< >DA OKONAMO SA SU

ENJEM</B

>
il DELEZ
Sa francuskog prevela Aleksandra Mani Mili

d grke tragedije do moderne filozofije razra uje se i razvija itava jedna doktrina su enja. Manje je tragina radnja negoli samo su enje, te grka tragedija najpre uspostavlja sud. Kant ne poziva na istinsku kritiku su enja, jer njegova knjiga, naprotiv, podie jedan fantastian subjektivni sud. Prekidajui sa judeo-hrianskom tradicijom, Spinoza je taj koji sprovodi kritiku; on je imao etiri velika uenika koji e je nastaviti i dati joj novi zamah, Niea, Lorensa, Kafku i Artoa. Sva etvorica su lino, pojedinano, pretrpela su enje. Spoznali su onu taku gde se optuba, rasprava, presuda meaju do u beskraj. Nie kao osu enik prolazi kroz sve nametene pansione kojima suprotstavlja jedan grandiozan izazov, Lorens ivi sa optubom za nemoralnost i pornografiju koja pada i na njegov najmanji akvarel, Kafka se pokazuje dijabolian u svoj svojoj nevinosti jer je pobegao od suda u hotelu u kojem se sudi o njegovom beskonanom <1>verenitvu.</1> A Arto-Van Gog, koji je jo pretrpeo i su enje u svom najgrubljem obliku, uasnu psihijatrijsku ekspertizu? Ono to je Nie umeo da istakne jeste stanje su enja: svest da se ima dug prema boanstvu, pustolovina duga, utoliko to i on sam postaje beskonaan, dakle, <2>neplativ.</2> ovek se ne poziva na su enje, njemu se ne moe suditi i on sam ne sudi osim u meri u kojoj je njegovo postojanje podre eno jednom beskonanom dugu: beskonanost duga i nemoralnost postojanja upuuju jedno na drugo kako bi us<1>Cf. Elijas Kaneti, Drugi proces.</1> <2>Nie, Genealogija morala, II.</2> <3>Nie, Antihrist, 42.</3> <4>Lorens, Apokalipsa, glava 6. Balan, p. 80.</4> <5>Kafka, Proces (Titorelijeva objanjenja).</5>

postavili doktrinu <3>su enja.</3> Dunik treba da opstane ako je ve njegov dug beskonaan. Ili, kako kae Lorens, hrianstvo se nije odreklo moi, ono je pre izmislilo jednu novu mo kao to je Mo su enja: tako je istovremeno ovekova sudbina odloena, a su enje postaje poslednja <4>instanca.</4> Doktrina su enja pojavljuje se u Apokalipsi ili poslednjem su enju, kao i u pozoritu u Americi. Kafka za svoj raun postavlja beskonaan dug u prividno poravnanje, odloenu sudbinu u neogranieno deponovanje koje zadrava sudije s onu stranu naeg iskustva i naeg <5>shvatanja.</5> Arto e beskonanosti neprestano suprotstavljati operaciju okonavanja sa Bojim su enjem. Za svu etvoricu, logika su enja mea se sa psihologijom svetenika kao izumitelja najmranije organizacije: elim da sudim, treba da sudim... Nee se raditi tako kao da je samo su enje odloeno, ostavljeno za sutra, odgurnuto u beskonanost. Naprotiv, sam in odlaganja, prenoenja u beskonanost, ini suenje moguim: ono odrava svoje stanje pretpostavljenog odnosa izme u postojanja i beskonanosti u poretku vremena. Onome ko se dri u tom odnosu data je mo da sudi i da mu bude su eno. ak i su enje saznanja obavija beskonanu koliinu prostora, vremena i iskustva koje odre uje postojanje fenomena u prostoru i vremenu (svaki put kada...). Ali su enje saznanja podrazumeva u tom smislu jedan prvobitni moralni i teoloki oblik, prema kojem je postojanje

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</213>

stavljeno u odnos prema beskonanosti, sledei poredak vremena: postojee kao ono to ima dug prema Bogu. Ali ta se onda razlikuje od su enja? Da li je dovoljno pozvati se na neko predrasu ivanje koje bi istovremeno bilo i tle i vidik? I da li je to ista stvar kao i antirasu ivanje, koje se shvata kao Antihrist: manje tle a vie uruavanje, klizanje zemljita, gubljenje vidika? Postojei se sukobljavaju i daju jedni drugima obeteenje u skladu sa konanim odnosima koji samo ine tok vremena. Nieova veliina jeste u tome to je bez imalo oklevanja pokazao kako je odnos poveri-

rovosti, iji se odjek uje u Anaksimandrovoj filozofiji i Eshilovoj <8>tragediji.</8>U doktrini su enja, naprotiv, dugovanja se upisuju u posebnu knjigu a da to ak i ne primeujemo, tako da u tom beskonanom raunu vie ne moemo da se razduimo. Razbatinjeni smo, prognani sa nae zemlje, poto je knjiga ve sakupila mrtve znakove jednog Vlasnitva koje polae pravo na to da bude veno. Knjika doktrina su enja samo je naizgled blaga, jer nas ona osu uje na beskrajno ropstvo i ponitava svaki proces osloba anja. Arto e sistem surovosti razviti do vrhunca: pismo krvi i ivota koje se suprotstavlja pismu knjige, kao pravda su enju, i za sobom povlai istinsko izvrtanje <9>znaka.</9> Zar to nije sluaj i kod Kafke, kada on velikoj knjizi iz Procesa suprotstavlja mainu iz Kanjenike kolonije, pismo na telu koje svedoi o jednom drevnom poretku kao o pravdi u kojoj se meaju obavezivanje, optuba, odbrana i presuda? Sistem surovosti iskazuje konane odnose tela koje postoji prema silama koje na njega utiu, dok doktrina beskonanog duga odre uje odnose besmrtne due prema su enjima. Svuda je u pitanju sistem surovosti koji se suprotstavlja doktrini su enja. Su enje se nije pojavilo na tlu koje bi, makar i sasvim razliito, doprinosilo irenju; bio je potreban raskid, ravanje. Bilo je potrebno da se dug napravi u odnosu na bogove. Trebalo je da dug bude ne prema snagama iji smo mi dunici, ve prema bogovima koji su obavezni da nam te snage daju. Trebalo je mnogo zaobilaznih puteva, jer su bogovi naj-

lac-dunik bio prvi u odnosu na svaku <6>razmenu.</6>

Poinje se obeanjem, i dug se ne pravi u odnosu na nekog boga, ve u odnosu na nekog partnera, sledei sile koje prolaze izme u obe strane, izazivaju promenu stanja i stvaraju neto u sebi afekat. Sve se doga a izme u dve strane, i <*>ordal</*> nije boje su enje, jer niti ima boga, niti <7>su enja.</7> Tamo gde Mos, a zatim i Levi-Stros jo uvek oklevaju, Nie uopte ne okleva; postoji jedna pravda koja se suprotstavlja svakom su enju, prema kojoj tela obeleavaju jedno drugo, dug se upisuje na samo telo, u skladu sa konanim blokovima koji krue po jednoj teritoriji. Pravo nema nepomerljivost venih stvari, ve se neprestano premeta izme u porodica koje imaju da preuzmu ili prenesu krv. To su uasni znaci koji rovae po telima i boje ih, crtama i pigmentima, otkrivajui na samoj puti ta svako od njih duguje i ta mu se duguje: to je itav jedan sistem su-

<6>Nie, Genealogija. Ovaj tako vaan tekst moe se vrednovati samo u odnosu prema kasnijim etnografskim tekstovima, posebno o potlau: uprkos ogranienom materijalu, on svedoi o jednom udesnom predujmu.</6> <*>Ordal Boji sud, vrsta sudskog dokazivanja u srednjem veku, u kom je optueni svoju nevinost imao da dokae time to je morao da izdri izvesne po ivot opasne probe: dvoboj, guranje ruke u vatru, itd. (Prim. prev.)</*> <7>Cf. Luj erne, Antropologija antike Grke (Louis Gernet, Anthropologie de la Grece antique, Maspero, pp. 215-217; 241-242; prisega funkcionie samo izme u dve strane... Bilo bi anahrono rei da ona zauzima mesto su enja: po svojoj izvornoj prirodi, ona iskljuuje taj pojam i pp. 269-270).</7> <8>Cf. Ismail Kadare, Eshil ili veni gubitnik (Ismael Kadare, Eschyle ou leternel perdant, Fayard), glava 4.</8> <9>Arto, Da okonamo sa bojim su enjem (Artaud, Pour en finir avec le jugement de dieu. Oeuvres completes, XIII, Gallimard): ponitavanje krsta. O pore enju sistema surovosti kod Artoa i kod Niea, cf. Dimulije, Nie i Arto (Dumouli, Nietzsche et Artaud, PUF).</9>

<214>

<R.E..>

pre bili pasivni svedoci ili saaljivi zastupnici koji nisu mogli suditi (tako je u Eshilovim Eumenidama). Tako se malopomalo bogovi i ljudi zajedno diu do su enja, na dobro ili na zlo, kao to to vidimo u Sofoklovom pozoritu. Elementi jedne doktrine su enja pretpostavljaju da bogovi daju zaloge ljudima, i da su ljudi ve prema svojim zalogama dobri za ovakve ili onakve oblike, za ovakve ili onakve organske ciljeve. Kojem obliku me moja zaloga namenjuje, ali isto tako, da li moja zaloga odgovara obliku kojem ja teim? Eto sutine su enja: postojanje razdeljeno u zaloge, afekti raspodeljeni u zaloge, prenose se u vie oblike (to je stalna tema kod Niea ili Lorensa, ukazivanje na to htenje da se ivotu sudi u ime viih vrednosti). Ljudi sude utoliko to procenjuju sopstvene zaloge, a sudi im se utoliko to neki oblik potvrdi ili odbaci njihovo htenje. Njima se sudi dok su istovremeno oni ti koji sude, i podjednako je uivanje kada sudite i kada vam se sudi. Su enje upada u svet u obliku lanog su enja koje ide do bunila, ludila, kada se ovek prevari povodom svoje zaloge, i Bojeg su enja, kada oblik nametne neku drugu zalogu. Dobar primer bi bio Ajant. Doktrina su enja, u svojim poecima, ima potrebu za lanim su enjem oveka koliko i za formalnim su enjem Boga. Poslednje ravanje nastaje sa hrianstvom: nema zaloga, jer naa su enja su ta koja predstavljaju nau jedinu zalogu, i nema vie oblika, jer je Boji sud taj koji ini beskonani oblik. Dovedeno do krajnosti, sam od sebe stvarati zaloge i sam sebe kanjavati postaju svojstva novog su enja, a svako su enje upuuje na jedno su enje. Moda Edip prefigurie to novo stanje u grkom svetu. A ono to je moderno u temi kao to je Don uan, to je opet su enje u novom obliku, vie nego radnja koja je komika. U svoj svojoj optosti, drugi stav doktrine su enja moe se izraziti ovako: mi vie nismo dunici bogova po oblicima ili ciljevima, mi smo svim svojim biem besko-

nani dunik jednog jedinog boga. Doktrina su enja preokrenula je i zamenila mesta u sistemu afekata. A njegova svojstva se nalaze ak i u su enju saznanja odnosno iskustvu. Svet su enja uspostavlja se kao u nekom snu. San je taj koji okree zaloge, on je Jezekiljev toak, kroz njega defiluju oblici. U snu se su enja povezuju kao u praznini, ne nailazei na otpor sredine koja bi ih podvrgla zahtevima saznanja i iskustva; zato pitanje su enja jeste pre svega pitanje znanja o tome da li sanjamo. Isto je tako Apolon istovremeno bog su enja i bog sna: Apolon je taj koji sudi, namee granice i zatvara nas u organsku formu, san je taj koji zatvara ivot u svoje oblike u ime kojih se o njemu sudi. San podie zidove, hrani se smru i vraa iz mrtvih senke, senke svih stvari i sveta, senke nas samih. Ali im napustimo snove su enja, mi isto tako odbacujemo san u korist pijanstva kao najvee <10>plime.</10> Tragaemo po stanjima pijanstva, piu, drogama, ekstazama, to je sve antidot istovremeno i za san i za su enje. I sva etiri autora jasno ukazuju na to da u snu postoji jedno jo uvek suvie nepomerljivo, previe usmereno, previe upravljeno stanje. Grupe koje se toliko zanimaju za san, psihoanalizu ili nadrealizam, isto su tako u stvarnosti spremne da prave sudove koji sude i kanjavaju: to je odvratna manija, esta kod sanjaa. U svojim rezervama prema nadrealizmu, Arto istie da se misao ne sudara sa nekakvim jezgrom sna, ve da snovi pre poskakuju oko nekakvog jezgra misli koje im <11>izmie.</11> Rituali sa pejotlom prema Artou, pesme iz meksike ume prema Lorensu, nisu snovi, ve stanja pijanstva ili dremea. Taj dreme bez snova nije od onih u kojima spavamo, ve se provlai kroz itavu no i nastanjuje je nekom zastraujuom jasnoom koja nije ona dnevna, ve jasnoa Bleska: U snu noi vidim sive pse to puzaju kako bi se domogli sna i prodrali <12>ga.</12> Taj dreme bez snova, kada ne spavamo, jeste Nesanica, jer samo nesanica odgovara noi, moe da je ispuni i <13>naseli.</13>

<10>Nie, Ro enje tragedije, 1 i 2.</10> <11>Cf. Arto, III (kritika sna sa stanovita filma i funkcionisanja misli).</11> <12>Lorens, Pernata zmija, gl. 22.</12> <13>Blano sugerie kako nije spavanje to koje odgovara noi, ve samo nesanica (Knji-

evni prostor). Kada Rene ar priziva prava dremea s onu stranu sna, to nije protivreno, jer se radi o dremeu u kojem ne spavamo, i koji proizvodi blesak: cf. Pol Vejn, Rene ar i iskustvo ekstaze (Paul Veyne, Ren Char et lexprience de lextase, Nouvelle Revue Franaise, nov. 1985).</13>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</215>

Tako dakle iznova nalazimo san, ali vie ne kao san pri dremeu ili san na javi, ve kao san nesanice. Novi san postao je uvar nesanice. Kao kod Kafke, to vie nije san koji se sanja u dremeu, ve san koji se sanja pored nesanice: aljem (na selo) svoje obueno telo... Ja za to vreme leim u svom krevetu pod sme im <14>pokrivaem....</14> Nesaniar moe ostati nepokretan, dok san preuzima na sebe stvarni pokret. Taj dreme bez snova gde me utim ne spavamo, ta nesanica koja me utim povlai san onoliko daleko koliko se i ona sama protee, to je stanje dionizijskog pijanstva, njegov nain da izmakne su enju. Fiziki sistem surovosti jo se suprotstavlja i teolokoj doktrini su enja u treem vidu, na nivou tela. Su enje zapravo podrazumeva istinsku organizaciju tela kroz koju deluje: organi su sudije i osu enici, a boje su enje je upravo mo organizovanja u beskonanost. Otuda veza su enja sa organima ula. Sve ostalo je telo fizikog sistema; ono utoliko pre izmie su enju jer nije organizam i lieno je one organizacije organa kroz koju se sudi i kroz koju nam se sudi. Bog je od nas stvorio organizam, ena je od nas stvorila organizam, dokle god smo imali ivahno i ivotno telo. Arto prikazuje ono telo bez organa koje nam je Bog ukrao kako bi proturio organizovano telo bez kojeg se njegovo su enje ne bi moglo <15>obaviti.</15> Telo bez organa je afektivno, intenzivno, anarhistiko telo koje u sebi nosi samo polove, zone, pragove i stepene. Kroz njega prolazi jedna mona neorganska vitalnost. Lorens od jednog takvog tela pravi sliku, sa polovima sunca i meseca, ravnima, isecima i <16>pleksusima.</16> tavie, kada Lorens svojim likovima pripisuje dvostruku odre enost, moemo pomisliti da je jedna od njih organski lini oseaj, ali da je druga inae moan neorganski afekt koji proima to vitalno telo: to je muzika bila izvrsnija, to ju je on sa veim savrenstvom izvodio u potpunoj srei; a istovremeno, ludo oajanje koje je nosio u sebi raslo je istom <17>merom.</17> Lorens e neprestano pri-

kazivati tela sa organskim nedostacima, ili neprivlana tela, kao to je debeli toreador u penziji ili masni mravi meksiki general, ali ona zato nisu nita manje proeta snanom vitalnou koja upuuje izazov organima i razara organizaciju. Neorganska vitalnost jeste odnos tela prema neprimetnim silama ili moima koje ga uzimaju pod svoje ili koje ono uzima pod svoje, kao to mesec uzima pod svoje telo ene: anarhista Heliogabal neprestano e u Artoovom delu biti svedok tog sukobljavanja sila i moi, kao i toga da oni postaju minerali, biljke, ivotinje. Stvoriti sebi telo bez organa, pronai svoje telo bez organa jeste nain da se umakne su enju. To je bio ve i Nieov projekat: definisati telo koje postaje, definisati ga po intenzitetu, kao mo da se utie i da se primi uticaj, a to e rei, Volja za mo. A ako na prvi pogled izgleda kao da Kafka ne uestvuje u toj struji, kroz njegovo delo zato nita manje ne koegzistiraju, reaguju jedan na drugi i prelaze jedan u drugi, dva sveta ili dva tela: telo su enja sa svojom organizacijom, svojim segmentima (susedstvo radnih soba), svojim razlikovanjima (posluiteljima, advokatima, sudijama...), svojim hijerarhijama (klasa sudija, slubenika); ali i telo pravosu a u koje se upredaju segmenti na kojima se razlikovanja gube a hijerarhije zamagljuju, te ostaju samo inteziteti koji tvore neodre ene zone, prelaze preko njih punom brzinom i sukobljavaju se sa moima, na tom anarhistikom telu predatom samom sebi (pravda ne trai od tebe nita, ona te uhvati kada do e i pusti te kad ode...). etvrto svojstvo proistie iz sistema surovosti: borba, svuda borba, borba je ta koja zauzima mesto su enja. I nema sumnje da borba izgleda kao da je protiv su enja, protiv njegovih instanci i likova. Ali dublje, sama borba je ta koja je borba, izme u sopstvenih strana, izme u sila koje podvrgavaju ili same bivaju podvrgnute, izme u moi koje izraavaju te odnose snaga. Tako bi sva Kafkina dela mogla biti naslovljena Opis jedne borbe: borbe protiv zamka, protiv su enja, protiv oca, protiv verenica. Svaki je pokret odbrana, ili ak napad, izmica-

<14>Kafka, Svadbene pripreme na selu (Dnevnik: ne mogu da spavam, samo imam snove, ali mi se ne spava).</14> <15>Arto, Da okonamo ...</15> <16>Lorens, Fantazija nesvesnog.</16> <17>Lorens, Aronov direk.</17>

<216>

<R.E..>

nje, zaustavljanje napada, predvi anje udarca koji ne vidimo uvek kad dolazi, ili dolazi od neprijatelja kojeg ne uspevamo uvek da identifikujemo: otuda vanost poloaja tela. Ali te spoljanje borbe, te borbe protiv nalaze opravdanje u borbama izme u, koje odre uju sastav snaga u borcu. Treba razlikovati borbu protiv Drugog od borbe u Sebi. Borba protiv hoe da uniti ili odbije neku silu (borba protiv avolskih moi budunosti), ali borba izme u, naprotiv, hoe da se domogne neke sile kako bi je uinila svojom. Borba izme u je proces kroz koji se sila obogauje, osvajajui za sebe druge sile i pridruujui im se u novom spoju, u jednom postajanju. Za ljubavna pisma bismo mogli rei da su borba protiv verenice, gde se radi o tome da se odbace uznemirujue mesoderske sile, ali to je i borba izme u sila verenika i ivotinjskih sila koje on sebi pripaja kako bi bolje pobegao od one za koju sumnja da bi joj mogao postati plen, tako e vampirskih sila, kojima e se on posluiti kako bi isisao krv iz ene pre nego to nas ona prodere, i svako takvo udruivanje sila tvori nekakva postajanja, postajanje ivotinjom, postajanje vampirom, moda ak i neko postajanje enom do kojeg se moe doi samo kroz <18>borbu.</18> Kod Artoa, to je borba protiv boga, lopova, laova, ali taj poduhvat je mogu samo zato to je borac istovremeno u borbi sa naelima ili moima; ona se vodi u kamenu, u ivotinji, u eni, tako da kroz to postajanje (postajanje kamenom, ivotinjom ili enom) borac moe da se ustremi protiv svog neprijatelja, sa svim svojim saveznicima koje mu daje druga <19>borba.</19> Kod Lorensa se stalno pojavljuje jedna slina tema: mukarac i ena se jedno prema drugom esto odnose kao neprijatelji, ali to je najbanalnije u njihovoj borbi, i valja samo za branu scenu; dublje, mukarac i ena su dva napona koja moraju da se bore, koji mogu naizmenino da

ovladavaju jedno drugim, ili da se razdvajaju predajui ednosti, koja je i sama jedna sila, jedan <20>napon.</20> Lorens se snano iznova vraa na Niea: sve to je dobro proizlazi iz borbe, a njihov zajedniki uitelj je mislilac borbe, <21>Heraklit.</21> Ni Arto ni Lorens ni Nie ne podnose Istok i njegov ideal ne-borbe; njihova najvia mesta su Grka, Etrurija, Meksiko, posvuda gde stvari dolaze i postaju tokom borbe koja sainjava njihove sile. Ali gde god ele da nas nateraju da se odreknemo borbe, tamo nam suprotstavljaju nitavilo volje, oboenje sna, kult smrti, ak i u svom najblaem obliku, obliku Bude, ili Hrista kao osobe (nezavisno od onoga to od njega ini sveti Pavle). Ali borba nije nita vie ni volja za nitavilom. Borba uopte nije rat. Rat je samo borba protiv, volja za razaranje, Boje su enje koje od razaranja ini neto pravedno. Boje su enje stoji na strani rata, a nikako ne na strani borbe. ak i kada ovlada drugim silama, sila rata ih najpre osakati, svede ih na najnie stanje. U ratu, volja za mo znai samo da volja eli mo kao maksimum vlasti ili dominacije. Nie i Lorens e u tome videti najnii stepen volje za mo, njenu bolest. Arto najpre podsea na ratni odnos Amerika-SSSR; Lorens opisuje imperijalizam smrti, od starih Rimljana do modernih <22>faista.</22> To zato da bi se bolje pokazalo kako borba ne prolazi tim putem. Borba je, naprotiv, ona mona neorganska ivotnost koja silu upotpunjuje silom, i obogauje ono to uzme pod svoje. Beba predstavlja tu ivotnost, upornu, tvrdoglavu, neukrotivu volju za ivot, razliitu od svakog organskog ivota: sa malim detetom ve imamo neki organski lini odnos, ali ne i sa bebom, koja u svojoj malenkosti saima energiju od koje pucaju plonici (Lorensova <23>beba-kornjaa).</23> Sa bebom postoji samo afektivni, atletski, bezlian, ivotan odnos. Izvesno je da se volja za mo u bebi javlja na beskraj-

<18>Cf. Kafkine aluzije u Pismima Mileni.</18> <19>O borbi naela, Volje, enskog i mukog, Arto, Taraumare (Les Tarahumaras), ritual pejotla; i Heliogabal, rat naela, anarhija (borba JEDNOGA koje se deli ostajui JEDNO. O mukarcu koji postaje ena i zauvek ostaje mukarac).</19> <20>Lorens, passim, a naroito Eros i psi, Potrebni smo jedni drugima.</20> <21>Cf. Arto, Meksiko i civilizacija (Artaud, Le Mexique et la civilisation, VIII): prizivanje Heraklita, i aluzija na Lorensa.</21> <22>Cf. Kafkine aluzije u Pismima Mileni.</22> <23>Lorens, Pesme, veoma lepa pesma Baby tortoise.</23>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</217>

no taniji nain negoli kod ratnika. Jer beba jeste borba, a malo je nesvodljivo mesto sila, najotvoreniji dokaz sila. Sva etiri autora uhvaena su u procese minijaturizacije, umanjivanja: Nie, koji misli igru, ili dete-igraa; Lorens, ili mali Pan; Arto-derle, jedno moje deije ja, svest maloga deteta; Kafka, veliki sramotnik koji se pravi sasvim <24>mali.</24> Mo je idiosinkrazija sila, i to takva da se ona dominantna transformie prelazei u one kojima dominira, a ove druge se transformiu prelazei u onu prvu: sredite preobraaja. To je ono to Lorens naziva simbolom, intenzivnom meavinom koja treperi i iri se, koja ne znai nita, ali nas vrti u krug sve dok u svim pravcima ne pohvata maksimum moguih sila, od kojih svaka iznova dobija smisao stupajui u odnose sa drugima. Odluka nije su enje, niti organska posledica suenja: ona ivotno iklja iz kovitlaca sila koji nas uvlai u <25>borbu.</25> Ona razreava borbu ali je niti ukida, niti okonava. Ona je blesak koji odgovara noi simbola. Za sva etiri autora o kojima govorimo moe se rei da su simbolisti. Zaratustra, knjiga simbola, prvorazredna borbena knjiga. Analogna tenja da se sile umnoavaju i obogauju, da se iz njih privue maksimum u kojem svaka od njih reaguje na druge, to je ono to se pojavljuje u Nieovom aforizmu, u Kafkinoj paraboli. Izme u pozorita i kuge, Arto stvara simbol u kojem svaka od dve sile udvaja onu drugu i daje joj novi zamah. Uzmimo za primer konja, apokaliptinu ivotinju: konj koji se smeje kod Lorensa, konj koji provlai glavu kroz prozor i gleda me kod Kafke, konj koji je sunce kod Artoa, ili pak magarac koji kae ia kod Niea, eto likova koji predstavljaju isto toliko simbola nagomilavajui sile, stvarajui meavine moi. Borba nije boje su enje, ve nain da okonamo sa bogom i sa su enjem. Niko se ne razvija kroz su enje, ve kroz borbu koja ne podrazumeva nikakvo su enje. Uinilo nam se da je pet svojstava uspostavilo suprotnost izme u po-

stojanja i su enja: surovost nasuprot beskonanom ispa-

tanju, dreme ili pijanstvo nasuprot snu, ivotnost nasuprot organizaciji, volja za mo nasuprot volji da se ovlada, borba nasuprot ratu. Ono to nam je smetalo bilo
je to to, kada se odreknemo su enja, imamo utisak da se liavamo bilo kakvog sredstva da pravimo razliku izme u onoga to postoji, izme u naina postojanja, kao da od tada sve vredi isto. No, nije li pre su enje to koje pretpostavlja unapred postojee kriterijume (vie vrednosti), one koji postoje pre svakog vremena (u beskonanosti vremena), tako da ne moe da se shvati ta je to novo u neemu to postoji, pa ak ni da se predoseti stvaranje nekog naina postojanja? Takav nain stvara se ivotno, kroz borbu, u nesanici dremea, i ne bez izvesne surovosti na raun samog sebe: nita od toga ne proizlazi iz su enja. Su enje spreava svaki novi nain budueg postojanja. Jer ono se stvara sopstvenim silama, odnosno, kroz sile koje ume da uhvati, i vredi samo po sebi, utoliko to dovodi do postojanja nove kombinacije. Moda je u tome tajna: dovesti do postojanja, a ne suditi. Ako je tako neukusno suditi, to nije zato to je sve jednako vredno, ve naprotiv, zato to sve ono to vredi ne moe da se napravi i da se razlikuje ni na koji drugi nain osim kroz izazov upuen su enju. Koje bi se su enje strunjaka, u umetnosti, moglo odnositi na delo budunosti? Ne treba da sudimo drugim postojanjima, ve da osetimo da li nam ona odgovaraju ili ne odgovaraju, odnosno, da li nam donose sile ili nas pak vraaju u bedu rata, u siromatvo sna, u strogost organizacije. Kao to je rekao Spinoza, to je problem ljubavi i mrnje, a ne su enja; moja dua i moje telo ine jedno... Ono to moja dua voli, volim i ja, ono to moja dua mrzi, mrzim i ja... Sve one tanane naklonosti neprebrojne due, od najgore mrnje do najstrasnije <26>ljubavi.</26> Nije to subjektivizam, jer postaviti problem u terminima sile, a ne nekim drugim, ve prevazilazi svaku subjektivnost.

<24>Kafka, Kanetijev navod: Dve mogunosti, napraviti se beskonano mali, ili to biti.
Druga bi bila ispunjenje, dakle, nedelanje; prva, poetak, dakle, delanje. Dikens od minijaturizacije pravi knjievni postupak (nejaka devojica); Kafka preuzima taj postupak, u Procesu, gde dva policajca dobijaju batine u ostavi kao dva deteta, u Zamku, gde se odrasli kupaju u koritu i prskaju decu.</24> <25>Lorens, Apokalipsa.</25> <26>Lorens, Studije o amerikoj klasinoj knjievnosti.</26>

<218>

<R.E..>