena na engleskom jeziku, hemijska konvencija je u okviru jezika zdravog razuma, a konvencija engleskog jezika u vulgarnom latinskom, germanskom itd. Ponekad to nije ba jednostavno pokazati, ali je ta mogunost otvorena. Konvencija islamskog koda mora se traiti u hrianskim i helenskim kodovima, konvencija apstraktnog slikarstva u kodu kubizma i tako dalje. Meutim, ponekad je to problematino na

primer, traiti konvenciju simbolike snova u kodu arhetipova. Zapravo smo u dilemi. Da li da tvrdimo da svaki kod ima metakod, to bi znailo da tvrdimo reductio ad infinitum, ili da tvrdimo da neki kodovi nemaju metakodove, to bi znailo da tvrdimo creatio ex nihilo. Oigledno da se to dogaa, uzgred budi reeno, kad god traimo poreklo neega. U tom smislu, izgleda da pitanje kako nastaju kodovi ne doputa odgovor. Najbolji nain je da se u svakom kodu traga za nekom vrstom konvencije kao provizornom radnom hipotezom. Meutim, genetski stav moemo da odbacimo zarad strukturnog koji je mnogo plodonosniji. Bar na to navodi kratka istorija teorije komunikacija. Onda bi trebalo da postavimo pitanje o relaciji izmeu simbola i znaenja, i o relaciji izmeu samih simbola unutar koda i, konano, o relaciji izmeu kodova. Relacije izmeu simbola i znaenja mogu da osciliraju izmeu dve krajnosti. Jedna krajnost su kodovi u kojima svaki simbol repertoara ima jedinstveno znaenje u univerzumu, a svako znaenje u univerzumu reprezentovano je u kodu jedinstvenim znaenjem. Postoji dvosmislena relacija izmeu koda i njegovog univerzuma. Takvi kodovi se nazivaju denotativni. Na drugoj strani su kodovi u kojima svaki simbol repertoara moe da ima razliita znaenja u univerzumu, a svako znaenje u univerzumu moe biti reprezentovano razliitim simbolima u repertoaru. Takvi kodovi se nazivaju konotativni. Takvi ekstremni sluajevi su retki, primer prvog je kd formalne logike, a primer drugog je kd simbolike snova. Veina kodova je izmeana, i u svom repertoaru ima kako denotativne tako i konotativne simbole, a u njihovom univerzumu znaenja su reprezentovana i jedinstvenim i razliitim simbolima. Primer za to su jezici kojima se govori. Time se sad sugerie da to je kd denotativniji to je vie uspostavljen na konvencionalan nain, a da to je konotativniji to je nesvesniji. Takvo
7

stanovite podravaju nauni kodovi koji pokuavaju da eliminiu svaku konotaciju. U pozadini jedne takve interpretacije je kartezijanski ideal jasne i razgovetne poruke. Ali to ne potkrepljuju injenice. Postoje veoma konvencijalizovani kodovi, poput kodova nekih umetnosti i kodova komercijalne i politike propagande, iji je cilj maksimalna konotacija. Klju ovog problema mora se traiti na nekom drugom mestu. Denotativni kodovi prenose jasne poruke o svom univerzumu, ali u toj jasnosti gube mnoge aspekte ovih univerzuma. Konotativni kodovi prenose znaajnije poruke (one zahvataju vei deo svog univerzuma), ali su te poruke zbrkane. Denotativne poruke su zatvorene, one svojim primaocima doputaju samo jedan nain interpretacije. Konotativne poruke su otvorene, one svojim primaocima otvaraju parametre interpretacije. Time se nagovetava da su u uspostavljanju relacije izmeu simbola i znaenja, kodovi usmereni na odreene obrasce ponaanja svojih primalaca. Oni tee svesnoj denotaciji, ukoliko su uspostavljeni svesnim konvencijama, ili pak mogu teiti konotacijama i denotacijama nesvesno, ukoliko pretpostavimo da su neki kodovi ustanovljeni nesvesnim konvencijama. To je sad veoma vana poenta za teoriju komunikacija: otkriti denotativni ili konotativni karakter koda koji moe biti, a najee i jeste, prikriven znai liiti ga ideologije. Moemo da uporedimo konotativne i denotativne poruke, jer je u izvesnoj meri mogue jednu poruku prevesti na drugu, transkodifikovati poruku. Da nije tako, bilo kakvo poreenje bi bilo nemogue i morali bismo rei da denotacija ili konotacija reflektuju karakter univerzuma koji poruka nosi. Mogunost transkodifikacije pokazuje da jedan univerzum moe imati dva ili vie kodova koji prenose poruku o njemu, i da je u nekim kodovima mogue preklapanje univerzuma. Oni su delimino prevodivi u odreene kodove, a delimino nisu. Ogranienost njihove prevodivosti pokazuje da nijedan kd ne upuuje na sve univerzume, niti da svi kodovi

upuuju na jedan univerzum. Niz univerzuma nije u dvoznanoj relaciji sa nizom kodova. To sad predstavlja neugodno otkrie kako za realiste koji tvrde da u prethodnoj analizi svi kodovi upuuju na isti univerzum (na stvarnost), tako i za idealiste koji tvrde da je svaki univerzum projekcija koda. Ali sloen odnos izmeu kodova budui da su neki samo delimino prevodivi na one druge, neki su pak sasvim neprevodivi na druge kodove, a neki su u bliskoj vezi s drugim kodovima iako imaju sasvim razliitu strukturu predstavlja izazov za teoriju komunikacije. Mogue je da e u budunosti biti otkrivene neke vrste porodica kodova. I ne samo da e to uticati na prakse prevoenja, ve e, verovatno, doprineti prevazilaenju starih ontolokih sporenja. Pitanje o tome u kakvom su meusobnom odnosu simboli unutar datog koda tie se strukture kodova na dva postpuno razliita naina. S jedne strane, ta struktura se posmatra kao zbir pravila koja simbole unutar koda ureuje fiziki. S druge strane, kao zbir pravila koja ih unutar koda ureuju logiki. Iako su ova dva naina meusobno povezana, moraju se razmatrati odvojeno. Koja vrsta fizikog fenomena su simboli koji sainjavaju repertoare naih kodova? injenica je da se moe uspostaviti bilo koja vrsta fizikog fenomena da bi predstavljala bilo koju vrstu fenomena, bez obzira na to da li je on fiziki ili ne. Simboli mogu biti take, ili linije, ili povrine, ili tela. Bilo koji aspekt jednog fenomena njegov oblik, boja, miris, zvuni efekat moe biti uspostavljen na taj nain. Svaki kd moe biti sainjen od jedinstvenog tipa fenomena, ili oni mogu biti izmeani. U stvari, ova situacija na prvi pogled izgleda toliko haotino da svaki napor da se ona katalogizuje deluje beznadeno. A bez skice kataloga nije mogue disciplinovano istraivanje. Ipak, ukoliko se bolje pogleda, situacija postaje daleko jednostavnija. Moda, isuvie jednostavna. Prisutan je ogroman broj postojeih kodova i
8

neogranien broj moguih kodova, ali je svega nekoliko tipova tih kodova koji zaista prenose vane poruke u naoj situaciji. Zapravo, moemo da izdvojimo tri tipa: oni koji kodifikuju neke vizuelne aspekte fenomena (vizuelni kodovi), oni koji kodifikuju zvune aspekte (auditivni kodovi) i izmeani (audiovizuelni kodovi). Vizuelni kodovi mogu se svrstati u one koji kodifikuju take i linije (alfabeti, na primer), one koji kodifikuju tela i njihovo kretanje (arhitektura i ples, na primer). Auditivni kodovi se mogu svrstati u one koji kodifikuju zvuk koji proizvode ljudska usta (na primer, govorni jezik), i one koji kodifikuju bilo koji drugi tip zvuka (na primer, instrumentalna muzika ili kodovi bubnja). A audiovizuelni kodovi se mogu svrstati u one koji koriste tradicionalne metode (pozorite, npr.) i one koji koriste naprednije metode (na primer, TV). ini se da takva radikalna, ak preterana simplifikacija pokazuje da sadanjom situacijom dominiraju samo tri koda: vizuelni (latinski alfabet), auditivni (govorni jezik, posebno engleski) i napredni audiovizuelni (televizija). Postoje, naravno, brojni drugi kodovi kojima ovek komunicira, oni napredniji poput kompjuterskih kodova, tradicionalni poput slikarstva, ili oni prastari poput kodova mita. Ali, ini se, ova tri koda karakteriu sadanjicu. To objanjava zbog ega je veliki broj teoretiara komunikacije svoju panju usmerio na pomenute kodove i njima sline poput plakata i reklama. To je dobro u tom smislu to se dobijeni rezultati mogu primeniti i na druge kodove. Ali je i loe jer se na taj nain suava polje panje. Teoriju komunikacije bi trebalo primeniti na sve kodove. Fiziko svojstvo simbola presudno utie na strukturu kodova. Utie vie nego to utie kriterijum znaenja. Struktura poruke vie oituje fiziki karakter svojih simbola nego strukturu univerzuma koju prenosi. To objanjava uvenu reenicu: Medij je poruka. Moemo da izvojimo, grosso modo, tri tipa struktura: one koje ureuju simbole u linearne nizove (dijahrone); one koje ureuju simbole u povrine (isto sinhrone); one koje

ih ureuju u prostoru (trodimenzionalno sinhrone). Primeri prvog tipa su govorni jezik i azbuka; drugog tipa, kinesko pismo i slikarstvo; treeg tipa, pozorite i arhitektura. Ova tri tipa mogu se razliito kombinovati, struktura TV-a, na primer, sloena je kombinacija dijahroniciteta i istog sinhroniciteta. Uinak strukture na poruku tie se problema prevoenja. Da li se knjiga moe prevesti u film, ili novinski lanak u TV program? Problem je u tome to dijahrone poruke koriste drugaiji tip vremena od onih sinhronih. Nije preterano rei da mi znamo i stiemo iskustvo o svetu, da u njemu delujemo u okviru sktruktura koje su nam nametnute kodovima koji nas oblikuju. Teorija komunikacije mora da analizira tu injenicu, i premda su rezultati jo uvek provizorni i nejasni, oni ak i sada otvaraju neoekivane horizonte. Oni pokazuju da nae bivstvovanje-u-svetu moe da se menja, ukoliko je struktura naih kodova izmenjena, a to je vano ne samo za razumevanje nae situacije, ve isto tako i za svako nastojanje da je promenimo. Ukoliko strukturu kodova razmotrimo logiki, nudi se drugaije stanovite. Moramo da se zapitamo kako su simboli formalno ureeni unutar kodova. Da li postoji hijerarhija simbola. Dobar metod za pristupanje ovom problemu je da se izabere kd koji je temeljno analiziran u drugim disciplinama (govorni jezici koji su analizirani u formalnoj logici i lingvistici), i da se on uini modelom za druge kodove, da bi se videlo gde ti drugi kodovi koincidiraju sa modelom, a gde se od njega razlikuju. U zapadnim jezicima, moemo da izdvojimo tri tipa simbola (rei): one koji oznaavaju fenomene (na primer, imenice), one koji oznaavaju relacije (na primer, glagoli), i one koji oznaavaju pravila (na primer, veznici). Jezici ureuju ova tri tipa simbola u nizove koji se nazivaju reenice. Postoji mnogo vrsta reenica, ali se mogu svesti na etiri: one koje neto tvrde, one koje nareuju, one koje uzvikuju i one koje pitaju
9

(afirmativne, imperativne, uzvine i upitne). Razlika izmeu njih proistie iz razlike u poretku simbola. Upitne mogu biti svedene na afirmativne, iako je to na neki nain problematino. Stoga, struktura zapadnih jezika u osnovi doputa prenoenje tri tipa poruka: indikacije ili upute (znanje, epistemoloke poruke), naredbe (modeli ponaanja, ideoloke poruke) i oseanja (modeli iskustva, estetske poruke). Pre nego to se jezik upotrebi kao model, trebalo bi priznati neke potekoe. Jedna je u vezi s injenicom da se u mnogim reenicama simboli ureuju u neskladu sa strukturom jezika. Takve pogrene reenice su besmislene. One ne prenose nikakvu poruku. To je ponekad teko shvatiti, zato to takve reenice mogu biti namerno konstruisane da ne prenose nikakvu poruku. To se moe nazvati demagogijom i to moda predstavlja vei deo svih reenica u komunikaciji. Druga potekoa je u vezi s injenicom da postoje meovite reenice i da je neophodno analizirati njihove ideoloke, epistemoloke i estetske aspekte, to esto nije jednostavno. Trea potekoa je da mnoge ideoloke reenice maskiraju svoju poruku epistemoloki ili estetski, a da je analiza tih reenica (deideologizacija) ponekad skoro nemogua. A postoje i druge potekoe. Taj, po optem priznanju, teak model mora se primeniti i na druge kodove radi uporeivanja, a rezultati, iako provizorni, obeavaju i iznenauju. U stvari, to polje je otvorila teorija komunikacija koja moe da d sasvim novo znaenje rei kritika ne samo u umetnosti, iako je tu najoiglednije, ve isto tako u nauci. Pomenimo samo jedan primer: kada se filmski kd uporedi sa jezikim modelom, doputa se da kritika njegovih raznovrsnih poruka (prikazanih filmova) konano oslobodi kritiara neplodnih stavova kroz davanje subjektivno vrednovanih iskaza. On je sada sposoban, zahvaljujui komunikolokim metodama, da analizira film intersubjektivnim egzaktnim metodom koji nudi teorija komunikacija. Teorija ve radi na tom polju iako je jo uvek ekaju ogromni zadaci.

Zahvaljujui ovom modelu moe se pokazati da postoje kodovi koji su posebno predodreeni da prenose epistemoloke poruke (npr. nauni kodovi), drugi koji su posebno predodreeni za ideoloke poruke (npr. kodovi masovnih medija), i oni koji su posebno predodreeni za estetske poruke (npr. umetniki kodovi). Ali posebno, ne znai iskljuivo, niti pak oigledno. Teorija komunikacije mora da pokae koliko je ideologije i estetike maskirano znanjem u naukama, a koliko ideologije je maskirano estetikom u umetnosti. Ali pre svega, teorija komunikacije mora da pokae da masovni mediji, zahvaljujui svojoj strukturi, prenose samo ideologiju (naime, modele potroakog ponaanja), ali oni tu poruku esto maskiraju kao znanje (na primer, kroz novinsko izvetavanje), ili na estetski nain (na primer u TV mjuziklima). Sistematska analiza kodova tako moe da postane efikasan metod de-ideologizacije. Mogue je i tree stanovite u pogledu kodova, osim genetskog i strukturnog i, u elji za boljim terminom, moglo bi se nazvati dinamkim. Ono e postaviti sledee pitanje: s obzirom na to da je komunikacija proces, i da poruka, prema tome, tee u kodovima, kakva je dinamika tog procesa? Time se panja premeta sa samih kodova na one koji ih koriste, na poiljaoce i primaoce. Opasnost koju nose dva prethodno razmatrana stanovita je materijalizacija kodova. Ova stanovita pokazuju tendenciju da zaborave svoju humanu funkciju. Tree stanovite ih ponovo vraa u kulturni kontekst i pokazuje da je teorija komunikacije drutvena nauka. Moemo da izdvojimo dva tipa koda: dijaloki i diskurzivni. Da bismo razumeli ovu klasifikaciju, moramo da uzmemo u obzir dve dinamike komunikacije. U jednoj, poruke teku od poiljaoca ka primaocu, i to se naziva diskurs. U drugoj, poruke osciluju izmeu razliitih uesnika u procesu, i to se naziva dijalog. Iako ova razlika nije odriva u strogom smislu, s obzirom na to da se svaki dijalog moe smatrati fazom ireg diskursa, a svaki diskurs fazom ireg dijaloga, ona je vana iz sledeeg
10

razloga: funkcija informacija je razliita u svakom od pomenutih tipova dinamika. U diskursu, informacije su sadrane u memoriji poiljaoca, a prenose se u memoriju primaoca. Stoga informacije prethode diskursu, a diskurs slui u svrhu prenoenja informacija od jednog do drugog uesnika u kulturi. Primer za to je predavanje. U dijalogu postoje delimine informacije u memorijama uesnika koje se u samom procesu sintetiu u globalne informacije. Stoga nove informacije rezultiraju iz dijaloga, a on slui u svrhu razrade informacija za kulturu. Primer za to je parlamentarna rasprava u kojoj se elaborira zakon. Dinamika komunikacije je razrada informacija kroz dijalog i njihovo prenoenje putem diskursa. Na prvi pogled, ini se da u tom smislu postoje dva tipa koda. Diskurzivni kodovi (poput slike) i kodovi koji doputaju kako dijalog tako i diskurs (poput jezika). Ali, ako se paljivije pogleda, situacija deluje mnogo sloenije. Slika koja je data kao primer, moe se, na primer, promeniti u dijaloku strukturu, kao to je to sluaj u kineskim tablicama, gde komentari mogu biti sukcesivno upisani u tablicama na dijaloki nain. To je vano iz sledeeg razloga: masovni mediji imaju izgleda iskljuivo diskruzivnu strukturu. Oni su tako konstruisani da samo nekolicina poiljalaca emituje poruke prema brojnim primaocima koji uopte nisu u mogunosti dijaloga sa poiljaocem. To je, u stvari, ono to karakterie sadanjost: diskurzivna kultura bez dijaloke povratne reakcije. To znai, kultura koja veoma teko obnavlja svoje zalihe informacija na mnogim nivoima, jer se njihovo obnavljanje odvija kroz dijalog. Stoga, takva kultura u kojoj veina uesnika nema pristup poreklu informacija ima tendenciju da postane totalitarna. Kultura u kojoj samo nekolicina emituje informacije ima tendenciju da manipulie drutvom. Kultura, u kojoj uestvovati znai primiti diskurs, u velikoj meri unifikovan diskurs, ima tendenciju da postane omasovljena. U tom smislu se moe pokazati da pomenuta situacija ima sledeu strukturu: mala elita strunjaka dijaloki razrauje informacije putem

kodova koji postaju sve tei za uenje. Ta elita tei da se podeli u meusobno nekomunikativne grupe. Na taj nain razraene informacije komuniciraju diskurzivno preko skoro isto tako tekih kodova sa malim brojem primalaca koji pripadaju eliti. Ti diskursi imaju uglavnom naune i umetnike poruke, a ideoloke poruke tee da nestanu. Na ovaj nain se stvara novi tip oveka neideoloki funkcioner, primalac ovih poruka. Diskurzivno primljene informacije funkcioner stavlja na raspolaganje onima koji dre ekonomsku, drutvenu i politiku mo. Oni zatim putem imperativnih diskursa prenose informacije na funkcionere specijalizovane za masovnu komunikaciju. Oni manipuliu informacijama da bi im dali ideoloko znaenje i zatim ih diskurzivno prenose putem masovnih medija publici. Publika sve vie ima pristup samo ovom tipu informacija, koje se u osnovi odnose samo na jedno: na modele ponaanja za konzumiranje materijalnih ili idejnih dobara za koje su monici zainteresovani. Iz te situacije je proistekla teorija komunikacije, donekle i kao sredstvo za odbranu drutva. Teorija komunikacije moe pokazati da, iako se masovni mediji koriste skoro iskljuivo za diskurs, oni mogu biti izmenjeni na nain koji isto tako doputa i dijalog. ak i danas postoje neka dijaloka ostrva poput, na primer, pisma uredniku u novinama, ili TV programi u kojima se trai javljanje gledalaca. Ali ta ostrva su, svakako, samo pretenzije na dijalog, predodreene da stvore laan oseaj uestvovanja. Radikalna promena u strukturi masovnih medija je savreno mogua, a sadanja tehnika to doputa. Dajmo samo jedan primer: TV se moe promeniti tako da postane istinska mrea (naime, dijaloki kod), manje-vie poput telefonske mree. Na ovu mogunost, izmeu ostalih pokuaja, ukazuju zatvorena kola1 i manipulacije magnetoskopima. To bi znailo da ljudi
1

preko TV-a mogu da budu u kompleksnom dijalogu kako dijahronim tako i sinhronim kodom. To bi zaista promenilo oveanstvo u globalno selo, ne samo dokonim razgovorima na kosmikoj trnici, ve stvarnim ueem velikog broja ljudi u razradi informacija. To bi bila istinska demokratija. A to je samo jedan primer naina na koji teorija komunikacije moe danas da funkcionie. Meutim, postoje ogromne potekoe. Praktina potekoa je da bi se oni koji imaju mo nuno opirali takvim pokuajima, jer bi im to oteavalo manipulacije drutvom. A teorijska potekoa je da bi se dogodilo da je takva situacija samo suprotna trenutnoj situaciji. Danas skoro i da nema javnog prostora, naime, prostora u kojem je za uesnike u kulturi mogua smislena komunikacija. Skoro i da nema privatnog prostora, to jest, prostora u koji komunikacija ne moe da prodre. Sveprisutni dijalog opasan je koliko i sveprisutni diskurs. Ali time se pokazuje irina polja za budue delovanje teorije komunikacije. Na poetku ovog teksta reeno je da je krajnji cilj teorije komunikacije da objasni negativno-entropijski karakter ljudske komunikacije, jedan aspekt oveka u opoziciji spram sveta. Kazano je i da je prisutna tenja da se ovaj krajnji cilj zaboravi onda kada se novi fascinatni problemi otkriju i napadnu. Situacija izgleda ovako: i pored teorije komunikacije, a delimino i unutar njenih okvira, razvija se jedna iskljuivo kvantifikujua disciplina, teorija informacija, a posveena je prouavanju negativne entropije. Teorija informacija bi trebalo da bude metod teorije komunikacija, ali se esto sa njom brka. Odgovarajua teorija komunikacija ostavlja probleme negativne entropije po strani, i svoju panju usmerava na druge probleme od kojih su neki pomenuti u ovom tekstu. Meutim, negativna entropija se ne sme zanemarivati, ne sme se prepustiti da se njome bavi teorija informacija. To je problem koji dodiruje sutinu oveka (njegovu oblikujuu sutinu), a pristupi koji su iskljuivo kvantifikujui ne uspevaju
11

Izvorno, close circuits 1) neprekinuto elektronsko kruenje. upor. otvoreno kolo. 2) televizijski sistem u kojem se signal obino alje kablovski do ogranienog broja primalaca. (prim.prev.)

da je zahvate. Istina je da pomou teorije informacije unutar okvira ove teorije, teorija komunikacije moe da postigne strogost koja je uporediva sa prirodnim naukama. Ipak ona nikada nee biti prirodna nauka niti bi trebalo to da postane. Zahvaljujui svojoj problematici, a takoe svojim metodama, ona je humanistika disciplina. Ona stoga ne moe biti, niti bi trebalo da bude, ista disciplina. Ona iziskuje uverenja koja su udaljena od prirodnih nauka. U tom pogledu ona je vie nalik medicini. A kao ni u medicini, ni u teoriji komunikacije ne bi trebalo da postoji jasno razgranienje izmeu teorije i prakse. S obzirom na to da je teorija komunikacije nova disciplina, teko je kazati da li e, kada i kako reiti svoje unutranje probleme, i da li e i kada razviti unifikovan metod. (1986-1987)

Sa engleskog prevela Tatjana Popovi

12