1 RAT ZA AUSTRIJSKO NASLEDJE 1. AUSTRIJA I EVROPSKE DRAVE UOI RATA 1.1.

Pragmatina sankcija - njeno prihvatanje u naslednim zemljama, u Madjarskoj i Hrvatskoj i od strane velikih sila Pouen iskustvom iz Rata za pansko nasledje, da bi predupredio raspad zemalja kojima su vladali Habsburgovci, car Karlo VI izdao je Pragmatinu sankciju .Dokument je usvojen na tajnoj sednici kraljevskog saveta 19. aprila 1713. i sadravao je tri odluke 1) da se zemlje i kraljevine Habsburgovaca ne mogu deliti niti birati zasebnog kralja 2) Ako Karlo VI ne bude imao sina nasledjuju ga keri 3) ako njegova loza izumre, presto nasledjuju keri njegovog brata Josifa I.1 Pragmatina sankcija spada u najvanije dokumente u istoriji Habsburke monarhije i evropske diplomatije. 2 Prihvatanje sankcije od strane stalekih skuptina u pravno, teritorijalno i nacionalno nepovezanim habsburkim zemljama trebalo je da uvrsti unutranje jedinstvo te nehomogene drave. Stoga je Pragmatina sankcija jedan od zakona koji e initi dravnopravnu osnovu Habsburke monarhije sve vreme njenog postojanja. Razumljivo je, stoga, nastojanje da odredbe propisane ovim dokumentom potvrde ostale evropske sile i priznaju ih kao naelo medjunarodnog poretka. Krenje Pragmatine sankcije od strane drugih drava Habsburgovci bi smatrali za Casus belli opravdano strahujui od pretenzija suseda ka svojim teritorijama. Potovanje legitimiteta i ouvanje status quo u Evropi bie temeljni principi koje e Austrija zagovarati u medjunarodnim odnosima. To e naroito doi do izraaja u vreme socijalnih i nacionalnih previranja u XIX veku. Prihvatanje Pragmatine sankcije nije ilo lako i trajalo je gotovo dvadeset godina. Sabori naslednih habsburkih zemalja potvrdili su je posle sedam godina,iznudjujui zauzvrat manje ili
1

Preko radova veeg broja istoriara uvreila se zabluda da je Pragmatinom sankcijom za naslednicu odredjena Marija Terezija. Ona je rodjena etiri godine posle donoenja sankcije (1717) i razumljivo je da se njeno ime u dokumentu uopte ne pominje. 2 U pravnom pogledu Pragmatina sankcija oznaava zakon koji izvire iz kompetencija i moi samog vladara i ima trajnu vrednost (Lex perpetuo valitura).

2 vee ustupke od vladara - tajerska, Kranjska, Erdelj (Sedmogradska) 1720; Nizozemska 1723; Lombardija 1723. Tee je ilo u pogledu eke i Austrije koje su bili feudi Carstva pa je u ovom sluaju Pragmatinu sankciju usvajao sabor u Regensburgu. Carstvo je bilo jo nehomogenija dravna tvorevina od naslednih habsburkih zemalja, skup manje vie nezavisnih dravica razdiranih medjusobnim sukobima iji su vladari bili neprijateljski nastrojeni prema Habsburzima i carskoj vlasti uopte. Pragmatina sankcija je u prvom redu pogadjala interese Bavarske ija je dinastija Vitelsbah dosta osnovano polagala pravo na eku krunu. Sabor u

Regensburgu prihvatio je dokument tek 1732. pored odbijanja Bavarske i Saksonije. Na vrst otpor naila je Pragmatina sankcija i u Ugarskoj. Rakocijev ustanak protiv Habsburgovaca bio je tek netom uguen. Ugarski Sabor sazvan 1714-1715. odbio je da prihvati dokumenat, zadravajui pravo da u sluaju izumiranja muke loze Habsburgovaca slobodno bira vladara. Sedam godina docnije, 1722. sabor u Pounu je bez ikakve debate na prvoj sednici prihvatio Pragmatinu sankciju. Ova odluka uobliena je konano 1723. (tzv. Ugarska pragmatina sankcija). Njome je prihvaeno ne samo to da u sluaju izumiranja muke loze Habsburgovaca ugarsku krunu nasledjuje enska loza nego je ustanovljen i red kojim e se kruna nasledjivati. To je znailo da e batinik ili batinica habsburke kue prema tom redosledu biti okrunjeni kao zakoniti kraljevi Ugarske i njoj pridruenih zemalja koje se takodje smatraju nerazdruive. Sabor nije odustao od odluke iz 1715. o da u sluaju izumiranja enske grane Habsburgovaca bira slobodno madjarskog kralja. Treba ukazati na to da je Hrvatska imala poseban stav prema Pragmatinoj sankciji. Sabor u Zagrebu je na predlog biskupa Esterhazija jo marta 1712, znai pre donoenja dokumenta, izglasao da e hrvatsku krunu poveriti i enskoj grani kue Habsburga. Pri tom je Sabor naglaavao da je sa Trojedna kraljevina sa Ugarskom samo u personalnoj uniji i da e kada ne bude bilo vie istog vladara prestati da postoji i dravna zajednica izmedju Hrvatske i Ugarske. Sabor u Pounu je, razume se, burno negodovao protiv ovih zakljuaka Hrvata.

3 Na medjunarodnom planu sankcija je prihvaena l727. od strane Rusije, Engleske, Danske, Holandije i Pruske. Tradicionalni neprijatelj Habsburgovaca, Francuska, je to odbila ostavljajui sebi odreene ruke da se umea ako nastanu problemi oko nasledja. Francuzi su priznali pragmatinu sankciju tek kada im je Austrija uinila ustupke posle rata za poljsko nasledje.

1.2. Poetak vladavine Marije Terezije - zaotravanje stanja u Evropi - pruske pretenzije na leziju - poltiki stav Bavarske, Engleske, Francuske - vojne snage pojedinih drava Karlo VI umro je 20. oktobra 1740. u 55 godini ivota. Na osnovu Pragmatine sankcije nasledila ga je erka Marija Terezija. Nad Austrijom su se nadvili tamni oblaci. Bilo je izvesno da e Habsburgovci svoje pravo morati da brane orujem. Po slovu Pragmatine sankcije Marija Terezija je imala pravo na habsburke nasledne zemlje ali ne i na krunu Svetog rimskog carstva nemake narodnosti koju po Salijskom zakonu nije mogla da nosi ena. Mada su vie od dva veka Habsburgovci nosili naslov nemako-rimskih careva nisu uspeli da carsko zvanje od izbornog pretvore u nasledno. Marija Terezija je carsku krunu namenila svome muu Francu tefanu ali to je nije zavisilo samo od nje nego od glasova devet izbornih kneeva. Ona mu je mogla dati glas kao eka kraljica ali je trebalo pridobiti ostale elektore i Marija Terezija se ubrzo po oevoj smrti pismeno obratila kneevima preporuujui im svog supruga. To nije bilo dovoljno. Kneevi izbornici su se oduvek rukovodili svojim interesima i morali su se odobrovoljiti politikim ustupcima ili znatnim svotama novca. Carstvo je bilo razjedinjeno. Izborne kneevine Bavarska i Brandenburg predstavljale su znatne sile a njihovi vladari ozbiljne takmace Habsburgovcima u Nemakoj. Pruski kralj i izbornik Brandenburaga, Fridrih II, nije gajio elju da bude car ali se moglo oekivati da e pokuati da iskoristi nezavidan poloaj Marije Terezije kako bi ojaao svoju dravu. Slutilo se da je u pitanju lezija na koju je pruski kralj odavno bacio oko. To je bila bogata pokrajina poznata

4 po rudarstvu i razvijenoj tekstilnoj industriji. Njeno osvajanje mnogo bi znailo za jo uvek siromanu militaristiku Prusku. Uz to, stanovnitvo lezije bilo je uglavnom protestantsko i Fridrih je oekivao da e radije prihvatiti jednovernog vladara nego ostati u katolikoj Austriji. Bavarski knez, Karlo Albert, imao je drugaije ambicije. Sam je po enskoj liniji bio potomak Ferdinanda I i polagao je pravo na krune eke i Madjarske. Time je ozbiljno dovodio u pitanje interese Habsburgovaca. Ne samo to bi im preoteo ogromna prostranstva nego bi imao i dva glasa u izboru za cara - kao bavarski knez i kao eki kralj. Sama Bavarska sama nije bila naroito opasna pretnja ali tenje njenih kneeva da zavladaju Carstvom je poslednjih sto godina podupirala Francuska koja je bila u stanju da krajnje ozbiljno ugrozi Austriju. Karlo Albert stoga nije nikada priznao Pragmatinu sankciju i prebacivao je Francuzima kada su to uinili. Francuska je uvek bila spremna da radi na slabljenju Habsburgovaca i bilo je jasno da nee propustiti priliku da podri Bavarce i Pruse. Luj XV i 87-godinji kardinal Fleri davali su miroljubive izjave jer zauzeti brigama oko ouvanja zauzete Lotaringije i sredjivanja tekog finansijskog stanja nisu imali volje da zagaze u oruani sukob. Francuzi su morali da raunaju sa neprijateljskim oseanjima mua Marije Terezije, Franca tefana. Njegovoj porodici je 1737. oteta Lotaringija i sa tim gubitkom se nije lako mirio. Isto tako bilo je neizbeno to da e nasrtaj na habsburke posede poremetiti ravnoteu snaga u Evropi i da e suprotnosti koje su postojale eskalirati. panija, saveznica Francuske, u kojoj je vladala ista dinastija Burbona, se jo od 1739. nalazila u ratu sa Engleskom (Rat za Denkinsonovo uvo). Fleri nije krio da e se Francuska nai na strani panije u borbi za Ameriku i u ratnim lukama Brestu i Tulonu opremala se flota. Engleska je za Francusku predstavljala ozbiljnu pretnju. Od poetka XVIII veka Englezi su posle gotovo stolea izolacije i zauzetosti unutranjim problemima poeli da aktivno istupaju na medjunarodnoj sceni. Dve uporne take njihove spoljne politike, koje e postati poslovine za dranje ostrvljana bile su kolonijalno irenje, koje je pretpostavljalo vladanje morima ("politika plave vode" - Blue water policy) i borba za odranje ravnotee u Evropi. Mo Engleske poivala

5 je na novcu i velikoj trgovakoj i ratnoj floti zbog ega su je sa primesom pogrde zvali "Severnom Kartaginom". Britanci su krenuli da osvajaju prekomorske zemlje i potiskuju ostale suparnike. Holandiju i paniju su izbacili iz trke polovinom XVII veka. Sada su im prepreku prestavljali samo Francuzi koji su stekli jaka uporita u Severnoj Americi i Indiji. Englezi su zato gledali da Francuzi stalno budu zaokupljeni ratovima u Evropi kako bi im onemoguili da se vie posvete odbrani kolonija - "Amerika se osvaja na Rajni". Kako nisu imali znatnu kopnenu vojsku Britanci su diplomatijom i novcem podravali francuske neprijatelje. Ceo vek - sve do sloma Napoleona - Engleska e biti podstreka i najistrajniji lan u svim savezima protiv Francuske. Odranje ravnotee snaga na kontinentu bilo je, takodje, vjeruju engleske spoljne politike. Perfidni Albion je dosledno, makijavelistiki, podravao svoje saveznike do onog trenutka kada ne zapreti opasnost da previe ojaaju. Zato je esto istupao iz koalicija u odsudnom asu, spaavajui na taj nain dojakonje neprijatelje od potpunog sloma. Kada je izbio rat za Denkinsonovo uvo Robert Volpol, slavni dugogodinji prvi ministar bio je protivnik rata. Naao se pod pritiskom opozicije iji je glasnogovornik bio Viljem Pit, jedan od najveih dravnika britanske istorije i odluan pobornik kolonijalne ekspanzije. Volpol je podneo ostavku a smenili su ga Karteret i Pelam spremni da zagaze u rat. Moni besednik Pit je i dalje davao pravac engleskoj politici kritikujui vladu kada bi se odvie posvetila evropskom ratu opominjui da je glavni zadatak Britanije potiskivanje Francuza iz Amerike i Indije. Rusija je stajala po strani smatrajui da njeni interesi nisu ugroeni kao i Holandija mada e obe biti uvuene u rat. U vojnom pogledu Austrija je bila slaba. Godinu dana ranije 1739. okonan je Beogradskim mirom trogodinji rat protiv Turske. Austrija je praktino poraena i morala je da napusti Srbiju i Beograd koje je drala dve decenije. Iako je imala hrabre i sposobne borce, u pogledu organizacije, vojne obuke i snabdevenosti austrijska vojska se nije mogla meriti sa modernim armijama Francuske i Pruske. Vojne reforme e tek deceniju docnije izvesti Marija

Terezija.

Legendarni

vojskovodja

6 princ Evgenije Savojski koji je slavu habsburkog

oruja proneo od balkanskih do zapadoevropskih bojita umro je 1730. Dostojnog naslednika nije imao. Mu Marije Terezije, Franc tefan, okuao se kao vojnik u ratu s Turcima i pokazalo se da je bolje da se okane ovog zanata. Nadareniji ratnik bio je njegov brat, Karlo Lotarinki, koji e predvoditi vojsku u niz znaajnih bitaka u ratu za austrijsko nasledje. Carski komandanti, Kevenhiler, Najperg, Remer, bili su valjani vojnici ali niko od njih se ne moe nazvati velikim vojskovodjom. Austrijska vojska brojala je oko 100.000 ljudi. Znaajne kontigente davala je vojna granica - oko 18.000 Srba i Hrvata je svake godine uestvovalo u naslednom ratu. Graniari su, kao i madjarski husari, svojom ivopisnom pojavom i velikom hrabrou ostavili dubok utisak na protivniku vojsku i stanovnitvo zapadnoevropskih zemalja. Medjutim bili su nedisciplinovani, skloni pljaki i nasilju zbog ega su izali na zao glas a isto tako se deavalo da izgube bitku kada se inilo da su ve izvojevali pobedu. Kao olienje ovog soja ratnika ostali su upameni Trenkovi panduri koji su vie godina vojevali po leskoj, ekoj, Bavarskoj i Francuskoj. Sakupljeni po slavonskim umama, u orijentalnoj nonji sa upadljvom crvenom kabanicom, praeni zagluujuom drekom turske muzike, sejali su strah svuda uokolo. Njihov zapovednik Trenk je uprkos zaslugama na bojitu, zbog pljake i nasilja, osudjen na smrt. Pruska je bila militaristika drava to ve samo po sebi govori o njenoj vojnoj snazi. Gvozdena disciplina u pruskoj vojsci je pojam u istorijskoj tradiciji. To su bili ratnici-maine, slepo posluni, izdrilovani do automatizma. Na brojnim manevrima celi pukovi su uvebani da se po bojitu kreu i dejstvuju uskladjeno kao velianstven sloeni vojni mehanizam. Mladi pruski kralj Fridrih II u je u svom sjajnom svestranom obrazovanju bio zaokupljen i ratnom vetinom ali mu je tek predostojalo da se dokae kao jedan od najveih vojskovodja evropske istorije. Medju njegovim komandantima izdvajali su se prekaljeni, legendarni Kurt verin i Leopold od Desaua ("Stari Desauski" - "der alte Desauer").3 Pruska vojska je imala i
3

. Leopold I, Furst von Anhalt-Desau (3.VII 1678 - 9. IV l747), ve sa 17 godina bio je komandant puka. Pronaao je 1699. gvozdeni nabija za puku pa je njegov puk poveao brzinu

7 svojih slabosti. Njena nadmo oitovala se na otvorenom polju. Na bojitu sa vie prirodnih prepreka, reka, umaraka, remetio se savreni borbeni poredak a pruski vojnici bili su nevini borbi u prepadima i arkama u emu nisu bili dorasli krajinicima i husarima. Pruska konjica se u prvim godinama rata takodje nije mogla meriti sa madjarskom. Francuska vojska je jo od vremena Luja XIV i Vobanovih reformi vaila kao ogromna dobro organizovana sila. Bila je brojnija od pruske i smatrana je najjaom u Evropi. Armije francuskih saveznika Bavarske i Saksonije bile su male ali kvalitetne. Najvei francuski vojskovodja i jedan od vodeih vojnih teoretiara XVIII veka bio je maral Moric Saksonski. On e izvojevati poslednje velike pobede francuskoj monarhiji koje nee biti zasenjene do revolucionarnih i Napoleonovih ratova.4 Englezi su po tradiciji drali malu ali dobro obuenu i opremljenu plaeniku kopnenu vojsku. Engleska je u ratovima tokom XVIII stolea angaovala, i kao najamnike i kao

saveznike, pukove Hanoveranaca i Hesenaca koji su vaili za dobre vojnike. Vei broj hrabrih kotskih hajlenderskih pukova bie ukljuen u englesku vojsku tek posle 1745. U ratu za austrijsko nasledje vojskom je lino komandovao kralj Dord II ali je istaknutiju ulogu kao vojskovodja imao njegov brat vojvoda od Kamberlenda. 2. TOK RATA 1740-1742. AUSTRIJA U BORBI ZA OPSTANAK 2.1. Upad Fridriha II u lelziju - neuspeli pregovori sa Beom - bitka kod Molvica Vojno i finansijski slaba Austrija sa mladom vladarkom na prestolu nala se u tekoj situaciji. Time je nameravao da se okoristi Fridrih II. On se rukovodio jasnom politikom raunicom koja je u stvari znaila ucenu za Austriju. Kao izbornik Brandenburga dae svoj glas gadjanja i imao vie uspeha od ostalih. U ratu za pansko nasledje tukao se na vie bojita. Uestvovao je pod Malborom i Evgenijem Savojskim u legendarnoj bici kod Blenhajma, potom se istakao hrabrou u Italiji i Nizozemskoj. Uestvovao je i u Severnom ratu 1700-1721. Kurt Cristoph Graf von Schwerin (1684-1757) 4 . Maurice Comte de Saxe, le Marechal de Saxe; Moritz graf von Sachsen (28.X 1696 - 30.XI 1750) je vanbrani sin saksonskog izbornika, poljskog kralja Avgusta Jakog. Majka mu je bila vedjanka. Kao 13-godinjak stupio je u saksonsku vojsku a sa 16 godina (1712) istakao se pri opsadi tralzunda. U toku 1716-17. uestvuje u ratu protiv Turaka. U francusku vojsku stupio je 1720. godine

8 Francu tefanu pri izboru za cara pod uslovom da dobije leziju. U Beu su se dvoumili da li i kako da ponu pogadjanje s njim. Fridrih ih je preduhitrio. On je 9. decembra 1740. podrobno izloio kraljiinom specijalnom opunomoeniku, markizu Botti d Adorno, svoje planove obavestivi zgranutog poslanika da su pruske ete ve zale u leziju. Pruski kralj je tako krenuo u svoj prvi ratni pohod i to nije proteklo bez uzbudjenja i patetike. "sve sada vie ovisi o barutu, vojnicima i rovovima nego o glumcima, baletu i komedijama" - pisao je svom bivem drubeniku, slavnom francuskom filozofu Volteru. Obraanje oficirima berlinskog garnizona zakljuio je reima "Krenite na sastanak sa slavom gde u vas ja bez oklevanja slediti". Pruska vojska od 27.000 ljudi okupirala je leziju ne naiavi na otpor. U pokrajini se nalazilo samo oko 7.000 austrijskih vojnika. Tvrdjave nisu bile u stanju pripravnosti. Glavni grad Breslau (Wroclaw) predao se bez borbe. Kalvinistiko stanovnitvo je sa radou doekalo Pruse. Tako je poeo prvi leski rat (1740-1742) kao deo veeg evropskog sukoba koji nazivamo Rat za austrijsko nasledje. U ovom ratu koji je trajao osam godina na jednoj strani borili su se Pruska, Francuska, panija, Bavarska, Saksonija, Keln, Falaka, Napuljska Kraljevina i Djenova a na drugoj Austrija, Engleska, Holandija, Pijemont i Rusija. U Evropi su se protivnici sukobljavali na etiri bojita - u leziji i ekoj; Nizozemskoj; junoj Nemakoj; Italiji. Rat se vodio i na moru i u kolonijama. U junoj Americi Englezi su ratovali sa pancima a u Indiji i severnoj su pokuavali da preotmu francuske posede. Dva dana po okupaciji lezije Franc tefan je primio u audijenciju redovnog pruskog poslanika u Beu Borkea i zatraio od njega da konkretnije izloi predloge Fridriha II. Pruski kralj je nameravao da zadri leziju i nudio odtetu od 2 miliona Talira, svoj glas Francu tefanu pri izboru za cara, saveznitvo koje bi se proirilo na Rusiju i pomorske sile, Englesku i Holandiju, obavezao se da svim svojim snagama brani Austriju od napada drugih neprijatelja. Franc tefan je odbio pruske predloge to je propratio patetinim reima "Nikada, nikada se

9 kraljica ne bi privolela da odstupi i pedalj sa svojih naslednih zemalja. Radije bi se bacila u bezdan sa svime to joj ostane. Radije bi videla Turke pred Beom, radije Nizozemsku u Rukama Francuza, radije uinila ustupke Bavarskoj i Ujedinjenim provincijama nego to bi se odrekla lezije.5 Za Boi 1740. odrana je u Beu tajna konferencija na kojoj se raspravljalo o pruskim predlozima. Neki su smatrali da se moraju uiniti ustupci Pruskoj kako bi se monarhija spasila od ostalih neprijatelja ali je Marija Terezija to odbila. Istovetni stav su odluno zauzeli i njeni savetnici, taremberg i Bartentajn. Opominjali su da bi svako odstupanje od slova Pragmatine sankcije znailo da su i ostale evropske drave automatski razreene od njenog priznavanja. Bili su u pravu - to je tvrdio i francuski ministar spoljnih poslova Le Dren. Austrija se nalazila u tekom finansijskom i vojnom poloaju. Kraljica je bila mlada ena od 24 godine jo neiskusna u vodjenju politike. U toku rata pokazalo se da je velika vladarka. Uprkos tome to je imala je ve troje dece (nastavila je da radja gotovo svake ratne godine) zadivljujuom energijom je obavljala dravne poslove. Njen mu, Franc tefan je izjavio engleskom poslaniku da e svoja prava braniti po svaku cenu "...ratovae svaki mukarac iz austrijskih zemalja koji moe da nosi oruje, s oltara emo pokupiti srebrne vaze i od njih kovati novac." Za Austriju je ovaj rat bio borba za opstanak - kao i toliki drugi uostalom. Ratovi su bili veliko iskuenje za krhko jedinstvo jedne dravno-pravno, nacionalno i verski raznorodne carevine. Prohabsburki istoriari prikazivali su ovaj rat kao veliku herojsku dramu. Mlada, lepa carica, olienje vrline, budua majka 15-toro dece portvovano brani svoju dravu od nasrtaja pruskog kralja, bezdunog, hladnog, makijaveliste, homoseksualca koji se u poznim godinama pretvorio u starog namora. Nemaki istoriari su na ovo gledali iz suprotnog ugla. S jedne strane je kraljevina Pruska, kovanica nemakog duha i dravnosti, predvodjena sposobnim razboritim
5

. U razgovoru sa drugim pruskim poslanikom, Gustavom Adolfom fon Goterom, januara 1741. Franc tefan je ogoreno primetio da bi moda trebao da Fridrihu poalje rukav svog kaputa ne bi li ga uverio u prijateljstvo. Prus je duhovito i cinino primetio da se s obzirom na veliinu habsburkih poseda radi samo o dugmetu. "Treba li da me obraduje to u ostati samo bez dugmeta" - "Pa pokrijte to mesto rukom".

10 vladarom; s druge preivela dravna tvorevina u kojoj su Nemci zaludu troili svoje dravotvorne snage i meali se sa rasno inferiornim narodima i koja je stoga neminovno bila osudjena na propast. Austrija je u zimu 1740-41. okupljala vojsku ne bi li isterala Pruse iz lezije. U ekoj i Moravskoj stavljeno je pod oruje 25.000 vojnika i 16 topova a stigle su trupe iz Vojne krajine. Ratna dejstva poela su u prolee. Austrijska vojska od 9.000 peaka, 8.000 konjanika i 19. topova sporo je napredovala iz Moravske preko Nise u leziju. Predvodili su je feldmaral Vilhelm Najperg, star ovek tek izvuen iz zatvora, i mladi ratoborni Remer. Do bitke je dolo 10. aprila 1741. kod Molvica (Molwitz). Prusku vojsku jaine 16.800 peaka, 4.600 konjanika i 53 topa vodili su kralj Fridrih II i feldmaral verin. Prednost je spoetka bila na strani Austrijanaca. Njihova sjajna konjica je u silovitom naletu razbila prusku konjicu i unela pometnju u redove peadije. Budui veliki vojskovodja Fridrih II nije se u svojoj prvoj bici proslavio. Umalo je zarobljen i inilo mu se da je sve izgubljeno. Napustio je bojite i pao u oajanje. Iznenadile su ga vesti da je bitka okonana pobedom Prusa. Stari, iskusni feldmaral verin nije izgubio prisustvo duha. Doveo je vojsku u red i juri austrijske konjice slomio se o neprobojni zid pruskih peaka koji su dobro uvebani ispaljivali est metaka u minuti i nanosili velike gubitke protivniku. Austrijanci su imali oko 4.500 a Prusi oko 4.900 izbaenih iz stroja. Austrijska vojska je bila prinudjena da se povue u tvrdjavu Nisu. Fridrih je zadrao leziju. 2.2. Ulazak Francuske i Bavarske u rat - savez u Nimfenburgu Francuska je u poetku stajala po strani. Luj XV je osudio zaposedanje lezije nazvavi u uem krugu ljudi pruskog kralja "budalom" - kardinal Fleri je izjavio da je Fridrih "nepoten ovek" (potenje nije bila vrlina po kojoj e Fleri biti upamen u istoriji). Stav Francuske se ipak menjao. Kada je Mariji Tereziji uputio estitke za rodjenje etvrtog deteta, (13. mart 1740) budueg cara Josifa II, Fleri je za aljenjem zakljuio da su prilike u Nemakoj toliko sloene da Luj XV ne bi mogao da posreduje kod svojih prijatelja tj. kneeva izbornika da glasaju za njenog

11 "dragoga supruga". U stvari je u Versaju polako prevladavao uticaj stranke naklonjene Bavarskoj koju su predvodili maral Bel-Il (Belle-Issle) i ovlen. Oni su kovali smele

diplomatske i vojne planove. U dvorcu Nimfenburg kod Minhena, maja 1741. sklopljen je savez izmedju Bavarske i Francuske. Francuska je bavarskom izborniku Karlu Albertu obeala vojnu pomo kako bi zauzeo Prag i tamo se krunisao za ekog kralja umesto Marije Terezije koja je oglaena za uzurpatorku. panija, saveznica Francuske, jamila je za izvrenje sporazuma. Mesec dana kasnije, 25. juna 1741, zakljuen je sporazum izmedju Pruske i Francuske kome su pored panije, Bavarske i Saksonije, pristupile Falaka, Keln, vedska i Napuljska i Keln. Fridrihu II je ponudjena carska kruna a on ju je s prezrenjem odbio.

2.3. Marija Terezija i Madjari - krunisanje u Pounu - obraanje ugarskom saboru - madjarska pomo Austrija je bila u oajnom poloaju. Jedva je bila kadra da se nosi sa Pruskom a sa ovako monom koalicijom nije imala nikakvih izgleda. U krajnje bezizlaznom poloaju kraljica se spremala za krunisanje krunom Sv. Stefana u Pounu. Vebala je jahanje i nauila da izgovori nekoliko madjarskih reenica kako bi pravilno obavila ceremonijal i ostavila utisak na

madjarske podanike ija joj je pomo sada bila nasuna. Madjarsko plemstvo bilo je ponosno, oholo i nepokorno. Nije bilo zahvaeno duhom prosveenosti a ni velikim luksuzom i rafiniranim nainom ivota. Bilo je jo uvek viteki nastrojeno i ratoborno. "Silno su ponosni, iz svih njihovih pora izbija samoljublje njihove klase i svaki smatra svoja prava i slobode stoerom sveta." Madjarsko izaslanstvo priznalo je jo nekrunisanu Mariju Tereziju kao svoju kraljicu. Ostalo je pitanje kako e se odnositi ugarski sabor prema njenim zahtevima. U donjem domu gde je sedelo sitno plemstvo bilo je dosta kalvinista. Medju njima je jo iveo duh Ferenca Rakocija pod kojim su se pre trideset godina uz pomo tih istih Francuza borili protiv Habsburgovaca. Kod visokog plemstva, odanog vladarskoj kui, prevladavalo je miljenje da u sluaju propasti

12 Habsburke monarhije nezavisna Madjarska ne bi

mogla

dugo

da

opstane

okruena

neprijateljski nastrojenim dravama. Postojali su i vrlo konkretni problemi - svotu od 100.000 zlatnika namenjenih kao "dar" kraljici donji dom je eleo da smanji a gornji da uvea. Kraljica je krajem juna 1741, dok se obrazovao savez protiv Austrije, stigla u Poun. Ula je u grad u otvorenim koijama odevena po madjarski u belu odeu izvezenu zlatom i modrim cvetiima. Masa sveta je uzvikivala "ivela gospodarica kralj na! (Vivat Domina rex noster!) Za razliku od Marije Terezije koja je odmah ostavila povoljan utisak, njen mu je Madjarima izgledao kao potpun tudjinac i nisu bili zadovoljni njegovim prisustvom. Kraljica je potvrdila Zlatnu bulu iz 1222. godine kojom su se jamila prava madjarskom plemstvu, potvrdila madjarsku pragmatinu sankciju koja je u sluaju izumiranja enske grane Habsburgovaca davala za pravo Madjarima da biraju kralja, izrazila spremnost da Madjarskom vlada drugaije nego naslednim zemljama. Za palatina (namesnika) izabran je Jano Palfi. Istovremeno kada je sklopljen sporazum izmedju Francuske i Pruske, 25.juna 1741.godine, Marija Terezija je krunisana u Pounu. Na ceremoniju je krenula sa kiselim osmehom jer Madjari nisu eleli da njen suprug prisustvuje tom inu a ekao ju je susret sa bunim ugarskim saborom. Krunisana je u crkvi Sv. Martina. Posle toga usledila je jo jedna ceremonija osobena za Madjare. Kraljica je trebala da se na konju, sa maem u ruci, popne na vetako brdo od vrea napunjenih zemljom iz svih madjarskih upanija i da zamahne maem na sve etiri strane sveta to je simbolizovalo da e zemlju titi od neprijatelja odakle god se on pojavio. Austrijanka je uprkos sumnjiavim posmatraima iz redova plemstva sjajno obavila obred. Poterala je konja svom silom, zaustavila ga tik na ivici uzvienja i zamahnula maem uz klicanje oduevljenih Madjara. Ubrzo je napustila Poun da bi se posvetila grozniavim diplomatskim poslovima. Vratila se u madjarsku prestonicu da bi se 11. septembra pojavila pred ugarskim saborom.. Usledio je jedan od epskih prizora habsburke istorije. Marija Terezija je sa krunom Sv.Stefana na glavi, odevena za alost sa malim prestolonaslednikom Josifom u naruju stupila pred ugarski sabor i na latinskom

13 odrala nezaboravan govor: "...Naputeni od svih traimo svoje jedino utoite u plemenitosti Madjara i njihovom od davnih vremena glasovitom junatvu. U krajnoj opasnosti u kojoj su Naa linost, Naa deca, kruna i carstvo molimo dravu da nam delotvorno i nesebino pomogne. Nae poslanstvo je da povratimo madjarskoj i njenom narodu negdanje blagostanje i slavu njenog imena..."Sabor je bio ganut. Mnogima su oi bile pune suza, sevale su isukane sablje, ulo se tapanje i orili su se uzvici na latinskom "Moriamuir pro rege nostro MariaTheresia!" (Umreemo za kralja naeg Mariju-Tereziju!) Kraljiina beseda bila je u stvari poziv saboru da naloi insurekciju tj. opti poziv na oruje to se inilo samo u sluaju da je zemlja u neposrednoj opasnosti od upada neprijatelja. Nadala se da e Madjarska dii oko 100.000 vojnika. Stvarno je insurekcija u Madjarskoj obezbedila 40.000 vojnika od ega 15.000 konjanika koji su bili spremni da krenu na bojite u jesen 1742. godine. Uobiajeno je shvatanje su ovi dogadjaji imali dugotrajnije posledice. Pokazali su neophodnost uvaavanja ugarskog elementa ime su udareni temelji buduem dualizmu Habsburke monarhije. 2.4. Tok operacija francusko-bavarske vojske 1741. godine -zauzimanje Linca - pohod na eku i zauzimanje Praga - proglaenje Karla-Alberta za ekog kralja i nemako-rimskog cara -francusko-bavarska vlast u ekoj - rat u Italiji Kraljiin govor i dranje nisu bili neprimereni trenutku. U vreme njenog boravka u Pounu Bavarske trupe su 12. septembra prele austrijsku granicu i stigle do Linca gde im se prikljuila francuska armija pod maralom de Brojiem. U Lincu je bavarski izbornik Karlo Albert preuzeo zapovednitvo nad zdruenom vojskom koja je brojala 18.500 ljudi. On se u Austriji ponaao ne kao osvaja ve kao legitimni vladar. Stalei u Lincu su prema njemu pokazali uslunost koja bi bila nespojiva sa modernim poimanjem rodoljublja. Opstanak Austrije ozbiljno je doveden u pitanje. Mislilo se da e Bavarci i Francuzi marirati pravo na Be i prestonicu je zahvatio strah. Medjutim, kod Sankt Peltna kolone napadaa su savile prema severu u pravcu Praga. Karlo Albert je eleo da ostvari svoje zakonsko pravo na eku krunu. eko

14 plemstvo dralo se dvolino. eki istoriar J. Svatek ukazao je da su preko masonskih loa Francuski i bavarski generali stupili u dodir sa ekim plemiima i obezbedili njihovu podrku. Seljacima je obeavano da e im se popraviti poloaj im Karlo Albret stupi na presto. Zapovednik Praga Ogilvi imao je pod komandom samo 2.500 vojnika i zaludu je vapio za pomo. Austrijske armije razbacane po ekoj i Moravskoj nisu prepreile put napadau. Sa severa je ka Pragu nadirao saksonski izborni knez. Tano na dan uvene bitke koja se odigrala na istom mestu 1620. godine, 20. novembra 1741. Karlo Albert je kraj zavetne crkve na Beloj Gori smestio svoj tab. Nekoliko dana docnije, 26. novembra, u jasnoj i ledenoj noi Saksonci i Francuzi pod komandom Morica Sasksonskog su sa dve strane prodrli u eku prestonicu i obe vojske su se zdruile na prakom mostu. Ogilvi se ujutru predao. Zauzimanje grada stajalo je saveznike 30 mrtvih i 60 ranjenih. U grad je uao i Karlo Alblert. Pridruio mu se francuski maral Bel-Il koji se smestio u Toskanskoj palati lepom zdanju naspram ulaza u grad. Poelo je ubedjivanje ekih stalea da prihvate Karla-Alberta za kralja. Bavarski knez je nestrpljivo oekivao da bude krunisan to je bilo nemogue obaviti po verskom obredu jer je krunu jo Karlo VI odneo u Be. Karlo Albert je ipak traio od ekog plemstva da mu iskae feudalnu pokornost kao svome vladaru. Mada je pravo eko plemstvo bilo istrebljeno posle 1620. a novo su predstavljali stranci koji su za svoje posede dugovali zahvalnost Habsburgovcima aristokratija se ipak, vodjena sebinou, priklonila bavarskom knezu. Karlo Albert je iz Praga otiao za Frankfurt gde je 24. januara 1742. izabran za cara Karla VII. Posle tri veka prvi put se desilo da car nije iz habsburke kue. U Pragu je Karla Alberta zastupala namesnika vlada na elu sa velikim posednikom Ferdinandom Filipom grofom Kolovratom. U stvari vlast se nalazila u rukama francuskog komandanta marala Bel-Ila i intendanta Seela. U Italiji su se dogadjaji isto odvijali nepovoljno po Austriju. Ovde je inicijativu imala panija, francuski saveznik. General Hose Montemar iskrcao se krajem 1741. i poetkom 1742. u Ortebelu i sa napuljskim trupama (ukupno 25.000 vojnika) krenuo na podruje Ankona - Rimini.

15 2.5. Zaokret u pruskoj politici - sporazum u Klajnelendorfu

nastavljanje

ratnih

operacija - Austrijanci zauzimaju Bavarsku - bitka kod Hotusica - mir sa Prusima u Breslau Jo u toku pohoda Bavaraca i Francuza na Prag dolo je do zaokreta u politici Pruske. Fridrih II se u ratu rukovodio hladnom raunicom. Njemu je trebala lezija ali nije mu odgovaralo i da se na raun slomljene Austrije izdignu Bavarska i Francuska. Zabrinjavalo je i dranje Saksonije koja je imala pretenzije na delove lezije. Pruski kralj se odluio se na pregovore s Marijom Terezijom. Poznati austrijski istoriar Hugo Han tvrdi da je Fridriha za promenu stava opredelilo lojalno dranje Madjara i injenica da su obeali vojsku od 30.000 ljudi. Tajni sporazum izmedju Austrije i Pruske sklopljen je u Klajnelenorfu 9. oktobra 1741. godine. Austrijanci su obeali da e general Najperg posle jedne bajagi opsade prepustiti Fridrihu II tvrdjavu Nisu. Fridrih se obavezao da e ograniiti svoje teritorijalne zahteve u Donjoj leziji i dati glas Francu tefanu pri izboru za cara. Sporazum nije zaiveo jer se Fridrihu nije isplatilo da ga ispotuje. Najperg svakako nije mogao da se odri u Nisi a pruski kralj je strepeo da e izgubiti poverenje saveznika jer se sporazum nije dugo mogao drati u tajnosti. Fridrih je dao svoj glas Karlu Albertu i nastavio da ratuje. Austrijanci su se spremali za ofanzivu. Obrazovana je koncem decembra u Vilheringu kraj Linca vojska od 15.000 peaka i 6.000 konjanika pod komandom feldmarala Kevenhilera. Ostarelom ratniku, ueniku princa Evgenija Savojskog i unuku uvenog Montekukolija, kraljica je poslala svoju sliku to ga je tronulo i dalo mu snage da odluno krene u borbu. Austrijska vojska povratila je Linc i Gornju Austriju, upala u Bavarsku i februara 1742. osvojila Minhen. Karlo Albert, sada Karlo VII sedeo je osramoen u Frankfurtu poto nije mogao da se vrati ni u Bavarsku ni u Prag. Kraljiin dever nadvojvoda Karlo Lotarinki, bolji vojskovodja od svoga brata, je na elu vojske od oko 28.000 ljudi krenuo ka Pragu. Sukobio se sa Fridrihovom vojskom otprilike iste jaine kod Hotusica 17. 5. 1742. I sada se inilo da e pobedu odneti Austrijanci. Husari

16 podrani odredom od 2.000 varadinskih krajinika odbacili su prusko levo krilo i nahrupili u logor gde se nalazila i komora. Zauzeti pljakom nisu nastavili sa napadom na prusku glavninu. Bitka je odluena u korist Prusa a Austrijanci su odstupili. Spaslo ih je to se Fridrih II zadovoljio da ih goni samo artiljerijskom vatrom. Austrijanci su izgubili 6.300 ljudi i 17 topova a Prusi 4.700 vojnika. Poraz je ubrzao sklapanje mira izmedju Austrije i Pruske. Inicijativa je potekla od Engleza. Bez engleske novane podrke, a u izgledu je bilo i vojno uplitanje, Austrija se nije mogla nadati da e povratiti eku. Da stvar bude gora, panska vojska je ugroavala vojvodstvo Toskanu u Italiji koja je pripadala muu Marije Terezije. Englezi su traili da se okona rat s Pruskom kako bi se sve austrijske snage upotrebile za rat sa Francuzima i Bavarcima. Posle pregovora vodjenih u Breslau, potpisan je 28. jula 1742. u Berlinu mir kojim je Pruska dobila Donju i vei deo Gornje lezije i grofoviju Glac. Tako je okonan prvi leski rat. Saksonija je takodje istupila iz Koalicije. 3. PROTIVUDAR AUSTRIJE 1743-1744. 3.1. stanje u ekoj - proterivanje Francuza i Bavaraca iz eke - povlaenje Bel-Ila iz Praga - zauzimanje Praga Krajem jula Franc tefan je sa oko 35.000 ljudi opkolio Prag u kome se nalazilo 24.000 Bavaraca i Francuza. U ekoj prestonici je prvobitno oduevljenje za novi reim splasnulo. Dravni sabor je nevoljko pristao da plaa izvanredan danak u visini od 6 miliona zlatnika. Svi drutveni slojevi podlegali su rekviziciji imovine za vojsku. Francuski komandanti su od svojih vojnika zahtevali krutu disciplinu a red medju prakim stanovnitvom odravan je strogim merama. Otpor naroda je rastao. Neki pripadnici visokog plemstva su pisali albe Karlu Albertu u Frankfurt da su ih Bel-Il i francuska uprava osiromaili. Po selima su izbijali ustanci. Sve vie niih plemia je stupalo u vezu s Austrijancima. Francuzi su poeli da razmiljaju o evakuaciji eke. Bel-Il je poeo krajem jula pregovore s austrijskim generalom Kenisegom traei

17 slobodan prolaz do granice. Austrijski uslovi bili su mu neprihvatljivi i pregovori su prekinuti. Bel-Il je imao jo razloga da ne pristane na Kenisegove uslove. Dolazila mu je pomo. Iz Vestfalije se ka Pragu uputila francuska armija od 40.000 ljudi koju je pojaalo 15.000 Bavaraca. Stigli su do Heba. Dalje nisu mogli. U susret im je krenuo Franc tefan iju vojsku je ojaala Kevenhilerova armija. Francuska deblokadna armija se uznemiravana husarskim prepadima povukla u junu Bavarsku. Opkoljenom Bel-Ilu je ostalo da se sam probije iz Praga. Sa 15.000 ljudi uspeo je da se 6. decembra 1742. provue kroz poredak opsadne vojske i pobegne iz eke ostavljajui za sobom krvav trag - veliki broj mrtvih i ranjenih vojnika koji su popadali du puta. Spasio je glavninu vojske ali po cenu zgraanja evropske javnosti. U Pragu je Bel-Il ostavio nekoliko hiljada ljudi, od kojih su treina bili bolesni i ranjeni. Ovom naputenom vojskom komandovao je pukovnik eve, vojnik koji je linom hrabrou dogurao do ovog ina. eve ispoljio odvanost oajnika. Poruio je austrijskom feldmaralu Lobkovicu da e otii iz Praga samo pod asnim uslovima inae e, ako bude odbijen, spaliti grad i dii u vazduh dvorac Hradane. Lobkovic mu je dozvolio prolaz i 2. januara 1743. poslednji francuski vojnik napustio je eku prestonicu.

3.2. ponovno uspostavljanje austrijske vlasti u ekoj - represalije - krunisanje Marije Terezije u Pragu Austrijska vlast nije se pokazala osvetoljubivom prema onima koji su saradjivali sa Francuzima. Oglaena je amnestija, koja ipak nije sve obuhvatila. Obrazovana je istrana komisija na elu sa grofom afgoem koji takodje nije bio bezgrean kada je u pitanju odnos prema Francuzima. ekim plemiima koji su se najvie kompromitovali naloeno je da se moraju povui iz prestonice na svoje posede koje nisu smeli na da naputaju. Izreeno je svega est smrtnih presuda i to onima koji su zauzimali vane poloaje u francusko-bavarskoj upravi.6
6

. presude su izreene Kolovratu, grofu Kajzertajnu, sekretaru Karla-Alberta, grofu Paradizu,

18 Kazne nisu izvrene. Tri godine kasnije su neki opet dobili svoje nekadanje poloaje i poasne titule. Jedan od nasposobnijih poverenika okupatora, Karel David, je pokuao da pobegne ali je uhvaen i poto je bio skromnog porekla (sin mesara) dosudjena mu je sramotna i svirepa kazna da mu se odseku ruke a potom celo telo isee na komade. Ve je kleao na gubilitu i polagao desnu ruku na panj kada je stigla vest da je pomilovan. Odveden je u budimsku tvrdjavu gde je kasnije skonao. Aprila meseca 1743. Marija Terezija je krenula u Prag da se okruni za eku kraljicu. Putovala je lagano, u manjim etapama u pratnji madjarskih i austrijskih dostojanstvenika i predstavnika stranih sila. Izaslanstvo ekih stalea ju je saekalo u blizini granice. Zaustavila se u Staroj Boleslavi, gde je bio muen Sv. Vaclav i tu se poklonila utemeljivau eke crkve. U Prag je prispela 29. aprila. Gradonaelnik ju je pozdravio na Nemakom a potom otila do drevnog univerziteta Karolinuma gde je sa rektorom izmenila poasne besede na latinskom. Gradski grof afgo ju je pozdravio na ekom. Kraljica se 11. maja pojavila pred ekim saborom a dan kasnije je krunisana. 7Ceremonija krunisanja je bila odloena za 2 sata kako bi odmah bio odsluen i Te Deum za pobedu austrijskog oruja nad Bavarcima kod Zimbaha koju je izvojevao Karlo Lotarinki. U zakletvi koju je izrekla povodom krunisanja kraljica se obavezala da e potovati prava i povlastice Drave i da e brinuti o njenom napretku. Njene rei su bile u suprotnosti sa neugodnom istinom da je prethodne godine predala leziju, deo eke krune, Pruskoj. eki stalei su se obavezali da e davati 7.521 regruta i 2.000 konja. Iako je drava bila iscrpena stalei su izglasali i znatne svote novca. Marija Terezija se vratila u Be tokom juna, putujui preko Viehrada, Beneova, Tabora i Budjovica gde ju je narod srdano pozdravljao. Ona bi se bez oholosti umeala u razdraganu gomilu i sa neposrednom jednostavnou optila sa prostim ljudima. grofu Minu i dvojici mladih Bubnova. 7 . Ostale su zabeleene rei koje izrekla pred kancelarom Filipom Kinskim i i za koje su joj kasnije esto prebacivali antihabsburki nastrojeni istoriari:"Stigla je (radi se o ekoj kruni koja je upravo donesena iz Bea) podigla sam je, teka je i slina ludakoj kapi."

19 3.3. Vojni uspesi saveznika na ostalim frontovima - poraz Bavaraca kod Zimbaha engleska pobeda kod Detingena - pobeda saveznika kod Kamposanta - ofanziva Karla Lotarinkog na Rajni Ta 1743. godina bila je inae uspena po Austriju i njene saveznike i inilo se da je ratna srea pretegla sasvim na njihovu stranu. Glavnina austrijske vojske koju je predvodio Karlo Lotarinki je 9. maja kod Zimbaha na Inu potukla Bavarce i zajedno sa Francuzima ih odbacila preko Izara i Leha. Poto su izgubili gotovo svu svoju teritoriju Bavarci su 17. juna pristali na pregovore a Francuzi su potisnuti preko Dunava i Rajne. U medjuvremenu je umro i kardinal Fleri. Sledio je i trijumf britanskog oruja. Englezi su do 1743. ratovali samo na moru i novano pomagali Austriju. U Hanoveru je bio smeten zatitni korpus a 1742. je upuena britanska pomona armija u Austrijsku Nizozemsku. Od britanskog korpusa, ojaanog Hanoverancima, Hesencima i Holandjanima obrazovana je "Pragmatina armija" (ime jasno svedoi o njenom poltikom cilju). Pod komandom engleskog kralja Dorda II ova saveznika vojska je, kao i Malborova tri decenije ranije, krenula ka jugu u susret neprijatelju. Do bitke je dolo u blizini Frankfurta, kod Detingena na Majni 26. juna 1743. godine. Potueni su Francuzi koje je predvodio knez Adrijen-Moris Noaj. To je bio poslednji put da je britanski kralj lino predvodio vojsku u bici. Dord II je obedovao na bojitu prekrivenom leevima to je izazvalo zgraanje kasnijih pokoljenja dok su savremenici to smatrali izrazom muevnosti. U svakom sluaju poraeni Francuzi su potisnuti preko Rajne. U Italiji je na stranu saveznika stao vladar Sardinije (Pijemonta) Karlo Emanuel. Njegova armija jaine 30.000 vojnika spojila se sa austrijskom armijom generala Ota Trauna od 17.000 ljudi. Zdruene snage saveznika krenule su u susret panskoj Montemarovoj armiji. Do bitke je dolo 8. februara 1743. kod Kamposanta (Camposanto). Ishod je bio nereena ali je Montemar morao da se povue prema Riminiju. Karlo Emanuel je, takodje, morao da se povue

20 ali prema severu. Odatle je iz Provanse, preko Alpa, nadirala druga panska vojska koju je predvodio infant Don Felipe. Austrijanci i u prvoj polovini 1744. bili u ofanzivi. Karlo Lotarinki je sada krenuo da povrati oevinu koju su njemu i bratu 1737. oteli Francuzi. Na elu vojske od 64.000 ljudi preao je poetkom jula 1744. Rajnu kod Visambura i uao u Lotaringiju. Francusku armiju od 48.000 ljudi kojom je komandovao Fransoa Koanji potisnuo je do Strazbura. U ovim borbama istakli su se srpski graniari, naroito Trenkovi panduri koji su prvi preli Rajnu (ovaj pohod austrijske vojske opisuje Milo Crnjanski u Seobama). Bolje sree su Francuzi bili na flandrijskom i italijanskom bojitu. U Flandriji je maral Moric Saksonski na elu glavne francuske armije od 80.000 ljudi maja 1744. osvojio Menen, Ipr i Verne. U Italiji je panska vojska pod Don Felipeom preko Nice i Djenove ula u Lombardiju a francuska armija je nastupajui iz Dofinea prodrla u Pijemont i opsela Kuneo. Pijemontezi pod Karlom Emanuelom su pokuali da deblokiraju grad ali su u bici kod Madone del Olmo 30. septembra 1744. poraeni. 4. DRUGI LESKI RAT 4.1. Marija Terezija i Englezi - ponovni ulazak Prusa u rat - zauzimanje Praga - povlaenje iz eke Mada joj je bilo neophodno, englesko saveznitvo nije lako padalo Austriji. Mariji Tereziji je neprijatelj bila Pruska jer nije mogla da preboli gubitak lezije. Bila je radije spremna da pregovara sa Francuskom pod uslovom da joj ova jami da nee ometati izbor njenog mua za cara. Englezi su sebino gurali Austriju na svog neprijatelja, Francusku, i vrili pritisak na Mariju Tereziju da se odrekne lezije i bude u miru sa Pruskom. Karteretova diplomatija ucenjivala je kraljicu injenicom da se Milano i Parma ne mogu odrati pred panskim nasrtajima bez pomoi britanske flote. Austrija je praktino prinudjena na pogodbu u Vormsu, 13. septembra 1743. kojom je utvrdjeno saveznitvo izmedju nje, Engleske i Sardinske

21 kraljevine. Fridriha II zabrinuli su uspesi austrijske i engleske vojske. ta ako prinude Luja XV na mir i Austrija odreenih ruku krene da povrati leziju. Fridrih je odluio da opet zarati. Avgusta 1744. prekrio je Berlinski mir i sa vojskom od oko 70.000 ljudi uao u eku. Poeo je drugi leski rat. Prusi su 16. septembra zauzeli Prag koji se posle godinu i po ponovo naao pod okupacijom. Karlo Lotarinki je krenuo u susret Prusima. Njegova vojska od 50.000 ljudi se oktobra kod Marovica sjedinila sa saksonskom vojskom od 20.000 boraca. Vetim manevrisanjem Austrijanci su zauzeli sve komunikacije i oteali poloaj Prusa u Pragu. Uspehu su naroito doprineli krajinici koji su bili veti u ovom nainu ratovanja. Fridrih II se decembra povukao u leziju. Povlaenje je bilo vrlo tegobno. Vojska se kretala raskaljanim putevima, preko pograninih planina i uma praena kiom, vetrom i austrijskim prepadima. Intendantura i sanitet su zakazali. Kolone Fridirhove vojske proredile su bolesti i arke sa husarima i krajinicima. Moral Prusa se srozao. Oko 17.000 vojnika je dezertiralo. ak i u poslovino postojanom i odanom pruskom oficirskom koru javila se sumnja u u vojnike sposobnosti mladog kralja. Dravna blagajna bila je gotovo sasvim prazna. Za novi pohod novca nije bilo. Fridrih II je strahovao da e po padu lezije Austrijanci krenuti na Potsdam i ve je naredio da se u sluaju opasnosti, dvor, dragocenosti i arhiv presele u pandau. Iz tvrdjava pandau i Kistrin nameravao je da brani Brandenburg. 4.2 Poraz Bavaraca - smrt Karla Alberta - mir u Fisenu - krunisanje Franca tefana za rimsko-nemakog cara To to je Austrija glavninu snaga poslala na eko ratite iskoristili su Bavarci koji su povratili celu Bavarsku. Francuska vojska je takodje imala uspeha na junonemakom ratitu gde je zauzela Frajburg im Brajzgau i ula u Virtemberg. Ubrzo po svom povratku u Minhen Karlo VII je januara 1745. iznenada preminuo. Austrija je 1745. krenula u ofanzivu i na ekom i na junonemakom ratitu. U Bavarskoj su 15. aprila potueni Francuzi kod Pfafenhofena.

22 Bavarskoj je pretio nov udar iz pravca Insbruka

gde

je

koncentrisano

30.000

graniara. U ovakvim okolnostima izbornik Maksimilijan III Jozef je ne elei da nastavi carsku pustolovinu svog oca sklopio je 22. aprila 1745. sa Austrijom mir u Fisenu. Odrekao se zahteva za carskom krunom i austrijskim zemljama. Marija Terezija je uspela da ostvari jo jedan znaajan politiki uspeh. Njen mu Franc tefan izabran je 13. septembra u Frankfurtu za cara. Nedostajali su mu glasovi Falake i Pruske. Franc tefan je krunisan dok je Marija Terezija samo prisustvovala tom dogadjaju. 4.3. Rat sa Prusima - bitke kod Hoenfridberga i Zora - Prusi zauzimaju Drezden Karlo Lotarinki je u prolee 1745. sa 63.000 vojnika - Austrijanaca i Saksonaca - i 120 topova uao u leziju. Sa Fridrihom Velikim sudario se kod rudarskog gradia Hoenfridberg (danas Dobromjer u Poljskoj). U zoru 4. juna 60.000 Prusa je iznenada napalo nespremne Austrijance. Bitku je zapoela pruska prethodnica koja je odbacila Saksonce. Razvila se ogorena borba koja se vodila sa promenljivim uspehom. Centar austrijske vojske pokoleban povlaenjem Saksonaca morao je da ustukne. Saveznici su izgubili 13.000 ljudi (od ega je pola zarobljeno) i 50 topova a Prusi 4.800 vojnika. Poraz je zapeatio sudbinu lelzije. Potueni austro-saksonci povukli su se preko Labe i Orlica u eku gde su vodili dvomeseni mali rat s Prusima i ugroavali im snabdevanje. Austrijanci su se opet pokazali nadmoniji u ovom nainu ratovanja i pruske snage, oko 22.000 ljudi, napustile su svoje poloaje kod Labe, povukle se blie Sudetima i smestile svoj logor kod taudenca. Karlo Lotarinki krenuo je za Prusima. Oklevao je sa napadom na logor i tako omoguio Fridrihu Velikom da pregrupie svoje snage i napadne prvi. Do bitke je dolo kod Zora (Soor) 30. septembra 1745. To je bio jo jedan u nizu austrijskih poraza protiv Prusa - prvi su izgubili 8.000 a drugi 3.000 ljudi. "Bog je protiv nas" vajkala se Marija Terezija. Fridrih II nije bio dovoljno jak da koristi svoje pobede i to je bio sluaj posle Zora. Ometan u snabdevanju trupa povukao se u leziju. Austrijanci su se povukli na gornju Labu a veina saksonskih trupa se prebacila na svoju teritoriju i grupisala oko Lajpciga.

23 Karlo Lotarinki je upao u Luice ali je Fridrih brzim protivudarom porazio saksonski korpus iz sastava Karlove vojske i prinudio ga na povlaenje u eku. Fridrihovo vojskovodja Leopold od Desaua je 15. decembra odsudno tukao Saksonce kod Kezeldorfa i omoguio zauzimanje Drezdena. 4.4. Nizozemsko ratite - Fontenoa - pobuna "Lepog princa arlija u kotskoj" "Galispanska" ofanziva u Italiji Na nizozemskom ratitu Francuska je kod Fontenoa izvojevala svoju najslavniju pobedu u ovom ratu - poslednji veliki vojni uspeh francuske monarhije. U prolee 1745. Moric Saksonski je nastavio uspeno napredovanje iz 1744. godine i sa vojskom od 80.000 ljudi opkolio tvrdjavu Turne. Da bi deblokirala Turne saveznika vojska sastavljena od Austrijanaca, Holanjdana, Britanaca i Hanoveranaca predvodjena vojvodom od Kamberlenda napala je 11. maja francuske utvrdjene poloaje kod Fontenoa u Belgiji. Vojske su bile priblino iste jaine - 52.000 Francuza odnosno 46.000 saveznika. Gubici su bili takodje priblino isti 7.200 prema 7.500 ali je Kamberlend bio prinudjen na povlaenje i cela zapadna Belgija pala je u ruke Francuza. Maral Bel-Il i ministar Luja XV markiz d Arenson su skovali plan da Englezima zadaju udarac na samom ostrvu tako to e ih gurnuti u vrtlog gradjanskog rata. U Francuskoj su ve vie od pola veka iveli pripadnici dinastije Stjuart koji se nisu odricali prava na presto i Francuzi su njihove zahteve, zavisno od okolnosti umereno ili svojski podravali. Uz francusku pomo i podstrek organizovan je pohod arlsa Edvarda Stjuarta (Lepi princ arli - ) na Englesku.8 Mladi pretendent se sa sedam svojih pristalica i dva broda natovarena orujem i municijom otisnuo na put ka postojbini svojih predaka, kotskoj. Iskrcao 23. jula u polupustom predelu jednog ostrva zapadne kotske. Zadobivi podrku plemenskih glavara uspeo je da zauzme Edinburg i sa vojskom od 5.000 svojih pristalica krenuo je na Englesku. Proavi kroz
8

. Ova godina je pojam u britanskoj istorijskoj tradiciji - "etrdeset peta" ("Fortyfive") dok se slian pokuaj Demsa III naziva "Petnaesta" ("Fifteen") poto je preduzet 1715. godine. Za "Lepog princa arlija" uobiajio se u istoriografiji i naziv "Mladi Pretendent" (Young Pretender) - njegov otac Dems III naziva se "Starim pretendentom" (Old Pretender). Pod ovim nazivima su i dogadjaji i njihovi glavni akteri esto svrstani u britanske enciklopedije.

24 Karlizl, Preston i Manester stigao je decembra 1745. do Derbija. Oekivao je

iskrcavanje

francuskih vojnih pojaanja i ustanak svojih pristalica u Engleskoj. Francuska pomo je izostala a englesko stanovnitvo je ostalo mirno. Njegova plemenska vojska, bez jake discipline, loe snabdevena je klonula duhom videvi da je preputena sama sebi. arls Edvard Stjuart se vratio natrag u kotsku. Englezi su morali da povuku deo vojske iz Nizozemske to je dovelo do poremeaja u odnosu snaga na ratitu ali i do nesuglasica sa saveznicima u prvom redu Holandjanima. Vojvoda od Kamberlenda je takodje stigao sa kontinenta kako bi preuzeo zapovednitvo nad vojskom. Potukao je "Lepog princa arlija! 16. aprila 1746. kod Kulodena i potom je sledila krajnje svirepa pacifikacija kotske koja je Kamberlendu pribavila nadimak "Kasapin". Francuzi su ponjeli uspeh i u Italiji. Francusko-panske snage od oko 80.000 ljudi potpomognute trupama djenovske republike pod komandom an-Batist Majboa ovladale su 14. avgusta 1745. Tortonom. Majboa je je prinudio Austrijance na povlaenje preko reke Poa a potom potukao Pijemonteze kod Basinjana i osvojio nekoliko tvrdjava. Istovremeno je tekla panska ofanziva u Lombardiji.

4.4. razmimoilaenja izmedju saveznika - sklapanje mira u Drezdenu - kraj drugog leskog rata - savez izmedju Austrije i Rusije Engleska se krajem 1745. nalazila u tekom poloaju. Povukla je deo trupa i time oslabila poloaj saveznika u Belgiji kojoj je grozio sposobni Moric Saksonski. I Pruska i Austrija bile su iscrpljene. Engleska je uprla sve diplomatske snage da obezbedi mir izmedju Austrije i Pruske kako bi carska vojska mogla da se suprostavi Francuzima. Marija Terezija je, pak, uporno odbijala da se pomiri sa gubitkom lezije. "Kad bi ujutro sklopila mir sa (pruskim) kraljem nou bi se ve upustila s njim u bitku." U Frankfurtu je javno rekla da bi "radije dala svoju koulju nego leziju."Nije bila zadovoljna engleskom politikom. Poslaniku Robinsonu je otvoreno i

hladnokrvno saoptila istinu da

25 interesi njihovih drava nisu istovetni, da je engleska

novana pomo nedostatna i da su namerno vie puta odugovlaili sa njenim isplaivanjem ne bi li je prisilili da sklopi mir sa Fridrihom i poalje svoju vojsku u Nizozemsku i Italiju protiv Francuza. Uprkos porazima kod Hoenfridberga i Zora, Marija Terezija se zanosila mogunou da austro-saksonske snage napadnu Brandenburg potpomognute sa severa od Rusije. Fridrih veliki, svestan svojih slabosti, tajno je pregovarao sa Englezima nudei svoj glas Francu tefanu pri izboru za cara u zamenu za leziju. Marija 1 Terezija je pokuala da se nagodi sa Francuzima. Odaslala je ekog kancelara Fridriha Haraha u Drezden da posredstvom saksonskog kancelara Brila pregovara sa Francuzima (Saksonija nije bila u ratu sa Francuskom). Sve je palo u vodu poto su Fridrihove trupe osvojile Drezden. Uvidjajui da e Engleska potvrditi Fridrihu pravo na leziju, da je Saksonija izbaena iz rata Marija Terezija je morala da popusti. U Drezdenu je 25. decembra 1745. sklopljen mir izmedju Austrije i Pruske kojim je okonan drugi leski rat. Marija Terezija nije verovala da e se Fridrih pridravati slova ugovora. Smatrala je pruskog kralja verolomnim i nezasitim osvajaem i odluila je da se obezbedi sklapajui savez sa Rusijom. Ruska carica Jelisaveta i ministar spoljnih poslova Bestuev su odugovlaili sa odlukom da se umeaju u rat na strani Austrije. Carica je strahovala od mogueg dvorskog prevrata. Francuska diplomatija se postarala da Ruse dri podalje od sukoba na zapadu i podstrekla je vedsku da zarati sa Rusijom. Rusko-vedski rat potrajao je tri godine 1741-1743. Jelisaveta i Bestuev pristali su da pregovaraju na osnovi sporazuma koji su dvadeset godina ranije sklopili Katarina Velika i Karlo VI po kom su dve sile obeale jedna drugoj pomo od 30.000 vojnika u sluaju da neka od njih bude napadnuta. Savez izmedju Austrije i Rusije zakljuen je 2. juna 1746. godine i njime je predvidjeno da Austrija i Rusija jedna drugoj priskoe u pomo u sluaju da pruski kralj napadne njihove drave ili Poljsku. 5. POSLEDNJE RAZDOBLJE RATA

26 5.1. veliki uspesi Francuza u Nizozemskoj - neodlune borbe u Italiji - pasivno dranje Engleske i Austrije - ulazak Rusije u rat Rat se nastavio u toku naredne tri godine na bojitima u Italiji i Nizozemskoj. U toku 1746. operacije su se odvijale nepovoljno po Austrijance i njihove saveznike. Francuzi su 20. februara osvojili Brisel, u maju Antverpen, u julu arleroa u septembru Namir. Moric Saksonski je kod Rokua 11. oktobra 1746. odsudno porazio Karla Lotarinkog. Na italijanskom ratitu su Pijemontezi poetkom 1746. osvojili Asti i citadelu Alesandriju i prinudili generala Majboa na povlaenje. Austrijska vojska pod komandom Brauna je iz Mantove preduzela ofanzivu u pravcu Parme. Zauzela je Gvastalu i 27. marta l746. opkolila snage generala Kastelara u Parmi. "Galispani" su morali da napuste Lombardiju. Saveznici su poraeni na Trebiji i povukli se u Pjaencu. I panci su bili iscrpljeni ratom. U paniji je na presto posle smrti Filipa V doao Ferdinand VI koji je bio protivnik italijanske pustolovine. panske trupe su se potpuno povukle iz Italije a potom i iz Francuske preputajui vojevanje Francuzima pod Bel-Ilom. Saveznici su su nameravali da iskoriste povlaenje panije iz rata ali se i u ovome njihovi interesi razilazili. Marija Terezija je molila Engleze da joj poalju brodove i prevezu austrijske trupe kako bi zauzele Napulj. Englezi joj nisu izali u susret ve su zahtevali da austro-sardinska vojska napadne junu Francusku. Ofanziva u pravcu Nice i Provanse koju je vodio austrijski general Braun okonana je neuspehom. U 1747. Francuzi su nastavili sa osvajanjem holandske Flandrije. Moric Saksonski porazio je Kamberlenda i Engleze u bici kod Lafelda 2. jula i osvojio Bergen op Zom ime su operacije zavrene.Sledee 1748. u ruke Francuza pao je i Mastriht. Austrijanci i Englezi su bili neaktivni u iekivanju ruske vojne pomoi. Rusija je na osnovu svojih saveznikih obaveza uputila trupe na Rajnu. Rusi su se kretali toliko sporo da je mir zakljuen pre no to su i stupili u borbu. Ovi dogadjaji su ipak potakli

27 Francuze da ponu pregovore. 5.2. Mir u Ahenu Mirovni pregovori su zapoeti 1747. godine u Bredi a okonani u Ahenu (Eks-la apelu) 18. oktobra 1748. godine. Francuska je u pogadjanju oko teritorija drala vrlo znaajan adut - Belgiju. Marija Terezija je bila spremna da se odrekne Belgije kako bi povratila leziju i zadrala Parmu i Pjaencu. Njen opunomoenik na pregovorima grof Kaunic je pokuao da sprei priznavanje zaposedanja lezije od strane Pruske nudei Belgiju. Opet je prevagnuo engleski interes. Englezi su ve nekoliko stolea bili vrlo osetljivi kada se radi o junoj Nizozemskoj koja je za njih imala ogroman strateki i privredni znaaj. Nisu nikako eleli da vide Francuze na ovoj teritoriji. Savetovali su Austrijancima da uzmu natrag Belgiju a odreknu se Parme i Pjaence u Italiji. Kaunic je smatrao da ove predloge ne treba prihvatiti. Nasuprot tome Marija Terezija i njeni ministri u Beu drali da je najvanije da to pre zavlada opti mir. Francuskoj delegaciji koju je vodio d Aransonov nesposobni naslednik Brilar de Pisije stigao je ukaz iz Versaja da potpiu preliminarni tekst ugovora onako kako ga je predloila Engleska u aprilu 1748. Pregovori su se time mogli smatrati okonanim, ostalo je da se razrade samo formalne podrobnosti. Luj XV je izjavio da eli da pregovara "ne kao trgovac ve kao kralj". Ogoreni Kaunic je izjavio francuskom diplomati grofu San-Severinu:"Francuskoj se posreilo da ostvari svoj veliki plan, ponizila je austrijsku dinastiju". Sporazum je potpisalo osam evropskih drava Engleska, Francuska, Austrija, panija, Sardinija, Holandija, Modena i Djenova. Iako pruski kralj nije bio potpisnik ugovora pominje se u lanovima XXI i XXII - lanom XXI obnovljeno je jamstvo sila potpisnica za Pragmatinu sankciju tj. za teritorijalni integritet Austrije pri emu su bile izuzete zemlje kojih su se odrekli Karlo VI i Marija Terezija. lanom XXII Pruskoj je potvrdjeno pravo na vojvodstvo leziju i grofoviju Glac. Marija Terezija je dobila natrag Nizozemsku. Sardinskom kralju vraeni su Savoja i

28 Nica, zadrao je teritorije koje mu je ustupila Marija Terezija prilikom sklapanja saveznitva u Vormsu, morao je da se odrekne Pjaence. Od vojvodstava Parma, Gvastala i Pjaenca obrazovana je kneevina koja je ustupljena panskom princu Don Filipu. Francuskoj su Englezi vratili Kap Breton a ovi njima opet Madras. panski kralj obnovio je sa Englezima azijento (assiento). Ugovor u Ahenu znaio je, ako se izuzmu austrijski gubici, u stvari povratak na stanje pre rata i predstavljao je razoarenje za njegove potpisnike. Sve sile koje su ratovale bile su iz ovog ili onog razloga nezadovoljne. Austrija je ostala bez lezije, gubitak koji Marija Terezija nije mogla da preboli. Francuzi su napustili Belgiju za koju su prolili more krvi i ostalo je pitanje zbog ega su uopte ratovali sedam godina. panci su se alili da ih Francuzi potiskuju u drugi plan. Engleski trgovci pretrpeli su velike materijalne gubitke u ratu koji im nita nije doneo.