1

KUANJE AVRAMA
Raa Todosijevi 2005

U nekoliko poduih razgovora, po svoj prilici vodjenih uglavnom nou, u tajnosti, u etiri oka, podalje od naselja i pogleda radoznalih ljudi, izvesni gospodin (za koga e se kasnije tvrditi da se zove Elohim), nudjae pastirskom predvodniku Avramu da oni medju sobom saine savez verovatno radi bolje uzajmane saradnje i trajnog uvaavanja. Gospodin Elohim je nagovestio naravno jo u uvodnim razgovorima da e on lino brinuti o Avramu dok bi Avram, za uzvrat, bio obavezan, ukoliko dodje do njihovog sporazuma, da medju svetom rasadjuje tvrdnju o postojanju jednog uvaenog i besmrtnog uglednika, pravog pravcatog dase, koji ga titi i vodi rauna o svemu to se tie njega i njegovog klana. Potaknut naizgled nedokuivim razlozima i teko objanjivom izboru simpatije, pronee se glasine da je gospodin Elohim sebi obeao da e tog pastira, tog smrtnog Avrama, tititi od svakojakih zemaljskih i nebeskih nedaa. On mu zatim obznani svoju odluku da e od njegovog klana, u budunosti, za vremena, sazdati veliki i snaan narod, sposoban da se iri i mnoi ali i uva od sveopteg kurvanluka koji vladae Hananom medju okolnim plemenima. Sve bi bilo lepo za videti i ugodno za uti samo da su pregovarai bili ako ne jednakih a ono makar priblino slinih moi i ugleda. Avram bee odgajiva stoke, novopridolica sa haldejskih strana i predvodnik nevelike druine, dok predlaga saveza, pomenuti gospodin Elohim koji e se kasnije i u boljem drutvu i na raznim prijemima predstavljati i kao gosn El, Adon, Adonaj, pa i Jahve bee linost pred kojom se smeilo sjano napredovanje u nebeskoj slubi a povrh svega i neko ko je posedovao poprilino irok izbor nadprirodnih sposobnosti. Dok je Avram uz sebe imao tek nekolicinu rodjaka i moda

2 tridesetak manje-vie njemu odanih slugu, dotle je Elohim posedovao mo koja je delotvornou prevazilazila sve do tada Avramu znane zakone zemaljske i nebeske mehanike. Otvoreno govorei, dok se Avram mogao uzdati u iskustvo predaka, u linu dovitljivost, u brze noge, u okovanu batinu, u rodjake miice i odvanost mladjarije, dotle je Elohim bio kadar da snagom svoje boanske volje pomera itave planine, da zaustavlja i menja rene tokove i da svojom nebeskom a nama nepojmljivom sutinom, naizgled iz niega, tek tako, ex nihil, ini nevidjena udesa. Nasuprot Jahveovim kitnjasto opisanim predlozima, primamljivim obeanjima i bajnim slikama Avramovog budueg ivota, ali i budunosti njegovih naslednika, Avramove obaveze prema tom dobrodunom ovi iroke ruke behu smeno male, nevane, gotovo nitavne. Kada se sve sabere Avram je bio duan da ivi poteno, da vredno radi, da se mnoi i da svojim ponaanjem i uzornim vladanjem svoje porodice drugim ljudima bude za primer, bolje reeno obrazac kako valja provoditi zemaljske dane i kako valja slaviti svog pokrovitelja. Takodje mu pade u zadatak, takorei obaveza, da tu i tamo, kad naidje na zgodan breuljak, po mogunosti u hladovini kakvog granatog hrasta, od okolo sabranih kamenica saini prostu hrpu i po njoj, sponzoru u ast, prospe malo ulja, malo mleka, ostavi pare sveeg sira, aku urmi ili, ako smogne, zdelu ita. Za sveanije prilike, za rodna vremena ili u ast nekog od Avramovih drutvenih uspeha, obojica se lako nagodie da on, kao znak zahvalnosti za ukazanu pomo, Svemoguem na rtvu prinese jagnje ili podgojenog ovna. Pored tih nevelikih ali ipak opipljivih izdataka Avram se u potpunosti sloi sa predlogom da veruje da je njegov zatitnik najmoniji i najpametniji. Duh ugovora je nalagao, prostom nesrazmerom njihovih stvarnih drutveno-ekonomskih mogunosti, da Avram, doljak, novopeeni Hananac, putujui odgajiva stoke i proizvodja mlenih preradjevina, osoba bez stalnog mesta prebivanja, bespogovorno slua i sprovodi u ivot Adonova naredjenja i da sa na svakom znaajnijem sastanku dri iskljuivo njegovih

3 kadrovskih reenja. Uz sve to, a to je moda i najvanije, Sveprisutni ga upozori da sa seksualno izvitoperenim i krvoednim suparnikim kompanijama i sumnjivim verskim zajednicama kao to su The Baal, Dagon i sinovi, Haldeja Co. Ltd., Itar, The Oziris i sl., odmah ogranii i po mogunosti u najskorije vreme prekine svaku dalju kulturnu, trgovinsku, tehniku, politiku i versku saradnju. Da sve bude jasno i kako valja, on je Avramu naloio da svoje sinove ne puta medju keri drugih naroda niti da svoje keri daje muevima tudjeg rod. Ukoliko on misli da se dri ugovora, i ako eli da bude to to jeste njegovo miljene bie najbolje da svoju krv ne mea sa krvlju onih koji dotinom gospodinu nisu po volji.

Uvaeni gospar, kao starija i visprenija osoba, lino je osmislio i predloio sve take ugovora na kome bi poivala njihova saradnja; Avramu, oveku kome govorancije i reitost nisu bile jaa strana, preostade da trepe, da iza svake Jahveove rei klima glavom i da bez primedbi potvrdjuje svoje pristajanje na iznesene predloge uveren da u svetu prepunom smrtnih opasnosti i neprijateljski raspoloenih suseda, takva zatita i takve ponude jednog svomogueg i poneto naprasitog umskog arobnjaka nipoto nisu za odbacivanje. Potrebno je napomenuti da je njihov ugovor postao trajno nadahnue gotovo svim kasnijim ugovorima o dobrovoljnom saveznitvu, ukljuujui tu i onaj lep i nepisan obiaj po kome se ugovarai obavezuju da jedni drigima poklanjaju titule i vrdno ordenje, a uspeno obavljen dogovor, asno sklapanje saveznikog il' bratskog pakta, neizostavno zaliju ampanjcem ili aicom eeg pia. to se tie Avrama i njegove ene Sare, ni oni nisu bili izuzetak. Jueranja obanica ogrubelih ruku, koja sem zadimljenog ognjita, planinskih visova i ovaca ne vide ni traka svetlosti velikog sveta, naprasno sama sebe proizve u princezu a Avram posta plemenska glaveina, knez, rodonaelnik, patrijarh, kralj, komesar i kojeta drugo. Svaki potkovaniji pravnik e vas potsetiti da do dananjih dana nikom nije polo

4 za rukom da saini savren ugovor a jo manje bi se tim reima mogao opisati savez izmedju budueg gospodara univerzuma i onog Avrama, onog vlasnika nekoliko konih atora i stotinak mravih ovaca. Poto je u ta davna vremena svetom vladalo potenje i svi drahu do rei i asti uopte, onda i ne bee preka nuda da se na poslovnim sastancima ili politikim skupovima vode stenografski zapisnici, sastavljaju pisani ugovori a nepatvorine tih obavezujuih dogovora overavaju u optini ili u za to nadlenom sudu. Obzirom da je Avram, grki reeno, bio analfabeta, dakle naskroz nepismen smotanko, njemu bi sasvim dovoljno da izusti pristanak, da ponudi svoju re nesumnjive odanosti i da ta re, kazana jasno i glasno, bude valjan zalog kojim se Jahve uverava da e Avram uvaavati sve to duh i usmeno iznesen sadraj ugovora sobom nalae. Ukoliko bi on, eto, ak i pokuao da zaobidje ili da previdi neke manje vane take, Jahve bi imao na raspolaganju bezbroj naina da ga privoli na poslunost. U suprotnom sluaju, ukoliko bi Gospod, zanesen poslovima, naprosto smeo sa uma neko obeanje, Avram bi slobodno mogao da se obrati i poali Organizaciji Ujedinjenih Nacija ili slinoj medjunarodnoj ustanovi. Tako je veseli ika El, nadaleko poznat hananski domain, sa nekoliko nikad valjano ispunjenih obeanja postao Bog i gospodar pomenutom obaninu. Nije na odmet rei da je Elohim poeo da stasava u to to jeste, u prilino ozbiljnog okrunog Boga, zahvaljujui Avramu a da je pomenuti Avram, traei sebi zatitnika, sebi stvorio gospodara. Cena bezbrinog ivljenja pod Bojim kiobranom esto moe biti prilino visoka. Jedniog lepog dana, onako u predveerje, vrativi se sa zasedanja na kome se nadugako i bez svake sumnje znalaki raspravljalo o daljim pravcima razvoja teolokog obrazovanja buduih heruvima i andjela iz unutranjosti, Gospod Bog, zamoren gledanjem dijagrama, slajdova, video traka i dosadnih web seightova, prepusti se arima dokolice i sluanju sonata koje e on, kada tome dodje onaj pravi as, kad izadju iz predvidljive nebeske

5 mode, nekih tri hiljade i etiristotine devedeset godina kasnije, Ludvigu van Betovenu dobro uliti u njegove nagluve ui. Posle toga, verovatno nadahnut lepotom ara na tavanici svoje sobe, napravljenoj od najfinije domae kedrovine, Otkrovitelj zaeli da iskua Avramovu veru pa mu zato naloi da ode u zemlju Moriju i da tamo, njemu u slavu, svojom rukom, prvo zakolje a potom spali na rtvu svog sina jedinca, milog Isaka.

II

Pre nego to se ovde poduhvatimo prepriavanja, tanije reeno, podseanja na onu svima poznatu dogodovtinu zvanu Kuanje Avrama ili rtvovanje Isaka a kratkoa pomenutog tiva nam to dozvoljava nije zgoreg upitati se zato je Veiti uopte poeleo da proverava Avramovu privrenost njihovom savezu? Ako za trenutak ostavimo po strani nebrojene duevne razloge i njihove sloene odnose, lako moemo prihvatiti za aksiom tvrdnje koje nam kazuju da pojam savrenog sveznadara a Svevinji to nesumnjivo jeste, bar u oima velikog broja njegovih pristalica - u sebi ne sadri spisak sasvim ljudskih stanja kao to su neobavetenost, sumnja, dvosmislenost, neodredjenost, nepredvidljivost, neizvesnost, nesigurnost, nejasnost, neznanje i sl. emu kunja i ona silna trodnevna danguba ako je Bog, unapred, u sebi, imao pokretne slike i tokove buduih dogadjaja, ishod kunje, stanje Avramovog duha, zapravo konzistentan scenario budunosti koja e se, gle uda, zbivati iskljuivo po njegovoj volji. Podjimo od one svuda prisutne a nikad valjano i do kraja dokazane pretpostavke kojom se raspiruje uverenje da je Jahve, po Avramovom miljenju, bio jedan od najmonijih bogova u onovremenom zaista brojnom i arenolikom hananskom panteonu. On je

6 svemoan i njegova mo, zato to je sveobuhvatna, nije ograniena ni vremenom ni prostorom a jo manje fizikim zakonima; on postoji od pamtiveka i trajae veno. On moe da bude vidljiv i nevidljiv, moe da se premetne u ta god mu drago, ume da leti, moed da postoji na nebrojeno mesta u isto vreme, ini uda, zna sve jezike, ak i engleski, moe da stvori sve to mu padne na pamet, lako upravlja tj. stvara dogadjaje, gromove i klijanje svega, a re nemogue nije zabeleena u njegovom tanunom hebrejsko-aramejskom reniku, jer ona za njega nema niti e ikad imati smisla. Ako dragi Gospodar nad vojskama nebeskim na poduem spisku osobina koje krase njegovu bit poseduje i stavku o neiscrpnim zalihama apriorne moi, onda se moemo
U U

pitati ta mu ono bi da se neveseo samozlostavlja i poduhvata sporog i munog empirijskog

U U U

postupka, ne bi li tim ni malo boanskim nainom, tako, a posteriori, uspeo da poblie pojmi ta se kuva u Avramovoj dui? Da je Premudri zaista svemoan kako se tvrdi, onda bi on svojim savrenim umom, umom na kome poiva ivot i postojanje vaskolike vaseljene, doslovno u nemerljivom deliu sekunde, istog trena, lasno prozreo sva Avramova raspoloenja, lako bi proitao doslovne sve njegove misli i ne bi zbog nekoliko triavih i onako predvidljivih podataka bespotrebno izludjivao ostarelog obanina i njegovog sina jedinca, maloletnog Isaka. Iz poune prie koja sledi moe se saznati da Bog, taj toliko puta naveliko hvaljen dobrotvor, mecena nebrojenih umetnikih i humanitarnih poduhvata i upravnik takodje nebrojenih sportskih udruenja, iz nama nedokuivih razloga, uopte ne poznaje stanje pukog ili nemotivisanog ovekoljublja ve svoju naklonost uslovljava dokazima vernosti. On e ljubiti Avrama i njegov rod sve dotle dok mu oni budu pruali dokaze svoje podlonosti. On e se brinuti o njima, pazie ih kao da su mu rod rodjeni, samo pod uslovom da su mu oni bespogovorno posluni. Na tom tekom i glomaznom bojem kantaru kojim On odmerava svoj odnos prema smrtnicima lepo pie: KOLIKO VERNOSTI TOLIKO PANJE! Pitamo se zato ta besmrtna sveznalica bez trunke stida trguje silom i svojim naklonostima? Zato On tako

7 postupa uprkos okatoj injenici da toj i takvoj medjugalaktikoj grdosiji, stvoritelju svega nama znanog i neznanog, podilaenje siune zemaljske bubice kao to bee onaj hananski pastir, onaj Avram, ne znai ba nita? ta je sa ljubavlju uopte i ovekoljubljem posebno ako na kosmikoj pijaci Boja dobrota i njegovo milosrdje imaju propisanu cenu, ukljuujui tu i porez na promet i ostale medjuplanetarne dabine.

III

Pria o kuanju Avrama uz beznaajne izmene, da ovovremeni itaoc ne bude ugnjavljen dremljivom sporou starinskog pripovedanja glasi ovako: Jedne veeri, primivi re, to jest nalog lino iz usta Gospoda Boga, da svog sina rtvuje njemu u slavu, u Avrama, oca Isakova, ne bee senka sumnje ni muka dvoumljenja. Ve s jutra, a jo se estito nije ni razdanilo, eto ti njega gde u polutami svitanja cepa drva za rtvenu lomau, samari i potom drvima tovari magarca, pa sa dva momka i sinom Isakom, krenu tamo gde mu je Jahve naredio da ide: pravo u zemlju Moriju. U zemlji Moriji, a to mu dodje na nekih tri dana hoda od njihove Virsaveje, on izdaljine ugleda brdo o kome mu je Bog pripovedao da bi bilo zgodno mesto za rtvenik. I tu Avram zapoved slugama da ostanu tu gde jesu, i jo im pritom naloi da dobro paze na magare dok se on i dete ne vrate sa molitve. I eto ti bogobojaljivog Avrama kako sa magareta na dete, na nejaka plea Isakova, pretovara teke cepanice; I eto ti starine Avrama gde pripaljuje buktijnju i zajedno sa sinom krete uzbrdicom tamo gde je obojici bilo sudjeno da odu. I drei u jednoj ruci buktinju a u drugoj no vidimo Avrama i Isaka kako koraaju uz brdo.

8 U neko doba sin upita oca ta e im drva i zato on tako malen i neuhranjen nosi taj teak tovar uz planinu kad oni nemaju jagnje za rtvu? I upita dete ta e im vatra, a za onaj no u oca svojega nemae Isak hrabrosti da pita, niti htede da tu otru re, otru i dvoseklu, makar da bezglasno izupa iz zadihanih grudi i prevali preko suvih i spucalih usana. I Isak nemae hrabrosti oca da pita za no ve jednako uzmicae uz brdo i vazda se udjae za drva i titravi plamen. A Avram odgovori detetu da gleda svoja posla, da ne vodi tudju brigu, da tu nema nikakvih prepreka jer e se njihov Gazda postarati za rtvu. Na bezimenom brdu koje narod kasnije prozva Bog e se postarati, on sagradi rtvenik od kamenica; na rtvenik naslaga drva koja su oni na magarcu dopremili iz Versaveje pa potom sveza Isaka te ga onako dobro spetljanog, da dete mrdnuti ne moe, poloi povrh nareenih cepanica. Uinivi to to mu je Bog naredio on mu se pomoli a kad obavi molitvu namah potee no da zakolje sina ne bi li tom bescen rtvom Boga uveri u svoju vernost savezu koji oni neko sklopie na obostrano zadovoljstvo. U presudnom asu u ivotu nejakog Isaka, u presudnom asu za Avramov drutveni ugled, za buduu istoriju teoloke misli ali i za dalju politiku karijeru druga Boga, ba u trenutku u kome je tok ove nevesele zgode mogao skrenuti u bilo koji od onih u to vreme moguih bulevara buduih dogadjaja, jedan andjeo, pernata lepota, ni ovek ni tiurina, ni duh ni meso, ni muko ni ensko, ni prozirno ni neprozirno, ni bezumnik no ni volja po sebi, beumno, nalik Petru Panu, nadlete Avrama, na metar ili dva vrh njegove glave, te ga vikom upozori da nikako ne ini upravo ono to mu je Gospod koliko onomad jasno i glasno naredio da uradi. I taj andjeo kroz koga Bog govorae kao kroz antropomorfni mikrofon - ree: Do not lay a hand on the boy, do not anything to him. Now I know that you feare God, i tako dalje i tome slino.

9 Potvrdivi sebi ono to je odranije dobro znao, potvrdivi da se Avram boji njegove sile, to e rei da ga Avram neobino voli, potvrdivi istinu da je strah temelj vernosti njegovih slugu, Bog za uzvrat, na ime potvrdjene poslunosti, Avramu podari ovna i uz to iznova sebi obea da e tom obaninu preko svojih veza isposlovati brojno potomstvo i dati, onako pride, svu vlast nad tudjim zemljama i hananskim gradovima to ih u znoju svog truda za sebe i svoje narataje izgradie Avramovi podli susedi, gradjani Hanana: Filistejci, Moavci, Amonci, Amorejci, Jevuseji, Hetiti, Egipani i mnogi drugi. Pouka koja se iz ove starozavetne prie moe izvui sasvim je jasna: Boje se Boga. Bog e te za tu ljubav lepo nagraditi nekom sitnicom: recimo tudjim imetkom. Medjutim, kad god uje da neko naokolo za male pare ili gotovo badava nudi Obeanu Zemlju, zemlju u kojoj tee med i mleko, prvo pitaj koliko ta ponuda kota, i uz to ne zaboravi da se raspita koga sa te nudjene zemlje valja proterati, naravno ne lepim reima i okoladama ve ognjem i maem.

IV

Nisu retki oni koji tvrde da je Avram bez gundjanja pristao da rtvuje Isaka. On je Bogu belodano pokazao i dokazao izraz svoje postojanosti. Na veliko zaprepaenje onih sklonih metafizici, Avram je u datim okolnostima zauzeo veoma racionalan stav. Naime, po Avramu, Bog je, naprosto, uvek u pravu. Svaka rasprava na tu temu je izlina i sva se odgovornost za nae sudbine nalazi iskljuivo u njegovim rukama. Ma ta god neko mislio o nerazumnim potezima gospodara svemira, usta mu se lako mogu zaepiti tvrdnjom da su njegovi putevi nesaznajni, tajanstveni i nedokuivi i da mi, nitavni crvii, glupaci, sumnjala i slabii ogranieni naom prolaznou, nikad neemo biti kadri da shvatimo svu sloenost

10 njegovih velianstvenih, premudrih, nepogreivih i dalekosenih nauma. Dakle, Bog je uvek u pravu i, taka. Stvar je prosta ko pasulj; Avram e, ne gubei sred onog uasa prisustvo duha zaklati Isaka. Mrtvog e sina zatim staviti na lomau i potom e ga spaliti ba onako kako mu je El koliko onomad, u one pozne sate, naloio u Virsaveji. Tada e dobri Bog - spoznavi neizmerne dubine njegove odlunosti da mu se pokori do kraja, onako bez ostatka jednim boanskim zahvatom, koji se ukratko i bez one komunistike latintine moe opisati kao udo sa repertoara ireverzibilnosti, Isaka povratiti u prethodno psiho-fiziko stanje. Ako ak to i ne uini, ako e mu biti po volji da Isaka ne vrati iz mrtvih, verovatno e matora Sara iznova ostati u blagoslovenom stanju, oni e opet dobiti sina, novog naslednika, jer su, kao to znamo, boja obeanja neporeciva. Nema tog pametnjakovia koji bi to ziheratvo i nevidjeno svetogrdje, nekakvim alhemijskim postupkom umeo da preinai u sjajno ogledalo vere. Smeno zvui ali je istina da e Avram lake ruke ubiti sina jer on unapred zna da e mu dete na kraju prie ostati ivo i zdravo. I ako je u pitanju medicinski postupak o kome ne ele da sanjaju ni najmatovitiji pisci naune fantastike, preputajui tu mutnu temu buduim naratajima, ostaje pitanje ko se tu zapravo kua, ta se tu dokazuje i da li se tu uopte iko rtvuje? Pred otrim perom naeg nekonstruktivnog i budalastog kritizerstva stoje milioni predobrih dua koje tu besprimernu vratolomiju prihvataju, naravno ne kao neko modernistiko pozorite puno apsurda i avangardistikih besmislica ve kao jo jedan od temeljnih dokaza o nevidjenim moima koje Bogu stoje na raspolaganju. Da se oko toga ne bi uznemiravali i nejasna mesta olako svaljivali na plea bezazlenih, moramo napomenuti da tu i nije re o prikrivenoj jeretikoj pakosti, o dlaci u jajetu, o djavoljem lukavstvu, o jogunastom i ispraznom pametovanju dokonih knjievnika ili o prepredenom sofizmu smandrljanom u nekoj

11 od prljavih manihejskih kuhinja ve o misli ljuljanoj i hiljadama godina potvrdjivanoj u kolevci sme Crkve, tamo gde od pamtiveka obitava srce najistija Vera. Tvorac je, kao izvor svekolike postojanosti, nepokolebljiv u svojoj doslednosti. Njegove su rei neopozive. On je sebi obeao da e Avramu, po slovu ugovora o njihovom savezu, podariti nebrojeno i mono potomstvo a pride i sve zemlje hananske. Ako je njegova re s onu stranu svake sumnje, a jeste, zar u Avrama ne bee nieg razumnijeg nego da pravilno zakljui da je iznudjivanje pomenutih dokaza obino istonjako zadirkivanje, Jahveovo zavitlavanje koje, zato to je tako kakvo jeste, sobom, u krajnjem ishodu, ne proizvodi ama ba nikakve ozbiljne posledice. Da je on zaista mislio da se uspentra uz brdo u nameri da tamo, pod plavim nebom budue Judeje i pred licem milostivog Gospoda svog sina poalje u bespovratnu smrt, zar bi onda, svestan ta e gore uiniti, onim utljivim momcima, svojim slugama, naredio da oni ostanu tu gde jesu, da nipoto ne skitaju naokolo ve da mu priuvaju ono magare, jer on i Isak idu gore na brdo da se askom pomole bogu, pa kada budu obavili versku slubicu, oni e se hitro vratiti k njima. Zar Avram momcima nije kazao: vratiemo se k vama. ta bi u tom posebnom dramskom saetku mogla znaiti ona mnoina, ono: vratiemo se i kakva je prava uloga njegovih slugu, tih do kraja predstave nemih statista, samo naizgled iz nehata, il' neijom nebrigom, zaostalih iz nekog starijeg, najverovatnije izbruenijeg i grandioznijeg vavilonskog pozorinog komada? Da je kojim sluajem slugama doapnuo da ga Bog kua i da u ime te partijske provere trai na rtvu ivot njegovog sina te da je on, duboko uveren u boju misiju, spreman i na tu ludost, sve bi bilo drugaije. Istinu koju bi on rekao, gole injenice o ugovoru sa Bogom, trenutno bi razorile njegov ugled a verski bi se obred pretvorio u uas krvave kasapnice. Ako Avram nije govorio istinu, a nije, onda je to inio samo da bi lake, bez propratnih trzavica, Bogu iziao u

12 susret. Da je Isaku predoio svoje namere dete bi stalo da zapomae i on bi doao u iskuenje da odustane. Tu se o ljubavi, o roditeljskim nagonima i samilosti malo ta moe rei. ta bi ste vi uinili da ste na Avramovom mestu? Izlino je pitati vas da li bi ste vi ubili svog sina da bi tom mrskom ali dalekosenom odlukom poploali put sree buduim naratajima ili bi izneverili Boga zarad iva sina i bednog tavorenja na oskudnim hananskim ledinama. ta je tu sada vanije: sudbina vaeg sina ili prosperitet naroda kome pripadate? ta bi se desilo da je maloletni Isak unapred bio upoznat sa oevim namerama? I ako je Isak bio samo nevana i naknadno umetnuta klauzula u ugovoru sa Bogom, zar bi on mirne due podmetnuo vrat da ga otac prikolje makar mu tatica taj in klanja ulepavao bojom voljom i plemenitou rtvovanja za optu i dugoronu korist njihovog klana, njihovog naroda, domovine, crkve, kralja, partije i drave. Pod pretpostavkom da je Avram nameravao da dokraji sina, sva je prilika da je iz praktinih razloga lagao i sluge i Isaka. Da je sinu unapred rekao ta namerava, da mu je otvoreno rekao da e ga odvesti na vrh brda i tamo mu krknuti no u ledja, Isak bi se otimao, negodovao bi i kukao, a bogami i ljutito borio za svaki minut ivota. Ukratko, da je znao istinu on bi se svim svojim nejakim snagama suprotstavio dogmatinom ocu. Opirui se ocu bee neizbeno da se opire i oevom gazdi. To bi starom Avramu donelo mnogo muka, kako onih tehnikih tako i onih ideoloke prirode. Sigurno bi sam sebe izranjavio a moda bi se iz saaljenja prema detetu kolebao u veri. Drugim reima, oklevanje u akciji znai smrt i, naravno, poetak raspad njegovog ugleda. Pred Avramom je sjajna budunost, pred njim je primamljiva zamisao o monoj dravi ali pre toga i u ime tih buduih dana, pred njim se ispreio jedan mali i prljavi zadatak: ubistvo sina jedinca. Prvo to pa onda sve ostalo. Da bi sve ilo ko' po loju i da se sve ne bi premetnulo u nered i politike demonstracije nerazumne i pozapadnjaene mladei valjalo je lagati, lagati i opet naveliko lagati.

13 Svi znamo da je vredan pastir Avram bio jednostavnih nazora i da za metafizika cepidlaenja nije imao dara ni vremena. Da je sinu otvoreno, onako oinski rekao ta smera zaista se pitamo na ta bi liio verski obred u kome jedan postariji bradati ovek, preplanula lica, s noem u ruci, u po bela dana, po vrletnom kamenjaru zemlje Morije, mahnit goni uplaeno dete i pritom ga, onako sav zadihan, s duom u nosu, zajapuren i onemoao, zduno preklinje da stane, da mu se vrati i da dopusti tati da ga prikolje jer je on stariji i zna ta je za omladinca i dobrog sportistu najbolje. Da li je Bog kao dokaz Avramove pokornosti eleo Isakovu glavu i da li je Avramu uopte padalo na pamet da ubije sina? Moda je sve smiljeno tako kao da e se ono nagoveteno, ono najgore, uistinu zbiti. Medjutim, eto, pritisnut dokazima Avramove slepe lojalnosti Bog, naravno u poslednjem trenutku, kao kakav lo holivudski reiser, kao nagradu za vernost, ponitava oekivanu stravu, spasava Isaka i u zavrnoj sceni, Avram, Isak, dva momka i magare, veseli i puni nade, kao pioniri na Divljem Zapadu, upiru pogled ka Virsaveji dok se sunce u praskozorje polako die nad pustinjskim kamenjarom. Tri dana kasnije vidimo brinu Saru kako svojim vetim rukama gotovi ukusan ruak i svaki as izlazi na verandu ne bi li sred titraja podnevne jare ugledala vernog mua i ljubljenog sina. Prisustvujemo srenom kraju, da srenijem ne moe biti, zahvaljujui tobonjem bojem milosrdju i nazovi Avramovom nepokolebljivom udvoritvu. Bilo kako bilo, Isak je spaen. Crvena pliana zavesa pada i ponovo se die, i svi zajedno: Bog, Andjeo, Avram, Isak, ona dva neimenovana momka iz pozadine, Magare i Ovan, ba tim redosledom, izlaze na osvetljenu rampu i umorni ali i prezadovoljni ekaju da se smiri pljesak rasplakane publike, ne marei na jetke podsmehe pojedinih umetnikih kritiara koji u tom, istorijski gledano, vrlo ranom mitskom primeru Happy end-a prepoznaju klice buduih sapunskih opera. Mogu ta zanovetala i skribomani klepetati ta god im padne na pamet, mogu oni tvrditi da je tu sve uradjeno prema gotovom, inostranom, haldejskom receptu,

14 mogu rei da tu nije bilo nieg od nae izvorne bliskoistone duhovnosti, ali se dobro zna da je glas naroda najmerodavniji. U tome je ceo tos. Pozorine, crkvene i partijske blagajne ne pune umetniki kritiari ili one narodu tudje intelektualne i elitno festivalske izmiljotine ve efektni blockbuster-i, rodoljubiva stvarnost, istinske strepnje, strava, glad, oaj i na kraju neizbene suze radosnice. Sutinu prie o Kuanju Avrama ili rtvovanju Isaka neemo nai u tamnoj utrobi bunara natrpanog onostranostima i zapeaenog sa sedam velikih peata. Ako bolje obratimo panju a na alost onih koji su skloni tamjanu i turobnom popovanju tu je sve na povrini i lako je dostupno svaijem pogledu. Za to se pobrinuo Tvorac koji je na nae veliko zadovoljstvo od pamtivena ubedjeni formalista i zagrieni protivnik mutnog religioznog arobnjatva, priprostih crkvenih moralisanja itd. Pa dobro, ako je tako, onda e neko s pravom zakljuiti da je po sredi lakrdijaka zabava, isprazni drutveni obred lien svakog smisla moda komad sklepan sa namerom da dve poznate seoske dangube uveseljavaju ali i zastrauju prostu svetinu. Bilo bi lepo da je tako. Pa da je ta asna starina i znala da e andjeo gospodnji tj. gospod Bog u poslednjem trenutku zaustaviti njegovu ruku i umesto njegovog sina na rtvu podmetnuti ovna, on bi opet uradio ono to mu je pokrovitelj naredio da sprovede u delo. Zar bi Avram, odmerivi svoje malene snaga, mogao rei: Dragi Boe, ti koji si jedini, emu to egaenje sa mojim nesretnim narodom? Ja neu da uestvujem u toj tvojoj tupoglavoj igri. Avram bi zavrio na vealima ili u Sibiru a neki drugi Avram, jo gora udvorica i tobonji zatitnik nae tradicionalne vere, celu bi stvar obavio revnosnije od ve toliko puta pominjanog patrijarha.

15 Izvesni gospodin L.K (Poljak, filozof, darovit knjievnik, uvaeni profesor, iseljenik itd.) napisao je kratku aljivo-moralistiku skicu pod nazivom Avram ili tuga u ime viih naela. Nedoumice uoene izmedju Boga i Avrama gospodin L.K koristi kao ukrasno pletivo za stvaranje alegorijske zamke kroz koju se nazire njegova reenost da razoblii zlo komunizma u Poljskoj, da usput neto kae o bratskim odnosima izmedju Poljske i Sovjetskog Saveza i, na kraju, da svoj analitiki kaiprst uperi u prirodu totalitarizma koji ovekovu vrstu prati jo od onih davnih, kako se to obino kae, biblijskih vremena. Da bi celu stvar, i to ba na samom poetku prie, zamaglio i, neznano zato, neobazrivog itaoca arenom maramom nesumnjive uenosti ili nesumnjive lukavosti usmerio na krivi put, gospodin L.K iz madjioniarskog eira izvlai filozofski adut, lebdee obrazloenje, utvarni zaklon, belog severnjakog zeca po imenu Sren Kirkegaard i sa njim silu Srenovih neimenovanih sledbenika za koje e vam tvrditi da su priu o kuanju Avramove vere posmatrali i potom tumaili kao veliko pitanje ovekove teskobe. Taj nas Poljak, iz svojih oksfordskih pliaka, uverava da pravi uzrok Avramovih nedoumica proizilazi, kako iz okolnosti koje su ga u negostoljubivom i ideoloki sasvim drugaije utemeljenom Hananu naprosto primorale da sigurnost ivljenja potrai uz pouzdane Jahveove skute tako i iz njegovog neshvatanja naredbe koju bi on morao da sprovede u delo ukoliko eli da ostane u vidnom polju careve nadlenosti. Kao to znamo Avram je sa svih strana okruen krvoednim mnogobocima, zapravo raspojasanom ruljom koja nema nieg zajednikog sa njegovim poneto apartnim i individualizmom. Moni Adonaj mu nudi zatitu i jo mu veli da sa njim ima velike planove. Avram, ovek jednostavnih pogleda, nerastereen uskogrudosti sitnosopstvenikog etosa, doslovno ne shvata sutinu gorostasnih dravnih planova u koje Jahve namerava da utopi njegovu malenkost, njegov specifikum i to, pazi brale, u ime viih naela, ali, dakako, sve Avrama radi. Tu, dakle, vidimo horde bradatih mranjaka u crnim odedama, pokolnike stranog Dagona, Moloha i ostalih zverolikih bogova nimalo prijatnih izgleda i

16 veoma loih drutvenih manira, a sa druge strane eto dobrog Adona koji mu irokogrudo nudi sigurnost ali se u svojoj beskrajnoj dobroti do nepodnoljivosti uplie u Avramovu privatnost. Prema slavnom Kirkegaardu, Avram je u kripcu; ivot i budunost

njegovog klana doista vie ne zavise od nepredvidljivih hirova spoljnih neprijatelja, od onih izopaenih starosedelaca Hanana, ve od Boga i njegovih ambicioznih, zapravo nacionalnih planova. Sem to taj obanin ne razume ideoloki rezon naredbe on ak nije siguran ni u poreklo naredjenja. On osea nelagodu, proklinje svoju ogranienost jer nije sposoban da se uspentra do visina nesaznajnog i tamo - u Centralnom komitetu, tamo gde u fijoci neke zaboravljene nahtkasne lei veliko jaje Dijamata - preko nekog zemljaka ili drugih lako podmitljivih veza utvrdi da li je zapovest zaista lini nalog njegovog Boga, volja svemogueg zatitnika, ili je po sredi neija neslana ala, moda dokona pakost sitnog nebeskog birokrate, djavolja kunja, moda puka greka u predugom lancu sprovodjenja naredbe ili togod slino tome. Jeste da je on nepismen kulak, osoba bez formalnog obrazovanja, selfmade man, ali je valjda svima znano da se uvek pomno pazilo da se o vanim i kakljivim naredbama nikad ne ostavljaju pisani tragovi, magnetofonske trake, faks kopije, CD diskovi, flopike ili video zapisi. Avram, olienje ljudske vrste, sjajan primer prosenosti, oportunizma i urodjenog ziheratva, moda ne razume niti mora da razume veliinu i sloenost gazdinih nakana, pogotovo ono o dravi, o pravdi i venom raju, ali on shvata smisao nebrojenih posledica koje e neposredno, koliko sutra, proizii iz te naredbe. Avram je zaista u kripcu; ukoliko utamani sina, tu sedamdeset i kusur godina oekivanu prinovu, uniti li jedinog pravovaljanog izdanka svoje loze, ta e ostati od neporecivih zakletvi, ta e ostati od zadatih obeanja, od onog bombastino obnarodovanog saveza pa i blagoslova kojim Bog lino jami da e njegovih potomaka biti koliko i sjajnih zvezda na nebesima il' peska na morskom bregu? Zar e sve morati da ostane kao i ranije, zar e on svoj tekom mukom steen ugled i svoj imetak morati da ostavi onom usvojeniku, onom

17 Elijezaru Damataninu ili onom kopilanu Imailu koga ljutita i nemilosna Sara, zajedno sa njegovom majkom, egipankom Hagarom, izgna u ljutu pustinju da oboje tamo skapaju od gladi i edji? Svakako da bi on jo i poverovao da bi Bog mogao Isaku da vrati ivot a njegovu tugu da obrne na radost samo da je kojim sluajem Svemogui ve negde, na kakvom stonim vaaru, prikazao svoju vetinu povraaja prirodnog toka stvari a ne da tu krunu moi, to reverzibilno udo, krije u oblacima obeanja za dane Poslednjeg Suda ili za neka daleka i maglovita vremena opte sree i nepojmljivog blagostanja. Nesklon umiljenim politikim tvorevinama Avram je s pravom nekome mogao platiti da mu on na aramejskom napie povei transparent koji bi glasio: uda sada! Evo nas opet kod Kirkegaarda i njegovog severnjakog pojmanja kripca; Savije li Avram kimu, prikloni li se carstvu nebeskom i obavi onaj gadan nalog, sa sinovljevom smru, kao to ve rekosmo, sledi zatiranje njegove loze izuzimajui iz tog neodrivog poloaja i nepojmljive teskobe moda stotinak godina koje bi on i njegova Sara usamljeni proveli sred mira i obilja obeane zemlje, traei dane razmiljajui o razlici izmedju preterane revnosti i samoivosti. Ako bi on, potaknut oinskim nagonima i razumljivom nevericom u postojanje reverzibilnih udesa u sebi nadvladao strah i odbio da izvri Elievo naredjenje, onda bi, sva je prilika, ostao bez njegove zatite. Bez Boje zatite bi postao plen razbojnikih druina a potom sledi ropstvo i propast njegovog naroda. O tako stilizovanoj i plakaterski tamno oslikanoj perspektivi Avram sigurno nije eleo ni da misli, mada je sebi mogao da postavi pitanje, bar kada je re o budunosti, na osnovu kakvih proverenih iskustava mi gradimo kule pretpostavki da odsustvo Boje zatite uvek i neizbeno vodi u mrak, nered, nevolje i propast.

18 Avram je u gadnom sosu; da je kojim sluajem umeo da ita i pie mogao bi on godinama da prelistava i pomno da prouava sabrana dela gospodina Srena i njegovih neimenovanih istomiljenika, mogao bi da ita, podvlai, belei, pamti i naizust da vergla sve to su gospodin L.K i pored njega drugi mislioci napisali o tom predmetu u buduih 3 900 godina, ali mu taj nesagledivi zbir prikupljenih mudrosti, taj slobodan skok u pisano blago budunosti, ne bi bio od pomoi da pojmi Boje namere, da nepotkupljivu sudbinu razumnim obrazloenjima pridobije na svoju stranu i da izmedju dva zasigurno veoma loa ishoda, dve izvesne propasti, nadje krivudavu stazu spasenja. Avram moda nije mogao da shvati prostu injenicu da on pokuava da reava svoje nedoumice sred jednog umiljenog ili kako je to danas pomodno rei, virtuelnog politikog krajolika, koji je dragi Bog, sebe radi, stvorio u nameri da ga naseli poslunim glasaima. Dok su mnogi mudri ljudi, a medju njima i ve pomenuti profesor, zahvaljujui Petoknjiju i drugim verskim knjiicama, naravno post faktum, znali sve pojedinosti tog dogadjaja, poetak, sredinu i kraj, dakle sve o drami kuanja oveka i navodnom rtvovanju deteta, i uz to obilato koristili zamanu filozofsku riznicu bliih i daljih srodnika po struci, te im ta prevakana, naknadna pamet, dopusti da olako mudruju kojeta a kadato i zlurado da ismejavaju Avramov kukaviluk, njegov dokazano udvoriki moral, valjalo je, ako nita drugo, onog prohladnog jutra biti u njegovoj koi, u srcu i dui oveka koji sa sekirom u akama, pred atorom, cepa drva da bi od njih, za koji dan, na nekom pustom i vetrometnom breuljku, podalje od sela, napravio rtvenik, rupu za krv i dobru lomau a potom, svojim rukama svezao, ubio i spalio sina i tim stvarnim delom pruio opipljive dokaze potpune podlonosti svom Spasitelju, sve u nadi da e jednog dana gazdina uzviena mudrovanja postati opipljiva stvarnost. Od male bi mu utehe bilo saznanje da e posle mnogo vekova, nekih pet stotina godina kasnije, ba na toj turobnoj i bezvodnoj pustari, tu gde i drugi narodi od

19 pamtiveka klae svoje rtve, u carstvu zmija, mieva i preplaenih prepelica, izniknuti presveti grad Jerusalim, da a na tom istom mestu biti raspet sin Boiji, Isus Hrist, da e se ba sa tog obronka Hagarin Muhamed vinuti put neba a da ne pominjemo Solomonov Hram i silesiju drugih kapela, crkava, katedrala, sinagoga, damija, moeja, hospicija i lepih hotela sa jednom dve, tri, etiri ili pet zvezdica, sazidanih u slavu onoga kome on, samotni Avram, u pranjavim konim ritama, sada prinosi na rtvu svog sina. Stari pismoznanci, vredni sabirai narodnih mudrosti, istunci skloni dosadnim verskim pridikama, ljudi koji su kojekuda pabirili razastute kamenie u nameri da od njih sklope velelepni hram pravoverja ipak su sred besanih noi i dugih okapavanja nad konim svitcima uvideli da u prii o kuanju Avrama neto ozbiljno kripi. Bez znaajnih promena nedodirljivih Bojih rukopisa bilo je jasno da e Avram za konanu posledicu proizvesti ne samo Isakovu smrt i nestanak jednog malenog plemena aice upavih emigranata koji u strahu od medjunarodne primorske gungule naselie pusta hananska pobrdja, ve vie od toga, proizvee kraj svakog smisla kojim El sutinski potvrdjuje sebe samog i svoju boansku narav. Da ne bee tih uenih ljudi ili njihovih hrabrih a esto i neoprostivo naivnih zahvata u ivo tkivo prie radi kakvog takvog preuredjenja prolosti sve zbog sree i napretka naih dana sa Isakovim rtvovanjem ne bi bilo njegovih blizanaca Ezava i Jakova; bez opavog Jakova, alias Mister Izrael, ne bi bilo njegove dece, dakle Ruvima, Simeuna, Levia, Jude, Dana, Naftalima, Gada, Asira, Isahara, Zavulona, Dine, Josifa i Benjamina a potom ni njihovih dvanaest plemena; bez te zavidljive dece ne bi bilo Josifovog akastog prorokovanja, njegovog muljanja na egipatskom dvoru onih krajnje sumnjivih ekonomskih reformi, ne bi bilo prahfelerinog Mojsija, Arona, zavetnog kovega, deset boijih zapovesti, Isusa Navina, jerihonskih trubica, depresivnog Saula, Davida, slavnog i raspusnog Solomona, vavilonskog ropstva, mudrog Daniela, uenog Ezre, Jovana Krstitelja, Josifa drvodelje, njegove Marije,

20 majke Isusa Hrista, brata gospodnjeg Jakova, muenika Stefana, blagajnika Jude, dvanaest apostola, etiri jevandjeliste itd... Reeno bez trunke zlobe, Jahve bi u toj igri ostao bez sigurnih glasaa i, da ne zaboravimo, vie nego znatne partijske lanarine; bez miliona buduih pristalica, bez tog peska na morskom bregu, on bi se vrlo brzo premetnuo u ono predjanje smeno umsko klataralo, u bezopasnog bukaa iz gustog bunja, zapravo u tunu sliku nemoi i saaljenja. Mogao bi on onda naokolo vikati da je kralj kraljeva, zapovednik parade, car vasione, svetli ma Armagedona, Bog nad Bogovima, ah ahova, Aleksandar Makedonsko, Napoleon ali nigde ne bi bilo onih koji bi to mogli uti, shvatiti i podrati. Napokon, u obrnutom ali i dalje surovo loginom poretku smisla, dodjosmo do zida spoznaje da je zapravo Gospod, bez iijeg zlonamernog podmetanja, sm sebe doveo u gadan kripac. Sred osetljivo ustrojene vaseljene, sred remek-dela njegovog umovanja, poe se klatiti temelj njegovog opstanka. Neto zbog svojih nepromiljenih odluka i kiptueg samozadovoljstva a ponajvie zbog slepe vere i, valja poteno rei, zatucane odlunosti onog seljaine, potaknuta je lavina nepredvidljivih dogadjaja koji su, naravno pro futuro, pretili da ugroze njegov tron. Kobno previdjajui sudbonosnu vezu izmedju svoje beskrajne i besmrtne grandioznosti i siunosti Avramovog prolaznog bitka, Bog je od Avrama olako zahtevao izraze bespogovorne podlonosti, zapravo valjane dokaze svog postojanja i svoje moi. Bee to straan naum za koji bi ak i prost ovek, onako u prljavoj seoskoj birtiji, uz flau dobrog hladnog piva, mogao predvideti da e u dogledno vreme zasigurno okonati vek Avramovog roda. Jahve je poeleo neto to inom ispunjenja opovrgava budunost Avramove loze i, u doslednom razvoju dogadjaja, postojanje njega samog, recimo kao Boga. U prilikama koje su ih vezane istom sudbinom vodile ravno ka provaliji zajednike propasti, Svemoguem ne preostade nita drugo nego da se iz petnih ila usprotivi takvom prebrzom kraju svoje uglavno dobro vodjene karijere i da sm sebi skoio u svoja

21 boanska usta. Morao je, ni manje ni vie nego da porekne neopozivost svojih rei; morao je da porekne bit svoje egzistencije, morao je Logos nevoljno da prepusti brbljivim grkim filozofima i da navrat nanos preusmeri tok dogadjaja tako to e spreiti Avrama da ubije Isaka. Mrzovoljni Bog se polako podie sa zlatnog prestola i, kao u kakvoj niskobudetnoj filmskoj melodrami, baci ljutit pogled na buljuk frivolnih dvorskih ulizica, reen da tu blesavu naredbu zataka i pride je proglasi nitavnom. Bog bee prinudjen da izda tajni nebeski ukaz, jedno lakonski sroeno cirkularno pismo u kome e biti obznanjena njegova odluka da se taj cirkus u zemlji Moriji smesta okona tako to e se on pobrinuti da umesto Isaka bude rtvovan obian rundavi ovan. Valjalo je da sve izgleda kako On zauzet neodlonim poslovima, zapravo trzavicama koje su se ticale ama ba cele vasione uopte nije bio upetljan u stvaranje te, naalost, glupe zbrke i da je u tom, recimo, nemilom sluaju, po sredi jedan nepromiljen eksperiment koji bez njegovog znanja smislie mladjani i malice pripiti Serafini na nekoj od onih niih i slabije nadziranih nebeskih istanci, dole na lokalu, kako bi to danas rekli zatucani srpski politiari. Bojoj mudrosti i njegovoj cezarovskoj hitrini u iznalaenju pravih poteza u sloenim drutvenim prilikama zaista bi trebalo skinuti eir i odati duno priznanje. Zbog onog jagnjeta il' ovna, vrag bi ga znao ta je tu bilo po sredi, njegov verni ekonom sigurno nee dizati galamu, posebno to je i sm znao da se ba tih dana naveliko slavila nekakva godinjica na prelepoj obali reke Jordan. Glavno da je Bog zadovoljan i da su ljudi na broju.

22