U knjievnoj teoriji, termin impersonalnost se tie pitanja da li i u kolikoj meri umetniko delo jeste i (ne) treba da bude imanentno

autoru. Znaajna shvatanja impersonalnosti iznosili su T. S. Eliot i Virdinija Vulf koji razliito tretiraju ovaj pojam. T. S. Eliot je svom delu Tradicija i individualan talenat istakao da je impersonalnost nuna u umetnikom delu. Ona je krajnji cilj pesnika koji tei ka savenstvu, i takav pesnik mora biti spreman na tu rtvu, na to podrivanje sopstvene linosti. Pesnik prema delu treba da se odnosi kao naunik prema nauci- u naunoj teoriji ne vidimo tragove linosti naunika, tako ni u umetnikom delu ne treba da vidimo tragove pesnika. Eliot, dakle, smatra da pesnik u delu ne ispoljava sebe, svoju linost, ve on predstavlja medijum kroz koji se utisci, iskustva i doivljaji specifinim kombinovanjem otelovljuju u delu na jedan nov i originalan nain. Postoji razlika izmeu linih emocija i doivljaja samog pisca, i onih emocija koje su unete u njegovo delo. Neka emocija samog pesnika koja bi sama po sebi moda bila nezanimljiva i neinspirativna, u delu moe umetnikom obradom postati zanimljiva, ak postati sasvim druga emocija (Eliot to poredi sa hemijskom reakcijom kojom nastaje jedinjenje koje je sasvim drugaije od elemenata koji su stupili u reakciju). Tu emociju koja je prisutna u pesmi, a ne u pesnikovom ivotu Eliot naziva znaajnom emocijom. Takva emocija je apersonalna, ona nije izlivanje pesnikove due, ve rezultat pesnike obrade koja je sasvim preobraava. Pesnik mora da naui da razlikuje svoju oseajnost od oseajnosti koju obrauje u pesmi. To razlikuje zrelog od nezrelog pesnika- zreli pesnik je svesniji te razlike i utoliko savreniji kao medijum kroz koji se umetiko delo uobliava. Tako umetnik stvara pesmu koja je specifian i autonoman svet, zasnovan na sopstvenoj, sebi imanentnoj logici. Umetnost nije slika ivota, i upravo u toj njenoj autonomnosti poiva njena snaga i estetska vrednost. Osim toga, Eliot smatra i da pesnik mora da ume da razlikuje domene u kojima deluje svesno i one u kojima deluje nesvesno, u suprotnom nee uspeti da se oslobodi tog suvinog linog u svom delu. Eliot ne konkretizuje koji su to aspekti svesnog, a koji aspekti nesvesnog, i kada oni treba, a kada ne treba da uestvuju u stvaralakom inu. Takoe, Eliot nije definisao ni termin linosti koji ovde upotrebljava. 1 Za razliku od Eliota, Virdinija Vulf je smatrala da knjievnost treba da doara sam ivot i pravu ljudsku prirodu. U svom eseju Gospodin Benet i gospoa Braun ona je svoju imaginativnu gu Braun suprotstavila fikcionalnoj obradi stvarnosti pisaca Beneta, Velsa i Golsvordija, i opisuje je kao venu ljudsku prirodu koja se menja samo spolja, dok se romanopisci smenjuju. Gospoa Braun ovde jeste symbol za knjievnog junaka koji je ivotan i koji je deo pripovesti o ivotu kao takvom. Vulfova se ovde obraa itaocima govorei im da je njihovo da zahtevaju da pisci siu sa svojih pijedastala i da na veran i lep nain opiu gu Braun. Sugerie itaocima da insistiraju na tome da je ona

beskrajno raznolika, sposobna da izgleda bilo kako, pojavi se bilo gde i radi bilo ta, ali ono kako ona izgleda, ta i kako govori i radi poseduje neodoljivu dra, jer je ona- sam ivot. Umetnik treba da ima oko sposobno da sagleda sutinu i da je izdvoji iz mnotva detalja koji su beskorisni i nita ne govore. Edvardijanske pisce poredi sa gospodom u vozu iji pogled nije uperen u sutinu (ga Braun), ve u detalje i ukrase. Potreno je sagledati ivot sam i time usavriti pripovedanje, kako bi se postigla prava svrha umetnosti. Dobar pripoveda ume da stvori fikcionalan svet koji je itaocu blizak jer omoguava identifikaciju. 2 Piscima koje je kritikovala, V. Vulf je suprotstavila tada novo ime u knjievnostiDejmsa Dojsa. Njegov postupak je hvalila u eseju Moderna proza i naglaavala da se on trudi da ivotu prie blie i iskrenije. U tom esej ona naglaava da ne smemo uzimati zdravo za gotovo da ivot potpunije egzistira u onome to se obino smatra velikim, a ne u onome to se obino smatra malim. I svet malih i beznaajnih ljudi i dogaaja ima svoje mesto u knjievnosti. Bilo ta moe da pobudi svest i inspiraciju umetnika i postane njegov predmet. Umetnikova vetina se sastoji u sposobnosti da apsorbuje mnogobrojne i raznorodne utiske i da ih svojom sveu transponuje u jedinstveni fikcionalni svet. Impersonalnost bi se u tom sluaju ogledala u autorovom umeu da nepristrasno istrai pravu prirodu ljudskog bia. 3 Termin impersonalnost Vrdinija Vulf koristi i kada u knjizi Sopstvena soba govori o manjkavostima u delu arlote Bronte. Ona daje citati iz romana Dejn Ejr u kojom spisateljica iznosi neka lina zapaanja koja nisu u neposrednoj vezi sa samom radnjom romana. Vulfova to kritikuje tvrdei da je tu lina ljutnja autorke ugrozila njen integritet kao spisateljice. arlota se tu ogluila o naelo impersonalnosti unevi svoje lino u delo. Vulfova to objanjava i Pravda injenicom da su ene tog doba bile obespravljene, pa su knjievnost videle i kao prostor u kome je sloboda izraavanja mogua. Ona istie da su tek u njeno vreme steeni uslovi da knjievnost ne bude optereena polnim razlikama, s obzirom da je postignuta izvesna ravnopravnost izmeu polova. Pozivajui se na Kolridovu misao da je svaki veliki um u sutini androgin, tvrdi da se u knjievnosti mora istisnuti problem polnih razlika. Pol pisca ne treba da utie na njegovo stvaralatvo, tu umetnik treba da zauzme impersonalnu poziciju. Nove ene-pisci treba da savladaju gnev i nastave stopama svojih malobrojnih prethodnica koje su uspele da se ostvare. Takoe istie i milione ena koje su ivele u anonimnosti i nisu ni spomenute- u to vreme knjievnost je ostala slepa pred istinom o mnotvu ena, te tako nije predstavljala ivot i njegovu sutinu. Nepravda je velianje ena u knjievnosti od strane mukaraca, dok su ene u stvarnosti bile poniavane i obespravljene. Mnoge ene-pisci bile su prinuene da se kriju iza lanih imena (Dord Eliot, or SAnd, Karer Bel). 4

Objanjavajui kako je sama postala spisateljica, Virdinija je objasnila da je najpre morala da pobedi u sebi vilu domaeg ognjita, tj. onu instancu u sebi po kojoj ene ne mogu raspravljati slobodno i otvoreno. Ta sloboda i samosvest nuni su za knjievnost, stoga im treba teiti i oslobaati se svih stega. KAko je enama najvie konvencionalnih stega nametnuto, za njih je od kljunog znaaja da rade na tom oslobaanju, da se oslobode straha od toga da e prevazii okvire onoga to se smatra da ena-pisac treba da bude. DAkle, za Virdiniju Vulf impersonalnost je vana i poeljna kada je u pitanju distanciranje pesnika od pola kojem realno pripada. Medjutim, ona smatra da je stvaralaki in subjektivan, slian transu u kom se izliva sam duh pisca. To se razlikuje od Eliotovog shvatanja koje smo izloili, po kom je emocija u pesmi bezlina i sasvim razliita od realnih pesnikovih emocija, te pesnikov produkt nema nikakve veze sa njegovim duhom, ve samozatvorena Celina sa svojom autonomnom logikom.