: , , , , , , , , : , , , , : , , , : , , , , ,

2005

Ministarstvo kulture Republike Srbije i preduzee RSGV iz Novog Sada omoguili su redovno objavqivawe Letopisa Matice srpske.

Pokrenut 1824. godine Urednici Georgije Magaraevi (18241830), Jovan Haxi (18301831), Pavle Stamatovi (18311832), Teodor Pavlovi (18321841), Jovan Suboti (1842 1847), Sima Filipovi (1848), Jovan Suboti (18501853), Jakov Igwatovi (18541856), Subota Mladenovi (18561857), Jovan orevi (18581859), Antonije Haxi (18591869), Jovan Bokovi (18701875), Antonije Haxi (18761895), Milan Savi (18961911), Tihomir Ostoji (19121914), Vasa Staji (1921), Kamenko Suboti (19221923), Marko Maletin (19231929), Stevan iri (1929), Svetislav Banica (1929), Radivoje Vrhovac (1930), Todor Manojlovi (1931), arko Vasiqevi (1932), Nikola Milutinovi (1933 1935), Vasa Staji (1936), Nikola Milutinovi (19361941), ivan Milisavac (19461957), Mladen Leskovac (19581964), Boko Petrovi (1965 1969), Aleksandar Tima (19691973), Dimitrije Vuenov (19741979), Momilo Milankov (1979), Boko Ivkov (19801991), Slavko Gordi (19922004) Urednitvo IVAN NEGRIORAC (Dragan Stani, glavni i odgovorni urednik) MIHAJLO PANTI, JOVAN POPOV, SAA RADOJI Sekretar Urednitva
VLADIMIR OVQANSKI

Lektor
VLADIMIR OVQANSKI

Korektor
BRANISLAV KARANOVI

Tehniki urednik
VUKICA TUCAKOV

Letopis Matice srpske izlazi 12 puta godiwe u mesenim sveskama od po deset tamparskih tabaka: est svezaka ine jednu kwigu. Godiwa pretplata iznosi 2.000 dinara, a za lanove Matice srpske 1.000 dinara. Pretplata za inostranstvo iznosi 100 . Cena po jednoj svesci u kwiarskoj prodaji je 200 dinara. Pretplata se moe uplatiti u svakoj poti na iro raun broj 355-1056656-23, sa naznakom za Letopis". Adresa: 21000 Novi Sad, ul. Matice srpske br. 1, telefon: 021/613-864 i 021/420-199, lokal 112, faks: 021/528-901. E-mail: letopis@maticasrpska.org.yu Internet adresa: www.maticasrpska.org.yu Izdaje: Matica srpska Kompjuterski slog: Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad tampa: BUDUNOST, Novi Sad Tira: 1.000 RUKOPISI SE NE VRAAJU

God. 181

Januarfebruar 2005

Kw. 475, sv. 12

SADRAJ
David Albahari, Drawe za ruke . . . . . . Miroslav Josi Viwi, Pria o Crwanskom Dragan Jovanovi Danilov, Opera za pesak . . Miro Vuksanovi, U . . . . . . . . . . . Miroqub Todorovi, Bubreg da ti se utopa . Sergej Dovlatov, Kompromis . . . . . . . . Predrag Bjeloevi, Pjesme . . . . . . . . Mikica Ili, Dan osmi . . . . . . . . . Dejan Ili, Without a sound . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 10 21 29 40 44 81 86 112

OGLEDI Karl Joahim Klasen, Platonove vrline u Rimu . . . . . . Vasili Vicaksi, Tri puta ka spoznaji u staroj helenskoj filozofiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Fridrih Zengle, Kontinuitet i preobraaj. Uvod u ivot i delo J. V. Getea . . . . . . . . . . . . . . . . . Manfred Osten, Sve je velociferski". Faust i ubrzano vreme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Jovan Deli, Roman rjenik Mira Vuksanovia . . . . . . 115 129 139 161 176

SVEDOANSTVA Dragan Hamovi, Trebiwsko slovo o Nogovoj poeziji . . . . Valentina Tinai, Predmeti i skrovita, imena i ponori jednog sveta posledica, a ne uzroka" . . . . . . . . Milivoj Srebro, Sjaj i beda Gonkura . . . . . . . . . . Radojka Vukevi, Kolonijalna i postkolonijalna teorija (Razgovor sa Homi Babom) . . . . . . . . . . . . . . . 194 199 202 218

KRITIKA Marko Nedi, Josi i Sterija, i pomalo Bokao (Miroslav Josi Viwi, Roman bez romana i Dok nas smrt ne rastavi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vasa Pavkovi, Za uspomenu na pepeo (Branislav Petrovi, eevasion) . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mladen Veskovi, Posledwi prorok (Svetislav Basara, Srce zemqe) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Zoran eri, Ne/prolazni svet detiwstva (Ranko Risojevi, Prvi svijet) . . . . . . . . . . . . . . . . . . Milivoj Nenin, Okrweni mit (Isidora Sekuli, Pisma) . . Sran Damwanovi, Tehnologija subjektivnosti (Miel Fuko, Hermeneutika subjekta. Predavawa na Kole de Fransu 19811982) . . . . . . . . . . . . . . . . . . Urednitvo, Nekoliko napomena . . . . . . . . . . . . Branislav Karanovi, Autori Letopisa . . . . . . . . .

226 234 237 241 244

249 254 256

LETOPIS MATICE SRPSKE JANUARFEBRUAR 2005

YU ISSN 0025-5939 | UDK 82(05)

DAVID ALBAHARI

DRAWE ZA RUKE
U petak uvee priredili smo zabavu. Pozvali smo sedam branih parova, nekoliko razvedenih ena i mukaraca, i etiri uenika moje ene. Moja ena predaje fiziku i hemiju nedavno prispelim doseqenicima, onima koji ele da se dokoluju ili da promene zanimawe kako bi se to pre uklopili u sistem zemqe koju su izabrali za svoj novi dom. Svima smo rekli da dou oko osam uvee, i u pola devet je u kui ve vladala takva galama, da se naa maka nije usuivala da izae iz plakara u koji se uvukla kada su prvi gosti zakucali na vrata. Posledwi gosti, japanski brani par, stigli su u devet. Dugo su se klawali pred vratima i izviwavali to kasne, ali na kraju sam uspeo da ih uvedem u kuu. Uspeo sam i da shvatim ta ele da popiju ona je traila sok od paradajza, on je naruio pivo i, nakon to sam ih predstavio qudima koji su stajali pored nas, krenuo sam u potragu za istim aama. Otvorio sam vrata kuhiwe, a tamo, tano na sredini prostorije, stajali su moja ena i jedan crnpurasti mukarac, i drali se za ruke. Aha, rekla je moja ena, naiao si u pravom trenutku. Ovo je Ahmed. Nastavili su da se dre za ruke i, koliko sam mogao da vidim, nisu nameravali da se razdvoje. Ahmed je moj uenik, rekla je moja ena. Ahmed nije nita rekao. Stigli su Haruki i Hiroko, rekao sam, ali u sobi nema vie istih aa. Ima u vitrini u trpezariji, rekla je moja ena. Iskrivila je glavu i osmotrila Ahmeda kroz poluzatvorene kapke. 5

Mene nikada, koliko sam mogao da se setim, nije tako gledala. Oi su joj bile ili irom otvorene ili potpuno zatvorene, i nikada nisu weni kapci podrhtavali samo za mene. ta eka, pitala je moja ena, zar nisi uo da su ae u vitrini? Moda bih mogao da donesem neko pie i Ahmedu, rekao sam, ukoliko mi kae ta bi voleo da popije. Ahmed ne pije, rekla je moja ena. Nije vie bilo razloga za odugovlaewe. Krenuo sam prema trpezariji. Usput sam upnuo dva zrna groa iz inije na maini za sudove. Pre nego to sam izaao, osvrnuo sam se. Moja ena i Ahmed i daqe su se drali za ruke. Mogao sam da ih zamislim na cvetnom proplanku, sa ogromnom naranxastom sunevom kuglom koja tone iza ruba horizonta. Veerwi povetarac ini da cvetna sukwa moje ene pomalo lepra i da se zelenkasta Ahmedova kouqa nadima. Verovatno bi tu negde bile i neke ptice. Zamislio sam i klupu na kojoj sedim i sve to gledam. Onda sam zatvorio vrata od kuhiwe. Gde je moje pivo, pitao je Haruki uz irok osmeh i dodao da se Hiroko predomislila, popie malo crnog vina. Crno vino je dobro, rekao je Haruki. Kao i gorka okolada, dodala je Hiroko. Na strawoj strani vitrine nalazilo se ogledalo, i kada sam pruio ruke prema aama, pomislio sam da u dotai svoje lice. Dohvatio sam, ipak, ae: visoku i ravnu za Harukija, vinsku, uurenu kao roda na jednoj nozi, za Hiroko. Oboje su se poklonili u isto vreme, okrenuli se i uputili stolu na kojem je stajalo pie. Zatvorio sam vitrinu i nagnuo se prema kuhiwskim vratima. Nita se nije ulo.

Haruki i Hiroko su posledwi doli na zabavu, i pretpostavqam da je to bio razlog zbog kojeg su ostali due od ostalih. Sam in opratawa na tremu, ispred naih ulaznih vrata, trajao je skoro pola sata. Prvo smo se poklonili jedni drugima nekoliko puta, onda je Hiroko rekla niz komplimenata o vinu koje je pila, pa je Haruki odrao petominutni hvalospev pecivu koji je moja ena spremila za goste, onda je moja ena dva puta izrecitovala recept za voni kola u kojem je Hiroko uivala, i Hiroko je polako ponavqala za wom, tvrdei da e sve upamtiti i da ima fotogenino pamewe. Fotografsko, rekao je Haruki i poklonio joj se. Da, rekla je Hiroko, imam fotografsko fotogenino pamewe, i ono to jednom ujem, ma ta to bilo, nikada ne zaboravim. Koliko ja6

ja, upitao sam, ide u tortu? Nijedno, rekla je Hiroko i poklonila mi se. Moda je boqe da se rukujemo, rekla je moja ena. Zevnula je i zubi su joj sevnuli pod svetlou sijalice iznad vrata. Haruki je prihvatio wenu pruenu ruku i poklonio se. Ako ovako nastavimo, rekao sam, doekaemo zoru. Ah, rekao je Haruki, nema nita lepe od planine Fuxi u zoru. Laku no, rekao sam i poqubio Hiroko u obraz. Saekali smo da se wihov automobil udaqi, a onda smo uli u kuu. Posvuda, na svakoj slobodnoj povrini, stajale su ae, tawirii, zguvane salvete, tacne i inije. Komadii peciva pucketali su pod naim nogama. Flae na stolu sa piem bile su prazne; jedino je vermut ostao nepopijen. Poeo sam da skupqam ae i tawire, i da ih slaem u mainu za sudove. Moja ena je otila u kupatilo, i malo kasnije sam uo kako pere zube. Posle se nita nije ulo, sve dok nije povukla vodu. Neko je puio travu u kupatilu, rekla je kada se vratila u kuhiwu, i zaboravio xoint na rubu kade. To nije fer, rekao sam. Red je da domaina prvo pita za dozvolu i da mu ponudi prvi dim. Moda je tako bilo u tvoje vreme, rekla je moja ena, sada vladaju neki drugi obiaji. Kao, na primer, pourio sam da kaem, da se ena pred muem dri za ruke sa drugim mukarcem. Znala sam, rekla je moja ena. Mogu da zamislim kako te je to grizlo iznutra tokom cele veeri. Pa, Ahmed je, pobogu, moj uenik! ta to znai, upitao sam, nisam video da si se drala za ruke sa ostalim tvojim uenicima? Nije bilo vremena, rekla je. Naravno da nije, nastavio sam, kada nijednom nisi ispustila Ahmedove dlanove. Nije tano, pobunila se moja ena. I Svetlana, moja ruska uenica, drala ga je jedno vreme za ruke. Za jednu ruku, rekao sam, i to levu, jer ti nisi htela da ostavi desnu. Hoe da kae, rekla je moja ena, da si celu zabavu proveo piqei u moje ruke? Nije ni udo to su gosti osetili da su zanemareni. Ako je neko bio zanemaren, rekao sam, to sam bio ja. Drugi put u rei Ahmedu da se s tobom dri za ruke, odgovorila je moja ena, moda e ti srce tada biti na mestu. Izala je iz kuhiwe i uputila se u spavau sobu. uo sam kako pali lampu na nonom stoiu, skida pokriva sa kreveta i sprema se da legne. Saekao sam da ugasi svetlo, obiao jo jednom sobe u kojima su bili gosti, pronaao dve ae 7

iza saksije sa kaktusima i odneo ih u kuhiwu. Nasuo sam maki hranu u jednu iniju, dolio sveu vodu u drugu. Tiho sam je pozvao: Mac, rekao sam, mac-mac. Nije dola. Verovatno se ve podvukla pod ebe, pribila uz moju enu i wuka joj dlanove. Seo sam na stolicu i spustio glavu na sto. Prvo sam je oslonio na elo, potom sam levim obrazom dotakao glatku povrinu, zatim desnim, i onda sam zaspao.

Kada sam otvorio oi, ugledao sam moju enu. Sedela je naspram mene, raupana, a iz oqe pred wom podizala se para. Skrenuo sam pogled prema prozoru i video da napoqu ve vlada dan. Celu no si tu proveo, rekla je moja ena, kao kakav beskunik. Slegnuo sam ramenima, i lice mi se iskrivilo kada sam osetio bol u ukoenom vratu. Ne mogu da verujem, rekla je moja ena, da si se toliko uzbudio zbog jednog malog prijateqskog gesta. Mali gest, rekao sam, koji je trajao nekoliko sati. Nameravao sam da mi glas zvui sarkastino, ali on se lomio i kripao, kao da jezik nije mogao da se snae u mojoj usahloj usnoj dupqi. Mora neto da zna o Ahmedu da bi to razumeo, rekla je moja ena. Dlanovima je obujmila oqu, onako kako to ini zimi, udei za toplotom, ili onako, naravno, kako je sino stiskala Ahmedov dlan. Ahmed je iz Iraka, rekla je moja ena, i pre nekoliko dana je doznao da su wegova sestra i wena deca nastradali u bombardovawu. Gledala me je pravo u oi. Nisam znao da li da joj verujem. Upitao sam: Koliko dece je imala? Troje, rekla je moja ena i trepnula. Zato smo odluili, nastavila je, da svi na neki nain brinemo o wemu, da mu pomognemo da lake savlada taj gubitak. Nasmeila se i prinela oqu usnama. ta pije? pitao sam. aj, rekla je moja ena. Oblizala je usne i spustila oqu na sto. Pruio sam ruku i poloio dlan na wenu aku, jo toplu od zagrejane oqe. Moja ena je uzdahnula, sasvim tiho, i 8

onda smo se oboje zagledali u nae ake, bleduwave naspram tamne povrine stola. Mogao sam da osetim kako u jednoj od wih krv burno pulsira, ali nisam bio siguran u kojoj. Malo posle, bez rei, moja ena je polako izvukla ruku, sklonila pramenove kose koji su joj skliznuli na obraze, ustala i izala iz kuhiwe. uo sam kako otvara plakar u spavaoj sobi, verovatno u potrazi za odeom koju je nameravala da nosi tog dana u koli. Zamislio sam kako stoji ispred table i ispisuje hemijske formule. Uenici, koji sede u klupama iza wenih lea, vredno prepisuju u svoje sveske sve to je ispisano na tabli. Jedino Ahmed ne pie, ve gleda u svoj raireni dlan, kao da ita sudbinu iz beliastih linija povuenih preko tamnije koe. Podigao sam ruku, uzeo oqu moje ene i ispio gutqaj aja. aj je bio mlak i gorak od dugog stajawa. Trebalo bi staviti bar kaiicu eera, pomislio sam. Pomerio sam se, izvukao noge ispod stolice, ali nisam ustao. Video sam zdelicu sa eerom na polici iznad poreta, ak je i kaiica leala pored we. Korak, moda dva, nije vie trebalo da se do wih stigne. Zatvorio sam oi i polako ponovo spustio glavu na sto. Negde u sebi, negde veoma daleko, video sam avion u briuem letu, bombe koje ispadaju ispod wegovih krila, plamene jezike koji se podiu visoko u vazduh. uo sam kako se naa ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Onda je u kui zavladala tiina. Malo posle mjauknula je maka, ali ma koliko je kasnije dozivao i zavirivao u sva wena skrovita, nisam uspeo da je naem.

MIROSLAV JOSI VIWI

PRIA O CRWANSKOM
1. Nikad ga nisam sreo, ni uivo sluao kako govori, ni video na ulici ili televiziji. Jedino nosim wegovu sliku u novaniku, plastificirao sam je da ne pouti i da se ne iskrza. A mogu o wemu da ti priam do zore. Postao je moja mora i briga. Kad je umro, imao sam dvanaest godina. Dan wegovog povratka u zemqu, iz egzila, iz emigracije, iz tuine, moj je roendan. Zbog toga sam i dobio ime Milo. Na sahranu me mama nije vodila, imao sam grip i bio u bunilu. Iz prie znam da je sneg vejao, duvao vetar, a otac se nakostreio, besneo i vikao, tresla se kua: Ti idi, idi a dete u vruici ostavi u krevetu! Tri! Jurni! Vidi da bunca i da mu temperatura ne pada ispod etrdeset. Bei ve jednom, zakasnie, uzmi taksi" I kum moj Vidosav i mama pokojna o drugim piscima nisu hteli ni da sluaju, postojao je jedino on. Zvezda, u beskrajnom, plavom krugu. Kakav Sremac, Matavuq, Kosti, Stankovi, Koi, Kaanin, Desnica, Raikovi, Bulatovi, Mihailovi, Josi Viwi, kakav Servantes, Dostojevski, Prust, Man, pa jo i Jovanovii, osii ili Petrovii Andri, ko to bee!? Ni Nobelova nagrada nije mogla da ih otrezni. U kui smo, na zastakqenoj polici od kruke, imali moda i sva izdawa wegovih kwiga. Sedam Seoba, pet Dnevnika, osam Itaka, tri Londona, etiri kompleta Sabranih dela, pa 10

Svetog Savu, Nae plae, Svetu Vojvodinu, Naa nebesa, Iris Berlina, Kap A u tri fascikle, koje niko nije smeo ni da dodiruje, bili su uredno sloeni listovi istrgnuti iz asopisa, fotografije, pa ak i iseci iz novina. Na zidu u kujni, gde je mama provodila najvie vremena, spremajui hranu ali i itajui dok erpe i lonci podrhtavaju od krkawa, u ramu pod staklom, visi i danas slika jednog radoznalog deaka. Svetle oi, oputena dowa usna i klempave ui pod slamnatim eirom, ruice na ravnom kormanu gvozdenog tricikla sa gumenom trubom, drvena puka na desnom ramenu, o pojasu na uzici sabqa sa limenim balakom, noge u izviksanim konim izmicama, srozane crne arape, crne pantalone trofrtaqke, bela kouqa zakopana pod grkqanom, bela jakna sa velikom duplom kragnom i malijom na grudima. A u vrhu je neko krupnim irilinim slovima napisao: Temivar 1898", crnim flomasterom. Vidi se da e propevati, a ima tek pet godina", ponovila je bar sto puta i obavezno recitovala wegovu Buru objavqenu u somborskom Golubu: Na siwem moru laa jedna brodi, da mogu samo znati kuda je sudba vodi Prela je bura, more pokoja nae, a pena talasa grli posledwi deo lae." U koli je organizovala nekoliko takmiewa i kwigama nagradila ake koji su najboqe deklamovali i koji su najvie stihova ili pasusa znali napamet. Jedan wen uenik, danas docent na Matematikom fakultetu, mogao je, bez prekida, bez kapi vode, da izgovori Dnevnik o arnojeviu, od jesen, i ivot bez smisla" do ali ako umrem, pogledau posledwi put nebo, utehu moju, i smeiu se". Moja mama jedino nije podnosila arijske traeve, kritike tekstove i zbornike posveene wenom jedinom piscu. Nee meni niko tumaiti Itaku i komentare, Hiperborejce, Seobe, arnojevia, Pariska pisma, Lament ni biografske podatke", govorila je ako bi neko u drutvu pomenuo ita o delu i liku Miloa Crwanskog, wenog kwievnog patrijarha, ako bi citirao ili prepriavao ta piu Bogdanovi, Gligori, Vinaver, Risti, Palavestra, Xaxi, Miloevi, Petrov, Zori, Petkovi, Jeremi, Nedi, Lompar i svi po spisku. ta e kwigama tumai, koji misle da boqe od pisaca znaju ta se krije u tekstu, one same govore, sve u wima pie", wene su rei. 11

2. Listam mamin dnevnik, sauvane su tri sveske, evo nekoliko fragmenata: Moj najsreniji dan, posle poroaja. Videla sam ga, videla najzad, u velikoj sali Doma omladine. Govorio je, umilno uketajui, o lirici i ivotu, mladim pesnicima koji su kroz zavesu izlazili na binu, studirali su sa mnom na grupi. I onda dodao kako su svi oni poetnici, priznati i pripoznati, meusobno. Napisao je u moj primerak Cvijanovievog izdawa Lirike, kupila sam ga jo kao gimnazijalka, ispod viwete koja lii na harfu: Najboqe su kwige neobjavqene, a jo boqe nenapisane. 20. novembar 68. M. Crwanski." Jutro je, pada sitna kia, 29. jun 974. Pijemo prvu kafu u Vltavi: Sinia, Stupovski i ja. Gledam u otvoren prozor wegovog stana. Milo kupuje novine na kiosku, u ukavcu, neobrijan, kao uvar koji se vraa iz none smene." 13. oktobar 74. Kwievni matine u Narodnom pozoritu, podne. Guva kakvu Beograd nije video, galerije, parter i holovi diu punim pluima. Na bini dvorske stolice. itaju nam Andri, Vuo, Mati, Selimovi, opi, Raikovi i Popa, ali sam ja dola zbog Miloa koji izgovara arobne stihove Lamenta. Ukquila sam kasetofon, sad mogu svaki dan da ujem wegov glas." Umro je, ne verujem. Odluio da umre." Zadunice mitrovske, dan kada Sveti Petar zatvara grobove. I jutros sam bila na oba grobqa, ostavila poskurice, upalila svee i stavila cvet perunike na Miloev deli nadgrobne ploe a ruu na Isidorin krst." Danas sam u velikoj sali Kolarca, posle sveane akademije povodom Miloeve stogodiwice, prila bradatom mladiu koji je proitao pesmu Lament nad Crwanskim. Kad sam ga upitala zato nita ne uini da pisac kojem se i on klawa dobije grob, u kojem e poivati sa enom koja ga je pratila i u dobru i u nevoqi bezmalo est decenija, odgovorio mi je, preko ramena, mrgodno, da on nije ni rakar ni ministar za testamente. A kad sam isto pitawe, ve na stepenitu kod garderobe, postavila i profesoru Miloeviu, doivotnom predsedniku Zadubine, on je poeo da trepe, slee ramenima, ukrta prste i cupka. Wegovo miqewe je da, poto nije sve blagovremeno, kako treba i na vreme uraeno, sada imamo komplikovanu situaciju. Ko moe da otvori taj problem, ima li smisla premetati kosti, kako treba tumaiti posledwu voqu, Miloa nije jednostavno izvaditi iz groba, Vidu nije mogue preneti u Aleju, nema ko da plati trokove DNK ana12

lize, prenosa posmrtnih ostataka i nov spomenik, kakvi su propisi, a ostaje otvoreno pitawe i gde da budu sahraweni: na Novom grobqu ili u Topideru, u rodnom mestu ili na Strailovu" Mogao bih jo da citiram, mama nije tedela olovku, ali dosta je i ovoliko. 3. ta e wemu u grobu, u rupi pod onom rozetom u Aleji velikana koju su smislili nevernici i avolovi egrti, pisci ma kakvi da su: Gligori, Bulatovi, Selimovi, Toovi, Jeremi, Markovi, Radovi a pogotovo oni ostali zasluni graani: Plaovi, Nanovi, Nekovi, Vesni, eli, ubrilovi, Martinovi, Tucakov, Miti, Stankovi, Brati", govorila je i pokazivala mi slike grobnice sa ploama poloenim na zemqu, zaraslim u travu. A slova su, izmrzla od mrazeva i isprana od kia, liajiva i okrwena. Mama mi je, umrla je kad je inflacija na dinar dopisala deset nula, ostavila u amanet da sve uinim kako bi wen Milo i Vida dobili svoju grobnicu. Centralno grobqe, Orlovaa, Lee, Ilana, ongrad, Strailovo, Itaka bilo gde. Krst da im bude krov, jedan i zajedniki. I ja sam pokucao na vie vrata. Idem redom. 4. Najpre sam otiao u Zadubinu, osnovanu u leto 1980. godine, tada je jo bila u jednoj sobi u Narodnoj biblioteci. Kad sam se provukao pored mrgodnog obezbeewa i portira, poeli su da me etaju. Te nema takve zadubine u zgradi biblioteke, te u dnu hodnika je koji se prua prema Svetosavskom hramu, te na prvom spratu je pored naune itaonice, te u prizemqu je pored anka, te na levom krilu, te u sobiku je koji gleda na Skerlievu ulicu Jedna qubazna gospoa otvorila je prvu sobu sa leve strane hodnika. Pokazala mi je radni sto Crwanskog, tek za lakat i jedan list papira, wegov mrki autoportret sa eirom i kameni portret koji je molovao Sava umanovi, slikar kome su ustaki bojovnici odsekli prste i onda ga ubili kao psa. Ona tamo vrata, pored stuba ispruila je kaiprst, okrenula mi koqku sa minuom tamo je kancelarija Za13

dubine. Oni imaju jednog slubenika, ali niko ne zna kad taj dolazi. Kucao sam, badava. Dolazio sam est puta, jednom sam ekao dva sata, niko da promoli glavu niti da izgovori slobodno, izvolite, napred". Sedmi put sam naiao na odkrinuta vrata, sekund pre mene kroz wih je proao jedan dugajlija, malice pogrbqen i glavat. Na dobar dan" nije ni mrdnuo brkom, ruke su mu do lakata bile u kutiji iz koje su ispadali papiri i fascikle. Izvinite, gospodine zamucao sam traim sekretara Zadubine Miloa Crwanskog Sad e on, stie iz Vrina, samo to nije odgovorio mi je preko ramena. Stigao je jedan upav mladi. Nosio je ranac na ramenu, a u ruci kaicu sa sirom. Klawao se i na sva rafalna pitawa onog dugajlije odgovarao: dobro, gospodine iko" (ako se ne varam), a meni je rekao da saekam. Odmah sam video da nita nema od moje misije, sekretar je listao neke papire i itao razne propise i dopise. Dao mi je prvu kwigu zbornika Serbia i komentari, crnu sa upqim slovima, pripremqenu za kafanskom stolom, sa tekstovima iz istorije i kwievnosti (opi, Pai, Samarxi, Jovanovi, Rakovi, Danojli, Bekovi, Aubin, Palavestra, Stojkovi i Miloevi), sa nekoliko faksimila, sa testamentom udove, bibliografijom, nagraenim piscima, planom izdavawa Celokupnih dela, Statutom i iro-raunima Zadubine. A zavrili smo u Maloj astronomiji, itao mi je sa zguvanih, masnih papiria nove aforizme. Jo nije reio da ih objavi, zapamtio sam tek nekoliko: Aforizam je dribling duha na malom prostoru", Kad kucne sudwi as, ne pomae ni stogodiwe iskustvo", Koga napusti svetlost, i senke ga se odreknu", Radi opte higijene, drava se stara o prawu mozgova", Ko se uzda u rode, ne postaje otac", Vlast nas prati otkad ne idemo za wom", Brano slinosti dobija se meqavom linosti", Puimo lulu mira na buretu baruta", Trojanski kowi jau se iznutra", Drava, to sam i ja", Najtee je kad ti umre bajka", Ne moe svet toliko da nam se priblii koliko mi moemo da se udaqimo" I da nije urio na autobus, ne bi me pustio dok mu spomenik ne podignem. Kui sam stigao peke, glavobolan. Listao sam Itaku, bistrio komentare". 14

Seo sam, zaiqio olovku. Napisao sam kratko pismo, nepune dve strane, i poslao ga u Politiku, zavrilo je u kou. Kod gradonaelnika ovia upao sam u vreme velikog protesta, najbunije etwe u istoriji glavnog grada. Kroz odkrinut prozor su dopirali zvuci pitaqki, trumbeta, zveki, doboa, poklopaca i erpi. A dok sam govorio, stojei na pragu, on je gledao na ulicu. Podigao nos. Lomi prste. Oi mu na plafonu, grize usnu. Crwanski?! Grobqe, mladiu Treba da idete u grobqansku upravu, to je u wihovoj nadlenosti. Meni se quqa foteqa. Ja sam zaduen da umirim ove mase, ovu ruqu na ulici, ne mogu da izaem pred Predsednika dok traje ova maskarada, lokalni izbori jo nisu gotovi Uvee sam otvorio Embahade i itao do zore, itao Miloeve kooperne rei i mamine komentare na marginama. Iskquio sam telefon. U radnom kabinetu pokojnog Zorana inia, po preporuci jednog wegovog druga iz vremena studentskih trajkova, bio sam onog dana kad je skidana petokraka sa Dvora. Landarao je rukama, komandovao, mobilni nije skidao sa une koqke. Dizao obrve. Nisam siguran da je uo ta govorim. Obaviemo i to, sve emo vratiti u normalu, idemo redom govorio je preko ramena. A onda je proao pored mene, kao da je upao u vihor ili vir, nestao. Niko nije znao ni kuda je otiao ni kada e se vratiti. ekao sam na klupi u parku da se alpinisti spuste sa dvorskog torwa, u holu sam video orlove koji e rairiti krila do oblaka. Prolazio je pored mene nekoliko puta, nisam stizao ni za rukav da ga povuem a kamoli re da izgovorim. Hteo sam da odem kod wega i kad je postao predsednik vlade, hteo sam da mu emajliram pismo iz mog raunara, hteo sam da mu poaqem poruku na mobilni, hteo sam da ga saekam negde iza oka, ali je metak stigao pre mene. Otiao sam na mamin grob i utao. Upalio sveu. Krst na grobnici porodice Rui leao je u korovu, polomqen i zaprqan. Cvee uvelo, iz crne kese ispalo smee. Na jedan krak rozete u Aleji velikana, konha H, grobnica 1a, uvek sam se pitao kome je tako ta palo na pamet, uklesana su jo dva imena. 15

Ponovo sam itao Kod Hiperborejaca, mama nije bila ba zaqubqena u tu kwigu, a za mene je to prvo srpsko delo za dvadeset i prvi vek. Ni roman, ni putopis, ni pamflet, ni uspomene, ni poezija, a sve to u svakom redu. Trei gradonaelnik sa kojim sam ukrstio rei, odmah posle oktobarskog prevrata, bio je istoriar Milan St. Proti. Krupan momak, visok, a ima sitnu glavu, kratko elo i kiqave oi. Sedim, on cupka, sa slualicom. Gricka olovku. ekam da zavri razgovor, prvi, pa drugi, pa trei Crwanski?! Gromada a ta ste mu vi? Moja mama ga je oboavala. Jeste li mu kakav rod? Ne, gospodine. ta vi, mladiu, hoete? Ako se ne varam, Crwanski je umro pre dve decenije. Hou da Miloa izvade iz groba, da Vidu iznesu iz porodine grobnice, da im kosti budu poloene u jednu raku, pod isti krst. Znate ta, gospodine, mene su ovde postavili privremeno. ekam samo potvrdu od amerike administracije, Stejt department, posluiu boqe ovoj muenikoj zemqi kao ambasador. Proverite kako te stvari stoje u Udruewu kwievnika, ta pie u testamentu, ima li kakvu ulogu u tome Zadubina, pokrenite debatu u novinama a kad Srbija ponovo postane nezavisna drava Izaao sam na prstima, nije ni primetio. Dugo sam gledao reprodukcije Mikelanelovih skulptura i scene iz Sikstinske kapele, itao o materi wegovoj, o ocu. U zoru, uz gorku kafu i dimove, proitao sam Finistre, po Bog zna koji put: Bio sam na kraju sveta; mesto ivota, videh jednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost." Pre nego to sam stigao i do mog etvrtog gradonaelnika, a prohujae tri tumarave godine, qudi su umirali kao muve, pozvao sam upravnika Novog grobqa. Zvao sam pet dana: ujutro, u podne, oko deset, pred kraj radnog vremena Promukla mu sekretarica. On stalno obilazi parcele: raskopava, okopava, prekopava, premerava, proverava i razbraja, visi negde u gradu na sastancima, u krematorijumu, ne dri ga foteqa. Odlazio sam sa cveem i sveama na Miloev, na Vidin grob, do nae porodine grobnice, na kumov i na grobove poznanika i slavnih pokojnika, lovio sam upravnika. 16

Sudarili smo se na pragu crkve, poznao sam ga po brkovima. anta, vue levu nogu. Gospodine upravnie, imate li minut za mene? Prota mu je neto drobio. Samo as okrenuo mi je desni dlan. Poela je kia, uao sam za wima u hram. I kad smo se pogledali u oi, kad smo sudarili stomake, kad sam mu istresao ono glavno to sam znao o Crwanskom, kad se i prota ukquio, odrao nam je kratko predavawe: Sahrawivawe je sveti in, a prekopavawe grobova je svetogre. Treba mrtve ostaviti da poivaju u miru, dosta im je bilo trke i zbrke za ivota. A to to ovaj gospodin hoe (okrenuo je lice proti koji je klimao glavom i mrsio prste oko krsta), nije on prvi, dolazila je i jedna gospoa, gotovo je nemogue. Kosti Miloa Crwanskog su u zajednikoj grobnici sa jo etiri, a zapravo dvadesetak pokojnika. Sve je to pod onom kamenom ploom trulo i pomeano. Ko e se usuditi da podigne u vazduh kost i kae: ovo je Miloeva vilica, karlica ili natkolenica"?! Po pozitivnim propisima wegova ena ne moe u Aleju, a za prenos bi trebalo pokupiti sve kosti wegove. Trebalo bi prah poslati u belosvetske laboratorije, tamo gde utvruju starost kostiju i od hiqadu godina, ispitati De-en-ka, a svi dobro znamo da pokojni Milo i blaenopoiva Vida nisu imali potomaka od kojih bi naunici mogli da uzmu uzorak za analizu. Prekrstio sam se, triput, kucnuo se sa protom u Bouru (mislim da se zove Sava), a ne znam da li sam seo u taksi ili tramvaj. Kod kue sam popio pola litre kafe, istuirao se i uo sirenu. Te noi je poelo bombardovawe. Buqio sam u ekran. Gaani su mostovi, vozovi, kasarne, televizija, kolone izbeglica, dalekovodi, upe, toplane, kole, hangari, tenkovi, kafane, aerodromi, zatvori, privatne kue, brda, putevi a suze su mi potekle kad je sruen toraw na Avali. Sedeo sam u kui i itao. Roman o Londonu mi stoji otvoren na 212. strani, podvuen je posledwi red (mamina ruka). Vesela replika engleske bolniarke: Seks je koren svega. Neko mi je rekao da je u rei rooth" posledwe slovo viak ili korektorska greka, ali ta erata se kooperi i na 340. strani. Od gospodina Teia sam uo da Crwanski, zbog greaka u prvom izdawu Dnevnika o arnojeviu (biblioteka Alba17

tros" Sveslovenske kwiarnice, 1921. godina: verna a treba derna, proku a treba mraku, grome a treba grme, ao a treba znao, zvana a treba zvona, gumena a treba rumena itd.), nije divanio sa Toom Manojloviem, sve do povratka u zemqu i do sveanog ruka u hotelu Ekscelzior, koji je platio Aleksandar Rankovi, dve ili tri noi uoi Brionskog plenuma. Todoe, doao je kraj naim emigracijama", rekao mu je Milo preko tawira. Mojoj u zemqi anela, tvojoj u blatu Bekereka. Sawao sam te u Londonu dvadeset i jedan put." Kod gradonaelnice Hrustanovike iao sam sa novim sekretarom Zadubine, urednikom Mitom Tasiem. Nali smo se u sobiku u Francuskoj ulici, pojeli smo po aku leskovake spre, zalili grla i dogovorili nastup. Zadubina je siromana, vidi u kakvom sam umezu ili kavezu zatvoren. Nema para za papir, nemamo telefon, nema gde ni da sednu tri oveka. Traiemo da grad pokrije trokove iskopavawa, prenosa i mesta za novu grobnicu, a onda emo ive pisce ukquiti u akciju skupqawa priloga za spomenik. Zasluio je da mu braa po peru sloio sam se odmah podignu obelisk, ali sa krstom. U meni ve poznatom kabinetu dobili smo guste sokove i hladne kafe. Stalno je neko ulazio, prolazio, zvonili su telefoni, neko izlazio. Prava promaja. Sve e gradonaelnica uiniti to je u wenoj moi. Gradska vlada donee uredbu i odluku. Sekretar je to ve notirao. Ona e animirati privrednike da odree kesu, spava sa Seobama pod uzglavqem, Sekretarijat za kulturu i Zadubina e oformiti odbor, koliko ona voli Itaku, proetala je po tom ostrvu uzdu i popreko, dae saoptewe za novine A ja dobro znam da ni prstom ni guzicom nije mrdnula do danas. Niti e! Istie joj mandat, kao i svima ovima to su u vlast jurnuli kao edni preko potoka Nita od groba, mama", zuji mi, bruji, kripi, brboe, obowi, kquca neto u glavi. Ream Isakovie: jego blagorodije Pavel, pa estweji Vuk, pa Aranel, Trifun, Petar, ura, Isak, Jurat, pa zjelo bogata Varvara, pa Dafina, Ana, Katinka, Kumrija Ne mogu da zaspim, brojim ovce. Gledam u sliku na zidu, nakrivila se ulevo, mali biciklista kree prema meni. Trubi li, trubi. 18

U liftu sam se zaglavio sa komijom Stankom i gospoom Mixovi (ako sam dobro uo). ure nekud, ohladie im se pasuq, prelamaju muku i ensku stranu, ne vide prst ispred nosa. Dok nisu stigli majstori, siti smo se napriali. Komija, sad sam ja urednik u Novom ekspresu, napii ti nama pismo o tome. Zanimqiva je tema oglasila se i gospoa Mixovi. Sve emo slikati i traiti izjave od nadlenih i javnih linosti. Isto vee sam seo i pisao do zore. Precrtavao, dopisivao, brisao, vrqao, guvao, a onda uneo sve u raunar. Na pet stranica opisao sam glavne mamine i moje poteze, sve do pat pozicije, poneo u redakciju a ostavio na portirnici. Prola su tri dana, nita. A u petak, cela strana. Koa mi se najeila. Prepriali su sve moje i potpisali. Pustili tri izjave za i tri protiv. Slikali grobove. Objavili deo faksimila gospoinog testamenta. Dali kratak razgovor sa predsednikom Zadubine. U uglu mala karikatura, wokalica kakvu ima i drveni lutak. A glavni naslov Grob za Vidu i Miloa" pustili slovima od pet santimetara. U rukama mi Garamondovo izdawe Lamenta nad Beogradom, broj 48, grafiko remek-delo tampara i bibliofila Aimovia (Johanesburg, god. mcmlxij, tampano u 75 numerisanih primeraka), 120 stihova u dvanaest strofa, svaka na posebnoj strani, levo u vrhu i desno u dnu. Gledam u mamine qubiaste kruie uz kurzivne redove:
A kad mi se glas, i oi, i dah, upokoje A kad mi klone glava i budu stali sati A kad doe as, da mi se srce staro stia A kad umorno srce moje uuti, da spi A kad mi slome duu, kopqe, ruku i nogu A kad i meni odbije as stari sahat Tvoj, to ime e biti posledwi apat moj.

5. Ne znam, vrtim se, presliavam, mogu li ita jo da uradim?! Stalno se pitam, odgovora nema, ta su stvarno hteli gospoa i gospodin Crwanski?! Zato u wenom testamentu pi19

e nemuto i stidqivo: moja je eqa da poivam u Miloevom grobu", a on nije izdiktirao ni potpisao zavetawe?! Sedam posledwih dana proveo je u bolnici, mokar u krevetu. Govorio as srpski, as engleski, as nemaki, as maxarski, as ruski Odbijao da primi hranu i pie, murio. I pre nego to je izdahnuo, proaputao je, u jastuk: Ja uopte nemam nameru jo da ivim" Mora da je u glavi premetao misao da oni koji su ga uhodili, pijunirali i pratili, sad mogu da nastave posao jedino ako krenu za wim. ta bi rekla moja mama kad bi do we stiglo sve to sam pokrenuo?! Znam da me eka, imau ta da joj priam dan i no. A ona e gledati sa utenih nebesa i smeiti se, rumena, rumena

20

DRAGAN JOVANOVI DANILOV

OPERA ZA PESAK
PESMA ZA MOG OCA I PASTRMKU Bejah deak od moda nekih sedam godina kad prvi put ugledah golemu pastrmku koju je moj otac bio ulovio, muiarei na nekoj brzoj, planinskoj vodi, to govori uvek istim glasom. I dok joj se primicah rukom, mislei da je ve savladana, ta nimalo priprosta betija poe estoko da se trza i giba, kao da je ne dotie misao o kratkovenosti tek, malo je nedostajalo da me posee otrim perajem; nakon par minuta kada je ve bila mrzovoqna i skoro obamrla, jer krge u vrelini tromog popodneva vie nisu uvlaile kiseonik, mogao sam da osmotrim weno elegantno telo: pegice ivih, vlanih boja, izbuqene oi, krqut srazmerno sitnu; jo uvek krkqala je u svom gospodskom oaju, ne pristajui da je napusti ivotni dah; tad u gubici, zaudo, primetih jo dve krupne udice to, gotovo urasle u meso, govorae da se najmawe dva puta otimala smrti; sea se, moj oe, molio sam te da je pusti i ti si pristao kada si je video onako ukoenu i samosaaqivu, kao da u wenim oima vie nije bilo mesta za jo jedan zalazak sunca; zato mi se uvek iznova u svest vraa prizor te pastrmke, smrtno uplaene, oe, kraqu nad kraqevima. Moda zato to me je i tvoje lice, dok si, u uikoj bolnici krkqao posle treeg modanog udara, podsetilo na mrgodno lice pastrmke to se (kao i tvoje srce posle toliko gibawa) najzad umirila na udici bolno zabijenoj u equst, a onda najednom oivela, jednako kao i ti, u mom srcu, u ovim reima. 21

NAGA ENA U KUPAONICI Kao sova u svojoj dupqi, tako se vaqda osea dok iz potaje posmatra taj prizor u kome ti jedna tajna najednom pokazuje svoje pravo lice. ena prelepih dojki (podvlaim pridev prelepih) nadnosi se nad kadom; sledeeg asa ona svlai dowe rubqe (draperija hitro zaboravqa telo) i teki volumeni guzova prosevnu u fluidnoj tajnosti kupaonice; prva pomisao: Valkira u svojoj animalnoj nagosti! Morska neman! Ali, avaj, ova ena nimalo seksualno orna, urawa u miriqavu penu; lepi, dugi prsti sapuwaju telo i prolaze kroz kosu; pamti svetlost to se prelama na prozorskom oknu, skoro grki profil ene, tavne kovrxe u dnu stomaka i posebno as kad lepojka izlazi iz kade, trqa se ubrusom i navlai frotirski ogrta; taj pokret kojim kree ibicu, pali cigaretu i stavqa je na ivicu usta, tako je razlikuje od svih drugih ena, ali i od anela; I dabome, doe vreme da se prekine ta filmska sekvenca koju si posmatrao kroz kquaonicu poput nepohotqivog satira skrivenog u paprati; ova kupaonica najednom postaje za tebe surovi predeo ti si kao leptir to roen jutrom vie ne vidi zore; do maloas nago telo ene sada naputa tvoj tekst i vraa se u ovaj prqavi i zao svet; i jo samo seawe na sjaj pti dri te u obmani da si makar na trenutak zarobio deo venosti.

BOLNIARKE Ima neeg u isti mah sablasnog i privlanog u vezi sa bolniarkama; prolaze pored mene korakom veznih igraa u kakvoj uigranoj ekipi, i ne pogledavi me dok nosim kesu s pomoranxama, za bolesnog prijateqa. Kvrgave i debelguze, bedara napetih kao u bikova, posluju izmeu pacijenata to lee u posteqama, vrqaju izmeu kreveta kao izmeu grobova, ire besnu glad za ivotom u ovom predgrau za mrtvanicu. 22

Prosto je znamenito kako hitro pokreu te guzove teke od smrti s kojom su se saivele kao sa nekim bliwim; kako sigurno zabadaju sterilne igle u debela mesa svojim svakodnevnim akama. Da li oseaju svu milinu ivqewa dok gledaju kako senke negdawih qudi u pixamama klimaju hodnikom, a samrtnici bquju otrovne gqive u pogrebnoj ekstazi, ekajui da po wih doe ista smrt to e ih napokon uiniti qudima? Ne jednom, pomislio sam li mogu biti snane i mokre kopulacije tih znojnih bedara dok se bacaju u qubavnu bitku u aravima, kada ih ophrva pomama tela. I tada, bar na trenutak, ispunilo bi me ozarewe to takva bia postoje na zemqi.

PESMA SA VESPE irok raspon krila imaju mirisi Dalmacije. Vozimo se uskim drumom, pored mora. Vitko, plavo pile iza mene dri me oko struka i pevui, dok joj kosa lepra kao zastava i, pretpostavqam, sjakti se na svetlosti. Osea li kako mi usta miriu na kamilicu? Da li ti se dopadaju moje nove gaice? Pre nedequ dana bila sam na pregledu i ginekolog Vraari rekao je da je sve u najboqem redu. Taj doktor bi zasigurno mogao da ue u Ginisovu kwigu rekorda po broju vienih enskih polnih organa. Svia mi se to sa tobom mogu da razgovaram kako ja elim. Da li ti je poznato da je Buwuel bio izriit u stavu da reija ne sme da se primeuje? Bio je zbog toga kritiki nastrojen prema Feliniju. Zato uti? ta ti zna to ja ne znam? to se daqe odvezemo, trebae nam vie vremena da se vratimo to bee jedino to rekoh. A ona: izvini, moe li da stane na trenutak, piki mi se. Ne seam se vie rei koje je izgovarala dok je moja vespa klizila vrtoglavom trasom ispod koje su se, dole u ponoru, talasi razbijali o hridi, jer da se seam, mislim da bih bio izgubqen. 23

LASTINO GNEZDO Lastino gnezdo, pesak, laka tvar nitavila! Sumwam da bih ikada imao snage da se vratim u zagrejano sklonite tog malog bioskopa u provinciji, to nalik na lastino gnezdo bejae sagraen nad dubokim vinskim podrumom. I dok su u buradima dremali vulkani, a nastrana vejavica nasrtala na zidove, guter mog tela izlagao se suncu to prilo je sa horizonta velikog platna; preko glave devojke sa tom grmqavinom kose, moj pogled bejae napregnut kao snajper i u toplom mraku dvorane, kao u gluvilu podvodnog bezdana, neki aneo podizao je duu deaka poput testa. Osamqen, drhtao sam kao i sad, dok ispisujem ove rei i, skriven od slepih pogleda, mislim na taj napor da se krene ka nevidqivom; ka neem od ega podrhtavaju krila anela. Tad neka usta iz lastinog gnezda prozborie: tebi koji otri zime aqem moje prolee; ui ovde da se zagreje.

BLUZ KRASTAVIH ABA Senke koje se gube na ulici ve je i seta napustila; koga ali ruka kad je ovako lepa? Iz moje sobe, homerovski krilate, puca pogled na kran ispod koga radnici u plavim kombinezonima podiu vojnu zgradu. Ovaj dan peva sa horom zelenih, krastavih aba to u ustajaloj vodi obliwe bare (dok bara jo ima) vode jedan aroban ivot, daleko od dvorskih intriga. A neko zloban mogao bi pomisliti da su one tu, u smradnoj bari, onako rugobne i ujediwene u ozlojeenosti pronale oduak za svoju zlobu, samo zato to nisu zadovoqile bogove. 24

esto mislim na te abe to se u sumrak naroito buno oglaavaju. Kakvu one imaju sliku o ovom naem svetu? Eto, one znaju samo da krekeu, krekeu a ta im to, zapravo, znai? I ako one time nastoje da nam neto saopte, pretpostavqam da najee misle na neto sasvim drugo i mudracima je to teko rasvetliti.

GRAANIN ORAO Orla sam mladog zasadio u mom dvoritu i sad mogu da besedim kako najboqe znam sa najmonijom pticom nebeskom. I ja sam sawao kako ova soba leti iznad moje glave kao ogromna, poludela ptica. Gledao sam prema nebu, ali udwa za svetlou me je umorila vie niim ne ulepavam varku kojoj sluim. Ipak, moje pozvawe je da hvalim. Pustiu ja tebe, graanine orle, da se opet vine krilima irokim i mirnim, i sa strvinom u kanxama, kako i prilii, odmori se u vazdunom moru od sveg zla to postoji. Jer, ja sam deak, a ti surovi kraq. Noje to preivqava smrt svakog od nas. Let je tvoje jedino orue da saopti ono to se, uostalom, ne moe lako saoptiti samo letom.

FINO ALKOHOL GREJE Kadmijum uta tenda i okrugli stoii ije stolwake blago povija vetar. S prolea, volim tu da sedim i itam mog Celana; te pesme prozirne i lake kao da nisu ni napisane. 25

Dugonoga devojkajo nezrele enstvenosti sa vaarskom minuom u uhu, uvek mi qubazno donese au vina i neno mi se nasmei svojim dugim prstima pijaniste. U ovaj mali grad spustila su je krila anela iz crkve koju su zapalili neki albanski klipani. Kad joj se zavri smena, zasigurno e sesti na bicikl prislowen uz ogradu sa ruiwakom i odvesti se ko zna gde. A ja u ostati sa mojim Paulom Celanom. Mislim da su sve rei pomalo kao ptice. Mogue da sam preko noi ostario. Zar se neto tako strano moglo dogoditi onom deaku?

O MOI PREUTKIVAWA O, sve sam pokuao da me pronae poruka u boci. Ti, prelepa, nepoznata eno s kojom razmenih tako vrtoglavo spor pogled dok prolazih Knez Mihailovom ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb zamean rukom neke nepoznate svetlosti? Ti, pokretna mnogolikosti to si bar na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju, oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiu i ja tebi dabome, oboje smo neopozivo u pravu izgladnelo, malo pseto eqno nenosti ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi, nita se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je izvorite opakih glasina i zato je najpotenije da u poniznosti svako krene svojoj kui.

POSLEDWI OD ELEGIARA Poiwem pesmu tamo gde bi je neki pesnik moda zavrio zakquak je polazina taka. Prerano sazreli arheolog, vilin kowic, ne ini nikakav poseban napor da nas u svojoj 26

izaslanikoj misiji uveri da nita nije tee od praznine, da je svet ist i da prqavtina ne postoji; vidim ga, pristojnog i temeqnog u lebdewu nad itavom evropskom miqu posle Grka kako samo ne izgubi ravnoteu nad tim strmoglavim ambisom, posledwi od elegiara? Neizleivost je iznova jo jednom utemeqena. Ono to elim je da ivi due od mene. Kao kurjak uhvaen u zamci, grizem rawenu nogu. Kad bi i mene nosila laka krilca nekog anela koga ne umem da imenujem; eqa da budem negde drugde razdrauje me nadnetog nad vlastitom prazninom koju prva jutarwa svetlost ne tumai, ve je samo ini vidqivom.

MOJE GNEZDO Ko poznaje ovaj blistavi mir, taj je zasigurno upuen u ozbiqan filozofski jezik prvih radosti deteta; ovde dolazim kad elim da budem sam; u mrzlo jutro nabasao sam na milu vodenu buku; vetar je blago hujio kroz jele, stresao sa zimzelena suv sneg, spremao se da podigne optube. Svetlucahu preko rubova kamewa krhke kaskade, a kad bi pastrmka blesnula u pliaku i moje bi telo zadrhtalo kao ivotiwa pogoena strelom. Kako mi je samo bliska ta neuhvatqiva devojura iz svetlucavih matica; jednako kao i nemi svet pod ledom to se, u slepom lebdewu, jo nije rasplamsao u ivot; i kako mi bejahu odvratni debeli, masni pacovi to istravali su iz vrbaka i naplavqenog drvqa; nije da nisam pomislio, qigave betije, da li Tvorac peva i u vaem obliku? Ono to sada elim je da napustite ovu peanu dragu gde voda uvlai svoje slatke jezike u pukotine stena, tiho, bez uma; Bliska mi je ta mirna radost, nalik dahu deteta. Doao sam ovamo kraj qunkovite obale, da uz legla malih ptica i grane utonule u muq utim kao u negdawem okriqu; da objavim svetu sad vie nita ne elim i zato sam smiren. 27

LEDENE SANTE Govorim malo, ali jo uvek govorim. Ve sam duboko u sebi prepoznao jednu Veneciju sa kanalima zelenim i tamnim kao umur; ledene sante, ledene sante, plovite lagano u tmini; u ovo mrzlo jutro dolazite da nam saoptite da je strah samo jedan ples; da nas pitate gde e sutra biti naa nezagrqena tela?

28

MIRO VUKSANOVI

U
UBALAC U putu, kod Pucarskih izvora, nali su ceduqicu i na woj biqeku proitali: Na Ubalac, dok je bio bezimen, doao je prvi semoqski vojvoda. Wegova mati rekla da bude Ubalac im su dubine ukopali, im su ubline ogradili, im su iz wih poeli da izvlae vodu u kablovima, na sinxirima privezanim. Tako je vojvodina mati donijela svoj Ubalac, iz roda. Na Ubaocu qetuje semoqski pjesnik. Krsti se, a rijei mu s neba u stihove padaju. Rimuju se. Gore je Obalac, visoije, a doqe je Ubalac, u qivama, livadast, kod velikoga duba koji dri hlad kostima. Pod wim je grobqe. Tako je neko, na naenoj ceduqici, opisao Ubalac. Vidi se da je bio na wemu.

UBOJTAK Na istom papiriu, s druge strane, u tankim linijama, latininim slovima, usitwenim da vie rijei stane, oigledna je bila nestaica istih listova, upisao je kako Semoqani kau za bolesnoga, za otuenoga, za nekoga ko je dobro povrijeen: Ni ubojni kamen mu nee pomoi. Ispod naslova, reenog i podvuenog, dodao je nekoliko reenica, ovakvih: Oni misle da postoji ljekovit kamen i zovu ga ubojni kamen. Crvenkast je, vie modar, sapunastog oblika, rijedak. Nalaze ga u Ubojtaku, kraj Brzara, vjetinom. Donose ga u kue i ostavljaju za 29

rogovima, pod krovom. Kada neko zaslabi, struu kamen u vodi, ispiraju ga, a onda piju zamuenu vodu i misle da su izlijeeni. Govore da samo oni imaju Ubojtak.

UVLAKA uo sam da ima Vlaka. Na svaijoj livadi barem jedna. I da ima Suvlaka. Vidi odgovor od malo prije. I da ima Vala. Kao to se ulo. I da ima Uvala. Cijela je planina pod wima. A ima li Uvlaka? Ima. Jednako esta? Jo ea. Kosi se? Kosi. Ore se? Ore. Uvukla se, sakrila se Nadala se da je nee nai.

UVOR Najprije Ponor proita. Od tekih istina se izmakne. Dosta su nas ratovi guili, o wima te o wima, kao da se nita drugo nije deavalo, kao da smo radi medaqe graeni, pomisli. Onda, pored Bistrika, kroz goru, ispod potkresanih bukava, ode. Kako je profesor istorije opisivao rodno mjesto (ovako rijeka a okolo pejza), sebe podsjeti. Da ne bi zapeo za neotrijebqeno grawe o kojemu niko ne brine, pripazi. Do iroke kqetine pod grabovinom doe. Na strmi val se ispewe. Dobro se na dlanove osloni. Potrbuke legne. Da ne mrkne svijest, sebe uva. Kako Bistrik ponire, kako nestaje u kqetini, gleda. To je semoqski Uvor, glasno izgovori. Od prie kako je u Uvor nevjesta izmeu djevera skoila strekne. I ovamo doe. 30

UGARCI Pri dnu naenog papiria, u desnom uglu, napisao je: Ugarci. Nita vie. Jedan rekao kako je htio da ispria koliko su palili omar, obaqivali i pridivali stabla, posipali ih gasom da bre planu, pa poslije ostali Ugarci, jer su zadugo ogoreqaci virili iz zemqe. Drugi je kazao da bi na papiriu bilo napisano kako su za neslogu govorili ugarak u kuu, kako su uz rat jedni drugima poturali ugarak pod indru, pod luev krov, kako je manita uzeo ugarak i zapalio svoz plastova prije enidbe, kako su zato wina imawa Ugarci. Trei nije mario ta su govorili. Uzeo je ugarak s ogwita i pripalio cigaretu. Jo odbija dimove u drugoj sobi.

UDAVA Nadolaze i druge vode, ali u wima nijesam naao Udavu. Dave se u virovima, ali nemaju vir koji se zove Udava. Ponekad im je rijeka do nosa, ne smiju je ni pogledati, ali im nijedna nije Udava. Raspiwu konope i tovarije, dodaju to je najnunije, onako, bez mostova, preko vode, ali ni tada nijesu nita prenijeli preko Udave. Tako je Nikodim Semoqac isprosio djevojku, s wom sastavio pola vijeka, ali nikad nije pomiwao kako joj je pare baio preko Udave, zavezane krpom, s kamenom, zajedno. Zborio je da su pare otile preko rijeke. Samo mi imamo Udavu. Sve to smo rekli u woj nam se udavilo.

UDOLICA Ne mora samo voda biti Udava. Znam. To moe biti i velika trava. Kada izrasta do grla. Kada se ne da otkos prevrnuti. Kada pod wim legne Udolina. Kada se pod wom uvije Udoqak. Ili se ne vidi Udoliica. Pa ne zna gdje je Udoqewe. Pa ode u svoju Udolicu. Odabere zgodan busen i odmori. I slua kako iz Udolice raste trava. 31

 Volio bih to da ujem. Doi na Udolicu. ue.

UERA Mogu li nekako, oprosti to pitam, uo sam da ne voli zapitkivawa, barem malo, tek da zaaknem, kao da diram noktom u kamen, mogu li nekako uenuti moju Ueru? Hou li otetiti azbukovawe ako uerizam s mojom Uerom, malom, podvodnom, neocijeenom, to niko nee da je uzme napola ili pod treinu, to je niko ne bi da mu je xabe davam? Nee li se i ti oglibati ako te zaekam s mojom Uerom, u lunindanski vakat, kada se sve smiruje, kada se pipa svaka atula i sve to je na wih penuto? Jesi li bio na Ueri kada smo se krili da nas u prii ne uhvate i jesi li dobro otresao obuu? Jesi li uo da kau kako se Uera dri meu okunicama kao usidjelica meu nevjestama? Je li ti dosta? Ne bio iskati!

UARAK Taman napisao Uarak, naotrio lapis, poeo da se oblizujem, pomislio na pisce koji ue sluawe planine, odvadio nekolike da dobro prvu reenicu nadojim, a izbi odnekud Ono Malo, avo ga donese, pa poe, po svojem sentu, kao da prosipa sweanicu iz saplaka, kako je Uarak lijepa dionica, odvojena, otrijebqena davno, premjerena uadima poslije wetve, kako Ono zna, vielo i ulo, da je tako rekla visoka mlada ena kada se ispravila poslije qubavi, kako je svakog puta ponavqala Uarkovo ime kada joj je qubavnik krijui dolazio, nou, poslije namirivawa, kada stariji peru noge i idu pod powavu, kada se iskradala i ila na Uarak, da se rumeni i da se uva od najmaweg vriska neko bi uo kao to je Ono Malo ulo kako mlada ena zavatreno pomiwe Uarak.

UZBRDAC Protislo me ispod rebara. I meni visne isto mjesto. 32

Ponekad mislim da je od uboja. Poznavalo bi se da je od wega. Najgore biva kada se ne vidi. Kosti zabole poslije dosta godina. Poslije ega jo? Poslije smrzavawa i otucawa. Kada ti je bilo najtee? Kada sam se pela na Uzbrdac. Zato te protislo ispod rebara? Zato je i meni visnulo isto mjesto. Sa mnom si dola na Uzbrdac.

UZVIINA Bilo ih je dvojica. Prvo o prvome. Prvi je imao brkove, krupan. ta je volio? Da ide na Prijelaz, na Brzar. I ta jo? Da pria o komarcima. A onaj drugi? Volio je da se pewe. Gdje? Na Uzviinu. Kako? Stranake, zaskokom, ploama. Da se ne slomi? Da ga ne vidi onaj prvi. Alal mu vjera! Nije lako na Uzviini biti. Znam.

UZGLAVA Kada smo nas trojica, s kapama i tankim tojagama, poslije albe, u poilinske dane, otili s Podina, preko Savardaita, povrh Zukvice, ispod Guvna, pored Vala, pa na Kupuwak, pa na Jovov konak, pa na Podinice, uz Vaqe, na olevu zasije, na Raievinsku ornicu, pa uz Razvoe, na grlo Volujske doline, pored Qubavnoga brijega na kojem su ih zatekli, putiem do Klaine, kroz Dolinicu Stevanovu, kroz Omar, na Lazinu u kojoj se digao kowski trn i gdje si sluao 33

kako sam u woj predvojio kosu, istog dana kada sam se slikao za kwigu, kada smo se popeli na zelenkastu glavicu, na isto takav kr kraj we, odakle smo gledali kako je Kosmaa naputena, kako se jedva zidine naziru u travuqini, tada smo sva reena imena gazili, Podine, Savardaite i daqe, a vas dvojica to nijeste znali, nijesam rekao, kao to vam nijesam rekao da smo se ispeli na Uzglavu, jer nee biti ni Uzglave niti bilo kojeg imena oko we kada starice saviju posqedwe crne marame pod Uzglavom.

UZDU Da stanemo? Zato? Sve tea od tee. ta bi da si? ta? Kao i ja. Kada? Kada sam iao na Uzdu? ta je to? Izvor. Gdje? Pod valom, u omaru. Daleko od kue? Daleko. Sve nada se. I ja sam oednio. Poveu te na Uzdu.

UJSTUK Ne bi trebalo ako ne zna ta je ujstuknuti, ako ne zna da je to ustaviti, naglo i qukaem, kada je u najeem zaletu, kada hoe pred sobom da urnie kao nevjet priawe, ako to nijesi viao i o tome sluao, ne bi trebalo da me pita koliko ima do Ujstuka i po emu je Ujstuk. Uzaludno u ti tolkovati kako je semoqski kova, jak u rukama, kao da te uhvate klijeta kada se s wim rukuje, kako je, jedinak, bez iije pomoi ujstuknuo Maniti potok poslije provale oblaka, nekako ga odvrnuo i odveo da mu ne odnese kovanicu s mijehom, s nakovawom i maqicama ispod kojih sijevaju svjeice. Uzaludno e o Ujstuku sluati. Maniti potok je davno odnio kovanicu. Vie u woj ne sijevaju svjeice. 34

UKRAJAK Vidio si? Kao to tebe gledam. Siguran si? Siguran. Bila je? Ona. Kao to sam ja ja. S wim? Kao to sam ja s tobom. Kuda su? Onuda. Ispod toila? Pogureni. Pa na Ukrajak? Gdje bi drugo!

ULAMAR Sve mi se ini, ovogaj mi nimeta, no ne umijem, nijesam za takoga posla, ja nijesam od tija, ja sam od ovija, ne moram jedne, dosta ti je da vidi kako tuvijeram, sve mi se ini da si ubruzdo u xaxaruk. uja sam da ima palamar, ne mogu se braniti od ovija palamara, kidisali ko da niko nema lie mene, i lele mene. uja sam svega i svaesa, ali jo nijesam doznava da ima Ulamar i da ga neko motikom okopaje. Do tebe mi niko nije o tome. Ko bi reka da to toliko ima ime? Nije lako ime nositi. To nije ni za palamar ni za semoqski Ulamar. To je za onakija a ne za ovakija, crni mi zbor!

UMNICA Umnica je pitomo, upno mesto, mesto s blagom klimom, i rodnom zemqom, mesto zakloweno odraslom gorom, mesto pod visokim bregovima, koje se zove i umnina". Umnica je moja livadica koju sam kupio ima dvije godine, jedva, poslije dosadnog pogaawa, a da nije naqegao stric i presjekao jo bismo se godili". Umnica je skupqena, jadna wivica na koju se niko ne aqe, na kojoj niko nije snopa ta zaman, na kojoj nema niega osim jedne imenice enskog roda".

35

URVINE Urvalo mi se jo na pragu, prije no sam s obje prekroio, prije no sam aber dao o emu u. Urvalo se ono to sam mislio da ne moe s mjesta dok je sunanice i snijega u avalicama. Urvala se gorwa strana, ispod grede, niz prlo, u omari, vie zidova, kuda ni ranije nijesmo slanke. Urvala se dugaka kosa pored Kumpijeraka, pored Drage, gore uska, pa sve ira, do Pumpe, do Prijelaza doweg, do puta preko potoka, ka Grobqu. Urvali se omarii ispod Mramora i sletjeli do Koliptine u kojoj smo svadbovali kada je Miqa Semoqanka dovedena. Urvala se smonica iz Zagona, jonula se, zarozala se, sila u Kleke. Urvovi odnijeli javorje vie ploe gdje su wih dvoje radili ono. Urvine su vie mene i Urvine su ispod mene. I ja se brojim u Urvinama.

UTOLINA Utolila si? Moram. Umirila se? Kao to uje. Zaklonila se? Od svaijih oiju. Niti uje? Niti vidim. Ni ti piri? Ni mi vije. Paze li te? Ne. Kose li te? Ne. Zovu li te? Da. Kako? Utolina. Oziva li se? Nemam kome.

36

UTRINA Rei da je kua utrvena ako niko nije imawe naslijedio, ako je otilo tuincima, onima koji nijesu rod, ako nema ko da ga brani. Napisati da je utrenica ena koja nije imala poroda, i koja se nije udavala, i koja je nadivjela svoju djecu, bez unuadi, i koja nosi semoqsku crninu kakva jo nije karabojena. Kazati da je utrenik onaj koji nije imao sinova, ili ih je izgubio, ili je sastarao sam, bez ie ikoga. Otii onda na Utrinu gdje nema niega, gdje niti nie niti raste. Vratiti se pod Utrinu isto je.

UKA Ui. ta? Uka. uje se. Odakle? Iz Uke. Oteglo se u. Od ega? Od Uke. Otegla se peina. Koja? Uka. U, kolika je!

UXER Bila je kuica. Kolika? Mala. Kakva? Pletara. I saspjela ninato? Kao i svaka uxerica. Bio kraj we savardak. Kolik? Tolicni. Kakav? 37

Sklepan. Rekli da je? Uxerak. Otkad nema uxerice? Odavno. Otkad nema uxerka? Odavno. ta imate? Imamo Uxer. Otkad? Odavno. UXUD

Uxud je uska i kamena jama, u Gori, u vrletniku, iju dubinu niko nije izmjerio, na ije dno niija nije stala. Iza Uxuda, iza wegovih spqotenih litica, rastu krstasti borovi i namaqaju se kratkim granama. U Uxudu se uje ledena jeka, a iz we se diu magle straha i amotiwe. U Uxud poneto, iz Uxuda nita. Ovoliko je preteklo. Ostalo je u Uxudu. U na u. U u u. UQA 38 Zna li? ta? ta je u? u! Pa reci. Vaka. A zna li? ta? ta je Uqa? Znam. ta? Glavica. Koja? Rupasta. Po emu Uqa? Po eqawu pletenica.

UTRK Utrk je gladak i otar, u Graditima, vie Kamen-mora, a najqepe se vidi kada odu oblaci s Tijentae. Utrk je kameni nebotinik, osamqen, namrten, nemaran za svaku priu i svako ekawe. Utrk je velika kamena utwa. Nema eqe koja se nije otkotrqala niz Utrk. I nema rijei koja se ispela na Utrk.
(Odlomak Semoq zemqe, azbunog romana o 909 planinskih naziva)

39

MIROQUB TODOROVI

BUBREG DA TI SE UTOPA (Kratke prie iliti atro vake)

OROBILI PENZOSE Ve sam ti negde oanisao wuku golube. ekaj! ekaj! Da nisi ti onaj gadwak iz Mungosove bande? Sad mi se upalila sijalica. Xoxali ste kod Kasine" pre neki dan i neto se domunavali. Jeli bre! Ziher ste tada smutili micu da dignete u vazduh onog potara na Kukuriku sitiju to je nosio penzije? Auuu! Kakvi mangai! Zar da orobite penzose!? Oni su i bez vae paqevine ovce. Gde e vam dua, majku vam geliptersku. LETEE RIBE Kisnu pajtosi, xowaju u Knez Miovoj kod Akademije. Oi im ko kafanske sarme. Plivaju bataci maksi stritom. Pajtosi zrakaju, cvancuju, aplaiu. Kii ove avionke mrkavac, sa svakom bi mogao da poliva batu. Nemoj da si dimitrije keo. Ima tu mnogo leteih riba. Secujem da bi drugu mogao da poevi za neto zelenia ili dobar it.

PORTABL LIRAFON Ne teluj mi poeziju! Provalio sam te odavno. Kupuje nove mane, gomilu zelenia, majmune, golubice. Kobajagi za 40

gotivnu qaku. Sve roena radwa. Kao nawuio si suvu lovu. Nafatiraemo se. Omastiti apuqe. A ovamo ipak! Kurac od ovce! ojkan si ti i alabajzer, batane. Portabl lirafon. Utopi gau u pqugari na dilejisawe, cirku, prodavaice crnih qubiica. I na kraju tropa. Dekintiran. A za iicanu lovu: Puj pike prake nema vie vrake!

BUBREG DA TI SE UTOPA Da zna samo kakva puter pia!? arna joj antara. Staklenci ko stobanak. Masni amortizeri. Gotivan nametaj. Sijaju nogarice. A udarila glanc. Uimivoklila se. Dupla oblanda. Da podilkani. Bubreg da ti se utopa.

KUPA ZUBE BOMBONXIJA Dokle e ovaj mokri brat sitno da nas dribla. Stalno pod narkozom. Apsi brigu od jutra. Cirie gde stigne. Ve u podne ne zna kako se zove. Oborila ga kerija naisto. Hoda etvoronoke. Gladnijeg trubaa nisam video. Celi bogovetni dan bavi se literaturom. Kupa zube bombonxija. Planinska rosa popila mu mozak.

CEPAJU MI SE KRGE Ponovo sam u ofsajdu. Opet kuwos. Virusi haraju ovim jebenim gradom. Dziqke da ti ispadnu. Ne moe u pqugaru. Ne moe u biski. Ne moe na tancaqku. Jo je vee srawe u busu. Falini mandrak iz toka ti duva i kaqe u wuku. Boli ga blajbinger. Zgromila me garavica. Ne mogu farove da otvorim. Iz surle curi ko iz esme. Bole koske. Riem ko wokac. Cepaju mi se krge. Cvikam kalirau. Prdnuu u abar.

MINKER Upicawen ko golub. Mondi ambalaa. Na prikolici mu pirina i uto. Stalno eta novo abarsko perje i gqarke. Jazbina na Zvezdari. Loi ajkulu i merxana. Zadrigla mu kebara u bunaru. Taj sija debelu icu. 41

Talian minker, nema ta. Lako bere quture. Tri koconice dri u gradu. Cveta qaka. Na narod voli da tera labuda i kad nema previe love. A minker ia ovce kako voli.

NI PREKRAJNA Samo sam jednom bio u pandurstanu. Kui, posle one grozomorne makqae u Lotosu" zbog striptizerke prodavaice crnih qubiica. Nije mi upalilo na vreme da uhvatim maglu. Ukebae me cajci. Odloie maricom na himalaje. Ubacie u kartoteku: lentrawe, svirawe klavira, i jedna no u bajbokani. Ne popih maru. Nisu me peglali. Bilo je picikato. Sutra dan me stripovae. Ni prekrajna.

MRTVO PUVALO Ne ilavi mi mnogo o tom zvekanu. Znam ga jo kao klindova. I tad je bio mutav. A sad je to crevce. Mrtvo puvalo. Nita ga ne trkeqie. Nita ga ne lomi. Pravi frigos. Zagovnao je i na faksu. Nije mu uspelo da ga zgotovi. Ostao kratak. abrirao. Ipak nije sasvim otiao u tandariju. Preko vipa uspeo je da ubode neko srawe od posla sa metiqavom lovom. Tek da ne kloari i xabalebari. U ovom hudom i ludom vremenu i to ti je neto.

SKINULA MU JUNFER Ne znam da li je ojkan ili pelikan? Ko da mu je prvi put. Tuti-fruti klindov. Kad sam svukla gaeronce nije znao ni da ubode ribu. Poeo maslakana da mi gura u buqu. Nafilcovanog jedva sam ga usmerila. A onda je abrirao. Svrio dok si reko piksla. Sve mi se ini da sam golubanu skinula junfer.

UKOPAE TE DO KRAJNIKA Prava si dilajla. Zar ne vidi s kim ima posla? Dokle e ta satara da ti secka bubreg? 42

Dibidus je podilkanila. Ukopae te do krajnika. Stalno grebe lovu za crwak. Baca se pod iglu im ugrabi jeguqu. Pomoi e joj ko mrtvaku obloga.

VAKA MU KO TESNE GAE Drobi, odlepquje vaku, eqa jezik, ne prestaje. Puko mu feder, ta li? Nikako da zapui kanalizaciju. Utrava ko tvor kad mu dune pod rep. I o svemu sija znawe: o fuci i krqaima, o glavowama i vipu, o gotivnim makinama, o qaki i lovuxi, o kocoima i komoranama, o bircuzima i tajnim kuplerajima. Samo ga pitaj. Nema ta ne zna. Al kad pone da kewa iskebeie te. vaka mu ko tesne gae. Poplavee ti ui od filoksere.

43

SERGEJ DOVLATOV

KOMPROMIS
N. S. Dovlatovoj za sve muke

KOMPROMIS TREI (Mladost Estonije, avgust, 1974. godine)

OSEAM SE KAO KOD SVOJE KUE (Gosti Talina). Ala Meleko ima retko privlano lice. To, naravno, nije najvanije u ivotu. Pa ipak, pa ipak Moda se upravo ovde krije uzrok stalne naklonosti okoline prema toj vedroj, gotovo nezgrapnoj devojici Ala ne spada u uvene goste. Nije uesnica velikog naunog simpozijuma. Sportski rekordi nisu wena osobenost Alu je u na grad dovela radoznalost. Da, da, upravo radoznalost, oseaj nemira koji tera oveka da iznenada napusti gradsku udobnost. Ja bih to nazvao oseawem puta, iskuewem horizonta, iskonskom nestrpqivou putnika U nepostojanosti je kretawe!" napisao je uveni teoretiar muzike erni Odluili smo da Ali postavimo nekoliko pitawa. ta nam moete rei o Talinu? To je divan, prijatan i strog grad. Zapawuje skladnim kontrastom starine i moderne. U wegovoj tiini i mirnoi osea se ponosna mo Kako ste se obreli ovde? Mnogo sam sluala o ovdawim dizajnerima i slikarima. Osim toga, volim more Putujete sami? Moji stalni saputnici su fotoaparat i tom Aleksandra Bloka. Gde ste stigli da odete?

44

 Na Vigorod i u Kadriogru, gde su me okruile pripitomqene veverice, odane i dirqive. Kakvi su vam daqi planovi? Leto se blii kraju. Poee nastava i moje studije koreografije. Opet stalni rad, naporan posao Ali, za sada oseam se kao kod svoje kue!

U ovoj prii nema anela ni demona Nema ni grenika ni pravednika. Da, nema ih ni u ivotu. Evo, ve nekoliko godina posmatram Jedan urednik mi je govorio: Kod tebe su svi likovi nitaci. Ako ti je junak ve nitak, mora ga, logikom prie, voditi do moralnog kraha. Ili do osvete. A kod tebe su nitaci neto prirodno, kao kia ili sneg Gde su ti ovde nitaci? pitao sam ga. Ko je, na primer, nitak? Urednik me je pogledao kao oveka koji se naao u ravom drutvu, pa pokuava da opravdava svoje drugare Ve odavno ne delim qude na pozitivne i negativne. A kwievne junake jo mawe. Osim toga, nisam siguran da u ivotu posle zloina neizostavno sledi kajawe, a posle podviga blaenstvo. Mi smo onakvi kakvima se oseamo. Naa svojstva, vrline i poroci su, nenim dodirom ivota, izvueni na svetlo dana Prirodo, ti si moja bogiwa!" I tako daqe. Dobro. U ovoj prii nema anela ni demona, niti ih moe biti. Jedan od junaka sam lino ja. Takoe je prikazan Mia ablinski, sa wemu svojstvenim izrazima spontana apercepcija", imanentni dualizam" Zatim figurie Mitja Klenski, a wega je lako prepoznati. Sklonost anodiranim nalama za kravatu i debelim mutiklama od lanog ilibara doneli su mu veliku slavu. ta nas je zbliavalo? Moda je to bila, da se to lepe izrazim, blaga zloba prema zvaninoj strani novinarskog posla. Jedan zdravi cinizam, koji pomae da se izbegnu teke rei U naoj kancelariji je, od trideset dva zaposlena saradnika, dvadeset osam nazivalo sebe Zlatno pero Republike". Nas trojica smo se, radi originalnosti, nazivali srebrnim. Dima er, koji je u jednom dopisu napisao: Vetaki bubreg je svakodnevna pojava nae svakodnevice", smatran je bukovim perom. Uglavnom, druili smo se. ablinski je radio u redakciji za industriju, wegovi tekstovi nisu pobuivali disku45

sije. U wima su dominirale cifre, koje su raunale sa specifinim itaocem. Klenski je radio u sportskoj redakciji, vodio je svakodnevnu hroniku. Wegove tane poslovne vesti bile su bez emocija. Ja sam pisao feqtone. Jo u aprilu urednik mi je rekao: Kad bude pisao feqtone daemo ti stan." Teak je to posao. Svaku iwenicu treba marqivo proveravati. Objekti kritike se izmigoqe spasavajui sebe. Grad je mali, qudi se znaju. Ukratko, dvaput su pokuali da me istuku. Jednom fizikalci sa teretne stanice (i to im je polo za rukom). Zatim vercer igir, koji me je udario eirom borsalino" i odmah dobio nokaut. Moji tekstovi su imali bezbrojne odzive. Ponekad i u obliku pretwi. Mene je to ak i radovalo. Mrwa znai da su novine jo u stawu da pobude strasti. Svako od nas je radio svoj posao. Sva trojica smo zaraivali dobro. ablinski je sa slubenih putovawa donosio suenu ribu, paija jaja, pa ak i ivu prasad. Klenski je pisao monografije za jednog sportskog veterana, koga je nazivao dobri plantaer". Ukratko, radili smo savesno i poteno ta je bilo posle? Nita naroito. Mitji Klenskom je stigla goa iz Dvinska. Ne znam ak ni ta je imala na umu. Postoje mlade ene, nije da su porone, razvratne, ne, nego su, najboqe bi bilo rei bezbrine. ivot im je neprestana akcija. Iza nagomilanih postupaka jedva da im se nazire dua. Sa neverovatnim trudom, po cenu svakakvih rtava, devojke nabavqaju, na primer, uvozne izme. Teko je i zamisliti kako to oduzima mnogo vremena i snage. A zatim demonstracija uvoznih izama. Bezbrojna drutva, igranke ili samo od robne kue do gradske skuptine, pored blistavih izloga. Ponekad se izme crne kraj vaeg kreveta: masivni onovi, klonule sare. I nije neki jezivi razvrat. Jednostavno, devojke nisu udate. Popile su, autobusi ne voze, taksija nema. A domain je tako simpatian. U kui su tri ikone, autograf Magomajeva, estampi, Koul Porter Uvee devojke igraju, dawu rade. I ne rade ravo. A odlaze u goste kod zanimqivih qudi. Kod novinara, na primer Mitja je svratio u nau redakciju. Sa wim je bila devojka. Posedi ovde rekao joj je moj ef nije raspoloen. Ser, moe li da posedi ovde? Rekao sam: 46

 Moe. Devojka je sela pored prozora i izvadila pudrijeru. Mitja je otiao. Nastavio sam da radim bez naroitog poleta. Feqton koji sam pisao nosi naslov VMK bez retuirawa". ta je VMK naisto sam zaboravio Kako se zovete? Ala Meleko. A je li istina da svi novinari sawaju da napiu roman? Nije slagao sam. Devojka je nakarminisala usne i poela da se vrpoqi. Upitao sam je: Gde uite? Tada je poela da lae. Nekakve studije drame, nekakva pantomima, jugoslovenski reiser je zove na snimawe. Reiserovo ime je Joko Gati. Ali neki Intersin" ne konvertuje valutu. Kako je plemenito evoluiralo lagawe za posledwih dvesta godina! Ranije su lagale da imaju verenika, milionera ili uzgajivaa kowa. Sada lau o reiseru iz Jugoslavije. Nekad se ovek ponosio svojim kasaima a sada somotskim papuama iz Poqske. Hlestakov je bio na ravnoj nozi sa Pukinom, a moj poznanik Geni se vratio iz Moskve potiten i tih Olasa Sulejmanova je video u CUM-u. ak i inteligentni qudi lau da imaju pristojnu platu. Ja sam uvek dodavao dvadeset rubaqa, mada zaista dobro zaraujem Dobro Ona poe da lae. Ja u takvim sluajevima utim neka lae. Nekoristoqubivo lagawe nije la nego poezija. ak sam zbog neeg uveren da se uopte nije zvala Ala Zatim se pojavio Klenski. Pa, lepo kae trista redova mi je u fascikli kod odgovornog urednika. Mogu i da se opustim. Za tren oka sam zavrio svoj feqton. Napisao sam neto otprilike: zato su utali aktivisti ceha? Kuda je gledao drugarski sud? Pa, odavno je poznato da se pohlepa, pomnoena nekawivou, zavrava zloinom!" Pa, hajdemo kae Klenski koliko emo da te ekamo?! Predao sam feqton, pa smo se javili telefonom ablinskom. Na poziv je iskreno odgovorio: Kod Roze je sesija. Novaca osam rubaqa. Sutra mi je radna sreda. to kau, jedno za drugim Nali smo se na stepenitu ispred lifta. Priao nam je bankov sa blicem, utke fotografisao Alu i otiao. Kakvi su vam planovi? pitao sam. Telefoniraemo Verki. 47

Vera Hlopina je radila u daktilografskom birou, mada je lako mogla da postane korektor, pa ak i glavni korektor. Nervozna, pismena i otroumna, kodila je sebi histerinom, drskom otvorenou. Kod we se rado okupqalo novinsko rukovodstvo. Samaka situacija, dve sobe, Verine drugarice i muzika im popije bukvalno dve aice, Hlopina postaje opasna. Ako joj se neto ne svia, nije birala izraze. Seam se, zameniku urednika omladinskih novina Vejsblatu je vikala: Ne, samo me sasluajte! Pa, on je crn ko Armstrong! Nee ga primiti ni u garai, kao mehaniara! Ni enama nije ostajala duna. Za sve za umee sublimisawa mana, za uvoznu odeu, za bogate i mlohave mueve. Nas trojicu Vera je simpatisala. S pravom. Nismo bili karijeristi, nismo kupovali automobile, nismo se pravili vani. I mi smo voleli Veru. Mada smo sva trojica bili u isto prijateqskim odnosima sa wom. Veito rumena, punaka, pomalo nedolina, bila je krajwe edna. Hlopina i nije volela da pije. Samo joj se svialo da organizuje drugarske urke, da se usplahiri, juri po rizling, sprema zakusku. Nama je govorila: Sad u da telefoniram Qutki iz odeqewa galanterije. To je fantastika! Vitak stas! Oi zelene, evo ovakve! Qutki je telefonom vikala: Ostavqaj sve, hvataj kola i dolazi! ekam te! ta? Pisci, novinari, votke koliko ti dua eli, torta Zatim je dolazila Qutka, visoka, vitka, oi su joj stvarno sa muem kapetanom milicije Sve je to radila apsolutno nesebino. Jednostavno, Vera je bila usamqena. I eto, poli smo kod we. Kupili smo xin i tonik, i sve to treba. Treba rei da sam te veerinke znao napamet. Unapred znam ta e se dogoditi. Pa, uvek protiu isto. Jednom zauvek je ustanovqen poredak. Svojevrsni koncert, gde su na programu bile sve take. ablinski govori o nekom fantastinom lovu gradskog komiteta. Tamo e biti tuke veliine orla, umska kolibica sa finskim kupatilom, jerevanski kowak Zatim ga ja prekidam svojom omiqenom alom: A izmeu drvea tre instruktori rejonskog komiteta u medveim koama Zavidi mi nasmeie se ablinski bez zlobe ve sam vam govorio da poemo 48

Zatim Klenski govori neto o hipodromu. I promicae udna kowska imena: Hanibal, Vesela Pesmica, Rokenrol. Dukeq ga eka na okuci, favorit ima etiri pada, u xepu mi je est ekspresa a rezultat ugalopira prvi!" Zatim se domaica napija i izgovara ono to misli o svakome od nas. Ali, mi smo se navikli i ne qutimo se. Klenskom e prebacivati za wegovu neukusnu kravatu. Meni za lojalnost prema rukovodstvu. ablinskom za snobizam. Ispostavie se da ona zahtevno i pristrasno prouava sve nae dopise. Zatim e poeti veiti novinarski razgovori ko je netalentovan a ko darovit, i predratne ploe, i suze, i udom kupqena votka, i ti mene potuje?" na kraju. Uzgred, nije loa rubrika za satiriku redakciju Uglavnom, tako je i bilo. Pekli su neke virle na tapiima. Vera se napila i qubila portret Dobroqubova: Kakvi su to bili qudi!" Zatim se osamila sa Mitjom u kuhiwi. A Klenski je imao zapawujui metod delovawa na ene. Metod se sastojao u tome to je dugo razgovarao sa wima. I to ne o sebi nego o wima. I ma koliko im on govorio: Skloni ste da verujete qudima, ali u izvesnim oblastima" metod je nepogreivo delovao i na uenice UP-a i na cinine dopisnice televizije. ablinski i ja smo brzo dosadili jedan drugom. On je otiao bez pozdrava. Vera je spavala. Javio sam se Marini i takoe otiao. Rekao sam Ali samo jednu reenicu: Hoete li da se neprimetno izgubimo?" Svima govorim tu reenicu. (enama, razume se.) Ili gotovo svima. Za svaki sluaj. Reenica je nedvosmislena, a uz to nije uvredqiva. Nezgodno mi je rekla je Ala dola sam kod Mitje Ujutro sam imao mnogo posla u redakciji. Pripremao sam stranicu o narodnoj kontroli" i leio se mineralnom vodom. ablinski je deifrovao svoje magnetofonske snimke posle konferencije rukovodilaca. Pojavio se Klenski, utuen, izduenog lica. Izrazio se zagonetno i apstraktno: Ovo je fikcija, kao i itav na ivot." U vreme ruka zazvoni mi telefon: Ovde Ala. Niste videli Mitju? A kaem zdravo. Kako ste? Hemoglobin mi je 200. Ne razumem. emu udno pitawe: Kako ste?" ugavo, kako bih inae 49

Poao sam da traim Klenskog, ali mi rekoe da je na slubenom putu. U seocetu Kungla majka heroina je rodila jedanaesto dete. Preneo sam sve to Ali. Ala mi kae: Gle fukare, nije mi rekao. Nastalo je utawe. To mi se nije svialo. ta ja imam s tim? A treba i da predam stranicu. Naslovi su nekako jezivi: Balada o nestaloj raunaqci" A Mitja je zaista dobar, otiao je a da nije rekao gospoici. Bilo mi je nekako neprijatno. Hoete li kaem da dorukujemo zajedno? Zaista bi trebalo da dorukujem. Ja sam u jednom neshvatqivom stawu. Zakazao sam joj sastanak. Zatim sam razbacao papire po stolu. Ostavqao sam utisak da radim Bio je prohladan i tmuran majski dan. Iznad izloga kafea lupale su platnene tende. Ala je dola sa ogromnim platnenim sombrerom. Oigledno se diila wime. Osvrnuo sam se uznemireno. Samo mi jo fali da me Marinine drugarice vide sa tim sombrerom. Obodi su mu zapiwali za oluke. U kafeu se ispostavilo da se sombrero lako sklapa. Pojeli smo nekakve fairane nicle i popili aj uz kolaie. Ona se ponaala kao da je zainteresovana za vezu sa mnom. Upitao sam: Verovatno ste na raspustu? Da kae na rimskom raspustu". Stvarno, princeza meu novinarima. Kako vas je mama pustila? A zato? Nepoznati grad, iskuewa Susreu se dve mamice: A kako to da si pustila kerku?" ega bih se bojala? Ona je od devete godine pod nadzorom milicije" Utivo sam se nasmejao. Pozvao konobara. Platili smo i izali. Kaem: Pa, srean sam to vas lino poznajem, madam. ao, Xoni! rekla mi je Ala. Onda nisam Xoni nego ovani! Gud baj, ovani! I otila je s ogromnim platnenim eirom, ta vitka dropqa. A ja sam pourio u redakciju. Ispostavilo se da me je ve traio sekretar. Do est sati stranica je bila gotova. Uvee sam bio u pozoritu. Gledao sam Zvona, po Hemingveju. Predstava je uasna, meavina Divne sedmorke i Mlade garde. U drugom inu, na primer, Robert Xordan se obrijao kamom. Uzgred, nosio je poqske farmerke. Ba kao i ja. 50

Pri kraju predstave otpoela je jeziva pucwava, tako da sam izaao ne ekajui ovacije. Grad nam je dobroduan, sve predstave se zavravaju burnim aplauzima Rano ujutro doao sam u kancelariju. Imao sam naruxbu za pozitivnu recenziju. Crkavajui od duvana i kafe, poeo sam da piem: Hemingvejeva dela nisu scenina. Jedina drama ovog autora nije imala pozorinu biografiju, ostala je 'dijaloka pria'. Dobro se ita, isticao je autor. Bezbrojni pokuaji Holivuda da ekranizuje" Tada mi je telefonirala Vera. Kaem: Pobogu, zauzet sam! U emu je stvar? Skokni na trenutak. ta je bilo? Ma, skokni na trenutak! Doavola Vera me je ekala na stepenitu. Rumena, nervozna, tuna. Shvata li, treba joj novac. Nisam razumeo. Tanije, razumeo sam, ali sam rekao: Ne shvatam. Alki treba novaca. Nema ime da odleti. Vera, ti me zna, ali to je iskqueno do etrnaestog. A koliko joj treba? Makar trideset. Apsolutno iskqueno. U aprilu nisam imao nikakvih honorara U blagajni su sedamdeset pet Jo nisam platio televizor A zatim, ja nisam ba Trenutak, a Klenski? Pa, to je wegov kadar Otputovao je nekuda. Uskoro e se vratiti. Shvata li, bie katastrofa. Zvao je verenik iz Saratova Iz Dvinska rekao sam. Iz Saratova, to nije vano Rekao je da e se obesiti ako se ne vrati. Alka od februara putuje. to ne doe po wu? Ima ispit u ponedeqak. Divota kaem moe da se obesi a ne moe da propusti ispit Plakao je, stvarno je plakao Ali, ja nemam trideset rubaqa! Zatim, nekako je udno, pobogu A to je najvanije nemam! Najzanimqivije je to sam govorio istinu. A da pozajmi od nekoga? kae mi Vera. 51

 A zato bih, na kraju krajeva, trebalo da pozajmim? To je devojka Klenskog. Neka se on pobrine. Moda upitamo ablinskog? Otili smo kod ablinskog. On se ak zbunio: Imao sam osam rubaqa i xentlmenski sam ih prijavio. I sam hou da pozajmim od nekog. Saekajte Mitju, pa neka on rei tu stvar. Sluajte, smislio sam alu: Svi qudi se dele na boqevike i ba velike" Dobro rekla je Vera smisliu neto. I pola prema vratima. Sluaj kaem ako ne smisli, javi se meni Dobro. Evo ta moemo da uradimo. Da je intervjuiemo. A zato sad pa to? Za rubriku Gosti Talina". Studentkiwa prouava gotiku arhitekturu. Ne odvaja se od toma Bloka. Hrani veverice u parku Platie joj dvadeset, a moda i dvadeset pet rubaqa Ser, potrudi se! Dobro Tada su me pozvali da idem kod urednika. Genrih Francevi je sedeo pored prozora u prostranom kabinetu. Radio-gramofon i televizor su bili iskqueni. Komplikovani telefon sa belom tastaturom je utao. Sedite rekao mi je urednik imam odgovoran zadatak. U naim novinama je slabo zastupqena tema morala. Izbor je veoma irok. Zlokobne alimentacije, protekcionizam, dravna otimaina Raunam sa vama. Idite u narodni sud, u miliciju. Smisliu neto. Bacite se na posao rekao mi je urednik tema morala nam je veoma vana Okej kaem. I zapamtite: otvoreni redakcijski konkurs se produava. Najboqi tekstovi bie udostojeni novanih nagrada. A pobednik se aqe u Saveznu Republiku Nemaku Dobrovoqno? upitao sam. To jest? Nisu me pustili ni u Bugarsku. Predao sam dokumenta u prolee. Treba mawe piti rekao je Turonok. Dobro kaem ni ovde mi nije loe Toga dana sam imao jo mnogo briga, sukoba, svaa i nereenih problema. Bio sam na dva savetovawa. Odgovorio sam 52

na etiri pisma. Dvadeset puta sam razgovarao telefonom. Pio koktele, grlio Marinu Sve je bilo u redu. A juerawi dan kuda se denuo? Ako je zaboravqen, ta me je onda est godina kasnije nateralo da napiem: U ovoj prii nema anela ni demona Nema ni grenika ni pravednika" I zaista, kakvi smo to qudi?

KOMPROMIS OSMI (Sovjetska Estonija, jun, 1976. godine)

MOSKVA. KREMQ. L. I. BREWEVU. TELEGRAM. Dragi i mnogopotovani Leonide Iqiu! elim da Vas obavestim o radosnom dogaaju. U protekloj godini uspela sam da postignem nezabeleene radne rezultate. Namuzla sam rekordni broj1 mleka od jedne krave. I jo jedan radostan dogaaj desio mi se u ivotu. Komunisti nae farme slono su me izabrali za svog lana! Obeavam Vam, Leonide Iqiu, da u i ubudue raditi sa jo veim elanom. LINDA PEJPS. Estonska SSR. PAJDEJSKI REJON. LINDI PEJPS. TELEGRAM. Draga Linda Pejps! Ja i moji drugovi vam od sveg srca zahvaqujemo na postignutom uspehu. Samopregorni rad za dobrobit Otaxbine uznosi qudski ivot oseawem uea u borbi za dostizawe komunistikih ideala. Dozvolite takoe da Vam od srca estitam nezaboravni dogaaj stupawe u redove Komunistike partije. Jer partija je avangarda sovjetskog drutva, wegov slavni vodei odred. LEONID BREWEV.

Uredniku Turonoku su pukle pantalone na zadwici. Pukle su bez naprezawa i zvuka, pre e biti da su se rasenile po avu. To je negativno svojstvo uvoznog mekog flanela. Oko dvanaest sati Turonok je priao anku drutvenog bara. Luminiscentno plavetnilo urednikovih gaa bilo je svojina svih slugana koji su ga uliziki propustili prekoreda. Saradnici su poeli da se zgledaju.
1

Ovde i daqe su oigledne stilske greke.

53

Priam ovaj dogaaj podrobno zbog dve okolnosti. Prvo, svako poniavawe efova je, za mene velika radost. Drugo. Pukotina na Turonokovim pantalonama imala je odreeni znaaj u mojoj sudbini Ali, vratimo se epizodi kod anka. Saradnici su poeli da se zgledaju. Neko zlurado, neko saaqivo. Zluradi iskreno, saaqivi licemerno. A onda se, kao i uvek, pojavquje glavni, nesebini i nadahnuti ulizica. Taj ulizica oboava upravu do te mere da je brka sa otaxbinom, epohom, vasionom Ukratko, pojavio se Edik Vagin. U svakoj novinskoj redakciji postoji ovek koji ne eli, ne moe i ne mora da pie. I godinama ne pie. Na to su svi navikli i ne ude se. Tim pre to su novinari, slini Vaginu, stalno utueni i grozniavo zabrinuti. Duhoviti ablinski je to stawe nazivao vaginalnim" Vagin je stalno urio, pozdravqao se odseno i nervozno. Najpre sam prostoduno verovao da je on alkoholiar. Meu bezbrojnim modifikacijama mamurluka postoji i ta vrsta. To muno beawe od dnevne svetlosti. Vibrirajua pokretqivost begunca, koga sustiu muke savesti Zatim sam saznao da Vagin ne pije. A ako ovek ne pije i ne radi tada ima temu za razmiqawe. Tajanstveni ovek govorio sam. Vagin je taster objasnio mi je Bikover ta je u tome tajanstveno? Kancelarija nam se tada nalazila u Pikovoj ulici. Tano naspram zgrade dravne bezbednosti (Pagarijeva ulica br. 1). Vagin je tamo boravio svakodnevno. Ili gotovo svakodnevno. Kroz prozor smo ga gledali kako prelazi ulicu. Vagin ima prekovremeni posao! urlao je ablinski Uostalom, opet smo se udaqili. Saradnici su poeli da se zgledaju. Vagin je blago uhvatio urednika za rame: efe Nered u odei I tada je urednik bio nesmotren. Brzo se uhvatio, obema rukama, za lic. Tanije Pa, ukratko, za onu stvar. Uradio je ono to muziari nazivaju glisando. (Laki prelaz preko klavijature.) Uverio se da je granica zatvorena. Pocrveneo je: Vaem humoru naite boqu primenu. Okrenuo se i izaao darujui potiwenima neonski sjaj gaa. Zatim je obavqen kratak i sasvim tajanstven dijalog. 54

Obeshrabrenom Vaginu je priao ablinski. Badava je izlazio rekao je ovako je zgodnije Kome je zgodnije? pogledao ga je ispod oka Vagin. Tebi, naravno. ta je zgodnije? Pa, to isto Ne, ta je zgodnije? U stvari Ne, ta je zgodnije? ta je zgodnije? razderao se Vagin. Neka kae! Nosi se ti u lepu materinu! rekao mu je, posle kraeg utawa, ablinski. To-to! trijumfovao je taster. Vagin je bio prosean, neveti taster bez poleta. Nisam stigao ni da ga saaqevam, kad me pozva urednik. Malo sam se uznemirio. Tek to sam pripremio tekst od dvesta redova. Naslov Tata iznad sunca". O izlobi deijih crtea. ta li hoe, pitam se? Pa, jo i ta zlosrena rupa na pantalonama. Moda urednik misli da sam mu to ja podmetnuo. Jer smo imali slian sluaj. Spremao sam iru informaciju o izlobi dekorativnih pasa. Urednik, qubiteq ivotiwa, doao je slubenim autom da je pogleda. I tada je poela nepogoda. Turonok se iznervirao pa kae: Sa vama se ne moe raditi To jest, kako to? Veito neke nepredviene situacije Kao da sam ja Zevs i namerno pripremam nepogodu. Ulazim u kabinet. Urednik eta izmeu gipsanog Lewina i stereo-ureaja estonija". Lewinova slika je obavezni inventar svakog nomenklaturnog kabineta. Znao sam jedini, i to delimian izuzetak. Imao sam prijateqa Avdejeva. Odgovorni je urednik omladinskih novina. Otac mu je bio provincijski glumac iz Luganska. Godinama je igrao Lewina u svom pozoritu. Tako da je Avdejev veto napravio presedan. Iznad stola je okaio ogromnu fotografiju tate u ulozi Iqia. Vaqda nee traiti dlaku u jajetu jeste Lewin, ali mu je ipak tata Turonok je stalno etkao izmeu biste i radio-gramofona. Vidim rupa je na svom mestu. Ako se tako moe rei Ako bruka ima zakonito mesto Najzad je urednik poeo: Znate, Dovlatove, vi imate pero! utim, od pohvale ne crvenim Posedujete umee da vidite, da uoavate Budimo otvoreni, kulturni nivo ruskih novinara u Estoniji ostavqa nam, 55

to kau, equ u boqitak. Tempo idejnog razvoja je znaajan, rekao bih da prevazilazi tempo kulturnog razvoja. Setite se prolog aktiva. Klenski ne zna ta je sinonim. Tolstikov u uvodniku, primetili ste, pie: Komunisti fabrike u iduim mesecima moraju da likvidiraju taj nedopustivi status quo" Repecki je uvodnik poqoprivredne rubrike naslovio Jaja za izvoz!" Kako vam se to svia? Donekle je intimno Ukratko. Vi imate erudiciju, oseaj za humor. Stil vam je originalan. Fali vam jedna unutrawa pribranost, disciplina Uglavnom, vreme je da se bacite na posao. Da izaete, to kau, u prostor velike urnalistike. Ovde je jedna interesantna odluka. Iz Pajdeskog rejona javqaju. Neka Pejps je dala rekordnu koliinu mleka Pejps je krava? Pejps je muziqa. tavie, deputat republikog Sovjeta. Sa rekordnim rezultatima. Moda dvesta, a moda dve hiqade litara Ukratko, mnogo Saznajte u rejkomu. Smislili smo sledeu operaciju. Muziqa se raportom obraa Brewevu. Drug Brewev joj odgovara, to e biti usaglaeno. Treba sastaviti pismo drugu Brewevu. Uzeti uee u ceremonijama. Predstaviti ih u tampi Pa, to je za poqoprivrednu redakciju. Idete kao specijalni dopisnik. Taj zadatak ne moemo poveriti bilo kome. Uobiajene novinske fraze ovde nisu umesne. Treba nam qudina, razumete? Uglavnom, na posao. Dobiete dnevnice i idite s milim Bogom Poslaemo telegram u rejkom I jo. Uzmite u obzir razloge. Kad bude svodio rezultate redakcijskog konkursa, iri e dati prednost tekstovima od drutvenog znaaja. To jest? To jest, tekstovima koji imaju drutveni znaaj. Zar svaki novinski tekst nema drutveni znaaj? Turonok me je pogledao sa jedva primetnom qutwom. U izvesnoj meri, da. Ali to moe da se ispoqava u mawoj ili veoj meri. Kau da za igrawe uloge Lewina plaaju vie nego za Otela? Moguno je. I ubeen sam da je to pravino. Jer glumac uzima na sebe ogromnu odgovornost Tokom itavog razgovora oseao sam se udno. Neto mi je bilo neobino u uredniku. I onda sam shvatio da je stvar u rupi. Kao da nas je izjednaavala. Ukidala je wegovu nomenklaturnu prednost. Postavila nas je u istu ravan. Uverio sam se da smo slini. Zavrbovani stariji qudi u istim 56

(moram da vam otkrijem tu malu tajnu) plavim gaama. Prvi put sam osetio simpatiju prema Turonoku. Rekao sam: Genrie Franceviu, pantalone su vam pukle pozadi. Turonok je mirno priao ogromnom ogledalu, sagnuo se, uverio se i rekao: Dragi moj, uini mi uslugu Dau ti konac Imam ga u sefu Ne zbog slube nego zbog drube. Tako, na brzinu. Ne bih da se obraam Pquhinoj. Vaqa je bila redakcijska seks-primadona. Sa nauenim koloraturama glasa, kao u operske pevaice. I sa idiotskom navikom da ujeda Uostalom, opet smo se udaqili Ne bih da se obraam Pquhinoj rekao je urednik. Eto ti, mislim, tvoje podsvesti. Uinite mi, dragi moj. U smislu da uijem? Na brzinu. Zaista ne umem Ma, kako budete umeli. Ukratko, zaio sam mu pantalone. ta sad tamo Zavirio sam u laboratoriju kod bankova. Spremaj se kaem idemo. Momenat ivnuo je bankov idem. Samo imam svega etrdeset kopejki. I ora mi duguje sedamdeset Ma, ne govorim o tome. Imam posao. Posao? razvue bankov. ta je, ne trebaju ti pare? Trebaju. etiri rubqe do akontacije. Urednik nudi slubeni put od tri dana. Kuda? U Pajde. O, kupiemo voble! Kaem ti ja, idemo. Zovem lokalom Turonoka: Mogu li da povedem bankova? Urednik se zamislio: Vi i bankov ste, pravo da vam kaem, opasan sastav. Zatim se neeg setio, pa mi kae: Na vau odgovornost. I zapamtite zadatak je ozbiqan. Tako sam otiao u planinu. Pre toga sam bio slian sovjetskoj rubqi. Svi je vole a ona nema kuda da padne. Kod dolara je sve drukije. Popeo se na takvu visinu, pa pada li pada 57

Putovawe nam je poelo originalno. Naime bankov je doao na elezniku stanicu potpuno trezan. ak ga nisam prepoznao odmah. U odelu, tako tuan Seli smo, zapalili cigarete. Sila si kaem u formi si. Shvata, reio sam da prikoim. Inae u postati apsolutno neupotrebqiv. Ipak imam porodicu, decu. Starijem je ve etvrta godina Lera je bila u deijem vrtiu, a direktorka je samo wega hvalila. Razvijen je, kae, bistar, energian, bavi se masturbacijom Bacio se na aleta Shvata, takva stenica a uvia Iznad bankovqeve glave zazvecka dopisnika torba voz je krenuo. ta ti misli pitao je bankov radi li bife? Ti ve ima. Odakle mi? Tek to je zazveckalo. A moda su to hemikalije? Priaj Zaista imam, naravno. Ali razmisli. U est ujutro biemo na licu mesta. Poeleemo da rasteramo mamurluk. ta da se radi? Sve je zatvoreno. Vakuum. Glas u pustiwi Pa, doekae nas sekretar rejkoma. Sa flaom, je li? Wemu ne pada na pamet da smo mi qudi A ko je hteo da prikoi? Ja sam hteo, privremeno. A ve su prola gotovo dva dana i noi. Epoha Bife radi kaem. Ili smo vagonima. U kupeima je bilo tiho. Sivkastosmee tepih-stazice su priguivale korake. U guvi je trebalo stalno da se izviwavamo gazei preko torbi, korpi sa jabukama Dva puta su nas ispratili psovkama bez zlobe. bankov je rekao: A psovawe, ipak, nije obavezno! Platforme su fijukale od hladnog vetra. U prolazima izmeu tekih vrata sa niskim aluminijumskim kvakama, tresak se pojaava. U restoranu je bilo malo qudi. Kraj prozora su sedela dva rumena majora. apke su im bile na stolu. Jedan je uzbueno govorio drugom: Gde je linija odbrojavawa, Vitja? Neophodna je linija odbrojavawa. A bez linije odbrojavawa, i sam shvata Wegov sagovornik je odgovarao: 58

 Postojala je iwenica? Postojala je A iwenica je iwenica pred iwenicom, to kau, tog U oku se smestila jevrejska porodica. Lepa punaka devojka je ivicom stolwaka zamotavala ajnu kaiicu. Stariji deak je stalno gledao na sat. Majka i otac su jedva ujno razgovarali. Smestili smo se kod anka. bankov je poutao, pa ree: Ser, objasni mi zato mrze Jevreje? Recimo, razapeli su Hrista. Naravno, uzalud. A koliko je godina prolo I posle, vidi. Jevreji, Jevreji Vagin je Rus, Tolstikov Rus. A oni ne samo da bi razapeli Hrista. Oni bi ga ivog pojeli Eto kuda bi trebalo usmeriti antisemitizam. Na Tolstikova i Vaginova. Ja protiv takvih, kao to su oni, oseam straan antisemitizam. A ti? Naravno. Trebalo bi antisemitizam okrenuti na Tolstikova! I zaista Na sve partijce Da kaem to ne bi bilo loe Samo ne vii. Ali, obrati pawu Vidi, sede wih etvoro, ne okrei se Kao da sede prirodno, ali mene neto quti. Na bi sedeo u bquvotini okej! Ona dvojica kurajbera pored prozora se derwaju normalno! A ovi sede tiho, ali ja se zbog neeg qutim. Moda zato to ive dobro. Pa, ni ja ne bih iveo gore. Da nije proklete votke. Meutim, kuda se denu gazda? Jedan major je drugome govorio: Neophodna je skala vrednosti, Vitja. Prava skala vrednosti. Plus polazite. A bez skale vrednosti i polazita, sam prosudi Drugi je i daqe odgovarao: Postoji iwenica, Koqa! iwenica je iwenica, kako god da okrene. iwenica je realnost, Koqa! To jest, neto faktiki Devojica je zvecnula isputenom ajnom kaiicom. Roditeqi su tiho izgovorili neto prekorno. Deak je pogledao na sat Pojavila se bifexijka sa uvojcima boje paste za pod. Iza we konobar sa posluavnikom. Posluivao je jevrejsku porodicu. Naravno uvredio se bankov Jevreji su uvek prvi Zatim je priao anku. Flau votke, naravno I neto lagano, kao za bruderaft Kucnuli smo se i ispili. Voz je retko prikoivao, a bankov je pridravao flau. Zatim drugu. 59

Najzad se uzbudio, porumeneo i postao prilino naporan. Deda vikao je ja radim kamerom! Shvata, kamerom! Ja sam roeni umetnik! Ali snimam svakakve protuve. Wuke ne mogu da im stanu u objektiv. Sad sam snimao jednog. Ordewa osam kila. Bleti, refleksija kao protiv sunca Zeznuo si se, ti to ne moe ni da zamisli! A odredili su mi est rubaqa za snimak! est rubaqa! Neka ih utrape Ajvazovskom, kao, slikaj nam burlake za est rubaqa Ja sam umetnik Ve je otkucavao jedan sat. Jedva sam odvukao bankova u kupe. Pruio sam mu tabletu aspirina. To je otrov? pitao je bankov i zaplakao. Legao sam i okrenuo se prema zidu. Kondukter nas je probudio deset minuta pre stanice. Spavate, a mi smo proli Ihju rekao je nezadovoqno. bankov je nepomino i dugo posmatrao prostor. Zatim je rekao: Kada se kondukteri okupqaju, verovatno jedan drugom kau: Sve mogu da oprostim oveku. Ali onome ko spava, a mi prolazimo Ihwu to mu nikad neu zaboraviti" Dii se kaem nas e da doekuju. Hajde da barem umijemo wuke. Sad bih neto toplo pustio je sebi na voqu bankov. Uzeo sam pekir, izvadio pastu za zube i sapun. Izvukao sam britvu. Kuda e? Da koqem ovna kaem a ti si eleo neto toplo Kada sam se vratio bankov je obuvao cipele. Zapodenuo je filozofski razgovor: A koliko smo sino popili?" Ali ga prekinuh. Ve smo stizali. Kroz prozor se ocrtavao stanini pejza. Predratne zgrade, ravni prozori, osvetqeni sat Izali smo na peron, vlaan i taman. Neto ne ujem fanfare kae mi bankov. Ali, prema nama je urio i gestovima nas pozivao visoki mukarac poslovnog izgleda. Drugovi iz redakcije? zainteresovao se osmehnut. Rekli smo mu svoja prezimena. Dobro nam doli. Kod klozeta (zanima me zato arhitektura nunika na eleznikim stanicama tako lii na remek-dela Rastrelija?) 60

nas je ekao auto. Pored wega je gazio u mestu kran momak u pelerini. Sekretar rejkoma Lijvak predstavio se. Ispostavilo se da je onaj koji nas je doekao ofer. Obojica su govorila gotovo bez akcenta. Verovatno su poreklom od volosovskih Estonaca. Prvi posao nam je doruak! rekao je Lijvak. bankov je primetno ivnuo. Pa, ovde je sve zatvoreno rekao je licemerno. Neto emo ve smisliti tvrdio je sekretar rejkoma. Mali estonski gradovi su prijatni i srdani. U rano jutro Pajde je izgledao apsolutno mrtav, nacrtan. U sumraku su drhtala plava neonska slova. Kako ste putovali? pitao je Lijvak. Odlino kaem. Umorni ste? Nimalo. Dobro, odmorite se, dorukujte. Proli smo pored bolnice za tuberkulozne i ute zgrade rejkoma. Zatim smo se opet obreli u horizontalnom lavirintu tesnih prigradskih ulica. Dva-tri nagla skretawa i ve smo na drumu. Sleva je uma. Zdesna ravna obala i svetlucava glatkoa vode. Kuda idemo apnuo mi je bankov moda im je tamo treznilite? Stiemo kao da mu je pogaao misli Lijvak ovde nam je neto poput odmaralita. Za ogranieni krug gostiju. Za goste To i kaem obradovao se bankov. Auto se zaustavio pored prizemne zgrade na obali. Beli zidovi od dasaka, izbrazdani krov koji izaziva oporost u ustima, garaa Iz dimwaka se leno die dim oivqavajui sliku. Od vrata do male marine vode betonske stepenice. U marini se beli, blago nagnuta, otrica jahte. Pa ree Lijvak upoznajte se. Na pragu je stajala mlada ena od oko trideset godina u jakni od cerade i farmerkama. ivo, srdano i malkice majmunsko lice, oi crne i krupni jednaki zubi. Bela Tkaenko predstavila se ona drugi sekretar rejkoma komsomola. Rekao sam svoje prezime. Fotoreporter bankov Mihail tiho je uzviknuo bankov i trupnuo izlizanim potpeticama. 61

 Bela Konstantinovna je vaa domaica rekao je Lijvak laskavo ovde ete i da se odmorite Dve spavae sobe, kabinet, finsko kupatilo, gostinska soba Postoji sportska oprema, mala biblioteka Sve je predvieno, videete i sami Zatim je rekao neto na estonskom. Bela je klimnula glavom i pozvala: Evi, tule sine! Smesta se pojavila pocrvenela, sasvim mlada devojica u majici i ortsu. Ruke su joj bile u pepelu. Evi Sakson predstavi je Lijvak dopisnik rejonskih omladinskih novina. Evi je sklonila ruke iza lea. Neu da vam smetam osmehnuo se sekretar. Program je u celini sledei. Odmorite se, dorukujte. Do tri vas ekam u rejkomu. Uzeu vae putne naloge. Upoznaete se sa junakiwom. Daemo vam potrebne podatke. Do jutra tekst mora biti gotov. A sada, molim vas da me izvinite, poslovi Sekretar rejkoma je ivahno strao niz doksat. Za sekund je proradio motor. Nastade neugodna pauza. Uite, ta vam je? snala se Bela. Otili smo u gostinsku sobu. Naspram prozora je svetlucao kamin, ukraen zelenom ploicom od fajansa. Po okovima su bile duboke niske foteqe. Odveli su nas u spavau sobu. Dva iroka kreveta bila su pokrivena kariranim pokrivaem od kamiqe dlake. Na nonom ormariu je goreo masivan crveni svewak i ozarivao tavanicu treperavom ruiastom svetlou. Vai apartmani rekla je Bela. Za dvadeset minuta doite na doruak. bankov je oprezno seo na krevet. Zbog neeg je izuo cipele. Uplaeno je rekao: Ser, gde smo to stigli? Pa ta? Jednostavno, idemo u planinu. U kom smislu? Dobili smo odgovarajui zadatak. Jesi li obratio pawu kakve su cure? Da padne na teme! Takvih nisam viao ak ni u GUM-u. Koja ti se vie svia? Obe su dobre A moda je to provokacija? To jest? Ti je, shvata li, ap Da. 62

 A zbog toga te strpaju u dilkarnicu! Zato odmah ap. Odmori se, porazgovaraj ta znai porazgovaraj? Razgovor ti je kada se razgovara. A-a ree bankov. Odjednom je poeo da bauqa i zaviruje pod krevet. Zatim je dugo i nepoverqivo razgledao rozetu utinice. ta ti je? Traim mikrofon. Ovde, naravno, mora da postoji mikrofon. Prisluni ureaj. Poznanik pijanica mi je priao Posle e ga nai. Vreme je za doruak. Umili smo se na brzinu. bankov je presvukao kouqu. ta misli pitao me je posluie nam polulitrewka? Ne uri kaem ovde je, oigledno, ima. Osim toga, danas treba da idemo u rejkom. Ne kaem ja da se treba zemqosati. Nego onako, na bruderaft Ne uri kaem. I jo neto zamolio me je bankov ti ne zapodevaj suvie mudre razgovore. Drugi put ete gruvati sa ablinskim, pa posle itavo vee: Ipostas, ipostas, ipostas" Sad ve moe neto lake Tipa Sergej Jesewin, jermenski radio Dobro kaem idemo. Sto je bio postavqen u gostinskoj sobi. Standardni asortiman zatvorenih prodavnica CK: skupa kobasica, kavijar, tuwevina, okolada sa kremom od jagoda. Devojke su se presvukle u svetle bluzice i cipele po posledwoj modi. Sedite rekla je Bela. Evi je uzela posluavnik. Hoete li da popijete? Nego ta?! rekao je moj drug. Inae nije hrianski. Evi je donela nekoliko flaa. Kowak, xin s tonikom, vino ponudila je Bela. bankov se odjednom napregnu, pa ree: Pardon, znam taj kowak Zove se KVN Ili NKVD KVVK ispravila ga je Bela. Isti avo Kota esnaest rubaqa i dvadeset kopejki Za te pare boqe je kupiti tri flae votke. Ne uzbuujte se smirivala ga je Bela. A Evi ga je upitala: 63

 Vi ste alkoholiar? Da rekao je jasno bankov ali imam meru Sipao sam kowak. Za susret kaem. Za prijatan susret dodala je Bela. iveli rekao je bankov. Zavladala je tiina, koju je naruavalo zveckawe noeva i viquaka. Ispriajte nam neto zanimqivo zamolila je Evi. bankov je zapalio cigaretu i poeo: ivot je, devojke, u sutini kaleidoskop. Danas jedno, sutra drugo. Danas baca ifte a sutradan vidi da si bacio i kopita Sea li se, Sere, kakva je kod nas bila frka sa leevima? Bela se nagla napred: Ispriajte nam. Umro je ekonomista televizije Iqves. A moda je bio direktor, ne seam se. Pa, umro je, umro. I u redu je, zaista, to je to uinio Sahrawujemo ga kako treba Doli su qudi sa televizije. Ide direktan prenos Govorancije, naravno. Poeli su da se oprataju. Priem ja istim povodom i vidim nije Iqves. ta, zar ja ne znam Iqvesa? Sto puta sam ga fotografisao. Ali, u mrtvakom sanduku lei nepoznati mukarac iv? pitala je Bela. Zato iv? Naravno, mrtav, kako treba. Samo nije Iqves. Ispostavqa se da su u mrtvanici pobrkali leeve Kako se to zavrilo? pitala je Bela. Tako se i zavrilo. Sahranili su drugog oveka. Nee vaqda da prekidaju prenos. A nou su zamenili mrtvake sanduke I zaista, u emu je razlika?! Sutina je ista, samo su razliiti kako da kaem? Ipostasi sugerisao sam. bankov mi je zapretio pesnicom. Jezivo rekla je Bela. Nije to nita oduevio se bankov ispriau vam kako se jedan obesio Samo prvo da popijemo. Sipao sam ostatke kowaka. Evi je dlanom pokrila aicu. Ve sam pijana. Nikako! rekao je bankov. Devojke su takoe zapalile cigarete. bankov je saekao tiinu i zapoeo: A kako se jedan obesio to vam je ist vic. ovek je prostaki psovao. ena mu je, naravno, zvocala od jutra do 64

mraka. I eto, reio on da se obesi. Ne sasvim, nego fiktivno. Ukratko tera egu. ena ode na posao. A on se uprtaima zakaio za luster i visi. uje koraci. ena se vraa sa posla. ovek koluta oima. Iz fazona, naravno. Ali, to nije bila ena. Osamdesetogodiwa kominica, poslom. Ulazi ovek visi Uas rekla je Bela. Baba je bila elina. Ne samo da se nije onesvestila Prila je oveku i poela da mu pretresa xepove. A wega golica. I nasmejao se. Tu ti se baba trecne i otegne papke. I gotovo. A on visi. Ne moe da se otkai. Dolazi ena. Vidi takva i takva stvar. Bakuta umrla a mu se obesio. ena uzme telefon, zove: Vasja, kod mene ti je hiqadu i jedna no Zato sam sada slobodna. Dolazi" A mu joj kae: Ja u wemu da doem Tom pederu u iskopati oi" Tada i ena otegne papke. I to naisto Uas rekla je Bela. Nije to nita rekao je bankov hajde da popijemo! Kupatilo je spremno rekla je Evi. ta, treba da se svlaim? upitao je uznemireno bankov popravqajui kravatu. Naravno rekla je Bela. Nogu kaem moe i da oslobodi. Kakvu nogu? Drvenu. ta? zaurlao je bankov. Zatim se sagnuo i visoko povukao obe nogavice. Wegovi jaki plavkasti listovi bili su stegnuti arenim demodiranim podvezicama za arape. Ja jo uvek igram fudbal nije se smirivao bankov Tamo imamo pustaru Maloletnici treniraju Vidi, deavalo mi se da u mamurluku Kupatilo je spremno rekla je Evi. Obreli smo se u svlaionici. Po zidovima su visili egzotini plakati. Devojke su nestale iza paravana. Pa, Ser, vinula mi se dua u raj! mumlao je bankov. Svukao se brzo, vojniki. Ostao je u irokim satenskim gaama. Na grudima mu se plavela barutna tetovaa. Flaa sa aicom, enski profil i kec herc. A na sredini natpis slovenskom ligaturom: Eto ta me je upropastilo!" Idemo kaem. 65

U tesnoj prostoriji, stilizovanoj kao brvnara, bilo je nepodnoqivo vrue. Termometar je pokazivao devedeset stepeni. Usijane ploe smo morali da rashlaujemo vodom. Devojke su nosile dreave savremene kupae kostime, po dve uske uzbudqive krpice. Pravila znate? osmehnula se se Bela. Metalne stvari treba da skinete. Moe se pojaviti opekotina Kakve stvari? pitao je bankov. nale, ukosnice, iode A zube? pitao je bankov. Zubi mogu i da ostanu osmehnula se Bela i dodala: Ispriajte nam jo neto. Odmah. Ispriau vam kako je jedan poplavio govnima svadbu Devojke su se uplaeno pritajile. Moj prijateq je vozio kamion za iewe septikih jama. istio je ba tu stvar. I imao je drugaricu, vrlo pismenu. Miris ti je" kae ruan." A ta on moe da radi? Zato mi je" kae dobra plata." Trebalo bi da ode u taksiste" kae mu ona. A kakva je plata taksisti? Ne moe da zaradi ni za vodu." Proe godina. Nala ona sebi mua. A mom drugaru kae: Gotovo je. Odqubila sam se. Pii propalo." On, naravno, pati. A wima svadba. Unajmili restoran, piju, vesele se Pada no Tada ti moj drugar krene svojim govnovozom, pardon Otvorio kapak, uvukao tamo crevo i odvrnuo pumpu A u cisterni mu etiri tone ba onog dobra Svatovima tano do kolena. Gungula, vika, eto ti ga: Gorko!" Dola milicija Morali su da zatvore restoran. A moj drugar je dobio sedam komada robije Takve stvari Devojke su sedele pritajene i donekle obeshrabrene. Ja sam patio od nepodnoqive vruine. bankov je bio na vrhuncu blaenstva. Sve to poe da mi se pewe na glavu. Alkohol je postepeno ispario. Primetio sam da Evi pogleda u mene. Ili sa strahom ili sa potovawem. bankov je neto strastveno aputao Beli Konstantinovnoj. Odavno si u novinama? pitam. Odavno rekla je Evi etiri meseca. Svia ti se? Da, veoma mi se svia. A ranije? ta? ta si radila pre toga? Nisam radila. Uila sam u koli. 66

Usta su joj bila deija a elo maqavo. Izraavala se uurbano, pravilno i pomalo zadihano. Govorila je sa grubim estonskim akcentom. Ponekad je malkice kvarila ruske rei. ta te je povuklo u novine? A to? Mora se mnogo lagati. Ne. Ja radim korekturu. Jo uvek ne piem. Napisala sam lanak, kau nije dobar O emu? O seksu. O emu?! O seksu. To je vana tema. Potrebni su nam struni asopisi i kwige. Qudi ionako uprawavaju seks, samo to je mnogo toga nepravilno A ti zna kako je pravilno? Da. Bila sam udata. A gde ti je mu? Utopio se. Popio je kowak i utopio se. Studirao je hemiju u Tartuu. Izvini kaem. itala sam mnoge tvoje lanke. Vrlo mnogo humora. I vrlo mnogo trotaki Sve same trotake. I ja elim da radim u Talinu. Ovde su novine vrlo male To je tek pred tobom. Znam ta si rekao o novinama. Mnogi piu ono to nije. Ja to ne volim. A ta ti voli? Volim poeziju, volim Bitlse". Da kaem ta jo? Kai. Pomalo te volim. Uinilo mi se da nisam dobro uo. To je bilo preveliko iznenaewe. Eto, nisam ni pomiqao da sam tako lako zbuwiv Ti si veoma lep! U kom smislu? Ti si kopija Omara arifa. Ko je taj Omar arif? O, arif? On je prva liga! bankov je neoekivano ustao. Povukao je vrata. Nezgrapno i naglo je sjurio niz betonsko stepenite u vodu. Za sekundu je zamro. Zamahao je rukama. Izustio je zverski, nepristojan urlik i stropotao se Digla se fontana svilenih kapi. Sa dna uznemirene reke isplivale su neke konzerve, vornovato drvqe i ubre. 67

Tri sekunde se nije video. Zatim je izronila crna vetropirasta glava bezumnih oiju, kao u teneta od mesec dana. bankov se teturajui iskobeqao na obalu. Uz wegova mrava bedra bile su zalepqene, kao na skulpturi, vojnike gae. Poto je dva puta optrao oko vile pevajui Milina je, brao, milina", bankov je seo na policu i zapalio cigaretu. Pa, kako ste? pitala ga je Bela. Normalno odgovorio je fotograf i zvuno se udario gumicom po stomaku. A vi? pitala je Bela obraajui se meni. Vie volim tu. U susednoj prostoriji je bila tu-kabina. Umio sam se i poeo da se oblaim. Sedamnaestogodiwa provincijska blesaa" tvrdio sam popila je tri aice kowaka, pa poandrcala" Otiao sam u gostinsku sobu, sipao sebi xin sa tonikom. Spoqa su dopirali povici i pquskawe vodom. Uskoro se pojavila Evi, crvena, u mokrom kupaem kostimu. Qut si na mene? Nimalo. Vidim ja Daj da te poqubim. Tada sam se opet zbunio. I to pored sveg svog ivotnog iskustva Ravu si igru zapoela kaem. Ja te ne laem. Ali mi sutra odlazimo. Ti e opet doi Koraknuo sam prema woj. Pokuajte da ostanete razumni kad je pored vas sedamnaestogodiwa devojica, koja je tek izala iz mora. Tanije, iz reke Ma, ta ti je? ta ti je? pitam. Tako se uvek qubi Xudi Garlend rekla je Evi. A ona radi jo i ovo ovek je od zapawujue grae! Ili sam jedino ja takav?! Zna da je lagarija, primitivna rejkomska lagarija, i da je falsifikat, i to jo sa holivudskom patinom sve zna, a srean si ko kliwa. Evine lopatice su bile otre a kima od hladnih morskih kamenia Prigueno je povikivala i drhtala. Krhki areni leptir u labavo stisnutoj pesnici Tada se razleglo zagluujue: Pardon! Na vratima se nazirao bankov. Pustio sam Evi. 68

On je stavio flau votke na sto. Oigledno je pustio u opticaj svoje rezerve. Ve je jedan rekao sam ekaju nas u rejkomu. Kako si ti savestan narugao mi se bankov. Evi je otila da se oblai. Bela Konstantinovna se takoe presvukla. Sada je na woj bio strogi reizborni kostim. I tada sam pomislio: oh, da ovo nije taj rejkom, ni ova poludela krava! iveo bih ovde bez ikakvih odgovornih zadataka Jahta, reka, mlade gospoice Neka lau, koketiraju, glume jeftine holivudske zvezde Kakva mi je to srea ensko licemerje! Da, moda sam radi takvih stvari i doao na svet! Meni je trideset etiri godine, a nemam ni jednog, ni jednog jedinog bezbrinog dana Kad bih makar jedan dan iveo bez misli, bez briga i bez tuge Ne, spremaj se u rejkom Tamo gde su satovi, portreti, hodnici, beskrajna igra ozbiqnosti Qudi! Otvorilo mi se drugo disawe! izjavio je bankov. Sipao sam votku. Sebi punu veliku au. Evi je dotakla moj rukav: Sada nemoj da pije Kasnije. A, dobro! eka te Lijvak. Sve e biti u redu. ta znai: bie? naqutio se bankov. Sve je ve lepo! Otvorilo mi se drugo disawe! iveli! Bela je ukquila radio. Niski bariton je uzvikivao neto muno aktuelno:
Istine nema u ovome svetu halabunosti Postoji samo tren, dri se wega Postoji svetlo izmeu prolosti i budunosti Upravo on se i naziva ivot

Opet smo pili i pili. Evi je sedela na podu pored moje foteqe. bankov se raspriao i svaki as odlazio u toalet. Svaki put je otmeno traio: Mogu li da se upoznam sa planom?" Stalno dodajui: U smislu da pikim" Odjednom sam shvatio da sam propustio trenutak kad je trebalo da stanem. Pojavile su se varqiva lakoa i hrabrost. Obuzelo me je oseawe snage i nekawivosti. Taj rejkom sam video u mrtvakom sanduku! Miko, sipaj! Tada je Bela Konstantinovna preuzela inicijativu: Momci, da se izvuemo, pa posle Pozvau auto. 69

I otila je da telefonira. Zavukao sam glavu pod slavinu. Evi je izvadila pudrijeru i kae: Ne mogu da vas gledam. Za dvadeset minuta na taksi stie do zgrade rejkoma. bankov je itavim putem pevao:
S tobom da razgovaram neu, Ne trabuwaj, Mawa, kojetarije Boqe da idem s momcima na pie, Momci bar imaju misli vanije.

Verovatno je tajanstvena Mawa oliavala rejkom i partijske sfere Evi mi je milovala ruku i s akcentom mi aputala uzbudqive bezobrazluke. Bela Konstantinovna je izgledala strogo. Ona nas je povela irokim hodnicima rejkoma. Sa wom su se neprestano rukovali. U prizemqu se uzdizao bronzani Lewin. Na prvom spratu takoe bronzani Lewin, neto mawi. Na drugom Karl Marks sa tunim veniem brade. Zanima me ko deura na treem? upitao je bankov smejuqei se. Tamo je opet bio Lewin, ali ve gipsani Saekajte trenutak rekla je Bela Konstantinovna. Seli smo. bankov se strovalio u duboku fotequ. Wegove noge u iznoenim sportskim cipelama dosezale su do centra sale za prijem. Evi je donekle stiala svoj ar. Weni pozivi su ve bili suvie protivreni tekstovima oigledne agitacije. Bela je odkrinula vrata: Uite. Lijvak je razgovarao telefonom. Wegova slobodna ruka je srdano i ohrabrujue gestikulirala. Najzad je spustio slualicu. Odmorili ste se? Lino ja jesam rekao je uverqivo bankov. Otvorilo mi se drugo disawe. To je odlino. Idete na farmu. A zato sad to?! uzviknuo je bankov. Ah, da Evo vam podataka o Lindi Pejps Rezultati rada Kratka biografija Potvrde o stimulacijama Gde su vai putni nalozi? Peate udarite dole Sada, ako vam je vee slobodno, moete da odete nekud. Pozorite je, istina, na estonskom jeziku, Dom za odmor U Inturistu" radi bar, do 70

jedan posle ponoi Bela Konstantinovna, organizujte drugovima mali izlet Moemo li otvoreno? digao je ruku bankov. Molim vas klimnuo je glavom Lijvak. Ovde smo svi svoji. Pa, naravno. Mogu li iskreno, mornarski? Sluam. bankov je iskoraio i konspirativno snizio glas: Da to prevedemo na pie! To jest? nije razumeo Lijvak. Ja bih, kaem, da prevedem na pie! Lijvak me je pogledao zabrinuto. Povukao sam bankova za rukav. On je koraknuo u stranu i nastavio: U smislu: odgovarajua koliina votke umesto pozorita! Ja se, naravno, divqaki izviwavam Zaprepaeni Lijvak se okrenuo prema Beli. Bela Konstantinovna je otro odbrusila: Drug bankov i drug Dovlatov su snabdeveni svim potrebama. Ima vrlo mnogo vina dodala je prostoduno Evi. ta znai: mnogo?! usprotivio se bankov. Mnogo je relativan pojam Bela Konstantinovna, pobrinite se naredio je sekretar. Eto, to je mornarski obradovao se bankov to je naki! Odluio sam da se umeam. Sve mi je jasno kaem podaci su kod mene. Drug bankov e napraviti fotografije. Tekst e biti gotov do deset sati ujutro. Imajte na umu, pismo mora biti lino Klimnuo sam glavom. Ali e ga itati itava zemqa. Opet sam klimnuo. To mora biti raport Klimnuo sam i trei put. Ali raport najbliem oveku Jo jedno klimawe. Lijvak je stajao u blizini, plaio sam se da ga ne zapahnem vinskim dahom. Izgleda da sam ga ipak zapahnuo I ne alite se glavom, drugovi zamolio je ne alite se glavom. Stvar je vrlo ozbiqna. Tako da umereno 71

 Hoete li da vas ovekoveim sa Dovlatovom? predloio je iznenada bankov. Obojica ste koloristini mukarci Ako moe, sledei put rekao je Lijvak nestrpqivo. Videemo se sutra. Dobro saglasio se bankov tada u vas slikati u pristojnijoj situaciji. Lijvak je outao. Dole nas je ekao auto sa jutarwim oferom. Idemo na farmu, pa gotova stvar rekla je Bela. Je li daleko? pitam. Deset minuta odgovorio je ofer ovde je sve blizu. Dobro bi bilo da usput napravim recku apnuo je bankov gorivo mi je na izmaku. A zatim, obraajui se vozau: efe, stani pored prve prodavnice. Gledaj da ne promai! Imam posla naqutio se ofer ja sam to sino. Onda, moe za drutvo? Ja sam na radnom mestu. Kod kue me eka. Dobro. Domainska stvar. Ima li ti irine?! Nego ta?! Automobil je stao pored seoske prodavnice. Pred tezgom se tiskao narod. bankov je ispruio pesnicu sa est rubaqa i energino krio sebi put. Zakasniu na avion, qudi Taksi me, shvata, eka Dete mi je bolesno ena se, kuka, poraa Za minut je isplivao sa dve flae kahorca. Voza mu je pruio mutnu au. Pa, za sve okej! Sipaj kaem i meni. ta ima tamo? A ko e da fotografie? pitala je Evi. Mika e sve da uradi. On je dobar radnik. I zaista, bankov je radio izvanredno. Ma koliko da popije. Mada mu je aparatura bila najprimitivnija. Fotoreporterima su podelili japanske kamere, kotaju maltene pet hiqada. bankovu nije zapala japanska kamera. Ionako bi je propio" izjavio je urednik. bankov je fotografisao aparatom smena" od devet rubaqa. Nosio ga je u xepu, futrolu je izgubio. Razvija je koristio nedeqama. U wemu su plivali pikavci. A fotografije su ispadale jasne, neusiqene, novinski kontrastne. Oigledno je posedovao neki poseban dar Najzad smo stigli do zgrade direkcije, po kojoj su bili okaeni bezbrojni plakati. Iznad kapije se crveneo transpa72

rent Kost vredna industrijska sirovina!" Pod tremom se okupilo nekoliko qudi. Voza je upitao neto na estonskom. Pokazali su nam put tala je bila prilino tuna, niska zgrada. Iznad ulaza je gorela prawava lampa i osvetqavala prqavo stepenite. Bela Konstantinovna, bankov i ja smo izali iz auta. Voza je puio. Evi je dremala na zadwem seditu. Neoekivano se pojavio hromi ovek sa konom oficirskom torbom. Glavni agronom Savkin predstavio se on. Uite. Uli smo. Iza daane pregrade gacale su krave. Zveckale su medenice, razlegali se teki uzdasi i prijatno ukawe sena. Apatine ivotiwe su nas posmatrale setno. Ima u kravi neeg tekog, poniavajueg i odbojnog. U wenoj pokornoj besprekornosti, prodrqivosti i ravnodunosti. Mada su tu, reklo bi se, i gabariti, i rogovi Obina kokoka izgleda nezavisnija. A ova kofer nabijen govedinom i mekiwama. Uostalom, ne znam ih dobro Uite, uite. Obreli smo se u tesnoj sobici. Mirisalo je na kiselo mleko i balegu. Sto je bio pokriven plavom muemom. Na usukanom gajtanu visila je lampa. Du zidova su se uteli sanduci od perploe, za odeu. U uglu je svetlucao aparat za muu. ena sredwih godina u zelenoj bluzi digla se da ih doeka. Na wenim blago podignutim grudima sijali su ordewe i znake. Linda Pejps! uzviknuo je Savkin. Pozdravili smo se. Odoh ja ree glavni agronom ako vam neto zatreba, zovite me na lokal dva, dva, est S mukom smo se rasporedili. bankov je izvukao iz xepa fotoaparat. Linda Pejps mi se uinila malo rasejana. Ona govori samo estonski rekla je Bela. Nije vano. Ja u da prevodim. Pitaj je neto za probu apnuo mi je bankov. Pitaj je ti kaem. bankov se sagnuo prema Lindi Pejps i mrano je upitao: Koliko je sati? Prevedite mi odgurnuo sam ga kako je Linda postigla tako visoke rezultate? Bela joj je prevela. 73

Muziqa je proaputala neto uplaeno. Zapiite rekla je Bela Komunistika partija i wen lewinistiki Centralni komitet Sve mi je jasno kaem saznajte je li ona lan partije? Jeste odgovorila je Bela. Odavno? Od jue. Momenat rekao je bankov podeavajui fotoaparat. Linda se ukoila, uperila pogled u prostor. U redu rekao je bankov estica mi je u xepu. A krava? zaudila se Bela. Kakva krava? Po mom miqewu, treba ih fotografisati zajedno. Ovde ne moemo da smestimo kravu objasnio je bankov a tamo svetlo nije ni za klinac ta e biti? bankov je gurnuo aparat u xep. U redakciji ima tuta i tma krava rekao je. To jest? zaudila se Bela. Kaem, u arhivi ima krava koliko ti dua eli. Izrezau tvoju Lindu i nalepiti. Cimnuo sam Belu za rukav: Saznajte, porodica joj je velika? Progovorila je estonski. Za minut je prevela: Porodica je velika, troje dece. Starija kerka zavrava kolu. Najmlaem sinu je etvrta godina. A mu? pitam. Bela je snizila glas: Ne zapisujte. Mu ih je ostavio. Na ovek! zbog neeg se obradovao bankov. U redu kaem idemo. Oprostili smo se. Linda nas je ispratila malkice razoaranim pogledom. Wena marqivo oeqana kosa sijala je od laka. Izali smo napoqe. ofer je uspeo da okrene kola. Evi u jakni od jelenske koe stajala je uz hladwak. bankov je odjednom iznuo. Kijk zaurlao je na estonskom gotovo! Napred, drugovi! Do novih granica! U nove pobede! Za pola sata bili smo kod reke. ofer se uzdrano oprostio i otiao. Bela Konstantinovna je potpisala wegov putni nalog. 74

Vee je bilo toplo i vedro. Iza reke se crveneo sutonski krajiak neba. Na vodi su podrhtavale ruiasta obasjana mesta. Nije nam se ilo u kuu. Sili smo u marinu. Neko vreme smo utali. Zatim me je Evi upitala: Zato si doao u Estoniju? ta sam mogao da joj odgovorim? Da objawavam kako nemam kuu, otaxbinu, utoite, prebivalite? Da sam uvek traio ovu tihu marinu? Da od ivota traim samo jedno da sedim, evo ovako, i utim, da ne mislim? Snabdevawe vam je kaem dobro. Noni barovi A vi? Bela se okrenula prema bankovu. Ovde sam ratovao rekao je bankov pa sam ostao. Ukratko okupator Koliko vam je godina? Nije tako mnogo, etrdeset pet. Sam kraj rata me zakaio, bio sam klinac. Bio sam posilni pukovnika Adera Rawen sam Ispriajte zatraila je Bela vi tako lepo priate. ta tu ima da se pria? Zveknuo me rikoetirani metak, a sva qubav Ma, idemo! U zgradi je zazvonio telefon. Momenat uzviknula je Bela vadei kqueve u hodu. Ubrzo se vratila. Juhan Oskarovi vas trai na telefon. Ko? pitam. Lijvak.. Uli smo u kuu. kqocnuo je prekida prozori postadoe mrani. Digao sam slualicu. Dobili smo odgovor rekao je Lijvak. Od koga? nisam razumeo. Od druga Breweva. To jest, kako? Pa, pismo jo nije ni poslano. Pa ta? Znai, Brewevqevi referenti su malo operativniji od vas. nas delikatno se ispravio Lijvak. A ta pie drug Brewev? estita Zahvaquje na postignutim uspesima eli linu sreu ta da radim? pitam. Da piem raport ili da ga ne piem? Obavezno. Pa, to je dokument. Nadam se da e ga kancelarija druga Breweva zavesti antidatirano. Sve e biti gotovo do jutra. ekam vas 75

Devojke su poele da pripremaju zakusku. bankov i ja smo se osamili u spavaoj sobi. Mika kaem ti nema oseaj da se sve ovo deava drugim qudima Da to nisi ti. I da ovo nisam ja Da je ovo jedna idiotska predstava. A ti si samo gledalac Zna ta u da ti kaem odgovorio je bankov. Ne razmiqaj. Ne razmiqaj i gotovo. Ja ve petnaest godina ne mislim. Ako bude razmiqao ivot e ti se zgaditi. Svi koji misle su nesreni. A ti si srean? Ja? Ma, sad bih se obesio! Plaim se bola posledweg trenutka. Kad bih mogao da zaspim i da se ne probudim ta da se radi? Odjednom je to takav bol da se ne moe podneti ta da se radi? Ne razmiqaj. Pij votku. bankov je uzeo flau. Ja sam, ini mi se, pijan kaem. Ma nemoj! namignuo mi je bankov. Hoe iz flae? Tamo je aa. Nije isti gut. Pili smo naizmenino. Nismo imali ta da prezalogajimo. Sa zadovoqstvom sam oseao kako me hvata pijano bunilo. Konture ivota su postajale sve nejasnije i mawe izotrene Da bih obnovio daqa zbivawa, treba mi izvestan napor. Seam se da nam je bila posluena deficitarna rejkomska zakuska. Uostalom, pojavio se i ajvar od tikvica dokaz nazadovawa. A i pie je bilo za klasu slabije draga Mikina flaa, jugoslovenska qivovica", kagorac U desetom minutu bankov se pridigao i pretee zaurlao: Ja sam umetnik, shvata! Umetnik! Fotografisao sam Hruovqevu enu! I lino klinevog iskara d' Estena! A ti mi kae krava! Blesavko moj, blesavko mazila ga je Bela idemo, macane, smestiu te da spava. Ti si vrlo tuan rekla mi je Evi neto nije u redu? Sve je kaem divota! Normalan psei ivot Treba mawe misliti. Boqe je radovati se onom to postoji. Eto, i Mika mi kae: pij! 76

 Ve ti je dosta pia. Sada idemo. Ja u ti se svideti to i nije teko kaem. Ti si vrlo lep. Stara pesma, a kako dobro zvui! Nasuo sam sebi punu au. Jer moram nekako da zavrim ovaj idiotski dan. Koliko li e ih jo biti? Evi je sela na pod pored moje foteqe. Ti si drukiji od drugih rekla je. Ima dobru karijeru. Lep si. Ali si esto tuan. Zato? Zato to je ivot jedan, nema drugog. Ne razmiqaj. Ponekad je boqe biti glup. Kasno je kaem boqe da pijem. Samo ne budi tuan. Sa tim je svreno. Idem u planinu. Dobio sam odgovoran zadatak. Izai u u prostor velikog novinarstva Ima li auto? Pitaj me imam li cele arape. Ja elim auto. Imae. Kad se obogatim, kupiu ga. Pio sam i ponovo nalivao. Bela je vukla bankova u spavau sobu. Noge su mu se vukle kao dve uvele gladiole. Idemo i mi rekla je Evi ve si pospan. Sad u. Popio sam i opet nalio. Idemo. Eto, sutra odlazim, a ti e nai nekog sa autom. Evi se zamislila drei glavu na mojim kolenima. Kad se budem ponovo udavala, udau se samo za Jevrejina. Zato? Misli da su svi Jevreji bogatai? Objasniu ti. Jevreji se obrezuju Da. Ostali to ne ine. Koja ubrad! Ne smej se. To je vaan problem. Kada nema obrezivawa, dobija se smegma. ta? Smegma. To su tetne materije kancerogene. Eto tamo, hoe da ti pokaem? Nemoj, boqe bez oigledne Kod obrezanih nema smegme. I tada nema ni raka grlia materice. Zna ta je grli materice? Pa, recimo. Orijentaciono Statistika pokazuje da je rak materice ei kad nema obrezivawa. A u Izraelu ga uopte nema 77

 ega? Grlia materice raka grlia materice Ima raka grla, raka eluca Ni to nije poklon kaem. Naravno saglasila se Evi. Poutali smo. Idemo rekla je ve si pospan. Saekaj. Treba da se obreem Popio sam punu veliku au i opet je nalio. Ti si mortus pijan, idemo Treba da se obreem. A jo je boqe da odseem onaj grli i bacim ga u avoqu materinu! Ti si mortus pijan. I qut na mene. Nisam qut. Mi smo razliite generacije! Moja generacija je ubre! Tvoja je neto fantastino! Zato si qut? Zato to je ivot jedan. Prola je sekunda i kraj. Druge nee biti Ve je pono rekla je Evi. Popio sam i opet nalio. I odmah negde propao. Osetio sam kao da se nalazim na dnu akvarijuma. Sve se klatilo, otplivavalo, sevale su neke sjajne take Zatim je sve nestalo Probudilo me kucawe. Uao je bankov. Na wemu je bio sportski mantil. Leao sam popreno na krevetu. bankov je seo pored mene. Pa, kako si? pitao je. Ne pitaj. Kad budem starac izjavio je bankov napisau amanet unucima i praunucima. To e biti jedna jedina reenica. Zna koja? A? To e biti jedna jedina reenica: Ne vodi qubav mamuran!" Sa tri uzvinika. Loe mi je. Sasvim loe. I nemamo ime da se zaleimo. Pa, sve si popio. A gde su nae dame? Spremaju doruak. Treba ustajati. Lijvak eka bankov je otiao da se oblai. Gurnuo sam glavu pod slavinu. Zatim sam seo za mainu. Za pet minuta je tekst bio gotov. Dragi i mnogopotovani Leonide Iqiu! elim da Vas obavestim o radosnom dogaaju. U protekloj godini uspela sam 78

da postignem nezabeleene radne rezultate. Namuzla sam rekordni broj2 mleka od jedne krave" (napisao sam namerno od jedne krave". U tom obrtu su zvuale ivotna verodostojnost i dirqiva seqaka prostodunost). Kraj je glasio: I jo jedan radostan dogaaj desio mi se u ivotu. Komunisti nae farme slono su me izabrali za svog lana!" Tu mi je ve oigledno falio stil. Nisam imao snage za preradu Na doruak pozvala nas je Bela. Evi je isekla hleb. Pozdravio sam je kao krivac. Odgovor radosni osmeh i srdano pitawe: Kako se osea?" Ne moe biti gore kaem. bankov je savesno razgledao prazne flae. Ni grama potvrdio je. Pijte kafu nagovarala nas je Bela za minut sedamo u taksi. Od kafe mi nije bilo boqe. Nisam mogao ni da zamislim jelo. Neka kinta mi jo zvecka rekao je bankov istresajui sitninu. Zatim je pogledao u Belu Konstantinovnu. Majko, dodae jo rubqu i po? Ona izvadi novanik. Poslau ti iz Talina tvrdio je bankov. U redu je, zaradio si nasmejala se cinino Bela. Zau se automobilska sirena. Uzeli smo torbe i seli u taksi. Uskoro nam je Lijvak stezao ruke. Bez pogovora je odobrio tekst koji sam napisao. tavie, odrao je i kratak govor: Zadovoqan sam, drugovi. Dobro ste se potrudili, kulturno ste se odmorili. Drago mi je to smo se upoznali. Nadam se da e prijateqstvo postati tradicionalno. Jer partijski radnik i novinar su nekako, rekao bih kolege. elim vam uspeh na ideolokom frontu rada. Moda ima pitawa? Gde je bife? pitao je bankov. Da se malo zaleimo Lijvak se namrtio. Izvinite zbog grubog ruskog izraza On izdra pauzu prekora. Ali, ponaate se kao deca! ta, zar je pivo zabraweno?
2

Ovde i daqe su oigledne stilske greke.

79

 Mogu vas videti snizio je glas sekretar ima raznih qudi. Znate kakva je situacija u rejkomu Ala si izabrao posao saali ga bankov. Ja sam po obrazovawu inewer ree iznenada Lijvak. utali smo. Poesmo da se opratamo. Sekretar je ve razgledao neke papire. Auto vas eka rekao je. Pozvau telefonom elezniku stanicu. Idite na etvrtu blagajnu. Recite da vas ja aqem ao mahnu mu rukom bankov. Sili smo dole. Seli u auto. Bronzani Lewin je gledao za nama. Devojke su pole sa nama. Na peronu su bankov i Bela otili na stranu. Jo e dolaziti? pitale me je Evi. Naravno. I ja u ii u Talin. Javiu ti se u redakciju. Da se ne naquti tvoja ena. Nemam enu kaem zbogom, Evi. Ne quti se, molim te. Ne pij tako mnogo rekla je Evi. Klimnuo sam glavom. Inae nee moi da uprawava seks. Koraknuo sam prema woj, zagrlio je i poqubio. Prilazili su nam Bela i bankov. Po gestikulaciji se videlo da je bezono lae. Uli smo u kupe. Devojke su ile prema automobilu i ivahno razgovarale. Nisu se ni okrenule U Talinu emo rasterati mamurluk rekao je bankov imam oko est rubaqa. A hoe li da ti kaem jednu lepu stvar? bankov mi je namignuo. Radostan, sveani osmeh mu preobrazi lice. Da ti kaem? ora mi duguje jo sedamdeset kopejki!
Prevela s ruskog Radmila Meanin

80

PREDRAG BJELOEVI

PJESME
PJESMA O SJENCI Napisao sam mnoge pjesme o sjenci ali sjenka bi se uvijek iz pjesme izmigoqila i u novom obliku stala pred mene ta sad da inim pitam se sjenko otkad te danima nema Ni ispred ni iza mene ta da inim roena osim da slutim tvoj osunani dah u svom govoru O temequ svake osvjetqene pjesme

O WEMU U KOGA SUMWAM Poznajem li ovjeka koji me gleda iz ogledala Poznajem li taj lik bez maske to mi uporno gura svoj prst u oko Ogledalo vara moralo bi isti tren da prsne 81

Nikada taj lik uivo susreo nisam Tako mrtav i truo Tako neveseo to kao slika U ramu vremena stoji u zlatnom ramu prolosti Nikada uivo Nikada o ogledalo Ja ga vidio nisam

O NAMA KOJI MISLIMO DA JESMO Ko bijae On Prolaznik il neprolazan lik u vremenu to uvijek me podsjea na ribqi kostur iz ijih equsti glave svijetli krst i obasjava mu put krvavim quskicama poploan Ko bijae taj ovjek krst svoj to nosi svijetlei ispod moga i tvoga prozora Gospode a ne obazire se na nas a ne vapije za pomo nau

TEBI SA KAPOM ILI BEZ WE NA GLAVI Naini neto Neto po emu emo te se sjeati Ostaviti nas tek tako ne moe Podlost je bez javke isploviti u zoru 82

Dok nas san jo dri vrsto pa tvoju taku na puini vidjeti ne moemo A ubrzo za tobom i vjetar bi okrenuo i miris prisustva tvoga iilio u trenu Zato naini neto vie od bjekstva kad ve bez pozdrava odlazi Sa kapom ili bez we na glavi

NITA STVARNIJE NITA STRANIJE OD TEBE Nema nita stvarnije od tebe Srce kad zatreperi nenadno u grudima I nita stranije Srce od tebe u bijesu proqenome

ZNAJ AKO VE U LOV KREE Brze su rijei kao srne na vrhu jezika zapisane Ako kree u lov i lave ti se otme najtawi Znaj Od ulova da nema nita I ako koju u zamku svoju saplete I ako koju nespremnu u logu skrivenom zatekne * Jer brze rijei su samo brze i lijepe kao srne

83

Ali dok jure prostranstvom u sjenku prolosti odjevene trei s kraja na kraj vidokruga One plae ostale rijei stranom zvowavom praznine I qude to u lov na tajanstveni smisao rijei Sa psima bijesnim ne idu

SA HQEBOM ISPOD MIKE Sa hqebom ispod mike ide bogoovjek zagledan u daqinu U stopu prate ga sjenka wegova i pas ali on ne razmiqa o vjernosti Prainu koju podie iza sebe vrijeme e ve izmiriti sa tlom Jo samo Sunca da se domogne Ako ga skine mrtvo je sve Ako ne skine on je sigurno mrtav as je i ovjek nema vremena da razmiqa Sa hqebom idui ispod mike o sjenci svojoj ili psu Praznina se naslonila na prazninu Svrdla piti cijue

84

PREKO Bio sam Tamo znam da mi neete vjerovati kao da nigdje nisam ni iao A Tamo nema nita mada to Tamo postoji I vraa nedostojne il zalutale kroz maglu i amneziju udom jer nazad samo udo vraa od Tamo Vama Koji sumwate brao-sveci i u Moje i u to Tamo postojawe Ne provjeravajte Ne hulite na Nita Ni udo nije stalno na dunosti
26. 08. 2004, po povratku od Tamo

EWA More Obalo pustim snevaima Ostani zauvijek tako plavo Tako daleko

85

MIKICA ILI

DAN OSMI
Shvatili smo da smrt nije nimalo gora od ivota, i nismo se bojali ni jednog ni drugog. Varlam alamov

Qudi govore Nas etrdesetak stajali smo mokri od znoja i vlage, od kapi to su nam padale za vrat sa plafona, u prqavoj vodi do kolena. Smrad zelenkastih zidova ruevnog podruma, memla po okovima i trule drvenih basamaka koji su vodili gore, na tlo, u slobodu, zavlaili su nam se u nozdrve ve trei dan i no. Niko nije mogao da sedne zbog vode koja je stalno priticala spoqa, kroz pocinkovani oluk, uglavqen u visokom prozoretu pod plafonom, kao ni zbog guve jer je podrum bio krcat suwima. Nova vlast nas je drala u podrumu crkvenog doma, sve dok neko od rodbine ne bi doneo obavezni otkup u itu ili drugoj hrani koji smo dugovali i tako otkupio i nas od daqnih patwi i poniewa. Onda bi za nagradu osloboenik crpio vodu sa rune pumpe pobodene u bunar u crkvenoj porti, a voda bi kroz cev lila po nama, dok ne stigne otkup za sledeeg. Tako je svako davao svoj doprinos prevaspitavawu kulaka koji su ostajali dole, u improvizovanom kazamatu. Istovremeno su stizali novi suwi iz udaqenih zaselaka, na ruskim vojnim xipovima, pod budnim okom konih mantila. Saterivali su ih kundacima u podrum, naglavake, kroz kapak u dnu severnog zida kue. Ti novi jadnici ispoetka su se bunili, zapomagali i molili za milost, ali bi se 86

brzo uutali u susretu sa sivim, podbulim licima nas koji smo tu bili ve danima, pa bi se onda trudili da uhvate neko od boqih mesta, to daqe od ulaza i stepenica niz koje su se svakog asa strmoglavqivali novopridoli zarobqenici i to daqe od pocinkovane cevi koja je trala kroz razvaqeno prozore, visoko, uz sami plafon, jer je voda, ikqajui odande, prskala na sve strane. Trudili smo se da ostanemo barem iznad pojasa suvi, ali vremenom bi se svako od nas okliznuo ili u gurawu doao pod cev sa bunarskom vodom i ostajao mokar da cvokoe od studeni. Bilo je to etvrte godine od wihovog osloboewa. Od wihovog, jer nama je ropstvo tek sledilo. Na Ogwenu Mariju, u sami osvit, uhapsie mene i komiju Lazara Ostojia. Provezoe nas kroz selo na xipu sa svezanim rukama, da nas svi vide. Ispred zadruge gomila sveta, lepo vidi smejuqe se, misle u sebi: do'o zeman da i gazde hapse. Mnogima sie osmeh sa lica u narednim danima, kada doe red i na wih. Kad nas zatvorie kao stoku u podrum crkvenog doma, okupie se ene u porti, stadoe da leleu i jauu. Oni iz Odbora opalie uvis iz ruskog nagana i svetina se razbea. Naredna tri dana i noi ispriasmo se ja i pokojni ika Lazar i izjadasmo vie nego ceo prethodni ivot, kao da smo znali da se vie nikada neemo videti. Premda smo bili prve komije, zbog posla nikad ne imadosmo dovoqno vremena za razgovor i, kako to obino biva, tek nas muka sastavi i navede na priu. Govorili smo tada dve prie svoja dva ivota, naizmenino jedan drugom: ja kako je bilo ovde, u Srbiji, on kako je bilo tamo, u Nemakoj, u zarobqenitvu; ja o osloboewu i miru, on o tamnovawu i ratu; ja o otaxbini, on o tuini i uini mi se tad kao da govorimo o istom, premda je ika Lazar bio stariji dvadesetak godina, a ja ni vojsku jo nisam bio sluio, on je bio u zarobqenikom logoru, dok sam ja rat proveo kod kue, tek pred kraj me komunisti mobilisali. Kao da smo jednu priu priali, tako mi je izgledalo, a govorili smo o dve razliite nesree. Ili je, ipak, nesrea samo jedna Priao mi je Lazar Ostoji, stojei u hladnoj vodi do pojasa, kako su ih isto tako Nemci pohvatali aprila 1941. takorei na spavawu, naivno i bez borbe.

Izgubqeni raj Rat je trajao dvanaest dana. Lazar se zadesi u okolini Karlovca, u Hrvatskoj, na estonedeqnoj vojnoj vebi. U bate87

riji je imao in rezervnog artiqerijskog podnarednika. Sedmog dana rata, na poloaju, leei u rovovima, ostade ih treina, ostali dezertirae, odnee puke, mape, odvedoe kowe, ak i jednu poqsku komoru. Meu prvima pobee i komandir, kapetan Babi, za koga tek tad doznadoe da je Hrvat, i ponese sa sobom sve zatvarae sa topova. Prethodnu no ih poskidae on i straar Bajramovi, natovarie na kola i odoe, a vojska ostade u udu: dovde ak doli da brane tuu zemqu a ovi, takorei domai, dezertirae. Iz uewa se vojska povrati sutradan, zorom, kad ih opkolie civili i pozvae na predaju. Porunik Nikoli, najstariji po inu, preuze komandu i naredi povlaewe uz paqbu iz peadijskog naoruawa. Trojica pogiboe na licu mesta, ostali se izvukoe iz obrua i dokopae obliweg umarka. Gladni i neispavani, bez busole i vojnih mapa, sa po desetak metaka u xepovima, odluie da je najboqe da se razdvoje u mawe grupe od po dva-tri oveka i tako domognu Bosne, Drine i daqe svojih kua. Sa svih strana su vrebali naoruani civili, presreui razbijenu vojsku. Lazar sa jo dva redova umadinca krenu nasumce, na istok. Pet dana su lutali umom, pretravajui istine. Jeli su korewe divqeg patrwaka i ptija jaja, ali vode nije bilo nigde i, najposle, iznemogli od ei, prioe prvim kuama da zamole za nekoliko gutqaja. Neka ih ena lepo primi, ponudivi ih da se odmore i prezalogaje i, dok su, leei pod krukom, izuveni i raspasani, vakali komadie skorele proje, iskoie sa svih strana civili sa pukama na gotovs. Predae se bez otpora, umorni i malaksali, nevoqni za daqu borbu. Rekoe im tad, sprovodei ih u koloni sa jo desetak razoruanih vojnika, da je poglavnik Ante Paveli proglasio Nezavisnu Dravu Hrvatsku i da e biti internirani u Srbiju. Nadomak eleznike stanice skupie ih u veliko dvorite ograeno visokim zidinama sa bodqikavom icom na vrhu. Veina vojnika iz baterije ve bee zarobqena i smetena u improvizovani zatvor. Dvojica Bosanaca krenuli kui vozom, priaju: vagoni puni vojske, svi se raduju to idu kuama, pobacali puke i pijani grle gospoe po kupeima, ove vrite i cie ceo cirkus, najposle, nisu odmakli ni desetak kilometara, stadoe na nekoj maloj seoskoj stanici, sa svih strana poiskakae civili sa pukama, razoruae vojsku bez jednog metka Porunika Nikolia, dobrovoqca iz tri rata, streqae pred vojskom to poe sa wim na jug, put wegove rodne Petrove gore, a vojnike doterae zajedno sa 88

ostalima u dvorite. Sad su utali pognutih glava, utonuli u mrane misli. Sutradan se pojavie Nemci. Postrojie ih u cik zore. Svi su oseali da se neto sprema, znojili su se dlanovi i mileli mravi niz kimu. Jedan mravi, visoki oficir naredi da se na levu stranu izdvoje Hrvati, na desnu muslimani, pozadi Maari, iptari, Bugari i ostali, a u sredini da ostanu Srbi, Crnogorci, Jevreji i Cigani. Qudi se uskomeae, neki zakukae, pronese se agor ledinom i onaj oficir opali iz pitoqa u vazduh. Svi zautae i tad pade komanda: mar u stroj! i svako redom da ita molitvu koju zna, Srbi: Oe na" na crkvenoslovenskom, rimokatolici: Zdravo Marija", Jevreji: Kadi", a muslimani: prvu suru Korana", pa da se tako podele u grupe. One nesretnike koji nisu znali nijednu molitvu oterae u grupu sa tamnoputim Ciganima. Do podne nekako b vojska razvrstana, pa im podelie po etvrt hleba i kutlau orbe. Kad su zavrili sa jelom, nanovo ih postrojie po nacijama", odrae krai politiki govor, pa raspustie kuama sve osim Srba, Crnogoraca, Jevreja i Cigana. Lazara i jo nekoliko podoficira odvojie iz gomile i oterae u zgradu gde su ve odranije bili oficiri. Tu su ih drali tri dana, hranili bajatim hlebom i bqutavom orbom, a onda ih poterae do eleznike stanice i potovarie u stone vagone. Srpski oficiri, meu wima ak i etiri seda generala, guraju se u stonim vagonima, a svet gleda, tui svet gleda i milo mu, sve se smejuqi. Da je u Srbiji, majke i sestre bi greble lice i upale kose, jaukale bi i naricale, al' tui svet, pa drugi i obiaji. Pronese se pria da ih vode u Zagreb po ausvajs, pa e onda svako svojoj kui jer je Kraqevina ionako kapitulirala. Usput je bilo prilike da se pobegne iz otvorenih furgona, ali niko nije hteo da se izlae nepotrebnom riziku jer se prialo da e ih svejedno pustiti kuama sad kad je drava propala. Osim toga, Nemci zapretie da e kazniti bekstvo tako to e streqati one koji ostanu po desetoricu za svakog begunca. Do Zagreba su zarobqenici vie motrili jedan na drugog nego nemaki straar u drugom kraju vagona. Na zagrebakom kolodvoru stvori se guva oko poraene vojske. U koloni po dvojica, pognutih glava prooe kroz grad zarobqeni oficiri Kraqevine Jugoslavije, trpei uvrede i pogrde gospoa sa eirima, pquvawe i psovawe golobradih studenata i aka, ak i poneku kamenicu. Kad prooe 89

kroz palir, naterae raalovanu vojsku u veliku, utu staninu zgradu. Neki Ciganin ukrao oficirsku uniformu, izme i sat, epurio se u novoj odei, pa ga grekom zarobili kao oficira. Sad kuka i zapomae da ga puste, ali ga niko ne slua. Premda mu je tui asovnik na ruci, svakog trena pita koliko je sati, jer ne zna da gleda na wega. Misli nesretnik pitawe je trenutka kad e ga pustiti, jer to nije wegov ciganski rat, ve svetski koji ga se ne tie. Pronese se glas da e zarobqenici po ausvajs u Austriju, koja sada pripada Nemakoj, jer Hrvatska jo nije priznata, pa se u woj jo ne mogu izdavati zvanini dokumenti Treeg Rajha. Kad sutradan voz sa suwima pree jugoslovensko-austrijsku granicu i nastavi daqe, bez zaustavqawa, na sever, svakom postade jasno da e malo da prieka na ausvajs. etvrtog dana, izjutra, posle dugog truckawa, voz se zaustavi. Nemci isterae izgladnele, izbezumqene qude napoqe, na malu stanicu sa krupnim natpisom: Osnabrck". Postrojie ih, uz viku i gurawe, potom komandovae pokret i, kad prooe kroz selo Evershajde, skrenue desno, promakoe kraj oronulih baraka i stadoe pred otvorenom kapijom sklepanom od greda i bodqikave ice. Sad je svima bilo jasno ipak, logor. Po okovima bunkeri, gore na kulama straari sa mitraqezima i reflektorima, du bodqikave ice psi. Visoka ograda od dvostruke ice delila je srpski od francuskog dela logora. Barake poreane u pravilne redove, ambulanta, kupatilo i radionica pokazivali su da u logoru vlada savreni red. Izvan logorskih ica, u nekoliko drvenih baraka, bila je smetena nemaka Komandantura, Abver, spavaonice, kuhiwa i trpezarija za straare i tumae. Daqe odatle, na sve strane protezala se isuena movara, pretvorena u wive sa krompirom i stonom repom. Jedino se na stotinak metara od severne ograde uzdizao visoki elezniki nasip koji je zaklawao pogled. U celom logoru nije bilo nijednog drveta, ak je i trava bila nekako uta, zakrqala. Jednog po jednog oficira sprovedoe do stola i tu ih jedan vojvoanski vaba upita za ime, prezime i datum roewa. Nekoliko budala zapitae: Sad e da nam podele ausvajse, pa emo kui! Ko bee uspeo da sakrije neku sitnicu od ustaa, morade da je preda Nemcima. Odoe zlato, nakit, novac, tabakere, satovi Ostade i onaj Ciganin bez sata. Stoji muenik nasred poqane, pa prosto ne veruje da mu se sve to dogaa. Misli sad e doi neko i razreiti zabunu. 90

Postrojie raalovanu vojsku u vrstu i prevodilac proita naredbu o kunom redu po kojem svako jutro u 8 h i uvee u 18 h logorai moraju biti postrojeni na apelplacu zbog provere brojnog stawa. Podelie zarobqenicima brojeve, kaike, viquke, emajlirane inije, slamarice, ebad Zatim u jednoj baraci napravie fotografije za zarobqenike kartone, potom poterae suwe na kupawe i iawe, podelie im pantalone i bluze sa utisnutim natpisom KGF" na leima. Na kraju rasporedie logorae po barakama. U svaki objekat nagurae po sto pedeset do dvesta qudi i rasporedie ih u sobe sa po etiri-pet kreveta na sprat. Ratni vojni zarobqenik, podnarednik Lazar Ostoji dobi novu adresu, ime i prezime: OFLAG 6c Kgf No. 1358".

Vreme uda etvrtog dana naeg boravka u podrumu crkvenog doma jedan od gazda poznade komiju, svog biveg napoliara, gore, meu straarima, ali komija ne poznade" wega. Postao komija poverenik", osetio da je dolo wegovih pet minuta, da sada biva ono to nikada nije bilo, pa bi hteo da nadoknadi sve ono za ta ga je ivot prikratio. Ali sve mu se nekako ini da ovo nee dugo potrajati, da je pet minuta zaista samo pet minuta, i da e mu neko svakog asa oduzeti slatku vlast. Zato komija i ne moe da uiva u novoj ulozi, ne ume da se opusti, jer je stalno napet u iekivawu da e neko pokuati da mu otme poloaj, da mu zauzme mesto i u tom iekivawu mu teku zemaqski dani bez sree i radosti. Dri ga jo samo vera u svetliju budunost i nada u novog, boqeg oveka. Re dobrovoqno" dobi tih dana sasvim novu, dotad nepoznatu, dimenziju, prilikom formirawa seoskih radnih zadruga. Preko noi poee prva hapewa domaina koji nisu hteli u kolhoze. Sreni su bili seqaci koje uhapsie sa nalogom i sprovedoe u varo, u zatvor, jer hapewa od strane lokalnih kabadahija, koja su se zavravala po jarugama i umarcima, prebijenih ruku i rebara, postadoe svakodnevica. Ali, i par slomqenih zuba ili razbijen nos izgledao je kao premija u poreewu sa iznenadnim posetama konih mantila, nou ili u ranu zoru i odvoewem u nepoznatom pravcu odakle se niko nije vraao, niti javqao, jer, kako se kasnije ispostavilo, na tom ostrvu nije bilo razglednica". Seqaci su vie voleli da postanu kulaci nego politiki", zbog drevnog straha od svega to je za politiku veza91

no, kao i zbog zdravorazumske seqake pameti, jer bilo im je razumno da neko moe da zaglavi robiju zato to ne da hektar oevine u zadrugu, ali im nikako nije bilo jasno da je neko spreman da robija i glavu izgubi za Rusiju iz tuih pria. I, ko god dobi po nosu ili preko lea, pomisli: dobro sam proao, jer, eno, onaj levo i onaj desno prooe jo gore. I bi mu tako odmah lake. A, tamo u Nemakoj, u ropstvu, za vreme rata, priao je ika Lazar, isto su se tako plahoviti Srbi inatili, ba kao da su kod svojih kua.

Sluajevi Daleko od domova i porodica, skupqeni sa svih strana, ostavqeni na milost i nemilost, Srbi iz Srbije, Vojvodine, Crne Gore, Hercegovine, Bosne i Like, sa Banije i Korduna, iz Slavonije, Dalmacije i Hrvatske, Srbi iz Makedonije, sa Kosova i Metohije, u sudaru sa germanskim hladnim razumom i gvozdenom doslednou, prvi put videe koliko su male i beznaajne razlike meu wima i kolike ih slinosti veu. Zaboravie tih dana ko je odakle, ali ne mogavi bez starih navika, podelie se po drugim osnovama: na rojaliste lojalne vladi u Londonu i malobrojne, ali zato bune i nametqive komuniste. Rezervni potporunici, uiteqi i studenti jo nebrijanih brada, trgovaki pomonici, kalfe i egrti, organizovani u tajne komunistike kruoke, prezrevi vojniku disciplinu i okrivivi sede generale za vojni slom, povedoe neku svoju revoluciju u logorskim icama. Lepili su crveni" plakate, tampali broure, cepali logorske zidne novine koje su veliale Hitlera i Nedia, Trei Rajh, Vermaht i pobede na istonom frontu. Nemci zbog toga pootrie reim u logoru i uestae sa pretresima. Oficiri i policajci u civilu prevrtali su slamarice, lomili posue, kidali posteqinu, oduzimali dragocene, tekom mukom saiwene prirune ajnike od konzervi i reoe na papir. Kad god bi pronala iscepane zidne novine, uprava logora bi odmah smawivala sledovawe hrane i vreme etwe po logorskom krugu. Po dolasku u zarobqenitvo Nemci najpre odvojie lekare, inewere, veterinare, kovae, pekare i najdere, rasporedivi ih po fabrikama i bolnicama Treeg Rajha. Seqake, kojih je bilo najvie, rasporedie po kuama, kod gazda, da rade teake poslove, ali u gladnim godinama koje usledi92

e oni prooe najboqe: kod nemakih seqaka su jeli isto to i domaini. Podoficiri i vojnici su radili na velikim posedima zajedno sa starcima, enama i decom. Ko nije hteo da radi obino bi simulirao stomane tegobe, trovawa i greve u elucu. Gazde Nemci, koji nisu mogli da shvate da zdrav ovek nee da radi, uprezali bi kowe i vozili bolesnika" desetine kilometara po kii ili snegu, u udaqene gradske bolnice. Lekari nisu mogli da otkriju simulante bez odgovarajuih laboratorijskih analiza, pa bi se najee sve zavravalo potedom na rad od nekoliko nedeqa i receptom za nekakve kapsule koje bi logorai bacali u klozete im se vrate u icu. Oficiri po logorima, internirci i radnici na prinudnom radu po fabrikama ceo rat su proveli gladujui. kolarci, studenti, besposliari, rentijeri i umetnici, pesnici, slikari, filozofi, uiteqi, profesori, kwievnici, neradnici i dangube svih vrsta, zaglavie najgore poslove: kopawe kanala, seu uma, istovar na eleznici Mnogi, nenaviknuti na teke fizike poslove, posustae i predadoe Bogu duu, ne doekavi kraj rata. Lazar Ostoji, kao podoficir, prema enevskoj konvenciji nije bio poteen prinudnog rada. Meu etiri-pet hiqada kraqevskih oficira bilo je i nekoliko stotina podoficira i vojnika koji su brinuli o higijeni, radili u kuhiwi, ambulanti ili radionici, a ponekad i na poqima po okolnim selima. Oni su donosili u logor svee vesti sa ratita, cigarete i novine. Zabrana koja je vaila za odnose sa Nemicama nije bila na snazi za Ruskiwe, Poqakiwe i Francuskiwe. Smatralo se, meutim, da samo bedne kukavice qube druge logoraice, a svako ko je drao do sebe imao je vlastitu Nemicu sa muem na ruskom frontu. Mlai podoficiri koji su radili izvan ica, na seqakim imawima, sastajali bi se sa gazdinim erkama i sestrama tajno, nou. Nemice se nisu stidele kao srpske ene, nego su same birale i zavodile logorae, a posle divqih, strasnih noi, sutradan, pravile su se kao da nita nije bilo, to je Srbima bilo najudnije, jer svako je mislio da, ako vabicu ima jednom, ostaje joj gazda do kraja ivota. Voleli su logorai da se hvale i priaju, pa tako mnogi i izgubie glavu. Suwima je, po pravilu, izricana smrtna kazna, a Nemicama iawe do glave i javna poruga. Stojan Milutinovi iz apca toliko se bio zaneo i zaboravio gde se nalazi, da je svoju Elzu do kraja poeo i da tue. Sve mislio od Elze da je wegova Radojka, a od Vestfalije 93

da je Mava, pa kad mu udari krv u glavu, on vabicu isprebija namrtvo. Elza par puta outa, pa, najposle, kad joj dozlogrdi, prijavi ga seoskom kmetu i nesreni Milutinovi izgubi glavu. Nisu se Nemice lako navikavale na srpske obiaje. Neki stupie u ozbiqne veze, pa se ak i tajno prienie. Mnogi logorai ostavie decu iza sebe kad pooe kui 1945. godine i ponesoe fotografiju kao jedinu uspomenu na teka vremena, a, opet, drugi ostadoe po osloboewu da ive sa novim porodicama. Ipak, veina je nou sawala Srbiju i svoje seqanke, bosu, slinavu decu i krive tarabe oslowene na plastove sena Neki Maksim Pavlovi, seqak iz Semberije, radio je na velikom imawu Nemca Helmuta kojem su oba sina bila na istonom frontu. Helmut je voleo Maksima, cenio je wegov trud i umenost u seqakim poslovima, ali ga nikad nije zvao imenom, ve samo der Serbe", vaqda zbog mitraqeza ruskih koje je nou sawao. Muzui krave svaki dan, Maksim je malo pomuzao i Deutschland. Semberac je svakodnevno, posle mue, na putu od tale do kue prolivao tri litre mleka u ubre i tako sukcesivno otetio nemaku imperiju u etiri ratne godine za nekih etiri hiqade pet stotina litara mleka. Nije Maksim bio komunistiki ilegalac, niti je mislio da e time uticati na ishod Velikog rata. Razlozi koji su wega nagnali na diverziju bili su daleko suptilniji: Em porobili pola sveta, em wi'ova krava daje dvadeset litara mleka! A moja kod kue dva litra!" Helmut je jednom prilikom, sasvim sluajno, zaklowen senkom pojate, video ta Maksim radi, priao mu i upitao ga zato to ini. Saboter je utao. ak i da mu je objasnio, ne bi Nemac to mogao da shvati u svojoj racionalnosti germanskog duha. Helmut nije prijavio Maksima jer bi ga vlasti sigurno streqale. Bilo mu je ao Srbina, premda nije mogao da razume wegovu zaumnu mrwu. Posle rata, kad je saznao da su mu oba sina zauvek ostala negde u bespuima ukrajinskih stepa, Helmut je molio slugu da ostane sa wim i da mu bude trei sin, ali svo blago ovog sveta nije moglo da zaustavi Maksima. Prvih est meseci ropstva podnarednik Lazar Ostoji provede kopajui kanale za industrijsku kanalizaciju. Radilo se naporno, po ceo dan, uz tawir orbe sa dva-tri krompira i etvrt hleba. Logorai se neosetno pretvorie u kosture. Riqajui teku vestfalsku crnicu, mnogi se rastavie sa duom. Posao se sastojao u kopawu dubokih kanala i polagawu odvodnih kanalizacionih cevi. Na svakih pedesetak metara, 94

po jedan nemaki straar se etao sa psom, nadgledajui odmicawe radova. U grupi sa Lazarom bili su neki golobradi studenti, apotekarski i trgovaki pomonici, ak i dvojica novinara. Kopawe im je teko ilo, premda su bili veoma snani, jer im to bee prvi put u ivotu da rade naporne fizike poslove. Kad bi, s velikom mukom, postavili cevi u kanal, mladii bi otezali sa zatrpavawem, dok straar ne odeta na drugi kraj, a potom, koristei momenat dok se Nemac ne okrene i poe nazad, ustro bi uzimali povei kamen i preciznim udarcem razbijali cev. Mrana rupa bi zevnula na as, a potom progutala lopatu zemqe, i ve bi, za tren, taj deo kanala bio zatrpan dok je straar koraao nazad. Razvi se tih dana pravo takmiewe u razbijawu cevi. Dok su tradicionalno podozrivi Nemci vodili rauna o ispuwewu strogo propisanih normi i rokova, logorai su vodili svoj iracionalni, lini rat. Spasoje Nikoli iz toplikog kraja kopao je kanale zajedno sa Lazarom i mladim saboterima. Posle tri meseca kuluewa udari mu krv na usta. vabe ga odmah otpremie u poqsku sanitetsku bolnicu. Poto ga pregledae i, odredivi terapiju, smestie u krevet, Spasoje stade da baza naokolo i razgleda razna medicinska udesa. Najposle, u etwi, pipkajui i zagledajui bolnike aparate i druge naprave, nabasa na jednog logoraa, lekara iz Beograda. U razgovoru, Spasoje poveri doktoru da je u bolnici zbog odliva krvi na usta, ovaj ga detaqno pregleda i zakqui da se radi samo o visokom pritisku. Potom ga posavetova da, ukoliko se ponovi odliv, obavezno trai bolnicu i lekaru koji ga bude pregledao kae da ima tuberkulozu. Par dana kasnije otpustie Spasoja i vratie na stari posao. Odmah sutradan, kad mu ponovo udari krv na nos i usta, Spasoje se srui na zemqu i zakuka: Ih krank, ih krank!" Straar kojeg odredie za sprovoewe bolesnika" do poqskog saniteta, pozdravivi sedog lekara, prodera se glasno: Simulant!!!" Ovaj ga umiri i istera napoqe u ekaonicu, a potom upita Spasoja od ega je bolestan. Ih krank! TBC!" odgovori Spasoje, pravei se naivan. Doktor prebledi. Uurbano napisa uput za bolnicu i, otvorivi nervozno vrata, pozva straara. Kad Spasoje izae iz ordinacije, lekar odmah naredi bolniarima da brzo dezinfikuju celu prostoriju. Sad je i straar, vodei Spasoja u bolnicu, izraavao izvestan respekt i koraao iza simulanta na pristojnom rastojawu. Posle est meseci leawa u frankfurtskoj bolnici Spasoja rasporedie na lake radno mesto. Naredne tri i po go95

dine u jednoj fabrici rasecao je zlatna i elina naliv pera, uzdu, od vrha do rupice u sredini metala. ivot za fabrikom mainom je bio mnogo lagodniji, plata vea, a hrana boqa. Jedino je Spasoja muilo to to su Nemci merili sve na miligrame, pa je do kraja rata mnoge noi proveo budan, premeui se po krevetu i razmiqajui kako da drpi zlatno penkalo. Do osloboewa je maknuo osam komada, ali poto u selu, kad se vratio iz ropstva, niko nije umeo da pie, nije znao ta e sa wima, pa je, najposle, u varoi namestio zlatne zube sebi i eni. Deobe Treeg dana tamnovawa u podrumu oglasie se uhapenici zbog nedoputene trgovine i pekulacije". verceri izabrae jednog me' sobom koji e da zatrai od drugova odgore da ih izmeste od nas kulaka jer su oni za klasnu borbu i da sirotiwa ima uvek 'leba, al' muka ih naterala, pa su moralno posrnuli" Sastavie krijumari usmeni govor svom delegatu. Potom im se pridruie i oni to su prodavali svoje ito i stoku i time protivpravno utajili zaradu", premda su oni govorili za sebe da nee da se meaju sa nakupcima, jer su samo svojom robom trgovali. Naposletku, kad zatraie svoja prava i neki koji su tajno pekli rakiju od zrnaste hrane, kad zagrajae oni to su predali iqivo ito, pa se ceo magacin pokvario, kad zakukae i dvojica sabotera koji su svoju vralicu natelovali tako da ito ide u plevu grupa se ideoloki rasplinu na vie frakcija. ak i kad onaj delegat dobi, odozgo, odgovor na interpelaciju drkom od pitoqa i kad mu jedva zaustavismo krv sa razbijenog potiqka, nastavismo sa svaom: trojica seqaka koji ne behu zasejali oranice tvrdili su da su ovde grekom, petorica koji su predali polovinu obaveze krivili su nas koji nismo predali nita, a preostali su kukali da im je pogreno izraunat namet, pa su krivili sve nas skupa, jer oni bi uredno izmirili dug da se nije potkrala greka". Teaci koji su se krivo kleli u broj lanova domainstva tiho su jadikovali, dok su se estoko prepirali oni koji nisu hteli u zadruge sa onima koji behu uli, pa bi sad da izau. Tad, u podrumu, imali smo vremena za razgovor napretek, od prie smo takorei i iveli. Govorio sam Lazaru kako je bilo ovde u Srbiji, po osloboewu", dok je on putovao iskidanim prugama i razvaqenim drumovima obeaene Evrope, a on kako je bilo tamo u Nemakoj, u zarobqenitvu, gde 96

se pusti Srbi takoe delie i svaae, inei veliku uslugu dumanima. Mrtve due Crkavaju od gladi jedan pored drugog komunista i rojalista, oba Srbi, jer sem Srba skoro da nije ni bilo drugih logoraa, pa kae komunista svom zakletom neprijatequ: Doi e Rusi, pa e sve da vas postreqaju ubrad izdajniku!" a dua mu u nosu. Najposle, umru jedan pored drugog od iste boqke od gladi, dok psuju i prokliwu jedan drugog istim kletvama, na istom jeziku, ali, pre nego to skapaju, prijave jedan drugog za neprijateqsku delatnost. Smrt ih na kraju spase od smrtne kazne. Juna 1943. godine dvadeset i est etnika iz Limskog etnikog odreda behu zarobqeni u Jugoslaviji i doterani u Osnabrik. Odmah po dolasku i smetawu u baraku broj 30, u sobu 7, poee svae i kokawa izmeu crnogorskih komunista i ravnogoraca. Najposle, 30. avgusta, predvee, komunisti izvrie prepad na sobu sa etnicima. Napadoe ih noevima, motkama i kamenicama. Organizovae ak i strau ispred ulaza u baraku i rezervu za popuwavawe jurinih odreda. Sevnue noevi, poletee kamenice, pue nekoliko glava. Iznenaeni prvim naletom, etnici se brzo snaoe i organizovae odbranu. Povukoe se meu krevete, povadie debele daske iz leaja, dograbie hrastove stolice i razvi se estoka borba. Padoe rawenici na obe strane, potee krv, razlegoe se jauci, jedan kapetan dobi no u vrat. Prozori popucae od kamewa i cigala koje su spoqa bacali komunisti iz rezerve. Razlete se krompir po podu barake, prevrnu se kazan sa vrelom vodom i ouri dvojicu koji se behu guali po podu. etnici, instinktom zverke uhvaene u stupicu, pruie snaan otpor i, najposle, odbie napad. Nemaki lekari su naredna tri dana vidali rane Crnogorcima, ne mogavi udom da se naude: i jednima i drugima ivot visi o koncu, jevtiniji, takorei, od lule duvana, a opet se meusobno koqu. udili su se domaini" jer Nemac kad mrzi mrzi s razlogom, a Srbin mrzi duom iz pukog zadovoqstva. Posle uestalih sukoba komunista i pripadnika Jugoslovenske vojske u otaxbini, Nemcima dojadie i jedni i drugi, te odvojie bodqikavom icom komuniste i Jevreje u logor D" logor u logoru. Tako drama podele dobi oblije groteske. Poetkom maja 1941. godine pronee se glasine u logoru da e svi oficiri biti puteni kuama izuzev pilota, jer su 97

oni jedini krivi za pu od 27. marta. Tih su dana svi prekorno gledali na avijatiare i pomalo ih alili to ne idu domovima. Potom se pronese glas da kui idu rezervni oficiri, a da aktivni kadar ostaje u zarobqenitvu. Sledea vest je bila da u ropstvu ostaju samo vii oficiri, a da nii putuju. Usledie desetine glasina koje, ma kako bile neverovatne, unosie varqivu nadu u srca izbezumqenih qudi. Folksdojeri iz Vojvodine, koji su radili za Abver, pokazae da dobro poznaju svoje dojuerawe komije wihovo zlo seme smutwe nalazilo je plodno tle u logorakim duama: poee podele vee nego ikada pre. U dva navrata, na samom poetku ropstva i sredinom juna 1944. godine, dolazili su oficiri Srpskog dobrovoqakog korpusa da popiu oficire koji ele da im se pridrue, a poetkom 1942. godine i Nedieva vlada preko nemakih vojnih vlasti traila je dobrovoqce za borbu protiv komunista. Prilikom prve posete logoru tri oficira u novim uniformama i izglancanim izmama, stojei sa spoqne strane ice, priali su satima o srpstvu, pravoslavqu i otaxbini koja vapije za pomo svojih najboqih sinova, najposle, i o vekovnom prijateqstvu nemakog i srpskog naroda koje ih vee najvrim sponama. Na pomen prijateqstva sa Treim Rajhom, logorai poee da zvide, viu i pquju po govornicima. Ovi se odmakoe nekoliko koraka i nastavie svoju besedu, ne obazirui se na urlawe i skandirawe. Naposletku zaoe nemaki straari meu postrojene logorae i zavedoe red kundacima i cokulama. Ipak, na kraju se upisa oko tri stotine oficira u Qotieve dobrovoqce spremne da se stave pod nemaku komandu. Mnogi su mislili da se na ovaj nain doepaju kue i slobode, pa kad stignu u Srbiju, pravo u planinu, kod Drae o ijoj su borbi stalno stizali glasovi, ali od posla ne bi nita ceo poduhvat propade zbog bliskog zavretka rata i nemakog sloma koji se ve nazirao. U vreme najcrwe okupacije, dok je narod u otaxbini teko stradao, u logoru su se razbuktavale svae oko dileme: ko je kriv za propast Kraqevine? Komunisti su svu odgovornost prebacivali na generale, generali na politiare, a politiari se behu ve prebacili avionom na sigurno. Crveni" brzo postigoe ciq, jer tih je dana bilo sasvim normalno da rezervni oficir nebrijane brade proe pored sedog generala bez kape i vojnikog pozdrava. Kada je krajem maja 1942. godine iz Nirnberga u Osnabrik stiglo oko hiqadu oficira, a meu wima i blizu sto dvadeset generala, nesuglasice i podele dostigoe usijawe. 98

Proces Kako je ko dopao podruma, prvi dan nije ni stizao da razmiqa o hrani. Ophrvan crnim slutwama svako je mislio samo na svoju porodicu. Gladovawe je bilo najmawi problem, jer nita tako dobro ne moe da potisne jednu muku kao druga, jo vea muka. Meutim, ve sutradan poe da nam zavija stomak. Poneko bee sauvao u xepu koricu hleba ili komadi sira, pa, podelivi sa ostalima, nastavi da posti. Drugi, opet, kriom pojede sam, pa i on produi sa gladovawem. Tek nam trei dan bacie kroz kapak nekoliko hlebova. Nastade vika, gurawe i svaa, jedan hleb pade u vodu i opogani se, drugi Quba Strqen strpa u nedra, pa ga stadoe vui i udarati dok mu ga ne otee, trei hleb raskomadasmo u vazduhu. ovek, kada je sit i obuen, zgraava se nad svakim prostaklukom, gladan i bos postaje gori od svake zveri. Ti hlebovi nam behu sve to stavismo u usta dok nas ne izvedoe pred narodni sud, a tamo saznadosmo od mlaahnog sudije", sa ordenom na grudima, da nismo zasluili ni toliko, ve da sa nama treba po kratkom postupku jer zbog nas umiru od gladi deca po gradovima i bolesnici po bolnicama". Pa, majku mu wegovu, nismo ni mi toliko bezduni, ali nemamo gos'n sudija zagrajasmo u glas. Ku, majku vam kulaku! dreknu golobradi sudija, prodirui nas dubokim plavim oima punim mrwe. Otkud u tako mladom oveku tolika mrwa? zapitah apatom Lazara, dok je sedeo pored mene u prvom redu prepune sudnice, a on samo odmahnu glavom i slee ramenima. Beda je to, moj brate, beda koja stvara gnev veli Lazar. Znam ja kako jad i sirotiwa truju duu. Taj ti je nesrenik pola ivota gladovao i srce mu je preplavila srxba, pa nita vie ne vidi od we. Gladan je pravde i krvi i ne moe je se nasititi nikada apue Lazar, a sudnica vri od bukaa koji spontano", u horu, urlaju i negoduju, traei smrt za kulake i narodne neprijateqe. Kad nam odrezae kazne, potrpae nas u landrovere i vratie u podrum koji, u meuvremenu, bee dopola isprawen. Posedasmo umorni i gladni u prqavu vodu i potonusmo u crne misli. Svako je brinuo za porodicu i kuu i nikome nije bilo do prie, ali, kad ovek razgovara o nesrei koju je prebrodio, laka mu je muka u kojoj se trenutno gui. Pripovedao je podnarednik Lazar Ostoji o Nemakoj, o zarobqenitvu i patwama kroz koje bee tamo proao. 99

Goli ruak Najvea glad morila je logorae na samom poetku ropstva, pa sve do novembra 1941. godine kada su poele da pristiu prve poiqke od kue, a kasnije i paketi Crvenog krsta iz eneve. Jo tee razdobqe nastupilo je pred kraj rata, u prolee 1944. godine, kada partizani poee masovno da napadaju nemake garnizone i konvoje. Odmah prestade da pristie pomo Crvenog krsta, a nedugo zatim i dragocene poiqke od kue. Nemaki straari su voleli da trguju sa logoraima, ali nisu primali logorske marke koje su vaile samo u icama, ve su iskquivo preferirali staru, dobru trampu. Davali su za paklo amerikih cigareta deset ileta, za dva pakla pil karata, a za tri ceo hleb. Dva amerika sapuna vredela su jedan hleb, a kutija instant kafe pet hlebova. okolada, konzerve kornet-bifa i mleko u prahu donosili su ak i dozvolu za izlazak u grad. U doba najvee gladi cene su vrtoglavo rasle, te su najboqe oficirske izme ili najnoviji vajcarski sat mogli da se trampe za svega nekoliko hlebova. Kockari bi za dve kutije duvana nabavqali pilove karata i potom igrali u cigarete, hranu, logorske marke ili u dinare koji vie nisu vaili ak ni u Srbiji. Bilo je vano samo da se igra. Kad bi prokockali ceo paket, onda bi gladovali, moqakali i krali hranu od drugih. Sve je bilo na prodaju: hrana, odea, obua, raspored na laku radnu obavezu koji se obezbeivao u dosluhu sa komandom logora, zatim rakija, cigarete, improvizovani radio-aparati, vitaminske tablete, razne kwige i asopisi, olovke i papir za pisawe, minijaturne ahovske garniture Crna berza je funkcionisala besprekorno, spajajui svojim lepqivim pipcima muiteqe sa muenicima. U prolee 1944. godine, gladovali su oficiri Kraqevine Jugoslavije zajedno sa nesrenim Rusima, koji su patili od prvog dana ropstva, jer, kao nepriznata vojna sila, nisu imali pravo na pomo Crvenog krsta. Povremeno su nemaki straari dovodili ruske zarobqenike na kupawe u srpski deo logora. ivi kosturi bi izbezumqeno promicali u koloni, tupo zurei ispred sebe. Glad koja od oveka naini praznu quturu podseala je u svakom trenu na blizinu tihe smrti. Srpskim oficirima je bilo teko da gledaju ponienu slovensku brau, pa su im, rizikujui kaznu, doturali poneku konzervu ili skoreli, bajati hleb. Rusi su planim glasom zahvaqivali i odlazili daqe, vukui onemoale, nateene noge. Podnarednik Lazar Ostoji je za vreme sezonskih radova u poqu esto odlazio u selo na ispomo. Tu je sretao izglad100

nele, bolesne ruske vojnike koji su bili najbrojniji meu logoraima. Gledao je kroz suze kako od gladi izbezumqeni Rusi jedu sirovu stonu repu, jednom prilikom ak i kako iskopavaju kowsku leinu sa buwita, otimajui se za crvqivo meso. Dok je posmatrao nekad ponosne ruske muike kako se guraju i tuku oko smrdqive crkotine, Lazar je video dno, video je poraz oveka koji se vie nikad ne moe pretvoriti u pobedu. Logorai koji su radili kod seqaka kao kuna posluga Hausdiener" najlake su podnosili glad jer kod gazda se uvek poneto moglo nai na trpezi. Nemci su cenili potewe i marqivost, pa bi brzo zavoleli vredne srpske teake. Ko je hteo da pomogne imao je dovoqno da jede. Oficiri koji nisu mogli da izlaze van logorskih ica morali su da se zadovoqe oskudnim logorskim menijem. Za doruak: dvadeset grama groznog margarina i kaika vetakog meda ili marmelade od melase, ponekad komadi smrdqive kowske krvavice iz konzerve ili parence posnog sira, zajedno sa nezaslaenom tankom kafom; za ruak: orba od trava, repe i ponekog krompira uprqanog peskom i petina buavog hleba od crnog brana i strugotine; veera uglavnom nije bila predviena. Najtee je bilo okorelim puaima. Oni su posledwi zalogaj trampili za poneku zaostalu cigaretu, potom bi je sekli iletom nadvoje ili natroje i puili uvlaei poudno dim, dok je ar dogorevao i prqio im prste. Nemci su briqivo potovali enevsku konvenciju u kojoj nije nita pisalo o gladi, ali zato jeste o obaveznim platama za ratne zarobqenike. Nemaki Rajh je u svojoj bolesnoj pedantnosti uredno isplaivao suwima zaradu u logorskim bonovima: sumu od pedesetak rajhsmaraka, prethodno umawenu za iznos koji se odbijao na ime stanarine i ishrane. Za te logorske marke kupovali su zarobqenici u kantini sapun, ilete ili poneku konzervu. Oni koji su imali porodice, slali su bednu crkavicu svojima u Srbiju, gde su ih okupacijske vlasti pretvarale u Nedieve dinare. Komunisti preteno nisu imali nikog svog u Jugoslaviji, pa su novac slali ilegalcima u Beograd za revoluciju. enevska konvencija je garantovala slobodu prepiske sa rodbinom kod kue. Zarobqenici su imali pravo da piu dve dopisnice i jedno pismo meseno. Pedantno odtampani obrasci za dopisivawe bili su podeqeni na dva jednaka dela. Na jednoj strani su pisali logorai, a na drugoj strani je otpisivala rodbina iz Jugoslavije. O velikoj gladi niko nije pisao. Cenzori folksdojeri muili su se da deifruju sitna, kaligrafski pisana slo101

va jer se svako trudio da na malom papiru napie to vie rei kao da se imalo o emu pisati. Zapravo svi su lagali, piui da im je dobro i da e brzo kui, pa su onda itali povratne lai od rodbine: kako je i kod wih sve u najboqem redu i da se ne brinu. Istina je bila da su svi brinuli, znajui da najmiliji ne govore istinu, ali opet niko nije proputao priliku da napie pokoju re i tako olaka samome sebi. Malobrojni srenici koji nisu imali nikoga u otaxbini, pisali su prijateqima, kumovima i roacima po drugim logorima, tek da sa nekim razmene pokoju re.

Upotreba oveka Qudi u podrumu behu se svikli na globu i teror. Poratni zulumi dooe kao prirodni nastavak ratnih otimaina. Nemci, Bugari, etnici, partizani, pa, opet, neki drugi etnici koji rekoe da nemaju veze sa onim prvim, potom qotievci, nedievci, na kraju, opet komunisti drugo nisu ni radili osim to su nas harali i globili. Razne vojske, mnoge bez imena i oznake, odnee zlato i novac, odeu, obuu i hranu etnici su nosili bez velike rasprave i ubeivawa jer narod je stoka" kako mi ree jedan od wih, dok je isprobavao moje nove cokule, narod je marva koja gleda svoju korist dok mi krvavimo gae za otaxbinu". ta da kae pred ovakvim argumentom, posebno ako je potkrepqen kamom za pojasom. Ima u svakom zlikovcu i zrno ovenosti: kroz petnaest dana doe hramqui isti taj junak" sa cokulama u ruci. Veli: Evo ti, brate, tvoja obua i prataj, ako Boga zna! Nisam odmak'o ni iza prvog umarka, a potrefi me odnekud zalutali kurum pravo u petu kroz tvoju cokulu. Dve nedeqe sam leao u posteqi kod nekog seqaka i kako stadoh na noge, dooh ovamo da ti vratim tvoje." Ja ga gledam bosonog, a sredina marta, sneg jo nije okopnio. Velim mu: Neka, brate, tebi su potrebnije nego meni. Ja sam kod svoje kue, a pred tobom je dalek put", a on ni da uje, baci one cokule, pa odmagli bosonog niz kosinu, osvrui se uplaeno. Komunisti su vetije otimali. Dou lepo, kulturno se pozdrave, kau: Dobar dan, domaine, takva i takva stvar, poteno je da pomogne oslobodilaku borbu, na tebe je red", pa pokupe sve to im treba, gospodski, bez vike i dreke, napiu priznanicu, pa, doviewa, vidimo se u sledeoj ofanzivi. Puna mi fioka priznanica i potvrda. 102

Bugari stoka kao i mi: pale, prosipaju i lome to ne mogu da ponesu, a Nemci gospoda, sve po propisu i protokolu, utovaraju na kamione i odmah popisuju, ali tebi opet svejedno kako te pqakaju kad ostane bez iega. Otimaina koja nastupi u slobodi prevazie sve ratne rekvizicije. Sad se pqakalo zakonski, bez bojazni i ustezawa. Predratni neradnik i goqo, napoliar i nadniar koga niko nije hteo da najmi, postade odjednom vsjeh i vsja". Sad je on vlast, pred wim drhti dojuerawi gazda i moli za milost, a on ni da uje: zakon je zakon", pa razrezuje obavezu nemilice. Iz grada se navuklo golobrade studentarije i propalih egrta koji po ceo dan sede u hladu gostionice i igraju tabli i domine. Tek, s vremena na vreme, lewo ustanu i protegnu se, bacivi dugaki, prezrivi pogled na seosku bedu i prqavtinu. Oni su tu po direktivi, na zadatku, ekaju unapreewe, stipendiju za kolovawe u Rusiji ili neki poloaj u gradu. Nisu toliko opasni kao seoski aktivisti, ali opasno je wihovo veliko neznawe i tvrdoglavost. Odrede veu obavezu u vuni nego to je teka i sama ovca, pa, kad mu to kae, a on se uvredi, misli sprda se gexovan s wim i eto ti muke. Posle mu ponos ne da da ispravi greku. Nateraju gazdu da ore neradniku i lenugi, kau, ne sme da ostane neuzorana wiva, jer radnika klasa gladuje po gradovima. Ceo dan ore o svom troku, a volovi da lipsaju. Najposle, niko ti nita ne plati, sve na poek. Onaj lewivac planduje, kae, nema s im da radi, opqakali ga, izgorelo mu u ratu, a nije nikad nita ni imao, ceo ivot proveo u birtiji. Ko je umeo da se snae jo je nekako i preivqavao. Komija Lazar i ja sakrismo neto kukuruza u kacu, pod suve kruke. Kad su dolazili iz Narodnog odbora da pregledaju ima li u podrumu jo hrane, buili one kruke, al' nita ne naoe. Jedan zagrize suvu voku, pa je gadqivo ispqunu, veli: kiselo mu i gorko. Mislim se ja: navik'o si se ti na Unrine pakete, pa ti sad sve seqako bqutavo i prosto. Priao mi je Lazar u mraku podruma o dugo sawanoj slobodi, tamo u Nemakoj, ali i o prvim razoarewima koja je doiveo posle osloboewa.

Crvena kowica U gluvo doba noi, 6. decembra 1944. godine, usnule logorae probudi prodorni pisak sirena za uzbunu, potom zaprata protivavionska artiqerija, i, najzad, grunu nekoliko de103

tonacija u neposrednoj blizini. Barake se zaquqae kao da su na vodi, metalni kreveti na sprat se zawihae i popadae, gweei pospane qude. Isprevrtae se police, iviluci i stolovi, poletee uvis uka i perje iz slamarica, popucae stakla na prozorima Jedna za drugom, zau se itav niz eksplozija, sve blie i blie, dok bombe ne poee da gruvaju po samim barakama. Nekoliko spavaonica se odmah zapali. Protivavionska artiqerija osu paqbu sa svih strana, zagrmi iz cevi svih kalibara. Logor je svetleo kao da je zora. Zaue se prvi jauci rawenika. Zapaqena greda u Lazarevoj spavaonici pade sa plafona i preprei izlaz iz barake. Qudi u paninom strahu nagrnue da se provlae ispod buktiwe, prqei kosu i lice. Jedan muenik, sav u plamenu, istra napoqe i pade desetak koraka daqe, grei se i cvilei u samrtnom ropcu. Zasmrde qudsko meso. Druga greda koja pade u hodnik spavaonice, prikqeti i smrska Lazarevu desnu nogu. Uplaeni qudi su trali prema izlazu gazei jedan preko drugog. Ko god bi pao ostajao je da lei pod nogama raspomamqene ruqe. Nekoliko logoraa padoe preko Lazara svom teinom. U jednom trenu zau se lomqava sa krova koji je goreo, stropota se tavanica i Lazaru pade mrak na oi. Osvestio se tek ujutro u logorskoj ambulanti, na bolnikom krevetu sa nogom umotanom u debele, krvave zavoje. Kasnije su mu priali kako ga je uiteq Veselin Jevremovi izneo na leima iz spavaonice koja se ruila. Drug iz detiwstva stavio je glavu u torbu i, utravi u zapaqenu baraku, spasao podnarednika Ostojia sigurne smrti. Nekoliko nedeqa kasnije, kada Lazar stade po prvi put na noge, potee krv iz podlanica dvojice zemqaka koji svoje prijateqstvo tako zapeatie pobratimstvom. Kad proe prvi talas saveznikih bombardera, nemaki straari izaoe iz bunkera i popee se na visoke kule osmatranice. Upalie velike reflektore i poee da pretrauju teren. Tamo gde je bila razvaqena ica, nasumce su pucali iz tekih mitraqeza, upozoravajui zarobqenike da logorski zakoni jo uvek vae. Bolniari zaoe meu razvaqene barake. Mnogima vie nije bilo pomoi. Desetak ugqenisanih leeva niko vie nije mogao da prepozna. Preko stotinu mrtvih i isto toliko rawenih, est izgorelih baraka i promrzli, preplaeni qudi koji su tumarali kroz hladnu decembarsku tminu inili su groznu sliku logora Osnabrik u prvoj noi saveznikog bom104

bardovawa. Ipak, suwima je srce gorelo toplinom sloboda je bila tu, na korak od sna. Trinaest dana kasnije, na sam Nikoqdan, u barake upadoe nemaki straari sa psima. Isterae logorae napoqe, na ledinu, naredivi im da ponesu samo najnunije stvari, potom doterae komuniste i Jevreje iz logora D", postrojie suwe u redove, proitae kratko saoptewe i naredie pokret. Kolona je hitro gazila prema eleznikoj stanici gde su spremni za transport ekali veliki, stoni vagoni. Ispred stanine zgrade zarobqenicima stavie teke bukagije na ruke i noge. Po tridesetak logoraa ugurae u polovinu vagona, pregraenu bodqikavom icom, dok drugu polovinu zauze nemaki straar sa otkoenim majserom. Zau se pisak lokomotive i kompozicija lagano krenu. Logorai koji su bili blie visokom prozoretu sa bodqikavom icom propiwali su se na prste ne bi li videli gde ih voze. Kompozicija se vaqala danima na sever, predelima Vestfalije, centralne Nemake i Pruske. Dawu bi voz stajao na nekom sporednom koloseku, proputajui kompozicije sa municijom i orujem koji su hitali na jug, u susret amerikoj i ruskoj prethodnici. Po prepunim staninim peronima, u oima preplaene dece i ena, na smrknutim elima staraca, videlo se da saveznici nisu daleko. Tek ponekad, u tihoj noi, zauo bi se daleki odjek avionske grmqavine ili potmula jeka detonacija. inilo se da kompozicija izmie tek za dlaku amerikim trupama, odlaui tako dolazak slobode u nedogled. Negde oko Berlina savezniki avioni zasue voz bombama. Nekoliko vagona se zapali, desetak qudi pogibe etvrtog dana truckawa kompozicija se zaustavi u mestu Barkenbrige, u Pomeraniji. Nemaki straari otvorie furgone i isterae logorae napoqe. Postrojie ih u kolone i povedoe kroz naseqe. Mesto je izgledalo sablasno. inilo se kao da tu niko ne ivi. Ulice potpuno puste, na prozorima navuene teke zavese, duani zamandaqeni reetkama Oseala se blizina fronta. Sve je liilo na kuu u kojoj niko ne pria o pokojniku, ali je on tu, iza prvih vrata. Proavi kroz pusto naseqe, zarobqenici se zaustavie pred logorom Oflag 65". Qude odmah saterae u bodqikave ice, ponovo nasta pretres, zaduivawe, potpisivawe inilo se kao da logorai iznova proivqavaju prve dane ropstva. Zarobqenike iz Osnabrika izmeae sa suwima iz Nirnberga, Strija, Hamelburga, trasburga Preko dve hiqade i est stotina srpskih oficira i stotinak podoficira ekalo je da se daleki potmuli tutaw ruske armije pretvori u 105

pobedonosni pokli crvene kowice. Ali, sloboda je bila jo daleko. Nemaka peadija se bee ukopala na vanom saobraajnom voritu najdemile i front se preselio na drugu stranu. Suwi padoe u teku depresiju. Na Savindan, tokom popodnevnog zbora, proitae saoptewe o daqwem pokretu. Logorai se spakovae i ranom zorom krenue na zapad, po razlokanim poqanama i oranicama koje behu prekrivene dubokim snegom i smrznutim leevima. Putevima se nije moglo kretati zbog nepreglednih kolona izbeglica i rawenika. Jedna grupa od oko est stotina logoraa ostade u icama simulirajui bolest. Nemci su se ispoetka derali i pretili streqawem, ali ubrzo odustae. Bilo je svima jasno da je kraj blizu. Qudi su vukli sa sobom zaveqaje, kutije i sanduke sa svim onim sitnicama koje sakupie prethodne etiri godine. Padali su onemoali pod tekim teretom bagaa, pa se opet dizali i nastavqali, gladni i umorni, mueni neizvesnou i strahom za goli ivot. Od poetka rata smrt nikada nije bila blia. Posle celog dana peaewa, predvee, kolona ue u logor Grosborn kod sela Rederic. Odavde behu odvedeni poqski logorai u nepoznatom pravcu. Tragovi koji ostadoe iza wih govorili su o velikoj urbi: dopola pojedena porcija pasuqa, poluprazan ajnik iz kog se jo puilo, na brzinu napisano pismo rodbini, negde u Galiciji, nezategnuta, topla posteqina, ispreturane slamarice Dok su raspremali stvari i izuvali mokru obuu, suwi su itali poruke po zidovima, ispisane krivim, brzim rukopisom. Qude podie jeza: ta ako su Poqake odveli na streqawe? Onda e sutra i nas" Sutradan ujutro, u stroju pade komanda: spremiti se za pokret! Logorai se uskomeae, poneko glasno zakuka. Mnogi, poueni prethodnim iskustvima, poee da se pretvaraju da su bolesni. Nemci stadoe kundacima da isteruju zarobqenike na poqanu. Najposle, oko pet stotina najupornijih ostadoe u Grosbornu. Wima nemaki komandant logora obea skorawu vizitu kaznene ekspedicije. Podnarednik Lazar Ostoji odlui da ostane u logorskim icama, glumei groznicu. Pobratim Veselin se pozdravi sa wim i napusti logor zajedno sa razbijenim nemakim trupama u kojima se vie nije znalo ni za kakvu komandu. Uiteq Jevremovi, predratni radikal i ogoreni protivnik komunistike partije, nije eleo da doeka crvenoarmejce u icama. Na rastanku, dva pobratima se izqubie, slutei da se vie nikad nee videti. 106

im osvanu zora, pobegoe i posledwe nemake strae sa visokih kula oko logora Grosborn. Tek tad nastupi rasulo. Logorai se uskomeae, neki su hteli da se sami organizuju i pou u susret Rusima sa par zaralih revolvera i bajoneta, drugi su bili za to da se ostane u icama jer je jo postojala opasnost od razbijenih nemakih jedinica koje su se, pred naletima saveznikih tenkova, povlaile pored samog logora. Najposle, nekome pade na pamet da ispie na belom arafu TIFUS" i da obesi natpis na ulaznoj kapiji logora. Nemci koji su se uurbano povlaili, zaobilazili su logorske ice u irokom luku. Neki epanovi zameni svoje odelo sa SS-ovcem koji je beao pored logora, daqe na sever. Nemac se ve bee oslobodio oruja i dokumenata i sad nije alio suvo zlato samo da bi se presvukao u spasonosne drowke, jer crvenoarmejci nisu imali vremena za suewe. Kasnije, kad drugi logorai upitae trgovca" kako e dokazati Rusima da i on sam nije pripadnik SS-a, epanovi bre-boqe zapali crnu uniformu, ostavi da se smrzava narednih nekoliko dana u dugim gaama i kouqi, sa dukatima za pojasom. Kad pogibe Petar Jankovi iz Paraina od zalutalog metka, javie se trojica dobrovoqaca, spremnih da krenu u susret ruskim trupama i zamole ih za potedu od granatirawa, ali bombe su i daqe nemilice padale po barakama. Reavala se sudbina celog sveta i koga je bila briga za par stotina preplaenih, izgladnelih logoraa. U zoru, 5. februara poqska armija, formirana u SSSR-u od izbeglih Poqaka, udari estoko po nemakim poloajima oko logora. Barake se zawihae kao pauina na vetru, pade nekoliko granata meu spavaonice, geleri poletee na sve strane, zapali se ekonomska zgrada. Pogibe desetak qudi, a meu wima i nekoliko logoraa Poqaka. Nemci pruie mlak otpor i najposle se povukoe, ostavivi teko naoruawe i sanitetska vozila. Oslobodioci na kowima, vitlajui dugim, krivim sabqama, uletee kroz irom otvorenu kapiju logora. Suwi potrae rairenih ruku u susret spasiocima, radujui se kao mala deca. Oduevqewe se pretvori u pesmu i pokli. Ali, najednom, kowanici progovorie nerazumqivim jezikom, nepoverqivo vrtei glavama i okreui cevi oruja na logorae. Svi se prestravie: ta je to, kakav je to jezik, nije ruski? Poqaci sioe sa kowa, drei se na odstojawu. Konano ih grupa poqskih logoraa odobrovoqi, objawavajui da su ovo braa Srbi koji nisu hteli da se povlae daqe sa Nemcima. 107

Odmah istupie komunisti sa zahtevom da im se podeli oruje jer ele da se pridrue Crvenoj armiji. Poqski oficir im hladno odgovori da od toga nema nita jer su jo na proveri. Dobrovoqci se, pokuwenih glava, vratie u stroj. Par sati kasnije logorai se konano postrojie u kolone. Odmah pade naredba za pokret: pravac Jastrov! Dvadeset etiri kilometra umorni i gladni qudi peaili su po dubokom snegu, mnogi bosi i slabo obueni, ali niko se nije alio. Po prvi put od poetka rata nazirao se kraj svim mukama i patwama. Naredne dve nedeqe u Jastrovu osloboenici su radili teke fizike poslove na utovaru i istovaru eleznikih vagona, na kopawu rovova i utvrivawu poloaja, sve vreme oslukujui potmulu jeku estokih borbi. Hrane je bilo malo, pa su izgladneli qudi krali truli, gwecavi krompir iz magacina i klali odbegle, mrave sviwe koje su krvavih gubica kidale smrznute leeve na poqanama oko grada. U jednom trenutku nemake jedinice, koncentrisane u najdemileu, probie obru i krenue na zapad, pored Jastrova. U srca se ponovo uvue zebwa. Grad je bio slabo brawen, moglo se svakog trenutka desiti da Nemci uu u wega jer su logorai bili i daqe nenaoruani. U urbi, Nemci prooe van grada. Ni wima nije vie bilo do borbe. Posle dve duge nedeqe neizvesnosti, 20. februara, u zoru, srpski oficiri pooe peke za Flatov. Na putu, levo i desno od razlokanog druma, pruali su se stravini prizori: mrtvi nemaki vojnici naslagani na gomile, poput cepanica. Logorae proe jeza: sudbina se surovo poigrala sa dojuerawim xelatima. Oni kojima se ve odavno behu raspale cokule izaoe iz stroja i, premeui ukoene, smrznute leeve, stadoe da trae izme za sebe. Nastade vika i dozivawe. Jedni su drugima bacali obuu, razmewujui vei broj za mawi i psujui ukoene mrtvace sa ijih nogu su se teko skidale izme. Najposle, kad se kolona sasvim raspri, poqski sprovodnici zapucae uvis. Qudi se najednom uutae i pognutih glava nastavie da koraaju u stroju daqe, u sumrak. Dva dana su trajala pregawawa sa poqskom komandom u Flatovu, dok su besposleni srpski oficiri bazali po gradu, ubijajui vreme. Drugog dana predvee gradi zasue bombe. Konano, 22. februara qudi se ukrcae u est teretnih vagona. Voz krenu sporednim prugama razruene Evrope, kupei usput iz brojnih logora zarobqenike svih nacija i svaki as zastajkujui da bi propustio krcate ruske kompozicije sa lokomotivama na kojima je leprao krupan natpis: NA BERLIN". Qudi su ustajali, propiwali se na prste, bacali kape 108

uvis, pozdravqajui Ruse koji su hitali da dokraje Trei Rajh. Ponekad je kompozicija satima stajala na sporednom koloseku, zaboravqena od svih, pa bi onda, na radost zabrinutih qudi, naglo kretala i, isputajui prodorni pisak, prelazila stotine kilometara bez zaustavqawa. Deavalo se, pak, da za ceo dan voz pree jedva tridesetak kilometara i tad bi qudi sedeli smrknuti i nervozni. Na nekim stanicama osloboenici su izlazili iz vagona i ukrcavali se u druge kompozicije, teglei svoj bedni prtqag. Mnogi ne izdrae teak put i ostadoe zauvek da lee u plitkim grobovima rasutim po ruskim stepamama i movarama. U narednih mesec dana osloboeni oficiri i podoficiri proputovae razvaqenim prugama celu istonu Evropu preko Bidgoa, Loa, Radoma, Deblina, Lublina, gde su tri dana ekali da se voz prebaci na ruski, iroki kolosek, potom preko Kovela, Dubna, Lavova, ernovica, gde su qudi istravali na stanicama i qubili sovjetsku zemqu, zatim kroz Rumuniju, preko Mareetia, gde se 10. marta voz ponovo prebacio na obini kolosek, preko Ploetia, Pitetia, Krajove, Turn-Severina, Orave, da bi, konano, 19. marta osvanuli u Temivaru. Sutradan, mesec dana posle pokreta iz Pomeranije na dalekom severu, voz ue u vraku elezniku stanicu, doekan uzvicima i muzikom sa razglasa. Oko est stotina kraqevskih oficira provedoe par dana u Vrcu, a onda 22. marta preoe nabujali Dunav preko smederevske skele i ukrcae se na voz koji ih doveze na beogradsku elezniku stanicu. Du cele Nemawine ulice, na Slaviji i daqe, kroz druge bulevare, desetine hiqada qudi su veselo klicali Titu, Staqinu i Komunistikoj partiji Jugoslavije. Posle neprospavane noi i naredna dva dana vowe ruskim kamionima, vojnim xipovima i kowskim zapregama, Lazar se konano nae u rodnom selu. Prekoraivi kuni prag posle etiri godine izbivawa, on zakorai u sasvim nov i nepoznat svet. Supruga obolela na ivcima, tiha i povuena u sebe, odgovarala je na pitawa krto i nesigurno. Kao da je iznova upoznavao enu sa kojom bee u braku pet godina, a sa kojom provede svega jednu godinu zajednikog ivota. Sedam dana je ona utala, ne pokazujui ni radost ni razoarewe muevqevim povratkom, sedam dana je on pio, alei to se iv vratio kui, da bi se iznenada, osmog dana iz ene provalio spasonosni pla. 109

Stari otac bee umro od tifusa druge godine okupacije i to mu saoptie tek sad, jer nisu eleli da ga uznemiravaju u pismima koja su slali u Nemaku. Mlaeg sinovca streqae Nemci zajedno sa stricem kod kog je stanovao u Kragujevcu dok je uio zanat. Ni grob im se nije znao. Jedino se pogrbqena majka obradova sinu, izqubivi ga kroz suze, ali se posle nekog vremena vrati na svoje mesto kraj zamagqenog prozora, gde je provodila po ceo dan, zagledana u daqinu. Sin Petar koji se rodio tri meseca posle Lazarevog odlaska u ropstvo, videvi po prvi put nepoznatog oveka, beao je i krio se od Lazara, ne dozvoqavajui da mu se ovaj priblii. Narednih mesec dana Lazar je tumarao po imawu, popravqajui tarabe i pojate koje behu propale, istei bunare i upoznavajui se sa sinom koji ga oprezno primae u svoj deji svet, nespreman na velike lomove i preokrete. ena se postepeno oporavqala i meu suprunicima se stadoe premoavati duboke provalije etvorogodiwe razdvojenosti. Ali, kako jedna nevoqa bee savladana, tako izrawae druga, jo vea. Nastadoe godine velike gladi i svakojake bede. Zareae komunistike otimaine pod parolom prinudnog otkupa". Najposle, poee Lazara da teraju da ue u zemqoradniku zadrugu i da pokloni dravi zemqu. Kada ovaj to odluno odbi, isteravi dvojicu seoskih aktivista iz kue, nova vlast ga uhapsi zbog neizmirenog duga i otera u zatvor.

Testament etvrte noi zatoenitva u podrumu crkvenog doma ostade nas svega petorica: tri seqaka iz susednog sela koji nisu imali odakle da plate i Lazar i ja koji nismo hteli da namirimo dug. Ostali, videvi da je avo odneo alu, sakupie na brzinu dugovani otkup, pozajmqujui ito i kupujui stoku od preprodavaca po visokim cenama. Sedeli smo u hladnoj vodi, zgreni od studeni i gladi, utonuli u turobne misli. Strah i tuga behu odagnali od nas svaku equ za razgovorom u sablasno praznom podrumu koji je odzvawao na svaku izgovorenu re. Dok su se prvi sunevi zraci probijali kroz reetke musavog prozoreta i, iscrtavajui svetlosne kvadrate, bolno zaslepqivali umorne zenice svikle na podrumsku tamu, nakratko utonuh u san, pridruivi se trojici seqaka koji su, pribijeni jedan uz drugog, zduno hrkali. 110

Vele ueni qudi da u minut sna moe da stane ceo ivot, pa i vie od toga jer vreme na istom geografskom prostoru ume katkad nejednako da protie za razliite svetove. Prislowen leima na memqivi, klizavi zid, nisam spavao due od jednog minuta u kojem se pred sklopqenim oima razvio kao na dlanu ceo ivot, urowen u bezgranina prostranstva qudskog trajawa sastavqena od bednih odpadaka vremena, sve dok me duboki san nije prevario i telo, izgubivi ravnoteu, nemono klonulo u prqavu vodu. Tren buewa, izazvan pquskom ledene vode koja je prodirala pod kouqu, u nozdrve i irom otvorena usta, u magnovewu nedosawane budunosti, donese mi jezivi komar jave: ogledajui se u zelenkastoj vodi koja je svetlucala, lagano se mrekajui posle mog pada, visio je Lazar Ostoji obeen o kai na reetkama prozoreta okupanog u svetlosti.

111

DEJAN ILI

WITHOUT A SOUND
U POKRETU Jer ono to je vaqalo, bilo je u pomerawu, nikada ne ostati na jednom mestu. Oi su se irile, traei planine, oblake, poqa za gledawe. Prialo se o odlasku, o tome kako je tamo uvek boqe, izvan vidika, s one strane slike, u beskraj, gde je padala zemqa. I dugo je potrajalo, she was the young american, biti u pokretu, suza, kapqica, estica neega, bilo ta. I uvek bi se ula muzika, sotto voce, melodija na ijoj su podlozi nae godine rasle. Samo tako, nismo bili sami, samo tako je tvoja kosa bila pruga, drvored na nebu.

NADOMAK Mislio sam, moglo je i drugaije biti, ravnica to se predvee povlaila u tamu, zatvoreni lokali, vrtovi to su postajali 112

neprobojni zid od hladnoe i utali, jer gosti ve spavaju u svojim krevetima, zacementirani. Mislio sam iglica bora, upamena i zaustavqena na vetru, mogla bi biti dovoqna za jedan boravak, za jedno ovakvo doba, iglica bora ili trun zemqe, kameni zapao u cipelu. Vreme se u beskraj otezalo, u preletu ptica, pucketawu grana, u smeni hotelskih obroka, i nije bilo lako ostaviti sve i poeti ispoetka, otii u ivot koji je svakako ekao negde, na nekoj obali, ne tako daleko, moda ba nadomak vazduha koji smo skupa udisali.

WITHOUT A SOUND Davno, kada sam prvi put kroio na stranu zemqu. Grad, dovoqno velik, ni ovamo ni tamo, nikada neije imawe, na samoj granici, ostrvo-grad, saznao sam tek kasnije, od drugih, u koli. Bio sam u potrazi za muzikom, traio ono to volim, to je ve bilo u meni, ali se, uzburkano, prelivalo, davalo snagu mojim koracima. Nepoznat jezik, ulice krcate vozilima ije sam marke jedva prepoznavao, inili su zabavni park, ba tu, na asfaltu, izmeu svetlih zgrada, prepun lepih mogunosti, igara, dok sam se gotovo uplaen pribliavao prodavnici ploa.

113

DVORITE Na izlasku, naplatna rampa, i odmah zatim, otvarao se svet, regionalni put, po brdima rasuta stada ovaca, tu i tamo, poneka sputana krava. Pas je leao u travi, videlo se i nekoliko kosaa. Bukolike scene, neko je preda mnom listao seawa drugih qudi, mrtvaca, slikovnicu iz niih razreda osnovne kole. Vozio sam polako, oprezno kao po grobqu. Bio sam krenuo da obiem seosko imawe koje je letima bilo prerija mog detiwstva. Gledao sam to dvorite kao indijansko selo u plamenu.

114

OGLEDI

KARL JOAHIM KLASEN

PLATONOVE VRLINE U RIMU

Bilo da ovek ue u neku gotsku crkvu ili u baroknu biblioteku, bilo da posmatra sredwovekovni iluminirani rukopis ili kutiju od slonovae, svakako je verovatno da e tako nai predstave etiri glavne vrline: mudrost, pravinost, umerenost i hrabrost. Kaem etiri, ali bi trebalo da dodam da se ponekad one pojavquju pojedinano, ponekad uz wih idu jo tri, wihove hrianske sestre, takorei: vera, milosre i nada, i ta grupa wih sedam esto je u kontrastu sa sedam glavnih mana ili smrtnih grehova. Iako bi moda bilo zanimqivije da govorimo o ovim posledwim, ja nameravam da se u ovom radu bavim vrlinama, iako ne wihovom ulogom u sredwem veku (premda je to fascinantna tema). Ovde elim da vidimo neke ranije faze wihove istorije. Jer, iako su one svojstvene hrianima kojima i duguju svoje ime, poto ih je sveti Ambrozije prvi nazvao virtutes cardinales, one su, takorei, paganskog porekla. Zapravo je nemogue da se tano utvrdi gde su nastale, ali se ne moe porei da se prvi put javqaju u Platonovim delima i da ih je upravo Platon u znaajnoj meri koristio u svojim dijalozima. Posle kraeg pregleda mesta kod Platona na kojima on pomiwe etiri vrline, pokuau da obradim sledea pitawa: a) Koja je bila uloga ovih vrlina u helenistikoj filozofiji? b) Koja je bila wihova uloga u rimskim spisima o filozofiji i retorici? v) Da li se one pojavquju i drugde u rimskoj kwievnosti ili umetnosti? U nekim ranim Platonovim dijalozima, u Protagori, Eutidemu i Menonu, sreemo grupu od etiri vrline, ali se one 115

uvek pojavquju s nekoliko drugih. U Fajdonu se etiri poeqne vrline nalaze zajedno (i nijedna druga uz wih) po prvi put, u odlomku koji nas posebno zanima iz vie razloga. Tu se, naime, naglaava meuzavisnost ove etiri osobine i istie uloga phronesis (razboritost) i nagovetava da su to vrline filozofa, savrenog oveka. Iz ovoga, ipak, ne treba da se zakqui da je Platon time, jednom za svagda, postavio etiri ugaona kamena, takorei, svog etikog sistema, etiri sastavna kamena ovekovog pravog ispuwewa. Jer, pri kraju svog izlagawa o besmrtnosti due Sokrat kae: Radi toga, dakle, ne treba za svoju duu da se boji onaj koji je u celom svome ivotu ukrasio svoju duu ne ukrasom koji je woj tu nego ukrasom koji woj naroito pripada: trezvenou, i pravednou, i hrabrou, i slobodom, i istinom; tako on oekuje svoj polazak u Had." (prevod M. N. uri) katalog pet osobina sa sasvim novim aspektima s kojima nismo ranije raunali. Ipak, one etiri osobine koje smo sreli u Fajdonu, ponovo se javqaju i u Gozbi, u Dravi i u Zakonima, na nain kao da su to zajedniki standardi kojima se meri qudska arete. U Dravi, ove etiri vrline kao da se vie pribliavaju statusu prihvaenog kanona iako to nije konzistentno kroz ceo dijalog, jer se u Treoj kwizi, na primer, javqa razliita lista vrlina. Ali kasnije, posle osnivawa drugoga grada, kad se u etvrtoj kwizi ponovo pitawe postavqa, gde je pravda a gde nepravda, Sokrat zapoiwe svoja daqa ispitivawa uz pretpostavku da je grad, ako je pravilno organizovan, istinski i savreno dobar. Kad su se svi s tim sloili, Sokrat zakquuje: Jasno, onda je on mudar i hrabar i umeren i pravian", kao da su ova etiri, i samo ova etiri besprizivno, jedini konstitutivni elementi dobra. Iako Platon oekuje da filozof poseduje vie od ove etiri navedene osobine, kako je oigledno iz este i Sedme kwige Drave, i mada on nikad nije razvio striktnu terminologiju niti pokazao konzistentnost izraza u svojim dijalozima, ponovo upuuje na tetradu vrlina i nekoliko mesta u Zakonima. Tako, razlikujui razliite vrste ratova i odgovarajuih vrsta ratnika, Atiwanin naglaava iwenicu da je onaj koji se bori u graanskom ratu boqi od nekoga ko se bori u spoqnom ratu, skoro onoliko boqi koliko su pravinost i umerenost i mudrost, kada se spoje sa hrabrou, boqe nego hrabrost sama". Dok ovo moe izgledati kao obina ilustracija, sledee odreewe plaenika zasniva se na etvorostrukoj po116

deli vrline: drzak, nepravedan, nasilan i bez dobrog razuma". Kad malo daqe Atiwanin pone da razmatra razliite vrste dobra koja treba zakoni da obezbede za graane, on prvo spomiwe mawa dobra, zdravqe, lepotu, snagu, bogatstvo, uz ona koja zove boanskim", od kojih je na prvom mestu mudrost, na drugom umereno stawe due, zatim pravinost i najzad hrabrost; tako Atiwanin ne samo to naglaava wihovu meuzavisnost, nego im daje i vrlo odreen red. U posledwoj kwizi Zakona, kad je ve zakonodavstvo efektivno zavreno, Klejnija i Atiwanin razmiqaju o uvarima koji treba da garantuju kontinuitet zakona. Vraajui se na svoje poetne razloge i pretpostavke, Klejnija konstatuje da je vrlina, rekli smo, u neku ruku etvorostruka, da je nous (kako se ovde zove: um) voa svih wih, a na wega sve drugo i naroito one tri osobine treba da gledaju". U daqoj raspravi se ponovo ve dobro poznate etiri vrline navode poimenino kao ono to je najvee za onoga koji veruje da vrlinom nadmauje sve druge" i kao ono u emu se sadre sve etiri, a to opravdava zato se zovu jednim imenom. Kao zakquak, moemo rei sledee: 1) Platon posmatra ove etiri osobine ne samo kao neke delove vrline, ve kao etiri sutinske konstituente vrline (i wihove suprotnosti kao kod mana) i koristi ih kao osnovu za daqu spekulaciju. 2) Kad daje raznim sagovornicima da raspravqaju o vrlini, Platon ih esto puta da nabrajaju druge aspekte vrline, nekad vie od etiri, nekada mawe, nekad neke druge kombinacije sa etiri, i ne samo u wegovim ranijim dijalozima, ve i u Zakonima. 3) Platon ove etiri posmatra kao sutinske delove vrline i koristi ih u svojoj spekulativnoj konstrukciji idealne drave i u vezi sa svojom psihologijom, ali se zapravo ni on nikad u potpunosti ne izjawava o validnosti ove grupe. Ako gledamo daqu istoriju grupe vrlina vidimo da se ona kree takorei cik-cak linijom. Ona je Aristotelu odlino poznata, kako pokazuje vie navoda; ali on u svojim etikim spisima, budui da je posveen ivotnim realnostima, razvija mnogo veu raznovrsnost vrlina. Jedino u Politici on jednom spomiwe vrline, i to karakteristino u kontekstu gde konstruie svoju idealnu dravu. Dok epikurejci pokazuju malo interesovawa za ovu Platonovu grupu, izgleda da su je stoici prihvatili, ali ne bez modifikacija. Ovde nije moguno da due diskutujemo o stoikoj etici. Dovoqno je da kaemo da prema wihovom uewu ovek moe dostii svoju sreu kad su mu inherentne osobine u pot117

punosti razvijene (arete), najvema logos, razum koji treba da sve prirodne impulse vodi do odgovarajuih delawa. Biti mudar tako dokazuje da je ivot istinski srean. Za samu vrlinu se kae da je dispozicija i sposobnost upravqakog dela due, ili, pre, samog razuma, konzistentnog, vrstog i bez kolebawa". Tako, kako kae Kikeron, Zenon je sve vrline smestio u razum". Ali, kao to eksplicitno tvrdi Plutarh, Zenon je smatrao da su one neodvojive, ali razliite, dodequjui svakoj od wih posebno poqe, definiui, na primer, razboritost kao pravinost, kada se odnosi na neto to se mora vratiti drugima kao wihovo, kao umerenost kada se odnosi na neto to se mora izabrati ili izbei, kao hrabrost kada se odnosi na neto to se mora izdrati". Tako je Zenon spreman da prihvati razliite aspekte vrline, posmatrajui ih kao tesno povezane delove jedne arete, koju on identifikuje sa phronesis (razboritost), dok od ostale tri, svaka slui, takorei, u okviru posebnog poqa aktivnosti, ipak sve doprinosei zajednikom ciqu. Hrisip, takoe, pristaje na jedinstvo vrlina i razlikuje razliite aspekte; ali uz one etiri protai aretai (prve vrline), kako ih on zove, on dodaje mnotvo podreenih, posebnih vrlina, potpodela (hypotetagmenai). On istovremeno postavqa pitawe da li su sve one stvarno oblici znawa. Tako je Platonova grupa iskoriena za klasifikaciju vrlina, ali se pokazalo da joj je upotreba ograniena. Od kasnijih predstavnika Stoe, Panajtije, eqan da se pravedno tretiraju ivotne realnosti, uvodi podelu izmeu teorijskih i praktinih vrednosti, a pokazujui malo interesa za stoikog mudraca, prednost daje trezvenosti, a ne mudrosti, pri emu izgleda da andreia (hrabrost) zamewuje sa megalopsychia, visoka osveenost. Uzimajui oveka onakav kakav je, telo i duu, on arete zamewuje zdravqem i bogatstvom i snagom. U takvoj svetlosti treba da itamo wegovu definiciju za telos: ivot u skladu s impulsima koji potiu iz prirode". Kako dolazi do izbora ovih prirodnih impulsa postaje jasno iz Kikeronovog izvetaja u prvoj kwizi De officiis. A. A. Long u svojoj divqewa vrednoj kwizi o helenistikoj filozofiji kae: Kikeron, oslawajui se na Panajtija, izvodi glavne vrline iz prirodnih impulsa." Podjednako tano bi se moglo rei da Kikeron (Panajtije), koji se iroko pouzdaje u iskustvo i opaawe, daje takvu selekciju qudskih impulsa i konstruie wihov razvoj na takav nain da prilagodi postojei kanon etiri vrline to prouzrokuje neke probleme, naravno kad on treba da zajedno stavi sapientia i prudentia (mudrost, razboritost). I dok su raniji stoiari garantovali 118

wihovo jedinstvo tako to su ih sve smatrali epistemai, Panajtije pokuava da objasni wihov meusobni odnos opisujui razvoj oveka i, tako, spajajui ponovo ono to je prilino vetaki bilo razdvojeno. Umesto da se uputamo u nagaawe o Posejdoniju, drugom grkom stoiaru koji je imao velikog uticaja na Rimqane, izgleda korisnije da bacimo brz pogled na Seneku, rimskog stoiara. On jedva da je bio zainteresovan za teorijske klasifikacije i vie se bavio problemima koje imaju stvarni qudi. Iako govori o nekoliko vrlina na vie od jednog mesta, on insistira takoe na tome da su one sve ne samo jednake i da meu wima vlada prijateqstvo, nego da su one i nerazdvojivo povezane i u odnosu jedna s drugom, da postoji kao podloga za sve wih jedna jedinstvena vrlina, ona koja duu ini ispravnom i nepokolebqivom". Ponekad se, ipak, ovek udi da on nema kvadrigu u krajiku svoje svesti, npr. kad raspravqa kakvo prouavawe liberalnih vetina moe doprineti da dua postigne savrenstvo (nabrajajui fortitudo, fides, temperantia, humanitas i druge), posebno onda kada spomiwe tri od uobiajene etiri. A na nekoliko mesta kanon etiri vrline ne koristi se samo uzgredno, nego da ocrta pravu vrlinu. Po tome vidimo da je to predstavqalo okvir stoike filozofije da se platonovska grupa etiri vrline prenese i prihvati meu Rimqanima. Dodue, i nekoliko lanova Platonove kole, Akademije, pokazivalo je lojalnost prema svome uitequ i wegovom uewu. Tako Antioh, u pokuaju da izmiri platonsko i stoiko uewe u 1. veku pre nove ere, razlikuje vrline tela i vrline due, a kod posledwih dve vrste, darove prirode (kao to je sposobnost za uewe i dobro pamewe) i voqne" vrline koje zapravo zasluuju da se zovu vrlinama; on nije zadovoqan razboritou, umerenou, hrabrou i pravinou, ve dodaje i druge vrline te vrste, a ipak izgleda da on insistira na neodvojivoj povezanosti vrlina, tako da, kad o wima raspravqa, on spomiwe samo etiri, koje su za wega oigledno najvanije. Ipak, uewe lanova Akademije i posebno stoiara kako je saeto i prikazano u Kikeronovim filozofskim traktatima i radovima Senekenim, a i nekih drugih (kao to su Musonije, Epiktet, Marko Aurelije), nije bilo jedini kanal pomou koga su se Rimqani upoznali s Platonovom grupom vrlina. Postojao je jo jedan, moda i uticajniji posrednik, kwige o retorici u kojima sreemo etiri vrline, najpre u tzv. Rhetorica ad Herennium na poetku 1. veka pre nove ere. 119

Tamo se to javqa u pravilima za sudske govore, gde je ciq" (finis), prednost" (utilitas) podeqena na dva aspekta: sigurnost" (tutum) i ast" (honestum), a kod ove posledwe su etiri vrline navedene kao podnaslovi; ovo nalazi svoje mesto i u epideiktikom anru navodim iz Rhetorica ad Herennium: Sledee, tako, moe biti predmet pohvale: spoqne okolnosti, fiziki atributi, i kvaliteti karaktera" Kvaliteti karaktera poivaju na naem prosuivawu i misli: mudrost, pravinost, hrabrost, umerenost, i na onome to im je suprotno" Slini pasusi postoje i u Kikeronovom spisu De inventione, wih treba naglasiti zbog daqih podela etiri vrline, koje otkrivaju stoiki uticaj i interes autora za sam predmet, koji uveliko prevazilazi stvarne podele jednog prirunika iz retorike. Druge reference se sreu u kasnijim Kikeronovim radovima i kod Kvintilijana. Ovde treba istai da su kao deo retorikih prirunika glavne vrline inile deo programa vieg obrazovawa. Ovaj se faktor ne moe lako preceniti, a ne uzima se dovoqno u obzir kod veine naunika, svejedno da li se bave kwievnou, istorijom, religijom ili pravom. Prouavajui dela iz kwievnosti ili filozofije mi tragamo za izvorima, otkrivamo reference i aluzije na pojedinane autore, ali suvie esto pokazujemo sklonost da zaboravimo ta su svi obrazovawem sticali kao osnovno znawe i ta su svi znali, a da nisu uvek bili svesni izvora ili porekla toga znawa. Stoga bih hteo da se zaloim za to da uvek imamo na umu da je retorika bila deo treninga obrazovanog oveka, a kanon glavnih vrlina bio je deo retorikih prirunika. Ova su razmatrawa od najvee vanosti. Iz toga, naime, sledi da je svako ko je mogao da obezbedi vie obrazovawe bio upoznat sa Platonovom grupom etiri vrline, ak u Rimu: politiari, besednici, advokati, istoriari, filozofi, pesnici i umetnici; a postavqa se pitawe gde je to stvarno korieno, a gde je, ipak, svesno ignorisano ili odbacivano. Ja, oigledno, ne mogu ovde proi kroz celu rimsku kwievnost da bih raspravqao o moguim pojavama ove platonske grupe; u stvari, da bi se nainio adekvatan izvetaj o prihvatawu ili odbacivawu, morali bismo ukquiti i spomenike, natpise, novac itd. Ovde se moram zadovoqiti time da prikaem mawi broj izabranih primera, za koje se nadam da e se pokazati instruktivni. U poeziji, kanon se, izgleda, retko pojavquje. Bilo je pokuaja da se nau glavne vrline, kako se pomiwu pohvalno, u prve etiri tzv. Rimske ode Horatijeve, ali je ovo uspeno odbaeno. Drugi su glavne vrline otkrili u odama 2, 10 (recti120

us vives) neubedqivo i u odama 4, 9, Odi Loliju, pohvali koja, kako tano istie E. Frenkel, zvui prilino izvetaeno". Jasno, Horatije nije zainteresovan da peva pohvalu Loliju, i obavqa svoj delikatni zadatak" tako to pribegava kategorijama iz prirunika. U svom radu o Tibulu Hanslik govori o pesnikovim glavnim vrlinama (iustus, pius, fidus, facilis tenero Amori); i dok to moe da ne bude prihvaeno kao Platonova grupa, ve kao wena inteligentna varijacija, svakako da nema opravdawa da se onda govori o razliitim glavnim vrlinama Delijinim. Ne samo to one nemaju stvarnu potvrdu u tekstu; kanon vrlina ne zasluuje da se i daqe smatra kanonom kad svako pravi svoj sopstveni izbor. Jedino drugo upuivawe na kanon u rimskoj poeziji koje ja znam moe se nai u takvim encomia kao, na primer, Klaudijanova pohvala Stilihonovom konzulatu. Ali ak i tu se sreemo sa dopuwenim oblikom (iustitia, patientia, temperies, prudentia, constantia: Pravinost, Strpqivost, Umerenost, Razboritost, Postojanost sve bogiwe, kako ih je veina izdavaa shvatila. Pored toga, ova encomia jasno spadaju u panegiriku tradiciju u kojoj je kanon uvek bio iv, i mogao je lako da se odrava, jer su panegiriari mawe ogranieni ivotnim realnostima, a vie slobodni da slede svoju imaginaciju ili zakone laskawa. Kad se okrenemo politikim govorima, budui da se vrline javqaju u pravilima za sudsko besednitvo, ne sreemo kanon u wegovom istom obliku ni u politikom ni u pravnom besednitvu kod Rimqana, s malo vanih izuzetaka. U ovom kontekstu je uputno da ukratko pogledamo neke liste vrlina koje se javqaju u okolnostima koje se mewaju, jer u svakom sluaju pojedinana situacija se smatra i odgovornom za izbor koji je naiwen. Da kaemo drukije, u svakom ovom sluaju pojedinani interes, posmatran na pozadini obezbeenoj kanonom etiri vrline, reflektuje i tako daje kqu za pojedinanu emfazu na koju upuuje govornik ili pisac o kome se radi. U celini gledano, u rimskom besednitvu postoji tendencija da se navode mnogo due liste vrlina. Kad Kikeron nabraja za ta se zalau rimski senat, viteki red i rimski narod, u suprotnosti sa Katilininim pristalicama, on zavrava reima: i najzad pravinost, umerenost, hrabrost, razboritost, sve vrline, nadmeu se s nepravinou, ekstravagancijom, kukavilukom, nesmotrenou, svim manama", ali ovim etirima prethode mnoge druge: skromnost, nevinost, ast, ispravnost, postojanost, estitost, uzdravawe. tavie, i to je opet karakteristino, Kikeron ne procewuje ovde neku pojedinanu linost, nego daje optu sliku. Od drugih 121

brojnih lista, razmotriu ukratko neka mesta iz beseda Pro Murena i Pro rege Deiotaro. Branei Murenu, Kikeron nastoji da ismeje Katona, najpre ilustrujui posledice nekih stoikih paradoksa pre no to pree na sledei stav: Da je neka dobra srea, Katone, tebe sa tvojim prirodnim sposobnostima odvela do takvih uiteqa (kao to su sledbenici Platona i Aristotela, ranije spomenuti), ti zaista ne bi bio boqi ili hrabriji ili umereniji ili praviniji, jer bi to bilo nemogue." Sasvim je oigledno da se Kikeron poziva na kanon etiri vrline (dobar, hrabar, umeren, pravian); ali nije mawe oigledno da ne postoji nijedno drugo mesto u svim Kikeronovim besedama u kojima on direktnije uvodi principe grke filozofije. I ak, ako je i bila Kikeronova namera da u povoqnom svetlu prikae Katonovo moralno ponaawe primewujui na wemu kanon, taj sluaj bi bio izuzetak koji potvruje pravilo, jer niko drugi nije mogao vie polagati prava na posedovawe kvaliteta iz kanona nego Katon. Meutim, malo ranije u ovoj besedi, gde se Kikeron direktnije odnosi prema Katonovim kvalitetima, on daje prednost neto drukijoj listi, kad kae: jer je priroda tebe odredila za estitost, dostojanstvo, umerenost, velikodunost, pravinost; u stvari, ona te je nainila da bude ovek veliki i istaknut u svakoj vrlini (honestas, gravitas, temperantia, magnitudo animi, iustitia)". Dva od ovih aspekata navedenih ovde odgovaraju tradicionalnom kanonu (temperantia i iustitia), a trei, magnitudo animi, uveo je Panajtije, kako je gore pokazano, da tim zameni hrabrost (fortitudo). Kikeron izostavqa mudrost, kojoj su stoiari pripisivali dosta poseban poloaj, a dodaje honestas i gravitas, estitost i dostojanstvo, tako dokazujui da prema nekoj stvarnoj linosti, ak i Katonu, kanon moe da se modifikuje dodacima. Bilo bi primamqivo, naravno, da se pretpostavi da je Kikeron ovde dodao specifine rimske crte. Ali stvari nisu sasvim tako jednostavne, jer pre izgleda da je on dodao ono to bi moglo da bude prikladno samom Katonu. Jer malo ranije u tom istom govoru, kada poredi Servija Sulpikija Rufa (advokata) i Murenu, Kikeron prvo doputa da postoje dve profesije koje mogu izdii oveka na najvii nivo u slubi, prva je profesija generala, a druga dobrog govornika. Jer su za ovog posledweg blagoslovi mira potvreni, a za onog prvog opasnosti rata su spreene. Druge vrline, meutim, u sebi sadre mnogo moi: pravinost, ast, skromnost, samokontrola, a svi qudi, Servije, znaju da si ti odlian u svima wima." To mnogo vie izgleda 122

kao rimski" kanon, s mestom datim i za fides i za pudor. Ali ne bi bilo opravdano da se to shvati kao tradicionalni rimski kanon vrlina, jer on ne odgovara ni vrlinama pripisanim mlaem Skipionu Afrikom (koje su nabrojane u wegovom govoru br. 58), ni dugoj listi osobina koje je Kvint Kajkilije Metel naveo u pogrebnom govoru za svog oca, gde kae: On je eleo da bude borac u prvom redu, najboqi besednik, najhrabriji general, da poslove vodi pod svojim zapovednitvom, da uiva najvee potovawe, da poseduje najveu mudrost, da ga raunaju kao najveeg senatora, da zaradi mnogo novca na ispravan nain, da ostavi mnogo dece, i da bude najslavniji ovek u dravi." A ni ono to Kikeron pripisuje Sulpikiju ne odgovara tano vrlinama navedenim u Varonovim Menipskim satirama, iako se ovde pojavquju pietas, fides i pudor (ili pre wihove suprotnosti: inpietas, perfidiar, inpudentia: potovawe, lojalnost, pristojnost; odsustvo potovawa, izdaja, bestidnost). Sledei odlomak iz Kikeronovog govora koji bih hteo ukratko da razmotrim je iz wegove odbrane kraqa Dejotara. Posle aluzije na bezbrojne dobre osobine kraqa, Kikeron odgovara na optube da je kraq u pijanstvu igrao nag na gozbi, tvrdei da je ovaj kraq primer svih vrlina, ali ni u emu nije toliko odlian i za vee divqewe nego u svojoj trezvenosti, iako znam da kraqevi obino ne dobijaju pohvale ovim izrazima. Da bude nazvan trezvena osoba, za kraqa i nije neka pohvala. Hrabrost, pravinost, ozbiqnost, dostojanstvo, velikodunost, slobodoumnost, qubaznost, dareqivost, to su osobine koje hvalimo kod jednog kraqa; trezvenost kod linosti." Ovaj odlomak mi se ini da je vaan bar iz dva razloga. Prvo, to jo jednom pokazuje nedostatak tradicionalnog kanona, koji se mora dopuwavati da bi bio primenqiv, u ovom sluaju ak da opie jedan ideal; drugo, podsea nas na ogromnu koliinu spekulacija (i spiska) o idealnom kraqu i savrenom princu. To je samo po sebi fascinantan predmet koji ovde moram izostaviti, iako moram da istaknem da se to ne moe ignorisati kad se bavimo glavnim vrlinama, koje imaju znaajnu ulogu u takvoj spekulaciji, posebno tamo gde postoji Platonov uticaj, kao na primer u Kikeronovoj De re publica. Meutim, ak i tu nailazimo na modifikaciju kanona, i to s oiglednih razloga. Kao to Makrobije kae na poetku svog komentara Skipionovog sna: Onaj prethodni (Platon) pravio je planove o organizaciji drave, a ovaj drugi je opisivao ve postojeu dravu, prvi je raspravqao o idealnoj dravi, a 123

drugi o vlasti koju su uspostavili wegovi preci." Kada malo daqe Makrobije govori o iwenici da je Kikeron, na samom kraju svoga spisa naglasio koje je to mesto kuda moraju otii due onih koji su sluili dravi razborito, pravino, hrabro i umereno", on ne prenosi doslovno Kikeronove poglede, ve unosi glavne vrline po svom, neoplatonovskom viewu. Kao potvrdu ovome moemo navesti pozivawe na Platona koje neposredno sledi iza toga, i fragment iz De re publica koji je sauvan kod Grilija (Grillius), prema kome Kikeron kae da upravqa zajednice treba da bude ovek savrene sposobnosti i znawa. Tako on mora biti mudar, pravian, umeren i reit da bi svoje najdubqe misli mogao razjasniti spremnim saoptewem reima, i tako kontrolisati stanovnitvo." Kikeron, naravno, razume vanost sposobnosti da se dobro govori, i stoga on hrabrost zamewuje reitou pre no to e dodati znawe o zakonima i grkoj kwievnosti". Umesto daqeg udubqivawa u detaqe te spekulacije o idealnom vladaru kako je izloeno u teorijskim traktatima ili panegiricima, ja u se radije obratiti svetu aktualne politike i izvetajima koje o tome imamo u istoriografiji, gde nalazimo skupine vrlina idealnog imperator-a (u Kikeronovom govoru o Lex Manilia) i princepsa (princeps) na zlatnom titu koji je poklowen Avgustu. Kako su obe ove grupe od po etiri vrline, za uewe je u kom su obimu one bile formulisane u svesnom kontrastu prema starom kanonu, ili kao wegova svesna modifikacija. U svakom sluaju, razmatrajui wihovo znaewe, instruktivno je da ih konfrontiramo sa tradicionalnim kanonom, jer su i one karakteristike koje ostaju i one karakteristike koje su promewene indikativne za ono to dobija i za ono to gubi na znaaju, pa se tako stari kanon pokazuje koristan kao okvir karakteristika ak i tamo, odista, posebno tamo, gde vie nije prihvaen kao vaei. Kikeron, u svom govoru za Lex Manilia kae: Smatram da savreni general mora posedovati etiri atributa: znawe o ratnoj vetini, sposobnost, ugled i sreu." Da bi nainio tetradu, on dosta pronicqivo daje jedno mesto samoj vrlini (virtus), i dok ostale tri ilustruje sa nekoliko primera, ukquivawe virtus prua mu mogunost da ukqui nekoliko podrazdela: Jer prave osobine za generala nisu one koje se obino uzimaju kao vrline, predanost dunosti, hrabrost u opasnosti, plemenitost u akciji, brzina u izvrewu, mudrost u strategiji", nego i, a to se saoptava tek mnogo kasnije, kod generala najvieg i najsavrenijeg tipa ne smemo traiti samo vojni genije. Jer ima mnogo vanih kvaliteta koji to podr124

avaju i idu s tim. Prvo, kakav je integritet potreban generalu; a onda, kakva mu je samokontrola u svakom pogledu; koliko je dostojan poverewa, kolika snishodqivost; kakva mu je pamet, a kakvo srce." Kao Platon, Kikeron bira grupu od etiri vrline, ali ak i crtajui ideal, on nalazi za shodno da doda podrazdele i administrae comitesque virtutes, a u tome on jasno sledi stoiku praksu. Druga grupa etiri vrline bila je predstavqena na zlatnom titu predatom Avgustu da mu se oda poast, virtus, clementia, iustitia, pietas (vrednost, blagost, pravinost, potovawe) i svaka od ove etiri vrline, kao i wihova kombinacija, trae mnogo detaqniji komentar nego to se ovde moe dati. Ali razmatrajui znaewe ove selekcije, dobro je da se postavi nasuprot Platonove tetrade, da se podseti koja je vrlina iz Platonove grupe, koja je bila poznata samom Avgustu kao i wegovim savremenicima, bila odbaena, a koja prihvaena, i daqe, koje su druge dodate. tavie, ostvarujui emfazu stavqenu na etiri vrline i vrlo poseban znaaj koji im je priznat tako to su izdvojene da budu stavqene na tit, treba da se povede rauna o drugim vrlinama i kvalitetima koje su drugde pripisivane caru, na natpisima, novcu itd. Jer u veini sluajeva, punoa ivota i u ovom sluaju celishodnost imperijalne propagande, zahtevali su vie nego to se lako moe predstaviti etvorostrukim skupom. Ovo proizilazi i iz ispitivawa sauvanih radova rimske istoriografije. Jer, kako su grki istoriografi rano uneli crte epideiktikog anra ili su ak istoriju zamenili retorikom, kako se ali Polibije, iako su oni i ak u jo veoj meri, naravno, biografi, esto donose duge liste vrlina i kvaliteta u pohvalu pojedincima, izgleda da ne postoji samo jedno razmatrawe karaktera i akcija oveka koji se zasniva na kanonu etiri vrline, bar delimino: nekrolog Amijana Markelina Julijanu Apostati, koji na kraju 25. kwige glasi ovako: Budui da u miqewu filozofa postoje etiri glavne vrline, umerenost, mudrost, pravinost i hrabrost, a uz to se dodaju neke spoqne karakteristike, kao to je znawe o vetini rata, autoritet, povoqna sudbina i slobodoumnost, sve wih u celini i pojedinano Julijan je negovao sa trajnim arom." Ovaj opti stav kasnije sledi detaqna elaboracija, pri emu je svaka vrlina (i svaka odgovarajua mana) objawena primerima. O tome odlomku bi se moglo odrati celo predavawe; ovde e biti dovoqno nekoliko primedbi. 1) Oigledno glavne vrline slue kao okvir za karakterizaciju cara; ali one su nadometene sa etiri atributa, za 125

koja je Kikeron mislio da savren general treba da poseduje, osim to, dok etiri filozofske vrline prethode, opti termin virtus zamewuje se sa liberalitas, osobina koja se veoma oekuje kod rimskog cara i, prema Amijanu, osobina koju je aktualno praktikovao Julijan. 2) Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da pojavu kanona etiri vrline dugujemo uticaju retorike nastave, kako je gore nagoveteno, a to skoro da je posledwa prilika koju je retorika imala da utie na rimsku istoriografiju na taj nain, ili, moglo bi se rei, kakvih je pokuaja i bilo, da ovu pojavu dugujemo uticaju panegiriara koji, mawe se brinui o povoqnim realnostima, esto pribegavaju kanonu platonskih vrlina, naroito u 4. veku, autora kao to su panegyrici Latini, ili Temistije, Libanije i sam Julijan i drugi. Ali imena ove trojice, koji se svi veoma oslawaju na Platonovu misao, navodi me da se upitam da li mi ne proputamo Amijanovo stanovite kada ili neodreeno pretpostavimo uticaj panegirikog pisawa, ili ak potragu za poreklom ove sheme dispozicije posmatramo kao nevanu. Zaista, sam Amijan, jasno, daje kqu za svoj izbor, koji je vrlo promiqen: a) uvodei vrline, on eksplicitno upuuje na sapientes (a tu re Rolf ispravno prevodi sa filozofi"), b) Amijan prilino otvoreno stavqa naporedo glavne vrline i virtutes imperatoriae, tako ne samo naglaavajui da je Julijan bio ono to stoji u epigramu na wegovom grobu: da je bio dobar kraq i hrabar borac, ali dajui do znawa da je on predstavqao i grki ideal filozofa-kraqa i rimski ideal jednog imperator-a. Ne treba zaboraviti da drugde nije koriena Kikeronova tetrada, osim, verovatno, istovremeno, na kraju Notitia dignitatum in partibus Orientis. Formuliui svoj nekrolog, Amijan dodaje jo jedan vaan elemenat. Poto je prvo nabrojao temperantia, prudentia, iustitia i fortitudo, on poiwe sa petom, castitas. Pre svega on je toliko oigledno bio za nepovreenu istotu, da je dobro poznato da posle smrti svoje ene nikada vie nije ni pomislio na qubav." Neki su hteli da dokau da ovo predstavqa samo jedan aspekt temperantia; i svakako je korektno da se kae da se castitas moe posmatrati pod naslovom temperantia. Ali je ovde ovo jasno i naroito naglaeno, pa ne izgleda dovoqno dobro da se kae da je Amijan hteo da ukae specijalnu emfazu tom aspektu. Naravno, ovo pokree sledee pitawe: zato? Tom problemu se moe prii na razne naine. Da bih to izloio to krae, samo u uputiti na dva komentara sv. Hijeronima o Poslanici Efeanima. etiri glavne vrline esto se sre126

u u spisima crkvenih otaca, iako ih nema u Novom zavetu, iako se na wih upuuje u apokrifnom spisu Mudrost Solomonova; stoga Klement Aleksandrijski zahteva da one budu deo jevrejskog naslea. Sveti Ambrozije, koji ih je nazvao virtutes cardinales, koristi ih kao okvir za deo wegovog pogrebnog govora za svog brata, ali, dosta zanimqivo, ne i u svom izvetaju o kvalitetima cara u De obitu Theodosii. Ipak, veinom, on ih koristi za alegorike interpretacije delova iz Biblije kao to je pre wega uradio Filon, a posle toga i drugi. Na primer sveti Hijeronim i sveti Avgustin. Ipak, u komentaru za Efeane (1,2223), odlomak koji glasi Bog ga je postavio (tj. Hrista) kao vrhovnu glavu crkve, koja je wegovo telo, i da bude sve to je on sam, koji ispuwava univerzum u svim wegovim delovima", komentariui taj deo, sveti Hijeronim kae: Zasad, u svakom pojedincu Bog je prisutan samo delimino, u jednom kao pravinost, u drugom kao nevinost, u sledeem kao umerenost, u nekom kao mudrost, u nekom drugom kao hrabrost, i teko je ak i kod svetog i savrenog oveka da su sve vrline prisutne na isti nain do istog stepena." Oigledno, sveti Hijeronim stavqa zajedno vrline koje wemu izgledaju vane za sancti viri et perfecti, pa postupajui tako, on kanonu od etiri vrline dodaje i petu, nevinost. Ovde nije potrebno da raspravqamo o znaaju koji su hriani pridavali nevinosti. Ali kad vidimo da je Amijan Markelin takoe izdvojio ovu vrlinu u svom nekrologu, ja ne sumwam da on ne samo to sledi praksu panegiriara, nego, dodequjui joj tako istaknuto mesto, izgleda da on namerno naglaava u arhi-neprijatequ hriana ovu vrlinu koja je inae bila citirana i toliko draga, iako je nevinost, naravno, bila, optije priznata i prihvaena kao vrlina, ne najmawe kod novoplatoniara. Tako moemo zakquiti da je grupa etiri vrline kojima je Platon u svojim dijalozima dao naroito istaknuto mesto i koje su stoiari prihvatili uz neke modifikacije, bila prosleena Rimqanima kako od strane filozofa, tako, verovatno, to je bilo vanije, i od strane retoriara. Ipak se u rimskoj kwievnosti one sreu van filozofskih traktata i retorikih prirunika, samo u vrlo posebnim sluajevima za vrlo posebne prilike, bilo u Kikeronovim govorima ili u Horatijevim pesmama ili u Senekinim pismima ili Amijanovoj istoriji, a to isto vai za umetnika dela, koja se ne pojavquju ni na trijumfalnim lukovima ni na novcu, a vrline za koje neki misle da su predstavqene na sarkofazima u stvari nisu identine s Platonovim kanonom niti sa bilo kojom drugom tradicionalnom grupom. 127

Zaista, da nije bilo iwenice da su retoriari inkorporirali glavne vrline u svoj sistem i tako ih nainili delom vieg obrazovawa, da je Kikeron upotrebio stoiku klasifikaciju za svoju diskusiju ta je honestum u svom spisu De officiis i da je sveti Ambrozije uzeo taj rad kao model za svoje sopstveno De officiis ministrorum, slava Platonove grupe moda ne bi stekla trajno mesto u zapadnoj tradiciji.
Prevela s engleskog Ksenija Maricki Gaanski

128

VASILI VICAKSI

TRI PUTA KA SPOZNAJI U STAROJ HELENSKOJ FILOZOFIJI

Spoznaja ona koja se pie velikim slovom S, a koja je kao ovekov ciq stalna ali i nedostina jer se granii sa beskonanou predstavqala je kroz vekove podruje filozofskih razmatrawa, ako ne zbog svog apsolutnog sadraja, koji u filozofskom smislu koncidira sa neprekidnim tragawem, a ono bar zbog svog identiteta. ta je Spoznaja? Kako se do we stie i koji su putevi koji woj vode? Koji su naini i sredstva kojima smrtni ovek raspolae, naravno ne da je osvoji, ve da joj se priblii ili da je osmotri? Ova pitawa nisu ni nova, niti je na wih kada definitivno odgovoreno. Kao i sva znaajna pitawa iji odgovor prouzrokuje druga nova pitawa, ona imaju svoj veliki neizbean atribut: da predstavqaju pokretaki izazov, izvor istraivake radoznalosti i ivotnosti, a da to nisu grobna mesta misaonosti. Sigurno je da ova prilika i vreme nisu pogodan okvir da se pokree jedna takva beskonana tema. Zato u pokuati da izvuem samo neke kamenie iz sjajnog mozaika drevne misli koja se trudila da, kao u svim velikim pitawima, pa tako i u ovom, prui odgovor i da zaore brazde po kojima sve do danas ide qudsko istraivawe. Stari Grci su termin gn3sh poistoveivali sa smislom ili znaewem izraza gign3skein iz kojega je izveden izraz gnwrzw, a koji znai znati", saznati", shvatiti", pretpostaviti". Ova znaewa su skoro paralelna, a donekle i istovetna sa terminom gnwrzein koji se preselio u latinski jezik kao cognitio", a posle bio presaen sa grkim jezikim promenama u zapadnoevropske jezike kao connaissance, conoascenza, knowledge, Kenntnis itd. ak su ve izrana i stari Gr129

ci utvrdili da ovo gign3skein moe da se tumai na razliite naine poto postoje i razliite vrste spoznaje i woj razliiti pristupi. Ovi razliiti naini sticawa spoznaje razliiti pristupi woj razvrstavaju wen sadraj u razne vidove" koje filozofska terminologija naziva pogodnim izrazima ili terminima kao, s jedne strane, empirijska spoznaja" ili kongitivna percepcija" ona koju su Latini nazvali cognitio intellectiva" koja potvruje postojeu iwenicu kohezivnog skupa slika unutar nekog konkretnog prostora i vremena, a, s druge strane, intuitivna spoznaja" ili direktna percepcija" poznata kao perceptio directa" ona koja proizilazi iz emocionalnih izvora i najzad trans-empirijska percepcija" koja do saznawa dolazi introspekcijom ili unutrawom vizijom, tj. takozvana cognitio mystica". Prema tome imamo tri vrste spoznaje: 1. spoznaja steena kroz intelektualni proces, 2. spoznaja dobijena emotivnim procesom i 3. spoznaja nastala kroz religiozno-mistinu ekstazu ili ponirawem u vlastitu duu. Dva posledwa naina u suprotnosti sa prvim koji je zasnovan na prevagi logikog jesu vanintelektualni i odgovaraju dvama drugim potencijalima svesti koji se izraavaju prvi kroz umetnost a drugi kroz religioznost. Ovde je vredno pomenuti da stara indijska mitologija, iji je nastanak u magli mnogih milenijuma pre Hrista, poznaje tri puta ka Spoznaji. U jednom oigledno alegorinom mitu se kae: Istina je bila zatvorena od strane Maya (pojam koji u indijskoj mitologiji predstavqa lano uverewe ili mawak tane spoznaje) u tri tvrave iz kojih je mogla biti osloboena samo trostrukim napadom. Moni bog iva, zajedno sa druga dva mona boga iz uzviene svete Trijade bogova, Bramanom i Vinom, napao je i osvojio tri tvrave i stoga bio nazvan Tripurantaka to znai 'razara tri tvrave'. Svaki ovek je duan da postupi na isti nain." Ve od prvih godina drevne grke filozofije prihvaeno je postojawe razliitih vidova spoznaje. Sokrat je, na primer, govorio o dve vrste svoje mudrosti". Drugu je dugovao, kako je govorio genmenon en emo daimnion tj. boanstvu koje je u meni nastaweno". Oigledno je da je ovde aluzija na jedan vanintelektualni izvor spoznaje koja ne proizilazi iz svesnog osmatrawa ili intelektualnog procesa tj. spoznaje koja nije nastala kroz misaone kanale. Pesnik Kosta Palama je u jednom svom eseju, koji se nalazi u zbirci Prve kritike, to nazvao automatskom direktnom spoznajom". 130

Za jednu drugu vrstu spoznaje, van istorijsko-racionalne koja je estetsko poimawe Istine, Platon je u delu Fedar i posebno u delu Symposion govorio teoretski o qubavi. On je Vidqivu Istinu nazvao kaln dakle ono to je lepo": ornti w oratn t kaln, tj. izrazio je ubeewe da je Lepota jedna drukija strana Istine za kojom ovek udi. Za wega je spoznaja Istine nedeqiva i k woj se moe pristupiti na razliite naine, dakle ona je s jedne strane empirijsko-racionalno-filozofska, a sa druge strane estetska. Ali nije li i Aristotel u svom delu Poetika piui da je poezija cilosocteron ka spoudaiteron pohsij istoraj estn tj. da je poezija vie filozofska i znaajnija nego sama istorija, priznavao da pesniko nadahnue inspiracija" ili unutrawa vizija" ve bilo kako je neko nazivao predstavqa jednu drukiju vrstu spoznaje koja je znaajnija i sveobuhvatnija od istorije koja pripada svetu empirijskog poimawa. Meutim, jo pre zlatnog veka Perikla u Joniji je Heraklit govorio swn fij ako0 mqhshj tata eg3 protimw, tj.: Ja preferiram one stvari koje se mogu dobiti gledawem ili sluawem." Izraz protimw ovde sigurno znai, kao to proizilazi i iz drugih citata velikog mislioca iz Efesa na koje u se osvrnuti, da on priznaje da sem empirijskog saznawa do kojega dolazi preko ula postoje i drugi spoznajni izvori (oni za koje e kasniji latinski filozofi koji su se protivili empirijsko-racionalnom pristupu iskovati novi termin cognitio sensitiva", dakle estetska tj. emotivna" ili oseajna" spoznaja). U vezi sa putevima estetske spoznaje ili pokretake intuitivne vizije" kako se o tome uobiajeno izraava savremena terminologija pisao je na karakteristian nain francuski filozof or Diamel: Nauna spoznaja kojoj elimo da pripiemo prioritet nesumwivo nije prvobitna vrsta spoznaje koju oveanstvo koristi. Imamo svaki razlog da verujemo da su qudi u poetku svest o samima sebi i o spoqwem svetu primali na jedan isto poetski nain, a da je nauna spoznaja bila plod docnijeg razvoja. Postoji vie velianstvenosti u prodirawu u tajne sveta putem poetske intuitivne vizije nego putem naunog istraivawa. Na sedmom nebu misaonosti sede jedan pored drugog Heraklit i Ajntajn kao jednaki Homeru i Danteu." Koliko lepo je ista istina izraena stihovima Fridriha ilera: Nur durch das Morgentor des Schnen drangst du in der Erkenntnis Land" tj. Kroz jutarwu kapiju lepote prolazi put spoznaje", a pesnik Kosta Palama kae: Ako je filozo131

fija sveobuhvatna, onda je i pesnik sveobuhvatni um, jer su i pesnik i filozof jedno isto." Kvantna mehanika Maksa Planka, zaokret u poimawu Euklida i Wutna, neodreenost fizikih zakona i Naela neodreenosti Hajzenberga, tekoe u razumevawu koncepta Ajntajna i Minkovskog o vremenu i prostoru i toliki drugi vanestetski prilazi fizikom svetu koji nas okruava pokazali su da je poetski izraz u svom estetskom smislu uopte pogodniji da, ne samo u heraklitskom smislu termina, obelei nove prostore, ve i da im se priblii, pa i da ih upozna. Drugim reima da je u stawu da ode per ea quae videntur et absunt ad illaquaenon videntur et sunt" tj. od onih koji se ukazuju, ali ne postoje, ka onima koji se ne ukazuju, ali postoje". Umetnost nije diskurzivna misaonost, ali to ne znai da umetnost nema i svoje podruje spoznaje, svoj put ka pribliavawu i izraavawu ovekove spoznaje koja, prema velikom misliocu iz Efesa, krpteuqai file tj. voli da se skriva". To znai, kako je to neko jednostavno rekao, da se oima ne moe sluati". Prilikom dodeqivawa Nobelove nagrade u Stokholmu Sen-Xon Pers je istakao: Ma koliko nauka proiruje krug qudskih saznawa i ma koliko da pomera horizonte osvajawa duhovnog podruja na kraju e, tamo daleko, na granicama dosegnutih naukom, uvek uti udan i topao dah lovca na himeru pesnika i umetnika koji je tu, do istih granica stigao jednom drugom stazom." Umetnik je potpuno svestan iwenice da ovekov um raspolae mogunostima da stvarnost sagledava u slici koja se krije u neuvanim" slojevima qudskog bia. Ovo unutrawe ubeewe (estetska intuicija) slui kao podsetnik da postoji jedna znaajna istina koju moramo istraivati. Zadovoqstvo koje estetska vizija (Umetnost) prua bilo kom naem saznajnom ulu kroz doivqaj nekog umetnikog dela moe da bude nekakva poruka i, ma koliko se razlikovala, analogna je ukusu, mirisu ili dodiru koji mogu da upozoravaju, na primer, na opasnost i da ponude jedno posredno saznawe o toj opasnosti i pre nego to logika ustanovi weno postojawe. Estetski oset" koji su Latini nazvali sensus tacitus" (dodirni oset) moe, dakle, na neki analogan nain, da upuuje neku poruku, da nagovetava kontakt i susret sa kakvom Istinom koja upozorava na svoj mnogoslojni estetski dodir" i pre nego to je mogla da stigne, ili ne stigne, do ovekovog razuma. 132

Uivawe u ritmu poezije ili muzike, ali i u ritmikim elementima i pokretima u igri, u arhitekturi, vajarstvu i drugim aktivnostima, moda je i neto vie od kakvog psiholokog efekta (onog koji filozofi nazivaju Einfhlung ili Sympathie Esthetique) i moda predstavqa jedan skriveni prozor prema konanoj Istini, ka onoj nevidqivoj harmoniji strukture qudskog bia o kojoj je pre dve i po hiqade godina govorio Heraklit, ali i Demokrit te0i d odn dmen, n byu g2r l0ueia. Filozofija je jo u drevnim vremenima konstatovala da termin lepo" u sebi krije jednu matematiku" Istinu. Francuski filozof R. Baje je to nazvao mathematique inconsciente" nesvesnom istinom. Ova Istina koja nije rezultat svesnog razmiqawa otkriva se vanlogikim, estetskim metodom. Uostalom, zar nije veliki francuski skulptor E. Burdel rekao da je umetnost algebra koja je pokrivena koprenom". Svakako da postoji nekakav oseaj Istine koja se otkriva, ali i neka koprena". To znai da um osea weno prisustvo, ali nije u stawu da joj uhvati konture, dok proces razmiqawa dolazi tek posle dajui joj racionalan, matematiki oblik. Ma koliko se inilo paradoksalno, matematika koja pripada oblasti racionalnosti i Umetnost koja se razvija u oblasti iracionalnog dva dakle udaqena i neuskladiva kontrasta u svojoj biti se ne samo dodiruju, ve imaju i svoju transcedentalnu identinost koja potvruje jedinstvo qudskog duha. Kao to je sluaj sa raznim akustinim ili hromatskim frekvencijama", oblici i ritam se baziraju takoe na matematikim ili geometrijskim srodnostima" koje predstavqaju predmet ozbiqnih istraivawa jo od vremena renesanse. Harmonija muzikih zvukova ili harmonija hromatskih nijansi koje se estetski konzumiraju kao zadovoqstvo i uivawe takoe predstavqaju jedan poseban vrst spoj zvunih ili svetlosnih frekvencija, dakle jednu Istinu koju je dijagnostikovala filozofija, od Pitagore do Lajbnica, i koju je potvrdio i matematiki kalkulizam. Ovde je interesantno naglasiti da kao to se lepo" moe smatrati matematikom vrednou, tako se i matematika vrednost moe gledati kao estetska istina. Zato mnogi matematiari i fiziari esto i govore o matematikoj lepoti (mathmatik klloj). Najkarakteristiniji moda primer predstavqa pojam zlatnog preseka" u boanskoj proporciji" Leonarda da Vinija. On je rekao da postoji jedna unutrawa vrlina u boanskoj proporciji" koja se izraava u zlatnom preseku". Ova bo133

anska proporcija" izraena u zlatnom preseku, kao to je primeeno, karakteristina je i za kanon proporcija qudskog tela koga se pridravala, ne uvek svesno, veina klasinih skulptora. Ovom prilikom treba napomenuti prisustvo zlatnog preseka" tog matematikog i geometrijskog odnosa, koji lako mogu da okarakteriem kao mistini odnos" ne samo u ovekovim ostvarewima, nego i u prirodi, ime on otkriva svoj univerzalni karakter. Izuavawe prirodnih kristala i koqki pokazalo je da zlatni presek" odgovara spiralnoj strukturi forme koqki i vieslojnoj strukturi kristala. Iz dubine vekova istorija civilizacija je ukazivala na jo jedan, drukiji pristup Spoznaji koji je kao i prethodni pristup bio ekstra-svesnog i direktnog karaktera. Radi se o Veri (religioznosti) koja se takoe ispisuje velikim poetnim slovom. Vera ovde ne treba da se shvati kako se podrazumeva u svakodnevnoj upotrebi te rei, ve kao uverewe" prema nekom ili neem ili kao slepo i nevoqno prihvatawe jednog uewa ili stava. Ona treba da se razume kao jedan specijalan vid spoznajog procesa ovekove psihike dinaminosti, jedna unutrawa rekao bih mistina okrenutost ka uzvienom iji je ciq Bog ili, da kaem uoptenije Prvo Naelo. Wena je priroda bilo da je okrenuta ka boanskom (Vera) ili da je usmerena ka vlastitoj unutrawosti Svoga Ja (mistinoj ekstazi) spoznajna i senzibilna prema okruewu jer u sebi sadri celokupno egzistencijalno pitawe. Veru, kao put ka spoznaji, treba jasno odvojiti od mentalnog verovawa koje je vie rezultat ubeenosti ili nepostojawa sumwe u neto to proizilazi iz intelektualnog ubeewa. Jedan savremeni filozof, Miguel de Unamuno rekao je u svojoj kwizi Agonija hrianstva (La Agonia del Cristianismo): Vera koja ne iskazuje sumwu je mrtva vera". Ne mislim da je takvo miqewe paradoks, nego je ono izraz vrstog uverewa da je Vera roena kad je ovek poeo da sumwa u validnost drukijih pristupa Istini. Drugi jedan filozof naeg vremena Tejar de arden je pisao: Veri je potrebna potpuna istina" a ona je izvan samog intelektualnog istraivawa i dostina je samo putem usmerenosti ka uzvienom ili urawawa u samog sebe. Ova dva puta mistinog istraivawa due usmerenost ka uzvienom i urawawe u Vlastito Ja dijalektiki su povezani jedan sa drugim poto ine heraklitovski put koji je identian bilo putu ka gore", bilo putu ka dole": Put ka gore i ka dole je isti" rekao je Heraklit. 134

Mistino ili sveto" stawe duha kojim se zaiwe ovaj proces verovawa je, kako je ve istaknuto, blisko estetskom putu spoznaji jer je van-svesnog i emotivnog porekla. Bilo da je u pitawu usmerenost ka uzvienom (ka Bogu), ili duboko ponirawe u samog sebe (mistina ekstaza) wegova priroda je spoznajna, u stvari prevashodno spoznajna, zato to obuhvata totalitet egzistencijalnog istraivawa. Sve religije, prirodno, tee ovom ciqu i vredno je napomenuti da je ak i profano miqewe prihvatilo spoznajnu funkciju Vere. Platon je u svom delu Drava govorio o pogledu prema uzvienom" koji jedini vodi ka najvioj ontolokoj Istini onom to je on nazvao gau tj. Bog: tn d nw nbasin ka uan tn nw, tn ej tn nohtn tpwn tj fyxj nodon teleytaa to 'Agauo da psi pntwn ath run t ka kaln ata, tj. okrenutost uzvienom i gledawe na ono to je iznad, vaznesenost do konceptualnog kraqevstva due na kraju se nalazi oblije Boga, uzroka svega to je ispravno i lepo." No i Aristotel prepoznaje jedan drukiji i neposredan pristup spoznaji, onoj koju naziva prorotvo o Bogu" do koga se stie, kako kae, Oseawem", dakle jednim unutrawim naporom koji je razliit od uewa". Vera je, dakle, jedan drukiji spoznajni pristup koji ne prolazi kroz intelektualni proces, niti kroz estetsku intuiciju, nego se uspiwe direktno prema konanoj Istini. Meutim, pre nego u se ponovo vratiti na mesto o Veri, kao jednoj meu spoznajnim kategorijama predsokratovske filozofije, ukratko u se osvrnuti na jo jedan svet, na Indiju, koja je u naslee oveanstvu ostavila dragocena filozofska dela, Upaniade, dela koja potiu iz osmog veka pre Hrista. Delo Brandaranyaka Upanishad (poznato kao Velika kwiga ume) govori o dva smisla Brahman-a (Brahman je sveti sanskritski termin za Apsolut, dakle za Venu istinu, za Boga, kako bismo mi rekli u naem danawem religijskom smislu). itamo da Brahman ima dva aspekta: onaj koji u naim mislima ima oblije i ime i onaj drugi koji to nema. Koliko samo to podsea na rei svetog Avgustina od pre hiqadu godina: Si comprehendis non est Deus", tj. Ako ga razume, onda to nije Bog." Jo je interesantnije u vezi sa tim uewe u poemi Bhagavad Gita (Pesma Bogu), moda najznaajnijem delu drevnog Istoka. U toj poemi ovek moli Boga: Molim ti se, Gospode, da sagledam tvoj lik!" i dobija odgovor: Ne moe me videti qudskim oima, ali u ti podariti boansko oko. Zatvori svoja dva oka i pogledaj svojim treim!" Tada, kae se u tek135

stu, ovek sagleda ceo univerzum sa svim wegovim raznolikostima, svima saetim u jedno". ovek je, dakle, sagledao dijalektiku koegzistenciju pluralizma i jedinstva koja predstavqa kvintesenciju prastarog svetog uewa u vezi sa terminom Brahman. Moda je tu poreklo postojawa misterioznog jedinstva i istovetnosti tri vida Boga u hrianstvu? Zar nam naa hrianska vera ne saoptava istinu o ovoj dijalektikoj koegzistenciji koju tek od pre nekoliko decenija istrauje teorija elektromagnetskog poqa? No vratimo se naoj svetoj grkoj zemqi Joniji i praskozorju zapadne filozofije. Za oveanstvo su samo u fragmentima spaseni Heraklitovi aforizmi koji se, na wegov nain" tiu ovog drugog spoznajnog pristupa: 'E2n m lphte nlpiston ok qeyrsei neqerenhton n ka poron, tj. Ako se neko ne nada da e nai ono to je neoekivano, nee ni nai ono to je nepronalaqivo i nepristupano." Radi se o jednom citatu iz Heraklita u vezi sa kojim je proliveno dosta mastila. Ovde je, meutim, jedno izvesno a to je da je nada", prihvaena kao forma spoznajnog puta onom emu nije mogue pristupiti na drugi nain, onom to je neistraivo", a oekivajue". To s jedne strane veoma podsea na smisao Vere jer ta je nadawe drugo nego verovawe kao to je rekao i apostol Pavle u Pismu Jevrejima: Est de pstij lpizomnwn pstashj, tj. Verovati znai biti siguran u stvari kojima se nadamo" a sa druge strane podsea na put do konane Istine. Jedan drugi citat iz misli velikog mislioca iz Efesa jo vie potvruje ovu ocenu: 'All2 tn mn uewn t2 poll2, pisth diacyggnei m gign3skesuai, tj. Veina boanskih stvari se ne mogu prepoznati zbog neverovawa u wih." Neu se vie zadravati na ovim Heraklitovim fragmentima o emu postoji itava bibliografija jer bi nas to odvelo na teko prohodne terene, kako bih se odmah okrenuo ka jednom drugom velikom misliocu iz predsokratovskog vremena Parmenidu Eleaaninu iz kontinentalne Grke, filozofu koji je moda vie od bilo kog drugog uticao na docniju klasinu helensku filozofiju. Preambula velike Parmenidove poeme O prirodi koja se stoleima smatrala jednim obinim lirskim uvodom u osnovno wegovo uewe koje sledi, danas se priznaje kao delo filozofskog znaaja na kome se temeqi ontoloka parmedovska konstrukcija oko egzistencijalnog koncepta jeste". Mislim da e biti dovoqno za ilustraciju nekoliko samo stihova iz ove alegorijske preambule, koje sam preveo u jednoj svojoj kwizi: 136

Kowi koji me plahovito nose / u daqinu do koje see e moje due / odveli su me do uvenog puta / koji su bogovi prosekli / a koji su oveka sposobnog da spozna / vodili daleko od svakog grada / Takvim putem sam iao / jer su me tamo nosili / kowi svemislei / koji su vukli moju koiju / a ije su uzde drale / Muze koje su keri sunca / I dok su one hitale / da moju koiju izvedu iz noi na svetlost / dobronamerna bogiwa mi poele dobrolicu / i uzev moju ruku / u svoju desnicu / Ovako mi je govorila / Dobrodoao mladiu u moje dvore / Sa kowima / i sa besmrtnim devicama voditeqkama / ovim putem / koji je daleko od ugaenih / qudskih staza."

Mnogi su se nagiwali nad ovim stihovima i mnogi su pisali, naroito u posledwe vreme, o wihovom filozofskom znaaju. Ma kako bilo, ostaje iwenica da sva ova tumaewa imaju isto mistino/religiozni karakter i da u wima nisu bez znaaja Parmenidove filozofske promisli pitagorejskog porekla. Kowi koji jure ka nebesima, put koji vodi daleko od uhodanih qudskih staza, prelazak iz mraka u svetlost nisu li sve to alegorijske naznake o usmerenosti ovekove due ka uzvienom, ono to tano karakterie veru u smislu intuitivnog istraivawa koja vodi oveka kadrog da spozna istinu" da vidi svetlost, kako Parmenid kae, dakle onoga koji shvata da ovakav put postoji, ali i koji prvo na tom putu treba da razigra kowe i da ih prepusti wihovom plahovitom galopu, dakle wihovoj veri koja e da otvori kapije dvorca Istine. Pitawe Spoznaje i puteva koji joj vode je beskrajno. Razum, oseawa, vera sve to stremi ka istom ciqu koji je jedinstven i sve se to zavrava u istoj laboratoriji svesti koja je jedina i nedeqiva. Religija, Filozofija, Umetnost su tri izraza neumorne qudske nostalgije za nekakvim izgubqenim rajem. To je duboka nostalgija Edena" kako je to ispravno nazvao jedan savremeni grki mislilac, dodavi: Jedni idu prema istoku, drugi prema zapadu. Oni koji su krenuli stazom 'siromatva duha', verujui u put intuicije, poli su ka istoku. Drugi koji su krenuli putem 'bogatstva duha' uputili su se ka zapadu, Edenu. To su qudi Grke i nae zapadne civilizacije." Ciq se, meutim, ne nalazi na kraju nekog pravolinijskog puta. Taj put je kruan i odslikava beskrajnost i dozvoqava pristup Spoznaji u svim svojim takama i iz svih pravaca. Krug nema svog kraja, ni svoje gore", niti svoje dole". 137

Kao to pre dve i po hiqade godina ree Heraklit: Odj nw ktw ma ka !ht, tj. Put ka gore i ka dole je isti." Tamo, u dubini svog neiskazivog Ja, ovek e skrivenim putevima svoje due vekovima usmeravati pogled ka Sveobuhvatnosti" koju mu zainaeno sakriva ogranienost i hermetika zatvorenost wegovog spoqweg vida. On e bez zaustavqawa istraivati i umu" i sveobuhvatnost" koja je iza we. Nauka i Filozofija pokazivae mu put, Umetnost e mu otvarati oi za raznobojne cvetove, ui za nebeske melodije, nozdrve za opojne mirise zabrawene ume i Vera ga initi ednim za saznawima i pruati mu odmor u neizmernom blaenstvu svoje senke. I on e nastaviti da ide svojim putem pogleda prikovanog u daleku viziju, u onu uzbudqivu maglinu venog Univerzalnog Jedinstva.
Preveo sa grkog Milivoje Zagajac

138

FRIDRIH ZENGLE

KONTINUITET I PREOBRAAJ Uvod u ivot i delo J. V. Getea

Neko bi mogao da upita da li danas uopte ima smisla drati predavawe samo o Geteu. Stoga u najpre izneti nekoliko uvodnih napomena kako bih unapred predupredio mogue nesporazume. Time to u se svojim izlagawem usredsrediti na Getea, elim odmah da stavim do znawa da neu govoriti o takozvanoj klasici. Ali isto tako da nemam na umu predvodnika ili reprezentanta takozvanog Geteovog doba. Pri tome takoe ne polazim od pretpostavke da je Gete najvei nemaki pesnik i nenadmani vrhunac nemake ili ak i zapadnoevropske kulture. Gete za mene nije norma prema kojoj mi sami i moderna literatura treba da se odmeravamo. Kuda takav pristup vodi, to veoma jasno pokazuju sudovi Emila tajgera o modernoj literaturi. S druge strane, pak, veliki nemaki pesnik na razmei 18. i 19. veka za mene nije savremenik tog vremena koga moemo da lupkamo po ramenu i da ga prosuujemo i kritikujemo kao nekog naeg savremenika. Na takav nain mu pristupa uspela biografija Fridentala. Za mene je Gete jedan od najveih nemakih pesnika koji je iveo, delao i pesniki stvarao u jednoj znaajnoj epohi nemake kulture. Wega treba posmatrati istorijski, tj. bez ikakvih predrasuda, dakle kao jednu veliinu prolosti. Ali prema wemu se kao velikom pesniku jedne znaajne epohe treba odnositi sa respektom. Mi ga ne smemo odmeravati sa stanovita bilo kojih modernih ideala, ma koliko nam oni dragoceni bili, nego ga moramo vrednovati i pre svega razumeti u okviru wegovog vremena. To, meutim, sve do u nae dane nije 139

uiweno na zadovoqavajui nain. Ne bih umeo da vam navedem ni jednu jedinu biografiju Getea ili bilo koji celoviti i sveobuhvatni prikaz Getea koji pesnika ne bi ili veliao i uveliavao ili pak umawivao, niti mi je poznata ijedna biografija koja bi udovoqila zahtevu za pravednim istorijskim prosuivawem i vrednovawem. U tom pogledu bi se to jo najpre moglo rei za Malu biografiju Getea Gintera Milera, poto se autor u woj rukovodio tim istorijskim zahtevom. Stoga u u ovom uvodu najpre dati jedan saet pregled kritike Getea, a to znai u velikoj meri jednu istoriju obogotvorewa i satanizacije Getea. Potom u pokuati da objektivno odredim istorijsko mesto i rang Getea. Time nije reeno da se on na taj nain od nas udaqava; jer, niti smo mi kao qudska stvorewa bogovi, niti smo avoli, nego upravo qudi u svom vremenu, svejedno da li nieg ili vieg ranga. Ali jedan ovek, pre svega i samo ovek pa i najvieg ranga! uvek e imati vie da nam kae nego jedan bog koji stoji na postoqu spomenika ili neka iz perspektive jednog sobara uraena karikatura sa likom fauna ili ak sa jarijim nogama. Delovawe Getea Na poetku svog kwievnog stvaralatva Gete je pre svega pesnik Patwi mladoga Vertera. Wegov roman prevodi se na mnoge jezike. On je silno odjeknuo kao retko koja kwiga. Za mnoge savremenike Gete je sve do kraja svog ivota ostao pesnik Patwi mladoga Vertera. Kada je car Napoleon blagonaklono primio pesnika u audijenciju da bi na taj nain iskazao svoje potovawe prema nemakoj kulturi, u razgovoru je, prirodno, dotaknuto i delo Patwe mladoga Vertera. Geteu je smetala ta identifikacija, ak je zbog we i patio; jer, on je bio ovek i pesnik koji je posle nekog doivqaja ili posle nekog ostvarenog pesnikog dela odmah iao daqe. On sam upotrebio je za to sliku o svlaewu zmijske koe. On doista svlai i odbacuje jednu kou za drugom, a pri tome ipak na neobian nain uvek ostaje isti ili barem slian ovek. Da to nije bilo tako, onda ne bi celog svog ivota mogao da radi na Faustu. U geteologiji je taj aspekt naroito istakao Gerhard Bauman. Ali za iroku publiku Gete na prvi pogled nikako i ni na koji nain nije pesnik Fausta. A Prafausta nije ni objavio. On nam je samo sluajno sauvan. Posle Patwi mladoga Vertera dojadilo mu je da igra ulogu spornog i osporavanog pesnika. Zbog ega su Patwe mlado140

ga Vertera toliko sporne? To je danas jedna velika tema. Zadovoqiu se jednom kratkom napomenom. Verter u prvi mah ostavqa utisak kao da je to jedan oseajni roman. Oseajnost ili sentimentalnost je velika evropska moda. Roman je kao oseajni roman imao uspeha zahvaqujui oseajnim romanima Riardsona, Rusoa, Sofije la Ro itd. Meutim, Verter je jedan izuzetno uzbudqiv, tavie za mnoge i jedan bogohulan roman; jer, dok sentimentalizam bogomdanu harmoniju sveta qudima predoava na blagozvuan nain i sa slatkom muzikom, Patwe mladoga Vertera zavravaju se jednim prodorno-piskavim tonom. Verter se ubija; on tako rei mora s obzirom na to kakav je i kakav je taj besmisleni svet da se ubije. Roman je nemoralan, tavie ireligiozan. On je jedna blasfemija! Otuda i onoliko razgnevqeno nezadovoqstvo kod pedagoga i teologa. Oni drugi, pak, naroito Geteovi prijateqi, pripadnici turma i dranga, oni su fascinirani; ali se oni ili ne usuuju da javno priznaju i ispoqe svoje ushiewe ili se na wih kao mlade buntovne momke bez trunke savesti ne obraa ama ba nikakva pawa. Ta oni su sami za sebe govorili da su delije i geniji; ali to se veinom smatralo izrazom nadmenosti i u veini sluajeva je to tako i bilo. Ukratko, Geteu je 1775. godine dojadila sva ta literarna ujdurma. On je postao miqenik jednog mladog kneza, pa je onda i sam iveo kao neka vrsta malog kneza. Za taj krug u Vajmaru je i pisao svakovrsna dela, posebno za amatersko pozorite, pri emu se ne smeju zaboraviti i one ozbiqne stvari kao prozna verzija Ifigenije, zatim komadi sa pevawem, kakvi su tada bili u modi, a i razni skeevi za prijateqe, kao i izvanredne balade i lirika. Ali da sve te stvari objavi i da se s wima predstavi akademskoj i graanskoj kritici, to je bilo ispod nivoa, odnosno ispod dostojanstva jednog kneevskog prijateqa, ministra i otmenog dvorjanina, od koga se zaziralo. Ako su mu ve tada kadili, kao to je to na primer inio nekadawi vaspita princa K. M. Viland u Vajmaru, onda se pri tome ne moe ba pouzdano rei da li je to bilo iskreno ili je to pak iweno iz straha jer u pomenutom sluaju treba imati u vidu da Viland kao otac mnogobrojne dece nipoto nije smeo da sebe dovede u situaciju da izgubi penziju. Lenc, nekadawi drugar, proteran je iz zemqe, kada se usudio da karikira Getea. A za drugog turmidrangovca Klingera samo je plaen raun u gostionici. Pa onda neka vidi ta e i kako e daqe. Kada je Gete posle deset godina primetio da i pored svega nije onaj dvorjanin Ancien Rgime-a, a ni dravnik i usre141

iteq oveanstva, brzo je odbacio tu zmijsku kou; tavie: uinio je to napreac krenuo je na put za Italiju. Ponovo je izaao pred literarnu publiku i to sa klasicistiki i humanistiki preoblikovanim delima: Ifigenijom u blankversima, Tasom u blankversima, Rimskim elegijama u distisima. I Egmont, koji je poticao iz razdobqa turma i dranga, preoblikovan je u klasicistikom duhu, a to znai po zakonu jasnoe, simetrije i objektivnosti, iako je zadrana proza. Mi kaemo: to su velianstvena dela, ona ine vrhunac Geteovog stvaralatva. Velianstvena je ta Geteova neposrednost u Rimskim elegijama, a u Tasu je po prvi put i na jedinstven nain obraena problematika pesnika. Ubedqiva je, jo uvek oseajna, ali ni na koji nain sladuwava humanost u Ifigeniji. Zanosna je i nezaboravna Klarica u Egmontu. Ali i pored svega je odjek tih dela bio slab, a u sluaju Rimskih elegija bilo je i sablawavawa. Opet je Gete temeqno iskoraio iz okvira oseajno-hrianske kulture. ak je i Herder bio nezadovoqan i stavqao svoje kritike primedbe, pa je na primer smatrao da lik Klarice ima u sebi crte koje podseaju na bludnicu. Pesnik je ponovo imao razloga da bude nezadovoqan publikom. To je pretpostavka za wegovu saradwu sa ilerom, koji je bio tradicionalniji pesnik, pa je otuda imao i vie uspeha kod publike. On je jae bio vezan za tradiciju baroka ili, to mu doe na isto, bio je vie uklopqen u tradiciju retorike. Ujedno je bio delotvorniji dramatiar, jedini koji je sa uspehom mogao da se ponese i konkurie sa onima koji su vladali pozornicom tog doba sa Kocebuom, Iflandom, rederom. Kao mislilac iler je u poneemu nadmaivao svog prijateqa Getea. Tako je, na primer, spoznao da je klasicizam u smislu vrednog podraavawa Grka bila jedna zabluda. Gete je sebi u doslovnom smislu bio zamislio da moe da bude ravnopravan sa Grcima, da bude ono to su i oni. Meutim, delo Ahileja, sa kojim je Gete hteo da se nadmee sa Homerom, ostalo je nedovreno. Ali je zato tragom pripadnika Getingenkog gaja i idiliara Fosa re je o prevodiocu Homera dovrio svoj idilini i graanski spev Herman i Doroteja. Bila je to prilino revolucionarna forma epa; jer po teoriji je ep junaka pesma koja se bavi javnim stvarima, naroito ratovima. Sa Hermanom i Dorotejom imao je uspeha, ali se Gete prema tom blagonaklonom odnosu publike odnosio sa nipodatavawem. Jer, kao to je reeno, graanski ep nije bio wegova ideja, a o svojim zemqacima nije imao ba neko naroito miqewe, niti mu je do wihovog miqewa bilo mnogo 142

stalo on se jo uvek oseao kao neka vrsta Grka i kao brat Homera i Sofokla. Ali Gete nije spadao u pesnike koji se oseaju sasvim dobro kao uboge poete u svojim jadnim sobicima i siroti sawari. Pesnici poput Helderlina bili su mu strani i pomalo ih je i prezirao. Otuda je ve pre Hermana i Doroteje na leeran nain nadaqe negovao ugled koji je kod publike bio stekao sa Verterom, pa je iz svoje fioke izvukao jedan roman i onda ga bez mnogo truda i dovrio. Izvesni Blankenburg, inae veliki potovalac Vilanda, nastojao je da podigne ugled romana na taj nain to ga je proglasio za ep. Roman = subjektivna epopeja. Ova teorija odgovarala je po svoj prilici Geteu i to kao opravdawe za wegovo delawe na podruju prezrene pripovedake proze. U svakom sluaju su Godine uewa i ep Herman i Doroteja bili ustupci graanskoj publici, koja se vie zanimala za pripovetke iz savremenog ivota nego za drame i epove iz istorije ili antike mitologije. Iskazi i sudovi o Godinama uewa, koji se mogu nai u prepisci Getea sa ilerom, prilino su mrzovoqni. Vidi se tu da proza naelno ne moe da vodi do poezije, da ona ipak nije u skladu sa dostojanstvom jednog velikog pesnika, te da ubudue namerava da pie samo pesnika dela u stihovima. Na osnovi ove klasicistike ideologije Gete je napisao prvi deo svoje Vanbrane keri, a iler Mesinsku nevestu. Oba dela spadaju u najhladnija, najstilizovanija ostvarewa Geteovog doba i odmah su estoko kritikovana. U meuvremenu se dogodilo neto na to Gete i iler, kao ni veliki pesnici ranijeg 18. veka, Kloptok i Viland, nisu mislili. Nastupila je jedna mlada, svea generacija, koja je veoma dobro baratala perom i u publicistici delom bila boqa od Getea i ilera, pa je imala smelosti da naelno odbaci klasicistiku ideologiju tj. zabludu da se Grci mogu podraavati. Wihov uzor bilo je moderno, romantiko tj. u jezikom argonu epohe reeno, posleantiko pesnitvo od Nibelunke pesme preko Dantea, ekspira do Kalderona. Romantiko znai, kao to je reeno, posleantiko, moderno; romantiarima su se nazivali oni za koje antiki uzor vie nije bio bezuslovno obavezujui uzor i obrazac kwievnog stvarawa. Ali pojam romantiki ima veze i sa romanom i to u tom smislu to se roman, u ono vreme jo neodreen pojam, za koga je prevod sa odrednicom pripovedaka proza" jo preuzak, postavqa veoma visoko; tavie: on postaje otelovqewe pesnitva. Pri tome se ne sme smetnuti s uma da su do tada, po klasicistikim pojmovima, ep i tragedija nepre143

stano stavqani jedno pored drugog, da su bili najvie kwievne vrste. Iz te glorifikacije romana d se razumeti da su romantiari odbacivali Kloptoka i ilera, autora Mesijade i autora uvenih tragedija, i da ih vie nisu priznavali za velike pesnike. Viland je, naroito sa svojim Oberonom, uziman kao glavni moderni predstavnik romantikog epa. Osim toga je dao veliki doprinos uznoewu romana, posebno svojom Poveu Agatona. Ali ni ovog pesnika 18. stolea romantiari nisu priznavali; on im, naime, nije bio dovoqno dubok, ni dovoqno religiozan, ni dovoqno nemaki. Ostao je jo Gete. Wega su nastojali da privuku u svoj tabor na taj nain to su ga proglasili namesnikom poetskog duha na zemqi, a i inae su ga uvaavali. Pri tome je wihovo interesovawe naroito bilo usmereno na Geteov novi roman Godine uewa. Dodue, ni taj roman nije im bio dovoqno poetian to je naroito isticao Novalis ali je ipak vaio kao poetak nove romantike poezije. Samo se po sebi razume da su se romantiari divili i Geteovoj Bajci u Razgovorima nemakih iseqenika i wegovoj lirici nastaloj tragom Herdera. Ona je kod jednog klasiciste bila sve drugo nego neto samo po sebi razumqivo (ode!). Romantiari su, dakle, bili prvi koji su Getea uzdigli u nadpesnika, prapesnika i narodnog pesnika. To se naroito odnosi na ranu romantiku, na kritiku Tika, Hardenberga i pre svega brae legel. Kada su romantiari postali vie hrianski i vie restaurativni, onda priznavawe Getea vie nije toliko bilo neto samo po sebi razumqivo. Tako, na primer, Ajhendorf u svojim velikim kwievnoistorijskim radovima ima ambivalentan odnos prema Geteu, jer je Gete, kako kae, ostao vezan za prirodu, za zemaqsko, pa shodno tome nije u punoj meri odgovorio svetom zadatku poezije. Ali Ajhendorf pri tome nikada ne zaboravqa da je Gete, pokraj sveg svog paganstva, veliki pesnik. On se izdie iznad wega. To se izmenilo kada je romantizam poeo da se raslojava u restaurativne i revolucionarne pesnike, u gorqive hrianske borce poput Jeremijasa Gothelfa i u borbene liberale poput Bernea. Berne je Getea sa moralnih i demokratskih stanovita anatemisao. On ak nije priznavao pesme poput Vilinskog kraqa; prema Geteovim pesmama je bio sasvim ravnoduan. Geteova qubav, smatrao je Berne, dolazi iz doweg dela tela. On, po wegovom miqewu, prodaje narod i slobodu za smeak jedne knegiwe. Wegovo objektivno stawe je potpuna bezoseajnost. Berne Geteu suprotstavqa ana Paula; an Paul je imao srce i on je zalazio u sirotiwske kolibe. 144

Gotovo isto tako otra bila je kritika hrianskog burenaftlera Volfganga Mencela, koji je kao kritiar zauzimao uticajan poloaj u Kotinom Morgenblatt-u. I tu je Gete nemoralni pesnik, jeguqasti dvorjanin, koji ima razumevawa samo za uglaene i elegantne forme. Berne i Mencel su se uzajamno ogoreno osporavali i vodili su u velikim lancima i prilozima estoke bitke jedan protiv drugog; ali su se potpuno slagali u anatemisawu i nipodatavawu tajnog savetnika, sladostrasnika i formaliste Getea. I Hajne kritikuje, naravno, dvorjanina Getea. I on obznawuje da je razdobqe umetnosti pod Geteovim vostvom okonano. Sada politika dolazi na red. Ali ovaj pesnik ima, slino Ajhendorfu, suvie razvijeno oseawe za estetske vrednosti, a da bi Getea ba u svemu odbacivao i anatemisao. Hajne je veoma rano navraao u uveni salon znamenite Rahele u Berlinu. Rahela je bila jevrejska supruga nekadaweg diplomate Farnhagena fon Enzea. Rahela je, slino Betini fon Arnim, naprosto bila ushiena Geteom. Zacelo bi se moglo rei da je ona utemeqila jedan potpuno nekritiki kult Getea. Ali upravo je to preterivawe tetilo Geteovom ugledu. Mencel je Getea nazvao Mesijom Jevreja", a to je u epohi meternihovske restauracije bila osuda i anatema. Bilo je, naravno, takorei u tiini, i ponekih razumnih i odmerenih potovalaca Getea, kao to su, na primer, bili Merike, Fojhtersleben, zatim Grilparcer i tifter. Ali sve do poetka realizma tj. do Martovske revolucije, koja je donela novi ivot u nemaku literaturu, Gete je bio jedan sporni moderni pesnik, u potaji dodue esto voqen, ali javno veinom osuivan kao egoista, nehrianin i izdajnik slobode. Tek je u drugoj polovini 19. veka Gete poeo da se uzdie u priznatog klasiara kome se svi dive; ak je tada poeo da natkriquje slavu ilera, kome je u vreme bidermajera kao patetinom, moralnom, pa i politikom pesniku bilo lake. Koji to razlozi u razdobqu graanskog realizma dovode do boqeg razumevawa Getea? 1) Realizam nije voleo patos i suprotstavqao mu se svuda gde god bi na wega nailazio. Tako se, na primer, Oto Ludvig ogoreno borio protiv patetikog dramatiara ilera. On je vie cenio Getea. On ga je kao poznavaoca oveka i tvorca qudskih likova stavio pored ekspira. 2) Realizam i individualizam su uzajamno veoma srodni; jer realizam posle 1848. ne znai apsolutnu realnost, fotografsko viewe stvari, ve za wega pojedinano zapaawe stvari naprosto znai vie od nekog krutog sistema ili neke 145

norme (Rihard Brinkman). Pojedinane stvari i figure u individualnoj perspektivi to je realizam. Samo se po sebi razume da se na toj osnovi Gete odjednom predoavao kao uzor. Sada su odjednom poeli poneseno da se dive takvim individualnim i ivotnim likovima kao to su Gretica ili Klarica. Sada su poeli da se oduevqavaju Faustom; jer u doba Bizmarka, uspenih nemakih industrijskih pionira, u Evropi esto vodeih nemakih naunika i uspenih nemakih generala, mone linosti postale su uzor za sopstveni ivot. Sada Nemcima Geteov individualizam vie nije smetao; naprotiv: taj individualizam, koji je jo uvek bio ogranien drutvenim i moralnim normama, Nie je potencirao i razvio do divqeg nadovetva s one strane dobra i zla. Faustovsko doba u posve pogubnom smislu poelo je pri kraju 19. veka i to uvek uz pozivawe na pesnika koji je sada smatran najveim meu Nemcima. Kada tefan George peva o Geteu u Sedmom prstenu onda on to ini kao aristokrata koji se osea bratski povezan sa Geteom. Zacelo se moe rei da kod generacije koja je roena oko 1870. kult Getea dostie svoju kulminacionu taku. Nekadawi naturalista Gerhard Hauptman postaje imitator Getea. Tomas Man se neprestano sve do Doktora Faustusa bavi i sueqava sa tim svojim uzorom. Na bezazleniji nain se kao sledbenici Getea okuavaju pesnici kao Hans Karosa; Rudolf tajner, osniva antropozofije, osniva svoj Geteanum. Veliki istoriar Majneke gajio je posle Drugog svetskog rata nadu da bi na religijski i moralni ivot mogao da se obnovi uz pomo Geteovih drutava. U inostranstvu Gete svuda postaje reprezentant Nemake, ne samo nemakog pesnitva. Kada je na Novom Zelandu osnovano Geteovo drutvo to je uinio prof. Aer iz Oklanda onda se pri tome nije imalo na umu samo bavqewe Geteovim delima nego celokupnom nemakom kulturom. Analogno tome Gete-Institut, mona nemaka institucija sa seditem u Minhenu i svojim filijalama po celom svetu, ne vidi sebe toliko kao instituciju koja zastupa Getea nego kao instituciju koja zastupa nemaki jezik i nemaku kulturu. Gete je postao simbolom nemstva i to upravo u epohi koja ima malo veze s wim, koja ga mawe ita nego nenaklowena, tavie neprijateqski nastrojena epoha restauracije, koja je, polazei od Geteu veoma daleke ekspresionistike literature, razvila sopstvenu literarnu samosvest i onih koji, kao vajcarac Emil tajger, jo uvek nau modernu literaturu odmeravaju po Geteu, ogoreno kritikuju, tavie preziru. 146

tajger proklamuje da mi ne treba da kritikujemo Getea nego da treba da se zapitamo da li nae vreme opstojava pred Geteom. Nasuprot tome je Jaspers u svom govoru posveenom Geteu 1949. godine rekao da Gete vie nema puno da nam kae, jer on nema predstave o radikalnom zlu, a to znai o avolskom. Gete je dodue pokazao ta je jedna linost; ali wegova slika sveta je suvie plitka, suvie harmonina. Ja lino smatram da bi konano trebalo da prestanemo da sebe odmeravamo po Geteu ili da Getea odmeravamo prema nama. To postepeno postaje isto toliko besmisleno kao kada bismo hteli da se odmeravamo po Volframu fon Eenbahu ili Danteu ili Kalderonu, ili obrnuto da wih odmeravamo po nama. Ve nas 227 godina odvaja od Geteovog roendana. To je vei vremenski period od onog koji Opica odvaja od Getea. I ko bi te pesnike i wihova vremena odmeravao jedne po drugima? Ako nam se Gete jo uvek ini istorijski blizak, onda je to uslovqeno time da je on kao klasiar naprosto konzerviran i da mu je dat varqivi svetaki oreol nadvremenosti. Ali on nije nita vie nadvremen od Sofokla ili Homera ili ekspira ili Kalderona, a kod ovih starih i tako dalekih pesnika ne pada nam na pamet da se s wima identifikujemo. Upravo u tome je glavna greka: da elimo da se identifikujemo sa jednim tako udaqenim pesnikom. I poklonici Getea i principijelni kritiari Getea polaze od predstave da se Gete, bez istorijske distance, moe kao bilo koji savremenik svesrdno prigrliti i prihvatiti ili odbaciti. Ali i jedno i drugo krajwe je besmisleno. To, meutim, ne znai da od Getea i kod Getea ne bismo imali ta da nauimo. Mi na primeru Getea moemo da vidimo kako je jedan veliki ovek proao kroz vreme, i to ne kroz bilo koje vreme nego kroz svoje vreme. Mi moemo da vidimo kako se nosio sa tim vremenom i kako mu je veoma esto poputao ili povlaivao, a da pri tome nije izgubio od svoje veliine; jer, pogreno je i ista je idealistika predstava, ako se misli da ovek moe da proe mimo svog vremena. U najboqem sluaju ovek moe da prolazi kroz vreme u kojem ivi i da od wega usvoji neto znaajno ili neto trajno. Gete je u svim svojim ivotnim fazama ulazio u vreme i prolazio kroz wega i od wega neto primao, i to ne samo u svom klasicistikom razdobqu, kada je svesno teio za nadvremenou. Prvo se klasini pesnik stihova Gete suprotstavqao mladom Geteu, autoru proze. Karakteristino je, na primer, da se 147

u naim kolama pre itao Herman i Doroteja nego Godine uewa, da se pre itala Ifigenija nego Egmont. A onda se poev od naturalizma mladi Gete poeo suprotstavqati klasinom Geteu. Radije se isticao Gec od Berlihingena nego Ifigenija i Taso, ili pak Vanbrana ker. Stari Gete se tokom celog 19. stolea posmatrao sa velikom skepsom. ak je i estetiar F. T. Fier persiflirao starog Getea. Prvo izdawe Zapadno-istonog divana ak ni poetkom naeg stolea jo nije bilo rasprodato. A danas opet postoji izraena sklonost da se istie stari, navodno moderni Gete nasuprot turmidrangovcu ili klasiaru Geteu. Ali ni to odmeravawe jednog Getea sa drugim nema nikakvog smisla. Na zadatak e, dakle, biti da celog Getea shvatimo u wegovim razliitim ivotnim fazama i u sklopu wegovog istorijskog okruewa koje se neprestano mewa.

Uticaj raznih epoha na Getea A sada u pokuati da u grubim crtama odredim Geteovo istorijsko mesto. Time bih da pomognem onima koji malo znaju o Geteovom dobu, a i ujedno da time nagovestim o emu e biti rei u mom predavawu, kao to sam to uinio sa kratkim pregledom kritike o Geteu. Gete se, naime, u geteologiji gotovo uvek posmatra suvie izolovano. Tu opasnost bih hteo da izbegnem ili da je predupredim ve ovim mojim uvodom. Prvi pesniki i lini Geteovi koraci lee u ezdesetim godinama 18. stolea. U to vreme je sentimentalizam ve pomalo prevazien; on je u to vreme ve bio na nivou epigonstva ili se nalazi u jednom procesu postepenog preobraaja (Getingenki gaj). Nasuprot tome se prosvetiteqstvo silno obnovilo, a u tom sklopu se preobrazila i kultura rokokoa; na taj nain je prosvetiteqstvo ponovo dolo do ugleda i to pre svega zaslugom Vilanda, ali i Lesinga. Povest Agatona, Musarion, Mina od Barnhelma bili su Geteovi prvi literarni doivqaji, a ti prvi doivqaji, kao to je poznato naroito iz psiholokih razloga od posebnog su znaaja. Tu jednostavnu psiholoko-istorijsku iwenicu nauka do dana danaweg nije potpuno spoznala i prihvatila. Razlog tome bila je nacionalistika ideologija o nenemakom karakteru kulture prosvetiteqstva i rokokoa. Rokoko-Gete mora da je bila jedna zabluda, jedna stranputica smatrali su zagovornici takvog pogleda na stvari i tek se sa turmom i drangom ukazuje onaj pravi, istinski, duboki, mistini i nemaki Gete. Meutim, Gete je celog svog ivota sauvao neto od te 148

lakoe rokokoa, pa ak bi se moglo rei od te osobene rokoko lakomislenosti. Naravno, nije ba neophodno da se toliko istie ta rokoko lakomislenost, kao to to ini Rihard Fridental u svojoj biografiji Getea. Jer, tu Gete naprosto postaje jedan vetropir i lepravi leptir, koji ne zna za kajawe. Ali je iwenica da je i u razdobqu turma i dranga iveo krajwe lakomisleno i neodgovorno na veliko nezadovoqstvo solidnog Herdera da se braka plaio kao bik crvene marame, za razliku od rokoko pesnika Vilanda, koji je u istoriju uao kao otac Viland. iwenica je da je Gete, nadovezujui se na rokoko filozofa Voltera, celog svog ivota bio sklon skepsi, da nikada nije sasvim ozbiqno uzimao filozofske sisteme nemakog idealizma koji su se smewivali za razliku recimo od ilera, Novalisa, Hebela i da je uvek zadrao neto od okasionalizma rokokoa tj. od vere u vrednost odreene prilike ili pojedinanog trenutka. U Rimskim elegijama, a to znai posle wegovog pokuaja sa spinozizmom i idealistikim humanizmom (Ifigenija!), ponovo se kod wega javqa ta bogiwa prilika. Rimske elegije su drugaije reeno jedna nova forma anakreontike, a i Zapadno-istoni divan je, kako se to ve odavno spoznalo, velikim delom opet anakreontika u novom ruhu, posebno u Kwizi krmara. Ja time ne elim, kao to sam ve rekao, da Getea svedem na wegovu rokoko osnovu Fridental mi u tom pogledu ide suvie daleko sa isticawem Geteove lakomislenosti i bezbrinosti ali doivqaj rokokoa i obeleje rokokoa ostaju vane komponente u ivotu i pesnikom stvaralatvu Getea. Mogli bismo da se zapitamo da li bi bez tog udela rokokoa tj. Ancien Rgime-a uopte izdrao da ceo ivot provede kao dvorjanin. Mlai narataj uopte nije mogao da razume i shvati Getea kao dvorjanina, jer se on rodio u jednoj revolucionarnoj epohi, pa mu je nedostajala ta utemeqenost u Ancien Rgime-u. Teko se moe zamisliti da bi Gete sam recimo da je ostao u Lajpcigu pronaao put do turma i dranga. Za to mu je bio potreban Herder, a verovatno i poneko od pripadnika wegove generacije tu pre svega imam na umu tegobnog i verovatno i pomalo psihopatskog, ali genijalnog Lenca. Time nipoto ne elim da umawim veliki znaaj koji je za Getea imao susret sa Herderom. Qudski duh, kao i pesnitvo jednog oveka nisu biqke koje se po nekom utvrenom planu, bez ikakvog stranog uticaja, zakonomerno razvijaju i uobliavaju u jednu odreenu formu, ve u svom buduem biu zavise od onoga to e u sebe prihvatiti. Uiteqi koji poduavaju nekog 149

mladog oveka spadaju u wegovu duhovnu sudbinu i u velikoj meri je odreuju. Apsolutno je mogue da je Gete mogao postati neko drugi da se nije tako rano sreo sa Herderom, koji se od wega temeqito razlikovao. Viland je Herdera nazvao vulkanom. On je doista bio jedna silovita, eksplozivna, estoka priroda, kojoj je estetska rokoko kultura bila posve odurna, jer je on sav bio utemeqen i ukotvqen u jednoj religijskoj i filozofskoj kulturi. On je za svoj poziv izabrao teologiju. To je pre svega znailo da mu je prolost vana, da je za wega ona bila sve a to e rei: hriansko-religijska, ali i sa wome tesno povezana nemako-nacionalna i narodna prolost. Ali to znai i to da se borio protiv svake vrste skepse. Herder je promislio sve istorijske probleme vremena i u svojoj filozofiji istorije povukao je luk od velike prolosti preko nitavne i bezvredne sadawosti sve do u daleku budunost, za koju je verovao da e odgovarati Bojem planu i shodno tome biti spasonosna uprkos svim zastraujuim simptomima koje je spoznao kao moderne razvojne tendencije, dakle uprkos fenomenima nivelacije, kolektivizacije, apstrakcije i tome slino. Sve je on to ve veoma jasno spoznao i video. Bez Herdera se Hegel teko moe zamisliti. Time to je mladi Gete trpeo i podnosio ovaj silni, teki i neugodni duh, time to je dvorjanin Gete izdejstvovao, i pored najeih otpora, da se ovom oveku poveri najvii crkveni poloaj Vajmarske drave, on je u svoj sopstveni ivot i u nemaku kulturu uneo jednu napetost koja se esto inila neugodna, pa ak i nepodnoqiva, ali je bila pretpostavka za ono to danas oznaavamo kao Gete i kultura Vajmara. I onom pesniku koji je pre wega bio u Vajmaru, ocu Vilandu, Gete zahvaquje vie nego to se obino zna. Ali onu plodonosnu napetost, koju su u Geteov ivot i wegovo stvaralatvo uneli u literarnom pogledu Herder i Justus Mezer, Viland nikako nije mogao da podstakne, budui da je sam stajao na rokoko osnovama. Vilandu se obraao kada se u ivotu i pesnitvu radilo o pitawima forme. Bez wega Gete moda ne bi pronaao put do klasike. Ali to je pitawe od drugorazrednog znaaja. Jo jednom u istai da je ve mladi Gete bio veliki pesnik i da stoga nema mnogo smisla klasinog Getea suprotstaviti mladom Geteu. Da je Gete umro posle Patwi mladog Vertera, onda bismo ga otprilike poznavali i cenili kao na primer Georga Bihnera, koji je umro sa dvadeset i tri i po godine. On u tom sluaju ne bi bio klasiar u smislu klasicizma. Ali mi i na osnovu Geca od Berlihingena moemo se150

bi da zamislimo jedan velianstveni nastavak Geteovog dela. Nastavak Prafausta to dovoqno pokazuje. Klasicizam mu nije da tako kaemo bio poloen u kolevku. Meutim, pitawe od prvorazrednog znaaja glasi: da li je Gete posle 1800. ponovo naao izlaz iz klasicizma; jer, jedan tvrdokorni klasicistiki Gete u doba romantizma ne bi postao veliki pesnik. Zamislimo samo: jedan spev Aleksis i Dora umesto Izbora po srodnosti, jedan nastavak Vanbrane keri umesto nastavka Fausta, jedno dovrewe planirane junake pesme Ahileja u direktnom, naivnom nadmetawu sa Homerom umesto romana Godine putovawa Vilhelma Majstera, koji otvara nove perspektive. To je moglo da se dogodi! Sline stvari su se posle 1800. godine esto dogaale, naroito u Austriji. Ali takvo jedno sazdano ivotno delo ne bi imalo onu pesniku punou i vrednost koju oznaavamo imenom Getea. I ne bi bilo tako delotvorno. Gete je prevaziao i klasicizam; prvo, jer je rado odbacivao svoje zmijske kouqice, a drugo i zbog toga to se susretao s raznim qudima, koji su prema klasicizmu zauzimali kritiki stav. Ako uporedimo ilerovog Don Karlosa ili Valentajna sa Ifigenijom ili Tasom zapaziemo da u ilerovim dramama ima vie ekspira, to znai da se nekako slobodnije odnosio prema Grcima, odnosno Rasinu, nego klasini Gete. Ve je iler objedinio Sofokla i ekspira, to je, kao to je poznato, bila ambicija Klajstova. A uz to je on bio taj koji je nagovarao Getea da nastavi Fausta. U lanku O naivnoj i sentimentalnoj poeziji iler je pokazao da je ak i Gete pokraj sve svoje naivnosti i objektivnosti jedan sentimentalni pesnik, jer jedan moderni pesnik uopte ne moe da bude drugaiji nego sentimentalan tj. subjektivan i refleksivan. On je pokazao Geteovu modernost na osnovu Patwi mladog Vertera, Tasa, Fausta itd. Trebalo je da romantiari te misli samo domisle do kraja, pa da dospeju do toga da potpuno odbace antiki uzor, u smislu direktnog podraavawa. Rani romantiari, naroito braa legel, u misaonom pogledu zahvaquju veoma mnogo ileru, kojeg su toliko osporavali. Novalis, boqi pesnik, uopte nije polemisao protiv ilera. Uticaj romantiara je otuda na slian nain bio delotvoran na Getea kao i ilerov. Romantizam je Getea potpuno oslobodio zablude da je Grk. Romantiarski uticaj na Getea u Nemakoj se veinom potcewuje, pre svega zbog toga jer je na podruju likovnih umetnosti, u svom asopisu Kunst und Altertum (Umetnost i starina), i nadaqe u zamasnoj meri zastupao klasicistike 151

stilske principe, ali i zbog toga to se pogrdno izjawavao o patriotsko-hrianskoj umetnosti, kao i o germanistiko-studentskom meetarewu koje je svoje ishodite imalo u Kloptoku. Geteu nije samo bilo odvratno nego je naprosto mrzeo sve to je bilo povezano sa imenima Fukea, Arnta, oca gimnastike Jana, kao i sav onaj hrianski zatucani nacionalizam i varvarizam, svu onu hajku protiv stranih rei, ono odurno suprotstavqawe Engleza Francuzima, severa jugu, jednom reju svu onu neobuzdanu pobunu protiv do tada vladajue prosveene i internacionalne civilizacije. A ipak je romantizam na wega izvrio dubok uticaj, gotovo isto tako dubok kao i rokoko, turm i drang i klasicizam. Pokuau da to pokaem u nekoliko taaka. 1) Lirske kwievne vrste. Gete se s pravom smatra majstorom Lied-a (pesme). Wemu pre svega ima da se zahvali da je re Lied za druge narode postao pojam. Sonet je za wega, kao i gotovo za sve pesnike 18. stolea, bio jedna barokna tj. vetaka ili umetna forma. A ipak ga je romantizam zaveo da peva i u toj ne-antikoj nego romantikoj formi. Tome odgovara da je antikim metrima u lirici gotovo sasvim okrenuo lea. Eufrosina, Amintas i druge elegije nastale oko 1800. godine napisane su u distisima, a Marijenbadska elegija nije. Ona je ak i nezamisliva u distisima. Vano je i to da nije napisao gotovo nijednu odu. 2) Istok. Romantiari su, sledei Herdera i druge, otkrili Istok i esto su ga suprotstavqali klasinoj antici, i to kao detiwstvo oveanstva, kao domovinu religije, kao zaviaj jedne vie, a ne zemaqske poezije. U sklopu romantizma nastala je u Evropi istowaka moda. Gete se sa svojim Zapadno-istonim divanom pridruio toj modi i izriito je osobeno istowako priznao kao poseban stilski prafenomen. Time je sebi pribavio priznawe ana Paula, koji je odbacivao vajmarsku klasiku, te je, nasuprot klasicistikoj dogmi, nepokolebqivo i istrajno pisao jedan roman za drugim. Gete je ana Paula uvrstio u orijentalni tip, jer je, kao i istowaci, iznad svega voleo metaforiku. U tom sudu bilo je sadrano priznawe sasvim drugaije sklopqenog pesnika i mislioca. an Paul bio je i dubokouman estetiar. 3) Roman. Ve smo rekli da su romantiari romanu odredili najvie mesto u poetici. Stari Gete napisao je dva romana, ceo niz novela i bajki, ali nije napisao nijedan ep, iako su postojali planovi za to. To opredeqewe za roman pada utoliko vie u oi to su tokom celog 19. veka pisani epovi u stihovima, i to veoma uspeni i veoma dobri. Dovoqno je da se samo podsetimo najistaknutijih pesnika Haj152

nea, Droste-Hilshof, Merikea, Platena, Hebela, K. F. Majera, Lilienkrona, G. Hauptmana. Stari Gete je u tom pogledu bio moderniji od veine pesnika 19. veka, pa je upravo time bio uzor velikim realistikim pripovedaima kao tifter, G. Keler, Rabe i torm. 4) Dvodelna drama. Gotovo da je neverovatno da bi Gete sam od sebe napisao Fausta u dva dela. Wegove rane drame ne pokazuju nikakve nagovetaje u tom pravcu. On je ilera savetovao da Valentajnu d klasicistiku formu trilogije, a i sam je imao sline namere sa svojom Vanbranom kerkom. Iza toga zacelo ve stoji opta tewa ka velikoj i irokoj romantikoj drami koja se oslobodila eme trilogije. Dvodelne drame su u romantizmu na dnevnom redu. Velika idejna drama moe se razumeti kao forma univerzalne poezije koju je zahtevao romantizam. Tik, Brentano i ak i trezveni Ahim fon Arnim pisali su velike drame sa idejnim odnosno religijskim aspiracijama, kao na primer Ahim fon Arnim sa svojom dramom Hale i Jerusalem. Kada je Gete dovrio svog Fausta, ona je ve bila postala moda. To pokazuje, na primer, iwenica da je u istoriji kwievnosti kao realista poznati pravnik Karl Imerman u isto vreme kada i Gete dovrio svoju dubokoumnu veliku dramu Merlin. Antropozofi veoma cene ovu dramu i stavqaju je pored Fausta, jer je isto tako slojevita i bogata tajnama. Vidi se, dakle, da je Gete ak i sa svojim Faustom uao u svoje vreme, ali je iznedrio neto to je trajna vrednost. 5) Poetika kwievne vrste. Kada se ita prepiska izmeu Getea i ilera a to bih preporuio pre svake sekundarne literature onda se tamo moe naii gotovo samo na misli i razmiqawa o dramskom i epskom pesnitvu. Lirska kwievna vrsta kao jedna jedinstvena i celovita veliina oigledno jo ne postoji u predstavi klasiara (= Aristotel). Sa ovom koncentracijom na epsko i dramsko pesnitvo klasiari su uveliko zaostajali za miqewem svog vremena. Ve je Herder, naime, ukazao na veliko znaewe lirike; a ponekada se i u kolskoj poetici ve istie i lirika. Jo je vaniji od ove teorijske predradwe bio romantiarski doprinos na podruju lirike. Jer to god da su romantiari govorili o univerzalnoj poeziji i romanu, najmawe im se mogao osporiti doprinos u podruju lirike. Setimo se samo Brentana i Ajhendorfa. U Belekama i raspravama uz Zapadno-istoni divan, a to znai 1819. godine, Gete odjednom lirsko stavqa ravnopravno uz epsko i dramsko. To su tri prirodne forme pesnitva, dok ostale vrste imaju vie vetako, sekundarno zna153

ewe. Za razliku od kasnijih teoretiara Gete ih jo ne odbacuje. Ali je sasvim jasno da je uspon lirike u misaonom svetu Getea nezamisliv bez romantizma. Nije iskqueno da se tu radi i o odreenom uticaju romantiarske teorije. A. V. legel je u odnosu na ostale kwievne vrste posebno isticao tri vrste liriku, dramatiku i epiku i pri tome je to inio sa slinom dijalektikom pojmovnou kao kasnije Hegel. Toliko o ovih pet taaka o Geteu i romantizmu. Lako bi im se moglo dodati daqih pet taaka. Ali se nadam da je ve ovim uverqivo pokazano da je romantizam izvrio zamaan uticaj na Getea. Otprilike u razdobqu izmeu 1815. i 1820. poiwe da se ublaava suprotnost izmeu klasicizma i romantizma. Gete je objavqivawem Fausta. Prvi deo (1808), koji je bio sve drugo samo ne jedna klasicistika drama, svojim negovawem kwievne vrste romana (Izbori po srodnosti, 1809) i svojim Zapadno-istonim divanom (1819) sm doprineo tom i takvom razvoju. Sve vie se uvialo da klasicistiki ili romantiki stil nije ono to ini vrednost pesnitva, odnosno da u obe stilske forme postoje dobra i loa pesnika ostvarewa. Kotin Morgenblatt, koji se u poetku estoko borio protiv romantiara, poeo je svoje stranice da otvara i za pesnike koji su bili bliski romantizmu. I obrnuto, romantiarski pesnici, kao na primer stari Tik i Arnim, priklonili su se kao prozni pripovedai liniji koja nije bila tako daleko od Getea. Iskristalisala se jedna koegzistencija izmeu klasicistikog i romantiarskog stila, pa su mladi pesnici esto pokuavali da se ogledaju i potvrde u obe stilske forme. Tako su na primer Merike i Platen koristili kako od romantiara obnovqenu formu soneta tako i, kasnije, antike kwievne vrste i metrike stope. Sa postepenim odstupawem od krute klasicistike i romantiarske dogme povezana je okolnost da je vreme pre klasike i romantizma, odnosno da su oseajnost i prosvetiteqstvo, kao i rokoko, ponovo postajali aktuelni i da su restaurisani u modifikovanom obliku. Naravno da je politika i drutvena restauracija od 1815. delovala u istom pravcu. Tako su na primer kod Vilhelma Milera, autora Mllerlieder, koje je ubert komponovao, ponovo zazvuali anakreontski tonovi, a kod Hajnea se u ranim pesmama zapaaju pozajmice iz sentimentalizma. Ponovo je bilo podraavawa Vertera, kao na primer u Imermanovom Papirnom prozoru jednog eremite. I okretawe praktinim pitawima, kojima se prosvetiteqstvo toliko bavilo, kao na primer politikim, socijalnim, ali i optim kulturnim pitawima, ponovo je postalo 154

veoma omiqeno. Pouno-didaktika literatura, toliko negovana u okriqu prosvetiteqstva, ponovo je doivela svoje veliko vreme. Gotovo sve te razvojne, odnosno restaurativne tendencije daju se zapaziti i kod starog Getea. On se nije povukao niti je zauzeo poloaj neke nadvremenske uzvienosti. O anakreontskim tonovima u Zapadno-istonom divanu ve je bilo rei. Tamo ima ak i didaktikih elemenata. U didaktiku literaturu moemo da uvrstimo i autobiografiju Poezija i istina, zatim sveane igre kao Buewe Epimenida u ast pobede nad Napoleonom i pre svega mnotvo aforizama, takozvane Maksime i refleksije. Ove kod Getea poiwu da se javqaju gotovo istovremeno sa bidermajerom, koji je iznad svega cenio odmerenu misaonost. Roman u posleromantikom razdobqu vie ne predstavqa otelovqewe poezije kao u ranom romantizmu setimo se Novalisa i wegovog Hajnriha fon Ofterdingena sa Klingsorovim bajkama itd. Sada roman, kao i sva proza od 1815. nadaqe, mawe-vie ponovo spada u retoriku: on je takozvana umetnost proze". To znai da mora da bude usmeren na neki odreeni ciq ili na neku odreenu svrhu. Iz tog razloga su Geteove Godine putovawa prozainije, praktinije i u estetskom pogledu jo bezbrinije ili nonalantnije od Godina uewa. Gete obnavqa u prosvetiteqstvu veoma omiqenu formu utopijskog romana. To dakle znai da se uobliavaju idealne slike, kao na primer u Pedagokoj provinciji, a Vilhelm postaje jedan uzoran ovek. Politiku tendenciju, koja je mnogo zastupqena od Ulanda i Arnta do Fraligrata i Hervega, Gete je odbacivao. Ali Godine putovawa bile su posve jedno aktuelno, drutvenokritiko pesniko delo. Naveu samo nekoliko problema kojima se Gete bavio. To su gotovo sve glavni problemi 19. veka: iseqavawe, sticawe zemqe unutar Evrope, zajednike ivotne i radne grupe, velegrad, industrijalizacija, specijalizacija, pedagogika. ak se moe ustvrditi da je kod wega ve zastupqena slika jednog socijalizovanog drutva. I sve to bez mnogo polemike u pozitivnom duhu izgradwe, produktivnosti, koji je Gete mnogo vie cenio od kritike. A ipak moemo ustvrditi da je Gete daleko vie gledao u budunost od veine tendencioznih pesnika predmartovske epohe (Vormrz) koji su revnosno snevali o slobodi, ali nisu razvijali jasne predstave, modele budueg drutva. Ako se prenebregne izvesna sklonost ka klasicistikoj ideologiji ona je ve sa Herderom prevaziena onda se moe rei da je Gete uvek stajao na stanovitu duhovnog i literarnog razvoja, ali ne poem u tom smislu da je sam smi155

qao nove vrste i forme. U pogledu kwievnih vrsta mawi pesnici su bili produktivniji. Razvojni roman je preuzeo od Vilanda, dramu u jambovima od Vilanda i Lesinga, oduevqewe Lied-om od Herdera, idilini spev od Fosa, utopijski roman od prosvetiteqstva, istowaku modu od orijentalistike, odnosno evropske romantike itd. Ali je uvek imao sluha za ono to je u wegovom vremenu bilo plodonosno. On je predviao od ega se neto d napraviti. Imao je sluha za ono to je za dato vreme nuno. A ono to je u jednom vremenu bezuslovno nuno, to veinom ima budunost. Svejedno da li je formu idilinog epa uzimao ozbiqno ili ne: on je iskoristio formu i ostavio je junaku pesmu Ahileja nedovrenu. Svejedno da li je pripovedaku prozu smatrao vrednom kwievnom vrstom ili ne: on je pisao romane i novele. Godine uewa je tako napisao ak usred klasicistikog razdobqa i upravo je taj roman onda postao svojevrstan uzor i obrazac od romantiara sve do realista, tavie sve do u nae stolee. Tako se, na primer, arobni breg Tomasa Mana bez Godina uewa gotovo ne d zamisliti. U stilskoistorijskom pogledu Gete je jo vie pionir nego u podruju istorije kwievne vrste. Osamnaesto stolee je u pogledu stila bilo izuzetno dualistiko. S jedne strane imamo Goteda i gotedovce sa wihovim principom prirodnosti, a s druge strane Kloptoka i kloptokovce sa wihovom sklonou ka uzvienom stilu. Taj dualizam karakterie nemako pesnitvo tokom stotinu godina, barem u wegovoj celini posmatrano. Taj dualizam moe se zapaziti i u stvaralatvu pojedinih pesnika: Vilanda, ana Paula, Hajnea. Pored toga primetna je i sklonost da se ta stilska suprotnost izjednai, naroito u delokrugu turma i dranga i Getingenkog gaja. Moe se bez daqwega rei da je Gete od svih turmidrangovaca i pripadnika Getingenkog gaja na podruju sredweg stila najuverqivije eksperimentisao, naroito u Gecu od Berlihingena. Wemu patetiko i komiko nisu mnogo prigovarali. U tom smislu se kao primer moe navesti i Lenc. To nam ga danas ne predoava ba kao modernog pesnika; jer pioniri nae moderne literature bili su neopatetiari i voleli su komiko, pa ak i groteskno. Moderno stilsko oseawe ilo je na ruku razumevawu Vilanda, ana Paula, Hofmana, ilera, Nestroja, Hajnea i drugih. Za Getea bi se to teko moglo rei. Ali zato je on uz to bio i realista i uvek iznova e u tom pogledu biti uzor, im stilski razvoj poiwe da okree lea preteranome i nastoji da ostvari pomirewe izmeu ekstrema patetikog i komikog. 156

Toliko u sklopu jednog globalnog osvrta na Getea u celini. Nadam se da e ovaj istorijski uvod dati povoda da se u vae izuavawe Getea uporedno ukqui i wegovo literarno okruewe. Ne moe se nadoknaditi ono to je geteologija propustila svojom izolacijom pesnika, ali treba nastojati da se pri itawu Getea ostvari jedan nov pristup. Poto pretpostavqam da poneko poznaje ili ak i poseduje obe kwige o Geteu koje su danas najpoznatije, to u se na kraju ovla osvrnuti na wih, s tim to u pri tome kratko ukazati i na uvene starije kwige. Poznato mi je da profesori i uiteqi preporuuju Getea Riharda Fridentala, i da tu kwigu gimnazijalci najvie koriste. Stoga u poeti sa tom biografijom. Podnaslov te kwige ne glasi ivot i delo" nego Wegov ivot i wegovo vreme". Taj podnaslov posve odgovara sutini kwige. Fridental se sa izrazitom odbojnou prema interpretaciji dela gotovo po pravilu malo bavi samim delima i na wih se osvre samo sa nekoliko rei. On na primer kae: To ne treba razlagati." Po celom izlagawu se moe videti da nije lien oseawa za umetniko. On neto razume o Geteovim delima, ali se ini da smatra da se ona daju razumeti i bez interpretacije, tavie, da se ona dugim govorewem samo mogu iskvariti. Fridental lepo pie i poseduje dar istoriara da sa malo rei prikae Geteovu okolinu, na primer wegove prijateqe, pa susrete sa raznim qudima, kao i prilike na nekom mestu. Prikaz nije jednostrano koncentrisan na Getea nego predoava i wegove prijateqe, ali i wegove rtve iz perspektive wihovih prava. Fridental u tom pogledu odgovara zahtevima koji se moraju postaviti jednom istorijskom prikazu Getea. Dodue, wegove tvrdwe ne mogu se proveriti, poto nedostaju dokazi, ak i onda kada se izriu veoma smele tvrdwe i konstatacije. Naravno, neemo kod jedne biografije o Geteu zahtevati da ba svaki iskaz bude potkrepqen iwenicama, poto je mnogo toga poznato. Ali tamo gde se stavqaju novi akcenti, tu nam nedostaju dokazi. Kwiga je pisana publicistiki i pre bi se moglo rei da autor prikriva svoju uenost nego to je istie. To je ta osobena anglosaksonska kola, iz koje je i Fridental potekao. Autor se vredno pozabavio izvorima o Geteu i wegovim vremenom. Tu i tamo se, dodue, ukazuju pukotine i praznine u poznavawu stvari. Tako se, na primer, Herderovo poimawe istorije predoava na pogrean nain. Kae se da je wegov nacionalizam u protivrenosti sa partikularizmom, dok Her157

der kao principijelni partikularista izmeu ostalog istie i naciju, kao to istie i individuu ili pojedinu epohu. Fridental u idejnoistorijskom pogledu uopte daleko zaostaje iza jednog dela koje nipoto ne treba da padne u zaborav. To je delo H. A. Korfa Duh Geteovog vremena (Geist der Goethezeit). To je jedno monumentalno delo posledwe generacije, koje moda za danawu generaciju nije ba lako za itawe. Ali se jo uvek isplati. Fridental se ita kao roman, ali to ide na utrb pomenutih nedostataka u pogledu estetske i idejnoistorijske interpreatcije. Meutim, mora se priznati da je sasvim dobar u socijalnoistorijskom pogledu, pa je, na primer, veoma dobro prikazan dvor u Vajmaru. To nije neto to se samo po sebi razume. Prvobitni graanski kult Getea jedva da je video dvorjanina. Danas, pak, moramo da upozorimo da se ne preteruje sa takozvanom dvorskom klasikom". Onaj ko bi pre svega da upozna fakta, taj neka ita kwigu Engleza Voltera Bruforda Drutvene osnove Geteovog doba (Die gesellschaftlichen Grundlagen der Goethezeit). Fridental se najvie interesuje za psihologiju pesnika. On tu koristi rezultate dubinske psihologije. To je kod jednog biografa sasvim prirodno. ak se i nekadawi marksista Hans Majer u jednoj maloj kwizi o Geteu kree u tom pravcu. Psihologu je primereno i razobliavawe. Fridentalova kwiga u tom pogledu odgovara kwizi Emila Ludviga koja je veoma uzbudila Vajmarsku Republiku. Mi se danas vie ne uzbuujemo zbog qudskih slabosti kod nekog genija; tavie, mi znamo da svako ostvarewe ima svoju cenu (Walter Muschg, Tragische Literaturgeschichte). Poto kod Fridentala nedostaju izvori, to teko moe da se utvrdi na kojim mestima biograf ide predaleko. Tako na primer sumwam u to da noni razgovori Karla Avgusta sa svojim miqenikom znae ono to nam Fridental predoava. Fridental pretpostavqa da su pesniku dubokoumni razgovori isto tako nesimpatini kao i wemu samome. Ali time on uproava Getea (Spinoza). Tu je svetski ovek Gete dobro prikazan Mefistofeles; ali ona druga Geteova dua, faustovska, mistika, pijetistika, nije prikazana na zadovoqavajui nain. Da je Gete bio takav bonvivan, kao to to Fridental misli, onda on iz svog ivota ne bi uspeo da iznedri takva neuvena ostvarewa. To je naprosto nemogue. Gete je kod Fridentala previe arobwak i u tome Mefistofeles; a nedovoqno je pokazano kako je ovaj ovek ozbiqno shvatao stvari treba samo da se setimo prirodwaka i politiara Getea. Utoliko je ova kwiga za ambicioznog mladog oveka ak i pomalo opasna, jer moe da zavede u po158

grenom pravcu. Gete nije bio ni Prus ni vaba, ni Kant ni iler. Ali je ipak bio jedna moralna priroda mada u neto modernijoj formi. Time nipoto neu da kaem da zajedniki erotski ekscesi sa vojvodom i drugima nisu bili mogui. Ali Gete je uvek umeo da se sabere, da se obuzda i kontrolie. On je predano sluio drutvu, svojim prijateqima, svom knezu, i pre svega svom delu. Ta spremnost da slui inae jedno od bitnih obeleja velikih kulturnih epoha povezuje Getea sa ilerom i Kantom. U Zapadno-istonom divanu, u Kwizi Parza, nalazi se pesma pod naslovom Zavet staropersijske vere. To zvui istorijski. Meutim, Gete tu u prikrivenoj formi daje svoj sopstveni zavet, pre svega u sledeoj strofi, koju ovek u starosti poiwe da razume na pravi nain:
A sada neka bude sveti zavet, Bratskom htewu i dobar savet: Teka sluba svakodnevna obaveza, Inae nije potrebno nikakvo otkrovewe.

To zvui trezveno. Ali to je ono to jednu kulturu ini velikom, a mnogi vie ne razumeju. Druga kwiga o Geteu koja se danas preporuuje jeste trotomno delo Emila tajgera sa jednostavnim naslovom Gete. Prvobitno je to delo zacelo bilo zamiqeno kao celovit prikaz: Delo i ivot. Na to ukazuju pojedina biografska poglavqa. Ali u celini je tajgerov Gete ipak postao ono to su wegova ostala dela: interpretacije majstorskih ostvarewa nemakog jezika. Zbog toga mu ne bi trebalo uputiti prekor. Svaki naunik radi ono to ume i zna. A tajger ume da interpretira. Pri tome mu se ne moe prebaciti da interpretira samo formu ili stil pesnikih dela. Kombinacija filozofskog i pesnikog dara je tajgerova prednost. On ima malo smisla za socijalnu istoriju. Ali je ipak previe vajcarac da bi u stilu Fridriha Gundolfa mogao Getea da pretvori u nadqudskog genija. Gete za tajgera nije ni polubog ni neki lakomisleni arobwak nego jedan duboki umetnik, a uz umetnika ide i to, kao uostalom i uz svakog oveka, da tu i tamo moe da omai. tajger, na primer, jasno sagledava kompozicione slabosti Godina putovawa i on na wih otvoreno ukazuje. Ne bih eleo da poreewem sa Gundolfom umawim vrednost starijeg, na svoj nain epohalnog dela. U Gundolfovom Geteu na svoj nain doivqava kulminaciju ona vrsta biografije pesnika koja se karakterie svoewem ili ograniavawem na ivot i 159

delo. Nasuprot pozitivistikoj biografiji, koja je prenaglaavala ivot, georgeovac Gundolf ume ivot i delo Getea da predoi u wihovom jedinstvu. Uz to ide, naravno, i jedna vrsta stilizacije koja je georgeovska. Onima koji se specijalno interesuju za Getea preporuio bih i Gundolfovu kwigu. Ona sadri obiqe podsticaja, ali i, u pojedinostima, dobre vrednosne sudove. Meutim, u pogledu interpretacije dela tajger ipak otelovquje vii razvojni stupaw u naoj nauci. tajgeru je sa Gundolfom i Fridentalom zajedniko to da je vie pisac nego istraiva. I on ume odlino da pie. Ali pri tome se dosta esto oseaju nedostaci u poznavawu geteologije. Savesniji naunik bi se due bavio delom. No, tajgerove interpretacije e se, povrh svega, sigurno jo dugo itati i iz wih se mogu crpeti plodotvorni podsticaji. Wegovo delo je svojom kulturom i obrazovawem jedan simpatian uvod u Geteova dela, naroito za poetnike i laike. Ali ono ne otvara nikakvu novu epohu u geteologiji u stroem smislu rei. Za kraj jo ono najvanije. Savetujem vam da u prvoj liniji proitate glavna dela Getea, od Patwi mladoga Vertera do Godina putovawa i od Geca i Prafausta sve do Fausta. Drugi deo. Tek poto ste se sami pozabavili Geteovim delom, moete se latiti tajgera, Fridentala, Korfa, Gundolfa i dr.*
Preveo s nemakog Tomislav Beki

* Uvodno poglavqe kwige: Friedrich Sengle, Kontinuitt und Wandlung. Einfhrung in Goethes Leben und Werk, Universittsverlag C. Winter, Heidelberg 1999.

160

MANFRED OSTEN

SVE JE VELOCIFERSKI" FAUST I UBRZANO VREME

ta je Frensis Bekon uistinu mislio kada je u Novum organum (1620) formulisao zahtev da bi razum, poto je sklon nestrpqivim, prebrzim uoptavawima, trebalo opskrbiti olovnim tegovima"? A i odakle da se uzmu ti olovni tegovi"? I kako wima opskrbiti" razum? Gete je na ta pitawa odgovorio na nain koji je u suprotnosti sa praktinim principima moderne pedagogike. Jer, wegov predlog glasi: Prvo oseawe, pa onda misli. / Prvo se uputiti u daqinu, a onda se povui u uske granice". Taj zahtev e krajem 19. veka ponoviti i potvrditi Nie, koji je u svom delu Jutarwa zora nau svest definisao kao mawe ili vie fantastian komentar o jednom neznanom, moda i znawu nedostinom, ali oseanom tekstu".1 A kako bi se tom oseanom tekstu" moglo pribliiti, to je neto kasnije ovako izloio: Mi nae misli stalno moramo da raamo iz bola i da im materinski podarimo ono to imamo u sebi od krvi, srca, vatre, strasti, muke, savesti, sudbine, kobi" (Vesela nauka). Ali taj proces raawa misli iz oseawa ne znai nita drugo nego divqi potok brzog razmiqawa usmeriti na lagano mlevewe oseawa i oseaja. Jer vremensko merilo oseawa ini onaj adao-tempo, koji Gete preporuuje i u odnosu na prirodu: Sa prirodom treba postupati polagano i oputeno, ako od we elimo neto da dobijemo."2 I kada za wega umetnost nije nita drugo nego svetlost prirode" i umetniko delo, onako kako je nastalo, pripada prirodi", onda i tu lei jedan od kqueva za Geteovo poimawe umetnosti: umetnost
1 2

Morgenrte, 119. U razgovoru s Ekermanom 1. 10. 1828.

161

kao spasonosno sredstvo od preteranih brzina razuma. Ili kako e to Nie formulisati: Mi posedujemo umetnost da ne bismo stradali od istine."3 Gete je polagani i oputeni postupak" prirode i oseawa preporuio i miqewu, nastojei da ga ponovo vee za razum oseawa i ula pa je u tom sklopu apelovao na miqewe da svoju pawu usmeri na predmete. Predmetno miqewe kao percipirawe fenomena, dakle, kao retardirajui olovni tegovi" protiv prebrzog delawa razuma. A kako je Gete uprawavao to ponovno vezivawe? Na taj nain to je preterano brzom razumu, a to znai razumu koji tei za uoptenim i uoptavawima, neprestano postavqao pitawe: ta je zapravo uopteno? Pojedinani sluaj. A ta je ono posebno? Milion sluajeva."4 Jer, opte ostaje za Getea terrible simplification" ili kako kae u Maksimama i refleksijama: Opti pojmovi i velika tatina uvek su tu da nam prirede neku stranu nesreu."5 Nikakvo udo, dakle, da je Gete u svim filozofskim i politikim pokuajima apsolutizacije ideja i programa video nezasitu tewu za nedostinim". To Geteovo nepoverewe nije moglo da pokoleba nikakav patos ideala u ime revolucije i nacionalizma, niti su to bile u stawu ideje romantizma i projekti filozofskih sistema wegovog vremena. U tom pogledu u Faustu postoji ovakav lakonski izraz: Vi mi sasvim pristojno izgledate. / Samo nemojte da mi dolazite s apsolutnim!" Kada je Hegel 1827. u Vajmaru Geteu objawavao sistem dijalektike, hvalei ga kao dar ija se veliina ogleda u tome da razlikuje istinito od lanog", Gete ga je u jedan mah prekinuo. On je dijalektikim vetinama razuma suprotstavio lekoviti adao prirode i te wegove rei je Ekerman (18. 10. 1827) ovako zabeleio: Samo kada takve duhovne vetine i umenosti ne bi tako esto bile koriene i zloupotrebqavane za to da se lano uini istinitim i istinito lanim!" Deava se to, dodue, uzvratio je Hegel, ali samo kod qudi koji su duhovno bolesni. Tu sam vam ja", rekao je Gete, za studirawe prirode, kod koje se takva bolest ne javqa. Jer tu imamo posla sa beskrajno i veno istinitim, a ono e svakog ko pri posmatrawu i obradi svog predmeta ne postupa poteno odmah odbaciti kao nedoraslog. Uz to sam uveren da bi poneki dijalektiki oboleli um u izuavawu prirode naao svoje blagotvorno isceqewe."6
3 4 5 6

Iz zaostavtine Aus dem Nachlass der Achtziger Jahre, 832. Maximen und Reflexionen, 489. Maximen und Reflexionen, 386. FA II, t. 12, 648 i d.

162

Gete to upozorewe u vezi sa nestrpqewem protee i na sopstvene pokuaje u duhu turma i dranga", kao kada, na primer, u vezi sa kompozicijom romana Patwe mladog Vertera priznaje da je tu uspeo da se spase olujnog elementa". Isplatio bi se pokuaj da se Geteova dela i wegova biografija jednom iitaju iz perspektive sopstvenih pokuaja spasavawa od olujnih elemenata", i onih koje sobom nosi vreme kao takvo, i onih koje nosi u sebi. Olujnim elementima" se u svakom sluaju uvek iznova suprotstavqao koristei sve mogue vidove kulture, da bi na kraju dospeo i do pojma odricawa". Tako 5. 10. 1786. zapisuje u svoj italijanski dnevnik: Nadam se da u na ovom putu pomou lepih umetnosti umiriti svoju duu"7 Ali i to ve ini sa sveu da je u tom pogledu nesavremen jer doba lepoga je prolo" kako zapisuje pod istim datumom u svom dnevniku. Uopte je ulno sagledavawe fenomena kao sredstvo spasewa od nestrpqewa razuma za Getea bilo tako vano da se odluio na prevrednovawe svih vrednosti: Miqewe je zanimqivije od znawa, ali ne i od posmatrawa."8

Meutim, opus magnum i delo koje je Getea pratilo celog ivota i omoguilo mu da rezimira sve svoje uvide u bit prirode i rizike nestrpqewa je wegova tragedija Faust. Radi se o uvidima koji se kao kakvi tihi, ali konstantni zvui sa orguqa uju u tom bogatom bruju glasova tog nesamerqivog dela, ija aktuelnost postaje oevidna tek poetkom 21. veka, kao zlokobni znak jedne mogue zaslepqenosti i sumraka sveta usled faustovskog irewa granice i sveoptog ubrzawa. I to u znaku Brige, koja kao personifikacija budunosti zasnovanoj na brzini Faustu upuuje rei: Ko se mojom mreom spleo / ne vredi mu ni svet ceo". Ali, ima li to savremenitvo doktora Fausta izgleda da bude prihvaeno? Jer, u ovom globalnom selu, u kojem se vijori barjak digitalne sveprisutnosti i organizovane istovremenosti, dok mu je vajcarski fabrikant asovnika Hajeku podario sajbersko vreme sa pet stotina bitova" (svaki bit" 86,4 sek.), teko da se moe pretpostaviti da e se u wemu nai kao sluga kneeva diskreditovani ili kao olimpijac slavqeni obrazovani klasiar. Dakle, onaj Gete, za koga je ve
7 8

FA II, t. 3. 99. Maximen und Reflexionen, 242.

163

Nie rekao da u istoriji Nemaca predstavqa epizodu bez posledica". A ipak nas je rano prepoznao u liku doktora Fausta i wegovoj osudi svake sporosti: Prokletstvo pre svega svakom strpqewu!" I on ga je ve davno pre nas pronaao: ono razdvajawe vremena od prostora, ali i strahovito ubrzani tempo ivota olien u wegovom saputniku po imenu Mefisto. Da li to znai da je Faust ve pre vie od dve stotine godina dobrovoqno prihvatio jaram one brzine koja, kao to je poznato, spada u domen avola? U svakom sluaju je to jedan veoma moderan jaram, koji Gete, u svojoj genijalnoj jezikoj tvorakoj moi, oznaava kao velociferski: jednom reju, dakle, koju je stvorio preplitawem rei Velocitas (brzina) i Lucifer. Faust je u svakom sluaju avant la lettre"; on eli vie nego to zna. On nastupa kao moderni zatonik eqa jednog drutva koje samo postavqa zahteve i eli wihovo ispuwewe, i to odmah, smesta. A to znai da je kod wega sama brzina konstitutivno povezana sa jednim vie. I to sa paradoksalnim iskustvom velociferskog da se sa veom i brom proizvodwom, komunikacijom i brim transportovawem, redukuje dobit u vremenu, kao i vreme ivota, uprkos poveawu brzine u svim oblastima ivota. I Faust sa pojmovima bre" i vie" anticipira interdependenciju izmeu ubrzawa i kvantitativnog poveawa, a to e Karl Marks opisati kao sistem kapitalistikog privreivawa. Sve bri razvoj proizvodnih snaga, za im tei oslepeli Faust u posledwem inu tragedije, okarakterisali su Marks i Engels u Komunistikom manifestu, polazei od kapitalistikog naina proizvodwe svojstven buroaziji, kao venu nesigurnost i veno kretawe": Buroazija ne moe da egzistira bez neprekidnog revolucionisawa proizvodnih sredstava, dakle proizvodnih odnosa, a to znai sveukunih drutvenih odnosa Neprestana mewawe naina proizvodwe, neprekidno uzdrmavawe svih drutvenih odnosa i stawa, vena nesigurnost i veno kretawe, to su momenti po kojima se buroaska epoha razlikuje od svih ranijih. Sva okotala, zarala stawa sa svojim starinskim predstavama i pogledima poiwu da se rastau; sva novostvorena stawa zastarevaju i pre nego to stignu da se okotaju. Sve naoko trajno i postojee se isparava"9
9 Karl Marx/Friedrich Engels, Manifest der Kommunistischen Partei; U: Ausgewhlte Werke, Moskva 1986, 3463.

164

I za Fausta, usled pakta sa Mefistom, isparava sve ono trajno i postojee". I na samog Mefista se odnosi taj princip: on sve bre i vie mora da dela za Fausta. A ono to Lucifer, alias Mefisto, udovoqavajui wegovom nestrpqewu i wegovim prohtevima, ovome stavqa na raspolagawe, zapravo su instrumenti velociferskog kao takvog, ije pojavne forme na poetku 21. stolea imaju dodue druga imena, ali se zapravo odnose na iste stvari. To su instrumenti za poveawe dinamike, brzine i rasta moderne: brzi ma, brza qubav, brzi kaput, brzi novac i na kraju: brzo umorstvo Filemona i Baukide. I Faustovo globalno selo, po milosti Mefista, ve savreno raspolae i upravqa digitalno ubrzanim i virtuelnim svetovima videoklipsova. Wegov virtuelni arsenal see od Valpurginih noi do dozvane lepe Helene, od arhainih dubina Majki do buke ve odavno izvojevanih bitaka. To su sekvence slika jedne ubrzane kulture, koje se sve bre smewuju sa Luciferom kao omnipotentnim artefaktom jednog (carskog) zabavnog i aqivog drutva, a ovo se u znaku grandiozne povrnosti i perfektnog upravqawa vremenom razonodi do smrti. Tu se ve jasno daju videti moderne forme porobqavawa: Faustovo potiwavawe diktatu brzine, silom nametnuta adaptacija wegovih ula ubrzanoj percepciji i wegova (oslepqewem iskupqena) vera u beskrajnu dinamiku napretka. Faust se potinio Luciferu u ime opklade ija je ultima causa u prokliwawu strpqewa: on odbacuje trenutak zadovoqstva u korist nestrpqewa. Kafka koji je jedno stolee kasnije obiao Vajmar i tamo neposredno svojim rukama opipao cigle Geteove kue zapisao je o tom svom doivqaju u svom dnevniku sledeu reenicu: Nestrpqewe je ono to je oveka proteralo iz raja i sve ga vie od wega udaqava." Ono to Fausta (i wegove moderne naslednike) proteruje iz raja, to Mefisto vidovito svodi na formulu: Wemu sudbina duh je dala / to neobuzdan hrli u daqine / i ija tewa zahuktala / ovozemaqske previa miline". Faustovo neobuzdano hrqewe u daqine" odlikuje se pre svega modernim diskontinuitetima; na kraju stoji razrueni i uniteni osvetani svet dvoje starih Filemona i Baukide koji je on unitio. Jedan in razarawa sa kojim se istovremeno eliminie i stara metafizika: jer, putnik koji se zatekao u kolibi branog para i takoe biva uklowen je u duhu grke mitologije lino Zevs, koji je, dakako neprepoznat, uivao gostoprimstvo Filemona i Baukide. Kada Gete kae da ivot oveka samo utoliko vredi, ukoliko ima neku 165

posledicu",10 onda on pri tome ima na umu pre svega Francusku revoluciju, koja je urodila najkrupnijom posledicom" da je temeqno raskinula sa osvetanom prolou. Istovremeno se u jedan mah izmenio i ritam ivota, pa se na do sada nevieni nain ubrzao. Na mesto starog andante i postepenog napredovawa stupila je akceleracija koja zahvata sve oblasti ivota. Ono to je ve Gete zapazio, to je Nie kasnije (u delu Qudsko, odve qudsko) formulisao reima: Usled pomawkawa mira, naa civilizacija se sve vie kree u pravcu novog varvarstva. Nikada i ni u koje vreme delatnici, a to znai nespokojnici, nisu vie vredeli nego danas. Otuda u neodlone korekture koje se moraju preduzeti da bi se popravio karakter oveanstva spada i ovo da se po mogustvu to vie pojaa misaoni element."11

Da se naa civilizacija usled pomawkawa mira kree u pravcu novog varvarstva, to je Gete sagledao ve u novembru 1825. godine, samo to ta svoja razmiqawa nije saoptio svom adresatu nego ih je zadrao za sebe, drei se one svoje maksime da onom drugom treba da saoptimo samo ono to on moe da prihvati". A onda je tu maksimu dopunio ili proirio u Paralipomenama uz 1. in drugog dela tragedije Faust konstatacijom da ovek prihvata samo ono to mu godi i laska." U jednom postskriptumu uz pismo pravniku i inovniku u pruskoj dravnoj upravi, Nikolovijusu, Gete je doao do formule kojom je zahvatio bit moderne: Sve je velociferski." U pomenutom pismu se jo kae: Najveom nesreom naeg vremena, koje ne doputa da stvari sazrevaju, smatram to da sledei trenutak naprosto proguta onaj prethodni, da se dan potroi u jednom danu, pa ovek ivi od danas do sutra i ne uspeva nita da uradi za sebe. Sve nam je ve unapred odreeno za svaki dan, a neka promuurnija glava bi mogla samo jo da udene ovu ili onu stvar. I tako se sve to stvara pojedinac, pa i ono to tek namerava da uini, iznosi u javnost; niko ne sme da se raduje ili da pati, ve svako treba da bude neka vrsta razbibrige za ostale; i tako se to prenosi od grada na grad, od drave do drave i na kraju od jednog dela sveta na drugi, tako da je sve velociferski."12
10 11 12

Iz: Sant-Rochus Fest zu Bingen, HA, t. 10, 413. Menschliches, Allzumenachliches, gl. 285: Die moderne Unruhe. FA II, t. 10, 333 i d.

166

Da se za Getea u toj rei re brzina (velocitas), koja, kao to je reeno, spada u domen avola, povezuje sa reju Lucifer, proishodi iz samog konteksta, mada je pravo ishodite rei u italijanskom jeziku. Tamo se wome oznaavaju brza kola i brzi kuriri (velocifere), koje je generalni upravnik pota Nagler u dvadesetim godinama 19. veka uveo u Prusku. Ali na prolost rei velociferski se u svakom sluaju jo uvek mogu primeniti rei koje je Fridrih legel zabeleio o Geteovom Vilhelmu Majsteru: To je delo koje vie zna nego to govori i vie eli nego to moe".13 Taj uvid je onda Adorno kategoriki sveo na formulu: Istinita su samo ona umetnika dela koja sebe sama jo ne razumeju." Geteov Faust se, dakle, moe shvatiti kao osobeni seizmografski sistem ranih upozorewa, kao rani nagovetaj da je sa Francuskom revolucijom i muwevitim pobedama Napoleona dolo do epohalnog preokreta, te da se brod oveanatva ne samo odvojio od svojih starih spona i veza nego se u celini preoblikovao u onaj brzi parobrod, koji e onda u 20. veku dobiti ime Titanik. Gete, koga je Hajnrih Hajne nazvao ludom stabilizacije", dakle, kao protagonista narataja koji se odlikuje ubrzanim ivotnim tempom? Je li Gete zaista bio zatonik stabilnosti", sa kojom se svesno suprotstavqao romantiarima, u kojima je video eskapistike putnike, koji su, odbacujui danas", utoite potraili u prolosti? Da li je sam Gete imao boqi odgovor na velocifersku akceleraciju ivotnih prilika, koja pod uticajem mehanizacije i mainizacije sve vie uzima maha"? On se u svakom sluaju u Godinama putovawa suoava sa krajwe problematinom alternativom: bekstvo ili saputnitvo. A o toj alternativi je sam rekao: radi se o dvojakom putu, jedan je isto tako tuan kao i drugi: ili treba prihvatiti novo i ubrzati propast ili poneti sa sobom ono najboqe i najdostojnije i povoqniju sudbinu potraiti s one strane mora. I jedno i drugo ima svoje nedostatke, ali ko e nam pomoi da vaqano odmerimo razloge i da se na kraju opredelimo za odreeno reewe?" Gete na to pitawe nije odgovorio. Ali se od wega nije distancirao, nego se suoio s wim i sveo na zakquak da protivrenosti ini jo disparatnijim umesto da ih objedini".14 To ga, meutim, nije spreilo da velociferskom oduevqewu u znaku razarawa za sebe i svoju linost suprotstavi oduevqewe za utvreni red stvari. Sasvim je mogue da se
13 Schlegel, ber Goethes Meister. Digitale Bibliothek Sonderband: Meisterwerke deutscher Dichter und Denker, 419. 14 Iz sheme uz Fausta, HA 3, 430.

167

pri tome i svojim najbliim predoavao kao mrgodni skelexija koji pokuava staru Evropu da preveze u novo doba" Tomas tajnfeld (Thomas Steinfeld). On je sasvim jasno video nesklad izmeu svoje kulture zasnovane na trajnosti i kontinuitetu i svog vremena i to i artikulisao u razgovoru s Ekermanom sledeim reima: Moje vreme se distanciralo od mene." Ili kako e to stolee kasnije formulisati Valter Benjamin: Gete je u sebi sistematski i opravdano otkrio i razvio otpor protiv istorije i politike svoga naroda, a taj wegov otpor potekao je iz wegovog najdubqeg, unutraweg bia." Geteov uvid: Najstraniji oblik kulture koji ovek sebi moe da usvoji jeste uverewe da drugi ne pitaju i ne mare za wega"15 kulminira na kraju u wegovoj odluci da zapeati Faust i uskrati ga svojim savremenicima. To to je tom prilikom zapeatio bili su pre svega kainovski znaci samorazarawa", onako kako se oni obelodawuju u 5. inu tragedije. Gete na taj nain otvara pogled na oba velika fenomena svih prebrzih akcija i poduhvata: na zabludu i nasiqe. U razgovoru s kancelarom Fon Milerom (17. 12. 1824) izmeu ostalog je rekao: Zapravo niko nije u stawu da neto naui iz istorije, jer se ona sastoji samo od mase ludosti i nepodoptina."16 Te ludosti i nepodoptine su i u Faustu plodovi velociferske tewe. Faust pravi greke zato to je stalno u nekoj hitwi i zbog svog nestrpqewa nije u stawu da bude razloan onda kada je to najpotrebnije. I tako onda Faust uz asistenciju Mefista uvek pribegava nepodoptinama" koje se predoavaju kao sila i nasiqe. Tim nestrpqewem se odlikovao ve u prvom delu tragedije, kao, na primer, prilikom ubistva Gretinog brata. Sada u drugom delu, kada mu wegova tri hitra pomonika donose vest o smrti starog branog para, Filemona i Baukide, (Mi stiemo u kasu ilom / izvinite, nije se moglo milom"), on uvia prekasno fatalnu posledicu svoje brzine: Roeno brzo, previe brzo uraeno tad!". Wega sada ozlovoqava nestrpqivo delo to". Faustovo poricawe sadawosti u ime jedne prebrzo emancipovane budunosti dostie vrhunac u 5. inu, ali ne samo u zabludi i nasiqu, ludostima i opakostima. Gete tu anticipira i onaj drugi fenomen vezan za prenagqenost, koji je tek Hajdeger ponovo promislio i nainio ga jednim od centralnih tema svog dela Bie i vreme: naime, Brigu. Briga e i oslepeti Fausta, izgovarajui rei: Qudi su celog svog i15 16

Maximen und Reflexionen, 1300. FA II, t. 10, 229.

168

vota slepi / pa sad na kraju to postani i ti!" Faust je stigao na kraj svoje velociferske karijere. On je kao svetski trgovac ve prispeo u globalno selo moderne; on je u zenitu svoje moi i misli da je na vrhuncu sree i savrenstva. A to je ujedno i vrhunac zaslepqenosti. Realnost je konano iskquena u korist halucinatornih, virtuelnih svetova. Na totalnu tamu, na potpuno izmicawe sveta, Faust odgovara stvarawem" jednog hibridnog sveta svetlosti, i to sopstvenim snagama: Reko bih da no ponajdubqa pada, / ali u dui svetlost vedra zrai; / to smislih, hitam da ostvarim sada; / samo re gospodara neto znai / Da sreno gledam to zamislih smelo." To je samoostvareno sunce u znaku brzine i to je ona Briga koja e Fausta liiti oiweg vida reima: Sunce tmina s neba slazi; / potpuno mu jasna ula, al' u srcu tama tmula, / te, iako blaga ima, / ne zna ta da ini s wima / Za budunost samo mari, / pa s tog' nita ne ostvari." Tek e se sa Brigom ostvariti konani scenario propasti. Ona e Faustu pomoi u wegovom nastojawu da mada ve slep ostvari svoj veliki projekat isuivawa movarnog podruja i to opet u znaku velike brzine: Da sreno gledam to zamislih smelo!" Faust je zarobqenik sveta rada i naina ivota koji se pre svega odlikuje permanentnim ubrzawem. On stoji na poetku modernog sveta rada kojim zapravo ne moe vie da se upravqa; a taj svet je ve Maks Veber video kao silni kosmos koji svojom silovitou odreuje ivotni stil svih pojedinaca, roenih u okviru tog mehanizma, i po svoj prilici e to tako biti sve dok ne bude izgoreo i posledwi metar fosilnog goriva".17 A onda Faust pravi u tom sve ubrzanijem svetu rada svoju posledwu, nepopravqivu greku: on uje zveket aova i lopata i misli da radnici kopaju rov, a u stvari kopaju wegov grob. To je podrugqivo ironizirawe velociferskog akcionizma i prava movarna scena", u kojoj se zabluda i nasiqe stapaju u jezivu utopiju. Jer, Faust misli da sa slobodnim narodom stoji na slobodnom tlu, a u stvari su to ve prisilni radnici moderne koji za wega rade. Retko se kada na upeatqiviji nain raskinulo sa kulturom zasnovanom na osvetanoj tradiciji kao to je to uiweno sa scenom ubistva Filemona i Baukide. Faustovu netrpeqivost prema prolosti, wegovo negirawe seawa i pamewa kao obrasca modernih vidova diskontinuiteta, vaqa itati sa
17 Max Weber, Die protestantische Ethik und der Geist" des Kapitatalismus, Tbingen 1909.

169

stanovita Geteovog upozorewa u Vilhelmu Majsteru da se ne sme smetnuti s uma staro i starinsko, jer ono ini protivteu svemu to se u svetu tako brzo mewa. Sam Gete hteo je da odloi taj neizbeni korak u emancipovanu divqinu moderne, jer je znao da e se sa ubistvom Filemona i Baukide razbiti duhovnoistorijski zasnovani modeli bez kojih nema humanosti. Jer, ivot se, dodue, kako kae Kjerkegor ivi s pogledom unapred, ali se samo s pogledom unatrag d razumeti. Novi tempo ivota je pre svega Napoleon odredio celokupnim svojim delawem. On je kao prvi uprawavao ne samo moderni pokretni rat (pobeda se ostvaruje nogama svojih vojnika u prvoj liniji"), ve je i kao politiar uveo jedan do tada nepoznati tempo i neverovatnu brzinu (lan et vitesse"): on je tajnu svoje linosti i tajnu svojih uspeha Evropi nametnuo kao merilo modernog oseawa ivota. Kada danas francuski filozof brzine Pol Virilio (Paul Virilio) ponesenost neogranienom brzinom proglaava sveoptom odlikom tehnike epohe i pri tome se ali na sve ubrzanije inovacione cikluse i virtuelnu mobilnost", onda je to samo (zakasnela) dijagnoza za ono stawe koje je Gete oznaio kao velocifersko" i analizirao ga na dubokouman i otrouman nain. I ako se u meuvremenu u SAD odomaio pojam bolest brzine", koja se izmeu ostalog ispoqava i u nesposobnosti i nemoi za prijatna seawa, onda vaqa podsetiti da je ve Gete u Faustu dao upeatqivu anamnezu te bolesti. To se odnosi i na Geteov uvid u uzrok te bolesti. U krajwoj liniji se tu radi o jednom anistorijskom, ontolokom defektu, koji je i Mefistu veoma dobro poznat. On zna da je to defekt ovekovog razuma, zbog kojeg bi Faust propao i bez wega i wegove pomoi. Mefisto tu spoznaju u odsustvu Fausta svodi na formulu: I da se avolu predo nije, / on propao bi ipak na kraju". Gete je na jednom drugom mestu, u svojim Maksimama i refleksijama, nagovestio ontoloko izvorite nestrpqewa: Teorije su obino prenagqivawa jednog nestrpqivog razuma koji bi rado da se oslobodi fenomena"18 Radi se o jednom stawu stvari za koje ima na raspolagawu ve poznatu kratku formulu po kojoj je za oveka sve to je faktiko ve i teorija".19 To znai da je Gete bio uveren u to da ovek zbog nestrpqivih tewi svog razuma nije u stawu da fenomene vidi u istom obliku. A pri tome su za Getea jedino fenomeni bili vani; ta se pri tome ima u
18 19

Maximen und Reflexionen, 348. Maximen und Reflexionen, 488.

170

vidu, to je u krajwoj liniji svejedno. Dakle priroda naeg razuma kao razlog i uzrok naih zabluda. Ili, kako je to Gete okarakterisao u lanku Ogled kao posrednik izmeu objekta i subjekta, razum kao unutrawi neprijateq", koji u vidu nestrpqewa na sve strane, kao u kakvoj busiji, vreba na oveka: kada se sa doivqaja prelazi na stvarawe suda, sa saznawa na primenu saznawa, oveka tako rei kao u busiji vrebaju wegovi unutrawi neprijateqi mo uobraziqe, nestrpqewe, prenagqenost"20 Gete je tu prenagqenost" (lat. Praematu rum) u razgovoru sa Rimerom (11. 3. 1809) oznaio kao tragiko po sebi". Faust bi se u tom smislu mogao razumeti i tumaiti i kao tragedija prenagqenosti" ili prevelike brzine. Gete se jo radikalnije izrazio u vezi sa jezikom kao svojevrsnom emanacijom razuma: Ne morate suprotstavqawem da me zbuwujete! im ovek progovori, on odmah poiwe da grei!"21 Napredak se, shodno tome, u krajwoj liniji svodi na puko napredovawe od starih ka novim zabludama, pa se posledwe istine, kako je to i Nie naslutio, predoavaju kao nae neoborive zablude". Nie je, uostalom (u Veseloj nauci), sledeim reima ponovio Geteovu spoznaju o prirodi razuma, po kojoj se ova odlikuje nestrpqewem: Mi prebrzo mislimo ini se kao da u glavi imamo neku mainu koja je stalno u pokretu."22 Geteov rezime u vezi sa sindromom zabluda koji je povezan sa nestrpqewem razuma deluje u svakom sluaju relativno pesimistiki. U Maksimama i refleksijama sadrano je sledee zapaawe: Svi odnosi meu stvarima su istiniti. Zabluda je jedino u oveku. Kod wega nita nije istinito osim da grei i da ne ume da pronae odgovarajui odnos prema sebi, drugima i stvarima."23 Gete se, polazei od tog sumornog uvida u stawe stvari, konsekventno drao kulture laganih pokreta" (slow moti on"). Ta usamqeno praktikovana kultura nam danas postepeno dolazi u susret. Jer, totalna mobilizacija u znaku ukidawa svih ograniewa brzine iznedrila je u meuvremenu jednu tome suprotstavqenu visoku tehnologiju usporavawa, ABC-sistema, automatske telefonske sekretarice da navedemo samo neke od primera jedne sve raskonije tehnologije koewa i usporavawa u sklopu sistema sveopte akceleracije. Pri tome vaqa podsetiti da su se ve u 19. veku pojavile suprotne tendencije, kao, na primer, u sporim vremenskim intervali20 21 22 23

FA I, t. 25, 30. Iz: Alterswerke. Sprche. U: HA 1, 328. Die frhliche Wissenschaft, gl. 6: Verlust der Wrde. Maximen und Reflexionen, 6.

171

ma kod Bruknera i Vagnera (Parsifal), a kasnije u ukidawu fiksacije ritma u serijalnoj muzici, ili pak u ritartando-prozi jednog Adalberta tiftera i kasnije kod Petera Handkea. Geteovo delo paradigmatski ve ukazuje u tom pravcu. To je kultura prostora usmerena protiv preovlaujueg duha vremena. To znai: Gete u svom suprotstavqawu pojmu vremena svoje epohe razvija jednu retardirajuu kulturu prostorno-predmetnog viewa stvari. Tako on u Faustu protagonistu te kulture posmatrawa, Linkeja, svesno suprotstavqa velociferskom aktivisti Faustu. Faustu, koji svojom zaslepqenou razara svoju sopstvenu prirodu, Gete suprotstavqa Linkeja koji otelovquje dostojanstvo prirode. Da bi spasio ugled prirode, on u usta Linkeja stavqa provokativne rei sa pozitivnim znaewem: Lepote svud viam / vekoveni trag, / i sve mi se svia / i sebi sam drag". Strpqivim posmatrawem fenomena Gete je pokuao da proiri prostor sadawosti. On poveava rastojawe izmeu eleti" i posedovati", koje Faust skrauje do istovremenosti. Gete je pri tome prirodu shvatao kao najpouzdaniju suprotnost velociferskom, kao posledwi bastion protiv sveopte mobilizacije svoga stolea. Sa time e se kasnije i Nie sloiti ustvrdivi: Mi sa Geteom u prirodi vidimo veliko sredstvo umirewa za modernu duu"24 Faust, koga su Mefistova prenagqivawa" udaqila od posmatrawa prirode, prekasno spoznaje to sredstvo spasewa": Kad magiju bih mogao da uklonim s puta, / arobne rei sasvim da zaboravim, / tad stajao bih, prirodo, pred tobom sasvim sam, / tad' vredno bilo bi biti ovek". Taj uvod ve ukazuje na kulturnokritiki pesimizam Pola Virilia, koji u svom uewu o brzini (dromologija) dijagnosticira da se u meuvremenu posredstvom tehnike simulacije otpori i distance preobraavaju u virtuelne stvarnosti. Faustova alopojka: Kad magiju bih mogao da uklonim s puta" Virilio je, pak, proirio za jednu novu perspektivu: da budunost postoji samo jo posle razarawa. Moda Martin Valzer upravo to ima u vidu kada vajmarsku klasiku definie kao grandiozni, lep ukrasni detaq na stranom putu"?25

Menschliches, Allzumenschliches I, Das religise Leben, gl. III. Martin Walser, Goethes Anziehungskraft; U: Aufstze zur Literatur, Frankfurt/M. 1997, 608.
24 25

172

 U tragediji Faust pada u oi ponovqeno prikazivawe" faustovski prebrzog stremqewa u liku Euforiona, u kojem je Gete predoio svoje viewe lorda Bajrona. U razgovoru s Ekermanom 24. 2. 1825, Gete je za Bajrona (koji je, sudelujui u pripremama za oslobodilaku borbu Grka, godinu dana ranije izgubio ivot) rekao da je stradao zbog svoje neobuzdanosti", te da su i wegov ivot i wegovo pesnitvo odreeni sklonou ka neogranienom". On je roak Fausta i wegova velociferska" priroda zavodi i Euforiona na prenagqene postupke: na primenu sile. Wegovu sudbinu kao sina Fausta (i Helene) otuda i hor karakterie reima: Ali k mrei nogom ilom / sam si hitao niz put." Brzina je ovde ve letewe, jer Gete mu podaruje krila da zadovoqi svoju tewu za neogranienim", pa se onda Euforion kao Ikarus redivivus ustremquje prema suncu i strada. On pada natrag na zemqu i umire kraj nogu Helene i svog oca. Dok otac Faust zavrava u tami slepila, wegov zaslepqeni sin zavrava u letu ka suncu, odnosno u sunovratu s tog puta. Ovde, kao i tamo, na delu je isti pojam hibris i isto projektovawe u znaku nestrpqivog razuma. Ovde kao i tamo kako to u zavrnim stihovima tragedije izlae Chorus Mysticus Gete kae da se dubqe znamewe" skriva u svemu to je prolazno". Ali, istovremeno, zavrna scena tragedije kulminira pokuajem da se to to je prolazno" koriguje jednim mistiko-metafizikim procesom (u nekoliko stupweva) koji bi doprineo proiavawu i ublaavawu faustovsko-velociferske prirode. To je proces usporavawa u medijumu vene qubavi" i vita contemplativa svetih anahoreta, koji obuzdavaju Faustovo nestrpqewe, nastojei da ga preinae". Tako barem glasi molitva Doctora Marianusa, koji moli Mater Gloriosa da sve pokajniki blage hvalom preinai". Radi se o preinaavawu" koje ima na umu ontoloki defekt nestrpqivog razuma. Jer, Pater Profundus moli to za sebe reima: O Boe, misli moje ukroti, / Prosvetli moga srca glad!" Ono to se tu javqa kao ublaewe i preinaewe sub specio veno enskog" i nastojawe da se uspori tempo vremena, nagovetava se i na drugom mestu tragedije Faust u znaku veno enskog". U sceni naslovqenoj Mrana galerija", u drugom delu, Mefisto opisuje numinozno prastawe koje prethodi svakoj brzini i svakom nestrpqewu koje odreuje prirodu oveka. On Faustov pogled odvraa sa velociferskog i usmerava ga na onostranost svih qudskih predstava o prostoru 173

i vremenu: Nerado otkrivam viu tajnu / Bogiwe stoluju uzvieno u samoi, / oko wih nema mesta, jo mawe vremena; / o wima govoriti nezgoda je prava. / Majke to su!" I majke" su upravo pogrena re za nestrpqivog Fausta. Ta re mu je odvratna iz dubine due: To je re koju ne mogu da ujem".

To je kontra-re, re koja stoji nasuprot velociferskom. A velocifersko kao fenomen, po Geteovom miqewu, povezuje Fausta sa Mocartovim Don ovanijem. On je, naime, u Mocartovoj operi uo neto to mu se uinilo da je srodno Faustu. Pogleda li se malo boqe, onda se neke paralele odista gotovo same od sebe nameu: zar Don ovani ne potee lako i brzo ma kao i Faust? Naravno da Don ovani nije upuen na Mefistovu pomo. I velociferski trijumf erosa Don ovani slavi bez wegove asistencije. Ali tempo wegovih zavodnitava i pustolovina ostaje velociferski sve do posledweg daha, lienog prestissimo ampawske arije, u kojoj velociferski duh postaje oevidan. Gete je u razgovoru a Ekermanom (12. 2. 1829) ovako okarakterisao srodnost izmeu ova dva dela: Ono odbojno, odvratno, strano, koje bi (naime muzika uz Fausta) na odreenim mestima morala da sadri, kosi se sa duhom vremena." I upravo to odvratno" i strano" velociferskog navodi Getea na zakquak: Mocart je trebalo da komponuje muziku za Fausta." Posmatrano sa ovog stanovita, u sasvim drugaijem svetlu nam se predoava muzika koja predstavqa suprotnost velocifarskom svetu Fausta i Don ovanija: muzika Johana Sebastijana Baha. Umetniko delo Johana Sebastijana Baha za wega naprosto reprezentuje muziku osloboenu defekta nestrpqewa. U tom smislu Gete u pismu Celteru od 21. 6. 1827. izvodi zakquak o svom doivqaju Baha. On se d uporediti sa Mefistovim opisom o pred-vremenskoj egzistenciji majki". Radi se o jednom doivqaju Baha koji Gete saoptava u formi postskriptuma uz pismo Celteru, koje kao ni u sluaju pisma Nikolovijusu, nee otpremiti, zacelo zbog toga to je bio svestan toga da e wegov doivqaj Baha naii na nerazumevawe wegovih savremenika. Jer, Gete stavqa Baha u numinoznu sferu preegzistencije, pre svih qudskih predstava o prostoru i vremenu: Naravno da se seam dobrog organiste fon Berka (misli se na gradonaelnika i upraviteqa ica, koga je Gete u kasnu jesen 1818. godine, po pravilu leei u krevetu i zatvorenih oiju, satima sluao kako svira Bahove kompozi174

cije na klaviru) jer tamo sam prvi put, u savrenom spokojstvu i bez nekog uticaja sa strane, stekao predstavu o Vaem velikom majstoru. Tada sam sebi rekao: imam utisak kao da to vena harmonija vodi razgovor sama sa sobom, kako je otprilike bilo i sa Bogom, kratko vreme pre stvarawa sveta. Doivqavao sam neto duboko u sebi i inilo mi se da nemam ui, ni oi, ni bilo koja druga ula, niti da su mi ona potrebna." To je metafiziko poimawe muzike koje anticipira openhauerovo shvatawe muzike, a ono opet ukazuje na Geteovu spremnost da muziku stavi i iznad jezika. Svoje shvatawe o prioritetu muzike u odnosu na sve druge umetnosti Gete u pomenutom pismu Celteru objawava svojim poimawem istorije muzike kao posebne umetnosti. On tu, naime, muziku shvata, u antiko-zapadnoevropskom duhu, kao jedno pretulno, u pravom smislu meta-fiziko pratawe, kao harmoniju sfera, kao musica mundana". Iz tog stawa se ona onda razvija sve do vieglasnosti, da bi se na kraju vratila svom izvoritu. Bahovo delo, dakle, kao muzika koja prethodi svekolikom ovekovom nestrpqewu. To je muzika liena brzine i ona se moe nai tamo kuda Gete slikovito vraa i Homunkula: u izvoritu stvarawa.*
Preveo s nemakog Tomislav Beki

* Uvodno poglavqe kwige: Manfred Osten, Alles Veloziferisch oder Goethes Entdeckung der Langsamkeit. Zur Modernitt eines Klassikers im 21. Jahrhundert, Suhrkamp Verlag, Frankfurt aM. 2003.

175

JOVAN DELI

ROMAN RJENIK MIRA VUKSANOVIA

Roman Mira Vuksanovia Semoq gora (Prosveta", Beograd 2000) nosi u podnaslovu anrovsko odreewe: Azbuni roman u 878 pria o rijeima". Rije je, dakle, o romanu rjeniku koji po definiciji mora imati mozaiku, fragmentarnu strukturu, i koji, neminovno, mora prizvati u sjeawe Hazarski renik Milorada Pavia (1984), takoe roman leksikon, i Srpski rjenik (1818; 1852) Vuka Stef. Karaxia, starinom Drobwaka, Durmitorca; dva kultna djela srpske kwievnosti i kulture. Te kwige jesu prethodnice i pretee Semoq gore; jesu, vjerovatno, bile i ohrabrewe wenom piscu u wegovoj kwievnoj avanturi i podvigu, ali je Miro Vuksanovi do svoga romana doao svojim putem i svojim iskustvom. tavie, Semoq gora se pokazuje kao sinteza i kruna cjelokupnog dotadaweg Vuksanovievog kwievnog rada. Naime, do forme romana rjenika Vuksanovi je doista doao preko primarno leksikografskih, rjenikih interesovawa i poslova. Dovravajui poemu Tamooni (1992) Vuksanovi je, kao i pri radu na drugim svojim kwigama, osjetio da e itaocima biti neophodan rjenik koji bi im istolkovao mawe poznate i nepoznate rijei krwojelskog govora. Umjesto da taj posao povjeri, kako je to u drugim prilikama inio, dijalektolozima i leksikografima, dakle jezikoslovcima, sm ga se latio. Opisujui rije i weno znaewe kontekstualno, a ne definicijom" ili iskquivo sinonimima, pisac je o svakoj od tih rijetkih i poluzaboravqenih rijei napisao malu fragment-priu, po pravilu duhovitu i efektnu, tako da je nastala neobina kwiga ijih je prvih osamdeset strana ispunila trodjelna poema Tamoon, Tamoona, Tamooni, a preosta176

lih sedamdeset, pod naslovom O Tamowima, prie o ravno stotinu rijei, ne raunajui ukomponovane istoznanice. Tako je ono to je u kwizi trebalo da bude sekundarno, sporedno, pratee i pomono, namah postalo glavno, ili barem ravnopravno glavnom". italac je uz trodjelnu poemu Tamooni dobio azbuni roman rjenik O Tamowima u stotinu pria o rijeima". Forma romana rjenika tako je bila naena i osvojena, reklo bi se uzgred" i sluajno". Vuksanovi je ve tada osjetio, a i neki wegovi povlaeni kritiari i itaoci, da je naao svoju zlatnu icu. Rijei su ve tada postale glavni junaci Vuksanovie proze. Ovih prvih sto urokqivih pria" vidim i kao klicu iz koje e se razviti wegov mozaiki roman Daleko bilo (1995) u 446 urokqivih slika". Tako je, sada ve sa punom autopoetikom svijeu o anru, i s autorskim planom i namjerom, osvojena i forma mozaikog romana"; romana u fragmentima. Istovremeno je nastavqena tema urokqivosti" zla, tabua i odbrane od zla zapoeta trodjelnom poemom Tamooni. Otvara se jedan zaboravqeni svijet kakav gotovo da ne poznajemo: svijet prepun straha od neba i zemqe, od Boga i od avola, od groma i od potopa, od gladi i od bolesti, od vuka i od zmije, od zime i od vruine, od prirode i stihije i od zlih qudi, a naroito zlih ena i wihovih zlih i urokqivih oiju. ovjek i wegova mala i velika dobra istureni su svakom zlu, svakom vjetru na pometu", bez sigurne zatite a u sigurnoj neprestanoj ugroenosti i opasnosti. Zavisan od neba i od zemqe, a najmawe od sebe i svoga rada, bez sigurnog i pouzdanog saveznika, ovjek se titio onim to mu je najboqe rodilo i ime je bio najbogatiji: jezikom i rijeima, magijskim radwama i formulama. Stvorio je niz tabua, odredio ta se kad smije, a ta se ne smije initi i govoriti kako se ne bi prizvalo nehotice kakvo neeqeno zlo. A to je stvarao ne danas za sjutra, ve vjekovima, i utvrivao obredima, obiajima i ponavqawima, ugraivao u svoj ivot, pamewe i kulturu, u svoj sistem odbrane od zla. Zato su danas ti rudimenti jezikih slojeva i pamewa predragocjeni i kao pjesnika graa, i kao jeziko osvjeewe, ali i kao zlatna etnoloka i antropoloka riznica. Zato Vuksanovieve kwige jesu i to etnoloka i antropoloka riznica. Narod veruje i svoje verovawe ne krije", stoji na poetku fragmenta Nesprimnica. U tom vjerovawu je, meutim, skriveno duboko kolektivno pamewe. Otuda i naslov romana Daleko bilo: to je jezika formula koja se priziva kao odbrana kada se o kakvom zlu govori da bi se nesrea, tom izgovorenom magijskom sintagmom, ostavi177

la i zaustavila daleko od kue i govornog subjekta. Tako naslov postaje lajtmotiv koji se neprestano varira, jer svaki fragment je zapravo varijacija neke zabrane ili uroka, magije, gatke ili vraxbine, varijacija na temu daleko bilo. Roman tako postaje fragmentarna mozaika lirska tvorevina s jednim istim osnovnim motivom u 446 varijacija. Nema jedinstvene prie, ulananog jedinstvenog siea; nema individualizovanih junaka koji se kroz roman razvijaju; nema sudbina, zapleta ni raspleta. Ali postoji jedinstven doivqaj, jedinstvena slika svijeta ugroenog sa svih strana zlom; svijeta koji se od tog svenadirueg zla i straha brani magijom jezika; postoji jedinstven osnovni motiv koji se u tom magijskom jeziku varira i razigrava. Tako mozaiki roman" Daleko bilo postaje i roman o jeziku, kao to su sve Vuksanovieve kwige i kwige o jeziku. U wima, naime, jezik nije samo sredstvo modelovawa svijeta, ve je i dio toga svijeta koji se modeluje. Jezik je i sm opsesivna Vuksanovieva tema i stvarnost; predmet i sredstvo doaravawa istovremeno. Rije je, kako smo ve konstatovali, postala Vuksanoviev glavni kwievni junak jo od proznog dijela poeme Tamooni. Tragajui za mitskim i magijskim u krwojelskom svijetu i govoru, Vuksanovi se sputao do samog dna jezikog pamewa, do legendi, gatki, bajalica, magijskih formula, ali ih nije dao izvorno, nije ih opisivao, sakupqao ni prepisivao", ve je oko wih pleo anegdotu, priu sasvim jednostavne strukture, obino u dva glasa, u pravom dijalogu, da bi tek na kraju urokqivu priu" poentirao urokom. Znatno mawi broj fragmenata u kwizi Daleko bilo pria jedan glas. Pri tom se i u takvim anegdotama sluti postojawe sabesjednika, fiktivnog sluaoca, pa je prividni monolog zapravo krwi dijalog. I takvi fragmenti su po svojoj prirodi dvoglasni", jer su usmjereni na tuu rije", na rije kazivaa, ali se ispod we sluti i autorska ruka" iji se glas s kazivaevim, dakako, ne moe poistovjetiti. Vuksanovi je, dakle, ve tada stvorio tip prie", fragmenta, odnosno anegdote koji e kasnije koristiti u Semoq gori, s tim to e semoqski" fragmenti biti raznovrsniji i po tonu, i po znaewu, i po kompoziciji. U tom smislu poema Tamooni, odnosno dodatak" O Tamowima, i roman Daleko bilo uveliko su pripremili Semoq goru i wenu kompoziciju. Pisao je Vuksanovi, istina, i ranije mozaike kwige saiwene od proznih fragmenata, i te kwige su tematski bliske romanu Daleko bilo. Samostalni izdava Slobodan Ma178

i osnovao je 1984. godine biblioteku Nova" i prva kwiga u toj biblioteci bila je dvodjelna, simetrina, briqivo komponovana kwiga Mira Vuksanovia Nemuti jezik, sa po dvadeset proznih fragmenata u prvom dijelu, naslovqenom Due predaka, i u drugom, pod naslovom Zmijske kouqice. To je kwiga o zmijama, a zapravo o zmijama i qudima. Na poetku devetog fragmenta, Strah, nalazimo dvije reenice u kojima su sadrani zajedniki elementi poetike mozaikog romana Daleko bilo i kwige zapisa o zmijama Nemuti jezik. U svemu to se oko wih deava qudi su pronali nekakvo znaewe; nita nije sluajno, sve se sluti. Qudi stalno gataju i tumae." A gataju" i tumae" najee da bi pobijedili svoj strah; da bi kako tako razumjeli svijet i omoguili sebi snalaewe u wemu; da bi prepoznali, predupredili ili zaustavili zlo. I Nemuti jezik i Daleko bilo su, dakle, svojevrsno tumaewe svijeta, i to dvostruko. Prvo, tumaewe iz perspektive mitske svijesti durmitorskog ovjeka, Krwojelca, i drugo, Vuksanovievo kwievno modelovawe te svijesti i toga tumaewa. Prozni fragmenti iz Nemutog jezika takoe imaju neku priu", neki narativni nukleus, ali su po pravilu dvodjelni. U prvom dijelu rije je o zmijama, a u drugom o qudima, s tim to su ta dva dijela komponovana na principu paralelizma. Na kraju drugog dijela najee je poenta. Fragmenti imaju obiqeje mini eseja: uz priu postoji neko tumaewe, objawewe; u svakom sluaju jedan refleksivno-referencijalni zahvat. Jedna opsesivna tematska linija Vuksanovieva naznaena je u Nemutom jeziku, i to upravo u fragmentu Govor u kojem se istie kako su stoari oduvijek eqeli da razumiju svoje ivotiwe, ali da su pripisivali mo razumevawa govora ivotiwa samo zmijama i nikome vie; one razumeju sve to uju i ne uju. Tom verovawu qudi dodaju jo: ko jede zmijsko meso oporavie da govori nemutim jezikom." Ali u obrtu fragmenta, tamo gdje se govori o ovjeku, Vuksanovi otvara novu i neoekivanu tematsku liniju: ovjek, naime, takoe nemuto umije da komunicira, a naroito onda kada doivqava svoju nemo i naputenost. Jer, tuga i samoa razgovaraju nemutim jezikom. Taj zbor razume ovek i niko vie i bez jela od zmijskog mesa." Tuga i samoa jesu, i bie, povlaena i opsesivna emotivna stawa Vuksanovievih junaka, usamqenih na planini, u kuama raselicama i pustim selima, obino staraca i stari179

ca, koji ne mogu da napuste kuu ni ogwite i s kojima e se kua zatvoriti a ogwite ugasiti. Ta osjeawa duboke tuge i jo dubqe samoe nedvosmisleno biju sa stranica poeme Moranik (1994) i romana Gradita (1995) i Semoq gora (2000). Tema nemutog jezika javqa se jo jednom, kao zavrna poenta, u fragmentu Nemuti jezik, zakqunom fragmentu prvog ciklusa istoimene kwige. Pisac nas prvo upuuje na staro vjerovawe kako ima qudi koji otegnutim zviducima prizivaju zmije i komuniciraju s wima, a onda nas navodi da povjerujemo u potpuni sklad prirode i mogunost potpunog razumevawa na zemqi". Ako ovjek komunicira sa zmijama nemutim jezikom, onda je vjerovatno da nekim nemutim jezikom stupaju u komunikaciju sva bia meusobno. Vuksanovi, meutim, problematizuje ovo optimistiko uvjerewe u drugom dijelu fragmenta niui opomiwua pitawa: zar nam se esto ne ini da qudi meusobno razgovaraju pogrenim jezikom?; moda bi se qudi lake razumeli kada bi razgovarali nekim nemutim jezikom?; moda je to ono stawe kada ovek svoju golemu patwu do dna doivqava, o tome ne ume ni rei izgovoriti, a mi ga potpuno razumemo?" Nemuti jezik qudske patwe, i to one najdubqe, sa dna", najboqe se, dakle, razumijeva, uprkos napretku qudske slovesnosti, potpuno utke. ivi, verbalni qudski jezici, meutim, ne mogu da uklone brojne qudske nesporazume. Nemuti jezik patwe nema smetwi na vezama. Vaqa imati na umu da ovo zastupa pisac velikog povjerewa u rije i veliki branilac rijei i verbalne qudske komunikacije. Vee povjerewe od povjerewa u rije, meutim, Vuksanovi ima u najdubqu tihu qudsku patwu. Ovo je takoe jedno od onih autopoetikih mjesta koje vaqa imati na umu pri itawu i tumaewu svih Vuksanovievih tekstova. Zmija je vjena ovjekova fascinacija i kulturni simbol. Oznaavala je simbol kruga, vjenog ponavqawa, podzemne tajne i mudrosti, qekarstva, duhovnog rasta i napora, ali i opasnosti, zla i otrova. Ona je uvarkua i dua predaka, uvar zakopanog blaga, prelijepi zaarani carev sin ili djevojka, ali i prokleto bie podzemqa. Ona je u osnovi, u dnu Svjetske Ose, pod korjenom drveta svijeta. Rije je, dakle, o vieznanom i ambivalentnom simbolu prema kojem nijedan narod nije bio ravnoduan i za wu je vezano zaista mnotvo vjerovawa i 180

magijskih radwi u naem narodu i wegovom kulturnom pamewu. Vuksanovi, dakle, rauna sa zmijom kao s univerzalnim simbolom. Otuda na poetku wegove kwige Nemuti jezik dug citat iz Biblije glava 3 Prve kwige Mojsijeve gdje se pripovijeda kako je zmija nagovorila enu da uzbere i zagrize plod sa drveta znawa, a ena taj plod okusila i dala Adamu, zbog ega je qudski rod prognan iz raja, a zmija prokleta i osuena da se vue na trbuhu po praini, i zbog ega je ostavqeno vjeno neprijateqstvo izmeu zmijskog i qudskog roda. Zato e zmija biti jedan od najfrekventijih motiva i u Vuksanovievom mozaikom romanu Daleko bilo, kao to e to biti i vuk, druga Vuksanovieva opsesivna tema kojom se bavi wegova kwiga fragmentarne proze Vuji tragovi (1987). I zmija i vuk su uvari i nosioci dua predaka, oboje vieznani, ambivalentni simboli, duboko ukorijeweni u nacionalne mitove. Vuk je rodonaelnik celog naroda", totem i vrhovno boanstvo paganskih Srba, da bi hristijanizacijom dobio nova i sasvim oprena znaewa. U zavrnom fragmentu kwige o vukovima pripovjeda autopoetiki kazuje prijatequ kako po seawu i kwigama to su ih napisali ili priredili Vuk Karaxi, Vuk Vrevi, Veselin ajkanovi, Novica auli, Niko S. Martinovi, Tihomir R. orevi, Vladimir orovi, Slobodan Zeevi, Vasko Popa, Radosav Medenica, Milivoje V. Kneevi, Radoje Radojevi, piro Kulii, Matija Bekovi, Vojislav uri, Dragan Lakievi, Momir Vojvodi, Joksim Radovi, Stojan Cerovi i drugi skupqai narodnih umotvorina, a u ivotu i mitu, svuda trai(m) vuje tragove i pokuava(m) svakodnevno, da o vuku naene i upamene podatke u itqive tekstove sredi(m)" (podvukao M. V.). Radei na kwigama o zmijama i vukovima, Vuksanovi je, dakle, bio usmjeren i na druge kwige; na cijelu jednu biblioteku mitoloko-etnoloke literature. Otuda i brojni citati, naroito mota, gdje su se najee nale poslovice, kao u Stefana Mitrova Qubie, s kojim je Vuksanovieva proza ve dovoena u vezu, ali, za razliku od Qubie, poslovice su se u Vuksanovia nale na poetku, a ne na kraju teksta. Wegovi prozni fragmenti su, i u Nemutom jeziku i u Vujim tragovima, svojim drugim dijelom bili tematski usmjereni i na qude, a gotovo po pravilu posjeduju i elemente kratkog eseja s gotovo neizostavnom poentom. Fragmenti o zmijama i vukovima su, dakle, neto drugaije od ostalih Vuksanovievih mozaiko-fragmentarnih radova: imaju naglaenu referencijalnu funkciju, usmjereni su i osloweni na tue tekstove, pi181

sani ekavicom. Te razlike je Vuksanovi bio svjestan, kao to e se svjesno okrenuti iluziji usmenog kazivawa i dijalektu. Zato je svoje fragmente o zmijama i vukovima pisac nazvao zapisima, a ne slikama ili priama, to e initi u mozaikim romanima. Za nas je, meutim, nesumwivo da je do svojih urokqivih slika" i fragmentarnih pria Vuksanovi doao i preko kwiga o zmijama i vukovima, kao to je do romana rjenika doao preko poeme Tamooni. Prirodno je to su u romanu Daleko bilo, osim vuka i zmije, vrlo frekventni motivi avola, vjetice, vatre i vode; sve od ega se zavisi i od ega se mora braniti. Prirodno je to su kua i eqad, odnosno imawe, tor, tala i stoka glavni predmeti zatite od uroka. Posebno su osjetqivi oni djelovi kue koji je metonimijski zamjewuju: ogwite, krov (sqeme), prag, koji predstavqaju sredite, granicu ili vrh kue. Tematizuju se porodini odnosi, zatim odnos momak-djevojka, mukarac-ena, a posebno nevjesta, djeca i starci. Takoe povlaeno mjesto imaju razvojni stadijumi, odnosno inicijacijske faze: roewe, enidba (udaja) i smrt. Arhajski ovjek se borio sa zagonetkama (ne)vremena zima grad, kia, grom i sa boleu; radovao se gostu wegujui gotovo kult gosta, pa otuda velika frekventnost ovih tema u Vuksanovievom mozaikom romanu u 446 urokqivih slika". Kwiga se otvara i zatvara istim fragmentom idilinom slikom jedne veeri, odnosno trenutkom pred zalazak sunca nad Krwom Jelom i Semoqem, to moe sugerisati zatvarawe kruga, odnosno jednog narativnog ciklusa, ali i viewe jednoga svijeta iji se ivot odvija u znaku kruga i ciklusa, ravnomjernog smjewivawa godiwih doba i poslova s wima povezanih. Ma koliko bila primqena kao osvjeewe i iznenaewe, kao pozitivan estetski ok, Semoq gora je, za pratioce i poznavaoce Vuksanovievog stvaralatva dola logino i pripremqeno. ak je i magijska funkcija rijei kao glavnog sredstva borbe protiv onostranih i ovostranih zlih sila zadrana i u Semoq gori. U tom smislu je ilustrativna odrednica, odnosno rije Xizdac, u kojoj je isprian kazivaev san o magijskoj moi semoqske materinske rijei": Snijevam, budan, opet, u ovaj as, kada ne znam hoe li me putiti da mali san dovrim kamoli ta drugo, kada su, k nama, s neba pruene crne ruke, ne znamo koga e, navedene zlom, snijevam, u inat, drugo nita nemam, kako e svaki dolaznik, nepozvan, nepoznat, s arapom od oblaka na glavi, nauman da utre, kako e svaki od wih uhvatiti xizdac, u strahu od nae rijei, drugo nita nemamo, i pobjei u svoje crnilo da se iz wega nikad ne oglasi, pa emo znati da nita nije 182

jae od materinske rijei i wenog sna koji se sada, evo!, obistiwuje." Kazivaevo snivawe je u budnom stawu, kostievsko stawe i meu javom i med' snom", i to u asu line i opte ugroenosti. Snaga materinske rijei" i wene materiwe melodije" sudei po posqedwim rijeima u ovoj odrednici izlazi iz prostora sna i obistiwuje se. Magijska mo" rijei je u obistiwewu sna o moi jezika. Vuksanovieva Semoq gora se otvara jednom pievom napomenom. Sline napomene se mogu razumjeti kao stari kwievni trik, kao mistifikacija, kao motivacija postupka, ponekad kao puka konvencija. italac Vuksanovievog mozaikog romana Daleko bilo prisjetie se da je uvodni fragment proitan na poetku i na kraju djela. Moda bi tako vaqalo itati i uvodnu napomenu u Semoq gori; tada je, zacijelo, ne bi shvatili kao puku konvenciju. Uvodna napomena sastoji se od svega dva pasusa. U prvom se kae kako je rukopis naen u planinskoj kui; kako u kui nije bilo nikoga kad je nalaza doao i kako nalaza nije mogao saznati kada je kua naputena i ko je u woj ivio, niti je imao koga da pita o tome. Prosto, planina je bila pusta. Drugi, dui pasus donosi mawe sutinskih informacija. Saznajemo da je rukopis ouvan pod kamenim svodom, iza klesanih vrata, u kovegu od luevine, i da je ukriven etinom i liem. Potom se veli da je rukopis pisan crnim mastilom i pernicom, kao to se magine kwige piu; da je napisan irilikim krasnopisom i pod naslovom Semoq gora, a da su se unutra nalazile ocijeene prie, bez reda i naslova, pa ih je prireiva" uazbuio po kqunim rijeima od kojih je svaka ravnopravno kalauz za ulazak u Semoq. Sm pisac e u drugoj kwizi rei kako ovakve napomene vole kritiari, to bi se moglo razumjeti da on do svoje uvodne napomene mnogo ne dri. A to ju je onda pisao? Nije, vaqda, samo zato da bi kritiare vukao za nos? Kritiari, pak, znaju za trikove pisaca, ali znaju i da napomene na poetku i na kraju, odnosno da naslov, poetak i kraj u jednoj kwizi, imaju povlaenu poziciju i da esto kriju kqu za tumaewe djela. Da je jedan rukopis naen i da se autor nalazi u poziciji kvaziprireivaa, doista je poznat i ve klietiziran trik, ali podatak da je naen u planinskoj kui, i da u toj kui nije bilo nikoga, niti se prireiva kod bilo koga mogao raspitati o rukopisu, jer je planina bila pusta, ve obavezuje i pisca i kritiara. Rije je o pustoj zemqi" naeg, durmitor183

skog, a ne angloamerikog, eliotovskog tipa. Kua je pusta, i planina je pusta. Jedan svijet je nestao u modernoj apokalipsi urbanizacije. Ostao je samo rukopis koji svjedoi o nestalom narodu i potopqenom svijetu. Rukopis je, dakle, ostao jedini trag o nestalom svijetu, o pustoj zemqi, o modernom potopu planinskog svijeta. Taj svijet je moguno proitati" jedino iz toga rukopisa; moguno ga je rekonstruisati. Rije je na poetku i na kraju; kwiga je svijet; jezik pamti ono to je potopqeno i nestalo. Semoq gora se, onda, kao i Kiov Peanik, moe razumjeti kao arheoloki", antropoloki" roman, kao rekonstrukcija nestalog svijeta iz kwige, iz pisma", iz qudske kosti", iz sauvanog skrivenog rukopisa. Pusta planina nekada prepuna ivota pretvorila se u veliki spomenik svoga nestalog naroda, u svojevrsnu nau Veliku piramidu, kako je to svojevremeno napisao Novo Vukovi, u spomenik jednoj minuloj patrijarhalnoj epskoj civilizaciji. Dakle, prvi pasus uvodne napomene doista nudi jedan od moguih kqueva za razumijevawe kwige, posebno za razumijevawe wene tragine strane da je to kwiga o pustoj, naputenoj zemqi i planini. Tema dramatine urbanizacije i puste planine, praznih kua i pune rijei takoe je od ranije poznata u Vuksanovievim djelima. Usamqeni starci i starice oslawaju se u svojoj patwi, tuzi i samoi jedino na rije i priu, najee vodei razgovor sa samima sobom. U romanu Gradita (1989) Mikowa Todorov kree u grad, za sinovima, ali odustaje od selidbe i vraa se u svoju lednu planinu i jo ledniju tugu i samou kue raselice. U poemi Moranik (1994) Stanija je raspeta na krstu svoje prie i svoje samoe, a od usamqenosti se brani priom; izgubila je svaku nadu, osim nade u qudsku rije i u priu koja joj slui kao posqedwi tit od straha, samoe i smrti. Od koga god Vuksanovievog djela krenete, objavqenog prije Semoq gore, stie se prvo u Semoq. Zato je prirodno to semoqska odrednica Cviqeti tematizuje i semoqsku samou, pa kao da nastavqa priu i cvile junakiwe Vuksanovievog Moranika i kao da portretie wenog mukog dvojnika: Cvili. Glasom plae. Piti kao zmija u procijepu. Zapomae u nevidjelici. Doziva da mu neko prui ruku. U semoqskoj samoi. U tamnilu. Nemoan. S nadom u drugoga. Kune zlu sudbinu. alosti se ko ga god uje. Cijedi suzom rijei. Od straha ne smije prestati. I nebo se namrti. I planina jekne. Prolome se litice. Zavija kao potragqiv vuk. I kao sirena pred napad. Tako cvili." 184

Drugi pasus uvodne napomene u Semoq gori govori o vrijednosti rijei i o prirodi naenog rukopisa. Rukopis je, zacijelo, izuzetna vrijednost, jer se uva u svojevrsnoj riznici, na specijalno pripremqenom mjestu, trostruko skriven: u kovegu od luevine, maskiranom etinom i liem, pod malim voltom u zidu, kako se kriju najvee dragocjenosti. Pisan je kako su pisane stare matine kwige crnim mastilom i pernicom, irilikim krasnopisom to nas upuuje da je rije o zavjetnoj, testamentarnoj kwizi; o kwizi mrtvih jednog nestalog svijeta, koji jo jedino u takvim kwigama postoji. Tom minulom svijetu pripada gotovo potisnuti i zaboravqeni iriliki krasnopis, zaputen, skrajnut, unut u stranu u modernom vremenu; on dijeli sudbinu nestalog naroda i wegovih potopqenih vrijednosti. Najzad, prie su ocijeene, kondenzovane i odstojale", i prireiva ih je samo uazbuio naslovivi ih prema kqunim rijeima. Radi se opet o poetikim odreewima kwige kao enciklopedije sastavqene od ocijeenih" pria o rijeima, pri emu je svaka rije kalauz za ulazak u Semoq", to vaqa razumjeti i kao uputstvo za itawe: kroz Semoq goru vodi mnotvo staza i puteva, a u italaku avanturu se moguno upustiti preko bilo koje rijei. Pisac Semoq gore je, oevidno, imao pred oima enciklopedijski ideal pripovijedawa, koji paradoksalno poiva na dva oprena naela: na naelu cjelovitosti i sveobuhvatnosti, kojem tei svaka enciklopedija, a naroito pripovjedaka, i na naelu fragmentarnosti, odnosno mozainosti, budui da enciklopedija uvijek rauna s odrednicama. Tom idealu su, svaki na svoj nain, teili Vuksanovievi neposredni prethodnici, koji su bili istovremeno i savremenici: Danilo Ki i Milorad Pavi. Vuksanovi je dao osoben i izuzetan prilog ostvarewu enciklopedijskog ideala pripovijedawa u savremenoj srpskoj prozi. Trik o naenom rukopisu i wegovom prireivau ima i funkciju (post)moderne relativizacije autorstva, ali i hvatawa kope" s tradicijom: rijei nijesu izmiqene; one pripadaju kolektivnom pamewu i nasleu, prebogatoj folklornoj tradiciji do koje je Vuksanoviu izuzetno stalo i od koje ova kwiga ivi. Zato je svaki rjenik, kako to ree Matija Bekovi, pametniji od svoga sastavqaa, a pogotovo ovakav rjenik koji u sebi sadri debeo sloj kolektivnog pamewa i folklornog naslea. Svojom Semoq gorom Miro Vuksanovi je upotpunio cio niz, kako bi rekao Novo Vukovi, kultnih gora i planina srpske kwievnosti i folklornog pamewa, realnih i ima185

ginarnih: gora Romanija, Pirlitor, Zagorje, Urvine, Kunara, Zlogora, Jadika planina, Gora Bourova, Gora erania, Zelengora, Kom planina, Prokletije, Crna Gora, Lelejska gora, Kozara Gora je u folklornoj tradiciji najee oznaka i za umu i za planinu. To je po pravilu zaaran i opasan prostor, prostor iskuewa, ali i skrovita i utoita. Obje rijei Vuksanovieve naslovne sintagme zvue arhaino i tajanstveno; pripremaju, nagovjetavaju i djelimino uspostavqaju atmosferu" i tonalitet cijele kwige. Semoq gora je doista geografski realitet Vuksanovievog zaviaja; gora i planina koja razdvaja, ili spaja, Drobwak i Morau; gora na dvije vode", jer jedna wena voda tee u Crno, a druga u Jadransko more. To je, uz to, i posjeena gora, poniena, opustjela, pretvorena u maliwak, pa vie nema Semoqa. Ostalo Semoqite". Zla sudbina Semoqa je xada": Xadom je sve nae otilo." Kaziva ne moe rijeima da izmjeri koliko nam je xada odnijela otkako su je izdaleka doveli kao arku, pored vode, kroz toila, preko mea i potoka, s mostiima i prokopima, da xadom ode izlomqena, razbijena najqepa zelena slika, semoqska, to smo od we direke ivotu dizali i to smo s we Boije ini uzimali". U Semoq gori postoji i paqivo sroena odrednica Semoq: Semoq je veliki snijeg, bez prtine, u nametima i kapama, pod urvovima, u kitini. Semoq je velika magla, gusta, dimqiva, mokra, na planini, bez izduka, ni prst pred nosom. Semoq je oblak, crn i trom, zavaqen, lijenina, sputen i nedogledan. Semoq je esta trava, visoka, isklasala, po predelima i glavicama, negaena. Semoq je nepregledno kameno toilo pod gredama, u stranama, u vrletima, izdrobqeno, sa zmijskim kouqicama. Semoq je ogromna uma, neprolazna, stoqetna i rizina, na osojnoj strani, sa izvorima i potocima, pod jatima najqepih ptica, u vujem zavijawu. Semoq je nedoreena gora. U woj rastu rijei." Semoq je, dakle, izvorno, mnogo neega, nedogledno i nepregledno veliko neto, pa je Semoq gora zapravo velika, nepregledna i nedogledna gora. U Vuksanovievom romanu Semoq ivi svojim dvostrukim ivotom: i kao zaviajni prostor, i kao metafora i simbol, odnosno kao metafiziki prostor. Opustoeni i iskreni Semoq bio je podesna metafora za Vuksanovievu pustu 186

zemqu" s kuom u kojoj je pronaen rukopis; za demografski potop. Semoq kao gora, uma, nudio se metaforizaciji za goru rijei, kako izriito stoji na kraju Vuksanovieve odrednice. Gora i planina je postala roman rjenik, a roman rjenik gora i planina. Materijalno je zamijeweno duhovnim. Zaviaj je pronaen i oivqen u jeziku. Dolo je doista do vaskrsewa rijei i svijeta koji je tim rijeima ivio i sada je tim rijeima nanovo sazdan. Piev osnovni posao postaje vraawe rijei u ivot", pa Vuksanovi veli: Ako pisac vrati u ivot, meu nas, bar deset rei, doneo je novinu. I malo je u tom poslu dosta." Zato ova kwiga jeste kwiga duboke nostalgije; lirska kwiga o epskom svijetu. Ta nostalgija, i prikrivena subjektivnost, prvi je biqeg lirinosti Vuksanovievog romana rjenika. Ova kwiga je sjeawe na jezik i svijet djetiwstva i djeatva, sva sazdana od sjeawa i pamewa, od duha i due. Lirinost je i u saetosti wenih odrednica, u fragmentarnosti, to su pratioci enciklopedijskog pripovjedakog ideala. Svaka odrednica se moe razumjeti i kao svojevrsna pjesma u prozi o jednoj rijei, kao to je ova malo prije navedena, o Semoqu. Paqiv italac odrednice Semoq uoio je wenu ritminost postignutu sedmostrukim ponavqawem kqune rijei na poecima reenice-pasusa, pa rije Semoq funkcionie kao anafora u stihu. Svako weno pojavqivawe znai javqawe nove ritmiko-sintaksiko-semantike cjeline. Niz odrednica je tako ili slino ritmizovano (Asulan, Baxak, Bedrnica, Gredom, Divina, Dubinke, enetar, Zakanuti, Zaparuen, Izamanice, Izdrt, Iil, Jabuica, Jaog, Jeka, Ke, Kean, Kismet, Kovistati se, Koka, Kreevo, Mlinita, Mqetak, Mobenik, Mozoq, Mrkati, Navaka, Navaditi, Wiviti, Wiknuti, Wiriti, Ogarati, Ogrwa, Opeqiti, Opero, Opiqak, Pronosak, pa sve odrednice pod slovom R u kojima je rije uvijek prva u svakom pasusu, zatim Svitnuti, Svrnati, Skaak, Srg, Staa, Stakmiti, Stimavati, Stupica, Sutuka, ert, ilimati, irik, i, onik, uma, Uvarno, Frkati, Frkadela, Cakliti se, avowak). Vuksanovi, dakle, veoma dri do zvuka i do zvune strane rijei, reenice i cijele odrednice, i to ne samo na planu ritma. O tome i sm govori u intervjuu Tatjani Prodanovi za Zlatnu gredu. Istiui da su rijei junaci koji ne umiru, Vuksanovi veli da nije sutina semoqskih rei samo u onome to imenuju, kako to rade i otkad su, da li su mawe ili vie poznate, da li su izvorne ili pripitomqene useqenice, ve je wihova sutina i u zvunosti, u slici, u 187

odjeku, u gustini suglasnika i samoglasnika, u semantikim poqima koja se ire od ujawa semoqskih rijei. Tako se stvara muzika jezika. Dok je sluamo sputamo se u arhajske predele, oseamo vlastiti kontinuitet i postajemo celina. To je najvie to moemo od vlastite rei dobiti. Nita od wih ne moe izgoreti ako je nalo svoju reenicu, rukopisnu ili tampanu, bez razlike. Da u to ne verujem ne bih bio pisac." Kao da Vuksanovi eli da dosegne sugestivnost arhajske materwe melodije" i kao da prua ruku Momilu Nastasijeviu. Moda bi tako vaqalo razumjeti i wegovu poentu u odrednici urkati o rijeima koje svi razumiju" i onima koje tek poneko razumije": nije glavnina u rijeima koje svi razumiju, glavnina je u rijeima koje tek poneko razumije", u rijeima-tajnama, koje ive od tajanstvenosti, sugestivnosti i zvuka. Taj zvuk i sugestivnost arhajskog titra ve oko vieznanog, a nejasnog naslova Semoq gora. A o gustini" i rasporedu konsonanata i vokala, o aliteracijama i asonancama, Vuksanovi je vodio rauna dostojno lirskog pjesnika. Zato se u ponekom paqivo sroenom iskazu prepliu zvune i etimoloke figure. Odrednicu Vjenanica poentirae upravo takvom reenicom: Vjenanica se polae vijencem zida da ga s krovom vjena." U odrednici Maven nai emo oevidno namjerno traenu koncentraciju suglasnika, s, m, r i t u istoj reenici: Skupile se samoa, smrt i starost na istom mjestu." Kombinaciju suglasnika s, v i k i vokala a nai emo u zvuno efektno ureenoj reenici iz odrednice Samak: Svak je naao samak za svoj savardak." Nita mawe nijesu zvuno uspjele i efektne, kratke, eliptine reenice iz odrednice Sasijek: Slau sasijek. Sve u sasijek." Za pisca, vidjeli smo, nije najvanije da li je rije izvorna ili je pripitomqena useqenica"; vano je da se primila u srpski jezik i u wemu ukorijenila; da se slegla u dubqe slojeve jezikog pamewa; da zvui arhajski. Otuda veliki broj turcizama i romanizama kao neizbrisiv trag o mijeawu kultura, o proimawu i sudarawu qudi, naroda, vojski i jezika. Lirsko je u ovoj kwizi i dominantno asocijativno naelo komponovawa kojim je potisnut uzrono-posqedini lanac dogaaja i razorena fabula. Tekst je defabulativan i opire se linearnom povezivawu. 188

To ne znai da su odrednice meusobno ravnodune". Naprotiv. Wihovo povezivawe, meutim, nije u glavnom junaku i lancu dogaaja, ve u jednoj optoj, enciklopedijskoj slici nestalog semoqskog svijeta. Odrednice su meusobno komplementarne i kwiga kao cjelina tei sveobuhvatnosti. U woj su razliiti aspekti ivota i semoqske stvarnosti: od venanice do tepeluka, od roewa do smrti, od gatke do vrste hrianske vjere, od grenika do sveca, od obiaja do naravi i karaktera. Zato ovaj rjenik ima dvostruku referencijalnu funkciju. Prvo leksikografsku, jer svaka odrednica opisuje znaewa barem jedne, a esto vie rijei i izraza. Drugo, enciklopedijsku, semoqsku", arheoloko-antropoloku", jer doarava i rekonstruie nestali epski seoski svijet i wegov vrst i strog sistem vrijednosti u kojem se zna ko je junak a ko mrzipuka, ta je dobro a ta zlo, ta je doputeno a ta zabraweno, ta je nisko a ta visoko, i meu svim opozitima se uspostavqaju stroge ali iznijansirane granice. Ova kwiga neminovno mora biti otvorena i nezavrena", beskonana, jer wena opta pria" ima bezbroj izvora i mogunosti, nadzemnih i podzemnih tokova, vrela i ponora. Zamislivo je weno dopuweno izdawe ili wen drugi tom. Kwiga je, dakle, iznutra enciklopedijski organizovana kao cjelina: kao sveobuhvatno znawe" o rijeima i o svijetu, kao opta pria" u kojoj nema jedne jedinstvene niti ni dogaaja, ve se u wu sve semoqske prie stiu. Semoq gora, dakle, funkcionie, ita se i razumijeva na nivou kwige kao cjeline, i to po principu enciklopedijske paradigme. Fragment je relativno nezavisan i moe se itati i razumijevati sam za sebe, ali se uklapa u optu, veu cjelinu uestvujui u rekonstrukciji" i izgradwi jedne cjelovite slike nestalog semoqskog svijeta. U romanu se uoava tendencija povezivawa odrednica i na treem sredwem" nivou na nivou slova. Ta tendencija nije zakonomjerna niti je za svako slovo jednako karakteristina, ali je u nekoliko sluajeva izrazita i nesumwivo je dio autorskog plana i namjere. Tako su prvo i zavrno slovo A i u znaku prie o rijeima, wihovom sakupqawu i odbiru, o smislu toga posla, o poetici. Mada se ova tematska linija povremeno javi u gotovo svakom slovu, najkarakteristinija je za ova dva, to e rei da Vuksanovi gradi svojevrsnu prstenastu strukturu kwige, opisuje krug, splie vijenac rijei i pria o rijeima. To istovremeno znai da su u ovom romanu rjeniku naglaene metajezika i metapoetska funkcija. Prie o birawu i sakupqawu rijei, i o wihovom 189

sakupqau esto su osjenene ironijom i autoironijom. Ironija je karakteristinija za poetak kwige: tu drugi ironino gledaju na sakupqaev rad i sumwaju u uspjeh i smisao. Autoironija je naglaena na kraju, pa se moe razumjeti i kao eqa za samoprevazilaewem, kao svojevrsna romantina ironija. Slovo Q gradi priu o nesrenoj qubavi. Slovo N je verbalni agon dvojice qudi: jednog koji je ostao u Semoqu i drugog urbanizovanog, odseqenog u Beograd, koji govori ekavski. Odrednice na slovo O grade porodinu priu kazivaice tih fragmenata. Fragmenti pod slovom P imaju za naratora domaeg, neimenovanog sveca, a po onome to ini za qude, on objediwuje u sebi folklorne predstave o svetom Savi, svetom Vasiliju Ostrokom i svetom Petru Cetiwskom. Sve odrednice na slovo R jesu monolog jedne neimenovane semoqske ene kojim se doaravaju wena stradawa i nesree. Slovo S govori o savardaku, savardakoviima i o sjei Semoqa. Slovo T je u znaku domaeg slikara i slavqewa wegove ruke i majstorstva. I u tim odrednicama ima nekoliko autopoetikih stavova o prirodi umjetnika i umjetnikog djela. U slovu U neimenovana qepotica dolazi u snove semoqskih mukaraca. Vuksanovievi prozni fragmenti iz Semoq gore asociraju prvo na Vukove kratke prie iz Srpskog rjenika. Sm Vuksanovi doivqava Vuka Karaxia kao svoga viestrukog srodnika, gotovo kao ovjeka iz zaviaja; ne samo kao tvorca modernog srpskog jezika i kwievnosti, ve i kao pripadnika svoga govora: Moje kwige dolaze iz govora odakle je poeo da izvire Vukov jezik." Vukov Srpski rjenik, pak, Vuksanovi smatra najvanijom kwigom posqedwih vjekova, pa ak i najboqom srpskom kwigom: Gledao sam Vukov Rjenik kao kwigu postawa naeg jezika, kao najboqu kwigu naeg jezika." Nesumwivo je, dakle, da je na pisac esto, da ne kaemo neprestano, imao pred oima Vukov primjer radei na svojim kwigama. On je kroz sva svoja djela wegovao odnos prema folklornoj tradiciji, posebno prema kratkim formama; poslovici, izreci, pitalici, gatki, bajalici, zagonetki, pa i prema mitu. On se, vidjeli smo, oslawao i na druge skupqae narodnih umotvorina i na istraivae folklora i narodnih umotvorina, hvatajui tako najvru kopu s najmonijim tokom srpske tradicije. Tom toku treba dodati kako nas je upozorio Novo Vukovi prozu Stefana Mitrova Qubie, odnosno Qubiin odnos prema poenti i poslovici, kao i Vukov 190

gaj Petra Koia ija sudbina podsjea na sudbinu Vuksanovievog Semoqa. Ali paralelno s tim, ili upravo zbog toga, Vuksanovi je u prisnoj vezi s monom granom moderne srpske kwievnosti dvadesetog vijeka. Tragajui za materwom melodijom, insistirajui na woj, i pokazujui vjeno mladistvo narodnog genija", oslawajui se na kratke folklorne forme, on se, hotimino ili ne, naao u blizini onih tewi i interesovawa kojima su stremili Momilo Nastasijevi i Rastko Petrovi, a poslije Drugog svjetskog rata Vasko Popa, prije svih. Uostalom, Vuksanovi ima i nekoliko odrednica s temom igara, koje nijesu dobile onu Popinu zagonetnost, metaforinost i dubinu, ali jesu jeziku svjeinu i preciznost opisa. Cijela Vuksanovieva kwiga ima tu dimenziju igre igre duha i igre rijeju. Slijedei enciklopedijsku paradigmu", Vuksanovi se, hotei ili ne, naao na sasvim slinom poslu na kojem su se nali Danilo Ki, koji je razvio cijelu poetiku enciklopedijskog pripovijedawa, i Milorad Pavi, koji je ostvario roman leksikon. Gradei fragmente koji imaju ambivalentnu anrovsku prirodu, s elementima prie, pjesme u prozi i eseja, Vuksanovi se pribliio i onom tipu fragmentarne proze kakvu weguje Milisav Savi u svojim fusnotama". Vuksanovieva tragawa su srodna i Senkama oko kue Milovana Danojlia, kao i Sujevericama Branka V. Radievia. Iz ovog nabrajawa po srodnosti slijedi nesumwiv zakquak da je u Vuksanovievom romanu rjeniku dolo do srenog spoja arhajskog i modernog i da je taj spoj u dosluhu s najsnanijim modernim i postmodernim tokovima srpske proze. Vuksanovieve odrednice u Semoq gori mnogo su raznovrsnije od onih iz mozaikog romana Daleko bilo. Dobar broj wih jeste pravqen po modelu kratke prie, ali ni taj model nije jedinstven. Neke od tih pria su naglaeno, druge skriveno subjektivne. Dobar broj ih je isprian u prvom licu jednine ili mnoine; neke su istinski monolozi, ali je svugdje sauvana iluzija neposrednog kazivawa i usmenosti. Komentariui ritam Vuksanovieve proze konstatovali smo da se jedan broj fragmenata pribliava ritmikoj prozi ili ak pjesmama u prozi. S obzirom na referencijalnu funkciju odrednica, prirodno je da su one i u blizini eseja. U nekolikim sluajevima same rijei, odnosno ono to je wima oznaeno, direktno se predstavqaju itaocima u prvom licu. Raam na semoqskom drvetu", zapoee svoje predstavqawe mukiwa. Evo me u Semoqu", javnue se mulika. To izrazito doprinosi ouewu i oneobiewu Vuksanovievih 191

fragmenata. Taka gledita, odnosno pripovijedako stanovite, veoma se esto mijewa, nerijetko i u istoj odrednici. Znatan broj fragmenata isprian je u drugom licu, kao obraawe, savjet ili apel fiktivnom sluaocu, a nekad to drugo lice dobija formu pisma, kao to je to sluaj s poetnim odrednicama na slovo N. Rjee sreemo i drugo lice mnoine. Naravno da tree lice pripovijedawa takoe nije zanemareno, ali ni tada fragmenti nijesu lieni emotivnog naboja, pa ak ni sugestivnosti. Vuksanovievo majstorstvo se ogleda i u tome to je uspio da spoji referencijalnu funkciju odrednica a svaka ima referencijalnu funkciju ve po definiciji s priom, a priu s emocijom i ritmom. Neke odrednice su pravqene kao dijalog po modelu pitawa i odgovora, a druge kroz pravi dijalog vasrsavaju rijei i wihova znaewa. U jednom tipu odrednica dijalog poprima elemente dramskog dijaloga sasvim bliskog komediji, kao kada dvojica Semoqana, ruralni i urbani, u odrednicama na slovo N dugo i neumorno razgovaraju mobilnim telefonom, jedan s vrha Semoqa a drugi iz solitera. Qubavna pria pod slovom Q pavievski je dvoglasna: ima muki i enski glas. Ali Vuksanovieva kwiga nosi i biqeg vremena u kojem je nastala. Brojne su odrednice koje imaju satirino-politiku konotaciju ili asocijaciju na aktuelne dogaaje. Paqiv italac e iz kwige proitati da su neke wene odrednice napisane u vrijeme razarawa Jugoslavije i bombardovawa Srbije. Prepoznae i aluzije na jezike i politike meurepublike sporove. Saznae da nita ne raa kao glavari u Crnoj Gori. Tako je pisano. Imamo ih i za sebe i za wih. Jedino mi izvozimo glavare. Svaki bare postao glavar. Ni u plee serdara, vojvoda i kapetana." Prepoznae aluzije na istorijske linosti dvadesetog vijeka: Hitlera (Mamoqak), Tita (albenik) i ilasa (ilasnuti). Vuksanovi je duhovit pripovjeda sa smislom za humor i za sve nijanse smijeha: od blagog, dobroudnog humora i poalice do ironije, autoironije, satire i groteske. Ipak se najdue pamte one najbolnije i najgore Vuksanovieve kratke fragmentarne prie, bliske meusobno po svom baladinom tonu i tuzi. Tako odrednica Zamai se poiwe paralelizmom izmeu ovjeka i drveta, sina i jasena, i cijela je na toj paraleli izgraena: Sin i jasen su zajedno rasli", pria priu otac, koji je zasadio jasen kad mu se, poslije sedam eri, rodio sin. Kada je na hercegovakom ratitu sin poginuo, majka mu se o jasen objesila, pa je sahrawena 192

kao samoubica izvan grobqa, gdje e biti sahrawen i otac porodice, kaziva fragmenta, koji e zavriti u semoqskom potoku kuda je prethodno bacio posjeeni jasen: Jasen sam do zemqe posjekao i sturio ga niz mee, u semoqski potok. Tamo sam i ja." Na slinom paralelizmu graen je i fragment Jasenite, isprian u prvom licu. Jasenov gaj je podignut kao najqepi zabran na zajednikom zemqitu gdje su oevi sadili jasewe kad bi im se raali sinovi. Sinovi su naputali zaviaj i nestajali u svijetu. Tada je nestajalo i wihovo jasewe. Sad je onamo, na lazini, jasenite. Sad nema ko da sadi jasewe", poentira na kraju kaziva varirajui temu opustjelog, iskrenog i naputenog Semoqa. Ova dva fragmenta imaju mjesta u antologijama kratke prie. Wima vaqa pridruiti i odrednicu Mlatake isprianu u treem licu o tome kako su Stevan, Savo, Simeun, Stanko, s nekolicinom, ubili dva Stevana, jednog Sava, dva Simeuna i jednog Stanka, s nekolicinom, u bratoubilakoj akciji hladnih dana 1942. godine. Impresioniraju raznovrsnost pripovjedakih postupaka, glasova, pomjerawa i izmjena taaka gledita, gramatikog lica, raspon smijeha i emotivnog klatna, izmjena pripovjedakog tona i oblika pripovijedawa, na pojedinanom nivou, na nivou fragmenata. Impresionira kako je ta raznolikost stala u iste korice i uklopila se u jedinstvenu sliku svijeta.

193

SVEDOANSTVA

DRAGAN HAMOVI

TREBIWSKO SLOVO O NOGOVOJ POEZIJI

1 (Velika tuga i molitva) Ima pesama koje su kao organski salivene, koje kao da nisu proistekle, po onoj Duievoj, iz tekog posla rime i ritma", iz zanata i konstrukcije. Takvih pesama, primerice, i neki vaqani, neki vrsni moderni pesnici prosto nemaju. Rajko Petrov Nogo ivo salivenih sastava ima dovoqno, mada se, kao umetnik stiha, sasvim uklapa u pripomenutu definiciju velikog Trebiwca o pesniku kao kabinetskom radniku" i uenom zanatliji". Takva je pesma Nek snijeg pada, Gospode pesma kao iz neke istote doneta, takav je i Kenotaf, iz istog osnovnog pulsirajueg sredita potekao, ali rukom tihog majstora voen u svojoj dubinskoj tamnoj snazi koja se ne dade lako i podatno u oblik, u izgovor. Svako ko ivi, ivei tota gubi, i daqe za tim izgubqenim zabacuje pogled, unatrag. U tom osvrtawu, i sitnina, pleva nae prolosti ispada katkada velika i vana. Ali Nogova tuga velika" tektonska je. Gubitak doma, izmicawe sklonita i oslonca u svetu nesigurnom, temeqna je, sveproimajua tema ovoga lirskog glasa. Jednostavno reeno, na temequ kue koje nema podignuto je pouzdano pesniko zdawe Rajka Petrova Noga. Taj gubitak, prvi bol", trostruko odjekuje u Nogovim pesmama: ne samo kao gubitak roditeqa, i ne samo kao zatir doma i nasilni prekid detiwstva, nego i kao ieznue vidnih tragova onoga to je imao pa nema. Gdje nam je bila kua za no je nikla uma", spevae pesnik u sonetu Kraj nametne gromile. Ali tu nije konac nemawu. Ni mrtvima nije dano ono to im sleduje, obeleeni grob. Zakinutost za prisno, dodirno prisustvo nekoga i neega teret je 194

a kako tek nazvati zakinutost i za belege toga negdaweg prisustva. Tu se zbilo jedno silno gomilawe i zatiskivawe duevno. I ta, u ovakvome ivotnom sticaju, nego pevati i opojavati: I za ive i za mrtve zadunicu pojem tihu". ak i da nije, a jeste Nogova poezija, voqno i srano, osewena krsnim znamewem, ovo napred reeno bilo bi dovoqno da wome zamirie neto sveteno, jer troguba stradalnost pomaqa iz tih stihova. Ne uma", nastavie pesnik, nego crkva zvjezdano kube neba". Pod tim kubetom koje nas zasvodi, ivot po sebi obredni je in i hod, a Nogova pesma o sebi i svojima, jeste bogosluewe, jeremijada i slavopoj. Otud, nije na gubitku samo Nogovo pesniko pojedinstvo, nego i mi, itaoci, ostajemo duhovno zdrueni u veliku tugu i molitvu. I otud, koliko god na gubitku, tolike nas je pesnik Rajko Nogo prisvojio i stekao. 2 (Onaj koji hodi Srpskom) U prikrajku, gotovo u nevanom pridodatku pompezne i prazne dravne proslave dvestagodiwice Srpske revolucije, na Sretewe u Marievia jaruzi, naao se i pesnik koji je tada imao da primi i istrpi jo jedno od formalnih priznawa. I onda je prikrajak, iznenada, postao sredite i sr dogaaja i znamenitog prostora koji je namah oiveo samim sobom. Pesnik je, moemo rei, iz glave cijela naroda", ne toliko iz svoje, sruio ta ve kome treba na tome mestu i u tome asu, ukazajui na niti i negve koje vezuju vremja ovo i vremja ono. Pomislio sam, da tada nije rekao, to ta je rekao, kako je rekao, ne bih, niti bi iko imao razloga da mu ita poveruje od dotadaweg pesnikog i javnog iskaza. A tana re je pala, prodrmusala je i na tren probudila pred TV kutijama dobar deo naega naroda koji nije lien uvstva za svoje. Sluaj, ne onaj slepi nego neki vidilaki, postavio je ba Rajka Noga u taj prikrajak, da bude glas i svedoewe. Ne prvi put, i ne samo tu. Kao i pesnikov lirski junak koji po svoj metak hita U bukovo ono doba / Na Principov sudwi letak", tako se i oko pesnikovo irom raskriquje da sagleda i posvedoi vojevawa i stradawa koja su pripala wegovom kolenu. Nekada je pevati o rodu znailo vesti glasne budnice, nekada izricati krilatice delatnom pokretu i plemeniti svesnu akciju kolektiva, dok je doba munoga rata zapadno od Drine s kraja dvadesetog veka trailo i nalo pesnika prema meri svojih zbitija. I 195

on je bio spreman, gotov da se prizivu doba odazove. Nije jedini, svakako, ali je zaseban u toj slubi svedoewa, osmiqewa i osveewa dopalog mu nevremena. Prizvaemo i Duia, koji nam uvek govori ono to nam jeste, i to upravo sada, pa tako i po ovoj temi: Ako patriotska poezija i ne cveta u jednoj generaciji koliko u nekoj drugoj, to je stoga to svaka poezija odgovara svom vremenu, i to pesnik u svom vremenu ne moe stajati odeqen od opteg duhovnog i duevnog stawa. Istina, ni svako doba nije epsko, zbog ega ni sadrina pesnitva nije svaki put najviega roda." Pored svih asnih epskih proplamsaja, nae doba mawe je epski a vie martirski, mueniki olieno. I doba kada je nazadak i posrtawe. Takav je najvema i wegov izraz u budnoj optici pesnika Rajka Petrova Noga. Iz Krtene u Belu zar vraaju se Srbi / Kud idu hrast za hrastom i belonoge breze", zapitae se u pesmi rte i reze. Opirawe slovu lukavago" svetla je potka u jednom nevidqivom boju i globalnom komeaju koji pesnikov seizmograf osetqivo prati. Dotle, u finalu slova Izvetaja Vladike Zahumsko-Hercegovakog zazemquje nas kquna stavka u opisu i popisu: Grobqa su Ti ponijela S humki svjetlost vije". Grobovi jedinaka" i kue siroadi", ipak, sredine su slike pesnikovog izvetaja Onome iji e oinski glas kao u pesmi Nevesiwski ikonostas toliko puta tolike prizvati Doi mili i ti" i u nebesa posaditi mnoinu naih rtvenih jagawaca. Ipak, tamna pesma nad pesmama ovoga kruga Nogove poezije, moe se rei saborna pesma vaskolike narodne nesree zavrnice nevoqnog veka, pesma je o jednom grobqu to ponelo" je mimo mnogih, i to na posebnom mestu. Tu je udes sve udesio za pesmu koju je neko ve morao videti i sklopiti. Osam otmeno tubalikih stihova pesme Na Karakaju sabijaju u svojim meandrima silu i prostore probuenih znaewa, koji seu do Kosova i antike, i slau te slojeve u saglasje naroitog reda. Pesma se prisea i uzvienog obraawa, vaqda bogu-putniku, sa kosovskog mramornog stuba (Despotovo li je, ije li je), i posvedoewa o boju nezaboravnom, kao i podzemne mitske reke zaborava sa kojom je voda drinska dovedena u spregu Drina kao mea kliska" izmeu dva sveta i podsea da ime zna da bude i te kakav znak, jer je Karakaj, po turskom, crni kraj. Pesma samo ne kae podrazumeva da znamo ili oekuje da se raspitamo ta je i gde Karakaj, i kada je zadobio pravo da postane znamen jednog istorijskog vremena, ali i onoga to zalazi preko povesne mee kliske". Taj koji to ne zna proi e neopazice pored ove pesme, a ako li sazna, stree se od naslojene jeze. A karakajsko grobqe, kraj Zvor196

nika, mnogostruko je naraslo uz strminu nad Drinom upravo u pogibeqnoj deceniji kojom se zatvorio vek za nama. A kakav to obol daju / Mrtvi u crnom kraju" pitawe je koje se postavilo u pesmi unapred zazirui od odgovora. Iskren i pesniki punovredan, Nogo je toj velikoj smrti srpskog naroda, u svome i svim vremenima, svoj obol prineo.

3 (Predatvo pesme) itava zaviajna Hercegovina nanovo je propevala pesnikim delom Rajka Petrova Noga, i ona vidqiva u leksici, tematici i tonu, i ona nevidqiva, podrazumevajua, predaka. Biti dostojni naslednik pesnike Hercegovine znai biti potomak jednog po svemu, a u poeziji to znai po jeziku i nainu, blagorodnog stabla. ire gledano, Hercegovina nam je zavetala sve to u poeziji imamo od Vuka i vukovaca na ovamo, kroz krepke jezike temeqe na kojima je ispisana. Ue i biranije gledano, kada pomiqamo na ulog Hercegovine srpskom pevawu, najpre nam padaju na um neke nesporne pesnike visine a nadasve istananosti. Upravo je istananost, to ne podrazumeva spoqnu doteranost, nego ukupnu, dubinsku zaokruenost oblika i smisla, ono to objediwuje, kao znak nekakvog duha prostora, razliita pesnika pojedinstva. ta je nego istananost onaj zavrni obrt, zadivqujue jednostavan, u Banovi Strahiwi Starca Milije, pa ono, kako Vuk istie, vaqano razumevawe i oseawe" onoga to lepo i po redu" i bez gusala kazuje Tean Podrugovi. A tananost i istanavawe, jeziko i oseajno, vezuje se uobiajeno i s pravom i za dva uzorita pesnika vrsnika koje je Hercegovina odwihala. Reklo bi se da Nogo u svojim pesmama susree i nekako miri ono to Duia i antia meusobno razlikuje i udaqava. Jedan e se u programskom napisu zaloiti za lepotu bez otaxbine a drugi, lepotu od otaxbine, do svoga kraja, nije mogao razluiti. Jedan e neposrednost podrediti izglaanosti oblika, drugi e radije razmekati sklop pesme zarad topline i duevnosti. Jedan e neprestance pronicati napred, iza vremena, u sijawe to je s one strane mee svetova, drugi e se uporno osvrtati za svetlinama zagaenog porodinog doma i minulih asova. Jedan sa ulom za plemenito, drugi za siroto. Navedene i druge razlike batini Rajko Petrov Nogo i sjediwuje ih u biu poezije svesne svoje zaviajnosti: ovek se vraa kui u domovinu rei / A re unazad hodi u postojbi197

nu bola". Biti izdanak takvog pesnikog zaviaja znai biti obveznik jednog pozamanog duga i jo veeg imetka. Taj dug i taj imetak ostae iza pesnika Noga jamano prilino uvean.
17. oktobra 2004. godine

198

VALENTINA TINAI

PREDMETI I SKROVITA, IMENA I PONORI JEDNOG SVETA POSLEDICA, A NE UZROKA"

Prilazei pesnitvu Dragana Jovanovia Danilova, itaoca u prvom redu pogaa ulnost, senzualnost, telesnost stranice. To je reqefna poezija, gotovo izvajana, koja istie opipqive predmete i ukazuje na isto tako konkretne ponore. Re je o vrstoj poeziji, u kojoj i glas pesnika kao da je vezan za ritam samouverenog pripovedawa, koje staloeno imenuje sve to se moe imenovati, ukazuje na ono to ne ume da imenuje: mranu nerazumqivost, strah koji niko ne vidi, lagume, bezdane. Danilovqev pesniki izraz smeten je na razmei pripovedawa i razmiqawa. Meutim, ova taka ravnotee nije okrenuta gnomi, filozofskom pesnikovawu. Ona je pre posveena drugaijoj vrsti istraivawa, koja se ne tie ni ideja, ni apstrakcija, ve belei posebne i naroite kretwe (gotovo ivotiwske", reklo bi se, brze i instinktivne) oseaja i misli, iznalazei nove kombinacije i uglove koje vaqa vratiti u vidu rei, dugih narativnih, ritmovanih stihova sa dubokim cezurama. Dakle, stav nije gnomski: ak i prilikom zakquivawa (Zato budite obazrivi", a ja samo oslukujem", (je)su ono posledwe", Da, plaqivo moje dete biti voqen", Ne igraj se s tim!") Danilov upuuje na autorsku dimenziju i to treba podvui koja je pre iskustvena nego saznajna. Razgovor sa itaocem poprima ruho saveta zasnovanog na tokovima ivqewa. Jedini element blizak izreci, Najvanije je ono to ostane posle gozbe", postavqen je, naime, ironino, na samom 199

poetku teksta. Navedena pesma, Mladi, gnevni pesnici, izmeu ostalog jeste zanimqiva po tome to povezuje kulturnu istoriju sa prirodnom istorijom: mladi, gnevni pesnici ne predstavqaju specifinu istorijsku epizodu, nalik na angry young men, ve ciklinu reenicu u prirodnoj perspektivi rasta i razvoja generacija. Onaj koji izlazi" iz igre smewivawa oeva i sinova jeste onaj koji ostaje nakon gozbe, odbacujui na taj nain kratkotrajnost istorije radi trajawa kroz generacije, u fosilizovanom, bezistorijskom obliku, poput egipanskog skarabeja sauvanog u ilibaru. Nacrt ciklinosti koja se nazire, poput filigrana, u Danilovqevim tekstovima, jeste najdirektnije nadovezivawe na Homera predgraa koji daje, ujedno, ime celoj zbirci. Odnos izmeu prolosti i sadawosti u svetu sazdanom od posledica, a ne od uzroka (takav svet je, stoga, teko tumaiti) nuno ponovo otkriva, iza vremena pripovesti, vreme prirode, a samo se pripovedawe razvija u estini i besu; znakove tog pripovedawa italac nije uvek u stawu da prepozna na telu i na predmetima (uporedi pesmu Beograanka drevnih vremena). To je epska forma u minijaturi, koja kree sa oboda, iz mranih, stranih kutaka pustih ulica, s ciqem da ponovo pripoveda o oveku i o wegovim priama. Strah je, zapravo, u prvom redu strah od nerazumevawa, od nesposobnosti da ovek bude u stawu, da ume da kae, strah da nee pronai fiziku i telesnu vezu sa slikom. Zbog toga, verovatno, metafora ostaje u drugom planu u odnosu na snagu s kojom se u ove stihove useqava samoa, uestalost izraza kao" i kao da". Sazdana pesma postaje tada, kao to smo rekli, usmerena na predmete i ula: ukoliko predmet, zvuk, imaju znak kojim su odreeni, to je dovoqno (to bi bezmalo bila Ona, a da nije prozborila ni rei"), kako je reeno glasovima pesme Blago, rukom, ili prikazom (nalik na baroknu graviru) u pesmi Na vrhovima prstiju. To znai da je ovekov odnos sa stvarnou obeleen tekoama i patwom, povratkom u bol, ali je, do izvesne mere, mogu. Barem dok se govori o posledicama, a ne o uzrocima, svet jeste razumqiv, premda je pometen i ispuwen bolom; strah je ostavqen za ono to nije izraeno, to je bez imena: uzrok, konani smisao, smrt. Utisku da smo pred epom iz predgraa doprinosi, uz to, i ritam kazivawa, splet veza sa klasinim ili bajkovitim temama, oseawe gotovo zaleene istorinosti koje izvire iz pesama i koje ih odvaja protoka sadawosti, od periferijske, haotine, uniene i unitene, odrasle" sadawosti. Ove pesme, u celini, urawaju itaoca u zaleenu atmosferu beline i mraka. iako su smetene u vrelom treperewu 200

podneva", uvek postoji staza to vodi ka umi". Slika ume i noi proima iz drugog plana stihove, priziva usnulu neman, veru protkanu sumwom, nepoznate ini noi; i priziva detiwstvo, koje ovde nije slika spasewa, ve izgubqena prolost koju vaqa zatititi, krhka dragocenost koja prethodi sudaru (Sve krhko je kao cvet uhvaen u trenu pomaqawa iz snega" u pesmi Izabela i Sofija spavaju) sa svetom ludila (Povest o ludim carevima), nestajawa, nerazumevawa i straha (kao u predivnoj pesmi U dubokoj umi). Gledati ovaj svet znai skloniti pogled sa wega. Da bi se preivelo, jedino mogue sredstvo jeste iskustvo ivota (i zato se, prethodno, pomiwalo iskustveno, a ne saznajno), nagomilano postojawe. Kada ni to nije dovoqno, slika sklonita i kue u umi govori sama po sebi. Dete protiv odraslog, sklonite ili ogwite protiv spoqnog sveta: a spoqni svet, shvaen kao hrpa starih (ustajalih?) znakova, posledica i neizmenqivih razmera nalazi se svuda, on je uma, pustiwa, predgrae, smetlite, koa umornog tela, pa i ponekad tajnovito ostrvo srca.*
Preveo s italijanskog Saa Moderc

* Prikaz Homera iz predgraa objavqen je u kwievnom asopisu Passages (br. 5, septembardecembar 2003) koji izlazi u Milanu. Valentina Tinai je profesor Univerziteta u Rimu.

201

MILIVOJ SREBRO

SJAJ I BEDA GONKURA

1. Francuski rulet" ili socit de spectacle Opte je poznato da je Francuska zemqa vina: meu stotinama vrsta ovog dionizijskog napitka, nae se za svaiji ukus. Velike marke, Grands crs Bordeaux, Saint-Emilion, Mdoc, Pomerol rezervisane su, naravno, za duboki xep i rafinovani ukus. Zna se, takoe, da je Heksagon i nepresuna riznica izvanrednih sireva: meu vie od sedamsto vrsta ove gurmanske poslastice, nalazi se, dakako, i Camembert koji, izgleda, posebno godi srpskom ukusu. Ono to je, meutim, mawe poznato jeste iwenica da je Francuska verovatno i svetski ampion, ili u najmawu ruku vice-ampion, po broju kwievnih nagrada koje se dodequju svake godine.1 Podatak bi bio pogodan za rubriku verovali ili ne": danas se u zemqi Miela de Montewa i Dekarta godiwe dodeli vie od hiqadu kwievnih nagrada! Preciznije, po zvaninim podacima ima ih tano 1.150, ali se u referentnoj kolekciji Que sais-je moe nai obavetewe da ih je, u stvari, mnogo vie, ak oko 5.000! Vino, sirevi i kwievne nagrade! Ova neobina paralela moe da zaudi samo na prvi pogled. Zajedniki imeniteq, meutim, ipak postoji. I nije samo u tome to umereni kartezijanci znaju da kombinuju zadovoqstva: da uz aicu izvrsnog Saint-Emilion-a i pare brebis-a sa Korzike ili Pirineja provedu sate u itawu, recimo, najnovijeg Gonkura. Ili, jo
1 itaoce koji ba dre do preciznosti i akribije upuujemo da za svaki sluaj konsultuju Ginisovu kwigu rekorda: pretpostavqamo da se u enciklopediji" kurioziteta, senzacionalizama i svakojakih ostalih uda" nalazi i rubrika posveena ovome fenomenu.

202

loginije posledweg laureata Velike kwievne nagrade Sent-Emiliona (iji se materijalni iznos isplauje logino, zar ne? odgovarajuim brojem flaa vina vlastite proizvodwe). Uz neto veu dozu ozbiqnosti, treba ipak priznati da smo ovu neoekivanu paralelu nainili, u stvari, da bismo istakli jednu sve oigledniju pojavu. I vrlo zabriwavajuu pojavu koja nedvosmisleno ukazuje na iwenicu da se Weno Velianstvo Kwiga zahvaqujui, izmeu ostalog, i perverznom sistemu kwievnih nagrada srozalo na nivo pukog produkta za konsomaciju. Uostalom, zar dokaz za to nije i jedan naoko beznaajan ali reit detaq, naime prizor koji se moe videti u supermarketima iz francuskih predgraa: potroaka korpa domaice u kojoj su, kao na kakvoj nadrealistikoj slici, naslagane flae vina, sirevi i drugi potroaki proizvodi, meu kojima i kwige sa upadqivim banderolama koje najavquju laureate raznih kwievnih nagrada. Prizor banalan, ali koliko simbolian! Francuska pomama za kwievnim nagradama, ije dodeqivawe prate kulinarske ceremonije i medijski spektakli, moe se, istina, donekle objasniti uticajem preivelih elemenata nacionalne tradicije koja je u prolosti negovala, izmeu ostalog, gurmanski apetit i kult kwige. Ali samo donekle, jer je ta nezajaqiva pomama, ini se, pre svega izraz duha sadaweg vremena koji profiliu nemilosrdni zakoni profita i trita to pretvaraju savremeni svet u xinovski cirkus-supermarket: u golo potroako drutvo i, da upotrebimo izraz koji je skovao Gij Debor, u socit de spectacle! Naravno, te surove zakone civilizovane xungle koji e dakako zavladati i svetom kwievnosti, najpre su osetili sami kwievni proizvoai", naroito izdavake kue sa razvijenim servisima za marketing i prodaju tampane robe". Oni su, takoe, vrlo brzo shvatili i da su kwievne nagrade izvanredno pogodno sredstvo za marketing, za wihovu sopstvenu reklamu i za promociju wihovih autora i kwiga. Sa ciqem koji se podrazumeva: osvojiti to iru italaku publiku i realizovati to veu zaradu. Sledei korak je bio razraivawe najefikasnijih strategija za lov na potencijalne laureate zlatne koke", ili ak za wihovo direktno fabrikovawe". Kao najuspenija strategija, ona koja najvie garantuje uspeh, bila je i ostala ona zasnovana na kontrolama irija kwievnih nagrada, i to iznutra, ubacivawem u wih svojih trojanskih kowa". U novoj raspodeli moi koju diktira trite, kwievne nagrade e tako postati rtve sopstvenog prestia. I ak, na izvestan nain sopstvena negacija. Osnovane u jednom dru203

gom vremenu i sa najee asnim namerama da se promoviu istinske i autentine umetnike vrednosti; u vremenu mastila i pisae maine u kojem se nije ba tako lako moglo manipulisati irijima premda je, kao to emo videti, manipulacija bilo i ranije one su se pretvorile u vlastitu suprotnost. U sredstvo za zgrtawe profita u rukama velikih izdavakih magnata koji ne poznaju i ne priznaju argumente zasnovane na, izgleda ve arhainim, pojmovima kao to su talenat ili umetnost. S druge strane, zbog svoje nove, radikalno promewene uloge i trine vrednosti", najprestinije nagrade koje su svoju reputaciju gradile decenijama postae i neka vrsta stoera oko kojega se vrti i organizuje dobar deo industrije kwige". Meu wima, najvei znaaj i komercijalnu teinu" ima, naravno, neprikosnovena petorka: Femina (osnovana 1904. godine), Renaudot (1926), Interalli (1930), Mdicis (1958), i naravno najstarija i prva meu wima, nagrada nad nagradama Goncourt (1903).2 Ova neprikosnovena petorka, istina sa razliitim stepenom uticaja, diktira ritam pariskim izdavaima i pretvara francusku kwievnu jesen tradicionalno sezonu nagrada u neobino ivopisno vaarite. Svojevrsni kwievni rulet, koji samo naivnima moe liiti na hazardnu igru, zapoiwe ve u junu, sa prvim zvaninim selekcijama irija. Poetkom septembra, ritam se naglo ubrzava i maina" radi punom parom sve do Boia. U meuvremenu, aktiviraju se literarne kladionice", novinari i kritiari guraju" sopstvene kandidate, izdavai stavqaju u promet razne strategije pritisaka na irije A onda, po dobro uigranom scenariju, padaju odluke o pobednicima: pod reflektorima kamera proglaavaju se laureati i kwige godine"; novinari i kritiari i daqe nastavqaju da teraju svoju pravdu; radoznali itaoci testiraju" pobednike; kwiari naroito oni koji poput giganata FNAC-a i Virgin Megastor-a (mal)tretiraju kwigu kao sezonsku pa dakle kvarqivu robu zadovoqno trqaju ruke; a stvarni reiseri ceremonije veliki izdavaki magnati inkasiraju novac.3

2 Pored ovih nagrada, vredi spomenuti jo nekolicinu, takoe znaajnih: Grand prix du Roman de l'Acadmie franaise (1918), Deux magots (1933), Grand prix national des Lettres (1951) itd. 3 Lista ovogodiwih laureta je, naravno, veoma dugaka. Naveemo stoga samo one najvanije Goncourt: Laurent Gaudet; Femina: Jean-Paul Dubois Mdicis: Marie Nimier; Renaudot: Irne Nmirovsky; Interalli: Florian Zeller.

204

2. as iz alhemije: kako pretvoriti 1 u 10.000.000 evra!? Najupornija, najea i verovatno najprqavija borba, iza ali ponekad i ispred kulisa, vodi se, naravno, oko Gonkura Le Roi des prix littraires neprikosnovenog autoriteta u panteonu francuskih kwievnih nagrada. Kopqa se lome izmeu direktno zainteresovanih ali i nezainteresovanih, i pqute polemike kao da od toga zavisi sudbina nacionalne kwievnosti. Otkuda, zapravo, toliko strasti i polemike vatre ponaawe koje ba i nije u skladu sa predstavama o kartezijanskom duhu koje skoro redovno (mada, ini se, ipak sve mawe posledwih godina) prate dodeqivawe Gonkura? emu, dakle, toliko buke i besa, ako se zna da novani iznos te nagrade danas iznosi gotovo za neverovati tek 1 (i slovima: jedan) evro!?4 Odgovor na postavqena pitawa delimino je ve dat u opisu pervertovanog i perverznog sistema nagrada koji se pretvorio u bezdunu mainu za sticawe novca i profita. Dva podatka su dovoqna da upotpune sliku. Najpre, romanu sa maginom crvenom banderolom dobitnika Gonkurove nagrade u startu je zagarantovana prodaja od najmawe 100.000 primeraka! Ni drugi podatak nije mawe impresivan: po tvrewu upuenih, dobar" laureat moe da donese izdavau ni mawe ni vie nego 10.000.000 evra! Za one koji ne veruju u maioniarski arobni tapi, dodatno objawewe: finalna zarada se upravo uveava za deset miliona puta u odnosu na zvaninu nagradu Gonkura. to, paradoksalno, ne znai da onaj jedan jedini evro slui tek za sprdwu. Ne, nikako. Zvanini iznos Gonkurove nagrade pokazuje, naravno, smisao za humor vrcavog galskog duha, ali on ima istovremeno i neodoqivi arm i snagu simbola koji je samo jedan od konstitutivnih elemenata legende Gonkura koja se izgraivala itav jedan vek. Legende koja se, zahvaqujui tom istom paradoksalnom galskom duhu, hranila ne samo uspesima i rastuim prestiem Kraqice kwievnih nagrada nego i skandalima. Kao to je, recimo, onaj iz etrdesetih godina kada je politiki otpisani" Saa Gitri, tada otpadnik od irija, samovoqno promovisao svoga pobednika: Gonkura van Gonkura"! Ili onaj, ne mawe
4 Kada je po testamentarnoj eqi brae Gonkur osnovana 1903. godine wihova Akademija i ustanovqena nagrada, novani iznos je bio vrlo znaajan 5.000 franaka, to je tada pokrivalo visinu dobre plate u trajawu od dve godine. Poto od tada iznos nagrade nije poveavan, inflacija ga je svela na danas simbolini 1 evro.

205

spektakularan, iz sedme decenije, kada je l'enfant terrible francuske savremene kwievnosti, an-Edern Alije, ceremonijalno proglasio laureata nagrade Anti-Gonkur"! U toj decenijama pletenoj legendi, zapravo, kriju se delimino i privlanost, znaaj i domet ove nagrade, kao i deo odgovora na postavqena pitawa. Da bi se mogao shvatiti znaaj i magina privlanost ove najprestinije francuske kwievne nagrade, ali i estina sa kojom se ona osporava neophodno je baciti pogled na wenu vie nego uzburkanu jednovekovnu istoriju praenu raznim peripetijama, trzavicama, sitnim incidentima i malim i velikim skandalima. Osnovana jo poetkom HH stolea, tanije 1903. godine, kao legacija brae i pisaca ila i Edmona Gonkura, Akademija Gonkur ija desetorica lanova saiwavaju i iri wene nagrade od poetka je krenula sa ambicijama da, kroz promociju istinskih talenata i stvarnih umetnikih vrednosti, aktivno utie na evoluciju nacionalne kwievnosti. Ambicija koja je pretpostavqala veliki izazov ali i jo veu odgovornost. Smatrajui da je jedna od vodeih kulturnih nacionalnih institucija, Francuska akademija, postala suvie konzervativna i ak monarhistiki orijentisana, nova Akademija je u isto vreme nastojala da se nametne kwievnoj javnosti kao antipod i dostojni konkurent staroj dami, la vieille dame, sa pariskog keja Konti. Sa prvim uspesima poela je, razume se, da raste i wena reputacija kod pisaca, kritiara, izdavaa i italaca, da bi se wen iri uskoro nametnuo kao autoritativni sudija u stvarima savremene kwievnosti. Uspeh je postajao sve oigledniji: laureat Gonkurove nagrade je, takorei preko noi, postajao kwievna zvezda o kojoj svi govore, a nagraena kwiga, ovenana sada ve legendarnom crvenom banderolom, prihvatana je na neki nain kao kwiga godine" sa izglednim ansama da postigne rekordne tirae. Ukratko, Akademija Gonkur, ili tanije wen iri, uspee da se nametne i to tokom skoro celog HH veka kao jedan od znaajnih regulatora kwievnog ivota u Francuskoj, onih monih regulatora koji diktiraju stilove i mode, profiliu ukus iroke italake publike i proizvode" bestselere na listama najtraenijih i najprodavanijih kwiga. Naravno, svaki uspeh i slava imaju svoje senke, drugu stranu medaqe. Sticawem laskavog statusa prve i glavne kwievne nacionalne nagrade iji e laureat po logici stvari imati takoe laskavi status najcewenijeg i najtraenijeg francuskog pisca na meunarodnoj sceni, makar to bilo i samo tokom jedne godine Akademija Gonkur e akumulirati takvu 206

zavidnu mo da e tokom svoje jednovekovne aktivnosti stvoriti ne samo veliki broj pristalica i simpatizera nego, moda jo i vie, kritiara, protivnika i estokih opadaa.

3. Desetorica Nezamewivih ili kwievni Muse Grvin ta se, u stvari, najvie zamera najprestinijoj ali i najkontroverznijoj francuskoj kwievnoj nagradi? Istinu govorei, protivnici Gonkura meu kojima su svakako najsraniji sami pisci, oni koje je nagrada, opravdano ili ne, zauvek zaobila, kao i oni koji su izgubili svaku nadu da e je jednoga dana dobiti zameraju mu sve i svata: konzervativizam, duhovnu sklerozu i nedostatak ula za novo i avangardno, lak" moral i korumpiranost, ideoloki oportunizam i politiku prevrtqivost Najradikalniji meu wima smatraju ak, dakako u ime ouvawa ugleda prave kwievnosti", da tu preivelu" i iskompromitovanu" instituciju treba naprosto ukinuti, predati je grobqu kwievnosti", gde joj je, po wihovom miqewu, odavno mesto! Istina, argumenti koji se pri tome navode ponekad su izraz puke ostraenosti, zavisti ili line osvete. Ipak, mora se priznati: veina od wih se ne moe tek tako odbaciti, naroito oni koji su zasnovani na utemeqenim iwenicama. Na primer, teko je osporiti zamerku koja se ve godinama ponavqa kao sarkastini refren a koja i slepcima upada u oi, zamerku da Akademija Gonkur ne zrai ba mladalakim arom i duhom, i da predstavqa vee staraca", kwievni Muse Grvin, ije krho zdravqe nije ba sasvim pogodno za iscrpno itawe vie stotina romana koji svake jeseni konkuriu za najprivlaniju francusku nagradu! Uz dostojno potovawe koje izazivaju kwievni ugled i neosporni talenat izuzetnih romansijera Robera Sabatjea i Miela Furnijea svakako najprestinijih lanova aktuelnog sastava ove Akademije doista je teko osporiti navedenu zamerku ako se zna da je prosena starost Gonkurovaca izmeu 70 i 80 godina! Uostalom, na taj hendikep, boqku od roewa" koja e ostati hronina, ukazivao je jo il Renar daleke 1907, samo nekoliko godina po osnivawu zadubine" slavne brae. ini mi se da je Akademija Gonkur bolesna: podsea me na dom penzionera za ostarele drugare!", zapisao je ironino Renar u svome Dnevniku. Ni druga primedba koju kritiari upuuju Gonkurovcima nije bez osnova: prigovor da je Gonkurov iri sastavqen 207

od deset lanova koji se biraju doivotno i koji je, kao to je ve reeno, trebalo inicijalno da predstavqa antipod Francuskoj akademiji u suprotnosti sa sopstvenim prvobitnim ciqem. Naime, ne podleui principu reizbornosti, Gonkurovi akademici su upravo poput svojih kolega iz nacionalne akademije rezervisali za sebe status nezamewivih" i besmrtnih", status drave u kwievnoj dravi" koja ne podlee nikakvoj spoqawoj kontroli intelektualne javnosti. Koristei privilegovani status nezamewivih", iri Desetorice je istovremeno nastojao da stvori o sebi sliku kao o nedodirqivima", da se predstavi kao skup slobodnih i nezavisnih kwievnih delatnika imunih na mito i na pritiske spoqa. Meutim optuuju protivnici Gonkura Desetorica Nezamewivih, koji toboe savesno rade na dobrobit nacionalne kwievnosti, samo su prividno nedodirqivi": iza maske visokih intelektualnih i moralnih autoriteta kriju se, u stvari, sitni lini interesi, sklonost ka profiterstvu i korupciji. Maliciozne optube qubomornih istunaca i isfrustriranih pisaca!? Moda. Ipak, wihove optube nisu sasvim bez osnova ako je suditi po skandalima koji s vremena na vreme potresaju tvravu Gonkur, i naroito po iznenadnim izlivima iskrenosti wenih lanova. Tri primera su dovoqna za ilustraciju da je neto doista trulo u Dravi Gonkur". Prvi je vezan za same poetke wene aktivnosti. Navodi ga il Renar, lan prve izmewene postave irija, koji otkriva u svome Dnevniku da je 1907. nagrada za dlaku izmakla gotovo ugovorenoj trgovini": an Viwo, tada uticajni novinar koji je pokrenuo svoje brojne kontakte da bi je rezervisao za svoj roman, ipak je na kraju ostao praznih aka. Drugi primer, iz tridesetih godina, jo je ilustrativniji: jedan iz drutva Desetorice, kontroverzni i nepredvidqivi Lusien Dekav tada je priznao da Gonkurovci nisu imuni na ponude i na trgovinu! Tri decenije kasnije, revolucionarne 1968, razbarueni revolucionar i tvrdi komunista, temperamentni i prgavi Luj Aragon jo e se ee obruiti na kwievnu Bastiqu" i svoje kolege iz irija. U pismu u kojem e najaviti svoju ostavku, Aragon e igre i igrice koje igraju Gonkurovci doslovno nazvati kanibalizmom! 4. Trojanski kowi" iz ergele" Galimara Ako bi se i moglo posumwati u relevantnost ovih otrih optubi, dokaze o zavisnosti irija od velikih i monih izdavaa mnogo je tee pobiti. I oni su mnogobrojni. U nasto208

jawu da zadovoqe line interese, i brinui se pre svega za svoj kwievni presti, Nezamewivi su neretko tek puki egzekutori naloga koje im diktiraju izdavai sa kojima su, kao autori, neraskidivo vezani ugovorima. Mehanizam pritisaka na iri je jednostavan, zasnovan je na prostom i neumoqivom zakonu profita i trita: ukoliko eli dostojnu medijsku promociju svojih kwiga i uspeh kod italake publike (posao koji osiguravaju servisi izdavake kue), lan Gonkurovog irija je primoran da glasa za jednog od autora koje tampa upravo wegov izdava! Naravno, ast izuzecima kojih je uvek bilo i jo ih ima. Ako se dakle uzme u obzir opisani mehanizam pritisaka i uslovqavawa, postaje sasvim logino da je, na primer, pariski Galimar bez sumwe najuglednija ali i, sve donedavno, najmonija izdavaa kua u Francuskoj (zahvaqujui pre svega do tanina razvijenoj strategiji lobbying-a) apsolutni rekorder po broju laureta Gonkurove nagrade: ukupno 26! Svoj neprikosnoveni uticaj na najprestiniju francusku kwievnu nagradu Galimar je izgraivao postupno i sistematski jo od dvadesetih godina prolog veka ubacivawem trojanskih kowa" svojih pisaca u Gonkurovu ergelu". Strategija se sasvim isplatila. Tako, na primer, ve pedesetih godina Galimarovci ine veinu u iriju Nezamewivih, pozicija koju e zadrati i tokom narednih decenija. Zmijski zagrqaj izdavakog giganta koji e izdanim ugovorima za sebe vezati skoro celu nacionalnu intelektualnu elitu, od Prusta, ida i Kenoa do Aragona, Kamija i Sartra postae toliko zaguujui da e Arman Lanuks, jedan iz plejade Gonkurovaca, osetiti potrebu da 1971. prekri pravilo skrivawa kunog prqavog vea, pravilo koje namee gonkurovska deontologija. Ve dvadeset godina rasni kowi iz Galimarove ergele dre veinu u naoj akademiji. U vreme Aragona, 1968, bilo ih je ak estorica u naim redovima. Zar to nije prevrilo meru? I, naravno, Galimarovci su najee glasali za proizvode svoje vlastite izdavake kue" Ni primedbe koje se odnose na politiku i ideoloku prevrtqivost Akademije Gonkur nisu sasvim bez osnova. S tim u vezi, esto se ukazuje na, ne ba hvale vredno, ponaawe irija Desetorice za vreme Drugog svetskog rata, vreme sveopteg debakla i velikog moralnog posrnua dobrog dela francuske inteligencije. Naime, dok se veina asnih pisaca i intelektualaca povukla sa javne scene i odluila se na radikalan gest kao odgovor na nemaku okupaciju neki su se povukli u ilegalu, neki su odabrali egzil a neki su se, opet, aktivno angaovali u raznim pokretima otpora Gonkurov209

ci su nastavili aktivnost kao da se nita nije desilo. Istina, nijedan od wih se nije otvoreno deklarisao kao kolaboracionista, premda e po osloboewu an Aalber, Saa Gitri i Rene Benamen biti na listama osumwienih. Ali nijedan od wih se nije, takoe, makar i implicitno, suprotstavqao reimu iz Viija i pronacistikoj ideologiji marala Petena. Uostalom, podseaju analitiari, zar politiku korektnost" Gonkurovaca, koja se ponekad pretvarala u nedeklarisano sauesnitvo sa iskompromitovanim reimom, ne dokazuje izbor laureata za 1941. godinu: zar nagraeni roman Martovski vetar iji je autor Anri Pura nije upravo isti izraz duha petenistike ideologije!? Naravno, ni naknadni neubedqivi pokuaji iskupqewa Gonkurovaca za ratne grehe", nee ublaiti estinu bespotednih kritiara, naprotiv. Odluka irija da odmah posle rata dodeli nagradu Elzi Triole, Jevrejki i supruzi Luja Aragona za mediokritetsku i leviarski angaovanu zbirku novela tumaie se kao oportunistiki gest. Kao providno udvarawa tada svemonom, legendarnom komunistikom paru Aragon Triole, glavnim egzekutorima politike NKP-a (CNE), Nacionalnog komiteta pisaca, zaduenog da obavi istku u redovima inteligencije i da saini francuski index autorum prohibitorum Crnu kwigu autora kojima se zabrawuje objavqivawe.5

5. Lista promaaja i jedan smrtni greh": afera Selin Spisak grehova i greaka koji se stavqa na duu Gonkurovih sudija" jo je dui kada mu se doda lista promaaja: lista velikih romansijera bez kojih se ne moe zamisliti istorija francuske kwievnosti HH veka, a kojima je, iz ovih ili onih razloga, uskraena nagrada. Kritike koje se s tim u vezi upuuju na adresu irija optuujui ga za oigledno slepilo" i nedostatak sluha za istinske umetnike vrednosti, utoliko su kredibilnije to se tiu iskquivo kwievne i estetske sfere, odnosno relevantnih kriterija koji bi trebalo da determiniu izbor laureata. Te neshvatqive promaaje Gonkura dokazalo je, uostalom, i vreme jedini neprikosno5 Analogija sa metodama titoistikog reima ovde je i vie nego oigledna: dokaz da je ideoloko boqeviko istunstvo Brozovih istaa" moglo nai plodnu inspiraciju ne samo na komunistikom Istoku nego i na kapitalistikom i demokratskom Zapadu!

210

veni sudija, neumitno reeto koje bez pristrasnosti pokazuje ta je bio kukoq a ta ito. Lista Gonkurovih promaaja je, naalost, doista veoma dugaka. I, posmatrana sa stanovita aksioloko-estetikog prosuivawa, moda jo impresivnija nego lista laureata: pravi umetniki trezor kojim bi se podiila svaka kwievnost! Zaista deluje udno kako se moglo desiti da iri ne uoi izuzetna romansijerska ostvarewa pisaca koji se danas smatraju klasicima: Alena-Furnijea iji je Veliki Mon odavno uao u itanke i kwievne enciklopedije; Luja Aragona koji je, uprkos svojim rigidnim politikim stavovima i ideolokoj kratkovidosti, bio i ostao veliki pesnik i prozaista; ora Pereka, autora autentinog i inventivnog romana-slagalice ivot, uputstva za upotrebu; Margerit Jursenar, moda prve dame de Belles Lettres franaises prologa stolea Ali, ako bi se i mogle pravdati ove omake na primer, iwenicom da otra konkurencija i pravila glasawa koja pogoduju raznim linim igrama i strategijama mogu ponekad odvesti iri na stranputicu ne moe se nai nikakvo, ali apsolutno nikakvo opravdawe za slepilo koje su Gonkurovci pokazali prema brojnim francuskim nobelovcima. Zvui neverovatno i sasvim neshvatqivo: Gonkurova nagrada je zaobila ak petoricu nobelovaca koji predstavqaju nezaobilazne reference ne samo u okvirima wihove nacionalne kwievnosti nego i na svetskoj literarnoj sceni! Wihova imena su svakako dobro poznata i srpskim itaocima: Romen Rolan, Andre id, Roe Marten di Gar, Fransoa Morijak, Alber Kami i Klod Simon. Za jedan od neoprostivih, smrtnih grehova" Gonkura smatra se naroito velika nepravda uiwena prema Luju-Ferdinandu Selinu i wegovom remek-delu, ingenioznom romanu Putovawe na kraj noi. Skandal koji je izazvao iri 1932. godine dodeqivqawem nagrade ve zaboravqenom piscu Giju Mazelinu za wegov roman Vukovi objavqen interesantan podatak! kod Galimara, prepriava se i danas, i slui kao jedan od glavnih argumenata za diskreditaciju Gonkura. Podsetimo ukratko: buntovni, anarhini, prgavi i nadasve talentovani pisac Docteur Destouche, koji je za svoj kwievni pseudonim odabrao ime Selin, objavie te daleke 1932. godine roman izuzetne umetnike snage, neobine stilistike kreativnosti i zauujue jezike energije i inventivnosti; roman u isto vreme provokativan, suta suprotnost buroaskom dobrom ukusu" i wegovom haut style-u. Oduevqena, avangardna kritika doekuje Putovawe na kraj noi sa neskrivenim entuzijazmom i obasipa ga pohvalama. ak i Gonkurov iri 211

ga, ini se, prihvata jednoduno, sa simpatijama. Krei pravila gonkurovske deontologije, uticajni lan irija Leon Dode se odluuje na presedan: samo dan pre zvanine odluke, Dode javno najavquje bez ikakve rezerve oekivani Selinov trijumf. Sutradan, meutim, na oficijelnoj ceremoniji coup de thtre: nagrada je veinom glasova dodeqena Giju Mazelinu! Kwievna arija pisci, kritiari i, naravno, novinari uvek edni senzacija u oku je. Zaprepaeni, neki e se zadovoqiti tek sarkastinim komentarom, kao, na primer, pisac Pol Nizan koji e se narugati sumwivom ukusu irija i wegovoj odluci da jednom rasnom romansijeru pretpostavi uglaene pudlice buroaske kwievnosti". Drugi, mawe uviavni, iskalie svoj revolt na drugi nain i eim reima, ispaqujui mnogo tee optube na raun irija. Afera Selin" e se ubrzo, sa javne scene preseliti u sudnicu, a potom, i definitivno, u istoriju kwievnih skandala.

6. avo" ipak nije toliko crn Simpatizeri Gonkura meu kojima su dakako najbrojniji wegovi laureati i pisci koji jo uvek vrebaju svoju ansu i potajno gaje nadu da e se jedog dana ipak ovenati toliko osporavanom ali jo uvek prestinom nagradom iskazuju, naravno, mnogo vie razumevawa i tolerancije prema nezahvalnoj ulozi kwievnih sudija" koju obavqa iri Desetorice. Istiui sasvim relevantnu iwenicu da su greke uvek mogue kada je re o prosuivawu kwievnih dela, naroito kada se toj delikatnoj delatnosti pristupa ad hoc, bez neophodne vremenske distance i pod velikim pritiskom medija i kulturne javnosti, simpatizeri Gonkura se neretko pretvaraju u, takoe beskompromisne, branioce asti jedne, po wima, ugledne i dostojanstvene nacionalne kwievne institucije. Institucije koja je, dodaju oni, imala i jo uvek ima neprocewivi znaaj u promociji nacionalne kwievnosti ne samo u Francuskoj nego i u svetu. Da bi pokazali kako avo" nije toliko crn koliko ga ocrwuju wegovi protivnici i ostraeni opadai, oni dakako imaju svoje kontra-argumente koje, takoe, nije lako ni ignorisati ni pobiti. ak i kada je u pitawu smrtni greh" Gonkura i afera Selin, treba pogledati, istiu oni, i drugu stranu medaqe: Selinovo remek-delo je predstavqalo takvu novinu, toliko je ilo ispred svoga vremena, da je zbunilo i prevarilo mnoge, a ne samo iri Desetorice. Zar se, na primer, uvek pronicqivi Galimar nije 212

takoe pokazao slepim" kada je glatko odbio da tampa Putovawe na kraj noi!? Zar jedan od tada najuticajnijih kritiara, Viktor Margerit, nije okarakterisao Selinov roman kao esto stranica vulgarnosti i opscenosti"!? Zar, napokon, katoliki pisac i budui nobelovac, Fransoa Morijak, nije pokazao isto slepilo" kada je sa indignacijom zakquio da itawe te daviteqske" kwige ne treba preporuivati apsolutno nikome"!? Ako se i dogodilo da se Desetorica ogree o nekog pisca, ako su i bili primorani da u tekim vremenima prave kompromise, ako su i sami zapadali u line trzavice sve to skupa nije dovoqno, istiu simpatizeri Gonkura, da se na wih bezobzirno baca drvqe i kamewe. Uostalom, zar se diskreditovawem Akademije Gonkur ne baca senka i na sve wene laureate, pa i na one pisce ije su kwige nadivele svoje autore i tokom itavog jednog stolea osvajale simpatije miliona italaca u Francuskoj i irom sveta. Upirui prstom iskquivo na greke i skandale, opadai Gonkurovog irija zaboravqaju wegove ogromne zasluge u otkrivawu novih talenata, kao i u promociji na meunarodnoj sceni ve afirmisanih pisaca. Jer, nepobitna je iwenica da je zadubina" brae Gonkur imala, pored propusta, i svoje velike, zvezdane trenutke"; da je znala da ispoqi izuzetnu lucidnost u prepoznavawu nedovoqno priznatih ili osporavanih autora; da je imala snage da, posle povremenih posrtawa, povrati autoritet i ugled, pa ak i da pokae hrabrost suprotstavqajui se dominantnom duhu vremena, akademskoj i bulevarskoj kritici Afirmativni primeri koje istiu branioci Gonkura ali i neutralni analitiari, premda mawe brojni od negativnih, doista ne mawkaju. Dovoqno je, za ovu priliku, pomenuti samo one najilustrativnije. Jedan od velikih trenutaka lucidnosti Desetorice, ako ne i najvei u jednovekovnoj istoriji irija, svakako predstavqa dodela nagrade 1919. godine Marselu Prustu za roman U senci procvalih devojaka. Naravno, danawem itaocu i oboavaocu kolosalnog romanesknog ciklusa U tragawu za izgubqenim vremenom taj izbor se ini oiglednim, gotovo banalnim. itaocima prvih decenija HH veka to, meutim, nije izgledalo tako oigledno. Naroito ako se uzme u obzir, na primer, iwenica da su prema prvim kwigama velikog pisca izrazili rezerve, izmeu ostalih, i ugledni izdava Galimar i budui nobelovac Andre id. Ni roman koji e krunisati Desetorica nije naiao na nepodeqene simpatije tadawe kritike. Naprotiv. Jo uvek pod uticajem jakih patriotskih oseawa izazvanih ogromnim rtvama Prvog svetskog rata, 213

pojedini kritiari su se teko mirili sa odlukom da se prestina nagrada dodeli jednom snobu i salonskom kozeru". Tako e, na primer, Noel Garnije sarkastino primetiti kako je laureatu dodeqeno priznawe kao zahvalnost Desetorice za pievu pohvalu wihovim stomacima"! Jedan drugi kritiar e se jo ee okomiti na krhkog, boleqivog i kontemplativnog romansijera. On e bez zazora nazvati Prusta talentom s one strane groba" a wegov roman oceniti kao zbirku nesanice koju je napisao jedan samotwak i koja nema mnogo dodirnih taaka sa duhom nove generacije zadivqene lepotom borbe"! U neosporne zasluge Gonkura se s pravom ubraja i medijsko lansirawe Andre Malroa koji e postati laureat 1933, samo godinu dana posle afere Selin. Zasluga koja ipak nee biti dovoqna iriju da zaceli jo svee rane i da se iskupi za promaaj iz prethodne godine. Ni tada a ni kasnije, uprkos iwenici da je nagraeni Malroov roman, Condition humaine, doiveo nevieni uspeh kod publike, da bi sve do danas ostao apsolutni rekorder meu Gonkurovim pobednicima sa vie od tri miliona prodatih primeraka! S druge strane, da iri Desetorice nije (ili da nije ba uvek, kako to ele da prikau wegovi protivnici) sastavqen od beskimewaka" i oportunista spremnih da se bezrezervno potine vladajuim ideologijama i kwievnim modama, pokazuju dva reita sluaja. Prvi se odnosi na izbor laureata dramatine ratne 1916. godine. Umesto da prednost d delima koja glorifikuju patriotski duh i rtvovawe za mre-patrie kako su svi oekivali, iri se opredequje za Le feu Anrija Barbisa pacifistiki roman naglaene antimilitaristike orijentacije. Istina, ovaj pisac, bivi sledbenik simbolista i unanimista, angaovae se, poput mnogih drugih patriota, kao volonter u odbrani ugroene domovine, ali e wegov roman biti, umesto ode, negacija heroizma, i krik revoltiranog svedoka koji denonsira ratne profitere, Crkvu i religiju Krik pobuwenika koji otvoreno zaziva revoluciju, toliko otvoreno da je pravo udo kako je uopte mogao izmai ratnoj cenzuri. Nagraditi takvu jednu kwigu, i to u godini u kojoj se desio Verdun,6 bio je ne samo in hrabrosti nego i svojevrsna drskost. Nita mawu politiku nekorektnost" Gonkurovci su pokazali i 1949, samo nekoliko godina posle ozbiqne moralne i politike kompromitacije i urovawa sa petenisti6 Najkrvavija bitka iz Prvog svetskog rata neka vrsta francuske Pirove pobede u kojoj je poginulo vie od 360.000 francuskih vojnika!

214

kim reimom. Te godine, naime, nagrada je otila u ruke Roberu Merlu za roman koji je pre toga odbila da objavi pariska izdavaka kua iliar zbog nedostatka patriotizma! Da podsetimo: u nagraenom romanu, Merl e se hrabro uhvatiti u kotac sa tada neprijatnom tabu-temom vie nego poniavajuim francuskim vojnim porazom 1940. godine i optim moralnim rasulom koje e potom uslediti. Roman neprijatne istine, uz to jo i Gonkurov laureat! Bie to gorka pilula za zvaninu politiku koja se uporno trudila da zemqi povrati izgubqeno dostojanstvo, odravajui je u iluzijama kako je, eto, zahvaqujui generalu De Golu, Francuska ipak na kraju izvojevala pobedu victoire au finich!

7. ekajui Godea Rovovski rat za i protiv Gonkura, kao sastavni deo folklora koji francusku kwievnu jesen ini jo atraktivnijom, pratio je, naravno, i ovogodiwe selekcije i finalne promocije novih laureata. Jo pre dodeqivawa glavnih nagrada, u fazi zagrevawa", ton je dao pisac i novinar Gij Konopnicki, koji je ve obimnoj biblioteci svakovrsnih spisa posveenih francuskom fenomenu kwievnih nagrada, dodao i jedan svoj uni pamflet. U kwizi objavqenoj pod naslovom Velika podvala, ovaj pamfletista vrti ve poznatu priu o perverznom" vrzinom kolu koje svake jeseni igraju pisci, izdavai, iriji i novinari, kolu koje po obiaju vode" iz senke monici bezdune industrije kwiga", a ija je najvea rtva sama kwievnost. Svestan da spada u krug pisaca koji nisu u milosti Desetorice, Konopnicki u svojoj pobuni protiv velike podvale" nee potedeti nikoga, ni pisce-sauesnike, ni izdavae-izdajnike, ni irije-marionete, a naroito ne Gonkurovu akademiju! Ipak, iako unapred podvrgnut sumwi kwievne arije, Gonkurov iri je ovoga puta, barem je tako izgledalo, odabrao idealnog laureata". Najjaa karta na koju je mogao zaigrati iri, karta otkria": nagraeni pisac Loran Gode (Laurent Gaud) ne samo da je veoma mlad svega trideset dve godine nego je uz to i talentovan. Dokaz: wegove kwige nailaze na opte simpatije kod iroke italake publike i oduevqenih kwiara; a wegov prethodni roman egzotinog naslova Smrt kraqa Congora poto je u finalnoj raspodeli karata Desetorice 2002. izgubio za dlaku (za pobednika je proglaen jedan od najboqih savremenih pisaca, Paskal Kiwar) nagraen je vrednom utenom nagradom, takoe Gonkurom ali 215

onim koji dodequju sredwokolci. Druga znaajna karta, karta-iznenaewe": petit Gaud nije tienik monika, nije pulen iz ergele velikih izdavaa. Kruniui wegov roman Sunce Skorta (Le Soleil des Scorta), objavqen kod jednog provincijskog izdavaa, Actes Sud iz Arla, iri je, dakle, jasno pobio optube kako je, eto, Gonkur pod strogom kontrolom velike izdavake etvorke (Gallimard, Grasset, Le Seuil, Albin Mic hel), koja je, dodajmo istine radi, doista posledwih godina podelila sve nagrade na mawe-vie ravne asti. Tu iwenicu, drugim reima: potvrdu nezavisnosti Gonkura, s ponosom je istakla na zvaninoj ceremoniji i aktuelna predsednica irija Edmond arl-Ru poruujui kwievnoj ariji: Novinari koji nas uporno optuuju irei prie kako je sve ve unapred odlueno, grdno su se prevarili!" Izjava gospoe arl-Ru nije, meutim, omela novinare da ispredu novu priu po kojoj je nagrada dodeqena autoru Actes Sud-a iz prostog razloga to je Fransoa Nurisje, bivi predsednik i jedan od najuticajnijih lanova Akademije Gonkur, potpisao ugovor za svoju novu kwigu upravo sa tom izdavakom kuom. Zli jezici! komentariu simpatizeri Gonkura. Gde ima dima, ima i vatre! dodaju wegovi protivnici. Osim toga, pokazae se uskoro da ni izbor laureata nije toliko idealan koliko se inilo na prvi pogled. Nagraena kwiga Sunce Skorta neka vrsta romansirane porodine sage koja u tradicionalnoj narativnoj formi, sa povremenim epskim akcentima, prati sudbinu pet generacija Skorta, porodinog klana sa juga Italije koji ispata praroditeqske grehe i prokletstvo naila je, istina, na pozitivan prijem kod kritike i na vie nego lep odziv italaca. Jo pre krunisawa", prodata je kako tvrdi izdava u vie od 80.000 primeraka! Meutim, posle proglaewa Godea za novog laureata Gonkura, kritika je donekle izmenila svoj stav: tako je, ilustracije radi, uticajni dnevnik Liberation okarakterisao ovaj roman, neposredno posle odluke irija, kao niz kliea strukturisanih na jednoj stereotipnoj narativnoj matrici. Ni nekolicina drugih kritiara nije bila ba oduevqena Godeovim romanom: s tim u vezi, svakako je indikativno da se za Gonkurovog laureata nije nalo mesto na relativno irokim listama najboqih kwiga za 2004. koju tradicionalno objavquju ugledni nedeqnik Le Point i referentni kwievni magazin Lire! to se, pak, tie publike, ona oito nije promenila miqewe. Naprotiv, roman Sunce Skorta je u meuvremenu uznapredovao za nekoliko mesta na rang-listama
7 Prema rang-listi objavqenoj sredinom decembra u nedeqniku Nouvel Observateur, Godeov roman zauzima visoko, tree mesto.

216

najprodavanijih kwiga.7 Naravno, nije ni prvi a ni posledwi put da se ukusi publike i kritike razilaze. Definitivni sud o tome da li je Gode zaista bio idealni laureat" dae jedini nepristrasni sudija vreme, ono reeto to radi za budunost odvajajui ito od kukoqa. A u meuvremenu U meuvremenu, kao po onoj staroj: psi laju a karavan prolazi. Laureati e se smewivati svake godine, kao i sveane ceremonije proglaewa pobednika u restoranu Drouant" gde se treba li uopte istai piju izvanredna vina i gustiraju najelitnije vrste sireva; nezajaqiva izdavaka mainerija i daqe e izbacivati nove bestselere kojih se, poput lawskog snega, vie niko nee seati za koju godinu; kritiari i novinari vrtee iste prie o skandalima i o kraju prave kwievnosti"; a stogodiwi Gonkur, ilavi Muse Grvin, nastavie i daqe da nepristrasno" deli pravdu" izlazei kao stvarni pobednik zahvaqujui moda vie svojim protivnicima nego braniocima ak i iz onih kwievnih ratova za koje se misli da ih je ve izgubio.

217

RADOJKA VUKEVI

KOLONIJALNA I POSTKOLONIJALNA TEORIJA Razgovor sa Homi Babom*

Radojka Vukevi: Vae analize postkolonijalnog stawa daju znaajan doprinos trenutnoj kritikoj i teorijskoj debati. Sagledano iz Vae koncepcije diskurzivne ideologije" (u kojoj je ideologija multi-akcentalna a realnost" se vidi kao ona koju proizvode tekstovi koji su suprotni svemu to je fiksirano ili dato), to stawe reflektuje savremene marksistike teoretiare Altisera i Igltona, ali i problematizuje pojmove kao to su mimetiko" i teleologija", kolonizator" i kolonizovani". Homi Baba: Dozvolite da pokuam da ga sagledam istorijski i konceptualno. Pretpostavqam da moemo govoriti iako nisam siguran o tri ili etiri glavne distinkcije. Mislim da moemo rei da je veliki dio 19. vijeka, od sredine 19. vijeka, moda ak od poetka 19. vijeka, bio period kada su kolonijalne snage predstavqale glavne ideologije, diskurs. Bio je to kolonizatorski diskurs, diskurs koji je opravdavao kolonijalizam ili imperijalizam. Uglavnom, radilo se o diskursu kojim se izraavala misija civilizovawa. U pita* Homi Baba je profesor engleske i amerike kwievnosti na Harvardu. Istrauje interakcije izmeu kwievne teorije i kwievnosti, kolonijalne i postkolonijalne teorije i kwievnosti postmodernizma. Autor je velikog broja lanaka o postkolonijalnom stawu. Najvei doprinos dao je u delima Nacija i naracija (1990) i Lokacija kulture (1994). Naa saradnica, profesorka Univerziteta Crne Gore Radojka Vukevi, nainila je i intervjue sa Lorensom Bjuelom i Stivenom Grinblatom, koji e biti objavqeni u narednim brojevima Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik.

218

wu su dva ili tri diskursa. Jedan je britanski, kolonizatorski, diskurs koji je u tijesnoj vezi sa zakonom kojim se zavodi red u treem svijetu, zatim pojam individualizma, pojam istorizma. To su bile ideje koje su poivale na osnovama koje su uglavnom opravdavale imperijalne poduhvate. Naravno, u pozadini je bio kapital. Meutim, civilizacijska misija imala je drugaiji karakter kada je u pitawu Francuska. Dok su se Britanci vie interesovali za socijalne institucije, organizacije, pravo i drutvo, Francuzi, koji su se ophodili prema svojim kolonijama kao prema departmanima same Francuske, govorili su da je francuski graanin, bilo kolonizovan ili nekolonizovan, u Karibima, u Africi, Sjevernoj Africi, istovremeno Francuz, neko iz Francuske. To znai da se francuska civilizacijska misija mawe bavila socijalnim institucijama, a vie stvarawem subjektiviteta i kulture. Mnoge od francuskih ideologija kolonizacije bile su mawe oigledno diskriminatorske u odnosu na britanske. Meutim, wih je zanimalo oblikovawe dua kolonizovanih prema francuskom modelu. S druge strane, iako znamo da se radilo o starim idejama, one se nisu mogle ostvariti, jer je pitawe rase stalno ulazilo u domen individualnog, a glavna ideja francuskog graanstva tie se veze pojedinca sa dravom, to je predstavqalo daleko mawe institucionalni diskurs od britanskog. Trei diskurs odnosio se na wemaku kolonizaciju. Isto tako, ne treba zaboraviti da su za razliku od Francuza, Wemci imali veoma male teritorije. Imali su neto u Africi, znate, ne mnogo, oni zapravo nisu bili velika kolonijalna sila. Ali, oni jesu bili zainteresovani i uskoro su poeli da gaje taj romantiarski imperijalni pogled. To i danas moete prepoznati po wemakim muzejima ako na primjer odete u Berlin, to ostrvo muzeja. Ova tri diskursa moemo sumirati ako kaemo da su neki diskursi gledali sa vie simpatija prema kolonizovanim narodima i domaim kulturama dok su drugi to inili sa mawe simpatija. Osnovna eqa je bila da se opravda civilizacijska misija, da se modernizuju kolonizovani narodi, ali onog trenutka kada je modernizacija izazvala te iste kolonizovane narode da postave zahtjev za slobodom, kolonizatori mu nisu htjeli udovoqiti. Ako napustimo 19. vijek, vidjeemo da se na poetku 20. vijeka irom svijeta javqa niz pokreta koji vode ka politikoj i kulturnoj nezavisnosti i sticawu prava kolonizovanih. U stvari, poiwe da se javqa nacionalistiki diskurs. Tako, glavni, dominantni, diskurs koji se odnosi na kolonizaciju, 219

ne postaje onaj kolonizatorski, ve diskurs emancipacije. uju se glasovi Gandija, Fenoa, Alberta Memija i drugih. Dakle, javqa se diskurs nacionalizma, a ono to je veoma interesantno jeste to da je ovaj trei nacionalistiki diskurs derivativni diskurs, diskurs koji je izveden iz samih kolonizacijskih diskursa. Tako, trei svjetski nacionalistiki diskurs uzima neto od prethodnih i prevodi ih kroz civilizacijsku misiju. Na primjer, Mahatma Gandi trai slobodu Indije, stvarajui hibridni diskurs. On, s jedne strane, kae: Ja elim slobodu zato to je sloboda hrianska ideja", pri emu se slui Biblijom, ali i mislima Emersona, Toroa, Raskina i mnogih drugih autora sa Zapada, tako da je cijeli diskurs nezavisnosti Indije, koji se esto opisuje kao hindu, i koji istina duguje tradicijama religija Indije, izvodi svoj retoriki i ideoloki plamen iz ideja sa Zapada, ideja koje je Zapad usadio za vrijeme kolonizacije. Prema tome, moemo zakquiti da je ovo bio period uglavnom nacionalnog i nacionalistikog diskursa. Kqune rijei i daqe su bile: sloboda, emancipacija, jednakost. Polovinom 20. vijeka dolazi do trenutka koji jako simbolizuje ove diskurse ujediwuju se nesvrstani narodi, trei svijet. Nakon ovog perioda, dolazi period kada osiromaene zemqe svijeta, koje su moda imale formalnu nezavisnost, nikada zbog tog istog siromatva ne uspevaju da izgrade svoju jaku buroaziju, a, kao to znate, jedan od uslova da imate naciju jeste da imate jaku obrazovanu ekonomski nezavisnu buroaziju. Ovakvi uslovi nisu postojali. Kapitalizam je bio u neredu zbog dugog perioda kolonizacije. Ne zaboravimo, intelektualci su bili obrazovani na Zapadu. Tako dolazi do perioda kada postoji i ekonomska i intelektualna zavisnost od onih istih snaga od kojih su se oslobodili prije 20 godina. I tako se osniva Svjetska banka, ali dolazi i do perioda Hladnog rata. Imati nezavisnu naciju u svijetu Hladnog rata jeste neto veoma osjetqivo, jer, ako ste ekonomski nezavisni, a svijet je podijeqen za vrijeme Hladnog rata, morate nekako pokuati da pregovarate o relacijama, a, kao to znate, to je veoma teak in balansirawa. Glavni kritiki diskurs koji se sada javqa mogao bi se nazvati neokolonijalnim, marksistikim diskursom reeno, diskurs koji se generisao zahvaqujui sociologiji, neki vid latinoamerike marksistike lokacije, koji poiwe krajem pedesetih, protee se kroz ezdesete i sedamdesete i najee opisuje kao neokolonijalni svijet. To je svijet u kome novo-nezavisne nacije imaju na elu vlade koje zavise od Zapada, kada je u pitawu bilo kakva pomo. Ovo je, dakle, period ve220

likih pomagawa, ali, kao to znamo, nijedna pomo nije besplatna, jer vas dovodi uvijek u neki odnos zavisnosti. Sada dolazimo do etvrtog i konanog diskursa koji bih ja nazvao postkolonijalnim, a zanimqivo je i primjetiti kako se prvobitno termin postkolonijalno" koristio u urnalistici ili ekonomiji, ali je, vremenom, uprkos kritici, prihvaen u akademiji i van we. U stvari, potrebno je prihvatiti razliite elemente pojma postkolonijalno da bismo shvatili ta se dogaa u ovoj oblasti. Kao to sam rekao, on se esto sagledava kao diskurs univerziteta, imenovawe svijeta uglavnom od strane intelektualaca, intelektualaca na qevici, to jest akademika na qevici. Postkolonijalno ima, u stvari, akademske korijene uglavnom na zapadnim univerzitetima, kao neto to pripada nizu intelektualnih pokreta u prolosti. Da istaknem: postkolonijalni pokret je, po mom miqewu, dio tog niza pokreta. On je donekle dio onoga to je poznato kao Nova qevica, onoga to je poznato kao alternativni politiki pokret, politika razlike, dio novog feministikog pokreta, dio kulturolokih studija, dio pojave gej ili kvijer studija, poststrukturalizma, onoga to se naziva postmodernizmom. Teko je sada rei ta svi ovi razliiti pokreti imaju zajedniko, jer imaju razliite konstituente, konceptualnosti, istorije. Ja mislim da im je zajedniko to to svi vide sebe kao politiki progresivne, svi su oni u stvari u neku ruku sjenka marksizma, jer sjenka marksistike tradicije lebdi iznad wih. Od ranog marksizma razlikuje ih to to mawe vjeruju u deterministiku epistemologiju i dijalektiku marksizma. Sve ove pokrete interesuju pitawa kulture i pitawa politike ekonomije koja pokuavaju da poveu. Interesuje ih subjektivnost koja zavisi od koncepcije promjene identiteta, kao i sve promjene vezane za pojam identiteta. Veoma ih interesuje nain na koji jezik i signifikacija stvaraju neku vrstu metafore za razmiqawe o drutvenim relacijama. Zanima ih kako se konstituie jezik od razliitih djelova govora, imenica, fraza, klauza, prepozicija, i kako se stvara znaewe preko sistema razlika. Da se podsjetimo: mi razumijemo znaewe neke reenice ne zbog toga to postoji ekvivalencija izmeu signifikatora, ve zbog toga to su signifikatori sadrani u lancu razlika. A ta ta slika, metafora, u stvari, pokazuje pokazuje razliito poimawe vrijednosti. Te imenice, glagoli, djeluju razliito, imaju razliite vrijednosti, ne mogu se svesti na istu vrijednost, ne postoji ekvivalentna vrijednost. Prema tome, ova koncepcija razlike jeste proces, jedan sistematski proces u kome su veze, artikula221

cija, vjetaki. Tako vi moete rei: Pas sjedi na stazi." Ili, ja mogu rei: Oh, pogledaj, tamo pas sjedi!" Kao to znate, mi moemo postii isto znaewe, ali to nisu isti govorni inovi. Ovi elementi su vjetaki, imaju onu arbitrarnost koja im omoguava da se artikuliu. Oni se mogu artikulisati kroz sistem zbog diferencijalne i vjetake prirode jezika. Oni nemaju znaewe po sebi jer jezik ima esencijalni ekvivalent u sebi. Dakle, ovo to sam pokuao da ukratko objasnim ima ogromne implikacije. Na primjer, u pogledu naslijeenog marksizma, ovi diskursi politike razlike kojima pripada postkolonijalizam kau da nema nieg to je unaprijed odreeno. Istina, i oni kau: postoji klasa, rasa, generacija, geopolitika lokacija, ideoloki slobodna dispozicija, i svi oni zajedno konstituiu socijalnu realnost. Ovo se odnosi i na naslee postkolonijalizma u odnosu na niz politikih razlika, alternativnih politikih pokreta itd. Ali, postoje neke ideje koje su specifine za postkolonijalizam i wegovu istoriju. Jedna od wih je epistemologija koja se opire esencijalizmu i determinizmu, feminizmu, a kojom se tvrdi da uprkos politikoj dominantnosti Zapada u odnosu na Trei svijet, Zapada u odnosu na Istok, nerealno je pretpostaviti da je uzrok svih dostignua i neuspjeha u iwenici da su prole strukture ovog svijeta favorizovale Zapad u odnosu na Istok. Naravno, ovo je tano. Ali, za qude koji ive i rade i pate i preivqavaju u Treem svijetu, lako je rei da se odgovornost zbog neuspjeha, ili recimo, nepismenosti, da se ta odgovornost moe pripisati iskquivo neo-imperijalnom Zapadu. Ako uvijek moemo rei: Na nain ivota je potpuno odreen spoqa", onda to omoguava veoma korumpiranim nacionalistikim vladama da kau: Mi smo rtve", i da naravno gomilaju ogromne sume ilegalnog novca, o emu sigurno znate. Prema tome, ini mi se, da se jedan od vanih politikih razloga kada razgovaramo o postkolonijalnim pitawima ne odnosi na to da je potrebno da stalno itamo istoriju nezavisnih nacija samo pomou termina koji izraavaju dominaciju na globalnom nivou. Drugo, mislim da vas pitawa postkolonijalnog takoe ine svjesnim ogromne kreativnosti koja postoji u zemqama koje su dugo bile prosto viene kao one koje su eksploatisane, siromane, dominirane, to jeste tano. Imam Indiju u vidu u kojoj je dolo do prave eksplozije talenta i koji se, zahvaqujui visokoj tehnologiji, internet komunikaciji, ve prepoznaje i koristi. No, ne smijemo zaboraviti da uprkos talentu doskoro kolonijal222

nog svijeta, uprkos tome to podmazuju tokove zapadne proizvodwe, anse ovog svijeta su daleko slabije. Produbqujui ovu debatu kao anti-esencijalista, Vi provjeravate pojam jedinstvenog identiteta" i nudite pojam hibridnost", kojim se relacija kolonizatora i kolonizovanog sagledava u vidu antimonolitikog modela kulturne razmjene kojim se negira polarnost binarnih modela kulture sa elementima koji nisu ni jedno ni drugo" ve neto tree to kontrastira termine i teritorije i jednog i drugog. Poeo sam sa odreenom idejom koja mi je pokazala da bez obzira koliko je pojam kolonizacije sofisticiran, napredan, misionarski, onog trenutka kada postane dio kolonijalne vladavine, dio svakodnevice, tada takve ideje, bilo da izraavaju progres, ili zakon, civilnost ili religiju, kada postanu dio svakodnevnog upravqawa, kolonijalnog prostora, tada ove ideje ne mogu odrati svoje prvobitno znaewe, ili svoj integritet, ili ak svoj autoritet. Budui da su bile dio kolonijalnog upravqawa, one su prole kroz proces prevoewa, i za vrijeme tog procesa prevoewa postojala je ansa da izgube autoritet, ali je bila i ansa da e oni kojima su se nametale ove ideje moi takoe da steknu neku prednost tokom ovog procesa gubqewa autoriteta. Kolonizovani bi mogli da na neki nain prisvoje neto od simbolikog autoriteta ovih termina, da tokom prevoewa, mijewawa, nau priliku da sebe predstave. Na to sam mislio jer sam osjeao da su diskurs imperije i diskurs nacionalizma uhvaeni u polarizovanu imaineriju u kojoj su samo postojali kolonizator i kolonizovani. Kao da su se ove dvije sile sastale i ovo promislile. Moja teorijska intuicija mi je govorila da kada se jednom ove dvije sile sastave i ponu da pregovaraju jedna s drugom, da se tada otvara trei prostor: prostor koji ne pripada ni jednoj ni drugoj. To je konceptualni prostor. esto se ovaj prostor vidi jasnije kod kulturne interakcije i pregovarawa, a ponekad kada su u pitawu direktni politiki, ekonomski, socijalni ili drugi uticaji. Dakle, ja sam uvijek elio da pokuam da osvijetlim taj trei prostor, prostor u kome ak i oni nadmoniji moraju da rtvuju neto od svoje moi i suvereniteta u tom procesu dok pokuavaju da sebe prevedu u toj stranoj zemqi, u stranoj kulturi, u stranom jeziku, u nizu stranih okolnosti. I ja sam elio da shvatim kako to izgleda kada oni koji su bili dominirani, koji su bili u mogunosti da kroz proces prevoewa steknu neke prednosti jer najee je predstavqano kako oni koji dominiraju nameu neto do223

miniranima dok dominirani ovo prihvataju kao rtve. Naravno, to se esto tako i dogaalo, ali ja sam elio da preispitam tu naraciju. Tako se razvijao moj rad. To je bio inicijalni uvid. I, naravno, kada sam prvi put pomenuo neto tako, qudi su pomislili da je to politiki opasno, rekli su da sam sofisticirani politiar koji nema nikakve politiku odgovornost. Tako su me kritikovali oni koji su pripadali odreenom tipu marksista, veoma dogmatskih marksista. Ne neko kao Frederik Xejmson, npr., ve izvjesni ortodoksni, tradicionalni marksisti, koji me mislim nisu lino napadali, ali su branili sopstveni integritet, vjerovali su u to o emu su govorili. Ali, s druge strane, moje stavove su pozdravile feministkiwe i to feministkiwe nove generacije, feministkiwe koje zanima seksualnost i psihoanaliza. I ja sam sm otkrio da je psihoanaliza veoma vana, jedno korisno sredstvo u odnosu na ono to ja nazivam treim prostorom, jer je taj trei prostor, konceptualni prostor, virtuelni prostor, to je prostor u kome qudi imaju svoje mjesto za socijalnu fantaziju, to je prostor kulturolokog simbolizma, to je prostor diskursa, retorike, jezika, prostor pregovarawa, to je gusto oznaen prostor, i to je moj pristup ovom problemu i wegovoj recepciji. Svojom pluralistikom i raznovrsnom metodologijom izazvali ste granice izmeu kolonizatora i kolonizovanog, i pri tome izbjegli kritiku i teorijsku ekskluzivnost u duhu postmodernizma. Smatra se da je Va glavni doprinos trenutnoj kritikoj debati u Vaem zanimawu za konstrukciju identiteta i subjektivnosti sa stanovita kolonizovanog, da ste Vaom kritikom Seida, Deride i Liotara istakli naine na koji je kolonizovani Drugi bio marginalizovan od strane kritike teorije. Koliko Vaa stanovita doprinose osvjetqavawu postmodernog stawa kada je kwievnost u pitawu? Teko je dati saetu sliku jer na neki nain ona proizilazi iz ovoga o emu sam upravo govorio. Jer, desio se veliki prodor postkolonijalnog romana, globalnog romana, romana koji obuhvata mnoge kontinente, mnoge jezike, mnoge kulture. Ako samo uzmete Satanske stihove, nai ete u wima SAD, Britaniju, Indiju i Sredwi istok, imate prolost, imate sadawost. Na isti nain su za ovu temu vani brojni romani iz June Amerike. Potom, postoje postkolonijalni mislioci kao to je Sartr npr. U ovim romanima prisutna je ogromna transnacionalna, kulturoloka i politika perspektiva. Ali, ono to mene zanima jeste nain na koji se stvara 224

ova globalna perspektiva, kroz ono to ja nazivam procesom prevoewa koji takoe stvara situaciju u kojoj se jezik, jezik kolonizacije, jezik gospodara, pie i govori od strane onih koji potiu iz kolonijalnog prostora, sa periferije, i koji ponovo rekreiraju ti isti pisci. Mislim da je veoma vaan nain na koji se deava taj proces, proces koji sam ve opisao, neka vrsta treeg prostora, tako da ovi romani dobiju odrednicu globalnosti, ali oni nisu prosto kombinacija Zapada i Istoka. Oni su dio ogromne kreativnosti kolonizovanih naroda, koji onog trenutka kada su shvatili da su naslijedili ove jezike, znaju da se u transmisiji tog kulturnog naslea sadri i proces prevoewa, i oni koriste prednost tog prevoewa i kroz prevoewe oni stiu svoj autoritet.

225

KRITIKA

JOSI I STERIJA, I POMALO BOKAO

Miroslav Josi Viwi, Roman bez romana i Dok nas smrt ne rastavi, Narodna kwiga"/Alfa", Beograd 2004

Tokom 2004. godine Miroslav Josi Viwi objavio je dva romana, oba u izdawu Narodne kwige" iz Beograda, najpre Roman bez romana, a zatim Dok nas smrt ne rastavi. Ve naslovi oba romana, a pogotovo wihova sadrina, ako se uporede s naslovima i sadrinom prethodnih Josievih kwiga, nagovetavaju izvestan stepen promewenog autorskog odnosa prema izabranom romanesknom predmetu. Posle uporeivawa oba romana s prethodnom prozom Miroslava Josia Viwia taj nagovetaj se pretvara u jedan od znaajnijih kritikih zakquaka o kwievnoj prirodi ovih dveju kwiga. On svakako nije jedini, ali je dovoqno naglaen da se moe smatrati vanim. U najveoj meri se odnosi na izmewenu tematsku osnovu novih Josievih romana, na izvesne promene i proirivawe narativnog postupka ovog autora, kao i na vee koriewe humora kao znaajnijeg sredstva wegovog novog narativnog oblikovawa stvarnosti. Pre ovih dveju kwiga Miroslav Josi Viwi ve je bio okonao svoju najznaajniju i najambiciozniju kwievnu zamisao ciklus romana pod naslovom TBC ostvarenu u pet romanesknih celina, objavqivanih od 1975. do 1999. godine onim redom kojim su i nastajale, a na kraju objediwenih u istim koricama u izdawu iz 2002. godine. Posle petokwija TBC Josi je 2003. objavio i dokumentarno-epistolarni roman Ratna pota u biblioteci Albatros" u izdawu Filipa Viwia" iz Beograda, kao i dva ve pomenuta romana iz prole godine. Tri najnovije Josieve kwige na svoj nain govore da ovaj autor u sadawoj stvaralakoj fazi, poto je uspeno ostvario prethodni romaneskni ciklus, zapravo traga za novom kqunom temom svoje proze, da isprobava i ispituje nove narativne postupke pomou kojih bi se na nov nain iskazao kao pisac ili pomou kojih bi se potvrdio kao proveren i uvek provokativan romansijer. S druge strane, najnovije Josieve kwige mogu se shvatiti i kao neka vrsta predaha, zatija i stvaralake pauze i pripreme za nove i obimnije narativne celine koje ovaj autor planira u svojoj

226

autorskoj radionici. Svaka od te tri kwige, meutim, teko da pojedinano moe postati deo nekog unapred zamiqenog narativnog niza, a teko ih je i sve tri zajedno videti u takvom nizu. Ali svaka od wih je potpuno samostalno narativno ostvarewe, i ono se kao takvo mora kritiki i tumaiti. Josiev Roman bez romana sigurno je mnogo ambicioznije prozno delo od romana Dok nas smrt ne rastavi. Prvi roman je u pravom smislu eksperimentalno i inventivno narativno ostvarewe u izvornom znaewu tih rei, dok je drugi, iako je u kontekstu ostalih Josievih narativnih struktura u tematskom smislu mnogo slobodniji i izazovniji donekle je takav i u pogledu proznog postupka i kompozicije zapravo mnogo jednostavniji i standardniji kao romaneskno ostvarewe. I prvi i drugi roman, meutim, poetne motivacione take imaju u poznatim kwievnim delima srpske, odnosno svetske kwievnosti, Roman bez romana u istoimenom proznom delu Jovana Sterije Popovia, a Dok nas smrt ne rastavi, u Bokaovom Dekameronu, dodue s mnogo mawe zajednikih motivacionih taaka od onih koje prvi roman ima sa Sterijinim tekstom. Josi je u oblikovawu svoje proze i do sada koristio razliitu grau, od dokumentarne i autobiografske do kulturnoistorijske i literarne u izvornijem znaewu tih rei. Jedna vrsta naglaenije palimpsestne literarne osnove ovih romana, koji su inae po mnogim elementima kwievne strukture veoma razliiti, jedna je od onih osobina koja ih, pored zajednikih stilsko-jezikih odlika, meusobno vre povezuje i istovremeno razlikuje od nekih drugih kwiga ovog autora. Ali i u prvom i u drugom romanu Miroslav Josi Viwi se odvaja od poetnih motiva postojeeg literarnog modela i nastavqa da razvija samostalne romaneskne prie u skladu sa izabranim narativnim postupkom i s potrebama samog proznog teksta, kao to je to uostalom inio i u prethodnoj prozi, pa se sutinske razlike izmeu najnovije i ranije proze na taj nain ipak znaajnije smawuju. Prvi od ova dva romana, Roman bez romana, eksperimentalan je i inovativan po osnovnoj kwievnoj zamisli, odnosno po temi i sadrini, a takav je i po primewenom narativnom postupku. Wegova eksperimentalnost je tako vidqivo radikalna da zapravo prerasta u pravu literarnu provokaciju, dok tematska, sadrinska i jezika inventivnost wegovog teksta, i pored delimino vidqivijeg oslawawa na ve poznatu sadrinu Sterijinog dela, takoe odluno utie na wegovu iru italaku recepciju. Veza sa Sterijinom kwigom umnogome pojaava provokativnu stranu i doivqaj Josievog romana. Miroslav Josi Viwi odista se u mnogo emu oslawa na Sterijin Roman bez romana stoga je direktno preuzeo i wegov naslov ali ga u izvesnom smislu i nastavqa, nastavqa ga u onom mogunom pravcu u kojem bi ga moda i sam Sterija nastavio da je, pored postojee dve, napisao i treu asticu" svoga romana.

227

Ta veza je u prvom redu omoguena poznatom sadrinsko-motivskom osnovom romana, koja je u wegovim poetnim poglavqima izuzetno vidqiva. Time je, kod malobrojnijih italaca koji poznaju Sterijinu istoimenu kwigu, obogaen neposredni doivqaj i ubrzana komunikacija sa tekstom, to je jedna od veoma vanih i gotovo nezaobilaznih funkcija ovog Josievog romanesknog ostvarewa. Sadrinsko-motivska osnova Josievog romana oslawa se na Sterijinu osnovnu romanesknu zamisao tako to i wegov junak, kao i Sterijin, prolazi kroz razliite ivotne situacije i na taj nain se priprema za puniji, kritikiji i distanciraniji odnos prema ivotu i prema wegovim osnovnim vrednostima, od onih opte egzistencijalne i intelektualno-psiholoke prirode do onih koji su neposredno povezani sa kulturom i kwievnou. Sterijin kwievni junak prolazei kroz ivotne zapravo prolazi kroz kwievne situacije, a Josiev junak u prvom redu prolazi kroz istorijske situacije, a tek u wihovom okviru kroz kwievne. Na taj nain u Josievom romanu pruena je ne samo kwievna i umetnika slika vremena nacionalne istorije o kojem se govori u romanu a to je vreme od puna dva veka, od Karaorevog ustanka 1804. pa do 2004. godine nego i o kwievnom i kulturnom razvoju srpskog naroda u tom vremenu, kao i o posebnosti, o apartnosti doivqaja i o izuzetnosti linosti glavnog kwievnog junaka romana u takvom optijem tematsko-sadrinskom kontekstu. Kquna veza izmeu dva romana sadrana je ve u wihovom zajednikom naslovu, kao i u wegovom radikalizmu u odnosu na osnovne vrednosti i osobine standardne romaneskne proze u kojoj dominantnu ulogu ima dobro zasnovana i postupno razvijana pria, koje ni u Sterijinom ni u Josievom romanu nema u onom obliku u kojem bi se mogla oekivati. Radikalizam naslova i sadrine i u Sterijinom i u Josievom romanu posledica je radikalizma wihovih stvaralakih intencija i funkcije koju wihovi romani imaju u odreenom trenutku srpske kwievnosti. Kod Sterije je ta funkcija oigledno kritika u odnosu na dotadawu srpsku romanesknu produkciju. Kod Josia se ta namera ne osea tako otvoreno kao kod Sterije, mada je u usputnim komentarima i on ponekad istie. Sterijin Roman bez romana ima veoma veliku kwievnoevolutivnu i poetiku ulogu i znaaj u istoriji srpske kwievnosti, posebno srpske proze, dok Josiev roman istog naslova takvu ulogu zamewuje izrazitom tewom da savremenim obrazovanijim itaocima omogui veoma bogat, asocijativan, eruditan, ak i zabavan i humorom i ironijom ispuwen italaki doivqaj koji je do krajwe mere uslovqen narativnom imaginacijom i erudicijom autora romanesknog ostvarewa. I Sterijin i Josiev roman prave su kwige humoristike osnove i efekta. To su veoma duhovite, imaginativne prozne kwige, pravi aqivi romani", kako je svoje delo ve u podnaslovu anrovski odredio sam Ste-

228

rija, to se u izvesnom smislu moe rei i za Josievu svojevrsnu dopunu i nastavak Sterijine kwige. Humoristikih romana i inae ima veoma malo u srpskoj kwievnosti, pa je doprinos srpskoj prozi i jednog i drugog autora u tom pogledu veoma znaajan. Proza Miroslava Josia Viwia, osim izuzetaka u pojedinim pripovetkama iz zbirke Novi godovi, u ponekim poglavqima romana Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godiwih doba, a u mawoj meri i u nekim drugim ostvarewima, do ove kwige nije naroito bila bogata humoristikim doivqajem. Posle we humoristiki odnos prema kwievnom predmetu moe se smatrati jednim od legitimnih i vanih sredstava Josievog narativnog oblikovawa stvarnosti. Uticaj Sterijinog romana tu je svakako bio veoma podsticajan. Slinosti i razlike izmeu Sterijinog i Josievog romana takoe se nalaze i u odnosu wihovih autora prema kwievnom liku. U oba romana glavni lik se zove Roman, to je svakako uslovqeno neposrednim odnosom obojice autora prema romanu kao kwievnom anru. Taj odnos, meutim, kod wih nije istovetan. Kod Sterije je veoma kritian i ak satirian, to je i sasvim razumqivo s obzirom na nerazvijenost tog anra u srpskoj kwievnosti u vremenu u kojem je Sterija pisao svoj antiroman, dok je kod Josia taj odnos mnogo sloeniji, to je takoe razumqivo s obzirom na razvoj i umetnike domete srpskog romana od Sterijinog vremena pa do kraja HH veka. U Josievom romanu stoga je data specifina, selektivna istorija srpske kwievnosti i srpskog romana za posledwa dva veka, dok je kod Sterije kritiki i satiriki odnos usmeren u prvom redu prema odista malom broju dotada objavqenih srpskih sentimentalistikih i istorijskih romana, meu kojima su bili i wegovi. Sterija je dakle bio i autokritian prema svojim istorijsko-sentimentalnim romanima, i to s razlogom, dok Josi tu vrstu odnosa prema vlastitom romanesknom opusu, takoe s razlogom, izostavqa. Ali Josi zato, nabrajajui najznaajnija romaneskna ostvarewa srpskih pisaca za posledwa dva veka novije srpske kwievnosti, za razliku od Sterije kod koga takvog odnosa nema, istie pozitivne i kqune momente u razvoju srpskog romana i na taj nain izdvaja upravo ona romaneskna ostvarewa koja su, kao i Sterijino delo znatno doprinela razvoju novije srpske kwievnosti. Dvojica autora mnogo su blia jedan drugom u odnosu prema kwievnom junaku. I to ne samo zbog ponavqawa poetnih motiva i situacija Sterijinog romana u Josievom, ve i po autorskom tretmanu glavnog kwievnog lika, kao i po tretmanu onih kwievnih likova koji se sa slinim ili neto izmewenim imenima javqaju kod obojice autora. I kod Sterije i kod Josia Roman kao glavni kwievni junak jeste onaj lik koji ne pristaje na postojei red stvari, koji je izuzetno individualan, slobodan u opredeqewima, u postupcima, u izboru, koji je pun radosti i eqe za ivotom, koji je

229

ponekad ironian, satirian, samokritian, dakle onaj koji uspostavqa veoma aktivan odnos i prema svetu i prema vlastitoj linosti. Josi je, za razliku od Sterije, imao mnogo vie mogunosti i prostora da pojaa upravo individualne crte svoga junaka, i on je to sa zadovoqstvom inio, tako da se wegov junak Roman sasvim slobodno i nimalo optereeno kree i kroz prostor i kroz vreme, i kroz istoriju i kroz kwievnost. U romanu je posebno vano wegovo prolaewe kroz istoriju. A ono je omogueno Josievom funkcionalnom zamiqu da wegov junak, dvesta godina posle roewa, odnosno od 1804. pa do 2004, kada se zavrava pria romana, obeleava tek svoj pedeseti roendan, poto je roen 29. februara prestupne 1804. godine, pa dan roewa moe da slavi svake etvrte godine. Takva zamisao, uz san u koji Roman obavezno tone pred svaku vaniju istorijsku situaciju kroz koju prolazi, bila je dobra motivaciona podloga upravo za ukquivawe dueg istorijskog toka u Josiev roman, to je i bio jedan od osnovnih razloga za dobro smiqeno autorovo reewe o datumu roewa glavnog kwievnog lika romana. Stoga je i istorija u Josievoj kwizi mogla biti data kroz najvanije situacije u kojima se nalazio srpski narod u HH i HH veku od Prvog srpskog ustanka, preko Velike bune 1848. i 1849. godine, Majskog prevrata, Aneksione krize, zatim Balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, 1948. godine i Golog otoka, studentske pobune 1968. godine, Titove sahrane, pa sve do traginog rata u posledwoj deceniji HH veka. To su istovremeno i najznaajniji i najtraginiji dogaaji novije srpske istorije, jer je upravo u wima kolektivno stradawe naroda bilo najvee, moda najneizbenije u onim situacijama u kojima je izgledalo da je bio nadomak svoje istorijske pobede i ostvarewa sna o konanom ujediwewu. Miroslav Josi Viwi je, izmeu ostalog, i pisao svoj roman da bi iz jednog posebnog stvaralakog ugla osvetlio optu kolektivnu i traginu prolost svoga naroda i da bi je ilustrovao onim dogaajima i prizorima u woj koji su izgraivani ne toliko u kolektivnim koliko u individualnim umetnikim i kwievnim predstavama. Wegova predstava istorije, meutim, i pored tamnih tonova koje u woj vidi, nije tako crna i katastrofina kako bi se moda moglo zakquiti na osnovu izabranih trenutaka prolosti u kojima se istorija srpskog naroda reflektovala sa obaveznim neposrednim ili naknadnim gubitnikim posledicama. Ona nije takva zato to je u ovom sluaju re o kontekstu i anru aqivog romana", koji po definiciji, a pogotovo u praksi, ne doputa kwievne predstave sa izrazitijim traginim posledicama. Dramatini dogaaji iz srpske istorije predstavqeni su u Josievom romanu jednim bogatim, nadahnutim, matovitim jezikom i stilom i nadasve duhovitim, aqivim, humoristikim tonom, sa nizom originalnih reewa i zamisli, od deformisanih imena likova i veto izmewenih ili para-

230

fraziranih poznatih kwievnih i kulturnoistorijskih situacija, ponekad zasnovanih na slinostima a ponekad na suprotnostima znaewa, do igre reima i reenicama, i drugih vanih svojstava humoristiko intoniranog teksta, pomou kojih se znatno ublaavaju tragine posledice dejstva istorije na sudbinu naroda i wegovih izabranih pojedinaca. itav wegov roman zamiqen je i ostvaren kao jedna veoma uspela i dugaka kwievna burleska, u kojoj je radost pisawa, dopisivawa starih i izmiqawa novih situacija, stvarawe jezikih i sintaksikih kalambura, paradoksa, beleewe snova i wihovih posledica po sudbinu kwievnog junaka i izgled i sadrinu teksta, nizawe asocijacija po slinosti i po suprotnosti znaewa ili zvuka, i druga sredstva humoristikog oblikovawa proznog rukopisa, koja ga ponekad pribliavaju granicama narativne groteske, osnovna motivaciona snaga i kquno semantiko poqe ovog proznog ostvarewa. U takvom anrovskom i semantikom kontekstu moguno je obogaivati ili relativizovati mnoge elemente strukture proznog rukopisa i davati im znaewa znatno drugaija od uobiajenih i oekivanih. Miroslav Josi Viwi upravo je to i uradio u svom romanu, uradio je to i sa Sterijinim predlokom, i sa osnovnim sredstvima humoristikog oblikovawa proznog rukopisa, i sa doivqajem kwievnosti i doivqajem istorije. Moda je u takvom kontekstu upravo doivqaj istorije u wegovom romanu imao najneposrednije aktuelno i istovremeno vano kwievno znaewe. I kao to je Sterija u predgovoru svom romanu zabeleio da je wegovo aqivo" delo ponajvie pisano kad je duh soiniteqa najveom alou obremewen bio", isto to, samo s mnogo vie emotivnih i istorijskih, a s mawe kwievnih razloga, koji su Steriji bili primarniji, mogao je rei i Josi kada je pisao svoj roman, poto ga je zapoeo, kako sam kae u jednom od malobrojnih intervjua koje je dao novinama, neposredno po zavretku Milosrdnog anela" nad Srbijom, u leto 1999. godine, kada je odista imao dosta razloga da najveom alou obremewen" bude. Oigledno je stoga da je pisawe romana u humoristikom kquu autoru bio preduslov za nunu psiholoku i emotivnu distancu od istorijskog trenutka u kojem je zapoeo pisawe. Sigurno je takoe da wegov roman ne bi posedovao ni mawi ni vei stepen humoristikih elemenata u sebi i da je pisan u nekom drugom trenutku, ali bi odnos prema optijem istorijskom kontekstu u tom sluaju bar za nijansu morao biti drugaiji. S druge strane, doivqaj kwievnosti i znaewe koje samoj kwievnosti kao kqunom sloju sadrine svoga romana daje Miroslav Josi Viwi umnogome se pribliava znaewu koje kwievnosti daje i Jovan Sterija Popovi. Za Sterijin Roman bez romana sa sigurnou se moe rei, naroito posle analize teksta i komentara uz analizu koje je dao Miron Flaar, da je to najeruditskiji ro-

231

man novije srpske kwievnosti. Neto slino bi se u kontekstu savremene srpske proze moglo rei i za Josievu verziju Romana bez romana. Eruditnost Josievog Romana bez romana oigledno je, uz palimpsestnu osnovu i humoristiku intonaciju teksta, wegova najvanija stilska osobina. Stalno pomiwawe iwenica, imena, likova, naslova dela, pojmova i pojava iz kwievnosti, esto pozivawe na motive i situacije iz poznatih dela srpske i svetske literature, este literarne parafraze i citati, brojne asocijacije na pojave i pojmove svetske kulture, umetnosti, religije, istorije, mitologije i drugih oblasti intelektualnog i stvaralakog aktivirawa znawa i veza sa tradicijom, obezbedili su Josievoj verziji Romana bez romana epitet jednog od motivski i kontekstualno najbogatijih i najprovokativnijih literarnih sadraja savremene srpske proze. Na svakoj stranici wegovog romana, gotovo u svakom pasusu i reenici moguno je otkriti pozivawa na prethodne tekstove i pojmove iz kwievnosti i kulture. Ponekad su ona otvorenije data, ponekad su samo nagovetena, a ponekad su skrivena iza naoko obinih i svakodnevnih situacija koje neposrednije ne nagovetavaju dubqi semantiki kontekst s kojim su povezana i kqunu literarnu funkciju koju im namewuje autor. Miroslav Josi Viwi je svoju verziju Romana bez romana ovim i slinim kwievnim osobinama znatno pribliio ostaloj svojoj prozi, naroito nekim delima u woj, jer su citatnost, parafraze, asocijacije, referencijalnost i druge osobine savremenih proznih tekstova jedna od wenih veoma vanih literarnih osobina. Zanimqivo je u tom kontekstu to Josi ni na jednom mestu u svom romanu ne pomiwe roman ili, tanije, antiroman nadrealiste Marka Ristia s naslovom Bez mere, koji je, kao i Josiev, takoe inspirisan Sterijinim Romanom bez romana i mnogim drugim situacijama literarne i palimpsestne prirode. (Zanimqivo je, meutim, da Ristiev antiroman, iji se glavni lik takoe zove Roman, u svom pogovoru i komentarima za Sterijinu kwigu ne pomiwe ni Miron Flaar.) I samo izostavqawe Ristievog imena i naslova wegovog antiromana iz korpusa pomiwanih ili citiranih kwievnih predloaka u Josievom Romanu bez romana na svojevrstan nain govori o negativnom odnosu wegovog autora prema Ristievom radikalno inovativnom proznom tekstu novije i avangardne srpske kwievnosti. I u ovom sluaju, meutim, odsustvo odreenog horizonta oekivawa svakako moe da bude bar mali znak wegovog svojevrsnog i skrivenog prisustva u Josievom tekstu. Takvo odsustvo i prisustvo, meutim, niti umawuju niti uveavaju kwievni znaaj aktuelne verzije Romana bez romana, ve na paradoksalan nain pojaavaju mogunosti wegove recepcije. Ali zato Miroslav Josi Viwi u romanu Dok nas smrt ne rastavi otvoreno pomiwe wegov inicijalni literarni predloak.

232

Iako Bokaovom Dekameronu on ne daje ulogu kqunog tematskog i motivskog agensa svoga rukopisa, ve wegovo prisustvo u strukturi novog romana ograniava na slinu inicijalnu situaciju u kojoj zapoiwe pria romana i na slinu kompozicionu osnovu u kojoj se odvijaju pojedinane prie najvanijih protagonista ovog romanesknog ostvarewa sto poglavqa Josievog romana odgovara broju od sto pria u Bokaovom Dekameronu veza sa ovim delom svetske kwievnosti mnogo je suptilnija i vra. Ona se u najvanijem kwievnom sloju ovog romana ostvaruje u autorovoj nameri da narativno predstavi problem emotivne i moralne prirode svojih savremenika i da ga postavi u jedan iri spoqawi kontekst, kako je to svojevremeno uinio i Bokao, koji je takoe govorio o moralnim i emotivnim nedoumicama svojih savremenika i o nainu na koji su ih oni razreavali. Miroslav Josi Viwi istovremeno ukquuje u svoj tekst i jedan mnogo znaajniji egzistencijalni i psiholoki problem blizinu i meusobnu uslovqenost erosa i tanatosa i na wegovoj osnovi razvija kqune ispovesti svojih kwievnih junaka. To to se Bokaov Dekameron izriito pomiwe u jednoj od replika jednog od kwievnih junaka romana a svi junaci Josieve kwige odreda su intelektualci, pa je pomiwawe razliitih kwievnih dela jedna od prirodnih ilustracija wihovih optih interesovawa na svoj nain svedoi o autorovoj nameri da italac, kao i u sluaju Romana bez romana, tokom itawa wegovog romanesknog rukopisa aktivira svoje znawe kwievnosti i u neposredni doivqaj novog kwievnog teksta uita staro italako iskustvo, da bi na taj nain novi italaki doivqaj bio to potpuniji i to usmereniji. Time Miroslav Josi Viwi na indirektan nain prihvata neke od vanih poetikih principa postmodernistikog pisawa, ali im ne daje tako presudno poetiko znaewe kakvo imaju u rukopisima doslednih posmodernista, jer zna da su oni deo opteg iskustva moderne kwievnosti HH veka a ne samo nekih wenih jo aktuelnih tendencija. I dok se za Roman bez romana moe rei da pripada onoj grupi Josievih kwiga koje svojom sadrinom, bar jednim wenim slojem, tretiraju probleme istorijskog trajawa, makar on znatno bio neutralisan humoristikim pristupom izabranom kwievnom predmetu, roman Dok nas smrt ne rastavi sigurno pripada drugoj grupi Josievih kwiga, onoj grupi u kojoj se tretiraju problemi i nedoumice danaweg oveka i poloaj pojedinca u danawem vremenu. U krug tih optijih pojmova postavqeni su i sadrina i znaewe ovog romana. Wegovu aktuelnost znatno pojaava vremenski trenutak u koji je smetena wegova sadrina, a to je no pred 5. oktobar 2000. godine i nekoliko dana posle tog datuma. Meutim, Josi taj datum i wegovo aktuelno politiko znaewe ne ukquuje neposredno u strukturu svoga romana, ve posredno sugerie wegovo mnogo trajnije i mnogo va-

233

nije istorijsko znaewe, koje se na simbolian nain aktivira kroz ispovesti protagonista romana o wihovim najintimnijim ivotnim i emotivnim opredeqewima. Sigurno je da izbor datuma u kojem e se odvijati wihove ispovesti, koje autor veoma inventivno naziva priestima", na simbolian nain povezuje individualnu sudbinu kwievnih likova sa kolektivnom sudbinom naroda koji se 5. oktobra, zbog grehova koje je dotad poinio i razliitih iskuewa kroz koje je prolazio, takoe simbolino prieuje pred istorijom i pred samim sobom. Josievi kwievni junaci svoje grehove i svoje ivotne prie iznose pred prijateqe, da bi u meusobnom sueqavawu lake doli do potpunije istine o sebi samima. Iako se u Josievom romanu tretiraju i narativno predstavqaju veoma krupni egzistencijalni i individualni problemi i veoma osetqive i sudbonosne ivotne i intimne teme, u wemu nema moralisawa, nema iskquivosti, nema preterivawa. Tome znatno doprinosi i Josiev veoma komunikativan jezik, koji tee lako i spontano, bez zastajkivawa i umova. Povremeno ukquivawe duhovitih i humorom obojenih naratorskih komentara, odnosno komentara glavnog junaka romana, i postepeno razvijawe wegove slikovito date ivotne prie, takoe se veoma funkcionalno uklapaju u takav jezik i stil. Sve to, uz veoma provokativnu tematsku i sadrinsku okosnicu romana proizalu iz veitih pitawa qubavi i wene moi i nemoi da u danawem vremenu odgovori na najdubqe emotivne potrebe oveka i ene, doprinosi optem italakom utisku da ovaj Josiev roman, iako ne pripada najostvarenijem delu wegovog narativnog sistema, vrlo lako moe prokriti put do irih italakih slojeva i da moe biti jedan od onih romana po kojima se mnogo bre nego po ostalima prepoznaje jedan savremeni pisac.
Marko NEDI

ZA USPOMENU NA PEPEO
Branislav Petrovi, eevasion, priredio Qubomir Simovi, NIN, Beograd 2004

Ima neke od obinog ivota dubqe pravilnosti u iwenici da pesnik Branislav Petrovi nije mogao da okona i za ivota objavi svoju posledwu pesniku kwigu. I slino tome, da je wegovu prvu, posthumno tampanu kwigu objavio NIN, nedeqnik u kojem je godinama pisao svoje rado itane kolumne. Te iwenice govore koliko o pesniku i wegovom temperamentu, tekom i blistavom zanatu pesnikog govorewa (odnosno pisawa), toliko i o samom vremenu u ko-

234

jem je Brani Petroviu bilo sueno da pie pesme i da ivi. I da umre. Shodno tim reima ne moemo znati kako bi ova kwiga izgledala (i da li bi uopte izgledala) da ju je uobliio sam pesnik, kao to se spomiwemo da su je pesniki krugovi i preostali retki itaoci poezije godinama ekali, susreui tu i tamo Branine pesme po kwievnoj i nekwievnoj periodici. Na izvestan nain i kako biva kod pesnika ija je sudbina nerazmrsivo spletena s vremenom u kojem ive, Brana Petrovi je pisao na mah a iveo na stalno u surovom dobu postutopijske kataklizme. Tako su ove pesme odgovori savremenoj istoriji i kada je direktno komentariu i kada su naizgled samo" posvete prijateqima, mrtvim i ivim Na korici kwige stoji jedan zrani, vreli neologizam, eevasion, koji se Qubomiru Simoviu nametnuo, dok je itao pesnikove stihove, za neoekivani naslov Petrovieve kwige. I dok iz te rei po mom oseawu bije vatra, nita nije hladnije od pesnikovih rei iz ovog rukopisa jer su prah, pepeo i led weni globalni simboli (smrti) centralne ifre rukopisa. Ne sluajno i sam pesnik u drugoj strofi pesme, u kojoj je upotrebio re eevasion kae: Moja grofica eeled ee kob Kua Pred kuom grob gde ne postoje, da kaem tako, sigurni podaci" da li je i kuu i grob u stawu da saee ta naslovna re, grofica eevasion. Na dvema susednim stranama kwige eevasion stoje i ogledaju se u jezikom ogledalu sledei stihovi: Na prouavawe pepela (onog to ostane posle muwe) Straio si mladike dane Draga bia i drage stvari i, u odblesku: Sve je ve led. I misao o ledu kao transcendenci. I kadionica na grobu, i tamwan, i venci Sipkavi ekvivalenti praha i pepela i tvrdi ekvivalent leda (prqavog i istog, tla i vode, tronog i topqivog) dominantne su u pesnikovom poznom pogledu i kad huli i kad posveuje. Pogled na svet ovde je pogled na grobqe, a razgovor sa drugima, najee je razgovor s mrtvima. eevasion, naime, potvruje definiciju o-

235

veka po kojoj je on bie koje jedino poseduje svest o smrti i s wom u mozgu i na grbai promie kroz ivot izmeu praha, pepela i leda I u stihovima u kojima Brana Petrovi bez distance i opreznosti komentarie neke savremene politike fenomene (recimo, Hag), ispod pokatkad plitkog (nacionalnog ili humanistikog) angamana, on nepogreivo karakterie aktuelnu situaciju: jesi li ef ili pomije liferuje, kae, a posle niza (ne)oekivanih pesnikih poteza nastavqa upitni spisak: Smera li zaklati nae jawe / Il si pastiricu nameraio? U veini poznih pesama Brana Petrovi vidi svet kao iroko groteskno, pakleno pozorje u kojem se nametqivo buno meaju zvuci i glasovi, scene i prizori pirovawa zlog i naopakog. Definiui aktuelni qudski lik u pesmi Napast i pokazujui da se od takvog lika nema gde pobei, Brana Petrovi se vraa poznom repertoaru pepela, praha i leda: U pepeo da se sprete, u otrove, ne pomae. Iz kotice, uurenog, api te. No sutinsku sliku doba i pesnikovog mesta u wemu, donee antologijska pesma Vida, koja imitujui govor ciganskih proroica govori istovremeno o sadawosti i o budunosti, o pesnikovom mestu, ali i mestu svakog od nas u ovom asu. Kumulacijom ponekad semantiki sasvim prozirnih pesnikih slika apokalipse, a ponekad neprozirnih no izrazitije tim ubedqivih, nagovetajnih vizija, u jednoj vrsti goleme simbolike gradacije, pesnik je raznolikou groteskne grae nainio neprolaznu pesmu. Na sasvim drugaiji, logiki suprotan nain postupie u jednostavnoj pesmi Kada te ostavi ona koju voli, koja podriva informatiku priu o redundantnosti, ponavqajui pojedinane sekvence i po osam puta, u graewu jedne oajnike monotonije. Uporedite etvrtu strofu pesme posveenu prikazivawu stawa ostavqenog oveka: Idem Idem Idem Idem da da da da proetam proetam proetam proetam idem idem idem idem da da da da proetam proetam proetam proetam

Upravo mnogostruka ponavqawa i najjednostavnije rimovawe u katrenima i upravo kolokvijalni jezik, ine pesmu Kada te ostavi ona koju voli fascinantnom. O grotesknosti svega u pesnikovoj poznoj viziji moda najboqe svedoi etvorodelna pesma s naslovom Stihovi o smeu, gde se svet prikazuje kao golemo odlagalite smea koje e pobediti sve. Prvi deo pesme porie budunost realnog sveta, drugi kwievnost i wene

236

qubiteqe, trei je posveen propadawu, truqewu hrane, a etvrti gorko komentarie vlastitu sudbinu. Efektna transparentnost distiha u kojima je pesma ispevana, sveina rimarijuma (koliko i wegova povremena predvidqivost!), zaumni humorni preokreti, sve to pomenutu pesmu, koju sam imao sree da svojevremeno na jednoj pesnikoj akademiji u Kraqevu ujem u pesnikovom izvoewu, ini nezaboravnom. Kao ilustraciju uporedite balans teine i lakoe koja je dri u distihu: Zbornici, renici, istorijski spisi Sve to nad ubritem o koniu visi; ili pak dubinski humor poentnog distiha treeg dela pesme: Jaje je borbeno, ali i za jaje, evo Smee podmee kaiku pod crevo. Uporedite i bezizlaz situacije u jednom od posledwih distiha Stihova o smeu: U vremenu smea, sve to nee Da postane smee, ve je smee. Pogovor Qubomira Simovia ubedqivo odslikava ne samo stawe u kojem je pesnik radio na posledwoj kwizi i stawe preostalog ili zateenog rukopisa kwige, iji je radni naslov po mom miqewu bio odlian Ali to je neto drugo nego i Branin karakter. Krajem novembra 1991. godine on je obeavao urednicima Prosvete" da e za 15 dana (najmawe)" rukopis biti gotov! Zainteresovani italac e vie o kwizi i mawim slabostima u izvoewu ovog dragocenog izdawa, moi da se informie iz teksta Dragana Hamovia, nedavno tampanog u Kwievnom magazinu, a meni preostaje da kaem sledee: kao to je pre nekoliko godina najboqa od svih pesnikih zbirki srpske lirike bila posthumna Prva ruka Oskara Davia, tako je ova godina ostala pod nezaboravnim znakom odline kwige eevasion Branislava Petrovia.
Vasa PAVKOVI

237

POSLEDWI PROROK
Svetislav Basara, Srce zemqe, Narodna kwiga"/Alfa", Beograd 2004

Bez obzira na to kako se razni kritiari odreuju prema stvaralatvu Svetislava Basare i ma kako varirao kvalitet wegovih romana, nesumwiva je iwenica da je on jedan od posledwih zaista itanih savremenih srpskih pisaca, a da pri tom wegova popularnost kod irokog kruga italaca nije posledica medijske halabuke i svesrdnog rada marketinkih agencija. Naelan odgovor na pitawe zato je Basara itan nije suvie komplikovan: naprosto, on pie duhovito i zabavno, ironino se poigravajui svime ega se u pripovedawu dotakne (naom stvarnou ponajpre), ukquujui tu i samoga sebe, kao i sm in pripovedawa. I tako ve dve decenije. Ne mislim da je spisateqski sta" kategorija koja je u nunoj korelaciji sa kvalitetom dela nekog pisca, ali isto tako sasvim sam ubeen da e italac, pre svega tekstualno, biti brzo ubeen" u autentinost Basarinog ismevawa apsurda globalnog poretka u kojem ivimo, a potom i zbog iwenice da se autor na isti nain ophodio prema slinim fenomenima i pre dvadesetak godina. A dogaaji koji su se u meuvremenu deavali i na globalnom i na naem unutrawem drutvenopolitikom planu samo su spoqa ojaavali nunost kontinuiteta takvog Basarinog pisawa, pruajui mu svakodnevno pregrti upotrebqive literarne grae". U ovom kontekstu Basarino ambasadorsko slubovawe na Kipru posluilo mu je kao povod za nastanak wegovog najnovijeg romana Srce zemqe. Dakle, kao to podnaslov ovog dela kae, re je o Studiji o Nieovom boravku na Kipru. (Mislim da ne treba zaboraviti da se naglasi da je roman posveen Zoranu iniu i da ta iwenica, po zavretku itawa kwige, na wu samu baca jo jedan snop svetlosti.) Basara roman otvara wemu tako dragom konvencijom, ovoga puta ne pronaenog rukopisa, ve pronaene kwige (u jednoj kiparskoj kwiari) anonimnog autora koju pripoveda u stvari sa engleskog prevodi na srpski jezik. A povod je prireivaevo ubeewe da mnoge redove u kwizi danas moe da napie samo Srbin. Ili bar neko ko se tako predstavqa." Pored toga to je autor kwige nepoznat, ispostavqa se i da izdavaka kua Alfa Mega" iz Buenos Ajresa, koja je kwigu objavila, takoe ne postoji u registru izdavaa, te je tako misterija wenog nastanka potpuna i otvara se odmah pitawe: Ne kripi li neto zlokobno u samoj strukturi stvarnosti, u bajkovitom lancu uzrok-posledica-uzrok koji poiwe da puca, neopozivo razdvajajui pripovedaa, pripovest i pripovedano, svet i nau predstavu o wemu." Ali: niko ne haje za iwenice u ovom vremenu u kome je neproverenost ono najizvesnije."

238

A ako epohalne stvari (nesumwivo) stoje tako, logino je to se pawa najpre autora Srca zemqe, a potom i prevodioca/prireivaa usmerila na Fridriha Niea i istraivawe okolnosti pod kojima se odigrao wegov (virtuelni) viemeseni boravak na Kipru. Logino i veoma smisleno stoga to je izbor ba ovoga filozofa za glavnog junaka romana otvorio Basari irok prostor za iznoewe pripovedaevih stavova (najee kroz identifikaciju sa Nieom), ali i stvarawe itavog niza figura za odstrel, tj. negativno-ironino odreivawe prema wima (Vagner, Frojd, meunarodne humanitarne i ostale organizacije, nemaki slubenici i vojnici, engleski inovnici, turske uhode, itd.), to sve skupa stvara za Basarino pripovedawe izuzetno funkcionalnu situaciju ambivalentnih parova, jer: Ne vredi biti edan (itaj: politiki korektan prim. M. V.) u romanu, ako to ve nisi u ivotu." Ali, vratimo se glavnom junaku: Nie je filozofska prethodnica, misaoni fundament basarijanskog pogleda na stvarnost s obzirom na to da je on taj koji jo u drugoj polovini 19. veka progovara o nihilizmu kao sutinskoj odrednici modernog doba ije socijalno-istorijske procese i situacije odreuje kao patoloko meustawe u kome su kraj i poetak jedne kulture izmeani, i kao oskudno vreme u kome su stare zvezde izbledele a nove se jo ne mogu videti. Pri tom to patoloko meustawe i oskudno vreme traju, evo, neto mawe od vek i po, i kraj im se ne vidi, i zato je Nie naem piscu posebno zanimqiv. Pogotovo to i sam filozof zapada u takvo epohalno" stawe (Ustrojstvo sveta je takvo: najvee slabosti obuzimaju upravo one koji su najjai.") usled, u basarijanskoj viziji, filistarske zavere o promeni filozofovog identiteta, a koju sprovode Vagner, wegova ena, Lu Salome, Frojd i Nieova sestra Elizabeta parazite obuzima panika kad organizma-domaina predugo nema. Slabost" iji su oni simboli e zavladati svetom hiqadu puta okrutnije nego to je vladala snaga." Bie to Nieovo proroanstvo, koje pronalazimo u Srcu zemqe. A da bi se ova manino-paranoina istorija velikog filozofa upotpunila, Basara uvodi jo nekoliko gore navedenim slinih motivskih celina u pripovedawe, ali mi se dve od wih ine posebno vanim i uspelim. Prva se nalazi u poglavqu pod nazivom Dioskuri: Staqin i Nie. Ve sama slinost po brkovima upuuje nas Basara dovoqno nam govori koliko je ovaj par blizak: sa istorijske distance, jasno je da je Staqin ovaploewe filozofije Fridriha Niea." Staqin je u stvari Nie bez slabosti, Nie koji je preao u pravoslavqe i latio se stvarawa otvorenog drutva, koje e se, za poetak, nazivati socijalistikim i bie zatvoreno. Na tom putu Staqinov tajni moto je: Nema te patwe koja nije duekorisna i nema tog zadovoqstava koje nije tetno. Ono to na Zapadu nazivaju 'demokratijom' i 'liberalizmom' samo je hedonizam inauguri-

239

san u dravnu ideologiju. to je iz osnova pogreno. Nie mu daje za pravo. Natovek, ovek uopte, pred sobom ima dva izbora: ili manastir ili vojska. Sve ostalo je dekadencija. Propast. Degeneracija. Pa kad je tako, onda dravu treba podeliti na dva dela: megamanastir i na univerzalnu kasarnu." I na takav nain, primeuje pripoveda, antihrianstvom je hrianstvo, u stvari, uvreno, ili barem ojaano i vraeno s puta potpune marginalizacije. Drugi motiv od posebne vanosti u Srcu zemqe je povest o Hurubima postojeim/nepostojeim (u zavisnosti od interpretacije) starosedeocima Kipra. Oni su, pie Basarin Nie koji je sa wima proveo neko vreme, ponosan nihilistiki narod koji se hrabro odupirao i uspeo da sauva svoj identitet koji se zasniva na odsustvu svakog vidqivog identiteta. Oni veruju da eqa za znawem upravo irom otvara vrata svakovrsnom neznawu. O Bogu misle ovako: Moda Bog i postoji. Ali verovawe i neverovawe, to nije za nas. Mi smo jednostavni qudi. Sve to nas interesuje jesu pacovi i korwae (Koje jedu, prim. M. V.) nita vie ne oekujemo od ivota." Hurubi nikada ne lau i nikada se ne pretvaraju, spremni su da ubiju jedino kada neko odbije wihov poziv za ruak, pa zato nakon svega Nie konstatuje: Tako mi Boga, nema boqih nieanaca od Huruba." Neto kasnije u romanu pripoveda u nekom starom asopisu nalazi beleku o tome kako jedno amazonsko pleme, frapantno slino Hurubima, poima nastanak i nestanak sveta: qude je Veliki Otac nainio od srca zemqe (mistini element kroz koji prosijavaju suptilne energije viih sfera) i udahnuo im ivot; demon Supay koji je to video eleo je da uradi isto pa od malo blata stvori qude-divqe-veprove. Tvorac dri Zemqu u jednoj ruci, pa kada se umori premeta je u drugu. Zbog grehova qudi Zemqa vremenom postaje sve tea, i onda povremeno Tvorac otkida po komad Zemqe i baca ga u pomrinu; svaki put kada tako uini neki narod ili neka zemqa nestanu u pomrini. Kada se odmah iz ovoga pripoveda zapita: Kuda se, na primer, denulo 10.887 km2 teritorije Srbije, pitam!" i ironino odgovori: Nema tog komada zemqe. Ni traga od wega. Yaya (Tvorac) ga je otkinuo kao okrajak hleba. Dao ga wanganima (qudima-divqim-veprovima). Ili je, moda, okrajak pojeo zli Supay?" parabola biva sasvim otkrivena i Basara nas direktno upuuje na analogiju izmeu Srba i spomenutih plemena. Na ovom mestu emo se vratiti na posvetu s poetka teksta i na doslovno svakodnevni komar koji jo uvek ivimo i za koji verujem da ga ni sam Basara nije mogao pretpostaviti (barem ne u tolikoj meri) u trenucima dok je pisao Srce zemqe. Ali nezavisno od toga, reenice poput ove: Da nije zagluujue buke koja dopire iz koncertnih dvorana, svako bi mogao da uje jezivu kripu raspadawa" u sprezi sa biranim citatima kao to je ovaj openhauerov: to jedan ovek vie pripada buduim poko-

240

qewima, drugim reima oveanstvu uopte, to se vie otuuje od svojih savremenika", uz ve standardni Basarin humor, ironiju, grotesku i fantastiku, kombinaciju fotografija i teksta, tvore od Srca zemqe jednu od najambicioznijih realizovanih kwievnih tvorevina Svetislava Basare, koja u sebi ujediwuje kako dnevnu aktuelnost, tako i univerzalnost, shvaenu u najboqem maniru ovog pisca. U svakom sluaju, bez obzira na to to je gore navedeni inventar stilskih sredstava i tema standardno prisutan u svim Basarinim kwigama, ovoga puta, u ovakvom dobrom tematsko-strukturalnom rasporedu, pred nama je kwiga koja e s razlogom biti rado itana i sada i u vremenu koje je pred nama.
Mladen VESKOVI

NE/PROLAZNI SVET DETIWSTVA

Ranko Risojevi, Prvi svijet, DIP Matica srpska, Novi Sad 2003

Moto nove kwige Ranka Risojevia, Prvi svijet, sadri i wen naslov, ali i poetiko opredeqewe. Re je o stihovima Tomasa Sternsa Eliota: Drugi odjeci / ive u bati. Da poemo? / Brzo, ree ptica, naite ih, naite ih, / tamo iza ugla. Kroz prvu kapiju, / u na prvi svijet, da li da ih slijedimo, / drozdovu obmanu? U na prvi svijet". Ovih est stihova, istrgnutih iz jednog od etiri kvarteta, o Bernt Nortonu, dati su u prevodu Tatjane Lozanovski. Prema prevodu pesnika Ivana V. Lalia, u drugom delu drugog stiha, umesto poi nalazi se glagol slediti. Dakle: Drugi odjeci / prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?" Ova, naizgled, sitnica, logina je, jer re je o praewu onoga to odjekuje, a to izmie brzo, gotovo neuhvatqivo. Pesnik prati odjeke kao let ptica, i za wom se, po eliotovskom uzoru, otiskuje u jedan svet koji je, istovremeno, i dalek i blizak, vreme prolo i vreme budue / ta je moglo biti i ta bilo je / Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan" (uveni Eliotovi stihovi, kojima se prvi deo navedenog kvarteta zavrava). Sledi citat iz Risojevieve pesme Dadevwak: Gdje se to krije, neobini stvore, / u nabacanim slikama prvog svijeta / koji kao oltar obilazim, istim, / i branim od svijeta u prolazu!" Ovde je, po mom uverewu, esencija Risojevieve kwige Prvi svijet. Na pesnik ne uzima, poput Eliota, ptice kao sagovornike, ve dadevwaka, salamandera koji ivi u vatri a da u woj ne izgori. Ptice su, poznato je, simboli nebeskog sveta, a Risojeviu je, u ovoj kwizi, vaniji ovozemaqski svet, konkretan, stvaran, i nije mu, barem ne primarno, presudna simbolika, jer ni kada pie o zmijama, pa i o dadevwaku, ne insistira na wihovoj simbolici. Ni ja ne insisti-

241

ram na woj, iako je slutim u dubokoj pozadini. Upravo znajui na kakvoj se sve vatri kalio deak, lirski subjekt iz ove kwige, moemo li rei i pesnik lino, tokom ratnog detiwstva i burnih dogaaja iz posledwe decenije raspadawa Jugoslavije. Qudski rod ne moe podneti previe stvarnosti", primetio je Eliot u pomenutoj poemi. Zato je i na pesnik prinuen da zatiti svog lirskog junaka, neobinog stvora", od prolaznog sveta. Dadevwak, to bie vatre, skriven je meu nabacanim slikama prvog svijeta". Kakav je to svet? Samo uslovno je prvi. Subjektivizam pesnika dao mu je primat nad svim potowim svetovima. To je svet detiwstva, svet koji postoji jo samo u seawu, iz koga ga pesnik pretae u pesme, i tako ga uva od zaborava, od potpunog iezavawa. Povratak u zaviaj nije vie samo obilazak rodnog mesta, a ne moe biti ni bukvalni povratak u detiwstvo. Ma ta postigao, ma ta postao / kada se vrati u djetiwstvo, / sve jednako na tebe djeluje / samo ono to si bio ovdje vai", priznaje pesnik. Dakle, vanije je ono to si bio od onoga to sada jesi. Povratak u detiwstvo nova je provera, kad dejim strahovima ne pomau iskustva odraslih. Bez obzira na sve steeno i naueno, nita se ne moe izmeniti, taj prvi svet ostae onakav kakav je bio, ali zato se od wega moe jo poneto nauiti. Sada smo tek svesni wegove istote, nepatvorenosti, pa nam ruke i noge deaka u blatu nisu prqave, jesu male i naizgled nemone, ali ve tada nastoje da stvore neki svoj svet, svet koji je drugi i drukiji u odnosu na onaj koji ih okruuje, svet koji je, u stvari, wihov prvi svet. Svet kao voqa i predstava", kako bi to primetio openhauer. Ali to nije svet filozofa, ak ni svet pesnika, nego uobiajeni svet deaka koji odrastaju kraj Une, okrueni poznatim qudima i predelima, prirodom i ivotiwama; svet dejih igara, odrastawa, stalno novih otkrivawa i saznavawa. Ni wega sada, posle tako velike distance, odnosno svesti o pesnikovom povratku, ne moemo prihvatiti doslovno, imajui u vidu da postoji nesklad, ako ne i stalna suprotstavqenost, izmeu unutraweg sveta pesnika i sveta koji ga okruuje. Iako nas realni svet podstie na seawe, ima upliv na pisawe, ipak, kako to veruje poqski pesnik Adam Zagajevski, tek je unutrawi svet apsolutno kraqevstvo poezije". Nabacane slike" u stvari su odabrane slike prvog svijeta". Zbog subjektivizma, one su, nesumwivo, ista lirika, ali i svojevrsna pesnika autobiografija: od pesnikovog roewa do smrti pojedinih lanova pesnikove porodice. Puna kontrasta: svetlosti i tame (indikativne su pesme Majka u svjetlosti i Majka je izala u no), radosnih i tunih trenutaka, koji se u pesnikovom seawu smewuju kao godiwa doba, prirodno, spontano, bez patetike, bez nepotrebnog naglaavawa jednog, odnosno drugog. to ne znai da je time ova lirika izgubila neto od emotivnosti. Naprotiv: ona je sva satkana

242

na woj. Filigranski precizno, dozirana, ispolirana, lirska poezija Ranka Risojevia neprestano se obraa emotivnim doivqajima, najsuptilnijim oseawima, kao to je qubav, ali nijednog trenutka to nije patetino i ne zapada u klie. Umesto sentimentalnosti i boleivosti, koje su vrlo este kada se temi detiwstva, prolosti uopte, vraa i obraa, ovde imamo povratak iskonskom, kako bi se proistilo, oslobodilo od konvencija sadawosti, od svih banalizacija nae svakodnevice. Otuda je to i povratak aristotelovskom poimawu stvarawa, ne kao kakve doktrine mimeze, ve kao otkria (heurezis), iznoewa na videlo istinskog odnosa koji ve na neki nain postoji u sistemu stvari. Znam", veli pesnik, samo toliko da otvorim i zatvorim vrata prema vrtu, prozor prema nebu, korice kwige prema beskraju." Povratak u detiwstvo je povratak u blaeno vrijeme nevinosti", kada je sve dozvoqeno i oproteno, ali to je i blaeno vrijeme s kwigom u titravom svjetlu petrolejke". To je, istovremeno, povratak u dom, otuda su neizbeni arhetipi kunog praga i ogwita, otac i majka. Svaki kutak roditeqskog doma, od tavana do podruma, predstavqao je, uz prostor za ivot, prostor za igru, istraivawe, uvao poneku tajnu, slutio neto neobino. Pa je, kao takav, uao najpre u uspomene, a potom i u pesmu. Svi oni imaju neku tajnu, tamo u mraku." Upravo mrak je taj koji im daje tajanstvenost, budi slutwu i strah. S odrastawem, U crnoj noi tajanstvenoj kao tijelo", to je novo, drukije uzbuewe, otkrivawe sopstvene seksualnosti, nagovetaj erosa u noi, na slamarici, u spavaonici, dok kripe krevetske opruge i bude se ula. Prvi svet iz pozicije drugog sveta nije samo sastavqen od lepog, nego i od runog, a sve zbog iwenice da sa postojee udaqenosti i smee, tj. ostaci svijeta", ponekad predstavqa bogatstvo. Uz pomo tih predmeta, odbaenog smea, na tavanu, snatrio sam o daqinama", sea se pesnik. Nije bilo televizije, nisu se mogli gledati filmovi, pa je o drugom i drukijem svetu svedoio svaki neobini predmet, stranog ili nepoznatog porekla. Prvi svetovi ak i moje generacije, a da ne pomiwemo mlae i najmlae, svakako su mnogo udaqeniji od ovog Risojevievog sveta. Nekad se vie matalo i sawarilo, a posledwih decenija se najvie detiwstva provodi uz TV i video trake, odnosno kompjuter i elektronske simulacije. Pesnici nove generacije ne bi mogli da napiu ovakve himne kozjem mleku (jer piju prevashodno mleko iz tetrapaka), prvim cipelama (mnogi ne znaju ta su opanci i obojci), prvom kaputu, prvom radiju (jer ni svoj haj-faj, ni svoj CD plejer, ni svoj mobilni telefon ne doivqavaju kao neto izuzetno, ve kao sastavni deo svakodnevice). Nisu vie ni pop ni proslava urevdana, niti neke druge slave, zabraweni, neto ime su se straila deca, pa i odrasli, u ona vremena ne mawe religiozna, ve propisano i deklarativno ateistika.

243

Moda otuda ni kod Risojevia u uspomenama iz detiwstva nema prizivawa Boga, nema metafizike, uda, sve je delo prirode i qudskih ruku, tek retka slika anela, kao malog deteta. Pesma Aneo u dvoritu, ne samo zbog toga to je u woj takav motiv, jedna je od najboqih pesama u kwizi, jer sluti koliko govori nedohvatna blizina tamne daqine". Potpuno u saglasnosti sa konceptom da dete razume samo ono to vidi, raduje se svetlosti, a plai mraka i senki, raduje se ivima i poznatom a strahuje od nepoznatog i mrtvaca. Nema sumwe da bi se Prvi svijet mogao i trebao itati u kontekstu prethodnih kwiga Ranka Risojevia, pesnikih, pre svega, ali i onih proznih, naroito onih koje su pisane za decu i sa tematikom iz pesnikovog detiwstva. Mogle bi se ove pesme tumaiti i u kontekstu savremene srpske poezije, gde se na pesnik nalazi ve vie od tri i po decenije, a svojom trinaestom pesnikom kwigom ne samo da je uveao svoj opus, nego ga je i krunisao jednim autentinim, celovitim, moda i najiskrenijim do sada rukopisom, koji, iako svedoi o nostalginom vremenu i pomalo idealizovanim slikama iz detiwstva, ponekad zadrhti, uzbueno, ne i staraki, ali i daqe sigurno vodi pesniku nit od razuma ka srcu, iz sveta prolaznog u svet neprolaznih, gotovo arhetipskih slika.
Zoran ERI

OKRWENI MIT
Isidora Sekuli, Pisma, priredio Radovan Popovi, Stylos", Novi Sad 2004

U okviru Sabranih dela Isidore Sekuli kao etrnaesta kwiga pojavila su se Isidorina Pisma. Kwigu je priredio Radovan Popovi, a kao urednici Sabranih dela potpisani su Zoran Gluevi i Marica Josimevi. Ovo je, ako se ne varam, tree bavqewe Radovana Popovia Isidorom i wenim delom. Pre ove, objavio je kwige Isidorina brojanica (1979) i Moj krug kredom (1984). Dakle, Radovan Popovi kao prireiva teko bi se mogao dovesti u sumwu. Ali, da li se mogu dovesti u pitawe urednici koji su iznad" Radovana Popovia? Naime, posle Napomene urednika ta dilema se sama nametnula. Zadrau se samo na prvoj reenici tih urednikih napomena: Osnovno pitawe koje se postavilo prilikom sreivawa Isidorinih pisama jeste pitawe pravopisa." Na pogreno postavqeno pitawe teko je dati razuman odgovor. To ne samo da nije osnovno pitawe, ve se to pitawe prilikom prireivawa pisama i ne postavqa!

244

Jer, pisma se donose onako kako su napisana. Konano, i sam Radovan Popovi je nekoliko stranica pre tih urednikih napomena napisao: Pravopis i interpunkcija ostavqeni su onako kako ih je adresantkiwa pisala." Naravno da su i urednici doli do toga da se pisma tampaju onako kako su napisana. (Zato je prireiva ove kwige gospodin Radovan Popovi bio potpuno u pravu to je [u (?)] svoju kwigu Isidorinih pisama sve wene tekstove uneo u onom obliku, gramatiko-sintaksikom i ortografskom kako su napisani ili, u odgovarajuim sluajevima, kako su ve bili objavqeni.") Tek da se neto pie. Ali, ovako poete Napomene urednika stvaraju privid da su urednici Sabranih dela Isidore Sekuli itali kwigu koju su uredili. Dakle, otvorimo odmah karte: u ovom prikazu u pokuati da pokaem da urednici nisu itali ovu kwigu. Jer, da su je itali, bile bi izbegnute neke greke, nedoslednost, pa i nespretnost. Najpre da pokuamo da odredimo kakvom itaocu je namewena ova kwiga. U zavisnosti od toga ii e i objawewa ispod pisama. Tu je teko govoriti o nekoj doslednosti. Ponekad se objawavaju i najobinije stvari. (Na primer, u prepisci izmeu Mladena Leskovca i Isidore Sekuli pomiwe se Letopis. Da li je nuno u napomeni ispod pisma napisati da je to Letopis Matice srpske? Ako to nije oigledno, ta je onda?) Ali zato se desi da itave reenice ispisane na italijanskom ili, pak, latinskom jeziku, nisu prevedene. Sa druge strane, opet, ista re se prevodi svaki put kad se pomene. Odnos prema itaocu je ili potcewivaki, ili se taj italac precewuje. Posebno je uvredqiva" po itaoce (pored mnogobrojnih ponavqawa) i upotreba uglastih zagrada. Da li je nuno u uglastim zagradama ispisivati iza n. pr. da to znai: na primer? Ili u uglastim zagradama dovravati ime mesta, kada je vie nego oigledno o kojem je mestu re? Ali, ni ta pogreka" se ne ispisuje dosledno. Nuno je ujednaiti i osnovne podatke o piscima, odnosno opisati" linost kada se prvi put pojavi u kwizi. (Imam u vidu strane 402 i 403 i pojavu ora Diamela.) Ovo jo uvek ne dokazuje kqunu tezu ovog prikaza da urednici, posle Radovana Popovia, nisu itali rukopis. No, moda e ovaj argument biti ubedqiviji. Na 375-oj strani u fusnoti broj 522 pie: Milan Raki dolazi iz Pariza u Beograd, na oporavak. Krajem juna 1938. godine pozlilo mu je. Stigao je u Zagreb 24. juna, u sanatorijum dr Gotliba na Srebrwak, gde je u pono umro." Ve na sledeoj strani, fusnota 523, pie: Milan Raki, pesnik, umro je 30. juna 1938. godine." Prvo, zato se sad objawava" da je Raki pesnik, a drugo otkud sad 30. juni. (Uzgred, Raki je umro 30. juna.) Jasno je da je re o tamparskoj greci; no, ista takva greka se ve dogodila u kwizi Moj krug kredom videti strane 209 i 210.

245

Grubqa je greka to je pismo (od 29. aprila 1913. godine) upueno Tihomiru Ostojiu naknadno upueno" Vasi Stajiu. To se lako d pokazati preko imena ene. (Zna Radovan Popovi da je Jelena ena Tihomira Ostojia, a ne Vase Stajia, no greka se potkrala.) Tu bismo sada mogli postaviti jedno od osnovnih pitawa prilikom prireivawa kwiga pisama. Da li je najsretniji nain na koji je ova kwiga prireena? Naime, Radovan Popovi je pisma poreao hronoloki. Da li bi bilo boqe da su pisma prvo grupisana po adresatima pa tek onda hronoloki? ini mi se da bi kwiga dobila na preglednosti, a takve greke (da se zameni ime adresata) tee bi se dogodile. Radovan Popovi u predgovoru kae da je sauvano oko hiqadu Isidorinih pisama. Pri kraju tog predgovora se nada da e neka pisma ugledati svetlo dana uz malo vie voqe onih kojima su upuena. No, neka pisma je nezavisno od voqe onih kojima su upuena ipak propustio da objavi. Jedno pismo upueno Svetislavu Stefanoviu (objavqeno u kwizi Epistolarna biografija Svetislava Stefanovia) proputeno je; no, vei je propust vezan za ona pisma koja je Radovan Popovi ve objavio, a ovde ih je jednostavno izgubio iz vida. (U svakom sluaju ih ne pomiwe.) Tu mislim na dva pisma dr Vladimiru Aleksiu upuena iz Paneva. Oba ta pisma pomiwe aslav G. orevi u kwizi Isidora u Panevu, drugo izdawe, Panevo, 2000. godine. (aslav G. orevi uredno na 97-oj strani pie: Jedan od Isidorinih biografa, Radovan Popovi je objavio dva pisma koja je Isidora Sekuli pisala Vladimiru Aleksiu.") Skrenuemo pawu na jo dve greke koje su se provukle. Prva se tie godine roewa Svetislava Stefanovia. On i Isidora Sekuli bili su ispisnici dakle, i Stefanovi je roen 1877. godine, a ne 1874. godine kao to to pie u ovoj kwizi. (Pogrenu godinu prvi je naveo Veqko Petrovi u Stanojevievoj enciklopediji".) Druga greka je posledica nepreciznosti". U fusnoti broj 11, na strani 29 pie: Ostoji je napisao monografiju o Orfelinu, koju je objavio 1923. godine." U ovoj kwizi, pak, itamo da je Tihomir Ostoji umro 1921. godine. (Vladimir orovi je bio taj koji je naao zaostali Ostojiev rukopis pa je tako ta kwiga ugledala sveta 1923. godine parafraziram kwievnog istoriara Jovana Gria.) Uredno je na kraju kwige Radovan Popovi popisao i imena adresata i institucija u kojima se ta pisma uvaju. ini mi se da su se ipak mogli potovati standardi koje je briqivo istina ne uvek negovala biblioteka Dokument" IP Matice srpske. Naime, nuno je ispod svakog pisma doneti signaturu, ako ta signatura ve postoji. U kwizi se nalazi 620 pisama Isidore Sekuli (u sadraju ispred svakog pisma pie redni broj u kwizi tih brojeva iznad pisama nema), uz predgovor, napomene, adresate i ve pomenute Napo-

246

mene urednika, tu je i ivotopis Isidore Sekuli. (Uzgred, moda se moglo u ivotopisu ukazati na to da se Isidora Sekuli nije udavala i da je Emil Stremnicki bio wena izmiqotina. Krtenica Isidore Sekuli je, koliko znam, do sada najmawe dva puta objavqena i tu se jasno vidi da je ostala gospoica, da ne upotrebim neku, iz wenog ugla gledano, teu re. Kako humorno zvui wena reenica: nisam gospoica. Udovica sam dra medicine Emila Stremnickog, ima ve mnogo godina.") Pred nama je u svakom sluaju jedna obimom velika kwiga, koja se ne moe itati dva puta. Ali, ne zbog obima, ve zbog Isidore Sekuli koja je teka, preteka. Kome je Isidora Sekuli sve pisala? Nabrojaemo samo one kojima je najee pisala: Tihomir Ostoji, Svetislav Cvijanovi, Milan urin, Milan Grol, Svetislav Petrovi, Marko Risti, Vasa Staji, Mladen Leskovac, ivan Milisavac Pisma upuena woj, i uopte pisma do kojih bi dola (oeva pisma, na primer), Isidora je unitavala (Pored pisama ovih qudi sa kojima se dopisivala znamo da je unitila i jedno pismo Vladislava Petkovia Dis-a.) Po wenim reima, jedino nije unitila dva pisma ivana Milisavca. Ali, o tom potom. Interesantno je i kada je kome pisala. Mogue je da nisu sauvana sva pisma ali pisama Milanu Grolu posle Drugog svetskog rata nema. Rat se jo nije zavrio april je 1945. godine a ve u pismu Mladenu Leskovcu Isidora pozdravqa Stajia i drugaricu ne suprugu, enu ili gospou kao to je pre pozdravqala ve drugaricu! (Ve u januaru te godine u pismu Vasi Stajiu koristi novu terminologiju.) Pie jo na jednom mestu da e i ona da zada udarac starom reimu". Umesto u London ide da gleda decu kako grade prugu (Mada 1946. godine jedina, u Politici, pomiwe Boi, te joj je mitropolit pismom zahvalio.) Ukupno raspoloewe, pa otuda i ponaawe Isidore Sekuli esto zavisi od vremenskih prilika. Sama kae: U zimu se prva ukoim, u leto se prva zapalim." U Berlin bi da ide jer je ula da se tamo dobro loi! No, ono to je morbidno u itavoj toj prii o woj jeste ponos zbog toga to je bolesna! U pismu Vasi Stajiu krajwe ozbiqno pie: Ako ste Vi, dragi Gospodine, bili akutno bolesni, nemojte se gorditi: i ja sam. Moda Vam se i pribliujem i kliniki grip, ili takozvani grip, dohvatio je i maramicu plunu, i ja, posle sedam nedeqa bolovawa, jo bolujem. Radim, izlazim kad treba, ali temperature su tu, razni simptomi su tu." Zar neko sme biti bolesniji od we? Retka su pisma u kojima se ne ali na bolest, ili kako sama kae: Ali, to je moja simfonija, moje varijacije, na strogo uzevi, istu temu." Na drugom mestu kae: Bolesna sam oduvijek, pa mi je nain ivota prema tome." Vrhunac je ipak weno pitawe: Kako boluju Holanani?"

247

Ono to takoe zamara u ovoj prepisci je Isidorina priprema za smrt. Ja mislim da je glupqa od mene inae su apsolutno sve anse na wenoj strani" belei Isidora o smrti, koje se oito nije plaila. Uzgred, ivela je 81 godinu, a za smrt se spremala posledwih tridesetak. (U tome joj je, koliko mi je poznato, jedini pravi takmac Veqko Petrovi, koji je umro 1967, a slutio je smrt jo 1913. godine!) Zatim, ima se oseaj kao da jedva eka da je neko povredi; kao da uiva u svai, u tome da se naquti za sva vremena. Stie se utisak da je, u odreenim situacijama, sve moe povrediti. Otmena je u svai kao da se gleda u ogledalu dok se svaa i uiva u svakoj rei. estoka je svaa sa Milisavcem, toliko estoka da ak ni dva wegova pisma nije unitila. A ta je uinio Milisavac, tada urednik Letopisa Matice srpske? Da li na koricama ili u sadraju (poto je u pitawu bio sitniji prilog) nije doneo weno ime. Kad ste u sadrini ispisali sva raznorazna imena saradnika, a mene izostavili, dakle prostaku i zlu provokaciju izveli" pie Isidora. Oito je sujeta nagrizala mit o skromnosti. Taj akt podlosti" doivela je kao zaveru protiv we. Ali, ono to joj se mora priznati i to je uistinu za potovawe je ta wena eqa da nikom ne ostane duna i to je takoe interesantno ne eli honorare unapred. (ini mi se da je jedino Marko Maletin uspeo da je ubedi da primi honorar ranije!) Jedino se ona buni to je honorar velik zato ste mi poslali onoliko grdan honorar" pie Juliju Beneiu 6. septembra 1918. godine. Ne pristaje na tako velik honorar hoe da joj se to zavede kao dugovawe! Tu se Isidora ukazuje kao besprekorno ista. Pria o skromnosti Isidore Sekuli je, videli smo, prilino sporna. Jeste to hipertrofirana skromnost, ali skromnost kojom se hvalie; insistirawe na tome da je samo radnik u svojoj eliji sve to zamara. Pa i taj pogled vrednog radnika je zastraujui: Kad ovek ne moe da radi, treba da se bar mui, inae nije opravdano to je jo iv." Volela je da bude lan (a kad u postati lan Matiin" pita Maletina), a onda se durila, naputala to svoje lanstvo", da bi posle nekoliko meseci potpisivala akta kao sekretar ili predsednik onog udruewa iji je prestala" da bude lan Ostale su zabeleene primedbe na wenim ostavkama koje su ukazivale na to da su svi znali da je to trenutno raspoloewe i da e to proi. I najee je tako i bilo. Retka su pisma u kojima imamo trenutke ushiewa. Jedno od tih pisama je ono od 20. decembra 1918. godine upueno Juliju Beneiu. Zadovoqna je, izmeu ostalog, jer je u sadraju Savremenika videla da je meu novelistima najvie tampana!

248

Ali, ako zanemarimo svu tu wenu hirovitost; veito nezadovoqstvo; priu o tekom ivotu i istu pesmu koju varira kroz itav niz pisama; moramo rei da strah, istinski strah, oseamo pred wenim pismom sinu Mladena Leskovca, Vladimiru. Tu ipak moe da se proita da su neke veze sa ivotom pokidane; deluje tako starmalo u itavoj toj prii poza koju je zauzimala itavog ivota ovde kao da je prela u ukoenost. Ima neeg uistinu stranog u tom wenom pokuaju da se priblii trinaestogodiwem deaku, da d neki savet O savremenicima e doneti tek poneku reenicu. U pola reenice e opisati mo Pavla Popovia, nepopustqivost Ive Andria Nepovoqno e pisati o Lazi Kostiu kao oveku, isto tako i o glagoqivosti Desanke Maksimovi, o nedostatku unutraweg ivota kod Jovana Duia Posebno nepovoqno e, naravno u pismima, pisati o Mileti Jakiu kao pesniku. Tu ipak moramo zastati. Otkriu zbog ega volim da itam tua pisma. Volim taj viak znaewa", tu istinu koja se ponekad (ako se ne gleda kroz kquaonicu) i ne vidi. Znali smo da je Isidora Sekuli o Mileti Jakiu pisala afirmativno, ali sada znamo da je pisala suprotno svojim uverewima, jer se oseala dunom Vasi Stajiu, koji joj je pomogao krajem Drugog svetskog rata (A Mileta Jaki, koji je umro 1935. godine, bio je pod zatitom Vase Stajia.) itava ova pria (o pomawkawu sluha za poeziju Milete Jakia i pisawu lai) dobija na teini kad se prisetimo da smo iz ovih pisama saznali da je Isidora Sekuli cenila poeziju Dragoquba Filipovia. Naslov ovom tekstu otuda se sm nametnuo ne okruweni mit, ve okrweni mit.
Milivoj NENIN

TEHNOLOGIJA SUBJEKTIVNOSTI
Miel Fuko, Hermeneutika subjekta. Predavawa na Kole de Fransu 19811982, preveli Milica Kozi i Branko Raki, Svetovi", Novi Sad 2003 Cela antika bila je greka. Miel Fuko

Predavawa Miela Fukoa iz 1982. godine posveena su hermeneutici sopstva. Izbegavajui apstraktnost teorijskih formulacija, Fuko analizira temu sopstva u odnosu prema skupinama delawa koja su u poznoj antici pripadale temi brige o sebi". Ispitivawe fi-

249

lozofskih principa u kontekstu razliitih delawa, baca vie svetla, iz jednog neobinog ugla, na avanturu zvanu zapadna filozofija. Razliite prakse koje spadaju u krug brige o sebi" imale su velikog udela u nastanku moderne subjektivnosti, te su predavawa Miela Fukoa usmerena upravo na tu neuralginu taku zapadwake misli. Znaaj autora, iji se stvaralaki opus u veoj meri ocrtao unutar horizonta naeg jezika i vanost teme, doprineli su da objavqivawe ove kwige u naoj kulturi bude zaista dragocen dogaaj. Brigu o sebi" Fuko posmatra u rasponu od osam vekova, od Sokrata do Grigorija iz Nise: Hrianski asketizam, kao i antika filozofija, staje pod zastavu brige o sebi i obavezu samosaznawa pretvara u jedan od elemenata te brige." Starawe o sebi nije prestajalo da bude osnovno naelo za obeleavawe filozofskog stava tokom trajawa grke i rimske kulture (a imalo je svoje obrasce i u vizantijskoj kulturi, to Fuko posebno ne razmatra). Briga o sebi" uokvirila je naelo spoznaj samog sebe", postavi podlogom bogatom skupu pojmova, praksi, naina postojawa i formi egzistencije, ali je u moderni dospela u podreen poloaj u odnosu na princip samosaznawa. Fuko dri da su hrianstvo i moderno drutvo sve teme i kodove moralne krutosti utemeqili na moralu ne-egoizma, dok su oni sami stvoreni unutar pejzaa koji je obeleen obavezom starawa o sebi. Dodue, postoji i daleko znaajniji momenat. Kartezijanstvo je filozofski rekvalifikovalo naelo spoznaj samog sebe", dok je nasuprot tome diskvalifikovalo naelo starawa o sebi. Ono to Fuko naziva kartezijanskim momentom" ima sasvim odreen pristup saznawu kao formi svesti, gde je filozofski pristup oiglednost oiena od bilo kakve sumwe. Kartezijanski momenat" je uspostavio vaewe jedne filozofske tradicije, utemeqivi se u jednu od mogunosti wenog poimawa i razvoja, istaknuvi momenat samospoznaje. Fuko razgraniava vaewa pojma filozofije" od pojma duhovnosti". Filozofija je forma miqewa koja se pita o tome ta subjektu doputa da se priblii istini, dok je duhovnost iskustvo nunih preobraaja da bi se pristupilo istini. Duhovnost obuhvata skup tragawa, praksi i iskustava (iewe, askeza, odricawe) koji predstavqaju ne za sam subjekt saznawa, nego za celokupno subjektovo bie, cenu koju treba da plati da bi se pribliilo istini. U subjektu ne moe biti istine bez wegovog celovitog preobraaja. U itavoj antici (kod pitagorejaca, Platona, stoika, kinika, epikurejaca, neoplatonista, itd.), filozofska tema (kako dosei istinu) i pitawe duhovnosti (kakve su promene u biu neophodne da bi se ona dostigla) nisu se razdvajale. Istorija istine, smatra Fuko, ula je u moderno doba onoga trenutka kada je prihvaeno da samo saznawe otvara put istini. Rascep filozofije i duhovnosti nije bio potpun a ni definitivan. Odnos filozofije i duhovnosti dobio je na snazi to-

250

kom 19. veka, da bi bio diskvalifikovan, kritiki promatran, ili pak velian. U filozofijama Hegela, openhauera, Niea, penglera, Huserla, Hajdegera, odreena struktura duhovnosti nastoji da sjedini in i uslove saznawa sa promenama u samom biu subjekta. Fuko smatra da je to, na kraju krajeva, jedini smisao Fenomenologije duha i u tome ne grei nimalo. Fukova analiza poiwe sokratskim dijalogom Alkibijad, gde je nunost starawa o sebi povezana sa vrewem vlasti. Statusno preimustvo se posredstvom brige o sebi preobraava u upravqawe drugima. U Alkibijadu, sopstvo je definisano kao objekt starawa o sebi, a ciq je neto sasvim drugo drava: Drava posreduje odnos sebe prema sebi, te sopstvo moe da bude kako objekt tako ciq." Baviti se sobom" znai uputiti se na skup praksi, od gimnastikih do vojnih vebi, koje upuuju na budnost, urednost i izdrqivost. Prakse sopstva tokom prvih vekova nae ere dobijaju drugaiji karakter, poto prate specifikaciju uslova istinitosti. Istina obuhvata mnotvo praksi i moralnih uslova, a duhovnost posredstvom brige o sebi postaje celovita priprema subjekta za istinu. I praksa ispitivawa savesti, kao vaan oblik duhovnosti, vezana je uz odreene oblike delawa. Kod stoika, praksa preispitivawa savesti, po prvi put, javqa se u dva razliita vida, u jutarwem i veerwem, te ne ispitujemo samo ta je uiweno, ve i ono to e biti uiweno. U moralnom preispitivawu javqa se i sluaj samodelawa u kome postoji veba okrenuta budunosti kao takvoj. U postavci preispitivawa savesti, gde razmiqamo o svemu to smo uinili tokom dana i gde o tome treba da sudimo na sopstvenom sudu, ve se susreemo sa tipom istrage, veoma bliskom hrianskom 12. veku, odnosno sa tipom kada pokajawe dobija pravnu formu, poto ispovedawe i priznawe implicira retrospektivno formulisawe svega to e biti podvrgnuto sudu pokajnikog tribunala. Dodue, ispitivawe koje definie Seneka, razlikuje se od onoga koje e dopreti iz hrianskog ispitivawa savesti. Senekine greke" jesu greke vodia savesti koji nije vaqano upotrebio svoj moralistiki instrumentarij. Ispitivawe savesti Senekinog tipa podlee pre administrativnoj nego pravosudnoj tehnici, budui da ukquuje vebu, iskuavawe, inspekciju, sve sa ciqem da se odgovori na pitawe: Jesam li uspeo da postanem etiki subjekt istine? Subjekt istine nepovratno zapada u diskurs moi i pokornosti. Geneza subjektivnosti posredstvom razliitog skupa praksi blisko je povezana sa etikom dominacije. Odnos prema sebi stvara intervallum (Seneka) izmeu aktivnosti koje vri i onoga to ga ini subjektom datih aktivnosti. Etika distanca" nastala iz osnaene subjektivnosti, pomae etikom subjektu da se ne oseti lien svega to bi mu okolnosti oduzele, usmeravajui ga da ispuwava samo ono to je sadrano u funkciji. Kultura sopstva stvara jednu etiku do-

251

minacije, vladawa i superiornosti sopstva nad samim sobom, te se taj odnos moi sadran u subjektivnosti primewuje isprva na sebi. Lini status i javna funkcija, iako nisu striktno odvojeni jedno od drugog, ne podudaraju se vie s punim pravom, kao to je to bilo u doba atinske aristokratije. Moe se rei da etiki subjekt, upravo stoga to je i postao subjekt, ne podudara se vie sa svojom ulogom. Epoha subjektivnosti je zato, u etikom smislu, epoha kolizija i neusklaenosti. U antikoj misli poev od helenistikog perioda i perioda carstva, stvarno se pojmilo kao prilika za samooprobavawe i samoiskuavawe, a u grkom svetu i wenim karakteristinim okolnostima svet je bio tokom cele epohe korelativ techne. Oblik objektivnosti svojstven Zapadu oformio se kada su svet razmatrali i wime manipulisali posredstvom tehnike, dok se oblik zapadwake subjektivnosti oformio na suprotan nain. Zapadwaka subjektivnost oformila se onoga trenutka kada je bios izgubio znaewe koje je dugo imao u grkoj misli (bio korelativ techne), da bi postao vid samoiskuavawa, smatra Fuko. Postavku da je ivot iskuewe Fuko posmatra iz dva ugla. Kao iskuewe da sebe spoznajemo, ispitujemo, otkrivamo i u pravom svetlu pokazujemo, zatim kao iskuewe da su svet i bios veba gde se formiramo i preobraavamo idui ka spasewu ili sopstvenom savrenstvu (znaajna transformacija u odnosu na grko shvatawe gde bios treba da bude predmet racionalne i shvatqive vetine). Za zapadwaku filozofiju postavqen je tako veliki problem: Kako svet moe da bude predmet saznawa a i mesto iskuewa subjekta, kako moe da postoji subjekt saznawa koji svet uzima za predmet kroz techne i subjekt samoiskuavawa koji isti taj svet uzima za mesto iskuavawa? Na taj izazov odgovara delo koje izraava sam vrh filozofije Zapada, Hegelova Fenomenologija duha, smatra Fuko. Za Hegela je qudska povest delo duha koji sebe shvata, a duh koji iznova shvata ovo shvatawe (dijalektika samosaznawa i duhovnosti) duh je vieg stepena, zato to prethodni oblik ini predmetom sopstvene svesti. Samosaznawe nagriza" sopstveni okvir duhovnosti stavqajui povest u pogon. Fukoov okret" ka Hegelu, proizaao je iz preokretawa Hajdegerove perspektive sagledavawa. Da vladawe tehnike pridaje svetu formu objektivnosti, nesumwivo je hajdegerijanska ideja, ali ideja koja u prekidu odnosa tehnike i sveta vidi raawe subjektivnosti, posredno predstavqa restauraciju hegelijanskog pogleda u strukturalistikom diskursu. Dodue, povest za Fukoa nema krajwi smisao, pa ni geneza subjektivnosti nije povesno uigrana. Subjektivnost je nastala iz prekida u odnosu tehnikog, praktinog i sveta, posredstvom tehnika koje su imale pripremnu funkciju u saznawu istine. Odnosi snaga i uzurpacija moi nee se ponoviti u drevnim oblicima, nego vazda u novim i drugaijim.

252

Temu brige, na svoj nain, iskoristili su u filozofiji 20. veka Martin Hajdeger i Jan Patoka (inae svojevrsni antipodi na zajednikom tlu Huserlovog naslea). Za Hajdegera, briga je egzistencijalno ontoloki temeqni fenomen i egzistencijalno ontoloki temeq samog otkrivawa istine. Konkretna obrada pitawa o smislu bivstvovawa vodi interpretaciji vremena kao horizonta svakog razumevawa, do vremenitosti kao smisla brige. U Bivstvovawu i vremenu Hajdeger naputa temeq metafizike podvojenosti, za raun jednog, kako misli, izvornijeg viewa i procewivawa. Jan Patoka, filozof graanske kulture iza gvozdene zavese", u brizi o dui" vidi energiju evropskog humanizma u dobu koje u najveoj meri poiva na zatirawu najviih evropskih vrednosti. Evropski princip slobode nastao je iz brige o dui, a metafizika kao postavqawe pitawa temeqi se na etikom stanovitu brige (Patoka). Briga o dui" postala je jedna od znaajnih problemskih tema u pristupu filozofiji i to u doba kada je briga svedena na primawe informacije, na ogoqen informatiki obrazac i na istinu kao dominantnu informaciju koja proteira jednu praksu. Hajdegerovo uewe Fuko uzima kao polazite i zato svaku humanistiki intoniranu brigu o dui" moe sagledati u skladu sa praksama koje aficira. Meutim, Huserlova Kriza evropskih nauka, koja je dovela do opisa sveta ivota u potpunoj kolonizovanosti tehnikim i naunim matricama, gde humanistika racionalnost taji naboje moi, predstavqa jednu od trajnih inspiracija Miela Fukoa. Zato i humanistiko stanovite Jana Patoke analiza Miela Fukoa znaajno nadilazi u smeru propitivawa uloge moi (razume se, time ono nije izgubilo na vrednosti i znaaju). Istorija filozofije bez sumwe jo nije zavrena i ne postoji opasnost da ona definitivno bude napisana, pogotovo kada se pitawe wene unutrawe artikulisanosti sadraja postavi iz perspektive kliskog odnosa na kome poiva sadawe merilo istinitosti. Fuko je daleko od toga da te principe povesno uigra, tj. da objasni razvoj svesti borbom saznawa i duhovnosti (subjektivnosti i supstancije), ve se wegov metod pre moe uporediti sa paradigmatinim predmetom postmoderne kaleidoskopom (Habermas). Razliita delawa kristaliu nove forme i odnose, ponekad paradoksalne ili sasvim bizarne. Odnosi i relacije koji se pri tom uspostavqaju jedinstveni su, ba kao kristalizujui prizori u deijem kaleidoskopu. Ispitivawe pojmova uz odreene oblike delawa baca jedno drugaije svetlo na formaciju koju nazivamo povest filozofije, te misao saletiqa ovog prikaza, moe biti shvaena u tom kontekstu. Ukoliko su prakse subjektivnosti dospele iz antike u krajwem zaista dovele do moderne subjektivnosti Fukoov pogled na antiko naslee ne moe biti blagonaklon.
Sran DAMWANOVI

253

NEKOLIKO NAPOMENA

Letopis Matice srpske je saborno mesto srpske kwievnosti i kulture. Tokom svog dugog ivota, od 1824. godine, na asopis je to ponekad bio vrlo izrazito, ponekad mawe uoqivo, ali uvek dovoqno jasno i krajwe postojano. Idealna programska orijentacija Letopisa podrazumeva prevashodnu usmerenost ka kwievnom, ali i umetnikom, naunom i filozofskom stvaralatvu vrhunske vrednosti. U asopisu treba da budu prezentovani stvaraoci svih poetikih opredeqewa, raznolikih idejnih stavova i kulturolokih pozicija, te raznovrsnih generacijskih pripadnosti, a svima wima najmawi zajedniki sadralac treba da predstavqa visoka vrednost stvaralakih rezultata do kojih su doli. U tom smislu Letopis vaqa da funkcionie kao jedna obuhvatna antologija srpske kwievnosti koja se kontinuirano, iz meseca u mesec, obelodawuje i nudi itaocima na proveru. U ivotu Letopisa Matice srpske, koji traje ve punih 180 godina, jasno se ukazuje da on nije bio i da ne treba ni da bude asopis poetike uskogrudosti, revolucionarnih pretenzija i koterijakih oijukawa. Urednitvo asopisa smatra svojom primarnom obavezom da prui adekvatan prostor za artikulaciju svega to u kwievnosti vredi. Objavqivawe u Letopisu ve samo po sebi predstavqa relevantnu kwievnu iwenicu, pa takav stav dodatno obavezuje Urednitvo da svestranim uvidom i paqivo uspostavqenim poretkom vrednosti uini da ukupna slika srpske kwievnosti, ali i wenih relacija sa drugim nacionalnim kwievnostima, bude to sadrajnija i tanija. I da, u meri svojih stvaralakih potencijala, a oni nisu mali, srpska kwievnost doprinese konstituisawu ukupnog ambijenta opte kwievnosti koja prevazilazi granice jezika i nacija. Priseajui se svojevremenih programskih deklaracija Bogdana Popovia, moemo rei da bi Letopis Matice srpske trebalo ne samo da bude pouzdan i objektivan registrator, nego i diskretan i nenametqiv regulator srpskih kwievnih zbivawa. Takvu misiju Letopis ne eli da ostvaruje drugaije nego uz puno potovawe autorskih

254

projekata i odgovarajueg vrednosnog dometa. Podrazumeva se da Urednitvo ne zastupa sve to u asopisu bude reeno nego, pre svega, smatra da izneseni kwievni oblici, stavovi i vrednosti zasluuju da budu legitimisani kao relevantne iwenice dostojne ozbiqnih kritikih provera. Na poetku svoga mandata nova Redakcija Letopisa Matice srpske eli da oda puno priznawe prethodnoj Redakciji, wenom glavnom i odgovornom uredniku Slavku Gordiu, te urednicima Vojislavu Karanoviu, Vladimiru Kopiclu, Milici Mii Dimovskoj, Sai Radojiu i Selimiru Raduloviu, istiui koliko su oni uinili da, u veoma osetqivom i tekom trenutku drutvene i politike krize, pa i ratnih stradawa u zemqi i okruewu, u periodu od 1992. do 2004. godine, asopis ne samo redovno izlazi nego i da bude veoma itan, uticajan i podsticajan inilac srpskog kwievnog i kulturnog ivota. Nova Redakcija e nastojati da ouva dosegnute vrednosti i mnoge prednosti dosadaweg ureivakog koncepta, a ako tome doda i neke nove kvalitete od znaaja za srpsku kwievnost i kulturu, onda e plodonosna misija Letopisa Matice srpske ne samo biti ouvana nego i na nov nain istaknuta. Sve to, dakako, moe biti uiweno samo okupqawem pre svega saradnika koji, u ovom trenutku, imaju mnogo toga relevantnog da kau, i to saradnika u irokom rasponu od uglednih imena nae kulture i dugogodiwih graditeqa i prilonika asopisa pa do sasvim mladih i nepoznatih autora. Zahvaqujui stvaralakom potencijalu kojim srpska kultura raspolae, uvereni smo da e Letopis Matice srpske u budunosti ne samo verno reprodukovati trenutno stawe kwievnih i kulturnih iwenica nego i podsticati wihove promene u znaku bogaewa izraajnih mogunosti i proirewa ukupne vrednosne skale. Ako se naelo sabornosti pokae sa svim svojim prednostima, onda ne treba sumwati u nove uspehe asopisa ije trajawe i misija predstavqaju lepo upozorewe da u srpskoj kulturi, tako obeleenoj diskontinuiranim razvojem, mogu da se ostvare i neobini, impresivni kontinuiteti. Sto osamdeset godina ivota Letopisa Matice srpske obavezuju nas na potovawe naela tolerancije i wegovu mudru ugradwu u same temeqe danawe srpske kwievnosti i kulture.
Urednitvo

255

AUTORI LETOPISA

DAVID ALBAHARI, roen 1948. u Pei. Pie pripovetke, romane i prevodi s engleskog, priredio vie antologija pripovedaka. Objavqene kwige: Porodino vreme, 1973; Sudija Dimitrijevi, 1978; Obine prie, 1978; Opis smrti, 1982; Fras u upi, 1984; Jednostavnost, 1988; Cink, 1988; Pelerina, 1993; Kratka kwiga, 1993; Ukrtene prie, 1994; Izabrane prie, 1994; Sneni ovek, 1995; Mamac, 1996; Mrak, 1997; Prepisivawe sveta, 1997; Gec i Majer, 1998; Neobine prie, 1999; Svetski putnik, 2001; Najlepe prie Davida Albaharija, 2001; Drugi jezik, 2003; Teret, 2004. TOMISLAV BEKI, roen 1935. u Novom Sadu. Bavi se istorijom nemake kwievnosti, komparativnim istraivawima veza i odnosa nemake i srpske kwievnosti, kao i prevoewem s nemakog (S. Frojd, K. Jung, A. Adler, F. Babinger, T. Man i dr.). Objavqene kwige: Tomas Man u naoj kwievnoj kritici, 1987; Nemaka kwievnost 2 (koautor), 1987; Germanoslavica prilozi prouavawu uzajamnih kulturnih i kwievnih veza izmeu nae i nemake kulture , 2001, , 2003; Anica Savi-Rebac kao posrednik izmeu srpske i nemake kulture, 2004. PREDRAG BJELOEVI, roen 1953. u Bawaluci. Pie poeziju i prevodi s ruskog. Kwige pesama: Gorka slad, 1977; Lice sa zatiqka, 1979; Il linguagio del silencio, 1983; Reetka i san, 1985; Iz meuprostora, 1989; Rz Brzotrz i akalica Sofija (pesme za decu), 1990; Govor, tiina, 1995; Vodena kouqa (izabrane pesme), 1996; Tuni princ (lirska bajka), 2000; U strahu od svjetlosti, 2001. MLADEN VESKOVI, roen 1971. u Zemunu. Pie kwievnu kritiku i eseje. Objavqena kwiga: Razmetawe figura, 2003. VASILI VICAKSI, ambasador Grke, lan Moskovske i Indijske akademije nauka, predsednik Grkog udruewa prevodilaca kwievnih dela. Objavqivao radove na vie svetskih jezika. Esej Tri puta ka spoznaji u staroj helenskoj filozofiji Vicaksi je proitao marta 2004. godine na sveanosti koju je priredio gradonaelnik

256

Atine povodom dodeqivawa nagrada promoterima grke kwievnosti u svetu. (M. Z.) MIRO VUKSANOVI, roen 1944. u Krwoj Jeli (Gorwa Moraa). Upravnik je Biblioteke Matice srpske i potpredsednik Matice srpske. Pie prozu, poeziju i eseje. Objavio je kwige: Kletva Peka Perkova, roman, 1977, 1978; Gorske oi, pripovetke, 1982; Nemuti jezik, zapisi o zmijama, 1984; Vuji tragovi, zapisi o vukovima, 1987; Gradita, roman, 1989; Tamooni, poeme i komentari, 1992; Moranik, poeme, 1994; Daleko bilo, mozaiki roman u 446 urokqivih slika, 1995; Semoq gora, azbuni roman u 878 pria o rijeima, 2000, 2001; Toilo, kame(r)ni roman u 33 reenice, 2001; Kuni krug, roman u koncentrinom snu, 2003. SRAN DAMWANOVI, roen 1968. u Novom Sadu. Profesor filozofije, pie filozofske i tekstove iz teorije umetnosti, objavquje u periodici. JOVAN DELI, roen 1949. u Borkoviima, Crna Gora. Pie kwievnu kritiku i eseje. Objavqene kwige: Kritiarevi paradoksi, 1980; Srpski nadrealizam i roman, 1980; Pjesnik Patetike uma" (o pjesnitvu Pavla Popovia), 1983; Tradicija i Vuk Stefanovi Karaxi, 1990; Hazarska prizma tumaewe proze Milorada Pavia, 1991; Kwievni pogledi Danila Kia, 1995; Kroz prozu Danila Kia, 1997. SERGEJ DOVLATOV (Ufa, Rusija, 1941 Wujork, 1990). Poznati ruski prozni pisac, od 1978. iveo u SAD. Najznaajnija dela: Kofer, Strankiwa, Robijaka zona, Kompromis, Nai, Zanat, Filijala, Spomen-muzej i dr. ZORAN ERI, roen 1960. u Bakom Dobrom Poqu. Pie poeziju, kwievnu kritiku i studije, priredio vie pesnikih antologija. Kwige pesama: Talog, 1983; Zglob, 1985; Unutrawa obeleja, 1991; Pod starom lipom, 1993; Oduak, 1994; Az bo vide azbune molitve, 2002. Studije i kritike: Sestra kwiga o incestu, 1992; Vatreno krtewe, 1995; More i mramorje dnevnik putovawa po Apuliji, 2000; Aneli nostalgije poezija Danila Kia i Vladimira Nabokova, 2000; Danilo Ki: rua-pesnik-p/ogled, 2002. MILIVOJE ZAGAJAC, ambasador u penziji, prevodi eseje sa grkog. Objavio tri renika grkog jezika i prevode grkih proznih pisaca (S. Mirivili, I. Venezi, K. Asimakopulo). FRIDRIH ZENGLE (FRIEDRICH SENGLE, 19091994), nemaki istoriar kwievnosti, kwievni teoretiar i kritiar, bio je je-

257

dan od najznaajnijih germanista u drugoj polovini HH veka. Glavna dela: Das historische Drama in Deutschland, 1947; Wieland. Leben, Werk, Welt, 1949; Biedermeierzeit IIII, 19711980. (T. B.) DEJAN ILI, roen 1961. u Travniku. Pie poeziju, prevodi s italijanskog. Kwige pesama: Figure, 1995; U boji bez tona, 1998; Lisabon, 2001; Duvanski put, 2003. MIKICA ILI, roen 1972. u Sremskoj Mitrovici. Pie kratke prie i satiru. Kwiga pripovedaka: Zapadno-istoni divan, 2003. DRAGAN JOVANOVI DANILOV, roen 1960. u Poegi. Pie poeziju, prozu i eseje. Kwige pesama: Euharistija, 1990; Pentagram srca, 1992; Kua Bahove muzike, 1993; ivi pergament, 1993; Evropa pod snegom, 1995; Duboka tiina, 1996; Pantokr(e)ator, 1997; Glava harfe, 1998; Alkoholi s juga, 1999; U ruinom ogledalu, 2001; Koncert za nikog, 2001; Najlepe pesme Dragana Jovanovia Danilova, 2002; Homer predgraa, 2003. Roman: Ikonostas na kraju sveta, 1998. Kwige eseja: Beogradski pogled na svet, 1991; Srce okeana, 1999. MIROSLAV JOSI VIWI, roen 1946. u Staparu. Leksikograf, pie poeziju i prozu. Kwige pesama: Azbuka smeha, 1966; Osim sveta (za decu), 1978. Romani: eka kola, 1971; Roman o smrti Galerije, 1974; Pristup u svetlost, 1975; Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godiwih doba, 1990; Pristup u kap i seme, 1992; Svetovno trojstvo, 1996; Pristup u poinak, 1999; TBC, 2002; Roman bez romana, 2004; Dok nas smrt ne rastavi, 2004. Kwige pripovedaka: Lepa Jelena, 1969; Dvanaest godova, 1977; Kvartet, 1994; Grupni nekrolog i sline prie, 1995; Novi godovi, 1998; Najlepe prie Miroslava Josia Viwia, 2002. Kwige eseja, razgovora, tekstova, zapisa i polemika: Pro/za 30, 1982; Moje burne godine, 1993; U drugom krugu, 1995; Pisac protiv Agencije, 1997; Dnevnik o Beogradu, 2001; Ratna pota (prolee '99, e-mail), 2003. Objavio renik Azbunik prideva u srpskoj prozi dvadesetog veka, 1991, Antologiju srpskih pripovedaa HH i HH veka, 1999, kao i dve kwige o slikaru Kowoviu: Reima po platnu sveta, 1978. i Stolee Milana Kowovia, 1998. KARL JOAHIM KLASEN (CARL JOACHIM CLASSEN), profesor klasinih nauka na univerzitetima u Getingenu i Oksfordu, kao i na mnogim univerzitetima irom sveta (Juna Afrika, Kina i dr.). Urednik je uvenog asopisa Gnomon u Minhenu i autor brojnih na-

258

unih publikacija, posebno o sofistima i rimskoj retorici. Predsednik je Meunarodne federacije klasiara (FIEC) u okviru Uneska. KSENIJA MARICKI GAANSKI, roena 1939. u Martincima, Srem. Prouava antiku filozofiju, lingvistiku, istoriju i kwievnost, savremenu grku narodnu i umetniku kwievnost, kao i savremenu filozofiju. Prevodi s antikog i savremenog grkog, francuskog i nemakog. Objavqene kwige: Helenska glotologija pre Aristotela, 1975; Platon o jeziku i saznawu, 1977; Razgovor s vremenom, 1995; Istorija na saputnik. Antike i moderne teme, 1998; O mitu i religiji, 2003; Bura i snovi, 2004. Priredila i prevela: Platon, Pisma (koautor I. Gaanski), 1971; Povratak poeziji (koautor E. Skopete), 1977; Grke bajke, 1978; Antologija savremene grke poezije, 1978; Plutarh, Slavni likovi antike , , 1978, 1987; Konstantin Kavafi, Pesme, 1979; Odisej Eliti, Izabrane pesme (koautor I. Gaanski), 1980; Jorgo Seferi, Mitska istorija i druge pesme, 1981; Antologija novije grke poezije (iz Antologije poezije balkanskih zemaqa, kw. I), 1981; Aristotel, O pesnikoj umetnosti, 1982; Platon, Meneksen, Fileb, Kritija, 1983; Jani Rico, Grki profil (koautor I. Gaanski), 1983; Plutarh, Tesej, 1987; Plutarh, Romul, 1987; Vasili Vicaksi, Platon i Upaniade, 1990; Poezija Soluna (koautor I. Gaanski), 1998; Vasili Vicaksi, Misao i vera (koautor I. Gaanski), 2001; Naso Vajena, Varvarske ode (koautor I. Gaanski), 2002; Konstantin Kavafi, 70 pesama, (koautor I. Gaanski), 2003; Jorgo Seferi, Glasovi iz kamena, iz snova (koautor I. Gaanski), 2003. RADMILA MEANIN, roena 1953. u Kotrai, Dragaevo. Pie kwievnu kritiku i prevodi s ruskog (O. Frejdenberg, S. Sokolov, V. alamov, V. Vojnovi, E. Limonov, A. Gurevi, A. tejnberg, S. Dovlatov, J. Meletinski, V. Ivanov, Q. Poqakov, M. Eptejn, V. Jerofejev). MARKO NEDI, roen 1943. u mestu Gajtan kod Leskovca. Pie prozu, kwievnu kritiku i eseje. Objavqene kwige: Kua u poqu, pripovetke, 1970; Magija poetske proze. Studija o Rastku Petroviu, 1972; Nova kritika opredeqewa, 1973; Pisci posle I svetskog rata kao kritiari, 1975; Stara i nova proza. Ogledi o srpskim prozaistima, 1988; Kritika novog stila, 1993; Osnova i pria ogledi o savremenoj srpskoj prozi, 2002. MILIVOJ NENIN, roen 1956. u Loku, ajkaka. Kwievni kritiar i istoriar. Objavqene kwige: S-aveti kritike, s-okovi poezije, 1990; Svetislav Stefanovi pretea modernizma, 1993; S merom i bez we, 1993; Suoavawa, 1999; Stvari koje su prole, 2003;

259

Stari lisac, 2003. Priredio: A duwa pukla (erotske narodne pesme), 1988; Moni de Buli: Krilato zlato" i druge kwige, 1989; Vladislav Petkovi Dis: Pesme", 1995; Epistolarna biografija Svetislava Stefanovia, 1995; Svetislav Stefanovi: Pesme", 1997; Svetislav Stefanovi: Pogledi i pokuaji", 1997; Sreten Mari: Ogledi. O kwievnosti", 1998; Ilija Ivakovi: O srpskim piscima", 1998; Milan Raki: Pesme", 1998; Aleksa anti: Pesme", 1998; Sima Pandurovi: U nemirnim senkama", 1999; Milo Crwanski: Lirika Itake i sve druge pesme", 2002; Duan Radovi: Svako ima nekog", 2002. U saradwi sa V. Gordi priredio ekspirovog Koriolana, 2000. MANFRED OSTEN (MANFRED OSTEN), roen 1938. u Nemakoj. Studirao prava, filozofiju, muzikologiju i kwievnost, doktorirao 1969. godine. Posledwih godina se intenzivno bavi stvaralatvom J. V. Getea. Objavio kwigu: Alexander von Humboldt. ber die Freiheit des Menschen, 1999. (T. B.) VASA PAVKOVI, roen 1953. u Panevu. Pie poeziju, prozu, eseje i kwievnu kritiku. Kwige pesama: Kaleidoskop, 1981; Opsesija, 1985; Telesna strast, 1989; Nesigurnost u tekstu, 1994; Konverzija, 1994; Kwiga o lastavicama, 2000. Kwige pria: Monstrum i druge fikcije, 1989; Maije oi, 1994; Hipnotisan, 1996; Boanske klopke, 2001; Posledwi tienik noi, 2001. Romani: Qubavniki dekameron, 1998; Mesec januar, 2002. Kwige eseja: Kritiki tekstovi, 1997; Duh modernizma, 2001. Kwige kritika: Sve strane sveta, 1991; Pogled na svet, 2002; Na slatki strip, 2003. Priredio je kwige: Renik poezije Milana Rakia, 1988; um Vavilona, kritiko-poetska hrestomatija mlae srpske poezije (koautor M. Panti), 1988; Sabrane pesme Milana urina, 1991; Korovwak, 1992; Tajno drutvo, antologija mladih srpskih pripovedaa, 1996; Beograd, antologija pria, 1997. MILIVOJ SREBRO, roen 1957. u umwacima kod Glamoa. Pie eseje i kwievnu kritiku, bavi se srpsko-francuskim kwievnim vezama. Od 1990. ivi i radi u Francuskoj. Kwige eseja: Roman kao postupak, 1985; Mali vavilonski listar, 1991. Priredio: Anthologie de la nouvelle serbe (19502000), 2003; Bibliographie de la littrature serbe en France 19452004 (Bibliografija srpske kwievnosti u Francuskoj 19452004), dvojezino izdawe, 2004. MIROQUB TODOROVI, roen 1940. u Skopqu. Osniva je i teoretiar signalizma, srpskog neoavangardnog stvaralakog pokreta i urednik Internacionalne revije Signal. Pie poeziju, eseje, dnevniku i epistolarnu prozu i bavi se multimedijalnom umetno-

260

u. Kwige poezije: Planeta, 1965; Signal, 1970; Kiberno, 1970; Putovawe u Zvezdaliju, 1971; Sviwa je odlian pliva, 1971; Stepenite, 1971; Poklon-paket, 1972; Naravno mleko plamen pela, 1972; Trideset signalistikih pesama, 1973; Gejak glanca guqarke, 1974; Telezur za trakawe, 1977; Insekt na slepoonici, 1978; Algol, 1980; Tekstum, 1981; orba od mozga, 1982; Chinese erotism, 1983; Nokaut, 1984; Dan na deviwaku, 1985; Zautim jeza jezik jezgro, 1986; Ponovo uzjahujem Rosinanta, 1987; Belouka popije kinicu, 1988; Soupe de cerveau dans l'Europe de l'Est, 1988; Vidov dan, 1989; Radosno re Rzav, 1990; Trn mu crven i crn, 1991; Ambasadorska kibla, 1991; Sremski evap, 1991; Diem. Govorim, 1992; Rumen guter kiu pretrava, 1994; Striptiz, 1994; Devianska Vizantija, 1994; Glasna gatalinka, 1994; Ispquvak oluje, 1995; U cara Trojana kozje ui, 1995; Smrdibuba, 1997; Zvezdana mistrija, 1998; Elektrina stolica, 1998; Recept za zapaqewe jetre, 1999; Azurni san, 2000; Pucaw u govno, 2001; Gori govor, 2002. Kwige eseja, polemika, dnevnike i epistolarne proze: Signalizam, 1979; tep za umindere, 1984; Pevci sa Bajlon-skvera, 1986; Dnevnik avangarde, 1990; Osloboeni jezik, 1992; Igra i imaginacija, 1993; Haos i Kosmos, 1994; Ka izvoru stvari, 1995; Planetarna kultura, 1995; e gramatologije, 1996; Signalism Yugoslav creative movement, 1998; Miscellaneae, 2000; Tek to sam otvorila potu, 2000; Poetika signalizma, 2003; Tokovi neoavangarde, 2004. Kwige za decu: Mi u obdanitu, 2001; Blesomer, 2003. Antologije: Signalistika poezija, 1971; Konkretna, vizuelna i signalistika poezija, 1975; Mail Art Mail Poetry, 1980. DRAGAN HAMOVI, roen 1970. u Kraqevu. Pie poeziju i kwievnu kritiku. Kwige pesama: Mrakovi, ruge, 1992; Nametenik, 1994. Eseji: San Dragana Ilia, 1990; Stvari ovdawe, 1998; Pesnike stvari, 1999; Posledwe i prvo, 2003. Priredio Branislav KARANOVI

261