Naslov originala: J U N G A N D HESSE A R E C O R D OF TWO FRIENDSHIPS M I G U E L SERRANO R O U T L E D G E & K E G A N PAUL LONDON Copvright 1966 Miguel Serrano Prevela sa engleskog:

: dr Duica Lei Toevski Pogovor i recenzija: dr Vladeta Jeroti

Migel Serano

JUNG I HESE HERMETIKI K R U G

P L A V I JAHA B E O G R A D | 2001

M I G E L SERANO IZMEU HESEAIJUNGA

M i g e l Serano, ileanski pisac i diplomata (bio je dugo ambasador u Indiji, kasnije u Beogradu), uspeo je da ostvari n e m o g u e : probio je sjajnu izolaciju poslednjih godina ivota dva velika oveka Evrope - Hermana Hesea i K a r l a Gustava Junga, u a o je u njihov hermetiki krug i postao njegov deo. K a o most koji povezuje Istok, Z a p a d i mistine visine Anda, napisao je knjigu Jung i Hese, priu o svoja dva prijateljstva. Njegovi zapisi su izuzetan dokument, hronika proticanja poslednjih godina ivota dva velika mudraca Zapada. Na poetian nain, sa radoznalou i zanosom mladosti, Serano je opisao sve svoje susrete sa njima, razgovore koje su vodili i prepisku koju su razmenili. Knjiga nam o m o g u u j e da budemo svedoci poslednjih godina ivota Hermana Hesea, autora Stepskog vuka, Narcisa i Zlatoustog, Igre staklenih perli, Hodoaa, Demijana, duhovnihvodia mnogih generacija. Saznajemo da je Hese imao pon e t o od svakog od svojih junaka, ivei i z m e u kontemplacije i akcije. O k r u e n knjigama, senkama i radostima s a m o e u kui svoga prijatelja u planinskom delu vajcarske, stvarao je do posled7

njeg dana. Poznavao je istonjaku filozofiju, najvie mu je odgovarao kineski put, taoizam. Suoen sa blizinom kraja svog svesnog individualnog postojanja, oekujui da p r e e u kolektivno nesvesnoioblik, istoblik, Hese je postajao sve bliiMa/storu Igre Jozefu Knehtu, a sve je manje bio stepski vuk. Njegove knjige imaju boje Leonardovih Blagovesti i majstorstvo Bahovih misa i pasija. Zajedno sa Seranom sluamo zvuke Pasije poJovanu iMateju, otkrivamo svog Demijana i udnog boga Abraksasa, i klanjamo se istoj lepoti Hermana Hesea. Hrabar i prodoran prijatelj, delujui na ravni izvan sluajnosti, SLUtorKraljice od Sabe, Konanogsveta, Zmije raja, Serano nadahnuto opisuje i Piklorovu metamorfozu, Heseovu knjigu neprevedenu i nepoznatu u nas, za koju je sam autor napravio majstorske ilustracije i koja neodoljivo p o d s e a na istotu i sjaj Sent-Egziperijevog Malog princa. Uavi u hermetiki krug Junga i Hesea, M i g e l Serano je povezivao dva genija, prenosei poruke jednog drugome u ivotu i kasnije u knjizi svojih zapisa o prijateljstvu sa njima. Tako upoznajemo i K a r l a Gustava Junga, osnivaa analitike psihologije, lekara, terapeuta, racionalnog empirijskog istraivaa i a m a n s k o g mistika, oveka za budunost. Tvorac teorije sinhroniciteta, psiholokih tipova, kolektivnog nesvesnog, t u m a mitova, simbola, savremeni alhemiar, Jung je bio monaplanina za Hermana Hesea. K a o i Hese, pisac koga je potovao, poslednje godine svoje duboke i plodne starosti proveo je u samoi, o k r u e n nekolicinom uenika i sledbenika. K . G . Jung, mit naeg vremena, istraivao je, stvarao i pisao do poslednje nede8

lje svog ivota. Uz Serana postajemo svedoci Jungovih rituala i nastajanja njegovih misli - o ivotu i smrti, ljubavi i duhovnosti, magijskom venanju i sakralnom spajanju i raanju. Zapisano je i VII sermones ad mortuos (Sedam propovedi mrtvih), dragoceno Jungovo delo, napisano u mladosti arhainim stilom, anonimno sve do posle njegove smrti. I ovde, kao iuDemijanu, udan dvostrani bog A b r a k sas stajae iznad sunca i iznad demona. Seranu je u p u e n o jedno od poslednjih pisama koje je K. G. Jung napisao, njegov ideoloki testament (u knjizi prikazan in extenso), i bio je jedan od njegovih poslednjih posetilaca pre nego to je umro, septembra 1961. godine. O p r o t a j ileanskog pisca, opisan jednostavnim jezikom oveka koji se divi i koji je z a u e n privilegijom da bude u blizini ovog velikana, postaje i deo nae melanholije. Sva trojica, Hese, Jung i Serano, bili su pesnici, mistici i ljudi osvetljeni svellou sa Istoka. Priom o dva prijateljstva i poslednjim godinama hermetikog kruga u kome su se Hese i Jung kretali, M i g e l Serano, trei i najmlai lan kruga, sa stavom pov l a e n o g svedoka zatvorio je taj krug i preneo nam poslednje poruke dva mudraca za sva vremena, povezana filozofijom, n a i n o m ivota i umiranja, delom koje su stvorili. Poruke koje izviru iz knjige Jung i Hese, tog izuzetnog dokumenta, inspiriu sve tragaoce za istinom, kako one koji putuju na Istok kao Heseovi junaci, tako i one koji se suoavaju sa n a s l e e m svoje hrianske prolosti na Zapadu sa kojeg su potekli. Duica Lei Toevski 9

H E R M A N HESE

22. januara 1961. godine r u a o sam sa Hermanom Heseom u njegovoj kui u Montanjoli, u italijanskom delu vajcarske. Pahulje snega leprale su iza prozora. Nebo je u daljini bilo vedro i svetlo. K a d a sam okrenuo glavu, susreo sam jasnoplave oi Hesea koji je sedeo na drugom kraju stola. Kakva srea to sa vama mogu danas da ruam... rekao sam. Nita se ne dogada sluajno, odgovorio je. Ovde dolaze samopravigosti. Ovo je hermetiki krug...

Demijan
D e l a Hermana Hesea otkrio sam 1945. godine, kada je bio gotovo nepoznat u ileu, a o njemu se govorilo samo u tajnim krugovima. Pre 1946. godine Hese je u celini bio malo poznat - Nobelova nagrada koju je dobio te godine uinila je da njegove knjige p o n u da se prevode na mnoge jezike. I pored toga, on u anglosaksonskom svetu dugo nije prihvaen i smatran je tekim i napornim piscem. Jednom sam u L o n d o n u danima t r a i o njegove knjige sa namerom da ih poklonim svom obrazovanom prijatelju, koji do tada za njega nije bio uo. U zemljama panskog govornog podruja, meutim, Hese je uvek mnogo itan, a mladi ljudi panije i J u n e Amerike gotovo da ga smatraju prorokom. Od jednog meksikog slikara dobio sam slajd u koloru njegove slike na kojoj su bili prikazani Magister Musicae i Jozef Kneht iz Heseove Magister Ludi. Stari uitelj svira klavir a mladi Kneht ga prati na violini dok izvode zajedno svoju prvu sonatu. Meksikanac je bio toliko oduevljen knjigom da je napravio sliku i poslao je Heseu na poklon. Potpuno shvatam slikarevo oduevljenje. C a k i danas bih p r e a o pola sveta da p r o n a e m knjigu koju elim, a o s e a m beskrajno divljenje prema nekolicini au15

tora koji su mi dali neto posebno. Teko mi je da shvatim dananje mlade ljude koji ekaju da knjige same d o u do njih, i koji niti tragaju za njima, niti im se dive. Sam bih bio u stanju, ako bi to bilo potrebno, da gladujem da bih nabavio knjigu. Osim toga, nikada nisam voleo da pozajmljujem knjige, uvek sam eleo da budu samo moje da bih stalno mogao da budem sa njima. Uvek mi se inilo da knjige, kao i ljudi, imaju svoje posebne sudbine. One se kreu ka ljudima koji ih oekuju i stiu do njih u pravo vreme. Sainjene su od ive materije i nastavljaju da osvetljavaju tamu dugo posle smrti svojih autora. Demijan je prva Heseova knjiga koju sam proitao. Ona je na mene ostavila tako snaan utisak da sam dobio snagu za koju do tada nisam znao. panski prevod je verovatno imao mnogo greaka; i pored toga, magija i snaga knjige su z a d r a n e . Hese, mladi koji je iveo u Verenahof pansionu u Badenu, uneo je takvu silinu u tu knjigu da je ona i posle toliko godina puna ivota. Heroj Demijan bio je p r e d o d r e e n da utie na ivote mnogih koji su pokuavali da slede njegovu snagu i spokojstvo. Poto sam p r o i t a o knjigu, lutao sam ulicama oseajui se kao novi ovek, nosilac poruke i posebnog znaka. Hese je uvek bio vie od pesnika, za mene i za itave generacije. Njegove magijske knjige prodiru u oblasti koje su obino rezervisane za religiju. M e n i su posebno znaajne sledee: Demijan, Hodoae, Fantastina autobiografija, Sidarta, Igra staklenih perli, Stepski vuk i Smrt i Ijubavnik.

16

Demijan u stvari nije fiziko bie, jer se nikada ne razdvaja od Sinklera, linosti pripovedaa. D e mijan je sam Sinkler, njegovo najdublje ja, vrsta arhetipskog heroja koja postoji u dubinama svih nas. Reju, Demijan je sutinsko sopstvo koje ostaje nedodirljivo i nepromenljivo, i kroz njega knjiga p o k u a v a da da uputstva koja se tiu magijske sutine postojanja. M l a d o m Sinkleru on daje svesnost iskupljenja drevnog bia koje postoji u njemu samom, kojom m o e da prevazie haos i opasnost, naroito u godinama adolescencije. M n o g i od nas sreli su ljude kakav je Demijan, mlade ljude koji su sigurni u sebe i zasluuju potovanje i divljenje. Na kraju knjige Demijan se pribliava Sinkleru koji lei na bolnikom krevetu i, dok ga ljubi, govori mu: Sluaj, maleni, ako ti ikada budem potreban, nemoj da oekuje da u se pojaviti. Potrai me u sebi samom." Hese je ovo napisao uvreme kadje doivljavao linu agoniju, kada je morao da napusti svoju zemlju zbog rata koji se nadvio nad Evropom. Bio je prisiljen da p r o n a e Demijana u sebi samom... Poruka nije bukvalno iskazana u knjizi, ona se osea, ima magijsko dejstvo. Njena simbolina istina m o e da se razume samo intuitivno, ali, kada se pojavi, osvetljava celo bie, i moda sam zato pre mnogo godina iao ulicama mog grada, oseajui da je neto novo ulo u moj ivot.

Abraksas
Iako je ivot meavina svetlosti i senki, mi ga retko takvog prihvatamo. Uvek teimo da dostignemo 17

svetlost visina. Od detinjstva, kroz kolovanje, uimo se da t r a i m o vrednosti koje odgovaraju idealnom svetu. Tamnu stranu pravog ivota zanemarujemo, a zapadno hrianstvo nam ne prua nita ime bismo mogli da ga p r o t u m a i m o . M l a d i ljudi Zapada nisu u stanju da se suoe sa igrom svetlosti i senki stvarnog ivljenja, ne mogu da poveu injenice postojanja sa slikom apsoluta kojuunapred stvaraju, jer su veze izmeu ivota i univerzalnih simbola pokidane. Na Istoku, n a r o i t o u Indiji, situacija je sasim drugaija. Tamo drevna civilizacija, zasnovana na prirodi, prihvata kosmos mnogolikih bogova; istonjak prihvata istovremeno postojanje svetlosti i senki i dobra i zla. Apsolutno ne postoji, a ako je bog tako n e m o a n , takav je i demon. (Cena takvog razumevanja je danak samoj prirodi.) Indus je, prema tome, manje individualizovan nego zapadni ovek - on je samo deo prirode, sastavni element kolektivnog duha. Pitanje sa kojim mora da se suoi zapadni hrianin, a da ne izgubi svoju individualnost, jeste prihvatanje istovremenog postojanja svetlosti i senke i boga i demona. Da bi to uinio, m o r a e da otkrije boga koji je bio hrianski pre otelotvorenog Hrista i koji e u takvom obliku postojati i posle njega. Takvo boanstvo bio bi Hrist Atlantide, koji je nekad postojao i jo postoji - iako m o d a potopljen u dubokim vodama sadanje civilizacije. Takav bog bio bi Abraksas, bog i demon u isto vreme. Prvi put sam za Abraksasovo ime uo uDemijanu, ali sam u stvari znao za njega jo od detinjstva. Osetio sam njegovo prisustvo u srcu planinskog 18

venca A n d a i u nedokuivim dubinama Tihog okeana koji dodiruje nae obale. Ovaj ignis fatuus, plamen neba i pakla koji postoji u njemu, treperi u peni talasa okeana. Abraksas je gnostiki bog koji je postojao mnogo pre Hrista, m o e da se poistoveti sa Hristom Atlantide, a poznat je kod starosedelaca Amerike, Indijanaca koji su naseljavali moju zemlju. Herman Hese govori o njemu na sledei nain: Posmatraj vatru, posmatraj oblake, a kada se pojave znaci i glasovi i p o n u da odzvanjaju u tvojoj dui, prepusti im se ne razmiljajui da li je to dobro i l i ne. A k o okleva, pokvarie sopstveno bie, postae n e t o malo vie nego lik g r a a n i n a u koji si zatvoren, postae fosil. Na bog se zove Abraksas, dobar je i zao u isto vreme. U njemu e nai svet svetlosti i senki. Abraksas nije u suprotnosti sa tvojim mislima niti sa tvojim snovima: on e te napustiti ako postane obian i ne dozvoli da ti se priblii, potraie drugo mesto u kojem m o e da ostvaruje sopstvene misli." Moderan hrianski zapadni svet je u krizi, a izbori koji se nude su neprivlani. Ne elimo ni jednu od apokaliptinih katastrofa koje su tako izobliile n a u prolost, niti dehumanizovanu stazu Istoka koja bi dovela do nepopravljivog pada naeg standarda. M o d a j e , onda, j e d i n a m o g u n o s t kojapreostaje Abraksas, to znai projekcija naih dua spolja i iznutra, ka svetlosti i senkama naih linih korena, u nadi da e m o u ovakvoj kombinaciji pronai isti arhetip, sliku boga koji je u nama i koji je, poput Atlantide, dugo bio potopljen vodama naeg svesnog. Abraksas bi tako znaio i totalnog oveka. 19

Narcis, Zlatousti i Sidarta

Onima koji poznaju Heseovo delo imena Narcis, Zlatousti i Sidarta su dobro poznata. To su likovi koji imaju mnogo zajednikog, jer sve Heseove knjige imaju isti lajtmotiv. Sinkler i Demijan su ista osoba, Narcis i Zlatousti predstavljaju dve osnovne tendencije oveka, kontemplaciju i akciju. Sidarta i Govinda karakteriu dve suprotnosti - predanost i pobunu. Ove osobine su u svima nama - volimo sebe, ali smo milosrdni i prema drugima; podeljeni smo izmeu introspekcije i ekstrovertnosti. MagisterLudi sadri teme ljubavi, samilosti i razumevanja, i razvija ih u fuge i arabeske koje su tako drage muzikoj dui Germana. K o n c e p t i koje zastupa Hese pod uticajem su hinduizma, kineskog taoizma, zenbudizma, ak i matematike, ali su sublimisani u ist oblik, poput Bahove fuge i l i Leonardove slike. K a d a sam prvi put sreo Hesea inilo mi se da je vie Narcis nego Zlatousti. Prestao je da luta i, okrenut sebi, iveo u svom usamljenom utoitu u Montanjoli. Ipak, i Narcis i Zlatousti su nastavili da ive u njemu do kraja njegovog ivota. U to vreme ja sam vie bio Zlatousti nego Narcis, iako sam i sam bio rastrzan izmeu ova dva naina bivstvovanja. K a o i Sidarta, sreo sam ovog mudrog oveka mnogo puta, poseujui ga u razliitim prilikama. P r i prvom susretu imao sam ranac na leima i knjigu u rukama. Bio sam mlad i prvi put sam napustio svoju zemlju. K a d a sam stigao u vajcarsku u junu 1951. godine, malo ljudi je znalo gde Hese ivi i trebalo mi je mnogo vremena da u Bernu saznam gde se nalazi. 20

V o z o m sam d o a o u Lugano, raspitao se dalje, i saznao da Hese ivi u Kastanjoli, dokle me je doveo autobus, da bih tamo uo da se njegova kua nalazi u Montanjoli. Drugi autobus me je odvezao do planinskog mesta sa pogledom na snegom prekrivene A l p e i jezero Lugano. Autobus se peo uzanim putem do svog odredita. I z a a o sam iz autobusa sa jednom mladom e n o m za koju sam saznao da radi kod Hesea, i krenuo za njom. B i o je sumrak kada smo stigli do b a t e n s k e kapije. Na kapiji je stajao natpis na n e m a k o m Bitte Keine Besiiche" - Zabranjen ulaz. Poao sam za devojkom du staze oiviene drveem. Na ulaznim vratima stajao je jo jedan natpis na n e m a k o m , za koji sam kasnije saznao da je prevod sa starokineskog: REIMENG-CEA Kada ovek dostigne starost i ispuni svoju misiju, ima pravo da se suoi sa idejom smrti u miru. On nema potrebu za drugim ljudima poznaje ih i zna dovoljno o njima. Ono to mu je potrebno je mir. Nije dobro da se poseuje ovaj ovek, niti da se sa njim razgovara treba iroko zaobii vrata njegove kue, kao da u njoj ne ivi niko. Bilo je isuvie mrano da bih mogo da proitam ovaj natpis, i kada je devojka otvorila vrata i pozvala me da uem, ja sam to i uinio. Ponudila mi je 21

stolicu pored malog stola u tamnom predvorju i potraila moju posetnicu. Nisam je imao i dao samjoj svoju knjigu M na moru, ni na zemlji. Poneo sam je za Hesea, i napisao mu posvetu na panskom. Sedeo sam u atmosferi koja je liila na manastirsku, okruen aurom sandalovog drveta. Onda su se otvorila vrata sa strane i vitka prilika o b u e n a u belo izala je iz senke. B i o je to Hese. Ustao sam, ali nisam mogao jasno da ga vidim dok nismo uli u sobu sa velikim prozorima. Njegove oi su bile vedre, lice veoma mravo, a osmeh irok. O b u e n u belo, liio je na asketu ili pokajnika. Shvatio sam da je on bio izvor sandalovog mirisa. Z a o mi je, doli ste u nezgodnom trenutku. J u e je trebalo da otputujem na odmor, ali moja e n a se razbolela, pa smo morali da o d l o i m o putovanje. Sve je pomalo ispreturano, no hajdemo u moju radnu sobu." Proli smo kroz dnevnu sobu sa policama za knjige sve do tavanice i uli u drugu, manju prostoriju. Na sredini je bio radni sto, a zidovi su i ovde bili prekriveni policama i slikama. Hese je seo za sto leima okrenut prozoru, a ja sam mogao da vidim zalazaksunca iza planina i jezero u daljini. Seo sam naspram njega i posmatrao ga. I dalje se osmehivao, ali nije rekao ni re. Izgledalo je da eka da mir ovlada prostorijom. Oseao sam vanost trenutka, i sada, dok o tome govorim, shvatam da su to bile znaajne godine mog ivota i da je celo moje bie treperilo pri tom susretu - bilo je to vreme kada je jo bilo mogue sresti ga. Stajao sam pred ovekom kome sam se beskrajno divio. P r e a o sam mora da bih ga sreo, a dobrodolica koju mi je poeleo bila je u potpunom skladu sa oseanjima koja sam imao 22

kada sam krenuo na hodoae. inilo mi se da je Hese ovek bez godina. Tada je bio sedamdesetogodinjak, imao je osmeh m l a d i a , a telo tako produhovljeno da je liilo na otricu najfinijeg metala uvijenu u belo platno. Dolazim iz daleka", p o e o sam, ,,ali vi ste, naravno, veoma poznati u mojoj zemlji..." u d n o je da se moje knjige toliko itaju u zemljama u kojima se govori panski jezik", odgovorio je. esto dobijam pisma iz Latinske Amerike. Voleo bih da mi k a e t e ta mislite o novim prevodima, n a r o i t o o prevodu Magister Ludi." Rekao sam mu ta mislim, kao i da je prevod Smrti i Ijubavnika z a d r a o duh i atmosferu originala. G o v o r i l i smo tada o optim stvarima. N a r c i s i Zlatousti predstavljaju suprotna stremljenja d u e " , rekao je. su kontemplacija i akcija. Jednog dana, naravno, oni treba da p o n u da se spajaju..." R a z u m e m vas", prekinuo sam ga, j e r i j a i v i m razapet i z m e u te dve suprotnosti. Sanjam o miru kontemplacije, ali me neophodnost ivljenja uvek ubaci u akciju..." Treba da se prepustite, kao oblaci na nebu. Nemojte da se branite. Bog je u vaoj sudbini, kao to je i u ovim planinama i jezeru. Teko je ovo razumeti, jer ovek se sve vie odvaja od prirode i od sebe samog..." Mislite li da bi duh Azije mogao da pomogne?", pitao sam. sam bio inspirisan vie m u d r o u K i n e nego U p a n i a d a m a i Vedantom", odgovorio je. ,Ji ing m o e da preobrazi ivot"... 23

Napolju je kasno poslepodnevno sunce poelo da bledi, a slaba plava svetlost senila je prozore i igrala se oko Heseove vitke figure. Recite m i " , obratio sam mu se, d a li ste uspeli da p r o n a e t e mir u ovim planinama?" Hese je utao, blago se osmehujui. K a o da su se uli u m o r e n j e popodnevne svetlosti i tiina pre nego to je progovorio: Kada postanete bliski sa prirodom, m o e t e da ujete glas Boga." Sedeli smo u polumraku, dok nisam shvatio da je vreme da krenem. Hese mi je poklonio mali akvarel koji je sam naslikao, napisavi na poleini Ricordo di Montagnola". Voleo je slikarstvo i bio je veoma dobar akvarelist. Ako ponovo d o e t e , moda me ovde vie neete nai..." Tako je protekao na prvi razgovor. O n i koji su jo dovoljno mladi da postavljaju pitanja koja sam ja postavljao tog poslepodneva, ili ona koja je Sidarta postavljao B u d i , r a z u m e e kako sam se oseao. Na povratku kroz uzane ulice Montanjole nije bilo autobusa i jedan mlad ovek me je prevezao motociklom do Lugana. Iste noi stigao sam u Firencu, ispunjenu renesansnom magijom. Bile su to posleratne godine, i osiromaena Italija jo je traila izlaz u dolarima i alkoholu okupacionih trupa.

Gradovi i godine
Prolo je mnogo godina pre nego to sam ponovo video Hermana Hesea. Ipak, sve vreme smo se dopisivali. Njegove poruke su uvekbile pune aluzija i veoma istanane. M o g u samo da se divim neo24

binosti naeg odnosa - iako smo b i l i razdvojeni godinama, kontinentima i kulturnim nasleem, polako smo gradili istinsko prijateljstvo koje je liilo na stvar sudbine. uveni pisac, uitelj i arobnjak, pruio je ruku mladom i nepoznatom piscu iz zemIje gotovo izgubljene u najudaljenijem kutku planete, i prihvatio ga kao prijatelja. Na izmaku ivota, rekao mi je: N e m a m vie prijatelja meu svojim vrnjacima; imam samo mlae od sebe..." Kada sam otiao u Indiju, 1953. godine, Hese i ja smo se ee dopisivali jer je on, iako zasien drevnom h i n d u i s t i k o m m u d r o u , jo uvek na neki nain bio njom fasciniran. Nisam mu rekao da sam u Indiju otiao kao diplomata, eleo sam da u njegovim oima ostanem hodoasnik, to sam i bio kada sam se sa rancem na leima prvi put pojavio u vajcarskoj. Moj ivot i iskustva u Indiji opisani su u knjizi Zmija raja. Nije prola ni jedna godina da neto nisam poslao Heseu, i da nisam dobio n e t o od tog pustinjaka koji je govorio da ne eli vie da se zamara novim utiscima. Ponekad su to bile fotografije, ponekad crtei, pesme i l i knjige. Jednom je na novinskom lanku o Tibetu, pored svog imena, dodao rukom: Saludos." Nae prijateljstvo sigurno nije bilo literarno - pre je to bio magijski susret izvan granica vremena i prostora. Montanjola je mali grad smeten iznad jezera Lugano, sa istim, uzanim ulicama i dobro ouvanim kuama, koje je Hese naslikao u Tiino akvarelima. Godinama je iveo u staroj kui iji su prozori gledali na brda u daljini i vrt pun drvea. Na 25

balkonu te k u e napisao je Klingsorovo poslednje leto, priu koja gori letnjom vrelinom tog mesta. Cesto sam sedeo na kamenim stepenicama u vrtu i posmatrao balkon i udnu fasadu kue, koju je sagradio vajcarski arhitekta, plaenik u Napoleonovoj vojsci koja je ila u pohod na Rusiju. N a kon povlaenja neki plaenici su ostali u Moskvi da bi je ponovo podigli, a posle svega su se vratili u vajcarsku kao bogati ljudi i postali veleposednici. Video sam tu lepu kuu za vrelih, letnjih dana, i onda kada je bila pokrivena snegom. Gledao sam suvo jesenje lie kako opada sa drvea i p r o l e n o cvee kako nie u vrtu. U poznijim godinama Hese je iveo u drugoj kui na brdu, okruenoj velikim vonjakom, kojuje za njega sagradio prijatelj i dao mu je da je koristi do kraja ivota. U toj kui smo se prvi put sreli, i tu sam se vratio posle mnogo godina. Ovog puta, idui u Montanjolu, p r o a o sam kroz prelepe italijansko-vajcarske gradove Lokarno i Askonu. Bilo je to 1. marta 1959, osam godina posle moje prve posete. Sada sam predstavljao svoju zemlju kao ambasador u Indiji. B i l a je to nova inkarnacija, i Sidarta se vraao da sretne svog prijatelja, o b u e n u novu odeu. K o l a su se polako kretala uz uzane ulice grada i zaustavila se pred jednom k r m o m . Tu sam p o p r i a o sa vlasnikom, a njegova ena mi je telefonom zakazala susret sa Heseom istog popodneva. O d e t a o sam do kue, p r o a o kroz poznatu kapiju i uskoro sedeo u sobi sa velikim prozorima. Ponovo sam bio uz Hesea. Sada je imao osamdeset godina, lice mu se nije nimalo promenilo, iako mi se uinilo da u njegovom osmehu ima tragova tuge. 26

O s e a o sam da vie nisam h o d o a s n i k koji ga je prvi put posetio. Teka klima Azije i poslovi koje sam poslednjih godina obavljao ostavili su tragove i na meni. Pa ipak, bio sam duboko dirnut ovim novim susretom. G o s p o a Hese je ula u sobu - primetio sam da je mnogo m l a a od svog m u a . Delovala je prilino hladno, a njen osmeh je bio uzdran. Hese me je upitao ta ima novo u Indiji, a onda se prisetio svog boravka u toj zemlji. Indusi su divni ljudi, kojima patnja kao da je u r o e n a " , rekao je. Bio sam u Indiji pre mnogo godina - tim putovanjem sam e l e o da odam potovanje ocu i dedi. Moj deda, koji je dobro poznavao Indiju, doneo je odande malu statuu Krine koju sam uvek voleo. Imao sam dobrog prijatelja u Kalkuti, profesora Kalidasa Nata. Ne znam da li je jo iv, m o d a to m o e t e da saznate kad se vratite. A k o je iv, mnogo ga pozdravite. Posetio me je jednom sa Romenom Rolanom." O b e a o sam mu da u se raspitati, a onda sam mu rekao da sam mu doneo neke sitnice. Dao sam mu tapie od sandalovog drveta i staru minijaturu iz doline Kangra koja je prikazivala dve ene kako se kreu senovitom stazom pod monsunskim k i a m a . Jedna od njih n e n o je drala ruku na ramenu druge. M o d a je to princeza Fatima," rekao sam, koju ste traili u Hodoau." Hese se nasmeio i pokazao ruku mlade ene koja je poivala na ramenu njene prijateljice. je veoma ljupka ruka", p r o a p u t a o je svojoj eni. Na poleini slike napisao sam: H e r m a n u Heseu, iz sveta simbola. Napisao sam ovo jer ste vi iveli 27

svoje simbole i svoju bajku, razvili ih i opisali u svojim delima." G o s p o a Hese je izala iz sobe i vratila se sa bocom vina koju je stavila na sto. Hese je naslonio minijaturu na bocu i nastavio da je posmatra. U p r a v o dolazim iz Lokarna, gde sam sreo profesora Junga. On je, t a k o e , fasciniran simbolima koje interpretira i analizuje. Uvek mi je bilo udno to Indusi tako malo vanosti pridaju njegovom radu", rekao sam. Indija ne interpretira simbole, ona ih ivi. B i l o je potrebno dvadeset godina da Sidarta bude objavljen u toj zemlji. Tek nedavno je preveden na hindu, bengalski i nekoliko drugih jezika Indije. A moja knjiga ak i ne interpretira simbole. Cesto sam mislio o toj indijskoj rezervisanosti kao o mentalnom egotizmu - ipak, u njoj ima izvesne snage, nasuprot Japanu, u kojem se sve to je udno i strano odmah asimiluje. Ovaj mentalni egotizam je verovatno n u a n odbrambeni mehanizam." ,,Da," odgovorio sam, Indija se veito okree oko sopstvene drevne kreacije. Savremeni hindu pisci stvaraju u tradicionalnim okvirima svoje svete literature. O n i su uronjeni u prolost, u kolektivno nesvesno svoje rase, i pisanje im je ritualno. Tako oni nisu samo pisci, ve i svetenici koji imaju svoju misiju." Z a t o je budizam iezao iz Indije", rekao je Hese. Isuvie je intelektualan i negira svet simbola... Jung, m e u t i m , ima pravo to interpretira simbole. On je kao m o n a planina, izuzetan genije... Upoznao sam ga preko zajednikog prijatelja, koji se bavio interpretacijom simbola; nisam ga video 28

godinama... K a d a ga ponovo sretnete prenesite mu pozdrave stepskog vuka." Hese se veselo nasmejao, a zatim sam ja rekao: Pitao sam Junga ta je za njega sopstvo, a on mi je rekao da zapadni ovek Hrista smatra sopstvom." Hese se odjednom uozbiljio. Cutao je i dugo gledao minijaturnu sliku naslonjenu na bocu vina. Najzad je pogledao svoju enu i rekao: M o r a m o da p r o n a e m o neto za naeg prijatelja iz ilea." Ve imam n e t o " , rekla je Ninon Hese, osmehnula se i ustala. Otila je do police i uzela knjigu sa vrha. Dodala je svom muu, stala iza njegovih lea i poela n e n o da mu masira potiljak. Setio sam se da me je k r m a r e v a ena upozorila da Hese boluje od artritisa i da ne treba previe snano da se rukujem sa njim. Hese mi je tada dao malu knjigu ispisanu njegovom rukom, goticom, i ilustrovanu njegovim akvarelima. Bila je to Piktorova metamorfoza, u kutiji koja je Hila na kinesku. Na prvoj stranici napisao je: N a e m gostu iz ilea i Indije." Popili smo po au vina, a onda me je Hese odveo u trpezariju da mi p o k a e sliku svog rodnog grada, Kalva. Na slici je bio prikazan most izvijen preko reke, a ja sam zamiljao da je na tom mestu Hese prvi put pomislio na Zlatoustog i Sidartu dok je gledao u vodeni tok, koji je, kao Gang, sve pred sobom nosio u more. Pokazao mi je zatim kamenu bistu u drugom uglu sobe. Predstavljala je njegovu glavu, koju je isklesala njegova prijateljica skulptorka. Stavio je ruku na glavu. Pitao sam ga: ,,Da li je neophodno znati postoji li n e t o posle i v o t a ? " ,,Ne, nije... 29

Umiranje kao vraanje u Jungovo kolektivno nesvesno, iz kojeg se upada u oblik, ist oblik..." Nekoliko trenutaka Hese je utao, n e n o dodirujui kamenu glavu.

Piktorova

metamorfoza

Te noi, u ekarelijevoj krmi, proitao sam knjigu koju mi je poklonio Hese. B i l a je to pria o mladom oveku Piktoru, koji je uao u raj i tamo ugledao drvo koje je predstavljalo mukarca i enu. Gledao je drvo u udu i upitao ga: Jesi l i ti drvo ivota?" Drvo nije odgovorilo, ali se pojavila zmija, a Piktor je nastavio put. Paljivo je ispitivao sve oko sebe, opinjen onim to je video. Idui dalje, ugledao je drugo drvo koje je predstavljalo sunce i mesec. Moda si ti drvo ivota ?", pitao je. Sunce kao da se potvrdno smeilo, mesec se tak o e osmehivao. Piktor je bio o k r u e n divljim cveem. N e k i cvetovi su imali ljudi, drugi su se r a s k o n o i sa razumevanjem smejali, dok su se ostali lagano njihali. B o k o r i cvetova bili su nepokretni i tihi, utonuli u sebe, kao da su pijani od sopstvenog mirisa. N e k i od cvetova pevali su Piktoru enjivu pesmu jorgovana i tamnoplavu uspavanku. Jedan cvet je imao oi kao safir, drugi ga je podsetio na njegovu prvu Ijubav, trei na glas majke koji je uo dokje kao dete lutao sa njom po njihovim b a t a m a . Veina cvetova se radosno smejala, a jedan od njih pokazao mu je svoj mali, ruiasti jezik koji je Piktor, sagnuvi se, dodirnuo. Dodirnuvi ga, osetio je trpki ukus vina i meda, za koji je znao da je bio poljubac e n e . 30

Sam m e u cveem, Piktor je bio preplavljen tugom i strahom. Srce mu je ubrzano kucalo, kao da je teilo da odgovori ritmovima prostora. Tada je ugledao pticu kako lei na travi, nedaleko od njega. Imala je perje pauna sa svim bojama duge. Opinjen lepotom, pribliio se i upitao: G d e m o e da se p r o n a e s r e a ? " Srea?", odgovorila je ptica. Srea je svuda u planinama i dolinama i u svakom cvetu." Ptica je zatim protresla perje, izduila vrat i postala nepokretna. Piktor je odjednom shvatio da se pretvorila u cvet. Perje je postalo lie, kande - koren. Gledao je zauen - ptica-cvet je poela da p o k r e e svoje lie. Zatim je postala umorna od oblika cveta i poela da pluta po vazduhu - pretvorila se u leptira, i bila sjaj iste, prozirne boje. Na Piktorovo zaprepaenje, srena ptica-cvetleptir kruila je oko njega. Posle izvesnog vremena skliznula je na zemlju kao snena pahuljica i ostala tako treperei pored njegovih nogu. Za trenutak su joj zaleprala krila i ona se odjednom pretvorila u kristal koji je zraio tamnocrvenom svetlou. Svetlucala je u travi neobinim sjajem. D o k ju je Piktor posmatrao, postepeno je nestajala u zemlji, kao da je bila privuena u samo njeno sredite. Pre nego to je sasvim nestala Piktor ju je dohvatio i vrsto drao u ruci, jer mu se inilo da je ona talisman za sve avanture sveta. Tog trenutka sa drveta je skliznula zmija i apnula Piktoru: Ovaj dragulj m o e da te pretvori u sve to eli. A l i , reci mu brzo svoju elju, pre nego to nestane." U p l a e n da e izgubiti priliku, Piktor je kamenu rekao tajnu re i odmah bio pretvoren u 31

drvo. Oduvek je eleo da bude drvo, jer se divio njegovoj snazi i spokojstvu. U b r z o je osetio kako njegovo korenje uranja u zemlju a grane se uzdiu prema nebu. Grane i lie su nicali sa njegovog stabla, i on je bio zadovoljan. e d n o korenje je upijalo vodu iz zemlje, a grane je hladio tromi vetar. Insekti su iveli u njegovoj kori, a bodljikavo prase skrivalo se u senci koju je pravio. U rajskoj umi u kojoj je stajao Piktor je bio svedok neprekidne metamorfoze koja se oko njega odvijala. Posmatrao je kako cvee postaje drago kamenje ili se pretvara u ptice. Video je kako oblinje drvo postaje potok, drugo stablo se pretvara u krokodila, t r e e u ribu koja pliva ispunjena radou i sreom. Sve to je stvoreno sudelovalo je u toj igri promene - slonovi su postajali stenje, irafe ogromno rascvetalo drvee. Usred svih ovih promena samo je Piktor ostajao isti. Kada je shvatio da je tako, izgubio je sreu i p o e o polako da stari i dobija odsutan, umoran izgled koji moe da se primeti na starom drveu. To se ne dogaa samo drveu - psi i konji i ljudska bia poinju da se menjaju s vremenom, da gube lepotu jer su izgubili dar promene, i zavravaju svoje dane u tuzi i brigama. Posle dueg vremena devojica plave kose se izgubila igrajui se u raju. O b u e n a u plavu haljinu, radosno je pevala dok je skakutala okolo. Druga u m s k a stvorenja primetila su njeno prisustvo bunje je pokualo da je dodirne, a drvee joj je bacalo plodove. Devojica nije obraala panju na njih. K a d a ju je Piktor ugledao, obuzele su ga duboka tuga i snana elja da zgrabi sreu pre nego to 32

bude isuvie kasno. Oseao je da mu itavo bie n a r e u j e da se usredsredi na znaenje njegovog postojanja i prevede ga na povrinu svesti. Setio se svog prolog ivota i godina koje je kao ovek proveo pre nego to je uao u raj. Posebno je pamtio trenutak kada je u rukama d r a o magian dragulj, jer je tada, sa svim m o g u i m promenama, bio najivlji. Setio se ptice i radosnog drveta koji su predstavljali sunce i mesec i shvatio koliko je bio fatalan savet koji mu je dala zmija. Devojica je osetila nemirne pokrete Piktorovog lia i grana, a kada je pogledala navie, poela je da saosea sa drvetom koje je bilo usamljeno i tuno, i nekako otmeno u svojoj potpunoj izdvojenosti. Naslonivi se na grubo stablo osetila je uzburkanost Piktorovog bia, pa je i ona poela da drhti u neobjanjivoj strasti. Zaplakala je, i dok su suze padale na njenu haljinu, pitala se zato postoji patnja. I sama usamljena, oseala je saaljenje prema usamljenom drvetu. Naslutivi njena oseanja, Piktor je prikupio svu snagu svog ivota i usmerio je prema devojici. Shvatio je kako je zmijina prevara bila udovina i kako je sam veoma glupo postupio. Sada, kao obino drvo, bio je preplavljen vizijom drveta koje je istovremeno bilo ena i m u k a r a c zajedno. U tom trenutku zelena ptica crvenih krila pribliila mu se i poela da krui oko njega. Devojica je posmatrala njen let i primetila kako n e t o sjajno i svetlo pada iz njenog kljuna u travu nedaleko od nje. Bio je to dragi kamen. im ga je dodirnula osetila je da su nestale zbunjujue misli koje su je uznemiravale i bila je preplavljena jednom jedinom 33

eljom. U trenutku zanosa stopila se sa drvetom, pretvorena u novu granu koja je izrasla u nebo. Sve je sada bilo savreno i u svetu je vladao red. Piktor vie nije bio usamljeno drvo - b i o je ispunjen i celovit i dobio je novo ime - Piktorija. Glasno je uzvikivao Piktorija!", r e koja je imala i znaenje viktorija i l i pobeda. Transformisan, k o n a n o je shvatio istinu vene promene, jer je od polovine postao celina. Od tada je znao da je u stanju da se transformie onoliko puta koliko zaeli. Snaga neprekidnog stvaranja bila je pokrenuta u njemu, a on je znao da m o e da se obnovi kao zvezda ili riba, oblak i l i ptica. Shvatio je, m e u t i m , da bilo koji oblik da uzme, bie to celina, uvek u paru; u sebi je nosio sunce i mesec, bio je istovremeno ena i mukarac. Kada sam zavrio itanje knjige i ponovo pregledao crtee u njoj, setio sam se reenice koju je Hese napisao pre godinu dana: U starosti neki ljudi imaju sposobnost da ponovo doive rajsko stanje detinjstva." To je, shvatio sam, bio klju divne Piktorove prie. B i l a je to prava vizija raja. U d v o s t r u e n o m snagom dodirnulo me je ono to je Hese rekao prethodnog dana dok je drao ruku na kamenoj bisti: Vratiemo se u oblik, ist oblik..."

Jutro
Sledeeg jutra probudio sam se rano i izaao u batu da posmatram izlazak sunca nad jezerom L u gano. Kasnije sam polako iao uskim ulicama grada, dok se odjednom nisam n a a o ispred Heseove kue. Sunce je ve bilo sasvim visoko. Sa eirom 34

irokog oboda na glavi Hese je u bati palio travu. Primetio me je i p o a o da otvori kapiju. Razmenili smo pozdrave, a ja sam mu onda pokazao Piktorovu metamorfozu, koju sam nosio sa sobom. Veselo se nasmejao kada sam mu rekao da su mi se crtei mnogo dopali: su kristali, ptice, leptiri - sve u jednom trenutku, kao ustvaranju." Piktor?", pitao sam. Piktor ih sve sadri - on je sve to, i jo neto vie...", rekao je Hese. Mislite da je on Sidartina reka, vena reka oblika, maje?" Istepski vuk, t a k o e " , odgovorio je Hese. Neki ljudi ne mogu da shvate da sam ja mogao da napiem i Sidartu i Stepskog vuka. A l i , oni dopunjuju jedan drugog; oni su dva pola ivota izmeu kojih se kreemo..." Hese je zastao i ponovo pogledao Metamorfozu. Kao da govori samom sebi, rekao je: Jue, kada ste me posetili, bio je r o e n d a n mog sina. Napunio je pedeset godina..." Napustio sam kuu i krenuo nizbrdo. Dole, nie, legao sam u seno i provukao ruke kroz suve vlati kao da traim kamen promene, koji nisam naao. Kasnije, dok sam se vraao istim putem, video sam da Hese jo pali travu. Obavijen dimom, izgledao je kao neko ko izvodi drevni ritual. Batenskom stazom kretala se njegova ena. Nosila je korpu preko ruke, i dok se pribliavala, koketno je zabacila svoju sedu kosu. Shvatio sam da je taj gest trebalo Heseu da priini radost, i bio sam gotovo postien to sam mu bio svedok. Bilo je dirljivo videti kako zrela ena eli da bude lepa osamdesetogodinjem starcu. D o k sam odlazio, mogao sam da ih 35

vidim kako idu kroz vrt. Ona je ila napred, on iza nje, upajui korov koji je stavljao u korpu. Pomislio sam da mora da je to bio nain na koji su iveli drevni K i n e z i . U stvarnosti, Hese je liio na kineskog filozofa i l i na mudro drvo iz njegove prie. D o k sam prolazio pored kue video me je, okrenuo se i mahnuo mi eirom irokog oboda.

Majstor i-di
Posle dve godine vratio sam se u Montanjolu sa poklonom za Hesea, jednim od prvih primeraka Posete kraljice od Sabe, knjige koju sam napisao u Indiji. B i l a je nedelja, 22. januar 1961, grad je bio pokriven snegom. K a o i obino, prvo sam otiao u staru kuu u kojoj je Hese nekada iveo i pored koje su se beleli platani. Kasnije sam se polako popeo uzbrdo, prema sadanjoj Heseovoj kui. Put je bio naporan; kada sam uo zvuk automobilskog motora, pomerio sam se u stranu da propustim kola koja su se zaustavila pored mene, a jedna ruka mi je mahala kroz zal e e n prozor. Bio je to Hese, kogaje vozilanjegova ena. Krenuo sam dalje sa njima. Dolazim iz grada", rekao je Hese. Iao sam da ovo kupim za vas." Dodao mi je primerak Noje ciriher cajtunga", u kojem je objavljena njegova pesma. Upotrebiu ovu pesmu kao odgovor na sva pitanja koja ete mi danas moda postaviti", rekao je. U b r z o smo stigli do kue i obreli se u poznatoj dnevnoj sobi. Primetio sam da je Hese mrsaviji nego pre dve godine. Uzeo sam novine i proitao pesmu. 36

P O D I G N U T PRST Majstor i-di, kako su nam rekli, bio je n e a n i smiren, i tako skroman da se potpuno odrekao sveta i nauke, jer r e je pojava, a on je pomno eleo da se kloni svake pojave. Kada su uenici, kalueri i novajlije bili zauzeti uzvienim govorima i intelektualnim vatrometima, u vezi sa znaenjem sveta i najviim Dobrom, Majstor je utei posmatrao, uvajui se svakog pokazivanja. A kada su dolazili sa pitanjima, ispraznim i l i ozbiljnim, o znaenju drevnih spisa, imena Bude, prosvetljenju, poetku sveta i njegovom kraju, utao je, samo tiho podiui prst. Ovo nemo-reito pokazivanje prstom postajalo je sve vatrenije i sve vea opomena; govorilo je, poduavalo, hvalilo, kanjavalo, prodiralo tako neobino u srce sveta i istine, da su uenici poinjali da shvataju to blago dizanje prsta i budili se ustreptali. Kada sam p r o i t a o pesmu, pogledao sam H e sea, koji je podigao prst. Sedeli smo u tiini, posmatrajui s n e n e pahuljice kako polako padaju na zemlju. Na kraju je on prekinuo tiinu: Rei su u stvari maska", rekao je. retko izraavaju pravo znaenje; tee da ga prikriju. A k o moete da ivite u mati, onda vam nije potrebna 39

religija, jer p o m o u m a t e m o e t e da razumete da se ovek posle smrti otelotvoruje u univerzumu. Ponovo bih rekao da nije v a n o da se zna da li postoji neto izvan ovog ivota. Vano je uiniti ono pravo, a ako se u tome uspe, onda e i sve drugo biti u redu. Univerzum, ilipriroda, za mene je ono to je Bog za druge. P o g r e n o je misliti da je priroda neprijatelj oveku, n e t o to on treba da savlada. Prirodu, tavie, treba da smatramo majkom i da joj se mirno predamo. A k o tako postupimo oset i e m o kako se v r a a m o univerzumu, kao to je sluaj sa drugim stvarima, svim ivotinjama i biljkama. Mi smo samo siuni delovi celine. Apsurdno je buniti se; moramo se prepustiti toj velikoj struji..." ta je sa p o j e d i n a n o m personom?", pitao sam. se uvek brani i buni. Na Istoku, naravno, ne postoji individualnost kao u hrianskim zemIjama. Zaista,persona je izgleda proizvod hrianstva, kao to je to i ljubav, jer ljubav je uzgredni proizvodpersonc. Bez personalnosti nema ljubavi, i l i bar strastvene ljubavi." Poto mi se inilo da se Hese slae sa mojom anahzom, nastavio sam: Isto tako je lepota, i l i bar koncept individualizovane lepote, delo persone. To vai za lepotu ponaanja i l i lepotu linog ivota, kao i za lepotu ulica i trgova i l i katedrala u evropskim gradovima. Priroda je, naravno, lepa, ali na sasvim drugaiji nain. To se najbolje vidi kada se posmatraju hramovi i spomenici Istoka. O n i su lepi onako kako samo vodopad i l i uma mogu biti lepi - na sasvim bezlian nain. Poznavao sam svamije koje je lepota Firen40

 ostavila sasvim ravnodunim. Ideja persone jo nije doprla do Istoka i ono to je lino nije shvaeno, kao to nije shvaena ni ljubav, u znaenju koje ima u hrianskoj civilizaciji. To nije kritika, ve prosto konstatovanje injenice. Istini za volju, m o d a je na Zapadu ideja persone izvor nekih bolesti, a m o d a i prokletstvo naeg postojanja..." Zastao sam za trenutak i setio se onog to mi je Hese rekao o Sidarti - kako je proteklo dvadeset godina od prvog izdanja knjige do njenog objavIjivanja u Indiji. a k i danas mnogi ortodoksni Indusi ovu knjigu smatraju lanom hrianskom preradom istonjake istine. Sidarta je drama due koja prolazi kroz proces individuacije, dok je Sidartino svesno delovanje u kasnijem periodu ivota pod stalnim uticajem razuma. udno je", rekao sam, se Indusi neprestano vrte oko Veda i Bhagavad Gite. O n i nita novo ne stvaraju, ak i apstraktni slikari moderne Indije zavravaju reinterpretacijom Ramajane." , to je svakako dobro", rekao je Hese. je snaga hinduizma. O n a sledi jedan pravac, usmerena je na koncentraciju, nasuprot rasipanju. Ne zaboravite, ovek mora biti svestan opasnosti koja mu preti od rasipanja... A k o Indusi malo itaju, to je zato to Englezi ne dozvoljavaju da evropska misao dopre do njih. ini mi se da pokuavate da odbranite Zapad, m o d a zato to on danas gubi, a Istok se ponovo u z d i e . " ,,Ne, nije tako", rekao sam. Z a p a d mi nije nimalo drai nego Istok. Ne pripadam ni jednom ni drugom, kao J u n o a m e r i kanac nalazim se i z m e u njih." 41

Hese podigao prst kao majstor i-di i rekao: N e zaboravite da su rei maska..." G o s p o a Hese nas je tada pozvala u trpezariju koja je bila puna svetlosti, sa slikom Kalva, Heseovog rodnog mesta, na zidu. G o s p o a E l z i Bodmer, udovica vlasnika kue koji je bio Heseov prijatelj, bila je t a k o e gost na ruku. Hese nam je rekao da e jelo biti pripremljeno na indijski nain. K a d a sam kao dete iveo u K a l v u " , rekao je, uvek smo nedeljom imali kari, a deca iz kolonije dolazila su kod nas na ruak. M o j otac i deda su dobro poznavali Indiju, i od njih sam nauio da volim boga Krinu." Pili smo crno vino iz Ticina, a Hese i ja smo nazdravili jedan drugom. Suneva svetlost je bljeskala na kristalnim aama stvarajui spektar boja na stolnjaku. Hese je sedeo na drugom kraju stola, jo uvek drei au u ruci kao da meditira. Zbog odbleska sa belog stolnjaka oi su mu izgledale jo plavlje. to da sam ja danas ovde?", pitao sam, izgovarajui rei polako, sa naporom. to da sam d o a o sa tolike udaljenosti i imao sreu da danas budem sa vama?" Hese je ostao miran, obasjan zimskom svetlou, a onda je rekao: Nita se ne dogaa sluajno. Ovde dolaze samo pravi gosti. Ovo je hermetiki krug." Shvatio sam da ove rei on nije izgovorio tek tako, ve da su dole iz isto simbolike ravni. K o n a n o sam osetio da je Hese otkrio znaenje mojih lutanja i putovanja, obraajui mi se kao nekad Sidarta Govindi. Cutao sam, a kada sam ga pogledao, imao sam utisak da majstor i-di ponavlja svoj pokret... 42

Pismo
Po povratku u Indiju, napisao sam Heseu pismo: e l e o bih da Vam zahvalim za nedeljni susret, kao i za to to ste mi ukazali ast da pripadam hermetikom krugu, to za mene ima isto znaenje kao da ste me primili u lanstvo Lige VaegHodoaa. U stvari, oseao sam se kao pravi lan te vanvremenske Lige. U Kisnahtu sam rekao dr Jungu ono to ste govorili o pravim gostima"... Na svaki nain ja p o k u a v a m da nastavim ovo putovanje preko mostova koji povezuju. Pre neki dan/t' ing mi je otkrio da je to moja sudbina. U mom sluaju, mostovi povezuju J u n u Ameriku, Evropu i Aziju. K a d a sam se vratio ovamo, ponovo sam proitao Vau pesmu o majstoru i-diju,i verujem da sada razumem njeno znaenje. R e k l i ste da su rei maska, i to je t a n o ; ali je isto tako t a n o da se ispod dijaloga koji vodimo odvija jo jedan dijalog koji moramo da oslukujemo, jedini koji stvarno ima smisla. On je osnova za slavlje u Bremgartenu. Preneo sam pozdrave stepskog vuka profesoru Jungu. Uz osmeh, raspitivao se za Vas. Razgovarali smo o mnogo emu, a ja sam shvatio da on t a k o e ume da napravi pokret rukom majstora i-dija.

Poslednji susret
Heseova kn'jiga. Hodoae je pria o slavlju koje autor ukazuje sopstvenom biu, kao i likovima koje je stvorio u svojim knjigama i mitovima koje je voleo. Ovo slavlje ili praznovanje dogaa se na sredo43

krai njegovog ivota, u toku traganja i l i putovanja na Istok, na kojem je shvatio da je lan Lige hodoasnika. Traganje poinje i odvija se u planinama i dolinama; mogue je da su to A l p i , ali je verovatnije da je to unutranji pejsa autorove due. Istok je uvek zemlja d u e i izvor svetlosti. H o doasnici su traili n e m o g u e : jedan je pokuavao da p r o n a e zmiju kundalini, Hese je traio princezu Fatimu. M e u njima se nalazio i Leo, sluga, koji je uvek pomagao drugima. Veliko simboliko slavlje dogaa se u Bremgartenu u udesnom pejsau. Svi su tu - D o n Kihot, Helderlin (kome se Hese divio), Hofman i Hajnrih fon Ofterdingen. Pored njih, prisutni su svi Heseovi likovi: stepski vuk, Demijan, muziar Pol, slikar Klingsor, Narcis, Zlatousti, Sidarta i Govinda, koji simboliu reinkarnacije kroz koje je Hese p r o a o u toku svog ivota. Tada se dogaa neto tragino. Leo, sluga, se gubi, i l i ih naputa, i tako se prekida putovanje na Istok. Prijatelji se razilaze i Liga se raspada. Covek se pita ko je Leo, koji svojim nestankom moe da dovede do takve katastrofe. Tek mnogo kasnije Hese ga je p r o n a a o . K a o da se ponovo pojavio u liku Jozefa Knehta, velikog uitelja u Magister Ludi, knjizi koju je posvetio hodoasnicima na Istok. Kneht na n e m a k o m znai sluga. Hodoae se zavrava udnim simbolom - autorovim susretom sa figurinom u arhivima Lige. Ta mala statua se k o n a n o pokazuje kao hermafrodit i l i androgino bie, ali pre nego to je to otkrio Hese je morao da p r o e mnoga iskuenja, kao to su susret sa alzakim psom N e k e r o m i drugi susret sa Leom, slugom. Hodoae je najhermetinija He44

seova knjiga. Nikada nisam p o k u a v a o da je protumaim, samo sam se p r e p u t a o njenoj prefinjenoj lepoti. B i l a je subota, 6. maj 1961. K a d a sam ponovo posetio Hesea doneo sam mu malu srebrnu kutiju iz Kamira, optoenu tirkizima. Slinu sam poklonio i profesoru Jungu. V r a a m se iz Firence", rekao sam. Iao sam da vidim Leonardove Blagovesti u galeriji Ufici. Gotovo ceo sat sam posmatrao sliku." Z a t o vas je ta slika toliko zanimala?", pitao me je Hese. Teko je to objasniti. K o d Leonarda postoji neto, neka poruka koja m o e samo da se opazi, ali ne i da se protumai, ba kao i uHodoau.Blagovesti doslovno trepere... K r i l a a n e l a lepraju u vazduhu, a prsti na njegovoj desnoj aci izgledaju ivo dok prave znak. Neto kao da se prenosi sa tih prstiju na mladu Devicu, ali prava, uzbuujua poruka dolazi iz oiju anela. K a o da strani aneo svojim pogledom donosi Hrista Devici, kao da je njime oplouje. Ona je u p l a e n a i nevina, prima poruku svojom levom rukom dok joj desna poiva na Knjiziproroka. Zato ona kae pisano je". A l i , usuujem se da k a e m da je Leonardo to stavio samo da udovolji Kuriji. A, u stvari, Devica je toliko i z n e n a e n a da sve prihvata - ona je opinjena, u vlasti je anela i nikada vie n e e biti svoja. U pozadini slike je nestvarni pejsa, tako tipian za Leonarda, koji izgleda predstavlja nesvesno, iz kojeg potie sve - misterija, sudbina, Hristos i sam a n e o koji se pojavljuje na slici." 45

Hese me je paljivo sasluao, a zatim rekao: L e o n a r d o je bio univerzalni genije, jer je njegovo slikarstvo magijsko. Veina ljudi razume samo ono to osea svojim ulima, i ne poznaje nita to je izvan ula. Samo magija m o e da izrazi ono to ne m o e da se dostigne na drugi nain. Postoji jo jedna vrsta umetnosti koja je sutinski evokativna." Demijan iHodoae, postoje, pretpostavljam, na toj magijskoj ravni... A l i , uzgred, ko je L e o ? " Hese je na trenutak skrenuo pogled i posmatrao m a k u kako ulazi kroz otvoren prozor. Pomilovao je po leima i rekao: L e o m o e da razgovara sa ivotinjama, sa psom Nekerom, na primer... Jedan moj prijatelj je imao psa koga je morao da se odrekne. Odveo ga je pedeset kilometara od kue i ostavio. A l i , pas je pobegao i vratio se, p r o n a a o je put... To je, t a k o e , magijsko..." Koji muziar, po vaem miljenju, najvie lii na Leonarda?", pitao sam. je magijski muziar?" " , rekao je Hese bez oklevanja. Naroito uMisiiPasijama po Mateju iJovanu. To su magijska dela. Uvek sam iao u C i r i h da ih sluam kada su izvoena." U s t a o je i p o l a k o se uputio p r e m a p o l i c i za knjige. ,,Da li ste napisali neto posle Magister LudiV'', pitao sam. E v o k a c i j e , " odgovorio je, kao da me nije sluao. Pesnik treba da prizove prolost i obnovi je, da se dokopa efemernog. To je vaan deo njegovog posla." 46

Pokazao mi je italijanski prevod jedne njegove knjige. Italijani su k o n a n o poeli da me prevode," rekao je. j a ivim u italijanskom delu vajcarske... U paniji je drugaije. Izdava Aguilar je ve p o e o da objavljuje moja sabrana dela. Morate da ih pregledate i proverite da li su dobro prevedena. Sigurno znate da u N e m a k o j vlada veliko interesovanje za panske i latino-amerike pisce." Pokazao mi je nem a k o izdanje knjige venecuelanskog pisca Romula Galjigosa. Pre nego to sam otiao tog popodneva razgovarali smo o mnogim piscima. Pitao sam ga da li je poznavao R i l k e a . ,,Ne", odgovorio je. , kada govorimo o prevodu, mislim da R i l k e a bolje razumeju u prevodu nego u originalu." da li ste poznavali Kajzerlinga?" ,,Da, on je bio izuzetan ovek, ogromno i snano bie sa gromkim glasom kao u bika." Hese je pokuao da o p o n a a njegov gromki glas. kakav je bio Gustav Majrink?" D o b r o sam poznavao Majrinka. Ozbiljno se zaniinao za magiju i bavio se njom. K a d god bi se n a a o u opasnosti usredsredio bi se na srce i sauvao n e p o m u e n mir. Istovremeno, imao je izvanredan smisao za humor. Jednom, usred seanse, ba kada je posetilac sa onog sveta trebalo da se pojavi, Majrink je kresnuo ibicu da bi mogao da ga vidi, i to je, naravno, bio kraj seanse. B i o je opinjen i crnom magijom." K a d a smo se rastajali tog popodneva gospoa Hese me je pozvala da sutradan d o e m na ruak. 47

N E D E L J A , 7. M A J 1961. Stigao sam neto ranije, i Hese i ja smo nastavili razgovor koji smo zapoeli prethodnog dana. Pomenuo sam novu knjigu Artura Kestlera o Indiji i Japanu Lotos i robot. u toj knjizi otro napada Suzukija", rekao sam. M o e t e da budete sigurni da Suzukija to n e e mnogo uznemiriti", odgovorio je Hese. sebi ne d o p u t a da ga takve stvari poremete..." K a d a sam uo Heseove rei, setio sam se prie o Isusu koji je iao ulicama Jerusalima da isceli bolesnu enu i odjednom zastao i uzviknuo: je dodirnuo moj plat i oduzeo mi m o da isceljujem?" Rekao sam Heseu da sam bio sa Kestlerom u Indiji dok je skupljao materijal za knjigu. Pozvao sam ga na r u a k u svoju kuu u Nju Delhiju, posle ega smo ili da vidimo sufi mistika, sestru Raihanu. O n a je bila u stanju da otkrije prolost gledajui u nadlanicu, ne dlan. Nisam joj nita rekao o K e stleru. U z e l a je njegovu aku, koncentrisala se za trenutak i rekla mu da je bio oficir u prolom ivotu. Hese me je pitao da li neto piem. Rekao sam mu da poslednjih pet godina piem knjigu o svojim iskustvima u Indiji, knjigu o nekoj vrsti traganja izm e u dva sveta. Kako e t e je nazvati?", pitao je. Naslov sam smislio dok sam posmatrao ruevine Angkora u Kambodi. Movarni put koji vodi ka v e l i k o m hramu Angkor Vata sa obe strane je o m e e n kamenom ogradom u obliku zmija. K a d a sam ih ugledao, pomislio sam na zmiju kundalini koja oveka vodi du staze osloboenja - setio sam 48

se da je kundalini s k l u p a n a na dnu kimenog stuba i da predstavlja i rajsko drv- P o t u knjizi govorim o zmiji i drvetu, o d l u i s a m d a J e nazovem Zmija raja. Na kraju krajev*. to je simbolino i subjektivno putovanje kao StP je vae Hodoae, a mene je uvek veoma z a n i m a l a J g a i nauka koja se bavi kundalini energijom." Hese je rekao da misli d a kundalini predstavlja znanje. D o d a o je da smat da je joga u sutini nain n a koji ivotinja m o e d a s e uzdigne n a viu ravan, ne svesno, ve na gPtovo alhemijski nain. Pitao sam ga da li se ikada P a v i Jgom. S a m o jogom disanja", (>dgovorio je. , to je ieski bilo davno. Koristio sam kir > ne indijski metod. vl M i s l i m da je na Zapadu W Jenje jogom ne samo teko ve i opasno, jer atmo s fera nije odgovarajua za izvoenje vebi koje ^ahtevaju potpunu sam o u . Ovde smo p r e v i e opsednuti d o g a a j i m a svakodnevnog ivota. Pravc>m jogom m o e se baviti samo u Indiji." Zbunilo me je to to je rekao Hese, jer je on u planinama Montanjole po s t i gao gotovo potpunu izdvojenost. A j a sam izvoc l io v e b e koncentracije na Andima, ak i u hotelin i na prepunim gradskim ulicama. , zar um nije kao radio", pitao sam ga, koji ia bil0 de d je u stanju da predaje i prin > g a se nalazi, na planinskom vrhu i l i u gradskoj vrevi? Sigurno postoji kolektivni um koji prima emanacije individualnog uma, bilo gde da se on nalazi. Ponekad ak ne verujem da su fiziko d - i o v a n J e neposredan kontakt neophodni da bi s postigli rezultati. K a o to znate, u Benaresu postPJ e usamljeni brahmani 49

koji se bave vebom koncentracije, ponavljaju magine formule i izgovaraju mantre da bi se ouvao mir u svetu. M o d a oni postiu vie od Ujedinjenih nacija. D a , mislim da je um kao radio..." Sve je mnogo sloenije i tananije nego to izgleda", odgovorio je Hese. Stav o kojem govorite m o e da postoji samo u Indiji, koja je pripremljena za to. U E v r o p i je to moda m o g u e u nekim katolikim samostanima. Ne znam, ali ja sam se odluio za drugi put..." , , U benediktanskim samostanima?", pitao sam. Hese je potvrdno klimnuo glavom. ta mislite, kakva nas b u d u n o s t oekuje", pitao sam, s obzirom na nova interesovanja za vasionske brodove i interplanetarna putovanja? M i slite li da e se ovek i dalje baviti pitanjima duha?" Z a pedeset godina Zemlja e biti groblje maina, a dua astronauta e biti kabina njegove rakete!", rekao je Hese. Preli smo u trpezariju na ruak. Jedna od goi bila je ki Huga Bala, Heseovog prvog biografa i autora Vizantijskoghrianstva. Hese se dugo dopisivao sa goinom majkom, i ta prepiska je objavljena kao posebna, zanimljiva knjiga. Ponovo sam pogledao sliku gradia Kalva, sa starim mostom, i odluio da jednog dana posetim taj n e m a k i grad o kojem je Hese tako lepo pisao. Hese kao da se sve vie vraao oseanjima iz najranije mladosti, i ja sam se ponovo pitao kako to da su samo odabrani u stanju da u najpoznijim godinama oive oseanja koja su iskusili nadomak raja, u detinjstvu. 50

Sedeo je na drugom kraju stola, u blizini svoje kamene biste. Njegov osmeh je bio kao osmeh deteta iz drevnih vremena koje se vratilo u raj, posle dugotrajne borbe za duu, borbe koju je dobilo zahvaljujui tome to je bilo odano prirodi. Podigao je au crnog vina iz Ticina i na p a n s k o m rekao: Salud." Takav je bio kad sam ga poslednji put video.

Poslednje poruke
Posle susreta sa Heseom otiao sam u Kisnaht da vidim profesora Junga. On je tada bio veoma bolestan pa je ispalo da je to moja poslednja poseta njemu, jer sam po povratku u Nju D e l h i dobio vest o njegovoj smrti. Pisao sam H e r m a n u Heseu o svom poslednjem susretu s Jungom, i posle opisivanja njegovog izgleda, dodao: Ponovo mislim na dr Junga. Pitam se da li postoji neki znak u hermetikom krugu koji pokazuje da smo se mi poznavali u prolim ivotima. Z a t o biste inae obojica bili toliko srodni sa mnom? A k o smo se poznavali ranije, znai li to da e m o se ponovo sresti? A k o je tako, kada i gde? Razmiljam o toj velikoj linosti, dr Jungu, i o Vama. M i s l i m o odnosu koji je postojao izmeu njega, Vas i mene. U v e k sam Vas viao jednog posle drugog, prenosio pozdrave... 29. jula 1961. vajcarske novine Noje ciriher cajtung" objavile su specijalan dodatak u ast dr Junga. Ja sam poslao lanak pod naslovom Posled51

nji susret sa dr Jungom", koji je kasnije objavljen u raznim panskim asopisima i na engleskom jeziku u Indiji. B i o sam z a p r e p a e n kada sam, u specijalnom dodatku na istoj strani na kojoj je bio moj lanak, ugledao i pismo koje sam poslao Heseu. Posle nekoliko dana dobio sam pismo od njega. I ja sam sa Jungom izgubio neto nenadoknadivo. Nedavno je umro i moj najstariji prijatelj, slikar K u n o A m i e t , u devedeset etvrtoj godini. Sada imam samo prijatelje m l a e od sebe. Moram neto da Vam poverim: znao sam da ,,Ciriher cajtung" priprema dodatak posveen Jungu. Nisam mogao nita da napiem jer se nisam oseao dobro. B i o sam slobodan da poaljem pismo koje ste mi uputili posle Jungove smrti, i preuzimam odgovornost za njega. Nadam se da n e e t e imati nita protiv. Va Herman Hese

Odlazak iz Indije
Poto sam u Indiji proveo gotovo deset godina, odluio sam da je napustim. Utonuo sam u taj dionizijski svet i kulturu, dodirnuo sam njihovu sutinu obema rukama, predao sam se udnoj atmosferi u kojoj vreme predstavlja kosmiku reku, koja odnosi sa sobom ostatke stvarnog ivota, ukljuujui i samu personu, taj neni cvet hrianstva i ekstravertovanog Zapada. 52

M e u t i m , iako sam dodirnuo dubine indijskog ivota i iveo kao Indus, shvatio sam da nisam deo indijske kulture. Znao sam, istovremeno, da ne pripadam ni Zapadu. B i o sam uhvaen izmeu dva sveta. To je stalna drama Junoamerikanca, koji je u stanju da uestvuje u oba univerzuma, ali samo na relativan nain, i zato je primoran da otkrije svoj poseban identitet. Uskoro sam o b a v e t e n da me je moja vlada postavila za ambasadora u Jugoslaviji. ile ve tradicionalno daje prednost piscima u diplomatskoj slubi - to je njegov nain ohrabrivanja tragalaca i h o d o a s n i k a . K a d a sam primio tu novost, pisao sam Heseu: Sada u Vam biti fiziki blii." Blii? Ve tada je Hese bio na putu ka kraju. Pre nego to sam se smestio u Beogradu, otiao sam u paniju. Traio sam Aguilarovo izdanje H e seovih sabranih dela da bih mogao da mu k a e m kakav je prevod. Putovao sam sa svojim najstarijim sinom, koji je eleo da upozna Hesea. M e u t i m , iako smo proli pored jezera Garde, u Italiji, koje nije daleko od Montanjole, nismo mogli da posetimo Hesea jer smo urili. ' Onda je jedan dogaaj spreio ispunjenje elje moga sina. U kiosku u Beogradu traio sam novine na jeziku koji bih mogao da razumem. P r o n a a o sam primerak londonskog Tajmsa". U njemu je, uz fotografiju, bila objavljena vest o Heseovoj smrti. Otiao sam pravo kui, i ceo taj dan, kao i sledei, proveo meditirajui i usredsreujui svoje misli na mrtvog prijatelja. U b r z o posle toga, p o t o je moj sin n a p u t a o Evropu, zajedno sa njim otiao sam na poslednje 53

h o d o a e u Montanjolu, da posetimo Heseovu udovicu i izrazimo joj sauee. H o t e l Belavista" i gospodin ekareli bili su isti kao pre. Pokazao sam svome sinu staru kuu u gradu, a odatle smo otili tamo gde je Hese iveo do smrti. ekali smo u predvorju da se pojavi N i n o n H e se. B i l a je u crnini i inilo se da se celo njeno bie ogleda na njenom licu. B i l a je lepa kao ranije, ali sa znacima duboke tuge. Mnoge godine koje je provela bavei se umetnou, muzikom i prirodom, u Heseovom drutvu, zavrile su se. Dugo smo sedeli i utali. Na kraju, ona je progovorila: K a d a ste prvi put doli kod nas, pre mnogo godina, nisam mogla da vam se pridruim zato to me je ujela pela. A l i , posle toga mi je Hese rekao: Danas je doao neko koga, ini mi se, znam, i za koga mislim da mi je prijatelj - mladi ovek iz ilea." Hese vas je voleo, m e u vama je postojalo pravo prijateljstvo." Ne moete da zamislite koliko mi je ao to nisam doao nedelju dana ranije," rekao sam. sin je eleo da vidi Hermana Hesea..." U m r o je iznenada, i to je bilo najbolje. B i o je veoma bolestan. est godina je bolovao od leukemije, a da to nije znao. Pa ipak, ponekad bi, o a r a n prirodom, u sumrak i l i na meseini, oseao da se o p r a t a od ivota. Slutio je da se pribliava kraju. N e k o l i k o dana je pisao pesmu koju je zavrio u noi u kojoj je umro i ostavio je na mom krevetu. K a d a sam ujutro ula u njegovu sobu, bio je mrtav. U m r o je u snu. Pesma je o starom drvetu. Pitao se da li e sledee godine biti ovde, da ga vidi..." N i n o n Hese mi je dala kopiju pesme. 54

56

Posle nekoliko trenutka dola je g o s p o a E l z i Bodmer, koja je u toku dana pravila drutvo H e seovoj eni. Sela je pored nje, utei. K r o z prozor je ula maka, a g o s p o a Hese je prodorno pogledala u nju. Traila je Hesea po celoj kui", rekla je. Trai ga i dalje, danju i n o u . Izgleda da ona, kao i ja, osea njegovo prisustvo... Dogodilo se n e t o veoma lepo. Sluajno, i l i m o d a ne sluajno, Heseov drug iz detinjstva, svetenik Felter, provodio je odmor u selu Engadinu kada je Hese umro. esto su se prepirali oko Lutera koga H e r m a n nije ba mnogo voleo. Felter je d o a o u Montanjolu na Hermanovu sahranu i o d r a o slovo nad njegovim grobom. Ta visoka, vitka figura delovala je velianstveno dok je izvodila ritual za koji je, izgleda, bila predod r e e n a zbog dugogodinjeg prijateljstva sa Hermanom." Ninon Hese se okrenula ka polici sa knjigama i pokazala crte u boji sa pticom koja leti ka nebu. H e s e je ovaj c r t e dobio za r o e n d a n samo nekoliko nedelja pre smrti. Dugo ga je, srean, posmatrao. On sam je zaista bio ptica..." ' Setio sam se Demijana i crtea Sinklerove ptice sa legendom ispod nje: je Svet, ptica razbija ljuturu; ona leti ka Bogu, a Bog je Abraksas." Tog poslepodneva moj sin i ja obili smo groblje u Montanjoli na kojem je sahranjen Hese. Njegovo ime jo nije bilo urezano u kamenu, a samo nekoliko utih cvetova lealo je na humci. Dugo sam sedeo na travi pored groba i mislio na svog prijatelja, majstora pesnika, p o k u a v a j u i da se setim crta njegovog lica i da ih zapamtim onakve kakve su bile 57

pre nego to ga je odnela ta ogromna reka koja nestaje u moru u kome se sve rasipa, izvan domaaja seanja. Setio sam se njegovih rei: U m r e t i znai ui u kolektivno nesvesno, izgubiti sebe u svrhu preobraaja u oblik, ist oblik." Ugledao sam dvoje mladih ljudi kako se pribhavaju stazom. Na leima su imali raneve, a nosili su ortseve i planinarske cipele. Pitali su me na n e m a k o m da li je to Heseov grob. Odgovorio sam da jeste. Zastali su zatim duboko zamiljeni, devojka sa glavom na mladievom ramenu. Onda je mladi iz svog ranca izvadio knjigu u svetloplavom omotu i p o e o da ita pesmu mrtvog pesnika. itali su Heseove stihove kao da izgovaraju mohtvu. P i tao sam se da li mu neki jo nestvoreni znak svetlosti, toje postojalanezavisno odvoda koje su ga sada odnosile, donosi zvuk njihovih glasova.

Drvo
Te noi, moj sin i ja proitali smo Heseovu poslednju pesmu. UTANJE S L O M L J E N E G R A N E Slomljena, rascepljena grana visi iz godine u godinu, suvo utei svoju pesmu na vetru. Bez lia, bez kore, jalova je i bleda. U m o r n a od dugog ivota, umorna od dugog umiranja, njena pesma je 58

tvrda i jaka, a njeni zvuci oholi, prekrivaju strah. Jo jedno leto. Jo jedna duga zima.

Statua Zlatoustog
Ostao sam u C i r i h u jo nekoliko dana, jer sam eleo da se vidim sa E l z i Bodmer kada se vrati iz Montanjole. Kua Bodmerovih, jedna je od najstarijih u Cirihu, sagraena je krajem esnaestog veka. Prelazak preko njenog praga znai naputanje modernog sveta. U kui gospode Bodmer nita se ne menja - ak ni sobe u kojima su deca ivela, sa svim n a m e t a j e m i i g r a k a m a . Grede u glavnoj prostoriji su drevne i uglaane, a zidovi prekriveni slikama Botielija i srednjovekovnim rezbarijama. Popeo sam se na sprat gde me je u svetlom salonu primila E l z i Bodmer. Hese je ovde esto poseivao svog prijatelja, Hansa Bodmera. Posle pozdrava, gospoa Bodmer je poela da govori o Heseu. Izmeu Hesea i vas postojala je neka posebna povezanost. Poslednjih godina on nije sklapao nova prijateljstva i nikoga nije viao. Sa vama je bilo drugaije... u d n o je sve, to to ste doli iz belog sveta i to ste b i l i toliko mlai od njega..." Zautala je, kao da razmilja. Mislite li da e gospoa Hese ostati u Montanjoli?" pitao sam. ini mi se da h o e . Pitala sam svoga sina da li hoe da ivi u toj kui, a on kae da eli da je ostavi 59

gospoi Hese. Sve zavisi od toga da li e ona moi da se navikne na samou." Postoje li neki planovi za Heseov muzej, sa njegovim knjigama i rukopisima?" ,,Da, ali jo se ne zna gde. N e k i misle da bi muzej trebalo da bude u Bernu, drugi u Nemakoj. M e n i se ini da je Bern malo po strani, ba kao i Lugano. ta vi mislite?" ini mi se da je dolo vreme da se Hese vrati u N e m a k u iz izgnanstva." D o k sam govorio, oseao sam kao da me Hese podstie na to, a setio sam se i mladog n e m a k o g para koji je stajao na njegovom grobu. Verujem da ste u pravu", rekla je E l z i Bodmer. Ima znakova da je i Hese to eleo. K a d a su ga jednom pitali, pomenuo je n e m a k i grad u kojem se nalazi Rilkeov muzej." Najzad", rekao sam, H e s e je bio pravi Nemac - poslednji u nizu romantiara, poev od Helderlina. Bio je pravi Nemac i po svom interesovanju za Istok, n a r o i t o za Indiju, b a kao o p e n h a u e r i Nie. Smatram da je dolo vreme da se N e m a k a odui Heseu. Onje tako dirljivo pisao o starimgradovima i putevima N e m a k e - Nirnbergu i svom gradiu K a l v u . " Ispriao sam g o s p o i Bodmer priu o mladom paru koji sam sreo u Montanjoli. Ispriau to gospoi Hese i rei u joj ta vi mislite, tako da ona moe da odlui gde da se pravi muzej.* Uzgred, da li ste videli muzej Tomasa M a na, ovde u Cirihu? Veoma je zanimljiv."
Zaostavtina Hermana Hesea je predata vajcarskoj vlzdi, a ona je pristala da je pozajmi Heseovom muzeju, koji e b i t i deo Silerovog nacionalnog muzeja u Marbahu u Nemakoj.

60

,,Ne," rekao sam, nisam znao da je ovde. Mislio sam da se M a n sasvim vratio u N e m a k u . " Z n a t e da je M a n osudio N e m a k u za vreme poslednjeg rata, a to mu Nemci nikada nisu oprostili. D a l i su mu do znanja ta misle o njemu kad je posle rata ponovo posetio N e m a k u . I Hese je napustio N e m a k u , ali je nikada nije osudio onako kao M a n . " Rekao sam da je Manova bezuslovna osuda Nem a k e pokazala da je bio pravi pravcati Nemac. N e m a k a je kao panija, dodao sam, apsolutistika zemlja. Zbog toga se M a n i vratio, i izgubio oseaj za meru. G o s p o a Bodmer mi je tada ponudila staro vino iz prelepog kristalnog pehara. M a l o kasnije ustao sam da se oprostim, ali mi je gospoa Bodmer rekla da eli da mi p o k a e neke renesansne slike i ikone u susednoj prostoriji. D o k smo prolazili kroz hodnik primetio sam statuu koja me je odmah oduevila. Bila je to drvena skulptura k a l u e r a iz dvanaestog veka u prirodnoj veliini. Stajao sam neko vreme ispred neobine figure. M l a d i k a l u e r je bio bosonog, obrijane glave, og'rnut samo platom. U levoj ruci je drao tablice, a desnu ruku je podigao u znak blagoslova. Ruke i stopala su mu bili veoma lepi, a cela figura je delovala neobino tanano i prefinjeno. Njegov pogled kao da je dolazio iz davnina, iz samog osvita hrianstva, ako ne iz jo starijeg vremena. Heseov junak, Zlatousti, koji je skitao drumovima srednjovekovne Evrope, stvorio je samo jedno u m e t n i k o delo, drvenu skulpturu za predikaonicu crkve. Zamiljao sam da je, kao i statua kaluera, i

61

to delo bilo rezultat itavog ivota, koji sadri sve svetlosti i senke postojanja.

San
Te noi u Cirihu usnio sam san; video sam veliku belu zgradu, od nekoliko spratova, nalik na univerzitet. Zgrada je bila puna studenata koji su izuavali primenjene nauke, fiziku i tehniku. Izgledalo je da svi oni koriste svoje znanje da bi postigli opipljive rezultate - primenjivali su ih automatski, bez razmiljanja o z n a e n j u onoga to rade. Nije ih muila sumnja, niti ih je zanimala sutina ivota. Univerzitet iz mog sna kao da je predstavljao svet budunosti. Ljudi koji su izlazili iz uionica imali su bezizrazna i metalna lica, izraavali su se samo u zakonima mehanike, postajui i sami proizvodi ovih zakona. Poslednji primerci ljudi od krvi i mesa su otili i zbog njihovog interesovanja za ivu zemlju, sa bogovima i demonima, nova generacija antiljudi smatrala ih je r o m a n t i n i m idealistima, proizvodom iskvarenog b u r o a s k o g drutva. M o j san je hteo da kae da je arhetip budunosti - u stvari sadanjost, jer ta je b u d u n o s t ve tu - ovek atoma i maina koji se priprema da osvoji kosmos u betonskoj univerzitetskoj zgradi okruenoj asfaltom. U takvom svetu biu potpuni stranac, nesposoban da p r o n a e m zaklon za sebe. Shvatio sam tada da su se ljudi kao to su Hese i Jung suoili sa slinim tekoama. O n i su otili, vie ih ne m o e dodirnuti mehanizacija zemlje i ve borave u drugim svetovima, zasluivi to time to su se ostvarili kao linosti. Imao sam jo malo vremena, ali sam 62

znao da i ja moram da uloim slian napor da se nikada ne bih vratio na ovu zemlju, da bjh uao u drugu sferu. To moram da uradim ako hou da se izbavim iz olovne pustinje u koju su maine pretvorile svet. Da bih pobegao iz tog uasnog zatvora treba da idem istim usamljenim putem kojim su ili moji stariji prijatelji, mudraci od krvi i mesa, uvari mojih snova.

Festival u Bremgartenu
Bila je nedelja, a ja sam bio sam u svojoj kui u Beogradu, okruen istonjakim slikama i skulpturama. Odluio sam da izvedem ritual i sluam magijsku muziku koju je voleo Hese, Bahovu Misu u H-molu. Stavio sam plou na gramofon i zapalio nekoliko sandalovih tapia. Cilj mog rituala bio je da sluam muziku zajedno sa Heseom, da mu pozajmim svoja ula da m o e da je uje, i da osetim njegovo prisustvo. O p r u i o sam se na otomanu i pustio muziku da svira za obojicu. Nisam o b r a a o posebnu panju ni na jednu notu, jer sam znao da on slua kroz mene, i eleo sam da uje onako kako je' sluao dok je bio iv. D o k su zvuci ispunjavali sobu, shvatio sam da su to muziki ekvivalenti Leonardovih Blagovesti i Pasijepo Jovanu, jer, u Misi u H-molu B a h je proiveo ceo svoj ivot, nudei svoje simbole i legende n e e m u to ga je transcendovalo. U toj misibio je sam Bah, bilo je to prinoenje rtve njegovom ivotu i dui, neprekidno traganje da bi se spojio s Bogom, to je pravo svetogre. Misa je bila p o s v e e n a smrti i vaskrsnuu, ali je zahvaljujui Bahovim mitovima i ritmovima izraenim 63

kroz preplitanje nota u kontrapunktu muzika proizvodila simboliki cvet, koji je, sa svoje strane, bio proizvod ustreptale due koja vie od kolevke do groba: Oe, zato si me napustio?" B i l a je to magija, stvaranje mistinog cveta. M a l o je onih kojima je to polo za rukom. B a h je to postigao u svojoj Misi, ali, Misa je bila neka vrsta festivala u Bremgartenu koji je B a h namenio sebi, ponavljajui ga u celom svom stvaralatvu. Nastavio sam da sluam, nita ne proputajui, i znao sam da je Hese tu i da mi je zahvalan za to. On me je, takoe, uio da sluam, kao to je on sluao. Misa se zavrila, a posle nje su se zauli zvuci Pasije po Jovanu i Mateju. Ceo dan je p r o a o u znaku rituala, kao moj festival u Bremgartenu. O d l u i o sam da pripremim r u a k u svojoj usamljenikoj kui u Beogradu, u ast onih koji su otili, uzvraajui gostoprimstvo u Montanjoli. Pozvao sam sve svoje utvare i legende. Odveo sam ih u trpezariju i postavio ih oko stola, dok je magijska muzika i dalje trajala. Za stolom smo obrazovali mandalu. Na poetku sam eleo da zabava bude u Heseovu ast, ali, malo-pomalo, ona se pretvorila u misu moje due satkanu od svih mojih snova. Sipao sam u ae crno vino iz Istre i sa Anda, i nazdravio Heseu, da mu olakam izlazak iz groba. O b e a o sam mu da u ga uvati u seanju, a onda sam nazdravio svim svojim utvarama i divnom svetu snova. Nazdravili smo mnogo puta dok su magijski pevai pevali i, preplavljeni njihovim glasovima, osetili smo kako tonemo u samo srce legende, izvan vremena i prostora.

64

Izvodi iz dva pisma

Beograd, 6. oktobar 1962. Draga gospoo Hese, U Cirihu sam kupio Bahovu Misu B-minor i Pasije po Jovanu i Mateji. Ovde, u Beogradu, sam ih sluao. Imao sam n e o b i n o oseanje da ih je Herman Hese t a k o e sluao. Pozajmio sam mu svoj sluh da bi mogao da uiva u zvucima velikih dela. Draga gospoo Hese, uinite to isto - pozajmite mu ula i ivite sreno to due, tako da on m o e da ivi kroz Vas. To je ritual koji treba da izvodimo za svoje drage prijatelje - za one koji su ve otili na drugu obalu... Va odani M i g e l Serano 21. oktobar 1962. Dragi gospodine Serano, ...Sigurna sam da bi Hese bio srean da zna da ste nabavili Bahove ploe, Misu B-minor i dve pasije koje je tako mnogo voleo. Pisao je o Misi u ,,Pismu od maja" 1962... Ne zaboravite H e r m a n a Hesea - sve se brzo zaboravlja! Za mene je uteha da znam koliko ste ga voleli i jo ga volite. Vaa Ninon Hese 65

K A R L GUSTAV J U N G

Treba da pronademo novo religiozno dranje

Antafktik
Godine 1947. putovao s;am na Antarktik, o emu sam kasnije pisao u knjii Poziv na ledena polja. Meutim, jedino to nisam pomenuo u toj knjizi je da sam na put poneo knjigu a r l a Gustava Junga Ego i nesvesno. Knjiga je u pratvom smislu rei ometala cilj mog putovanja, jer, UO sam je vie itao, manje sam primeivao otre obrise ledenih polja pored kojih sam prolazio. Tek fia kraju putovanja naao sam zajedniku nit izmeu te knjige i udaljene zemlje koju sam posetio. Tada sam se prvi put 0 zbiljno sreo sa Jungovim delom. P r o u a v a o sam Ff ojda i Adlera, ali sam samo povrno proitao Jungovu knjigu Psiholoki tipovi. A onda je doao pfavi susret. Sa knjigom u depu bunde polako sani plovio du obale ilea, pod kiom koja je nepreKidno padala dok je brod iao pored Patagonije, Ognjene Zemlje, izvan irine R t a Dobre Nade, krcz moreuz Bigl i Drejkov prolaz, prema beskrajnirfi snenim poljima Antarktika. I z m e u gigantskih santi leda od kojih su se uz grmljavinu odvaljivale' ogromne ledene ploe i padale u more, u atmosf'eri totalne beline koja je gorela od h l a d n o e , k o n a n o sam obratio panju na Jungovo delo. Tamo, u gotovo potpunoj izdvoje7'1

nosti od sveta, p o e o sam da traim n e t o to bi ispunilo prazninu koja kod savremenog oveka odvaja ego od nesvesnog. Teko mi je da se sada setim ta me je to u Jungovoj knjizi toliko zainteresovalo. Verovatno je to bila ideja o arhetipu koja je na Antarktiku izgledala tako stvarna, a m o d a i pozivanje na Isusa i pretpostavka da je i on bio uhvaen u svetu brutalnih i autonomnih sila slinih ledenim poljima. Knjiga mi je otkrila jedan zastraujui svet, uasan kao bela tiina Antarktika, i pokrenula moje bie i skrivene ideje u njemu. Po povratku, bilo mi je teko da razluim ta mi je bilo vanije - putovanje ili Jungova knjiga. Pa ipak, u to vreme nisam bio proitao nita vie od njegarBio sam obuzet putovanjem i u mislima sam ponovo prolazio isti put, nastojei da shvatim u kakvoj je ono vezi sa mojim biem. U isto vreme, sve sam vie u d e o da otputujem u Indiju, u nadi da u tamo otkriti korene j u n o a m e r i k i h legendi i mitova. Bio sam oduevljen jogom, koju sam ve p o e o da izuavam u ileu. Polako sam shvatao kako je teko prevesti na racionalan jezik mudrosti mitova i legendi. Ponovo sam se okrenuo Jungu i opet p r o i t a o Ego i nesvesno. itao sam i njegove komentare o kineskoj i tibetanskoj jogi, komentare za Tajnu zlatnogcveta, predgovor za Vilhelmov prevod Ji inga, Knige promena. Proitao sam i zapaanja o Tibetanskoj knjizi o velikom osloboenju koju je izdao EvansVenc, kao i njegove komentare Tibetanske knj'ige mrtvih. Prouio sam Jungova dela o alhemiji, kao to je studija Rosarium Philosophorum, koja se pri72

pisuje Petrusu Toletanusu, zatim Psihologiju i religiju, Aion i Simbole transformacije. U veini ovih dela libido, koji je za Frojda bio sinonim seksa, za Junga je bio slian kundalini energiji tantra joge. to sam se vie bavio Jungovim delom postajao sam svesniji paralele izmeu analitike psihologije i staze inicijacije. K a o da je postojao jo jedanjezik ispod onog prvog kojeg, moda, ak ni Jung nije bio svestan. Tako je psihoanalitiar postajao guru i l i uitelj, dok je pacijent bio ela i l i uenik. A k o je bolest podeljeno ili nepotpuno stanje, a zdravlje celovitost, onda je Jungov tretman mentalno bolesnih bio pokuaj da se utvare i senke pacijentove prolosti dovedu na povrinu da bi se stvorio novi oseaj realnosti i l i sopstva; ovaj proces je veoma srodan uenju indijskih gurua. Jung je teio da uspostavi dijalog izmeu jedinke i univerzuma, a da ne uniti ideju o linosti ili egu. Boravei u Indiji, uo sam za neka u d n a bia iz davnih vremena, zvana sidhe. O n i su b i l i alhemiari i arobnjaci koji su u mnogo emu uticali na Indiju pre invazije arijaca. Sidhe su pokuavale da uspostave dijalog izmeuega isopstva, i umesto samadhija vedantista dopru do jo dubljeg stanja kaivalije. R e znai izolovan" i l i odvojen", i predstavlja nezavisnost od univerzuma, ak i od Boga. Sidhe su pokuavale da postignu besmrtnost tela koristei alhemijske kombinacije metala.

Mojprvi razgovor sa drJungom

Decembra 1957. pisao sam Jungu i poslao mu l a n a k koji sam napisao za H i n d u s t a n Tajms". 73

 l a n a k se zvao R a s p e e ega" i bio je inspirisan r e e n i c o m filozofa Sarvapalija R a d h a k r i n a n a , potpredsednika Indije, iz govora koji je te godine o d r a o na svetskom kongresu religija u Delhiju. Jung mi nije lino odgovorio, jer zbog zauzetosti i bolesti nije odgovarao na pisma, a od njegove sekretarice Anijele Jafe saznao sam da je l a n a k proitao. U Indiji sam tada udno iveo - pustio sam da mi dani besciljno prolaze, kao da postojim izvan vremena. M o j i utisci su bili sasvim nepovezani i samo su prolazili kroz svest. Povremeno bih sedeo u pozi lotosa i upranjavao koncentraciju po pravilima joge, n a r o i t o se usredsreujui na sveti slog om. Da upotrebim Jungovu terminologiju - bile su to godine u kojima sam se stvarno borio za svoju duu. Napisao sam priu Posete kraljice od Sabe, ne znajui da je to tek prva u nizu pria koje e nastati kao plodovi moje u d n e uznemirenosti. K a d a sam prvi put sreo Junga dao sam mu kopiju tog prvog rada u kojem se simboli Istoka i Zapada meaju sa 1gendama" mog ivota. Z n a a j Indije za moj odnos sa Jungom je ogroman. Bez indijskog iskustva verovatno me nikada ne bi privukao taj veliki ovek - Indija je bila veza koja nas je spojila, ona je bila vana i Jungu i H e seu. Indira Gandi, kerka premijera Nehrua, upoznala me je sa Doroti Norman, inteligentnom Amerikankom koja je bila zainteresovana za Jungovo delo o simbolima. K a d a je saznala da elim da upoznam Junga, g o s p o a Norman je poslala telegram dr Jolandi Jakobi, Jungovoj uenici u C i r i h u , sa molbom da mi omogui susret. I pored p o m o i 74

dr Jakobi, u to vreme nije bilo lako sresti se sa Jungom koji je iveo u potpunoj osamljenosti. U C i r i hu mi je rekla da se Jung odmara u Lokarnu. Poto sam morao da p r o e m kroz Lokarno da bih posetio Hermana Hesea, odluio sam da p o k u a m da se sretnem sa Jungom. Tako sam se 28. februara 1959, posle podne, naao u prostranom holu hotela E s p l a n a d a " u L o karnu, ekajui dr Junga. Bio je visok, malo povijenih ramena, imao je meku sedu kosu, a u ruci je d r a o lulu. Ljubazno me je pozdravio na engleskom i pozvao da sednemo u ugao pored ograde, gde emo biti potpuno sami. uo sam da ste upravo doli iz Indije", rekao je. Bio sam tamo, pokuavajui da ubedim Induse da je n e m o g u e osloboditi se svesti o sebi, a k i u najdubljem stanju samadhija." Tako je dr Jung odmah z a p o e o osnovnu temu. Njegovi gestovi i rei bili su sveani i otmeni - ispod njih se, m e u t i m , nazirao vatreni entuzijazam koji je ukazivao na njegovu neobinu vitalnost, iako mu je tada bilo gotovo osamdeset dve godine. Nastavio je: Razgovarao sam o tome sa brahmanima koji su bili doktori i profesori na univerzitetu u Kalkuti, ali oni to nisu mogli da shvate. Pokuao sam da im objasnim da ako je, na primer, R a m a k r i n a bio u stanju da se u trenucima duboke ekstaze sasvim oslobodi svoga svesnog, onda bi ti isti trenuci bili nepostojei. On nikako ne bi bio u stanju da ih zapamti, ni da ih prizove u svest, niti bi mogao smatrati da su uopte postojei." D o k je govorio, znao sam da treba da budem svestan svakog trenutka koji je proticao i z m e u 75

nas, i trudio sam se da budem to paljiviji. Primetio sam da je, osim energijom, Jung zraio i ljubaznou, iako je ona ponekad bila p o m e a n a sa ironijom ili sarkazmom. Iznad svega, bio sam svestan aure odsutnosti i misterije oko njega, i znao sam da je ovaj ljubazan ovek bio u stanju da se preobrazi u grubo i destruktivno bie ako bi se sluajno u njemu spojili ekstremi njegove linosti. Oi su mu bile veoma pronicljive - kao da su videle mimo n a o a r a i m o d a mimo vremena. Imao je orlovski nos. V i deo sam mnogo fotografija Junga u mladosti i zrelim godinama, ali nije bilo nikakve slinosti izmeu tih fotografija i osobe pored koje sam sedeo. Bio sam p o g o e n ovim otkriem, jer Jung je sada liio na drevnog alhemiara. a k e su mu bile vornovate, kao Heseove, a na domalom prstu leve ruke nosio je zlatan prsten sa tamnim kamenom i udnim slovima. Kako je na razgovor p o e o prijatno i srdano, bilo mu je s u e n o da traje mnogo due nego to sam oekivao. To je vie nalikovalo na razgovor dva stara znanca nego na upoznavanje. K a o da sam sreo nekoga ko me je oekivao, i kao da sam znao da me oekuje. A l i , vratimo se Jungovim razmiljanjima. Poto nesvesno stvarno znai ne-svesno, niko to stanje ne m o e da postigne dok je iv, niti m o e kasnije da ga se seti, kako tvrde Indusi. Da bi se pamtilo, potrebno je da ovek bude svestan posmatra, to je sopstvo, ili svesno bie. Razgovarao sam o tome sa guruom m a h a r a d e od Misorea..." Zastao je i lulom udario o ogradu. 76

 U v e k sam mislio", rekao sam, ,,da Indus pokuava da se oslobodi ega da bi izbegao t o a k samskare; venost je za njega kao trajna nesanica i on zato eli da se spoji sa celinom. To je ono to ele moderni Indusi, ali, kao to znate, sidhe su pokuavale neto sasvim drugo. Sada razumem da vi elite da uspostavite dijalog izmeu ega i onog to ga transcenduje, i da projektujete svetlost svesnosti sve dublje i dublje u nesvesno... kolektivno nesvesno... po zakonu polarnosti moe da postoji i koleklivno svesno i l i ak supersvesno. Smatrate li da je m o d a to stanje ono na koje Indus misli i kojem tei kada ide ka samadhiju i l i ak kaivaliji? Da bi se dostiglo to stanje supersvesnosti, m o d a je potrebno da se ovek oslobodi dnevne racionalne svesti. M o d a izmeu vas i Indusa postoji samo nesporazum, i l i n e m o g u n o s t da shvatite ta Indus misli kada kae da eli da prevazie ego." Moda je tako", rekao je Jung, Indusi su n e o b i n o slabi u racionalnom izraavanju. O n i uglavnom misle u metaforama i l i slikama, njih razum ne zanima. To je svojstveno celom Istoku... to se tie vae hipoteze o supersvesti, toje metafiziki koncept, i izvan mog interesovanja. Z e l i m da idem napred samo na osnovu injenica i iskustava. Do sada nisam p r o n a a o stabilno i l i k o n a n o sredite u nesvesnom i ne verujem da takvo sredite postoji. Verujem da je ono to nazivam sopstvom idealno sredite, podjednako udaljeno od ega i nesvesnog, i verovatno je to stanje u kome se jedinka maksimalno prirodno ispoljava, to je ravno oseanju ispunjenosti i celovitosti. ovek tei da se izrazi, kao i priroda, a sopstvo je san o celovitosti. Ono je, pre77

ma tome, idealno sredite, neto stvoreno. Indusi su mudro pisali o ovome. Prema sankija filozofima, purua je sopstvo, a atman je moda nalik na sopstvo. A l i , definicija uvek uzima oblik parabole. Znate li priu o u e n i k u koji je otiao kod svog uitelja da ga pita ta je atmanl Dobio je odgovor: ,_/1 je sve." U e n i k j e bio uporan: ,,Da li je to i m a h a r a d i n slon?" ' D a ' , odgovorio je uitelj. ,,Ti si atman, kao to je to i m a h a r a d i n slon." U e n i k j e tada bio zadovoljan. U povratku, sreo je slona, ali se nije sklonio s puta, mislei da ako su i on i slon atman, onda e ga slon prepoznati. Odbio je da se skloni ak i kada je goni viknuo da to uini, a onda ga je slon podigao surlom i odbacio u stranu. Sledeeg dana, sav u modricama, uenik je ponovo doao kod uitelja: R e k a o si mi da smo i slon i ja atman, a vidi ta mi je slon uradio." Uitelj je ostao savreno miran i pitao je uenika ta mu je rekao goni. ' D a se sklonim s puta', odgovorio je uenik. 'Trebalo je da uradi kako ti je rekao, jer i goni je t a k o e atman' Tako Indusi imaju odgovor za sve," nasmejao se Jung. Oni zaista mnogo znaju..." Indusi ive u simbolima", rekao sam. Oni su potpuno proeti njima, ali ih ne t u m a e , niti vole da to drugi ine, jer to bi za njih bilo unitavanje simbola. M i s l i m da vaa dela zato nisu mnogo poznata niti se o njima raspravljalo u Indiji, iako ste mnogo vremena posvetili toj kulturi i Istoku u o p t e . Vi tumaite simbole. S druge strane, veoma ste poznati i itani u mojoj zemlji." Z n a m , stalno dobijam pisma iz ilea i drugih zemalja J u n e Amerike, to me iznenauje, jer sav moj rad je usmeren prema meni samom; sve knjige 78

 sam napisao su uzgredni proizvodi intimnog procesa individuacije, ak i kada su hermetinim vezama spojene sa prolou, i po svoj prilici sa budunou. K a k o one nisu popularne i nisu u p u e n e masama, pomalo sam u p l a e n iznenadnim uspehom koji sam doiveo. Bojim se da to nije dobro, jer pravi rad se obavlja u tiini i ima odjeka samo kod nekolicine. Jedna kineska poslovica kae: A k o ovek sedei sam u svojoj sobi misli prave misli, ue ga hiljadama milja unaokolo..." Jung je u t a o neko vreme, a zatim nastavio priu: Indija je n e o b i n o zanimljiva zemlja, i treba je intenzivno doiveti, do krajnjih granica... I ja sam eleo da se suoim sa tim univerzumom i da ga, kao ovek hrianskog Zapada, upotrebim za proveru svog puta i oivljavanje onih slojeva moje svesti koji se podudaraju sa indijskim i koji su uglavnom uspavani na Zapadu. Zato sam i otiao u Indiju 1938. Rei u vam ta sada mislim o toj zemlji, a vi me kasnije m o e t e ispraviti. K o l i k o ja mogu da vidim, Indus, ukoliko je ostao Indus, ne misli, bar ne na isti nain, kao mi. On percipira misao i tako se pribliava primitivnom miljenju. Ne k a e m da je Indus primitivan, ve da nain njegovog miljenja podsea na primitivne oblike. Primitivno razmiljanje je u sutini nesvesna funkcija koja podrazumeva samo percipiranje neposrednih rezultata. M o e m o samo da se nadamo da e m o pronai tu vrstu miljenja u civilizaciji, koja je gotovo neometano napredovala od primitivnih vremena. N a u prirodnu evoluciju u Zapadnoj E v r o p i prekinuo je upad psihologije i spiritualnosti, koje su potekle iz 79

civilizacije na viem stupnju no to je naa. Prekinuti smo na samom poetku, kada su naa verovanja jo bila varvarsko politeistina. Ta verovanja su potisnuta u nesvesno i tu su ostala poslednjih dve hiljade godina. M i s l i m da to objanjava podeljenost zapadnjakog uma. Jo uvek primitivni, bili smo primorani da prisvojimo gotovo savrene doktrine hrianske milosti i ljubavi. Tako je dolo do razdvajanja svesnog i nesvesnog dela linosti zapadnog oveka. Svesni um se nesumnjivo oslobodio iracionalnosti i instinktivnih impulsa, ali je izgubljena totalna individualnost. Zapadni ovek je podeljen izmeu svesne i nesvesne linosti. Svesna linost m o e lako da se savlada jer je odvojena od primitivne; zato smo mi na Zapadu veoma disciplinovani, organizovani i racionalni. S druge strane, p o t o smo dopustili da bude potisnuta naa nesvesna linost, izgubili smo mogunost da razumemo i da potujemo znanja i civilizaciju primitivnog oveka. Ipak, na nesvesni deo jo uvek postoji i povremeno nekontrolisano izbija. Tako smo u stanju da se vratimo najeem varvarizmu, i to smo uspeniji u nauci i tehnologiji, to je paklenija upotreba naih pronalazaka i otkria. Omoguiti oveku da bude u dodiru sa svojim svesnim delom nije jedini nain da se civilizuje, bar nije idealan nain. Coveka treba smatrati celinom, a ne skupom razliitosti delova, i treba zaustaviti kobnu odvojenost i z m e u njegovog vieg i nieg bia. Umesto toga moramo sjediniti svesnog i primitivnog oveka. Civilizacija Indije je ovaplotila sve sutinsko u primitivnoj svesti i kao rezultat dobili smo celovitog oveka. Psihologija i civilizacija 80

Indije o d l i n o su i z r a e n e u hramovima koji predstavljaju univerzum. Govorim ovo dabih objasnio ta podrazumevam pod ne-miljenjem. Zahvaljujui Bogu, j o postoji ovek koji nije nauio kako da misli i koji svoje misli jo percipira kao vizije ivih bia, a svoje bogove kao vidljive misli, zasnovane na instinktivnoj realnosti. Taj ovek je u miru sa bogovima, i oni ive sa njim. ivot koji vodi blizak je prirodi, pun je nade, surovosti, bede, bolesti i smrti; ipak, on ima celinu, zadovoljstvo i emocionalnu lepotu koja je n e d o k u i v a . Logika ove civilizacije je nesumnjivo nesavrena, tako da nailazimo na elemente zapadne nauke uporedo sa onim to nazivamo sujeverjem. A l i , ako su za nas protivurenosti nesavrene, one to nisu za Induse, one su osobenosti autonomnog miljenja i odgovorne su samo sebi. Ove protivurenosti ne zavise od Indusa, jer njegova misao dolazi njemu. Taj fenomen je ilustrovan njegovim nedostatkom interesovanja za detalje univerzuma, njega zanima samo vizija celine. A l i , Indus ne shvata da ivi svet m o e da bude uniten sukobom dva koncepta..." Profesor Jung je zautao i zavalio se u fotelju, zagledan u neku udaljenu taku, m o d a u svoju predstavu o Indusu. Takva je Indija", rekao sam. Velika prirodna civilizacija, i l i pre, civilizacija prirode. Za ceo Istok bi se moglo rei da sve donedavno nije pokuavao da ovlada prirodom, ve je potovao njene zakone koje se trudio da razume, da im da znaenje. Ipak, on nema oseaj za personu, poznaje samo arhetip. Shvatam, naravno, da ideja linosti nije n u n o dobra, m o d a je sasvim suprotno..." 81

Indija arhetipska", rekao je Jung. Z a t o nisam poseivao svamije i gurue kada sam bio u Indij i , ak nisam otiao da vidim ni Ramana Maharavija koji je toliko zainteresovao Somerseta M o m a . Oseao sam da to nije neophodno. Znao sam ta je svami, imao sam t a n u predstavu o njegovom arhetipu, to mi je bilo dovoljno da ih poznajem sve, naroito u svetu u kojem ne postoji ekstremna personalna razlika, kao na Zapadu. Njihova razliitost je samo povrinska..." Posle kraeg utanja, rekao sam: Kazali ste da ste otili u Indiju da biste bolje upoznali sebe. I ja sam tamo otiao iz slinih razloga, jer elim da otkrijem kakvi smo mi J u n o a m e rikanci - ni Azijci ni Evropljani. Kaete da Indus ne misll svoje misli, i ja to shvatam kao da on ne misli svojim umom, svojim mozgom, ve da se njegove misli stvaraju u nekom drugom sreditu bia. Mislite li da je to m o g u e ? Uvek mi se inilo da mi, J u n o a m e r i k a n c i , ne mislimo iz racionalnog sredita, ve iz nekog drugog, i prema tome na prvi zadatakje da otkrijemo to drugo sredite, dabismo mogli da razumemo sopstveno bie. t a mislite, gde je s m e t e n o ovo sredite? Da li treba ozbiljno da shvatimo hipotezu o akrama - psihikim sreditima joge?" Vae pitanje je veoma zanimljivo", odgovorio je Jung. Seam se razgovora koji sam vodio sa poglavicom Pueblo Indijanaca, koji se zvao Oviaj B i jano, to znai Planinsko Jezero. Opisao mi je svoj doivljaj belog oveka - rekao je da su beli ljudi uvek uznemireni, uvek neto trae, i zato imaju izborana lica, to je za njega bio znak venog nemira. 82

Oviaj Bijano je t a k o e mislio da su belci ludi p o t o jo misle glavama, iako je dobro poznato da to samo ludaci rade. Stav Pueblo Indijanca me je tako iznenadio da sam ga pitao kako on misli. O d govorio je da on, naravno, misli srcem." Na to je Jung dodao: su mislili i stari G r c i . . . " Japanci, kao to znate", rekao sam, smatraju da je solarni pleksus sredite linosti. A l i , da li vi verujete da beli ljudi misle svojim glavama?" ,,Ne, oni jedino misle svojim jezikom." Jung je stavio ruku na vrat. O n i misle samo reima, reima koje su danas zamenile logos." Ali, ta je sa a k r a m a , doktore? ta o tome mislite? Postoji miljenje da one odgovaraju pleksusima zapadne nauke, u najmanju ruku, s m e t e n e su na istom mestu. Tantriki jogini kau da su akre i nadiji psihika sredita i kanali pre nego fizioloki i l i fiziki, i da su s m e t e n i du kimenog stuba koji isto tako ima psihiku ulogu. Tako akre samo potencijalno postoje - one postaju i n o m volje, obino upranjavanjem joge. M o d a su one sline sopstvu koje ste pomenuli, neto to mora da se kreira. U svakom sluaju, ima mnogo pitanja na koja treba odgovoriti u vezi sa istonjakom naukom. Mnoge tehnike su izgleda izgubljene, m o d a u nekoj velikoj kataklizmi kojaje savladala njihovu civilizaciju." a k r e su sredita svesti, a kundalini, plahovita zmija koja se nalazi u osnovi kime, je emocionalna struja koja tee uz kimu, sjedinjujui ono to je dole sa onim to je gore, i obrnuto." Dr Jung je zastao da bi se setio sanskritskih naziva za a k r e . M n o g o sam star i izneverava me p a m e n j e " , re83

 . utisak bio sasvim suprotan - da mu je pamenje izvanredno. ,,Na dnu kimenog stuba nalazi se muladhara, zatim dolazi svadhistana i iznad nje, u solarnom pleksusu, manipura. A n a h a t a je u nivou srca, viudhi u grlu, adjna u centru i z m e u obrva, poslednja je brahma-akra, krunska akra. Pominjem mesta samo da biste stekli predstavu o onom to mislim. a k r e su s r e d i t a svesti. N i e a k r e predstavljaju ivotinjsku svest, a ima ih ak i ispod muladhare." Pretpostavljam da bismo postigli celovitost kada bismo bili u stanju da sva ova sredita aktiviramo," rekao sam. Ipak, to bi verovatno dovelo do kraja istorije, koja se kao klatno k r e e iz jedne akre u drugu. Svaka civilizacija izgleda izraava o d r e e n u akru, a u razliitim delovima sveta, i u razna vremena, postoje razliiti nivoi svesti." Pitao sam tada dr Junga da li bi mogao da definie svoj koncept sopstva, i ta je sredite linosti po njegovom miljenju. Sopstvo je krug ije sredite je svuda, a periferija nigde." Dr Jung je tu reenicu izgovorio na latinskom. ,,Da li znate ta je sopstvo za zapadnog oveka? Sopstvo je Hristos, jer on je arhetip heroja koji predstavlja ovekove najvie tenje. Sve je to vrlo tajanstveno i ponekad zastraujue." Jung je zatim u t a o neko vreme. Poklonio sam mu primerak engleskog prevoda moje prie Poseta kraljice od Sabe, sa posvetom na panskom. Troje ljudi nam se pribliilo, m e u njima i e n a o b u e n a u crno. O n a je podsetila Junga da je vreme za veeru. Tek tada sam shvatio kako 84

 vreme brzo prolo. Pozdravio sam se, ne znajui da li e m o se ikada ponovo sresti, svestan da ima jo mnogo stvari o kojima bismo mogli da p r i a m o . Onda sam izaao u zaslepljujuu svetlost grada L o karna.

5. maj 1959: drugi razgovor

Poto sam u Montanjoli posetio Hesea, u povratku sam o d l u i o da p o k u a m ponovo da vidim dr Junga. Telefonirao sam na kuu u Kisnahtu, blizu Ciriha. Znao sam da on ne prima posetioce, ali, da to nisam uinio, moja veza sa njim sigurno bi se prekinula. Razgovarao sam sa sekretaricom, A n i jelom Jafe, kojoj sam pisao iz Indije. Rekla mi je da profesor Jung ne prima nikoga i da je loeg zdravlja. M o l i o sam je da pita Junga za dozvolu da ga posetim i podsetio je da sam sa njim bio u Lokarnu. Odloila je slualicu i posle nekoliko trenutaka vratila se da mi k a e da e me Jung primiti u etiri sata tog poslepodneva. Brzo sam krenuo ka Kisnahtu. Na vratima kue bila je ispisana latinska reenica: Vocatus atque non vocatus, Deus aderit" (Pozvan i l i nepozvan, B o g je tu). U n u t r a n j o s t kue je bila tamna i o s e n e n a . P r i m i l a me je ena koju sam video sa Jungom u L o k a r n u i koja se predstavila kao gospoica Bejli. Pozvala me je da se popnem gore, i dok sam se peo uz stepenice primetio sam da su zidovi prekriveni crteima srednjovekovnih i renesansnih prizora. K a d a se pojavio, dr Jung me je s r d a n o pozdravio i pozvao u svoju radnu sobu koja je gledala na jezero. U sredini sobe nalazio se 85

radni sto prepun papira, svuda okolo bile su police sa knjigama. Primetio sam nekoliko bronzanih B u da i crte ive na planini Kailas koji me je podsetio na moja h o d o a a na Himalaje. Seli smo pored prozora - dr Jung se udobno smestio u velikoj fotelji naspram mene. Vaa Kraljica od Sabe je vie pesma nego obina pria," rekao je. O d n o s kralja i kraljice kao da sadri sve, ima zaista udesan kvalitet." Paljivo sam ga sluao: , ako ikada sretnete ivu kraljicu od Sabe, uvajte se e n i d b e sa njom. Kraljica od Sabe je samo za magijsku Ijubav, nikada za brak. Kada biste se oenili njom, bili biste uniteni, a vaa dua bi se raspala." Z n a m , " odgovorio sam. svom dugom psihijatrijskom iskustvu nikada nisam naiao na brak koji je sasvim uspeo. Poverovao sam da postoji takav brak jer me je u to uveravao jedan n e m a k i profesor, dok u Berlinu nisam otkrio da je njegova e n a imala tajni stan. I to je, izgleda, pravilo. tavie, brak koji je sasvim p o s v e e n obostranom razumevanju lo je za razvoj individualne linosti, to je silazak ka najniem m o g u e m nivou, n e e m u slinom kolektivnoj gluposti masa. Jedan i l i drugi partner n e i z b e n o e poeti da otkriva misterije. Pogledajte, to je kao ovo." Jung je otvorio kutiju ibica, palidrvca podelio na dva dela i stavio ih na sto tako da su te dve gomile izgledale iste. Ponovo ih je vratio u kutiju. ,,Izgleda kao da su dve polovine jednake, ali, one to nisu, i ne treba da budu. Idealno je kada m u k a r a c sadri enu i ostaje izvan nje. R a d i se o stepenu ove podeljenosti, homoseksualac je vie od pedeset 86

procenata feminin. Meutim, ovek je u sutini poligamno bie, to su muslimani oduvek znali. Ipak, iveti u braku sa nekoliko ena je primitivno reenje, i to veoma skupo." Jung se nasmejao pre nego to je nastavio: Mislim da su Francuzi pronali reenje u broju tri. Ovaj broj se esto pojavljuje u magijskim venanjima kakvo ste vi doiveli u Kraljici od Sabe i sasvim je razliit od Frojdovih seksualnih interpretacija i ideja D. H. Lorensa. Frojd je greio u t u m a e nju incesta koji je u Egiptu primarno bio religiozan in, povezan sa procesom individuacije. U stvarnosti, kralj je bio linost, a narod samo amorfna masa. Kralj je morao da se oeni svojom majkom ili sestrom da bi sauvao individualnost svoje zemlje. Lorens je prenaglasio snagu seksa jer je sam bio pod jakim uticajem majke, dao je eni preveliki znaaj jer je bio jo dete, nesposobno da se integrie sa svetom. Ljudi slini njemu esto pate od bolesti disajnih organa, koje su primarno adolescentne. Sent-Egziperijev sluaj je, t a k o e , zanimljiv: saznao sam mnoge vane detalje od njegove e n e . Letenje je u stvari in izbegavanja, pokuaj bekstva od zemlje. Zemlja, meutim, treba da se prihvati i prizna, m o d a ak sublimie, to je esto pokazano u mitovima i religiji. Dogma Marijinog uspenja u stvari je prihvatanje, odnosno osveivanje materijalnog. A k o analizujete snove, to e t e bohe razumeti. To t a k o e m o e t e videti i u alhemij i . Steta je to nemamo alhemijske tekstove koje su pisale ene, jer bismo znali neto vie o vizijama ena, koje su nesumnjivo razliite od mukih." 87

Pitao sam dr Junga da li je mudro analizovati sopstvene snove - ja sam ponovo p o e o da o b r a a m panju snovima i primetio sam da sam postao vitalniji, kao da sam koristio neke skrivene izvore energije koji bi inae bili izgubljeni. ,,S druge strane", nastavio sam, Krinamurti mi je rekao u Indiji da snovi nisu vani i da je jedino vano gledati, biti svestan, potpuno svestan trenutka. On nikada ne sanja, jer, kako je rekao, gleda svesnim i nesvesnim umom, tako da mu nita ne preostaje za snove, a kada spava izvanredno se odmori." je mogue, izvesno vreme", rekao je Jung. Neki naunici tvrde da su prestali da sanjaju kada su se potpuno koncentrisali na o d r e e n problem. Posle bi, iz neobjanjivih razloga, ponovo poeli da sanjaju. U vezi sa vaim pitanjem o vanosti analizovanja snova, ini mi se da je jedino znaajno da se sledi priroda. Tigar treba da bude tigar, drvodrvo, ovek-ovek. A l i , da bi se saznalo ta je ovek potrebno je slediti prirodu i nastaviti sam, doputajui da ono to je n e o e k i v a n o m o e biti vano. Ipak, nita nije mogue bez ljubavi, ak ni proces alhemije, jer ljubav p o k r e e na rizik i uvaavanje znaajnih elemenata." Jung je ustao i uzeo sa police svoju knjigu _4r/ietipovi kolektivno nesvesnog, i otvorio je kod poglavlja Studija procesa individuacije". Pokazao mi je n e o b i n e reprodukcije tibetanskih tanki. N a p r a v i l a ih je e n a sa kojom sam planirao proces individuacije gotovo deset godina. B i l a je Amerikanka, majka joj je bila Skandinavka." Pokazao je sliku jarkih boja - u sreditu se nalazio cvet, slian detelini sa etiri lista, a iznad su stajali kralj 88

i kraljica u trenutku mistinog venanja, sa vatrom u rukama. U pozadini su se videle kule. Proces mistinog venanja ima nekoliko stadijuma", objasnio je Jung, ,,i mnogobrojne rizike, kao Opus Alquimia, jer jedinstvo podrazumeva obostranu individuaciju koja se d o g a a lekaru i pacijentu u ovakvim sluajevima." D o k je govorio o magijskoj ljubavi i alhemijskom venanju, setio sam se Solomona i kraljice od Sabe, Hrista i njegove crkve i ive i Parvati na vrhu planine Kailas - simbola oveka, njegove due i kreacije androginog bia. Jung je nastavio kao da govori sam sa sobom: J e d n o m su negde postojali cvet, kamen, kristal, kraljica, kralj, palata, Ijubavnik i voljena - bilo je to davno, na nekom ostrvu u okeanu, pre pet hiljada godina... Takva je Ijubav, mistini cvet due. To je sredite,TOjP.stv0..." Govorio je kao u zanosu. Niko ovo ne razume, m o d a samo pesnik..." Vi ste pesnik", rekao sam, dirnut onim to sam uo. D a li je ena koju ste pomenuli jo iva?", pitao sam. U m r l a je pre osam godina... Ja sam star ovek..." Osetio sam da je kraj n a e m razgovoru. Pokazao sam mu Heseovu Piktorovu metamorfozu, crtee u njoj, i preneo pozdrave stepskog vuka. H e s e a sam znao preko zajednikog prijatelja koji se bavio mitovima i simbolima", rekao je Jung. Njegov prijatelj je radio sa mnom izvesno vreme, ali nije bio u stanju da ide do kraja. Put je veoma teak..." 89

Napustivi Jungovu kuu p o k u a v a o sam da sredim misli dok sam se kretao prema jezeru, obavijen mrakom.

Magijska

venanja

Pitao sam se da li je postojao drugi jezik koji je Jung otkrio u procesu individuacije; znao sam da taj jezik postoji i da eka da bude otkriven. Postoji razlika izmeu onoga to ovek radi i onoga to mu se dogaa. Otkrio sam to u mnogim delovima sveta, u graevinama, umetnikim delima, u ivotima nekih ljudi koji su postali veliki uprkos samima sebi. ovek moe da ide ka cilju, uporno i o d r e e n o , a onda iznenada doe nalet vetra iz drugog sveta, i sve se promeni - kao da ga bogovi uzmu podsvoje; uprkos sebi samom, on postaje deo mita. Jungov rad je izuzetan i d r a m a t i a n i mora da se prenese u budunost. Kao neko ko je oiveo rad gnostika i alhemiara, on sam je sigurno uestvovao u misterijama, iako je na p o e t k u m o d a nameravao da ostane izvan njih. Gnostici i alhemiari nisu stvarali simbole zbog psiholoke anaiize, ve zbog magije. Iako se borio protiv toga, Jung je bio arobnjak koji je p r e a o granice zvanine nauke naeg vremena. M i s l i m da je to znao kada je rekao da samo pesnici mogu da ga razumeju. U filozofskoj alhemiji postoji idejasoror mystice koja radi sa a l h e m i a r e m dok on m e a supstance u svojim retortama. Ona je sa njim uvek, kroz dugotrajan proces spajanja, a na kraju se d o g a a mistino venanje, ukljuujui i kreaciju androginog 90

bia. Ovo ne bi moglo da se dogodi bez prisustva ene, bez duhovnog susreta sestre i alhemiara. U procesu individuacije koji se odvijao u Jungovoj laboratoriji izmeu pacijenta i analitiara dogaalo se isto spajanje. Slike i snovi koje dvoje stvaraju postaju zajedniki, i niko se vie ne sea ko je prvi stvorio sliku ili san. Ovakvo psihiko jedinstvo se nikada ne d o g a a u obinoj ljubavi, jer ak i kada Ijubavnici ele da se sasvim spoje, oni nikada ne mogu da sanjaju isti san - uvek postoji n e t o to ih odvaja. Samo magijsko venanje moe da premosti ovaj jaz. Jungje govorio da ovakvo duhovno jedinstvo moe da se dogodi samo u duhu ljubavi, jer tada je ovek u stanju da sve rizikuje. Ipak, ljubav duhovnogjedinstva je varljiva i opasna; to je ljubav bez ljubavi, suprotno zakonima fizikog stvaranja i istorije. To je zabranjena ljubav koja moe da se ostvari samo izvan braka. Ljubav sa kraljicom od Sabe onda ne stvara dete od mesa, nego dete duha, imaginacije. To je spajanje suprotnosti unutar psihe svakog ljubavnika, to je proces magijske individuacije. Iako ovakva ljubav ne iskljuuje fiziki dodir, fiziko se transformie u ritual. Iskljuuje se samo zajedniko seksualno zadovoljstvo. Ova sloena ideja najjasnija je u tantrikoj praksi Indije, p o m o u koje su sidhe pokuavale da dostignu duhovno jedinstvo. Tantriki ritual je sloen i tajanstven. U e n i k treba da bude ist, a ena je obino jedna od prostitutki hramova, to je u sutini isto to i devianstvo. Pre krunskog rituala potrebna je dugotrajna priprema. M u k a r a c i ena odlaze u umu, ive kao brat i sestra, kao alhemiar i njegova mistina sestra, razmenjuju ideje, slike i 91

rei; spavaju u istom krevetu ali ne smeju da se dodiruju. Tek posle nekoliko meseci pripreme dogaa se tantrika misa, u kojoj se pije vino, jede meso i zrnevlje, a na kraju se izvodi maithuna ili mistini koitus. Ovaj in je kulminacija dugog procesa sublimacije, za vreme kojeg je telo transformisano, kao to se u alhemiji olovo pretvara u zlato. Koitus ima cilj da zapali mistinu vatru na dnu kimenog stuba. Trajna, neugasiva vatra je proizvod vrhunske Ijubavi i nema nikakve veze sa obinim seksualnim inom, u kojem neto fiziko umire da bi se stvorio novi ivot tela. U ovoj Ijubavi duh smrti je delotvoran i stvara ivot duha. Z e n a je svetenica magijske ljubavi, ona dodiruje i budi akre tantrikog heroja, koji onda dostie razliite nivoe svesti dok ne postigne celovitost. Na kraju, zadovoljstvo koje se p o s t i e nije pratilac ejakulacije (koja je strogo zabranjena), ve zadovoljstvo vizije, otvaranja treeg oka, to predstavlja spajanje suprotnosti. M u k a r a c ne ejakulira, ve oplouje sebe. Tako se proces kreacije o b r e a vreme zaustavlja. Proizvod ove zabranjene ljubavi je androgino bie, celovit ovek, ije su sve a k r e ili sredita svesti probueni. To je susret sa sopstvom, poslednjim cvetom due na ostrvu od pre pet hiljada godina... Kada se ritual ljubavi bez ljubavi zavri, mukarac i ena se odvajaju. Oboje su sada potpuni i individuisani. U tantrikoj misi m u k a r a c se oenio svojim duhom, svojom animom, e n a se udala za svog animusa. Na zidovima hramova u K a u r a h u , u Indiji, ova zabranjena ljubav prikazana je na hiljadama figura 92

u reljefu. Nigde, m e u t i m , nema figura dece, i zato je ova ljubav n e p r i r o d n a " . Unutar hramova na najskrovitijem mestu sedi androgini iva i meditira zatvorenih oiju, uivajui u sopstvenom inu kreacije. Z n a e n j e ove zabranjene Ijubavi opisano je u indijskoj prii o Krini, plavom bogu, miljeniku Hesea, koji je igrao sa svojim ljubavima u vrtovima Vrindavana. Glavna ljubav mu je bila Radha, udata ena, i sa njom je realizovao broj tri dok su igrali unutar mandale i dostigli sopstvo. U ovim u d n i m ritualima nije neophodno da maithuna bude fizika - vano je da mistina sestra bude uz alhemiara, da mu p o m a e u meanju supstanci i kao Marija Magdalena bude uz njega u asu njegove najvee potrebe. Ono to je vano je duhovna igra dva bia, pacijenta sa analitiarem, zajedniko stvaranje i pronalaenje sebe u procesu individuacije. K o n a n o venanje ili jedinstvo dogaa se u izolovanoj jedinki, osobi koja je tako potpuno sama da nema oseaj sopstvenog tela. Ovo jedinstvo se postie p o m o u kundalini, koju je Jung definisao kao emocionalni tok". Kao alhemiarska iva ili kao a s t r a l n a vatra" okultista, kundalini budi akre jednu po jednu dok se na kraju ne otvori tree oko, ili a n a akra, i dostigne brahma akra ili konanapraznina. To je venanje ega isopstva, postignuto jedinstvo anime i animusa. Od B e a t r i e , Dante se spustio u pakao i zatim uzdigao na nebo... S a m o e pesnici razumeti..." Shvatio sam sada snagu Jungovih rei. Shvatio sam, t a k o e , da nam je Jung, arobnjak, gotovo sasvim sam omoguio 93

da uestvujemo u misterijama koje nas vode unazad u legendarnu zemlju oveka-boga. Sada treba da ekamo da se pojavi uenik koji e moi da prenese njegovu poruku i p r o t u m a i tajni jezik njegovog dela koji je ve slian palimpsestu. Taj uenik e morati da bude svetenik, arobnjak i l i pesnik.

Razgovor sa dr Jakobi
Pre nego to sam napustio C i r i h posetio sam dr Jolandu Jakobi, sa eljom da joj zahvalim na pomoi. Nju je veoma zanimalo da uje o e m u sam razgovarao sa dr Jungom i detaljno me je ispitivala. Posebno je elela da zna da li je govorio o situaciji u svetu. Jung se boji da e se 1964. godine dogoditi rat ili neka katastrofa, jer te godine svet prelazi iz jedne epohe u drugu. Dolazak Hrista se poklapa sa poetkom sadanje ere Ribe, koja se pribliava kraju." Rekao sam joj da mi o tome nije govorio nita. Jung je t a k o e fasciniran dolaskom bia iz drugih svetova, i izjednaava ih sa kolektivnim vizijama leteih objekata, doivljenim u mnogim delovima sveta. On veruje da e oveanstvo doiveti veliku promenu." Jung mi nije o tome govorio", rekao sam. Razgovarali smo o akrama. Rekao je da su akre sredita svesti, a kundalini emocionalni tok koji ta sredita povezuje." ,,Ne", reklaje dr Jakobi, akre su sredita energije, a kundalmi predstavlja razvoj duhovne energije..." 94

Govorili smo i o tumaenju snova", dodao sam. R e k a o sam mu da mi se ini kako se moja vitalnost poveava kada analizujem svoje snove." je logino", rekla je tako uvate energiju koja bi se i n a e izgubila. M e u t i m , veoma je teko t a n o analizovati sopstvene snove." Pitao sam dr Jakobi ta misli o arhetipovima. Arhetip je n e t o kao struktura psihe i l i impuls koji ima univerzalnu formu, ali niko ne zna poreklo ove ideje." D a li mislite da postoji suprotnost kolektivnom nesvesnom?" ,,Na socijalnom nivou, Evropa i A m e r i k a su kolektivna svest sa svojim zakonodavstvom. Internacionalni zakon je oblik kolektivne svesti koji je polarizovan primitivnou ljudi Azije i Afrike. Na jednoj strani postoji racionalno, na drugoj varvarsko. Racionalno tei da reguhe zemlju i pobegne od nje; odnosno, racionalno je frustrirano pokuajima da svet sredi, i zato eli da iz sveta pobegne. Tako je avion simbol Zapada, i to vie ima pilota, ima manje ljudi. Zahvaljujui automatizaciji, pilot je ve postao vrsta femininog mukarca..." Pili smo vermut i priali o Indiji. D r Jakobi je mislila da je Indija prostor u kojem je ponitena persona da bi se sjedinila sa atmanom, i bila je protiv ove vedantske ideje. Umesto toga, podravala je jungovsku psihologiju sa njenim ciljem da se ostvari dijalog izmeu oveka i njegovog linog boga, ili izmeu ega i sopstva. ne znai da Bog postoji", rekla je. Jung eli da proiri radijus svesti, rasprostirui ga u oblasti koje su jo uvek tamne i tako upotpuni delo stvaranja i dovri ono to je 95

priroda ostavila nedovreno... N i k o na Zapadu ne pokuava da bude bog, kao u Indiji. Mistini hrianin se jednog dana povezuje sa Bogom, a sledeeg dana dorukuje. Njegov ivot je jednostavan i proizvod je verovanja." Bilo je jasno da dr Jakobi ne voli Indiju. Imalaje ezdeset devet godina. Govorili smo zatim o grofu Kajzerlingu, koga je poznavala i smatrala izuzetnim ovekom. K a d a je bio ovde", rekla je, bilo je nemogue razgovarati sa njim, bio je kao vulkan reci... Naputajui C i r i h , napisao sam Jungu pismo: Moji razgovori sa Vama imali su ogromno znaenje za mene, a ti dani bili su ispunjeni smislom i imali gotovo magijsku vrednost. Nikada neu zaboraviti na razgovor o ljubavi u Vaoj kui u Kisnahtu. Sve vreme sam oseao prisustvo kraljice od Sabe. Ona i ja smo se tek nedavno sreli, a znam da je Vi ve dugo poznajete. Poto smo obojica sreli novu kraljicu, nadam se da e nam venost nazdraviti, bez obzira na udaljenost od ivota i smrti. Zahvaljujem Vam, uz seanje na n a e kraljice od Sabe, koje su m o d a jedna ista osoba.

Jungov predgovorza moju knjigu

Inspirisan susretom sa dr Jungom, po povratku u Indiju intenzivno sam radio na p r i a m a o krajici od Sabe. Prie su se same oblikovale, kao da su se pisale bez mog uea. Sve to vreme oseao sam se uhvaenim u mreu, kao da sam na povrini mora

96

kolektivnog nesvesnog. Imao sam utisak da me dodiruju vetrovi, snaniji od monsuna. Za toplih letnjih noi, otealih od mirisa jasmina, oseao sam kao da se v r a a m u daleka vremena, kao da je stara flauta koju sam uo pod svojim prozorom dolazila iz U r a u Haldeji, ili legendarne Iskandarije u ravnicama centralne Azije. P o k u a o sam da obnovim ove mitove, ali ono to je na kraju ispalo bilo je krvavo stopalo, rana u telu, krst i cvet preko krsta. Kada je knjiga bila zavrena i prevedena na engleski, poslao sam je profesoru Jungu uz sledee pismo: Delhi 26. novembar 1959. Dragi dr Jung, Uveren sam da ste Vi jedina osoba koja e pravilno razumeti stranice koje Vam aljem. Na engleski su prevedene sa panskog. Vi ste ih inspirisali, a poinju Posetom kraljice od Sabe, koju sam Vam dao prolog februara u Lokarnu. Vae razumevanje ohrabrilo me je da napiem nove prie. aljem Vam knjigu u rukopisu pre nego to je objavim ovde, u Indiji. Biu Vam zahvalan za bilo kakvu sugestiju, a moja jedina nada je da ete imati vremena da je proitate. Prolo je skoro dva meseca pre nego to sam dobio sledee pismo:

97

Kisnaht-Cirih Z e t r a s e 228 14. januar 1960.

Dragi gospodine Serano, M o l i m Vas oprostite mi moje dugo utanje. Starost usporava tempo mojih aktivnosti i ja sam morao da s a e k a m trenutak da se povuem iz grada u tiinu sela gde mogu da piem pismo bez uznemiravanja. Vaa knjiga je izuzetno delo, snovi u snovima, visoko poetino, rekao bih, i ne nalik na spontane proizvode nesvesnog na koje sam navikao, iako se jasno prepoznaju dobro poznate arhetipske figure. Poetski genije je transformisao primordijalni materijal u gotovo muzike oblike, kao to Sopenhauer razume muziku - kao pokret arhetipskih ideja. S n a n a estetika tendencija je, izgleda, glavni inilac oblikovanja pria. italac se nalazi u r a s t u e m snu, v e n o m prostoru i nemerljivoj dubini vremena. S druge strane, saznajni element nema znaajniju ulogu - on se ak povlai u maglovitu pozadinu, ipak ivahnu od mnotva obojenih slika. Nesvesno, i l i bilo ta to o z n a a v a m o tim imenom, predstavlja se svojim poetskim aspektom, koji ja zamiljam uglavnom sa njegovog n a u n o g ili filozofskog, m o d a jo tanije religijskog aspekta. Nesvesno je sigurno Pammeter, majka svega (tj. svekolikog duhovnog ivota), matrica, pozadina i osnova svih diferentovanih fenomena koje nazivamo duhovnim: religije, nauke, filozofije i umetnosti. Njegovo iskustvo - u svim oblicima - je pristup ce98

lovitosti, iskustvu koga nema u naoj modernoj civilizaciji. To je avenija i via regia ka Unus Mundusu. Najbolje elje za Novu godinu! iskreno Va K . G . Jung U pismu su na mene najvei utisak ostavile rei kojima je Jung sebe definisao, govorei da je po njemu nesvesno najjasnije predstavljeno u religijskom aspektu. Pismo sam pokazao prijateljima koji su smatrali da treba da pitam Junga da tekst upotrebim kao predgovor za knjigu. Odbijao sam to zato to nisam eleo da ga uznemiravam, i zato to verujem da male biljke nikada ne rastu u senci velikog drveta. Verovao sam, t a k o e , da treba da idem sam, kao to je to i on inio. U Nju Delhiju je u to vreme bio A r n o l d Tojnbi, engleski istoriar. Jednog dana, na ruku, priali smo o Jungu -Tojnbi je posle itanja Junga odluio da traga za mitskim objanjenjem civihzacije sveta. Pokazao sam mu Jungovo pismo i pitao ga da li misli da treba da zamolim Junga za doputenje da ga objavim kao predgovor. Tojnbi je bio sumnjiav, ali me je razgovor sa njim, u kojem je priznao da ga je Jung inspirisao u radu, naveo da piem Jungu. Odgovor je stigao brzo, kao da je samo ekao na moju molbu. inilo mi se ak da je prvo pismo i napisao u nadi da e biti upotrebljeno za predgovor.

99

Kisnaht-Cirih Z e t r a s e 228 16.jun 1960. Dragi gospodine Serano, Hvala Vam na ljubaznom pismu. Grize me savest to nisam ranije n a a o vremena da odgovorim na Vae prethodno pismo koje sam imao ast da dobijem. U takvim sluajevima ja uvek e k a m kairos, pravi trenutak kada sam u stanju da sroim dobar odgovor. U poslednje vreme sam, na alost, bio uznemiravan sa svih strana, pre svega nametljivim posetiocima, tako da se prava prilika za odgovor na pismo nije pojavila. A l i , ja nosim Vae pismo sa namerom da Vam to pre piem, i Vi ete dobiti odgovor. Srean sam to mogu da Vam kaem da bih veoma voleo da svoje pismo vidim kao deo Vae knjige. Zao mi je to ste imali saobraajnu nesreu, istovremenu, moglo bi da se kae, sa s t r a n o m katastrofom Vae zemlje. Sa uasom itam o ogromnim razaranjima i velikom broju ljudskih rtava. Izgleda da majka Zemlja prolazi kroz sline nevolje kao o v e a n s t v o , iako n a u n i um ne prihvata takve koincidencije.*
Odnosi se na zemljotres u ileu 1960. godine. Odgovorio sam Jungu: Siguran sam da postoji duboka veza izmeu majke Zemlje i ovekovog uma. Ponekad mislim da je Zemlja veliko telo, a ovek neto kao elija tog tela. Kada ste mi pisali o mojoj nesrei naveli ste me na misao da postoji paralela izmeu nje i katastrofe koja je pogodila moju zemlju. udesna lepota ileanskih predela, planina i jezera i neobina prozirnost vazduha oko snegom prekrivenih vulkana, podsea na lepotu due koja ivi na ivici provalije ili na ud-

100

Jo nisam z a p o e o letnji odmor. Pokuavam da se izvuem iz gomile poslova. Najbolje elje za brz oporavak, iskreno Va K. G.Jung Ovo je p r i a o Jungovoj saradnji sa mnom, u simbolinom i poetskom radu. Ne verujem da je u celom svom dugom ivotu napisao jo neki predgovor za isto knjievno delo. Jung je pisao predgovore za n a u n a dela, kao to su Ji ing, Tajna zlatnog cveta, Vilhelmova Tibetanska knjiga mrtvih i Tibetanska knjiga velikogosloboenja. Z a t o je napisao predgovor za moje knjievno delo? Da li je to bio primer sinhroniciteta ili odgovor na impuls iz hermetikog kruga, Aurea Catena, koji je van vremena... Kada je prvi primerak moje knjige izaao iz tampe, poslao sam ga Jungu, sa sledeom posvetom: A k o se ponekad pitam da li okultne sile deluju u ovom svetu, injenica da ste Vi napisali predgovor za P o s e t e " dokazuje njihovo postojanje. To je, takoe, poseta iz tajanstvenog nepoznatog u kome smo povezani. M o d a smo uvek bili zajedno zahvaljujui volji nekoga koga ne znamo, ali ko zna nas. Nju Delhi nedelja, 21. avgust 1960.
nu svetlost kojom zrai devojka obolela od tuberkuloze koja e sigurno umreti. Da. ile je neobina taka na telu majke Zemlje, i celo moje bie je deo te zemlje. Ja sam ovek sa juga sveta. (Izvod iz pisma Jungu od 27. juna 1960.)

101

Sa Arnoldom Tojnbijem
A r n o l d Tojnbi je posetio Indiju na poziv indijskog Saveta za kulturne veze i o d r a o nekoliko seminara u ast Maulana Azada. U svojim predavanjima Tojnbi je govorio o potrebi za univerzalnom religijom i ostvarivanju modus vivendija koji bi omoguio da sve religiozne grupe mirno ive jedna pored druge. Tojnbi je uvek bio zainteresovan za injenicu da civilizacija postoji samo pet hiljada godina, iako ovek na Zemlji postoji vie od milion godina. Njega je zanimalo zato se civilizacija nije javila ranije i pitao se ta joj je prethodilo. Jungovska hipoteza 0 arhetipovima i univerzalnom mitu bila je taka od koje je ovaj n a u n i k p o e o . Rekao mi je: M o d a je neki plemenski poglavica usnio san koji ga je sasvim preplavio - postao je opsednut mitom, arhetipom, i zbog straha ili uda preneo ih na celu zajednicu." Tako je za Tojnbija religija primarna motivacija u istoriji. I zaista, religija se uvek otkriva u vidu slika koje imaju univerzalno znaenje, i koje se ponovo pojavljuju u toku istorije. On veruje da su nauka 1 tehnologija omoguile pojavu univerzalne religije, i zato podrava razvoj nauke. M e n i se ini da nauka prenaglaava racionalno i da zato ima suprotno dejstvo. Pitao sam Tojnbija ta on podrazumeva pod arhetipom, a on mi je odgovorio da je to neto sasvim razliito od Platonove ideje i predstavlja prirodni fenomen. Priznao je da nikada nije uspeo da razume Jungovu ideju o sinhronicitetu. Priali smo o 102

p o e c i m a istorije u E v r o p i i A z i j i . Tojnbi je bio zainteresovan za prekolumbovsku civilizaciju i posetio je nekoliko zemalja J u n e Amerike. Rekao sam mu da smatram da Zapad poinje da se zanima za ponovno otkrivanje duhovne vrednosti, dok Istok poinje da se suoava sa tehnologijom i da osea posledice potpuno ekstrovertovane civilizacije. Rekao sam da je ovakav razvoj velika opasnost za belog oveka koji e morati da se suoi sa ekspanzijom mnogih obojenih rasa u svetu. Za njega je jedino reenje da zaroni, kao pliva kad naie veliki talas, da bi izaao na drugu obalu. M i slim da beli ovek treba malo da uti i dozvoli obojenim rasama da govore. U ovom trenutku beli ovek treba malo da ustukne, da bi sebi osigurao zalogu za budunost. Oseao sam da je to jedini mogui nain da se milioni ugnjetenih ljudi spree da zadovolje elju za osvetom. in poniranja ne treba da bude samo socijalni ili politiki, nego spiritualni, kojim e beli ovek pokuati ponovo da otkrije svoj mit i legendu, i tako sauva sutinu svoje civilizacije. Potreban je rad na individualnom usavravanju, a uspeh u ovome zavisi od udela magijskog. Na Zapadu to u socijalnim terminima ukljuuje pojavu jakih linosti sposobnih da homogenizuju pokrete masa. Tada sam rekao da Istok, nasuprot tome, ima sasvim razliit problem jer je iscrpeo metode introvertnosti. Joga, meditacija i koncentracija nisu vie u stanju da daju rezultate, jer kolektivno nesvesno Istoka vie nije u harmoniji sa njima. Istoni svet se o k r e e prema ekstrovertnosti. Svamiji i jogini nastavljaju sa svojom praksom, ali samo iz navike i 103

bez rezultata. Tehniko udo kakvo je fotografija danas e vie uzbuditi Indusa i probuditi snanije psihike snage nego to bi to uinila pojava boga Vinua lino. U m e u v r e m e n u , na Zapadu, tehnike arhajske magije poinju da fasciniraju belog oveka koji je iscrpljen tehnologijom. P r o b u e n e psihike sile p o k r e u ga i menjaju njegov ivot klatno je promenilo poloaj. Profesor Tojnbi me je veoma Ijubazno sluao sedei naspram mene, a plava svetlost indijskog leta se igrala oko njegove sede glave. Nisam siguran da se slagao sa mnom, zapravo, dozvolio mi je da se prepustim bujici rei bez ikakve odgovornosti za ono to sam govorio. Na neki nain, sledio sam tehniku hinduistikog miljenja koju mi je Jung objasnio. Govorili smo zatim o Jungu - Tojnbi je u Cirihu sudelovao u proslavi Jungovog r o e n d a n a i govorio je o njemu na radiju. M e u t i m , nije se sreo sa njim. Sedei ispod mango drveta itali smo naglas delove Jungove knjige Neotkriveno ja, koja govori o svetskim problemima. Nju D e l h i 24. februar 1960. Dragi dr Jung, R u a o sam j u e sa profesorom A r n o l d o m Tojnbijem - ao mi je to nisam znao da je nedavno bio u vajcarskoj, za Va r o e n d a n , da V a m poaljem pozdrave. M o l i m Vas, primite moje estitke i najlepe elje. itam Vau knjigu Neotkriveno ja - razgovarao sam sa Tojnbijem o njoj. On je u Delhiju odrao 104

zanimljiva predavanja o civilizaciji i religiji sveta. Sledei Vae ideje, rekao sam mu da bi za zapadnjake m o d a bilo bolje da se povuku i ostave drugima da obavljaju svetski posao, jer je najprei cilj hrianskog sveta da pokua da sauva individualnost, personu, koja je nena kao rua i kojoj preti nestanak. Masu i koliinu treba da obuzda prava vrednost, a to jedino m o e da se postigne kroz revitalizaciju simbola, to treba da bude na diskretan zadatak. M i s l i m da ste Vi jedina nada u ovom poslu. M o d a e se on uspenije obavljati u budunosti, ali nisam siguran u to. N e k i umetnici pokuavaju da se bave simbolima, ali rekao bih nesvesno. Kisnaht - C i r i h Z e t r a s e 228 31. mart 1960. Dragi gospodine Serano, Hvala Vam na zanimljivom pismu. Potpuno se slaem sa vama da oni ljudi u naem svetu koji imaju uvid i dovoljno dobre volje treba da se bave sopstvenim d u a m a , a ne da vode mase i pokuavaju da n a u ono to je za njih najbolje. O n i to rade samo zato to ne poznaju sebe. Na alost, t u n a istina je da oni koji nita ne znaju o sebi samima ue druge, uprkos tome to znaju da je dobar primer najbolji metod vaspitanja. Moderna umetnost na sve naine pokuava da otkrije oveku svet pun mraka, ali, na alost, sami umetnici nisu svesni onoga to ine. M i s a o da o v e a n s t v o treba da napravi korak napred i 105

proisti svest Ijudskog bia je, izgleda, tako teka da niko ne m o e da je razume, i l i tako daleka da niko nema dovoljno hrabrosti za to. Svako kretanje napred u cilju poboljanja ljudske psihe p l a e n o je krvlju. Obuzimaju me tuga i strah kada mislim o sredstvima samounitenja koja svetske sile nagomilavaju. U m e u v r e m e n u , svako ui svakog i kao da niko ne razume da istinska promena poinje u oveku samom. Kao da je istina toliko jednostavna. Svi nastoje da nau nain i sistem kako da slede jedan drugog, jer u grupi je uvek sigurnije. Voleo bih da pitam gospodina Tojnbija gde je njegova civilizacija, i ta je njegova religija. Ono to on govori masama ostae, bojim se, sterilno, osim ako ne postane istinito i stvarno u njemu samom. Rei su izgubile svoju magijsku mo, one se previe dugo izvru i pogreno upotrebljavaju. Sa velikim zanimanjem ekam Vau novu knjigu. U nadi da ste dobrog zdravlja, ostajem iskreno Va K . G . Jung Odgovorio sam dr Jungu dugakim pismom i na njega dobio odgovor napisan rukom na vie od deset stranica. Pismo je napisano nekoliko meseci pre njegove smrti i za mene predstavlja ideoloki testament, pa u mu zbog njegove izuzetne ozbiljnosti posvetiti poseban prostor.

Primio sam poslednje pismo drJunga

U septembru 1960, na putu za ile, p r o a o sam kroz Cirih, nadajui se da u ponovo videti profe106

sora Junga. Anijela Jafe mi je, m e u t i m , rekla da je on veoma bolestan i da ne mogu da ga posetim. Takoe mi je rekla da mi je prethodnog dana Jung pisao pismo koje jo nije zavrio i koje e mi ona predati sutradan. Vei deo dana lutao sam ulicama starog Ciriha. R u a o sam pored katedrale na kojoj je bio monumentalni sat i u ijem dvoritu je raslo ogromno drvo, koje kao da je predstavljalo svu snagu istorije i bilo proizvod arhajskih sila i podzemnih mitova. U blizini se nalazio balkon koji je u prolee bio prekriven cveem - sada je bio n a p u t e n zbog zimske studeni. U blizini je iveo Gete, a upnik katedrale, Johan Kaspar Lafater, koji je umro 1801. godine, bio je njegov prijatelj. Gete je prvi put posetio ovo mesto 1779. godine. Od rane mladosti Jung je veoma voleo Getea, a ak postoji p o r o d i n o predanje po kojem su njih dvojica u srodstvu preko jednog od Geteovih vanbranih sinova. Stajao sam i mirno promatrao kulu sa satom, nizak balkon i mali trg. Nikoga nije bilo u blizini i izgledalo je kao da je vreme stalo. Odnekud se pojavila m a k a koja je polako i spokojno ila ka balkonu, zaustavila se i legla ispod njega. Posle nekoliko trenutaka iz jedne od uskih ulica neki ovek je doao na trg - njegovo prisustvo kao da je povealo mirnou scene. Usamljen, stajao je tu kao da nita oko njega nije postojalo. D o k sam tu stajao, setio sam se trga u drevnom gradu Patanu, blizu Katmandua u Nepalu. Pagode i palate koje okruuju trg imaju izrezbarene krovove koji se odslikavaju prema plavom nebu i snego107

vima Himalaja u daljini. Trg je u k r a e n zlatnim statuama, a graevine su prekrivene drvenim rezbarijama sa scenama ljubavi. K a d sam bio tamo, dvorita i uske ulice koje su vodile ka trgu bile su prekrivene utim zrnevljem koje se suilo na suncu. Iznenada, iz jedne od uskih ulica pojavila se ena obavijena crnim alom. N e u t e n o je jecala, a njen pla je odjekivao kroz sve jutarnji vazduh. Razlika izmeu dve scene bila je u tome to je e n a u Patanu predstavljala deo pejsaa. Uprkos glasnom jecanju, izgledalo je da ona ne postoji, ve da je deo kolektivnog uma. O n a je pripadala tradiciji i bila povezana sa vrelom d u o m mita i krvlju njenih bogova. Nasuprot tome, scena na starom trgu u Cirihu bila je scena potpune pustoi. ovek, sa rukama u depovima sakoa, bio je odvojen od svega, i od sopstvenog pejsaa. Prava slika naputenosti, predstavljao je personu i njen strah od smrti. Bio je kao beleka iz jutarnjih novina koja ve oko podneva postaje nevana. Ipak, bilo je neke neporecive lepote u evropskoj sceni. Predstavljala je prefinjen prizor koji je imao dubok smisao: katedrala na trgu, balkon, m a k a i ovek. B i l a je to d r a m a t i n a lepota individualnosti, smrtnosti i enje za venou. Te noi sreo sam se sa nekim Jungovim uenicima i sa njima konsultovao Ji ing, drevnu kinesku Knjigu promena, koju je Zapadu predstavio Rihard Vilhelm. Knjiga je postala deo kulture modernog o v e k a zahvaljujui Jungovom metodu. Jung je d o a o na ideju o zakonu sinhroniciteta, u kojem postoji podudarnost i z m e u sveta objektivne stvarnosti i due oveka, pri e m u obe strane utiu 108

jedna na drugu i m e u s o b n o se menjaju. U trenucima velike napetosti, kada ljubav i l i mrnja dostignu visok stepen, dua utie na spoljanju realnost i uspeva da p r o m e n i tok zvezda". Isus je rekao vera pokree planine", a Oskar Vajld priroda podraava umetnost". Na nain sinhroniciteta, zvezde utiu na sudbinu oveka i kontroliu promene". Sudbina se nalazi u nesvesnom, jer nesvesno je majka svega, m o d a ak i neba i svekolike konstelacije. Stari Rimljanin koji bi se spotakao na izlazu iz kue vratio bi se unutra i ostavljao dnevni posao nezavren. To je samo jedan primer sinhroniciteta, koncepta koji je Jung opisao u knjizi Interpretacija prirode ipsihe, koju je napisao zajedno sa V. Paulijem. Spoljanji svet o p a a m o p o m o u ula, a ono to ne m o e m o da vidimo, kao to su protoni, elektroni i atomi, shvatamo umom. Ova o p a a n j a su nasluivanje ili, zato to ne rei, izmiljanje. K a d se to dogodi, stvarnost se precizno uskladi sa mentalnom koncepcijom. Tako neshvatljiva sila kao to je atomska bomba postaje ne samo shvatljiva ve i uoljiva kroz mentalne procese. I mi s pravom m o e m o rei da je sama atomska eksplozija u sutini bila ideja. Prava priroda stvarnosti je sasvim izvan naih poimanja, ak i kada koristimo najsloenije tehnike instrumente. Jer, osoba koja pravi i upotrebljava ove instrumente, pravi ih prema ideji svog konanog instrumenta, zemaljskoguma. Tako je celokupna teorija samo radna hipoteza, a k o n a n a realnost za nas ostaje n e p r i s t u p a n a . O n o to je vano u nauci i svemu ostalom je arhetipska stvar109

nost koja pripada dui i koja je u datom trenutku istorije nametnuta toj n e p r i s t u p a n o j stvarnosti kojoj daje oblik. Do ove arhetipske realnosti esto se stie iz suprotnih pravaca i od ljudi koji koriste razliite radne hipoteze. Tako atomska bomba m o e da se smatra arhetipskom stvarnocu, kao i broj tri koji se danas pojavljuje u komunistikom trojstvu M a r k s a , Engelsa i Lenjina, b a kao u prolosti u Ocu, Sinu i Svetom Duhu, i u Brami, Vinuu i ivi. Zbog svega toga magija nikad nije izgubila snagu, jer obezbeuje n a i n e bavljenja stvarnou". Ona postoji zbog podudarnosti izmeu stvarnosti i due, kako je pokazano u zakonu sinhroniciteta. Tako, kada je dua u stanju izuzetne napetosti, kao u ljubavi na primer, stvaraju se udesne sile koje mogu da dovedu do transormacije i transfiguracije. Sedeli smo na podu hotelske sobe i traili savet od drevne Knjige. Ji ing treba upotrebiti tek onda kada sve druge metode ne uspeju - ona je samo za izuzetne sluajeve. Poto je moje stanje bilo takvo u to vreme, pitao sam Knjigu da li je dolo vreme da napustim Indiju. Odgovor je bio: treba da se odvaim da p r e e m velike vode, da bih mogao da napredujem. Jo jednom je Knjiga promene pokazala svoju mudrost. Trebalo je da napustim Indiju da bih uspostavio ravnoteu duha, da bih jednog dana bio u stanju da sa neophodne udaljenosti vidim stvarnost" Istoka koju sam za sebe stvorio. Anijela Jafe je vitka i graciozna osoba, izraajnog lica i ruku. Dugo smo razgovarali u njenom malom stanu u kome sam mogao sasvim da se opu110

stim. K r o z prozor sam video dvorite samostana i kaluerice koje su prolazile s vremena na vreme. Anijela Jafe je za Junga bila ono to je Ekerman bio za Getea - brinula je o zavretku njegove biografije, kapitalnog dela objavljenog posle njegove smrti, dela koje otkriva mnoge sutinske elemente Jungovog miljenja. B i o sam n e o b i n o zahvalan Anijeli jer ona je bila vana spona u lancu i pomogla mi je da sretnem dr Junga. Tog poslepodneva dala mi je dokument od neprocenjive vrednosti, deset stranica Jungovog pisma u p u e n o g meni.

Pisma
Re je o dva pisma. Navodim svoje pismo samo zbog toga to je podstaklo Junga da mi napie svoje poslednje pismo. Jungovo pismo je bilo napisano na engleskom i ostalo je nezavreno zbog njegove bolesti. U to vreme strahovalo se da e umreti, ali Jung je iveo do 7. juna 1961. godine. Pismo nosi datum 14. septembar 1960. i, kao to je ve rekao, pisanje je odloio za vie od mesec dana. Moje pismo je napisano u Nju Delhiju, 7. maja 1960. Dragi dr Jung, Vae pismo mi toliko znai da ne znam kako da Vam se zahvalim. Vae rei su spasonosne i sve to govorite je istina. Ipak, mislim da Vas n e e svako razumeti. Mislie da nije mogue nai reenje za aktuelne probleme ako se izdvojite od sveta i po111

svetite sopstvenom usavravanju, i rei e: ta je sa masama?", i da je nedopustiv egoizam posvetiti se sopstvenom usavravanju u takvim okolnostima. A l i , ispae da takvi ljudi ne znaju kako um funkcionie, jer um je kao magnetofon i l i radio koji prima i emituje talase. S e a m se jedne zanimljive prie. Aneli su traili od Boga da uniti svet zato to je oveanstvo dostiglo granice zla. Bog im je tada pokazao skriveni deli sveta u kojem se jedna devojica molila i rekao: Z b o g nje jedne n e u unititi svet." Iako devojica nije radila nita drugo osim to se molila, uspela je da sauva ceo svet. Izgleda da se svet menja p o m o u nesvesnog, a ne svesnog uma. Jednom reju, nesvesno je to to menja svet. Beskorisno je zato pokuavati da se nesvesno promeni svesnim nainima, razumom ili delanjem. Jedini nain je upotreba drevnih metoda, kao to su magija ili alhemija, i prihvatanje drevnih iskustava. Pa ipak, u Indiji je taj metod toliko korien da vie ne daje nikakve rezultate. Isto vai za ostali deo Istoka. Z a p a d je, s druge strane, izgleda iscrpeo racionalni metod i dalje insistiranje na njemu uzrokovae nesreu i ostatku oveanstva. Jasno je da je potrebna promena. Zato sam rekao Tojnbiju da beli ovek treba da se povue i prepusti drugima da reavaju svetske probleme. K a o to ne postoji racionalan n a i n dokazivanja besmrtnosti due, nema racionalnog naina suprotstavIjanja logici marksizma ili istorijskog materijalizma. Dokazi za besmrtnost due mogu se nai na drugi nain, nezavisno od razuma. Ono to je danas sigurno racionalno, sutra to nee biti. Svet je isuvie nestabilan za razum. Indusi, ije misli su izlazi112

le iz iracionalnih izvora, treba sada da dobiju neto od racionalnosti Zapada, i oni to polako poinju da ue. Zapad, s druge strane, mora da naui da bude alogian, jer to je jedini nain da se suprotstavi komunizmu, rastu d r a v n e moi i l i n o m ropstvu. Ipak, nema apsolutne istine, sve je samo naa tvorevina. K a d a je Vajld rekao da priroda podraava umetnost bio je u pravu, jer priroda se prilagoava nesvesnoj volji. Od gutera koji menja boju do ene koja prilagoava svoje telo modi vremena i oseaju za lepotu prihvatljivom u odreenom trenutku, to je uvek isto. Vera, vrsta i uporna vera, moe da dovede do raanja nove stvarnosti. Marksistike ideje i zakoni ekonomske revolucije nisu istiniti, ali ako se u njih veruje i oni stalno ponavljaju bez suprotstavljanja jae i sutinski razliite vere i uverenja oni e postati stvarni, zbog jake volje koja ih podrava. M o g u e je da ne postoji nikakav zakon u svetu, i da je vera ili ideja sve to postoji, i to zakone ini moguim. Tojnbi je u principu u pravu kada tvrdi da bi istorija mogla da se promeni ako ovek p r o n a e pravi odgovor na izazov vremena, i da je neophodno koristiti se propagandom kao nainom modifikovanja uma. On veruje u snagu uma, ali njegova greka je u ideji da promena moe da se ostvari svesno. Komunisti e se u tome uvek bolje snai. U svakom sluaju, rezultat toga bio bi poguban za Zapad, i za svet u celini, jer se suvie insistira na racionalnom stavu dok se zanemaruju drugi aspekti, bez prirodne kompenzacije, bez celovitosti, kao to ste Vi rekli. Jedini izlaz je ono to predlaete: oivljavanje simbola, pokuaj pronalaenja izgubljene veze iz113

m e u nauke i alhemije, i l i m o d a jo bolje izmeu nauke i due, jer m o d a je m o g u e da je i sama nauka simbol, projekcija. U tenji da osvoji univerzum i da iskoristi kosmos, nauka m o d a izraava staru elju oveanstva - da postigne celovitost. U svakom sluaju, hrianin mora da se okrene sebi i da u svojoj razdvojenoj dui potrai nain da se preobrazi u arobnjaka, tako da vie ne koristi rei, verbum, na svetogrdan nain. Jer, kao to ste i sami rekli, rei su izgubile svoju magijsku m o . R e vie ne stvara svetove, rei nisu nita. Zato arobnjak sme da govori samo u gestovima. On mora iz nesvesnog da stvara misli koje e preobraziti svet. To je najtei zadatak i, kao to ste rekli, niko danas nema snage ni hrabrosti da ga se prihvati. To je toliko teko da ovek vie voli da putuje na druge planete ili da istrauje nebeska prostranstva - ili ak da uniti svet. Izuzetno je teko pokuavati da se dostigne celovitost. Godinama sam oseao da govorom i pisanjem ne postiem nita. Aktivnost je suprotna biu. Pa ipak, nastavljam da piem. Krinamurti je rekao da nema mnogo koristi od gurua i od pokuaja da se preobrazi svet. Jedino to treba raditi je - biti miran. Ipak, on nastavlja da dri predavanja po celom svetu. Jednom sam ga pitao zato u o p t e govori. inim to iz istog razloga iz kojeg cvet daje miris. Cvet ne zna zato to radi, ali, to je njegov prirodni izraz", odgovorio je. Pitao sam ga zatim da li voli toliko mnogo da govori, odgovor je bio ne, to ga zamara. Pitam se da li se i cvet zamara dajui miris... 114

ini se da je svuda oko nas zlo - da li su to znaci apokalipse? Da li su indijski sveci u pravu kada govore o teoriji k a l p i " ? Da li nam se pribliava jedan potop, slian onome kada je nestala Atlantida? Seja je posejao seme, i iznikao je t a a n i predvien broj. Ostalo nije vano. Svet je sada preoran i ostae miran do sledee velike setve. Vi ste pokazali ili, moe se rei, ponovo otkrili teak put kojim hrianin treba da krene. M o r a da je bilo veoma teko otkriti put! Verovatno je zato Hese rekao da ste Vi m o n a planina... Ipak, verujem da Vas mnogi ne razumeju, ak ni Vai uenici. Seam se da ste u Lokarnu rekli da su akre sredita svesti i pomenuli ste njihove sanskritske nazive. Neto kasnije, kad sam razgovarao sa dr Jakobi o istoj stvari, rekla mi je da akre nisu sredita svesti nego energije. Ipak, znam da ste Vi u pravu, i ja sam u svom telu otkrio neto to bi se moglo nazvati razliitim zonama svesti. Ponekad, rano ujutru, imam oseaj da su moji snovi doli iz razliitih delova tela. N e k i dolaze iz kolena, na primer, i oseam ih i posle buenja. A k o ih ne prekinem racionalnim mislima, oni nastavljaju da vibriraju, a slike sauvane u kolenima teku kao reka ka mojoj svesti i l i prema svetlosti dana. Drugi mogu da poteknu iz srca i l i iz stomaka. Zato mislim da celovito bie, koje je u svemu potpuno svesno svojih akri, mora biti okruglo, kao bie alhemiara, i l i zvezde i planete. Sve je stvar u m e a sluanja, jer postoje zone u nama koje znaju mnogo vie nego to mi mislimo. Moja kolena, na primer, znaju vie, i l i bar sasvim 115

razliite stvari nego moja glava. M o d a sluanjem m o e m o da stignemo u to tajanstveno sredite, koje, kako ste Vi rekli, izgleda uopte ne postoji, ve smo ga mi sami stvorili. S r e d i t e koje nas ipak okruuje i nama dominira, tako da bez njega ne predstavljamo nita. Bez njega mi smo mrtvi koji sahranjuju mrtve. Na neki nain, to tajanstveno sredite je na sin i u isto vreme na otac. Sin koji je Otac. Sopstvo. Zanima me, dr Jung, da li ste ikada u svom dugogodinjem iskustvu sreli osobu koja je dostigla sopstvo pomou neke tehnike, ak i Vae tehnike, tako da je bila u stanju da se preobrazi i promeni sredite svoje svesti. Sklon sam da mislim da je to nemogue, ve da je to neto oveku u r o e n o . Izgleda da su neki ljudi prirodno obdareni za to. Niko ne zna zato, ali ljudi se raaju sasvim razliiti. S druge strane, m o d a postoji i spoznaja, otkrovenje, ali ak i to je verovatno manje snano od uroenog dara. Mogue je da je ova prirodna selekcija u vezi sa karmom i l i reinkarnacijom Indusa. Moda e Va rad, kao i moj, uroditi plodom kroz nekoga ko e se tek roditi. Dananji rad daje sutranju etvu. Takoe je mogue da e osoba koja treba da se rodi negde u budunosti biti neko od nas. ak i ako je tako, poto je vreme privid, na rad daje samo trenutne rezultate. S najboljim eljama, Migel Serano

116

E v o odgovora dr Junga: Kisnaht - C i r i h Z e t r a s e 228 14. septembar, 1960. Dragi gospodine Serano, Vae pismo od 7. maja sadri mnogo pitanja, tako da ne znam odakle da p o n e m svoj odgovor. Nain za reenje savremenih problema koji ja pred l a e m podrazumeva proces u koji sam uvuen kao jedinka suoena sa socijalnim, moralnim, intelektualnim i religijskim nedostacima naeg vremena. Svestan sam da mogu da dam samo jedan odgovor, svoj, koji sigurno nema univerzalnu vrednost, ali m o e da bude koristan izvesnom broju osoba. Moje glavno naelo ne sadri nita vie do sledee: sledi sopstveni put i volju do kojih si d o a o zahvaljujui svom iskustvu, jer je to pravi izraz tvoje individualnosti. Poto ovek ne m o e da postane svestan svoje individualnosti ako nije blisko i odgovorno povezan sa drugim ljudima, ne treba egoistiki da se povlai u usamljenost kada pokuava da pron a e sebe. M o e m o da otkrijemo sami sebe ako smo duboko i bezuslovno povezani sa nekim, jo bolje sa mnogima, sa osobama sa kojima m o e m o da se poredimo, i od kojih smo u stanju da se razlikujemo. A k o bi se neko u svom vrhunskom egoizmu povukao u s a m o u M o n t Everesta, otkrio bi mnoge prednosti svog uzvienog boravita, ali nita o sebi samom, nita od onoga to ranije nije znao. ovek je u takvoj situaciji sve dotle dok predstavlja 117

ivotinju sa darom za samoposmatranje, ali bez mogunosti da se poredi sa drugom ivotinjskom vrstom koja t a k o e poseduje svest. On je savrena ivotinja izgnana na siunu planetu u M l e n o m putu. Zato on sebe ne poznaje i izolovan je u kosmosu. ovek jedino sa sigurnou m o e da kae da nije majmun ni ptica, riba ni drvo. A l i , ono to on jeste ostaje skriveno. Danas oveanstvo sanja o m e u p l a n e t a r n i m letovima - ako bismo uspostavili vezu sa stanovnicima druge planete, m o d a bismo neto sutinski nauili o sebi. Zivimo u vreme kada homo hominibus lupus preti da postane strana stvarnost, i kada imamo grevitu potrebu da saznamo neto izvan nas samih. N a u n a fantastika sa svojim putovanjima na Mesec ili Veneru i M a r s i letei tanjiri proizvodi su n a e nejasne a ipak jake potrebe da dostignemo novu fiziku osnovu izvan ovog svesnog sveta. Filozofi i psiholozi X I X i XX veka pokuali su da pripreme terra novu u nama samima, odnosno nesvesno. To je otkrie koje u mnogim domenima m o e da nam da novu orijentaciju. D o k su naa m a t a n j a o marsovcim a " i venerijancima" zasnovana na istim spekulacijama, nesvesno je nadohvat ljudskog iskustva. Ono je gotovo opipljivo i manje-vie nama blisko, a ipak, udna pojava koju je teko razumeti. A k o pretpostavimo da je ono to zovem arhetipom proverljiva hipoteza, onda smo suoeni sa autonomnim ivotinjama kojima su dati svest i psihiki ivot koji m o e m o da posmatramo, bar delimino, ne samo kod ivih ljudi, ve i u toku istorije, kroz mnoge vekove. B i l o da ih zovemo bogovima, demonima ili iluzijama, oni postoje, funkcioniu i po118

novo se raaju sa svakom novom generacijom. Imaju izuzetan uticaj na pojedinani i kolektivni ivot, a uprkos njihovoj bliskosti sa ljudima, zaudo su neljudski. Zato su u prolosti nazivani bogovima i demonima, a u n a e m n a u n o m " dobu shvaeni su kao psihike manifestacije instikata, budui da predstavljaju u o b i a j e n e i univerzalne stavove i oblike miljenja. O n i su osnovne forme, a ne manifestne, personifikovane i l i drugaije konkretizovane slike. Imaju visok stepen autonomije koji ne iezava kada se manifestne slike promene. Kada je, na primer, nestalo verovanje u boga Votana i niko vie na njega nije misho, fenomen koji se originalno nazivao Votan se zadrao. Promenilo se samo njegovo ime, jer, nacional-socijalizam je uzeo maha. Kolektivni pokret sastoji se od miliona individua, od kojih svaka pokazuje simptome votanizma i dokazuje da u stvarnosti Votan nikada nije umro, ve je zadrao prvobitnu vitalnost i autonomiju. Naa svest samo zamilja da je izgubila svoje bogove. O n i su, m e u t i m , i dalje tu, i potrebni su samo odgovarajui uslovi da se ponovo pojave u punoj snazi. Jedan takav uslov je vreme koje zahteva novu orijentaciju i adaptaciju. A k o se ovo ne razume i ne p r o n a e pravi odgovor, arhetip koji izraava tu situaciju poinje da deluje, i vraa na scenu reakciju koja je uvek karakterisala takva vremena, u ovom sluaju Votana. Poto su samo retke osobe u stanju da prihvate dobar savet, najverovatnije niko ne bi obratio panju na upozorenje da je Votan ponovo prisutan, ve bi bio uvuen u zamku. K a k o smo izgubili svoje bogove a stanje nae religije ne daje efikasan odgovor na svetsku situaciju 119

u celini, i posebno na religiju" komunizma, u slinoj smo nevolji kao vajmarska N e m a k a dvadesetih godina, odnosno, rizikujemo da budemo rtve narednog votanistikog eksperimenta koji bi ovoga puta obuhvatio itav svet. To znai mentalnu epidemiju i rat. ovek jo ne shvata da kad je arhetip postavljen nesvesno i nije shvaen, onda smo mi u njegovoj vlasti i primorani smo da sluimo njegovom fatalnom cilju. Votan tada predstavlja na konani princip ponaanja, to oigledno ne reava problem. Cinjenica da jedan arhajski bog izraava ono to je dominantno u n a e m ponaanju ukazuje na to da treba da p r o n a e m o novo religiozno oseanje, novo shvatanje nae zavisnosti od superiornih bia. Ne znam kako bi to bilo mogue bez obnovljenog samorazumevanja oveka, koje n e i z b e n o mora da p o n e od individue. Imamo mogunost da uporedimo oveka sa drugim svesnim biima i da ga definiemo na nov nain. M o e m o da ga vidimo u novom ambijentu koji baca objektivnu svetlost na njegovo postojanje, zapravo kao bie kojim rukovode arhetipske sile umesto njegove slobodne volje", to jest samovoljni egoizam i ograniena svest. On bi trebalo da shvati da nije gospodar u svojoj kui, kao i da je neophodno da paljivo prouava drugu stranu svog psihikog sveta koja je, izgleda, pravi vladalac njegove sudbine. Z n a m da je ovo samo p o b o n a elja", ije ispunjenje zahteva vekove, ali, u svakom razdoblju postoji bar nekoliko osoba koje razumeju iz ega se sastoji stvarni cilj oveka i uvaju ovu tradiciju za b u d u e generacije i vreme kada e one imati dublji 120

uvid. Najpre e se put nekolicine promeniti i za nekoliko generacija njih e biti vie. M a l o je verovatno da e se ljudska svest u ovoj, ili ak u sledeoj generaciji, primetno izmeniti, imajui u vidu to da je dananji ovek potpuno nesposoban da shvati da je, u izvesnom smislu, sam sebi stranac. Onaj kome je to jasno, bez obzira na to koliko je izdvojen, treba da bude svestan zakona sinhroniciteta. K a k o kae stara kineska poslovica: Pravi ovek koji sedi u kui i misli prave misli, ue se na hiljadu milja." Nisu potrebni ni propaganda niti ekshibicionistika priznanja. A k o se arhetipom koji je univerzalan, odnosno identian sa sobom uvek i svuda, bavi na pravi nain bar na jednom mestu, uticae se na celinu, svuda, u isto vreme. Tako je jedan alhemiar uteio svog uenika: Bez obzira na to koliko si usamljen, ako radi istinito i savesno, potraie te nepoznati prijatelji..." ini mi se da se nita sutinski nikada nije izgubilo, jer matrica je uvek u nama i r e p r o d u k o v a e se po potrebi. Mogu da je koriste oni koji su nauili da odvrate pogled od zaslepljujue svetlosti pomodnih miljenja i zatvore ui za buku efemernih parola. Govorite neto slino Multatuliju, holandskom filozofu: Nita nije sasvim istinito." Ja bih ovome dodao: ak ni ovo nije istinito. Intelekt moe da dode do zakljuka da nema apsolutne istine. A l i , ako neko izgubi novac, njegov novac je nestao i to je isto toliko vano koliko i apsolutna istina, odnosno, on nee biti u t e e n intelektualnom dubinom iskaza. Postoji neto to je oigledno, istina, ali mi smo je izgubili iz vida, uzdajui se pre svega u svoj 121

hazarderski intelekt kome smo rtvovali moralnu sigurnost, a dobijali samo kompleks nie vrednosti, koji, uzgred r e e n o , karakterie zapadnu politiku. Biti, znai raditi i stvarati. M e u t i m , poto n a a egzistencija ne zavisi samo od volje ega, na rad i stvaranje u velikoj meri zavise od nesvesnog. Ja ne izraunavam samo volju svog ega, ja sam i kreativan i aktivan. Potpun mir dobar je samo za onoga ko je bio preterano ilinezdravo aktivan. I n a e j e to neprirodna varka koja se bez potrebe m e a sa n a o m prirodom. Mi rastemo, cvetamo i venemo a smrt je k o n a n o smirenje - i l i bar tako izgleda. Mnogo zavisi od duha, odnosno znaenja i smisla u kojem radimo i stvaramo, drugim reima - ivimo. Ovaj duh se izraava i l i ispoljava u apsolutnoj istini, koja je uverljiva celom mom biu, uprkos injenici da e intelekt u svojim beskrajnim lutanjima nastaviti zauvek sa ,,ali, ako", koje ne treba sputavati ve prihvatiti kao mogunost za otkrivanje sopstvene istine. Izabrali ste dva dobra predstavnika Istoka i Z a pada. Krinamurti je iracionalan, ostavlja reenja po strani, odnosno samim ljudima kao delu majke prirode. Tojnbi, s druge strane, veruje u stvaranje i oblikovanje miljenja. Ni jedan od njih ne veruje u procvat i otvaranje jedinke kao u eksperimentalan, sumnjiv, smuen rad ivog Boga, kome smo ponudili svoje oi, ui i selektivan um, da bismo u njemu b i l i uvani milionima godina i izali na svetlost postojanja pre 6000 godina, u trenutku kada je istorijski kontinuitet svesti postao vidljiv zahvaljujui pronalasku pisma. 122

Nama su bolno potrebni istina i l i samorazumevanje, slino onima u drevnom Egiptu, koje sam pronaao i kod Taos Pueblos Indijanaca. Njihov ceremonijal majstor, stari Oviaj Bijano (Planinsko Jezero) mi je rekao: , , M i smo narod koji ivi na krovu sveta, mi smo sinovi Sunca, Sunce je na otac. Svakog dana mi mu p o m a e m o da izae i p r e e preko neba. To radimo zbog sebe, ali i zbog Amerikanaca. Zato oni ne treba da se meaju u n a u religiju, jer, ako to nastave da rade preko misionara i spreavaju nas, Sunce za deset godina vie n e e izlaziti." Planinsko Jezero t a n o pretpostavlja da e dan njegovog naroda, njihova svetlost, svest i znaenje umreti kada budu promenjeni uskogrudou amerikog racionalizma. Isto e se dogoditi i ostatku sveta. Zato sam p o k u a o da p r o n a e m najbolju istinu i najjasniju svetlost do kojih mogu da doprem, i poto sam dostigao svoju najviu taku koju vie ne mogu da transcendujem, uvam svoju svetlost i svoje blago, uveren da u biti teko p o v r e e n ako ih izgubim. To je dragoceno ne samo za mene, ve pre svega za tamu stvaraoca, kome je potreban ovek da osvetli njegovo delo. Da je Bog predvideo svoj svet, svet bi bio bezoseajna maina a ovekovo postojanje beskoristan hir. M o j intelekt m o e da zamisli ovu drugu mogunost, ali celo moje bie tome kae " . Iskreno Va K . G . Jung

123

Novi susret
23. januara 1961. godine ponovo sam se sreo sa dr Jungom u njegovoj radnoj sobi, u kojoj je sedeo o k r u e n knjigama i u m e t n i k i m delima. Rekao sam mu da nameravam da napustim Indiju i da mi je ioJi ing savetovao. Treba da uradite ono to vamKnjiga k a e " , rekao je, ona ne grei. U svakom sluaju, postoji veza i z m e u individualne psihe i sveta. K a d a ne mogu da postavim dijagnozu, poaljem pacijenta da mu se uradi horoskop, koji je uvek u skladu sa njegovim karakterom, pa ga onda t u m a i m psiholoki. Interakcija izmeu sveta i psihe je toliko jaka da je ak mogue da pronalasci i ideje trodimenzionalnog vremena predstavljaju samo refleksije mentalne strukture. Ja sam mogao da predvidim proli rat analizom snova svojih pacijenata, jer u njima se uvek pojavljivao Votan. Prvi svetski rat nisam predvideo, iako sam imao neka predoseanja, jer tada se nisam bavio snovima. Analizovao sam e t r d e s e t i jedan san koji je predskazao ozbiljnu bolest i l i smrt." Posmatrao sam dr Junga dok je govorio. K a o i obino, bio je pun energije, a oi su mu odjednom postale vesele i prodorne. Ponovo sam primetio prsten sa dragim kamenom koji je nosio. K a d a bi hteo da naglasi neku re, nagnuo bi se napred, a onda bi se ponovo zavalio u fotelju, tako da su mu pokreti liiii na kretanje klatna. U Indiji sam dugo p o k u a v a o da utvrdim postojanje onoga to samkhija filozofi zovu linga sarira, i l i astralno telo po teozofima. O svojim isku124

stvima pisao sam dr J u n g u - u snovima sam o s e a o postojanje jo jednog tela unutar mog sopstvenog, tela koje je bilo u stanju da stvara sopstvene slike. Govorio sam o tome i sa Oldosom Hakslijem kada je doao u D e l h i . Rekao mi je da je bio pored D. H. Lorensa u trenutku njegove smrti i da je to bilo izuzetno iskustvo. Lorens je govorio da osea kako izlazi iz tela, kao da stoji u uglu sobe i posmatra sebe dok lei na krevetu. Kada sam sreo Dalaj L a mu, pitao sam ga da li veruje da je mogue voljno odvajanje astralnog tela. ,,Da, mogue je za vreme meditacije", odgovorio je. tekstovima su opisane tri faze tog procesa: objektivno usredsreivanje na sebe samog, parcijalno odvajanje od uma, kad je, dok posmatra sebe, ovek istovremeno deo sebe i nije deo sebe; i, najzad, stanje u kome ovekvie nije deo tog sebe, i l i , bolje r e e n o , p r o a o je kroz sebe, to je jedno isto..." Priao sam o ovome dr Jungu. Rekao je: Sva ta iskustva su subjektivna i ne mogu kolektivno da se provere. M o d a bi mogla da se pripiu kolektivnom nesvesnom. Ipak, bilo bi p o g r e n o negirati mogunost linga sarire. Video sam medijume koji sa daljine p o k r e u predmete." Pitao sam ga da li je poznavao Gustava Majrinka koji je u svojim knjigama opisao veoma zanimljiva iskustva. Nikada ga nisam sreo, ali itao sam njegova dela i smatram ih vanim," odgovorio je. Zelenom licu (Das Griine Gesicht) opisane su duboke istine." mnogo godina doiveo sam neto to bih eleo da vam ispriam", rekao sam. K a d a sam bio 125

sasvim mali, u toku noi imao sam oseaj da u se podeliti, odvojiti od sebe. Ovakvim doivljajima uvek su prethodile vibracije celog tela koje su poinjale od tabana. Vibracije su bile razliite jaine, a na kraju su postajale tako snane da su bile gotovo nepodnoljive. Iznenada, ispred mene bi se pojavio umivaonik. K a o da mi je nareeno, stavio bih ruke u njega i udnom tenou se poprskao po celom telu. Vibracije bi tada prestajale. Sve se dogaalo u stanju koje je liilo na san, ali je bilo sasvim stvarno, na ravni realnosti mnogo vioj od obine percepcije. N i k a d nisam mogao da povratim taj stepen realnosti kada bih se, da tako kaem, vratio u svoje telo koje je lealo na krevetu. Godinama sam, kasnije, voljno pokuavao da izazovem takve fenomene." Dr Jung je primetio: to sam rekao, sve su to subjektivna iskustva, koja ne mogu kolektivno da se dokau. Ono to nazivate vibracijama mogli su da budu samo snovi, i l i , u najboljem sluaju, manifestacije kolektivnog nesvesnog." Njegov odgovor me je r a z o a r a o . Izgledalo je da nije u stanju da prodre u ove misterije. Pomislio sam u tom t u n o m trenutku da je on jedino uspeo da stvori novu terminologiju za objanjenje starih istina. Na slian nain razoarao me je i Dalaj L a ma, koji se oslanjao na staru dogmu kada je objanjavao moja iskustva, citirajui tekstove da bi potvrdio svoje miljenje. M o d a se plaio da se otvori kao v o a crkve i u prisustvu svojih z v a n i n i k a . U v e k je teko biti odgovoran za organizaciju zasnovanu na nekoj religijskoj doktrini i l i za kolu n a u n e psihologije. Shvatio sam tada da nikada neu p r o n a i duhovnog vou i l i t u m a a za lina iskustva, koja su za 126

Junga bila isto subjektivna, i znao sam da u morati da se oslonim na sopstvenu intuiciju. M o r a u da se k r e e m ,,du otrice brijaa", kao to je Jung to jednom uinio. Veoma je prijatno razgovati o ovakvim stvarima sa nekim ko nije pacijent", rekao je Jung. D o a o sam da bih posetio i Hermana Hesea", rekao sam. e s t o smo razgovarali o jogi. Hese veruje da je pravi put onaj koji je u skladu sa prirodom." je i moja filozofija", rekao je Jung. ovek treba da ivi u skladu sa sopstvenom prirodom, treba da se usredsredi na samospoznaju i onda ivi u skladu sa istinom o sebi. ta biste rekli o tigru koji je vegetarijanac? Da je lo tigar, sigurno. Tako, svako mora da ivi u skladu sa svojom prirodom, individualnom i kolektivnom. Najbolji primer takvog metoda m o e da se n a e u Indiji, a najgori, pretpostavljam, uRusiji. Rusija jezemlja izvanredne organizacije koja uopte ne funkcionie, to se vidi u promaajima njihove poljoprivrede. Rusi se nisu trudili da otkriju ta je ovek stvarno - t r e t i r a l i su ga kao racionalno i mehaniko bie. Ono to je njima neophodno nije teorija o poljoprivredi, nego teorija o oveku. Poznavao sam jednu staru gospou, aristokratkinju, koja je ivela veoma otmeno. Nou bi, m e u t i m , sanjala pijanstvo i bivala sasvim intoksicirana. ovek treba da bude ono to jeste, treba da otkrije sopstvenu individualnost, sredite linosti koje je podjednako udaljeno od svesnog i nesvesnog. Treba da teimo toj idealnoj taki prema kojoj nas, izgleda, priroda usmerava. 127

Samo sa te take ovek m o e da zadovolji sopstvene potrebe." Dr Jung je zastao za trenutak, a zatim sam ja rekao: Indusi izgleda govore isto kada kau da je bolje biti delimino ispunjen unutar sopstvene karme, nego savren u t u o j . " Tano." Profesore Jung," pitao sam, ,,da li verujete da bi va sistem mogao da funkcionie izvan Zapada, odnosno tamo gde psiha nije tako podeljena? K o liko je meni poznato, u Indiji, Burmi, Indoneziji, Tajlandu i K i n i nema neurotiara, pretpostavljam zato to se stanovnici tih zemalja razlikuju od zapadnog hrianskog sveta. K a o to ste rekli kada smo prvi put razgovarali u L o k a r n u , persona je proizvod iznenadne nametnutosti hrianstva varvarskom nordijskom narodu, sa svim posledinim inhibicijama i nekontrolisanim nagonima." Da," rekao je Jung, tiho i zamiljeno. Verujem da je odsustvo linosti ono to ini da Istok sa takvom lakoom prihvata kolektivne sisteme kakav je komunizam, i religijske kao to je budizam, koji pre svega imaju za cilj da ponite ideje personalnosti..." K a o i prilikom ranijih susreta, vreme je prolo brzo i n e o p a e n o . Primetio sam da su se izduile poslepodnevne senke i uplaio se da sam ga zamorio. Pre nego to se oprostim, eleo sam jo neto da kaem: N e d a v n o , kada sam r u a o sa Heseom, pitao sam ga kako objanjava to to imam sreu da sedim za njegovim stolom. Rekao mi je da to nije sluajno, jer kod njega dolaze samo pravi gosti. Govorio je o hermetikom krugu." 128

Jung se blago nasmeio i rekao: Istina je, um privlai um. Sreu se samo pravi ljudi, a nama rukovodi nesvesno, jer nesvesno zna." D o k sam ga sluao, razmiljao sam: ta je u stvar i nesvesno, tako blisko Jungu? Majrink je pisao: je Majka Boija u nesvesnom, onda je nesvesno Majka Boija"... Jung je nastavio: J e d n o m , dok sam putovao vozom, do mene je seo neki general. Razgovarali smo, i iako nije znao ko sam, ispriao mi je sve o svojim snovima, to je svakako n e u o b i a j e n o za oveka njegovog poloaja. General je smatrao da su njegovi snovi besmisleni. Ja sam mu, m e u t i m , rekao da mu je jedan san promenio ceo ivot, jer bi inae postao intelektualac. General se trgao i pogledao me kao da sam vetac ili vidovnjak. Nesvesno zna i upravlja ivotom. General je seo do mene jer je nesvesno traio odgovor." Jung se smeio, a neka daleka svetlost ula je u njegove oi. M o g a o bih i o vaem ivotu da kaem stvari koje bi vas iznenadile..." Nagnuo se napred i gledao me u oi. U senkama kasnog poslepodneva njegovo telo je izgledalo sve vee i vee, a ja sam imao oseaj da se suoavam sa inkarnacijom Abraksasa. Iznenada mi je postalo hladno - kao da sam uo udaljene glasove ovog snanog bia, glasove koji su nas obojicu kovitlali, kao eho prolih vekova.

Sedam propovedi mrtvih

1925. godine Jung je u malom t i r a u objavio u d n u knjigu pod pseudonimom za koju se nije 129

znalo sve dok nije umro, kada je, objavljivanjem njegovih memoara, otkriveno da je on autor. Oigledno se radilo o pokuaju a u t o m a t s k o g pisanja," kao da je tekst diktiran iz drugog sveta", i l i , kako bi Jung rekao, izkolektivnognesvesnog. Osoba" koja mu je diktirala bila je arhetip, majstor i l i mudrac. Od vremena prvog susreta sa ovim arhetipom due Jung je iveo pod pritiskom tog odnosa. Borio se protiv udnih glasova koji su mu se javljali i istovremeno im se predavao. Jung je drevnog mudrog oveka koji se pred njim pojavio nazvao Filemon. On mu je otkrivao tajne koje su leale u dubini njegove due. K o n a n o mu je uspelo da ga opie kao siluetu u Crvenoj knjizi koju je vodio kao dnevnik. Tako je Filemon izjednaen sa Starcem Dana, e t a e m Zore, Majstorom i guruom koji govori izvan vremena i dimenzija. U Indiji i ileu sretao sam i druge Ijude koji su tvrdili da dobijaju uputstva od bia iz drugog sveta. Ova natprirodna bia nikad ne poprimaju telesni oblik, ak i ako ovek uspe da ih nacrta onako kako je to uinio Jung sa siluetom Filemona. Jung nam je rekao kako je p o e o da pie tu u d n u knjigu koja se u latinskom originalu zvala VIIsermones ad mortuos, a koju mu je diktirao Filemon. Ipak, kada je objavljena, knjiga je pripisana Basilidesu, gnostiku iz Aleksandrije, grada u kojem Istok dodirive Z a pad". Pre nego to je p o e o da pie knjigu, Jungu su se d o g a a l e u d n e stvari. Kua mu je bila ispunjena bukom, atmosfera je bila napeta, a sobe kao da su bile naseljene nevidljivim biima. I Jung i njegovi sinovi imali su u d n e snove i svi su oseali da je 130

neto kao personifikovana sudbina ulo u njihove dnevne ivote da ih kontrolie i prati. Sve je prestalo kada je pisanje zavreno. Knjiga je napisana arhainim stilom koji pomalo zbunjuje, ali koji je verovatno bio neizbean, sa stanovita numinoznog uticaja arhetipa. M n o g i jungovci se protive irenju ove knjige strahujui da e otetiti n a u n i ugled autora i potvrditi o p t u b e mnogobrojnih kritiara po kojima je on bio samo mistik. Jung je, m e u t i m , knjigu priznao u svojim memoarima. U n e m a k o m izdanjuSedara propovedi mrtvnih objavljeni su u celini, a u engleskom prevodu su neto p r e r a e n i . Propovedi sam otkrio tek posle Jungove smrti, u Londonu, kada sam dobio englesko privatno izdanje iz 1925. godine. U ovoj izuzetnoj knjizi Jung govori o Abraksasu, na sledei nain: ...Postoji Bog koga ne poznaje, jer ga je o v e a n s t v o zaboravilo. Zovemo ga Abraksas. N e o d r e e n i j i od boga i avola, Abraksas je dejslvo. Nita ne stajae nasuprot njemu osim uzaludnog. Zato se njegova delotvorna priroda slobodno otvarae. Uzaludno nije, zato ne odolee. Abraksas stajae iznad sunca i iznad avola. On je neverovatna v e r o v a t n o a , nestvarna stvarnost. Da je Pleroma imala bie, Abraksas bi bio njena manifestacija. On je delotvoran po sebi, ne neko posebno delo, nego delovanje u celini. On je nestvarna stvarnost, jer nema definitivno dejstvo. On je kreatura, jer je udaljen od Plerome. Sunce i m a e o d r e e n o dejstvo, a i m a e ga i avo. Zato nam izgledaju delotvorniji od nedelotvornog Abraksasa. 131

On snaga, trajanje, promena... ...Teko je saznati boanstvenu prirodu Abraksasa. Njegova snaga je najvea jer je o v e k ne o p a a . Iz sunca on izvlaie summum bonum, iz avola infinum malum, ali iz Abraksasa I V O T , potpuno n e o d r e e n , majku dobra i zla. Manji i slabiji izgledae ivot od summum bonuma. Zato je t e k o shvatiti da Abraksas nadmaavae ak i sunce, koje je zraei izvor sve sile ivota. Abraksas je sunce, i veno grlo praznine, koja omalovaava i raskomadava avola. Snaga Abraksasa je dvostruka, ali ti je ne vidi, jer su z a r a e n e strane ove snage iskljuene iz tvojih to bog-sunce govorae je ivot. to avo govorae je smrt. A l i Abraksas govorae tu posveenu i mrsku r e koja je ivot i smrt u isto vreme. Abraksas stvori isitnu i la, dobro i zlo, svetlost i tamu, u istoj rei i istom inu. Zato je Abraksas straan. On je sjajan kao lav u trenutku kada srui svoju rtvu. Lep je kao dan prolea. On sam je veliki i mali Pan. On je Priapos. On je monstrum podzemnog sveta, hiljadoruki polip, sklupani vor krilatih zmija, pomama. On je hermafrodit najranijeg poetka. On je gospodar aba krastaa koje ive u vodi i izlaze na zemlju, iji hor se uzdie u podne i u pono. 132

On je obilje koje traie sjedinjavanje sa prazninom. On je sveto stvaranje. On je ljubav i ubica ljubavi. On je svetac i njegov izdajica. On je najsjajnija svetlost dana i najtamnija n o ludila. Gledati njega, slepilo je. Znati ga, bolest je. Oboavati ga, smrt je. Strahovati od njega, mudrost je. Ne odupreti mu se, spas je. Bog boravie iza sunca, avo iza noi. Ono to bog izvlaie iz svetlosti, avo usisavae u p o n o . A l i , Abraksas je svet, postajanje i prolaenje. Pod svakim darom koji dolazae od boga-sunca, stavljae svoje prokletstvo. Sve to ti moljae od boga-sunca posta radnja avola. Sve to ti stvori sa bogom-suncem dade delotvornu mo avolu. To je strani Abraksas. On je najmoniji stvor, uplaen od samog sebe. On je vidljiva suprotnost kreature Plerome, i njenog nitavila. On je sinovljev uas od majke. On je majina ljubav za sina. On je radost zemlje i grubost nebesa. Pre njegove pojave, ovek posta kao kamen. Pre njega nema pitanja ni odgovora. On je ivot stvora. On je delovanje razliitosti. On je ljubav oveka. 133

On govor oveka. On je lik i senka oveka. On je nestvarna stvarnost.

Oprotaj
10. maja 1961. godine ponovo sam p o k u a o da v i d i m Junga, pod uticajem u d n o g impulsa pom e a n o g sa strahom. Dr Jung je umro dvadeset sedam dana posle moje posete, i verujem da sam ja bio poslednji prijatelj sa strane sa kojim se sreo. Do poslednjeg trenutka nisam znao da li u moi da ga vidim. Gospoica Rut Bejli mi je telefonom rekla da e me ona primiti i da e m o zajedno popiti aj, ali da je Jung ozbiljno bolestan i da lei. Tog poslepodneva otiao sam u Kisnaht i sreo gospoicu Bej l i . Sedeli smo u salonu u prizemlju. Kasnije mi je pokazala kuu, punu renesansnih slika i stilskog nametaja. Gospoica Bejli je izuzetna ena: pratila je Junga na njegovoj ekspediciji po A f r i c i i brinula o njemu poslednjih godina njegovog ivota. Zivahna je, inteligentna, sa zanimljivim, otmenim licem koje je tada bilo o s e n e n o strepnjom. Podsetila me je na Miraben, englesku uenicu Mahatme Gandija, koja je sa Gandijem bila do njegovog kraja, da bi se posle smrti svog uitelja nastanila u Grkoj - Indiju bez njega nije mogla da prihvati. Posle Jungove smrti gospoica Bejli je t a k o e napustila vajcarsku i sada ivi u Engleskoj kao socijalna radnica i p o m a e siromanim majkama. Ima n e e g slino tunog u sudbinama ove dve e n e koje su morale da nastave ivote same, bez linosti koje su oboavale. 134

D o k smo pili aj, pridravajui se pravog engleskog rituala, Rut mi je rekla da sam imao sreu Jungovo zdravlje se tog jutra znatno poboljalo i on je eleo da me vidi. Govorila je o smrti: . G. (tako ga je zvala), me optuuje da ga zadravam na zemlji. Ipak, mislim da on jo eli da ivi, a njegov otar smisao za humor znak je vitalnosti koju jo poseduje." Pitao sam je da li veruje u ivot posle smrti. N a r a v n o " , rekla je. Ne mogu da zamislim da Jung tek tako zavri..." Napravila je gest kao da gasi svetlo. Postoje psiholoki dokazi ivota posle smrti. Nesvesno sadri oseaj kontinuiteta i preivljavanja izvan granice smrti i kao da ignorie smrt, bez straha od nje. Jung mi je govorio o snovima o smrti sa poznatim vizijama. Poslednjih dana bioje veoma zaposlen pisanjem knjige Covek i njegovi simboli, za amerikog izdavaa. M e u t i m , taj rad ga je iscrpeo. Sve pie rukom i do sada je zavrio osamdeset stranica. Pie na engleskom, bojei se da e n e m a k a sintaksa promeniti z n a e n j a j nadajui se da e na engleskom sve biti jasnije." D o k mije dodavala jo jednu olju aja, rekla je reenicu koju su jednom izgovorile E l z i Bodmer i N i n o n Hese: Mislim da izmeu Junga i vas postoji duboka veza. Uvek je veseo kada vas vidi, i raduje se dananjem susretu." Pitala me je, zatim, da li sam video kulu koju je Jung izgradio pored jezera, blizu mesta zvanog Bolingen. Iznenada je dobio elju da je sagradi, a konOva knjiga nije objavljena u Americi kao t o je planirano, je smatrana suvie mranom i tekom - a to je upravo ono to je autor eleo da izbegne.

135

strukcija je bila o d r e e n a njegovim snovima. Kula je bila Jungov pokuaj da ideju sopstva izrazi u kamenu, i ona predstavlja ceo njegov psiholoki sistem. Ranijih godina on je u kuli provodio mnogo vremena. M a l i m a m c e m je prelazio preko jezera. e s t o je tu boravio sam - loio je vatru i kuvao, jer tamo nije bilo struje. Na kamenim zidovima bile su urezane misli gnostika i egipatskih alhemiara, kao i mandale i drugi magijski simboli. Rekao sam joj da nikada nisam video kulu. Veoma je zanimljiva, treba da je posetite. Pomagala sam Jungu da u njoj izvodi razne rituale. Ujutru, kada bi uao u malu kuhinju, pozdravio bi svo posue. Govorio je da i ja to treba da uinim. ' O n i razumeju i zahvalni su.' U v e k je upotrebljavao istu e r p u i tiganj, smatrajui ih starim prijateljima sa kojima je u samoi mogao da razgovara. Za Junga, sve stvari p o k r e e njihov sopstveni ivot, ili ivot koji im mi udahnemo." K a d smo popili aj, Rut me je zamolila da se ne zadravam kod Junga, da ga ne bih zamorio. Onda sam se poslednji put popeo stepenicama do njegove sobe. Sedeo je pored prozora, kao i prilikom mojih ranijih poseta. B i o je o b u e n u sveani japanski kimono, tako da je pri svetlosti kasnog poslepodneva liio na arobnjaka ili svetenika posveenog nekom drevnom kultu. K a d sam uao u sobu p o k u a o je da ustane, u emu sam ga preduhitrio. Dao sam mu mali poklon sa Istoka - kutiju o p t o e n u tirkizima iz Kamira, slinu onoj koju sam poklonio H e seu. Uzeo je kutiju u svoje stare ruke, osmotrio je i opipao rekavi: Tirkiz iz Kamira... tamo nikada 136

nisam bio. Video sam samo Bengal i severoistonu Indiju, i M a d u r u na jugu. H v a l a vam..." Rekao sam mu da sam upravo posetio Hesea, sa kojim sam razgovarao o smrti, o tome je li vano znati postoji li ivot posle smrti. Hese smatra da ne postoji, ve da je smrt verovatno ulazak u kolektivno nesvesno, m o d a silazak u njega... L o e ste postavili pitanje", rekao je Jung. lje bi bilo ovako: da li postoji bilo kakav razlog da se veruje da postoji ivot posle smrti?" I, da li postoji?", pitao sam. K a d a bi bilo m o g u e da um funkcionie na margini mozga, bio bi nepodmitljiv." D a li je tako neto m o g u e ? " Parapsiholoki fenomeni ukazuju da jeste. I ja sam imao neka iskustva koja idu u tom pravcu. Jednom sam bio ozbiljno bolestan i gotovo u komi. Svi su mislili da se mnogo muim, a ja sam u stvari doivljavao n e t o izuzetno prijatno. K a o da sam lebdeo iznad svog tela, visoko iznad njega. Zatim, posle smrti moga oca, nekoliko puta sam ga video. To, naravno, ne znai da se on stvarno pojavio. Njegova pojava je moda bila samo moj subjektivni fenomen." Ali, zar nije mogue da sve te pojave postoje kao spoljne i objektivne, a ne samo kao neto to se dogaa u umu? Hese govori o kolektivnom nesvesnom kao da ono spolja postoji, a smatra da bi smrt mogla da bude silazak u to stanje." , , U toku rata," rekao je Jung, sreo sam Ijude kojima su zbog povreda bile o t e e n e funkcije m o d a n e kore, pa nisu imali oseaj vremena i prostora. O n i su ipak mogli da sanjaju, a neki od njih 137

su imali vane vizije. A k o je mozak oteen, koji organ stvara snove? K o j i m delom svog tela ovek sanja? Da li je to n e t o fiziko, i l i je to m o d a pokazatelj da um u stvari deluje nezavisno od mozga? Ne znam, ali to je zanimljiva hipoteza." Jung je zastao za trenutak pre nego to je nastavio. I drugi fenomeni mogu da p o d r e ovu hipotezu. M a l o dete nema jasno definisan oseaj ega. Detetovego je r a s p a r a n i rasut po telu. Ipak, dokazano je da deca sanjaju snove u kojima je ego jasno o d r e e n , kao u odraslih ljudi. U tim snovima dete imajasan doz\v\]d]persone. A k o sa psiholokogstanovita dete nema ego, ta je to u njemu to stvara snove koji na njega utiu celog ivota? I drugo pitanje: ako fiziki ego nestaje posle smrti, da li nestaje i drugi ego, onaj koji je detetu poslao snove?" D o k sam ga sluao, ponovo sam bio dirnut izvanrednom ivou njegovog uma. Na samom pragu smrti Jung je istraivao, pitao se i verovao. Njegova n a u n a objektivnost spreavala ga je da izgovori ijednu re koja ne bi odgovarala iskustvima koja se mogu dokazati. D a n a s retko ko obraa panju na ono to stoji iza rei", rekao je, ideje. A ideja je jedino to zaista postoji. Ja sam jednostavno dao nova imena tim idejama, tim stvarnostima, i to je ono to sam postigao svojim delom. Uzmite, na primer, re nesvesno. Nedavno sam proitao knjigu jednog kineskog zenbudiste - inilo mi se da govorimo o istim stvarima, a da je jedina razlika izmeu nas u tome to smo dali razliite nazive istoj stvarnosti. Tako, upotreba rei nesvesno nije bitna - vana je ideja koja stoji iza rei." 138

Na stoiu pored Junga stajala je knjiga Fenomen oveka Tejarda de a r d e n a . Pitao sam ga da li je proitao knjigu. je velika knjiga", rekao je. Lice mu je bilo bledo, ali udno osvetljeno unutranjom svetlou. Njegove ake koje su virile iz istonjakog ogrtaa odjednom su postale i nene i vornovate. Ponovo sam primetio gnostiki prsten na njegovom prstu i pitao sam ga ta simboli na njemu znae. Simboli su egipatski", odgovorio je. O v d e je urezana zmija, koja simbolizuje Hrista. Iznad nje je lice ene, a ispod broj 8 koji je simbol beskraja, lavirinta, i puta ka nesvesnom. Promenio sam nekoliko detalja na prstenu, tako da je simbol postao hrianski. Svi ti simboli su potpuno ivi u meni, i svaki od njih izaziva reakciju moje due." Rekao sam Jungu da mislim da on predstavlja vezu sa tajnama prolosti. Pronali ste most, put koji je izgubljen sa evropskom p r o s v e e n o u , m o d a i ranije. K a o to je renesansa uspostavila vezu sa spoljanjim klasinim veko ko ste l vi pronali vezu sa unutranjim delom klasinog doba. Zahvajujui vama, sutinski kvaliteti oveka mogu da preive. Majstor Ekhart je u svome vremenu imao istu ulogu." to sam ja pokuao da uradim", rekao je Jung, jeste da p o k a e m hrianinu ta je u stvari Spasitelj, i ta je vaskrsnue. Ljudi kao da to danas ne znaju, ne seaju se. Ideja ipak postoji u snovima. Ispriao sam Jungu kako sam iao u Firencu da vidim Leonardove Blagovesti. D o k sam gledao sliku, mislio sam na Masakr nevinih, dogaaj koji se 139

odigrao u vreme Hristovog roenja i bio njegova suprotnost. M n o g o buke je bilo oko Hristove smrti", rekao sam, niko ne brine o smrti toliko nevine dece, koja je, izgleda, prihvaena kao neto to je neophodno da bi se rodio Spasitelj. Isto se dogodilo i sa r o e n j e m Krine, kada je tiranin K a n sa naredio da se ubiju sva deca r o e n a istog dana. Izgleda da je uvek postojalo n e t o s t r a n o nepravedno oko dolaska Spasitelja, gotovo da m o e da se smatra pozitivnim zlom. Stalno se postavlja pitanje da li cilj opravdava sredstvo." Jung je neko vreme utao, a onda polako rekao: oni koji su rtvovani esto su najbolji..." Pitao sam ga da li smatra da je na razgovor o takvim stvarima zastareo u sadanjem vremenu supertehnologije i interplanetarnih putovanja. Rekao sam mu kako sam pitao Hesea ta e se, po njegovom miljenju, dogoditi introspektivnim ljudima u budunosti, i da je on bio veoma pesimistiki raspoloen. Kosmika putovanja u druge svetove su jo daleko," rekao je Jung. i l i kasnije ovek e morati da se vrati na Zemlju, na mesto sa kojeg potie. Kosmika putovanja su samo bekstvo od sebe, jer, lake je otii na Mars i l i Mesec nego prodreti u sopstveno b i e . O n o to je opasno u pomamnom interesovanju za prostornu pobedu je to to ono simbolizuje ovekovu ogromnu strepnju. Strepnja je, izgleda, uzrokovana strahom od demografske eksplozije. Na neki nain, kosmiki letovi su instinktivna reakcija na taj problem." U sobu je tada ula Rut Bejli. Shvatio sam da sam predugo ostao. Z n a o sam da je to moja posled140

nja poseta. Jung je, bih, t a k o e bio svestan toga. G o s p o i c a Bejli je rekla da su stigli Jungovi k e r k a i zet i da ekaju u prizemlju. Onda je otila, da bih ja mogao da se pozdravim. Uzeo sam Jungove ruke u svoje, poklonio se i veoma polako poao ka izlazu. Kada sam stigao do vrata, okrenuo sam se da ga jo jednom pogledam. Gledao me je netremice, obavijen svetlou kasnog poslepodneva koja se igrala po njegovom istonjakom ogrtau. Podigao je ruku i mahnuo u znak pozdrava.

Jedno indijsko jutro

B i l o je vrelo letnje jutro. Probudio sam se rano, izaao na terasu i pogledao mango drvo koje je bacalo senke na travnjak ispred kue. Pozdravio sam sunce i p o e o da radim jogu. Onda sam primetio nosaa sa turbanom kako sebos pribliava stazom. K a d a je stigao do mene, sastavioje ake ispred grudi i rekao n a m a s t e " , to otprilike znai pozdravljam boga koji je u tebi". Dao mi je telegram. Pri bljetavoj jutarnjoj svetlosti proitao sam poruku, potpisanu sa Bejli i Jafe: Profesor Jung je jue mirno umro." Jaka svetlost sunca i toplota naterali su me da se pokrenem. Tog jutra morao sam da idem na delhijski aerodrom da se pozdravim sa premijerom Nehruom koji je odlazio na Himalaje na odmor. K a d a sam stigao, Nehru je ve iao prema avionu. Bio je o b u e n u belo, a njegova vitka figura kretala se sa produhovljenom o t m e n o u koja je uvek bila deo njegovog arma. K a k o je i on bio potovalac Junga, pokazao sam mu telegram koji sam dobio tog jutra. 141

,,Vi znate da se Jung veoma zanimao za Indiju," sam. Bilo bi lepo kada biste vi i l i vaa vlada izjavili s a u e e . " N e h r u je razmiljao nekoliko trenutaka. O d a v d e ne mogu lino da dam n a r e e nje", rekao je. Molim vas, razgovarajte sa gospodinom Desajom, ministrom spoljnih poslova, i zamolite ga da u moje ime poalje telegram." Tako je Indija prisustvovala smrti oveka koji se toliko trudio da shvati ogromne vrednosti njene civilizacije i njene mudrosti prenese zapadnom svetu. Jo jedan veliki krug]e zatvoren. Celo to poslepodne i sutranji dan proveo sam meditirajui, pokuavajui da se usredsredim na Jungov lik i zamislim ta se sada d o g a a na njegovom velikom putu seobe u kraljevstvo senki. Pitao sam se da li je prolazio kroz rituale koje se trudio da razume ikoje je opisao u komentarima Tibetanske knj'ige mrtvih. Napisao sam pismo H e r m a n u Heseu, koje je on kasnije objavio u posebnom izdanju Noje ciriher cajtunga", p o s v e e n o m Jungu. Jungovoj porodici, Anijeli Jafe i Rut Bejli poslao sam izraze sauea. Ubrzo posle toga dobio sam pismo od gospoice Bejli u kome je opisala poslednje trenutke naeg prijatelja. Kisnaht, Cirih 16.juni 1961. Dragi gospodine Serano, Mnogo Vam hvala na ljubaznom pismu koje mi je bilo velika uteha. Bila je velika ast starati se o K. G. Moja uloga je sada zavrena i ja se oseam izgub142

Ijenom i usamljenom. Ljubazna pisma njegovih prijatelja pomau mi u mojoj usamljenosti i oseanju nesposobnosti da se bez njega suoim sa ivotom. U m r o je mirno. Na kraju se predao snu, i eleo je da ode. B i o je umoran i slab. 17. maja, posle radosnog i mirnog dana, dobio je emboliju mozga koja mu je malo otetila govor. Dogodilo se to za vreme doruka, i to je za mene bio straan udarac. Posle nekoliko dana stanje mu se poboljalo, a govor povratio, ali nije mogao dobro da ita, tako da sam mu ja itala. 30. maja, posle jo jednog mirnog dana, sedeli smo u biblioteci i pili aj, kada je on izgubio svest. Od tada je stalno leao u svojoj sobi i bivao sve slabiji i slabiji. Dva dana pre smrti bio je u dalekoj zemlji i video divne prizore, u to sam sigurna. esto se smeio i bio je srean. Poslednji put kada smo sedeli na terasi ispriao mi je udesan san koji je usnio: Sada znam istinu, ali postoji jo samo jedan mali neispunjen deo, i kada ga saznam, biu mrtav." Posle toga, usnio je san koji mi je ispriao u toku noi. Video jeogroman okrugao kameni blok, na visokom platou. Na dnu kamena bile su uklesane sledee rei: Ovo e biti tvoj znak celine i jedinstva." Z n a l a sam da je njegov ivot zavren - poslednjih dana oseala sam da me naputa. Znala sam to, ali sam saznanje odbacivala, i to je bilo dobro, jer inae m o d a ne bih bila u stanju da uradim za njega sve to je bilo potrebno. B i l a sam pored njega danju i nou. Dragi gospodine Serano, ne mogu vie da piem u ovom trenutku, ali nadam se da u Vas ponovo videti i da e mi misli tada biti jasnije, tako da u moi da Vam ispriam mnoge udne stvari. Idem u Englesku na nekoliko nedelja, ali u se vratiti, da* 143

otvorim kuu i zavrim preostale poslove. lanovi porodice su veoma ljubazni prema meni. Dirnula ih je poruka premijera Nehrua. K. G. Vas je mnogo voleo, a ja prijateljstvo sa Vama smatram dragocenim - uvek mi je bilo lako i lepo da sa Vama priam. Poslednjih dana K. G. mi je dao kutiju sa tirkizima koju ste mu Vi poklonili. Zbog nae zajednike ljubavi i potovanja za njega, nadam se da n e e t e imati nita protiv. Ili biste moda eleli da Vam kutiju vratim? Toliko za sada. Jo jednom, mnogo Vam hvala na ljubaznim reima. Iskreno Vaa Rut Bejli

San
20. oktobra 1961. godine bio sam u Misoriju u junoj Indiji. U est ujutru sanjao sam profesora Junga. Ili smo jedan pored drugog pranjavim putem, gotovo se dodirujui laktovima. Dve generacije - on, vrlo star, i ja, jo mlad. Tada je naiao prolaznik koji nas je pozdravio. Jung je uzvratio pozdrav, ja sam skinuo eir irokog oboda. K a d a je profesor progovorio, bio sam svestan njegove duboke starosti. etnja ga je zamorila i delovao je iscrpljeno. Star sam i umoran", rekao je. Proiveo sam svoj ivot i dolo je vreme da umrem. B o r i t i se protiv toga bilo bi veliko muenje tela." Shvatio sam da govori o emboliji. Rekao sam mu da bi njegova fizika patnja bila kompenzovana 144

mudrou, jer bi znao kako izgleda smrt. M o d a je bio jedini n a u n i k koji je eleo da upozna smrt, ostali su pokuavali da otkriju tajnu ivota. Okrenuo sam se prema njemu i upitao ga: ta je smrt?" Odgovorio je: Smrt su li i tata." Preveo je rei koje nisam razumeo: Voda i kamen." Proveo sam osamdeset godina pokuavajui da otkrijem ta je iza vode", rekao je, , , i sve to vreme bio sam u njoj. Sada, kada sam kroz to proao, stigao sam do mesta gde konji jure..." Pogledao sam u oblinji jarak za navodnjavanje. Voda je proticala pored njega, a onda vie nije bilo niega. Jung je nastavio da govori kao prosvetljena osoba, izgovarajui udesno lepe i poetine reenice. u o sam ih i eleo da ih zapamtim, ali, znao sam da odmah treba da ih zaboravim, jer bile su to rei koje ne mogu da se zadre: kao otkrovenja - treba ih uti, treba im se diviti i zaboraviti ih. Posle iskustva u snu bio sam preplavljen oseanjem usamljenosti, kao da sam se suoio sa tajnom smrti. Plaio sam se da se Jung vratio da mi kae da nije nita otkrio i da nema niega posle smrti. Ili je m o d a eleo da p o k a e da se ivot nastavlja izvan ega, kroz sile prirode i jezik poezije.

Jung se vraa da bi meprimio u svojoj kui

U prvom delu knjige pisao sam kako sam sa svoj i m najstarijim sinom posetio udovicu Hermana Hesea. Tom prilikom, sputajui se iz Montanjole, odluio sam da sinu pokaem i Jungovu kuu. U Kisnaht smo doputovali jednog poslepodneva. Proli smo kroz park do kapije sa latinskim nat145

pisom, pozvonili i ekali. Posle izvesnog vremena mlai ovek nam je otvorio vrata. B i o je to jedan od Jungovih unuka. Objasnio sam mu ko sam i ta elim - mladi je rekao da ne m o e da nas pusti u kuu jer su mu roditelji odsutni. R a z o r a a n , krenuo sam nazad, kada se neki automobil zaustavio ispred nas. Iz njega je izala Jungova kerka, Nijehus-Jung, mladieva tetka. K a d a me je prepoznala, pozvala nas je u kuu u kojoj je sada stanovao njen brat, arhitekta. ivot se nastavlja", rekla je, ,,i to bi mog oca uinilo srenim. Neto udno se danas dogodilo. Nisam imala nameru da d o e m , pola sam na sasvim drugu stranu. A l i , kad sam krenula, osetila sam kao da me neko primorava da se ovde zaustavim." Zvui udno, ali ja sam verovao da me je Jung ponovo primio u svoju kuu, ne dozvolivi da kao stranac ostanem pred vratima. Poveo sam sina na sprat u profesorovu radnu sobu u kojoj je sve bilo gotovo nedirnuto. Na polici su stajale iste knjige. B i o je uklonjen radni sto, i n e t o u atmosferi prostorije se promenilo. Slika ive na vrhu planine Kailas jo je stajala na zidu. Pokuao sam da se setim naeg poslednjeg susreta i rastanka. Poluzatvorenih oiju, gotovo da sam mogao da vidim Junga kako sedi pored velikog prozora. Gospoa Nijehus-Jung nam je rekla da e, po elji njenog oca, vredna biblioteka alhemijskih knjiga biti otvorena za javnost. Povela nas je zatim u vrt da nam n e t o p o k a e . Primetio sam da je staro drvee p o s e e n o da bi se otvorio pogled na jezero. Odvela nas je do drveta ispod kojeg je Jung obino sedeo, i pokazala nam veliki zarez koji se protezao od dna do vrha stabla. 146

 K a d a je moj otac umro", rekla je, ,,nad Kisnahtom je besnela strana oluja, to je potpuno neuobiajeno za to doba godine. Tada je ovo drvo pogodio grom... On je uvek sedeo u njegovoj senci, kao to znate..." Gledao sam zarez koji je napravila nebeska vatra i razumeo ga kao znak da je Jung stigao do sredita univerzalnih sila. Pokrenuta, priroda je odgovorila. Postojao je sinhronicitet. A k o mi je moj san doneo patnju i sumnju, sada sam bio s u o e n sa znaajnim injenicama koje su, bar spolja, ponitavale nitavilo. III sam ja m o d a p o g r e n o protumaio san? uo sam svog sina kako govori: je divno ovde! Voleo bih da zauvek ostanem tu." Siao je do jezera i zagazio u talase. Otili smo do Jungove p o r o d i n e grobnice na groblju u Kisnahtu. Tu se nalazio veliki kamen sa udubljenjem u sredini za hvatanje kinice. Pored njega se nalazio jo jedan uspravan kamen na kome je bio urezan p o r o d i n i grb. Osnova kamena je etvrtasta, a na svakoj strani nalazi se po jedan latinski natpis:

1
o

Secundus homo coelestis de coelo

I
I

&
Primus homo terrenus de terra

147

Prvo, zemaljski ovek zemlje. Drugo, nebeski ovek neba. Verujem da su to natpisi iz Poslanice svetog Pavla. Drugi deo je isti kao na kapiji Jungove kue: Pozvan, i l i nepozvan, Bog je prisutan..."

Mit naeg vremena

Na kraju pisma od 14. septembra 1960. Jung mi je napisao: u v a m svoju svetlost i svoje blago, uveren da niko od njih ne bi dobio, a ja bih bio teko ranjen kada bih ih izgubio. O n i su dragoceni ne samo za mene, ve i za tamu Stvoritelja, kome je ovek potreban da osvetli njegovo stvaranje." Ova misao je o b r a e n a u Jungovim memoarima koji su objavljeni posle njegove smrti i ilustrovana priom o poglavici Pueblo Indijanaca, Oviaj Bijanou, koji je verovao da p o m a e suncu da se rodi svakog jutra. Jung je p o k u a o da za modernog oveka p r o n a e isto tako transcendentan i neunitiv mit kao ovaj. Na kraju, posle dugogodinjeg rada, otkrio ga je u stavu koji sadri sve njegove napore: ovek je potrebanda osvetli tamu Stvoritelja. Njegova eljaje bila da projektuje svetlost svesti u beskrajno more nesvesnog, odnosno, u samog Boga. Taj ivi mit Jung je preneo modernom oveku, iako, naravno, taj mit nije za sve ljude. U jungovskom smislu, projekcija svesti nije ekvivalent razuma, ve pre projekcija unutranje svetlosti koja zrai iz tajanstvenog sredita" linosti i k r e e se prema kraljevstvu senki na d i n a m i a n nain. Jung je u oima ivotinja dok raaju mladunce primetio izuzetnu patnju koja, izgleda, 148
s

predstavlja strah od tame nepoznatog. Verovao je da smo potrebni ovim ivotinjama, da one ekaju da im otkrijemo prirodu sveta i tajnu njihovog bolnog postojanja. Potrebni smo im, jer samo mi m o e m o d a i m damo svetlost. M i e m o postati ogledalo svega stvorenog - ivotinja, drvea, reka, kamenja, a m o d a i samog Gospoda, jer, na kraju, mi smo svest sveta i odraz cveta. Priroda nas je stvorila posle miliona godina da bismo mogli da je posmatramo u svekolikoj njenoj nepostojanosti i otkrijemo je u njenoj celovitosti. Svi elementi prirodnog stvaranja su sveti predmeti koji ekaju da im se pribliimo. Ipak, veina nas k r e e se u neznanju. Prolazimo kroz ivot a da ne vidimo i negledamo, u smislu koji Krinamurti daje ovim reima - ne uspevamo da gledamo i vidimo svojim svesnim i nesvesnim. Prolazimo ne znajui da cvet bolno vie od elje da ga pogledamo, da tiganj eka na jutarnji pozdrav, da smo suncu potrebni da bi ostalo na nebu, i da nas je zemlja zamolila da joj pomognemo u njenom k r u e n j u . A l i , kada stvarno pogledamo cvet, on nam uzvraa pozdrav i vraa nam oblik ljubavi m o d a ne odmah, ali bar onda kada se rastoimo u zemlji. R i l k e je u Devinskim elegijama" napisao neto to bi mogli da potpiu i Jung i Hese: No zato to mnogo znai prisustvo na ovom svetu, i zato to smo prividno nuni svemu ovdanjem, ovom nepostojanom to se nas udno doima, Nas najnepostojanijih./edan// svako, samo jedanput. Jedanput zauvek. Pa i mi t a k o e 149

jedanput. Nikad vie. A l i ovo: jedanput da si bio - to izgleda neopozivo. I ove stvari, to ive od umiranja, shvataju da ih ti slavi; prolazne, one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas najprolaznije. H o e da ih potpuno mi u nevidljivom srcu preobrazimo u - oh, beskonano - u sebe! ma ko mi k o n a n o bili. Zemljo, zar nije to to hoe ti: nevidljivo da nastane u nama? - Nije li san tvoj da jednom nevidljiva bude? - Zemljo! nevidljiva! ta je, ako ne mena, tvoj neodovljivi nalog?* ovek je deoprirode. Ipak, on se buni protiv nje, jer ona kao da ga ne prihvata. Ovo je nesumnjivo posledica druge snage koja t a k o e postoji u prirodi, a koja nas gura prema rtvovanju i pobuni. Ipak, ova snaga je samo faza i l i aspekt osnovne snage koja nas usmerava prema ljubavi. Znamo da je to istinska snaga prirode, jer, kada sam bio dete, bio sam u skladu sa svetom prirode koji me je okruavao. Pored radosnog, m o d a postoji tuan B o g koji eka da otkrijemo dubine njegovih radovanja i tugovanja. K a o to bi alhemiari rekli: ovek mora da dovri posao koji jepriroda ostavila nedovren." Tejard de a r d e n je pisao: O n o g a ko p r o n a e Isusa skrivenog u stvaralakim silama Zemlje, podii e materinske ruke same Zemlje da vidi lice Gospoda. Onoga ko pro*

R. M. Rilke, Devinske elegije (Deveta elegija), prevod Branimira ivojinovia, Rad", Beograd, 1969.

150

n a e Isusa skrivenog u stvaralakim silama Zemlje koje vode u smrt, kada umre podii e materinske ruke same Zemlje i p r o b u d i e se u naruju Gospoda. Prema Rilkeu, svako od nas e odneti sa zemlje nekoliko rei, i l i m o d a samo jednu r e kao to je most", kladenac", a m o f o r a " i l i voka". Svako od nas e sa sobom poneti r e koju je najvie voleo, i struak plavih ili utih ljubiica. Ovo mi izgleda kao mit za modernog oveka koji je Jung izustio na kraju ivota, a izlagao ga je u celom svom delu. Ipak, za mene postoji jo neto, veiti cvet, cvet istog stvaranja, koji m o d a u o p t e nije prirodan, ali je potpuno mitski. To je cvet koji je Jung smestio u magijsku tradiciju vekova. Taj nepostojei cvet je ono to je Jungnazivaosop-sTvo, krug kojije neogranien, a ije sredite se ne nalazi nigde. To sredite u oveku mora da se otkrije, jer, iako je tu, nikada nije ostvareno, postoji samo kao mogunost. Da to nije n e m o g u e razumeti, shvatiemo kada razmotrimo svoje ideje o venosti i besmrtnosti, ono to smo sami izmislili. ak je i dua neto to je ovek stvorio. Treba da verujemo da sredite i cvet postoje, ak i ako ne postoje i nikada ih nije ni bilo. 1gosloveni su oni koji nisu videli, a ipak veruju." Ovaj in istog stvaranja, istog nepostojanja, tako je znaajan da mu cela priroda uzvraa, klanjajui se pred njegovom silinom. Tada zrak svetlosti padne na drvo, pokazujui dajepriroda dirnuta u samo sredite svoje due.

151

Zakljuak

Jednog jutra u A l m o r i , visoko u Himalajima, sluao sam svog prijatelja B o k i Sena, koji mi je, sedei p r e k r t e n i h nogu, uvijen u p a n s k i ogrta, priao o svom iskustvu na Maslinovoj gori u Svetoj zemlji. B i o je tako dirnut svojim seanjima da su mu se suze slivale niz tamne obraze. P r i a o mi je i o dr Jungu koga je posetio u C i r i h u pre mnogo godina. Razgovarali su o reinkarnaciji, i Jung mu je rekao: kada bi mogao da bira svoj b u d u i ivot, izabrao bi isti onaj koji je ve iveo. I Jung i Hese su imali ispunjene ivote. Obojica su p r o n a l a zadovoljstvo u radu koji je bio izraz njihovog pravog bia. A k o bi trebalo da napravim razliku izmeu njih, rekao bih da sam vie mirnoe i spokojstva otkrio kod Hesea nego kod Junga. Jung je tragao do poslednjeg trenutka svog ivota. M o d a je on bio arobnjak koji, za razliku od sveca, nije udeo da se sjedini sa Bogom, niti da dostigne njegovo spokojstvo, ve se opredelio za v e n o putovanje, sa svom n e s r e o m koju ono nosi. U to, naravno, ne mogu da budem siguran. A k o je Jung bio naunik koji je svoja otkria mogao da izrazi obinim jezikom, bio je on i udesno bie koje je prialo svoja neverovatna iskustva jezikom t u i m zvaninoj nauci. Dao je nove nazive tajnama koje z r a e iz venog ljudskog iskustva. Tu stranu Jungovog lika p o k u a o sam da prikaem u 152

ovoj knjizi - njegovo mesto u zlatnom lancu i hermetikom krugu. Sebe bih mogao smatrati delom kruga u kojem su b i l i Hese i Jung samo utoliko to sam p o k u a o da razumem njihove poruke i kaem ta sam video u njima. N a a je obaveza da osvetlimo ne samo stvari, v e i ljude, a poruka treba da se prenosi s pokolenja na pokolenje.

153

Z A G L E D A N I U S K R I V E N O G OVEKA (umesto pogovora)

Mnogo je ve dobrih knjiga napisano o ivotu i delu K a r l a Gustava Junga i Hermana Hesea u toku njihovih ivota, a naroito posle smrti ovih duhovnih velikana dvadesetog veka (Jung je umro 1961, a Hese 1962. godine). O n i koji su voleli i cenili Junga i Hesea revnosno su pratili objavljivanje ovakvih knjiga i iznjih saznavali mnoge pojedinosti o njihovom linom ivotu, esto iz pera vrhunskih svetskih strunjaka iz oblasti knjievnosti, psihijatrije, psihologije i antropologije. I onda kadaje izgledalo da polako jenjava interesovanje za ovu dvojicu neobinih stvaralaca, ili da su oni zanimljivi jo samo strunjacima (jungovcima" i h e s e o v c i m a " ) , 1966. godine se pojavila udesna knjiga Migela Serana Jung i Hese - hermetiki krug, koja je ovoga puta usmerila interesovanje u jednom drugom pravcu. M i g e l Serano, senzibilni ileanski pesnik i ambasador svoje zemlje u Indiji i Jugoslaviji, kome su u mladosti knjige Hermana Hesea i K. G. Junga znaile prekretnicu na sopstvenom putu od individue do linosti - bio je ne samo dobar pesnik, naroito osetljiv za onostrano", ve i neobino hrabar, gotovo bih rekao drzovit ovek, kojije jednoga 155

dana, u junu 1951. godine, zazvonio na vratima 74godinjeg Hesea, u njegovoj vili u Montanjoli (u zab a e n o m kraju italijanskog dela vajcarske), na ijim je vratima stajalo: Z a b r a n j e n ulaz." Serano je odluio da bez najave poseti 84-godinjeg Junga, koji se oporavljao u jednom hotelu u L o k a r n u . Ovakav Seranov postupak m o e izgledati i bezobziran, ali je on, oevidno, pripadao hennetikom krugu pozvanih, jer su ga i Jung i Hese, od susreta pa sve do poslednjih dana njihovih ivota - u m e u v r e m e n u ih je Serano vie puta posetio i sa njima razgovarao - p r i m a l i kao oduvek znanog prijatelja, jednomiljenika, ak i ispovednika. Mnogo toga to Migel Serano saoptava u svojoj knjizi Hermetiki krug, i to o duhovnim zanimanjima, vizijama i predvianjima Hermana Hesea i K. G. Junga, o budunosti oveka i Ijudskog roda, sigurno je sasvim novo i nepoznato javnosti, iako to nije nita senzacionalno ni neoekivano, bar za bolje poznavaoce ivota i dela H. Hesea i K. G. Junga. Ipak, s obzirom na to da su u pitanju intimne ispovesti ljudi u dubokoj starosti, na samoj granici izm e u ivota i smrti, postala su nam dragocena i stoga nova. Iako su Hese i Jung decenijama iveli u vajcarskoj, nisu se nikada sreli, ali je dobro poznato da su jedan drugog veoma cenili. Uostalom, i jedan i drugi su se bavili dubinskim ovekom", analizirali ga, ulazili u njegove najskrivenije kutke, a potom o oveku donosili sline sudove, voleli ga i bili zabrinuti za njegovu b u d u n o s t . Zagledani u skrivenog oveka i skrivenog Boga u njemu, nailazei na istu nit intimnog ivljenja savremenog oveka, ni Jung 156

ni Hese nisu zanemarili spoljne okvire ovekovog ivljenja. O n i su briljivo pratili i tumaili sve to je unutarnjem oveku, koji je ipak uvek ostajao u prvom planu njihovog zanimanja, pretilo iz njegove okoline (Prvi i Drugi svetski rat, dolazak nacizma na vlast, boljevika revolucija, industrijsko doba anonimnosti i o b e z l j u e n o s t i oveka, pojava tzv. leteih tanjira itd.), elei da p o k a u da se svim vidljivim i nevidljivim neprijateljskim silama koje prete oveku iz spoljanjeg sveta ovaj m o e istinski i uspeno odupreti jedino jaajui svoju duhovnost, proirujui svest na r a u n nesvesnog, prepoznavajui svoje poreklo i svoju ulogu u istoriji ove udne planete. Niko tanije i prodornije od M i g e l a Serana nije mogao, izgleda, da uoi toliko izraenu duhovnu srodnost dvojice gorostasa naeg veka poseujui, nekad, u toku istog dana, i Hesea i Junga, raspravljajui sa njima o istim sutinskim problemima ovekove egzistencije i neuhvatljive uloge dodeljene mu od Nepoznatog (kolektivno nesvesnog, sopstva, Abraksasa, Hrista) ovde na zemlji. Stoga ne bih eleo da ovde posebno o b r a a m panju na one teme koje su bile aktuelnije u razgovoru Serana sa Heseom i l i Jungom, to e, uostalom, svaki paljiviji italac knjige moi sam da uoi. N a veu samo nekoliko, ini mi se, kljunih pitanja i odgovora koji su se spontano javili, kako u razgovorima koje je Serano vodio sa Heseom i Jungom, tako i kroz njihovu prepisku. Ponekad mi se ini, naroito kada je o Jungu re, da je on upravo u pismima u p u e n i m Seranu dostigao m o d a i veu prodornost svoga, odranije poznatog vizionarskog dara, nego u neposrednom razgovoru sa ilean157

skim piscem. Hese, m e u t i m , sa ono malo rei napisanih Seranu, i ne mnogo vie izgovorenih za vreme Seranovih poseta, ostavio je na mene dublji utisak, upravo zbog onog to nije rekao, a to je iz Hesea, ovog mudraca, izbijalo u svakom trenutku - iz njegovog pogleda, pokreta ruku, hoda. O v u razliku izmeu dvojice ljudi, duhovno tako bliskih, najbolje je izrazio sam M i g e l Serano reima: bi trebalo da napravim razliku izmeu njih, rekao bih da sam vie m i r n o e i spokojstva otkrio kod Hesea nego kod Junga. Jung je tragao do poslednjeg trenutka svog ivota. M o d a je on bio arobnjak, za razliku od sveca, nije udeo da se sjedini sa Bogom niti da dostigne njegovo spokojstvo, ve se opredelio za veno putovanje, sa svom n e s r e o m koju ono nosi. U to, naravno, ne mogu da budem siguran." Kada se setimo neuspelog hrianskog kolovanja Hermana Hesea, naroito u ranom detinjstvu, njegove relativno rano ispoljene naklonosti prema Aziji i azijskim religijama, naroito kineskoj, i u njoj taoizmu i, isto tako, neuspelog hrianskog porodinog vaspitanja K. G. Junga i njegovog dubljeg zanimanja za duhovnu prolost Indije, Tibeta i K i ne, ali i Jungovog dragocenog linog iskustva, kako sa Hristom kao sopslvom unutar svoga nesvesnog bia, tako i iskustva sa mnogobrojnim pacijentima iz sfere z a p a d n o e v r o p s k o - a m e r i k e civilizacije i kulture, n e e nam biti strana t a n a ocena M i g e l a Serana o Heseu, t a o i s t i k o m mudracu, i Jungu, Ahasferu i raspetom Hristu, i to raspetom i z m e u svesnog i nesvesnog, spoljanjeg i unutranjeg, ra158

cionalnog i iracionalnog, erosa i tanatosa, logosa i mita, nauke i umetnosti. A sada n e t o o venim pitanjima" ivota i smrti, oveka i Boga, duha i materije, pitanjima aktuelnim n a r o i t o danas, o kojima, na n e t o drugaiji nain, raspravljaju slovenski ljudi, ne samo u romanima Dostojevskog i Tolstoja, ve i u stvarnosti savremene Rusije. O njima raspravlja i Herman Hese u svojim romanima (naroito u romanu Igra staklenih perli"), i l i K. G. Jung u slavnoj i uzbudljivoj autobiografiji (Seanja, snovi, razmiljanja"), to, m e u t i m , ne znai da i jedni i drugi ,,vatreni duhovi" ne prinose na rtvenik iste i l i veoma sline darove B o g u i oveku. Koja su to vena pitanja" o kojima su Hese i Jung hteli da razgovaraju sa Migelom Seranom i da mu tako otkriju ono to su u toku mnogih godina skupili od ivotnog iskustva, zavirivi, tako se bar itaocu ini, iza zavese ovostranog? 1) Svedoci smo kraja vremena", ili, jednog nebeskog kruga zbivanja (sprema se novo vreme, Vodolije). U takvom p r e l a z n o m eonu" sve izgleda, a i jeste, p o r e m e e n o , ispreturano, haotino. to se oveku vie ini da gospodari prirodom, materijom i njenim atomima, da je blii tajni gena i uzrocima poznatih bolesti, to mu sutina ivota i smrti vie izmie, a ovek se osea sve nemonijim, n a p u t e nijim, beznadenijim. Rei sve vie postaju maske, persona prekriljuje isenku isopstvo, ovek sve r e e saoptava, kroz pravu poplavu rei, knjiga, pokreta, sebe stvarnog, drugom oveku. I Jung i Hese izbegli su, izgleda, one najopasnije zamke dana159

njice: mehanizaciju ivota i himalajskog" meditiranja u samoi, mimo ljudi i drutva. 2) Zapad i Istok, hrianska i azijska civilizacija i kultura, dve su gromade odvaljene od istog komada prastene. Dolo je vreme njihovog medusobnog upoznavanja i pribliavanja. I Zapad i Istok iscrpIjeni su u potpunosti na svome dosadanjem plodnom putu ekstra i introverzije. Zapad je stigao do poslednje granice automatizacije i obeoveenja ivota, a Istok, sa svojim meditacijama i kontemplacijama, stoletnom mudrou negovanja atmana u sebi radi njegovog bezlinog stapanja sa Bramom i l i nirvanom, postao je sterilan i ne daje vie plodove. Zapad se mora vratiti negovanju unutranjeg ivota, dok se Istok mora otvoriti prema tekovinama spoljanjeg i ublaiti tako svoje lucifersko bekstvo od realnosti. D o k je evropski ovek negovanjem svesti i principaja najvie m o g u e odvojio sebe od negativnog, ali i pozitivnog (stvaralakog) to dolazi iz iracionalnog, dotle ovek azijskih religija jo uvek ivi u simbolima (ne osveujui ih) i u arhajskom miljenju. Jednom reju, Jung misli (ne i Hese, i u ovome se, izgleda, bitno razlikuju ova dva jaka predstavnika hrianske kulture danas) da se bez ja i sopstva, bez razvijanja linosti, azijske religije ne mogu dalje plodno razvijati i da zbog toga, u osnovi, malo mogu da pomognu evropskom hrianskom oveku na njegovom ,,individuacionom putu". I ne samo to. Sve one kulture koje do danas nisu odnegovale dovoljno linosti p o d l o n e su kolektivnim sistemima tiranije (uglavnom katoliki deo n e k a d a n j e nacistike Nem a k e , pravoslavna Rusija i gotovo sve slovenske

160

zemlje) i l i religijskim sistemima tipa budizma (pojedine azijske zemlje), dok su i dalje u g r o e n e nekom novijom varijantom komunizma - ovo se bar meni ini - Indija i j u n o a m e r i k e drave. A ta bi trebalo rei o muslimanskim zemljama i islamu kao borbenoj monoteistikoj religiji i njenom odnosu prema Jungovom pojmu linosti i individuacije? 3) U d a n a n j e m suprotstavljenom i krvno zav a e n o m svetu, u kome uporno teku dva snana r e n a toka, sa podjednako dubokim koritima i jak i m maticama na povrini, u kome jedni obnavljaju plemensko i nacionalno, rasno i arhajsko u oveku, a drugi bi sve da pomire, spoje, univerzalizuju i tako da se priblie jedinstvu i celini - religija hoe, m o e i treba da odigra odluujuu ulogu. (I prema engleskom savremenom istoriaru A r n o l d u Tojnbiju, sa kojim je M i g e l Serano t a k o e ostvario zanimljive susrete, religija je prva motivacija u istoriji.") Slino misli i ruski religiozni filosof V l a dimir Solovjev i l i M a k s i m Tarejev koji pie: Egzistencija je pod znakom religioznog iskuenja." Ljudi e se u budunosti spontano (ne reaktivno) sve vie okretati religiji i od nje traiti odgovore na svoja, sve munija pitanja o smislu ivljenja. I, mada n e e doi do stvaranja univerzalne religije", kao to to eli i savetuje Tojnbi, postojee religije, u prvom redu one monoteistike, m o r a e da trae n a i n e kako da svoju poruku prenesu kvalitetnije, dublje i autentinije nego do sada. Kakve bi to poruke trebalo da budu danas kada je p r o s e a n indijski ovek vie zadivljen nekim zapadnim tehnolokim u d o m nego to bi uinila pojava boga Vinua lino" (Serano), dok zapadni ovek, isuen 161

od otkria nauke i tehnike, postaje opet zadivljen a m a n i m a , magijom, arhajskim tehnikama ekstaze, dozivanjem prenatalnog i prolog ivota? 4) Psiha, kao sastavni deo prirode, zemlje i kosmosa, stvarnija je od tela, koje je stvoreno" da poslui kao prolazan, t r o a n instrument delovanja d u e i duha. Ljudska psiha poseduje nepojamnu snagu, ona je ta koja neprekidno stvara u d a " . Nita nije izmiljeno to itamo u svetim spisima svetskih religija o u d i m a " i udotvorcima". Isusove rei da vera p o k r e e planine", vaskrsava mrtve, uini da ovek hoda po vodi, i za Junga i za Hesea prirodne su. Manje zakoni prirode p o k r e u svet i oveka od silne energije vere, ljubavi ili mrnje, energije koja utie i na spoljanju realnost, pa je u stanju da p r e o k r e n e tok zvezda". Ovo isto u stanju je da uini iskrena i snana molitva nekog deteta ili askete, kao to su i Jevreji u pravu kada veruju da trideset est pravednika (koji ne znaju da su pravednici) dre svet, i samo bez jednog od njih svet bi se odmah raspao. D o k je Jung svojim geteovskotitanskim telom privlaio i odbijao sve mogue energije i uticaje sveta, smelo se izlaui nekad i smrtnoj opasnosti u eksperimentisanju sa kolektivno nesvesnim, pa je tako mogao u trenutku smrti da pokrene prirodu na neuobiajenu akciju, dotle je Hese, sa svojim nenim i krhkim telom, teio da se uklopi u harmoniju prirode i tako dostigne mir nepokretnosti i tiinu venosti. 5) K o l i k o god izgledalo da samo pojedinci, i to retki, i nekad i danas, dostiu mistiko, filosofsko i l i umetniko sjedinjenje sa celinom, koju nazivamo razliitim imenima - Bog, kolektivno nesvesno, 162

praznina, nita, -. mislimo na istu sutinu, ne moe biti nikakve sumnje da do ove celine ili svejedinstva m o e m o dospeti samo uz p o m o drugih ljudi i naeg odnosa kroz Ijubav prema blinjem, a ne preko egoistikog povlaenja od sveta i ivota, bilo u koju vetaku i l i prirodnu pustinju grada i l i planine. D r e v n i p o s v e e n i k je ovo iskustvo svakog uenika na putu" izrazio reima: Sve dok se ma i jedan jedini o v e k b u d e pekao u paklu, niko od nas nee dospeti u raj." P r i svemu tome, put oveka do celine je put unutarnjeg ienja, upornog i strpljivog, dugogodinjeg rada na sebi, ne i put spoljanjih, nasilnih promena drutva, jer: vidi sebe, taj ne vidi nedostatke brata", kako ree jedan svetogorski k a l u e r . Onda, kada smo o t k r i l i svoga Demijana", pouzdano je da emo stii i do svoga L e a " i Jozefa Knehta". I Hese i Jung sledili su glas vapijueg u pustinji", postali su most svega vrednog iz prolosti oveanstva sa sadanjim i tako mogli da bace kratak i brz pogled u budunost. Nije neophodno, m e u t i m , da budemo kao Hese i l i Jung; kada ostvarujemo sebe u sebi, nae e misli i molitve stii do na kraj sveta i nekoj estitoj dui koja trai postati Simon Kirinejac. O venoj korespondenciji" mikro i makrokosmosa, kao i ljudi m e u sobom, bez obzira na udaljenost, govorio je jo Paracelzus. Uveren sam da e svako ko paljivo proita Seranovo delo Hermetiki krug, ak i ako pre toga nije imao lian odnos prema Heseu i l i Jungu, a da nije sam podigao visok zid prema problemima duha, otkriti neto dragoceno za sebe, a tada, odmah, i za ceo svet. Jer, nema te istine koju, iznenada i l i po163

stepeno, dugim spiralnim procesom individuacije otkrivamo, a da ona nije istina i drugih ljudi na celoj zemlji. M o d a e nekom osetljivijem i l i konzervativnijem (ne u negativnom smislu te rei) hrianinu i l i nauniku, agnostikom filosofu, izgledati kao svetogre i l i predstavljati ozbiljno iskuenje za punu recepciju Seranove knjige alhemijska misao, koja se kao nevidljiva nit provlai kroz najvei deo njegove knjige, bar kroz onaj, znatno vei deo koji je posveen K. G. Jungu, a koja glasi: ovek mora da dovri delo koje je priroda ostavila nedovrenim. A k o se malo bolje udubimo u ovu misao, svakako jeretiku za hrianski srednji vek, m o d a e nam danas biti lake da otkrijemo u njoj bar jedno, i ne tako sitno zrno istine. B i l o da shvatimo oveka kao palo bie", od Boga savrenije stvoreno, ili kao bie stvoreno od p r a h a zemaljskog", kome je Bog naknadno udahnuo duh ivota, i l i , prosto, kao eksperimentprirode iji elan vital (otud zanimljivost francuskog filosofa Anrija Bergsona i danas), penjui se uz strmu ravan inertne materije g u r a " ovu materiju (i oveka kao delom materijalnog bia) put daljeg usavravanja, stiemo uvek do iste izvesnosti: ovek je a r d a k ni na nebu ni na zemlji. ovek je neto izmeu". Dalje razraujui smelu misao znaajnog pravoslavnog teologa i mistika iz X I V . veka, sv. Grigorija Palame, o v e l i a n s t v e n o m vienju Svetlosti Gospodnjeg P r e o b r a e n j a " kao tajni osmog dana" (iz Slova kojim se dokazuje da je Njegova Svetlost nestvorena", sv. Grigorija Palame), Nikolaj Berajev, zbilja na stvaralaki nain sledei ovu 164

misao, ije zametke m o e m o otkriti ve kod sv. K l i menta Aleksandrijskog, sv. Grigorija Niskog, pa sve do Jakoba Bemea i Dostojevskog, govori da je ovek pozvan da nastavi stvaranje, njegovo delo je osmi dan stvaranja. Sloboda nije stvorena od Boga, ona ima korene u Nitavilu. To je misteriozna n e m o Boga pred nedokuivom slobodom koju nije stvorio. Covek, prijatelj Boji, jo i suvie mnogo misli na sebe, ali treba da p o n e da misli i na Boga, tog velikog Usamljenika, n a p u t e n o g od ljudi" (Berajev). K a d a ujemo ovakve rei o poloaju i zadatku oveka u odnosu na Boga, onda ovakvoj viziji m o e m o pristupiti samo sa s t r a h o m i drhtanjem", kao da dolazi od vizionara i mistiara. Jedino tako m o e m o da sasluamo i da ostanemo ivi" i Junga, koji u poslednjem pismu Migelu Seranu, pravei uspelo p o r e e n j e izmeu Krinamurtija, kao predstavnika iracionalne Azije, i Tojnbija, kao zastupnika p r e n a g l a e n o svesnog i racionalnog Zapada, dodaje: , , N i jedan od njih ne veruje u procvat i otvaranje jedinke kao u eksperimentalan, sumnjiv, smuen rad ivog Boga, kome smo ponudili svoje oi, ui, selektivan um, da bismo u njemu bili uvani milionima godina i izali na svetlost postojanja pre 6000 godina, u trenutku kada je istorijski kontinuitet svesti postao vidljiv zahvaljujui pronalasku pisma." K a d a K . G . Jung (slino misli i Serano, ali, ini mi se, ne i Herman Hese), direktno i l i indirektno, kroz itav svoj m o a n opus od preko dvadeset knjiga, ponavlja i na razne naine varira poznatu misao srednjovekovnog mistiara Angelusa Sileziusa: 165

B o g potreban oveku i ovek Bogu. Onda, nama, skromnim potovaocima Jungovog dela, ostaje i l i da ovakvo vienje primimo s verom, jer ono dolazi od pravog vizionara, i l i da se od njega ogradimo. Priseajui se snanog i trajnog gnostikog uticaja na linost i delo K. G. Junga ( n a r o i t o primetan u veoma u d n o m Jungovom spisu S e d a m propovedi mrtvih"), pri emu se odmah zahteva od nas da zauzmemo o d r e e n stav prema toj uvenoj i svakako trajnoj i najjaoj jeresi u hricanstvu koja ovo prati kao senka (koja treba da bude prepoznata i l i transformisana), od p o e t k a hrianstva do danas. U k o l i k o sumnjamo u istinitost gnostikog uenja, ovu sumnju e m o neminovno preneti i na samog Junga i njegovo delo, na njegovo obogotvorenje nesvesnog i l i kolektivno nesvesnog, koje oevidno zamenjuje Boga - uprkos n a e m razumevanju za Junga, koji je, slino Frojdu, e l e o da ostane naunik, a ne da postane teolog i l i filosof, to su, paradoksalno, i jedan i drugi postali. U ovakvim gnostikim i novognostikim spekulacijama (neka su ove povremeno oivljavane intuicijom), Bog postaje i l i n e m o a n Bog", kome ovek treba da pomogne da dovri delo stvaranja, i l i je to deistiki Bog koji se povukao posle ina stvaranja" u dubine nedostinog kosmosa, ostavljajui oveku krajnje opasnu apsolutnu slobodu" da uobliava po svojoj volji sebe i zemlju. U svakom sluaju, on prestaje da bude lini i trojini hrianski Bog koji brine o svome porodu i svojim promislom upravlja istorijom. U slinoj smo nedoumici kada p r o i t a m o , tak o e u poslednjem Jungovom pismu M i g e l u Sera166

nu (nepunu godinu dana Jungove smrti), ovakve njegove, za osetljivo hriansko uho jeretike, ali ne i za beskrajno iroko srce oveka - ali onda samo kada u tome srcu, prema drevnoj hrianskoj izreci: Blago tebi, ako ti razum u srcu poiva, podvinik nasluti beskonanostsvega, i l i sagleda poreklo slobode iz Bemeovog Ungrunda - smele rei: Pokuao sam da p r o n a e m najbolju istinu i najjasniju svetlost do kojih mogu da doprem, i poto sam dostigao svoju najviu taku koju vie ne mogu da transcendujem, uvam svoju svetlost i svoje blago, uveren da u biti teko p o v r e e n ako ih izgubim. To je dragoceno ne samo za mene, ve pre svega za tamu stvaraoca kome je potreban ovek da osvetli njegovo delo. Da je B o g predvideo svoj svet, svet bi bio bezoseajna maina, a ovekovo postojanje beskoristan hir. Moj intelekt moe da zamisli ovu drugu mogunost, ali celo moje bie tome kae - ne." Ne p o m a e nam nita da prihvatimo veru" ovakvo Jungovo duhovno iskustvo, niti da mu se suprotstavimo onako kako su se slinoj Hegelovoj zamisli o ulozi oveka i apsoluta u istoriji suprotstavljali filosofi raznih pravaca. Jung ne trai od nas ni jedan ni drugi stav. V r a a m se jo jednom na otkrivanje i susret sa sopstvenim D e m i j a n o m " , jer posle susreta sa njim on zna kuda nas vodi, sve se odvija pod znakom p a r a d o k s a l n e slobode nunosti", ali i smrtne opasnosti (kao po otrici brijaa") da jedna p o g r e n a re, jedan pogrean znak iputa nema" (prema jednoj kineskoj pesmi iz X V I . veka). Nije nam bitno da znamo - samo povrna intelektualna radoznalost u nama to eli - da li je u biti 167

svoga bia K. G. Jung bio gnostiki mag, a u svojim brojnim manifestacijama - naroito onda kada kritikuje oholost Lucifera, uveren da ovek ne m o e nita stvarno da uini bez blagodati Boje hrianin, i l i je istina o Jungu obratna. Genijalni Ijudi kroz istoriju bili su i pobunjeni Prometeji, koji od bogova kradu vatru za oveka, ali su u starosti postajali patnici i strpljivi Epimeteji koji kau: Trpeti se mora i kroz delanje i kroz nedelanje." K a o kod Getea. Jer zato bi inae gnostik Jung menjao na svome prstenu koji je stalno nosio na ruci egipatsko-gnostike simbole u hrianske? Migel Serano, jedno vreme, slino Jungu, o a r a n Indijom i njenim religijama, pokuavajui da p r e t o i indijski mit u svoj, junoameriki, zakljuuje: kuao sam da obnovim ove mitove, ali ono to je na kraju ispalo bilo je krvavo stopalo, rana u telu, krst i cvet preko krsta." Proitavajui u nekoliko mahova knjigu K. G. Jung i Hese, zamerili smo M i g e l u Seranu na lakoj nametljivosti i narcisoidnosti. Umesto njegovih razmiljanja, asocijacija, snova, poeleli smo da je vie prostora u knjizi ostavio veima od sebe, kojima je delo posvetio. A onda smo razumeli Serana i oprostili mu ovo njegovo guranje" izmeu Hesea i Junga - pa, i M i g e l Serano je nesumnjivo umetnik, stvaralac, a svakako pripada i hermetikom krugu, jer kako bi inae bilo m o g u e da dvojica posveenika, Herman Hese i K a r l Gustav Jung, pristanu da sa njim onako prisno razgovaraju i da ga primaju u svojim kuama, tako rei do samog praga smrti! A k o je Herman Hese predstavljao most izmeu Abraksasa i Taoa, a svojim slugama" iz najboljih, 168

ezoternih romana Hodoae i Igra staklenih perli posvedoio svoje hrianske korene, ako je K a r l Gustav Jung most izmeu gnosis i pistis (koja je i sofija), onda je M i g e l Serano, kao u m a g i n o m trouglu, bio hipotenuza koja spaja katete. Ne elei da igra ulogu savremenog proroka, niti da stvara kolu uenika, K. G. Jung je u vie navrata upozorio da je njegov odgovor na vena pitanja" lian, da on nema univerzalnu vrednost, ve u najboljem sluaju m o e biti dovoljan jednom o g r a n i e n o m broju njegovih savremenika. A onda je dodao, kao u zanosu": Niko ovo ne razume, m o d a samo pesnik..." M i g e l Serano ga je razumeo, jer je i sam pesnik. I mi emo ga razumeti u onoj meri u kojoj smo otkrili i razvili pesnika u sebi. Vladeta Jeroti

169