Julija Kristeva je psihoanalitiarka, koja se razvijala, izmeu ostalog i pod uticajem lakanovske psihoanalize.

Kris Barker na sledei nain obrazlae zato je ona privukla najvie panje

u feministikim studijama kulture: - Rad Kristeve je usredsreen na znakove/semiotiku, to jest, na simboliki poredak kulture. Njen rad je organizovan oko pitanja subjektivnosti i

identiteta koji postaju kljuna pitanja u studijama kulture. - Ona je praktiarka psihoanalitiarka a vana je jer se psihoanaliza vraa u studije kulture. - Njen rad istrauje kako su psihike snage

isprepletane sa tekstovima kulture kroz identifikacije ili ulaganja subjekata i u mesta koje oni zauzimaju u proizvodnji 1 tekstova. Ako se uporede Kristeva i Lis Irigaraj, moe se rei da obe

dobro poznaju Frojdov rad i lakanovske teorije. Kao i Lakan, one u svom radu zasnivaju antihumanistiki pristup. Kao i on, smatraju da je jezik primaran u psihikom ivotu, i da su pozicije koje zauzimaju subjekti

u simbolikom poretku nuno seksualizovane. Obe se usredsreuju na odnos koji je Lakanov i Frojdov rad zatamnio: Kristeva na odnos majka-dete, a Irigaraj na odnos majka-erka. Zatim, obe afirmiu arhainu snagu pred-

edipalnog, koje je, mada potisnuto, stalno prisutno. Obe izjavljuju da libidalni porivi imaju fluidni, polimorfni perverzni status. Meutim, za razliku od, na primer, Elen Siksu, Kristeva ne smeta enske aspekte jezika u

enski libido. enski modus jezika pristupaan je piscima i spisateljicama. Njen koncept semiotike i simbolikih funkcija deluje u psihikom, tekstualnom i drutvenom ivotu i zasnovan je na razlici

koju je razvio Frojd izmeu prededipovskih i edipovskih seksualnih poriva. Za razliku od Lakana, Kristeva je uvek svesna istorijskih i drutvenih aspekata oznaavanja i subjektivnosti. Po Lakanu, imaginarni

poredak funkcionie samo u vizuelnom registru, dok Kristeva naglaava sve ulne registre. Imaginarno nije samo vizuelni poredak, ono je, tvrdi Kristeva, organizovano i glasom, dodirom, ukusom i mirisom.

Uprkos ovih teorijskih razlika, Kristeva koristi lakanovske ideje o simbolikom poretku i subjektu da bi oformila osnovu teorije o oznaivalakim praksama. Smatrala je da su ideoloka i filozofska osnova

moderne lingvistike sutinski autoritarne i ugnjetake. Udaljila se od sosirovskog koncepta jezika (langue) i kao predmet lingvistike ponovo uspostavila subjekt koji govori (speaking subject). Ali subjekt

koji govori je podeljen i decentriran. Jezik, smatra Kristeva, nije monolitni sistem ve sloeni, heterogeni oznaivalaki proces, smeten u subjekt i izmeu subjekata. Jezik je produktivan, on nije samo sredstvo koje

jednostavno odraava 2 drutvene odnose. Kristeva je odbacila pojmove kao to su ecriture feminine ili parler femme. Umesto teorije enskosti razvila je teoriju o marginalnosti i subverziji ili

disidenstvu. Ona veruje u potencijalno revolucionarnu snagu marginalnih i potisnutih aspekata jezika. Kao i Siksu, Kristeva tvrdi da postoje enske forme oznaavanja koje ne mogu biti sadrane u racionalnoj strukturi

simbolikog poretka i koje zato ugroavaju njegov suverenitet, pa su prognane na margine diskursa. Konceptom 'semanalize' ('semanalysis') Kristeva se istakla kao vana teoretiarka jezika i

knjievnosti. Semanaliza se usredsreivala na materijalnost jezika, tj. na njegove zvukove, ritmove i grafiko rasporeivanje, a ne jednostavno na njegovu komunikativnu funkciju. Tako, na

primer, u radu Dojsa ili Malarmea, pesniki jezik, zato to je sutinski heterogen, menja homogenu, uobiajeno prihvaenu formu jezika kao jednostavnog sredstva komunikacije, koji prenosi znaenje.

Poetski jezik remeti znaenja, ili bar omoguava nova znaenja, kao i nove 3 naine razumevanja. Revolucionarni potencijal avangarde Kristeva smatra da je

umetnost indeks stabilnosti. Pobune ili radikalni prekidi u umetnikim normama ne uzrokuju niti odraavaju drutvene pobune, oni ih pre anticipiraju ili prate. Revolucije u poetskom jeziku nisu manje

simboliki destabilizujue od ekonomskih pobuna. Remeenje oznaiteljskih praksi u poeziji Malarmea, u komadima Artoa (Artaud) ili spisima Dojsa, simptomatina su za ira remeenja do

kojih dolazi na nivou drutvenoekonomskih odnosa. Krize u prikazivanju (representation) ukazuju na poremeaje u funkcionisanju Simbolikog to moe ukazati i na politiku nestabilnost.

Umetnost je, u najirem smislu, privilegovani predmet istraivanja Kristeve, ali treba istai da je ona uvek naglaavala najekstremnije take remeenja u umetnikim praksama u kritinim trenucima

koje oznaava pojam 'avangarde'. Avangardni tekstovi destabilizuju prezentacije subjekta u odnosu na identitet i teksta u odnosu na koherentno znaenje. Drugim reima, u tim tekstovima subjekt nije konstruisan kao

koherentan, jedinstven i sebi identian, niti je znaenje koherentno. Radikalne oznaivalake prakse dovode u pitanje zahteve simbolikog. Na taj nain jouissance nalazi put ka drutvenom. Ali

tekstovi avangarde ne samo da uvode jouissance u drutveno, ono, naglaava Kristeva u njima premauje granice identiteta i koherencije. Avangardne prakse su meu retkim drutvenim praksama u

kojima emiotiko dovodi u pitanje Simboliko, stvarajui istorijske transgresije drutvenog i oznaavajueg poretka. Avangarda dovodi u pitanje represivne moi Simbolikog hvatajui i izraavajui inae

neartikulisanu jouissance semiotikih impulsa, inei da drutvena ulaganja u ugnjetavanje i podreivanje semiotikog postanu 4 vidljiva. Julija Kristeva je tvrdila da modernistika

poezija Lotreamona, Malarmea i drugih radikalnih autora konstituie 'revolucionarnu' formu pisanja. Modernistika pesma, sa naglim zaokretima, elipsama, prekidima i jasnim nedostatkom logike

konstrukcije jeste pisanje u kojem su ritmovi tijela nesvesnog uspeli da se probiju kroz stroge racionalne odbrane konvencionalnog drutvenog znaenja. Poto su takva konvencionalna

znaenja po Kristevoj u stvari struktura koja odraava ceo simboliki poredak, odnosno, sve ljudske drutvene i kulturalne institucije, fragmentiranje simbolikog jezika u modernistikoj poeziji za nju postaje paralelno

i nagovetava potpunu drutvenu revoluciju. To znai da se pretpostavlja da postoji specifina spisateljska praksa koja je po sebi 'revolucionarna', analogno seksualnoj i politikoj transformaciji, ona

dokazuje da postoji mogunost da se simboliki poredak ortodoksnog drutva 5 transformie iznutra. U knjizi Revolucija pesnikog jezika (La Revolution du langage poetique, 1974), Kristeva ne pokazuje

samo kako avangardni autori kao to su Malarme i Lotreamon eksploatiu semiotiku osnovu jezika tj. njegove zvukove, ritmove i viestruke osnove izraza. Ona pokazuje kako pesniki jezik utie na specifine

istorijske i ekonomske formacije, naime, na Francusku Tree Republike. Kristeva razvija teoriju subjekta kao subjekta u procesu, pozivajui se na lakanovsku psihoanalitiku teoriju. To znai da subjekat

nikada nije statian, taan subjekt svijesti. On nikada nije jednostavno statini fenomen uhvaen u odreenoj imaginarnoj formi, koja se moe drugima iskomunicirati. On je neizgovorljiv, ne moe se imenovati, on

je potisnuta forma spoznatljiva samo u 6 svojim uincima. Semiotiko se izjednaava sa enskom horom (chora), koja je neprestavljivo mesto majke. Kao i enskost uopteno, hora je na strani materijalne,

poetske dimenzija jezika. Kristeva je pisala da je termin hora pozajmila iz Platonovog Timaja, da bi oznaila "sasvim privremenu artikulaciju sutinski mobilnu, koja se sastoji od pokreta i njihovih 7 kratkotrajnih zastoja."

Hora je prekid i artikulacija, ritam, ona prethodi oiglednosti, verovatnom, prostornom i vremenskom. Kristeva smatra da se semiotika dispozicija jezika moe posmatrati u radu pomenutih

pesnika, ali se manifestuje i kod dece tokom prisvajanja jezika. U kricima, pevanju i gestovima, u ritmu, prozodiji i igrama rei, ili u smehu, dete pokazuje sirovi materijal koji e upotrebiti avangardni

pesnici. Ta izvanlingvistika dimenzija povezana je sa oznaivalakom praksom: to jest, praksom sposobnom da potrese postojee, okotale, forme simbolikog, omoguavajui da se

razvije nova forma. Ona se usredsreuje na mesto preklapanja psihoanalize i semiotike, na ideju subjekta koji govori. Drugim reima, subjekt je bie koje govori, proizvodi i deformie znaenja, koje udi.

Teorijama prikazivanja, oznaavanja i proizvodnje znaenja psihoanalitika teorija doprinosi ideji podeljenog subjekta (subjekat je podeljen izmeu svesnog i nesvesnog). Ali i semiologija i teorije

prikazivanja doprinose psihoanalitikim konceptima subjektivnosti, inei od jezika jedan od nunih uslova ljudskog 9 postojanja. U ranijim spisima, Kristeva koristi frojdovske koncepte

infantilne seksualnosti, naroito razliku izmeu pred-edipalne, polimorfne, perverzne, anahrine seksualnosti i edipalizovane, falike, genitalne orjentacije seksualnosti odraslih, kao i razlike izmeu svesnog i nesvesnog.

To ini da bi objasnila kako je subjekt koji govori konstruisan kao takav, kako je mogue govoriti, proizvoditi, transformisati i podriti znakove i sisteme znakova. U ranijim radovima ona povezuje marksizam i

psihoanalizu posredstvom semiotike, nadajui se da e pokazati da su i psihiki i drutveni odnosi uvek nuno odnosi oznaavanja. Modus proizvodnje je uvek modus oznaavanja, libidalna ekonomija je

istovremeno sistem 10 znaenja. Kris Barker ukratko objanjava: Kristeva razlikuje 'semiotiku horu', koja je predsimbolika, i 'tetiko' ili simboliku sferu. Po Kristevoj, subjekti su 'uvek i semiotiki i simboliki'

(Kristeva 1986a: 93). Ono to ona naziva 'subjektom-u-procesu' igra je izmeu 'semiotikog' i simbolikog. Jezik, to jest, simboliko (tetiko) je mehanizam kojim telo moe sebe oznaiti (kao oznaeni

ego) i ukljuujui regulaciju (predsimbolikog) semiotikog simbolikim. Pa ipak, semiotiko se vraa u simbolikom poretku kao njegova 11 transgresija.

Transgresija je, videli smo, obeleje izvesnih tekstova nastalih u okvirima modernistike knjievne i umetnike prakse. Ritmovima, prekidima i odsutnostima u tekstovima koji stvaraju novi poredak znakova u

vremenu i prostoru. Oni, u stvari, razvijaju novi jezik. Poto je semiotika povezana sa pred-edipalnim odnosom sa majinim telom, obiljem i primarnim narcizmom, moemo oekivati da revolucionarna

transformacija jezika do koje dovodi semiotika transgresija simbolikog, moe posebno da se povee sa enama. Meutim, ovako definisana 'enskost' nije svojstvena samo enama, jer Kristeva

zastupa antiesencijalistiki pogled na polni identitet. Kris Barker objanjava da se "zapadnjako traganje za identitetom temelji na polaznoj pretpostavci da postoji 'neto' to se moe nai,

da identitet postoji kao univerzalna i bezvremena sr jastva koju svi posedujemo. Moemo rei da osobe imaju 'sutinu' jastva koje nazivamo 12 identitetom." Ovo stanovite je esencijalistiko jer se

pretpostavlja da opisi ljudi sutinski odraavaju njihov pozadinski identitet. Pretpostavlja se da postoji sutina 'enskosti', 'maskuliniteta', nacionalnog, religioznog, rasnog, itd.

identiteta. Nasuprot tome, antiesencijalistiki stav podrazumeva shvatanje da je identitet u potpunosti specifian za odreeno vreme i odreenu sredinu. Identitet je opis u jeziku. Dalje, po

Barkeru, ene se iz politikih razloga mogu identifikovati sa rodnim identitetima da bi vodile kampanje za enska prava. On to naziva strategijskim esencijalizmom. Ali seksualni identiteti kao suprotnosti mogu jedino

da nastanu nakon ulaska u simboliki poredak, to jest, seksualni identitet nije sutina ve uinak prikazivanja. Prema Kristevoj, dete se suoava sa izborom identifikacije sa majkom, a kasnija marginalizacija unutar

simbolikog poretka, ili identifikacije sa ocem, daje pristup simbolikoj dominaciji. Pri tom dolazi do brisanja mnogostrukosti prededipovske identifikacije sa majkom. Sa ovim izborom suoavaju se i 13 muka i enska deca."

enskost je, u tom smislu, uslov subjekatske pozicije marginalnosti koju neki mukarci, na primer avangardni umetnici, takoe mogu zauzeti. Ali, patrijarhalni simboliki poredak pokuava da sve ene

fiksira kao enstvene a sve mukarce kao mueve, inei od ena 'drugi pol'. Kristeva sugerie da se borba oko seksualnih identiteta odigrava u svakom pojedincu. Dakle, simboliki poredak po Juliji

Kristevoj i mukarce moe postaviti u poziciju marginalnosti. Na to ukazuje njena analiza avangardnih umetnika Artoa, Celina, Dojsa, Lotreamona, Malarmea. Feministkinje zameraju Kristevoj to to samo

mukarce uzima kao pisce ili proizvoae avangarde. Pa ipak, mada eksluzivno muka u Kristevinim terminima, avangarda je, smatra Madan Sarup, najbolji reprezent potisnutog, enskog semiotikog poretka.

Vaan deo Kristevinog argumenta je da svako jaanje semiotikog, koje ne poznaje seksualnu razliku, mora dovesti do slabljenja tradicionalnih rodnih 14 podela. Kristeva je razvijala jo jednu vanu ideju, a to je da

ne postoji celovit i jasno definisan subjekt koji prethodi umjetnikom radu. Umetniki rad konstituie subjekt rada. Ova autorka se usredsreivala na analizu umetnikih dela zato to je smatrala da

postoji bliska veza izmeu umetnosti i formiranja 15 subjektivnosti. Semiotiko simboliko i

Najranije prededipalne seksualne faze

deteta Julija Kristeva dovodi u vezu sa onim to naziva 'semiotikim', neizgovorenim i neprikazivim uslovima oznaavanja. Kristeva razlikuje semiotiko od simbolikog. Simboliko je poredak

drutvenih i oznaavajuih odnosa, zakona, jezika i razmene. I semiotiko i simboliko su nuni da bi tri poretka ljudskog postojanja, koje Kristeva eli da povee, funkcionisala: psihiko funkcionisanje

pojedinca; ureena i ureujua struktura drutvenih institucija; koherentno znaenjsko funkcionisanje diskursa 16 i tekstova. Semiotiko je skup predoznaujuih impulsa (pre-signifying impulses) i poriva koji

haotino cirkuliu u telu i telom deteta. Simboliko zamenjuje ovo polimorfno telo impulsa i libidalnih poriva hijerarhijski ih podreujui u edipovom kompleksu, koji ove impulse ujarmljuje u drutvenoj

proizvodnji. Simboliko je podruje propozicija i pozicija, mesto stvaranja jedinstvenih tekstova, kulturnih prikazivanja i znanja. Semiotiko je neusmeren i nekontrolisani imput (input) potisnutih

impulsa, energija i greva deteta u prvom sluaju, a kasnije, subjekta u trenucima krize i psihike pobune. Mada je Simboliko uokvireno potisnutim kao i sublimacijom semiotikog, ono ne moe da postoji, ono ne

poseduje 'sirovi materijal' ili energetsku snagu, bez semiotikog, koji se mora razumeti kao ono to logiki prethodi. Elizabet Gros (Elizabeth Grosz) objanjava: Majinski definisano semiotiko podupire ili

pomae remeteu transgresiju oinskog, patrijarhalno regulisanog Simbolikog. Ono je nepotpuno sadrano u Simbolikom i pokazuje se u 'fizikalnosti' ili 'materijalnosti'

tekstualne proizvodnje: to je materijalnost koja, poput primarnih procesa ili potisnutog, preti da e se vratiti, remetei konvencije oznaavanja. Semiotiko mora da se porekne i transcendira da bi pred-edipovsko

dete prihvatilo stabilnu drutvenu ili Simboliku poziciju kao objedinjeni (muki ili enski) subjekt. Ali ovo podreivanje semiotikog i/u Simbolikom nikada nije potpuno ili 17 zavreno.

Semiotiko, kako Kristeva koristi termin, moe se povezati sa anarhikom, prededipalnom komponentom poriva i polimorfnim erogenim zonama, telesnim otvorima i organima. Semiotiko je 'sirovi

materijal' oznaavanja, korporealno (corporeal), libidalna materija koja se mora upregnuti i na odgovarajui nain izmeniti radi drutvene kohezije i regulacije. Ovi infantilni porivi su neodreeni, mogu imati

razliite ciljeve, izvore i predmete. Kristeva opisuje semiotiko kao 'ensko', jer tom fazom dominira prostor majinog tela. Videli smo da sledei Platonovog Timaja, Kristeva taj prostor opisuje kao semiotiku

horu. Hora je prostor ili posuda, nestabilni prostor u kojem se subjekat proizvodi i koji mu preti unitenjem. Hora je mesto neizdiferenciranog telesnog prostora koje dele majka i dete. Hora definie i strukturira

ogranienja tela deteta i njegov ego ili identitet kao subjekat. To je prostor subverzije subjekta, prostor u kojem se pojavljuje poriv smrti i preti da e progutati subjekt, da e ga svesti na inerciju nepostojanja. Mada u

ovoj 'enskoj' fazi dominira majka, majka je uvek shvaena kao falika. Ona je posledica maskuline fantazije majinstva, a ne ensko ivljeno 18 iskustvo majinstva. Semiotiko je, dakle, pred-edipalno i

zasnovano na primarnim procesima i majinsko po orijentaciji. Simboliko je edipalizovani sistem, koji reguliu sekundarni procesi i Zakon Oca. Semiotiko je ritmiki, energijski, disperzivni telesni niz snaga koje se

bore da poveaju uitak, zvuk, boje ili trenutke koje dete u svom telu iskuava. Kao i ono potisnuto, semiotiko se moe vratiti u/kao remeenje unutar simbolikog. Semiotiko je i preduslov simbolikog

funkcionisanja i njegova nekontrolisana neumerenost. Diskursi ga koriste ali se ono ne moe njima artikulisati. Erupcije semiotikog predstavljaju transgresivne lomove simbolike koherentnosti. Ukratko,

simboliki/edipalni/dru tveni modus postoji zahvaljujui jednom neizgovorljivom i neprikazivom semiotikom/majinsko m/enskom. Teorija Kristeve se uglavnom bavi razvojima prededipalne faze gde

seksualna razlika ne postoji. Pitanje razlike postaje vano samo u trenutku ulaska u simboliki poredak. Raspravljajui o ovoj situaciji u sluaju devojica, Kristeva, videli smo, ukazuje na to da poto je

semiotiko prededipalno, ono je povezano sa majkom, dok simbolikim dominira Zakon Oca. Suoena sa ovom situacijom, devojica mora da bira: "ili e se identifikovati sa majkom, ili e se uzdii

do simbolikog statusa svog oca. U prvom sluaju pojaane su pred-edipalne faze (oralni i analni erotizam)." Ukoliko se devojica identifikuje sa ocem, "pristup kojo dobija dominaciji simbolikog e

cenzurisati prededipalnu fazu i izbrisati poslednji trag zavisnosti 19 od tela majke." Kristevu zanima kako semiotiko postaje pokorno u Simbolikoj kodifikaciji, kao i u onim trenucima, na primer, u avangardnim

tekstovima, gde semiotiko preplavljuje Simboliko sputavanje. Ovaj projekt nalaenja simptoma i signala revolucionarnog prekida u subjektivnosti, tekstualnosti i drutvenosti uokviren je

jednom implicitno marksistikom idejom ideologije i revolucionarne drutvene promene. Po Kristevoj revolucionarna praksa je politika aktivnost koja ima za cilj transformaciju

drutvenih struktura. Kako se njen rad razvijao, ovaj okvir je poeo da se rastapa i zamenjen je sve veom posveenou psihoanalitikim diskursima. Mnogi smatraju da je u ovom procesu dolo do

20

depolitizacije ili estetizacije njenog prethodnog zanimanja za klasnu borbu, za drutvenu, psihiku i seksualnu anatomiju. Ona vie nije privrena marksistikom okviru, ali su njeni odnosi prema feminizmu i

dalje dvosmisleni. Nju zanimaju mnoge teme savremenog feminizma, kao to su majinstvo, enska seksualnost i udnja, borba za ravnopravnost i za prepoznavanje seksualne razlike. Istovremeno, ona odbija

da sebe nazove feministkinjom i ostaje kritina prema feministikom korienju kategorije 'ena'. Ona analizira majinstvo i prededipalni odnos majkadete, razvijajui izvestan broj novih

pojmova, kao to je zazorno (abjection), ustanovljava jednu 'heretiku' i koncept imaginarnog oca. Kao i semiotiko, zazorno (abject) je i preduslov i sporadini pratilac subjektivnosti i Simbolikog

funkcionisanja, koje se manifestuje u razliitim tabuima kultura, knjievnim tekstovima i u religioznim ritualima i doktrinama. Ni subjekt ni objekt, zazorno (abject) ini da je svaiji identitet 21 nemogu i neodriv.

Julija Kristeva feminizam

U tekstu "ensko vreme" iz 1981. godine, Julija Kristeva je pisala da se pojavila nova generacija feministkinja koje tee da pomire

linearno vreme istorije i politike sa ciklikim vremenom raanja i materinstva. Ona smatra da je enama sada dostupan prostor u kojem mogu da kombinuju ideje o materinstvu i razlici sa politikom jednakosti i

Simbolikim poretkom. Njeni pogledi na feministiku politiku odraavaju njeno odbacivanje biologizma i esencijalizma. Ako se feministika borba, tvrdi ona, posmatra istorijski i politiki

vidimo je kao trostruku. U tom smislu je pisala: U svojim poecima, enski pokret, kao borba sifraetkinja i egzistencijalistikih feministkinja, teio je da zadobije mesto u linearnom vremenu kao vremenu projekta i

istorije. (...) sve su to delovi logike identifikacije s izvesnim vrednostima: ne s ideolokim (...), ve pre s logikim i ontolokim vrednostima racionalnosti koja je dominantna u nacionalnoj dravi. (...)

Univerzalistika u svom prilazu, ova struja feminizma globalizuje problem ena razliitih miljea, doba, civilizacija ili, jednostavno, drukijih psihikih struktura, podvodei ih pod

oznaku 'univerzalne 22 ene'. U drugoj fazi, koja je s jedne strane povezana s mlaim enama koje su feminizmu prile posle maja '68, a s druge strane sa enama koje su imale estetska ili psihoanalitika

iskustva, linearno vreme je bilo skoro potpuno odbaeno, i kao posledica javilo se ogoreno nepoverenje u odnosu na celokupnu politiku dimenziju. Ako je istina da se ova novija struja feminizma poziva na svoje

prethodnice, i da je borba za sociokulturno priznanje ena njen glavni zadatak, ini se da ova struja o sebi misli da pripada drugoj generaciji kvalitativno razliitoj od druge u poimanju sopstvenog identiteta, i sledstveno

tome, vremenitosti kao takve. Sutinski zainteresovane za specifinost enske psihologije i njena simbolika ostvarenja, ove ene nastoje da jezik predaju intrasubjektivnim i telesnim iskustvima

koje je kultura u prolosti ostavila nemim. Bilo kao umetnice, bilo kao spisateljice, preduzele su prava istraivanja dinamike znakova, istraivanja koja povezuju ovu tendenciju, bar na nivou

njenih aspiracija, sa svim glavnim projektima estetikih ili verskih preokreta. (...) To, takoe, znai da ovaj feminizam, zahtevajui priznanje nesvodljivog identiteta bez postojanja istog u suprotnom polu i koji je

kao takav bukvalno mnogostruk, neuhvatljiv, i na izvestan nain neidentian, sebe smeta van linearnog vremena identiteta, koje komunicira kroz projekciju i revadikaciju. Takav

feminizam se prikljuuje, s jedne strane, arhajskom (mitskom) pamenju, a s druge, ciklinoj ili monumentalnoj vremenitosti 23 marginalnih pokreta. Konano, ini se da se meavina ova dva stava

 ukljuivanje u istoriju i radikalno odbijanje subjektivnih ogranienja koje ovo istorijsko vreme namee eksperimentu koji se izvodi u ime nesvodive razlike oslobaa poslednjih nekoliko godina, u

evropskim feministikim pokretima, posebno u 24 Francuskoj i Italiji. Ovo razvrstavanje koje je nainila Kristeva, Toril Moi prikazuje na sledei nain:

1. ene zahtevaju jednaki pristup simbolikom poretku: liberalni feminizam. Jednakost. 2. ene odbacuju muki simboliki poredak u ime razlike. Radikalni feminizam. Velianje enstvenosti.

3. (Ovo je Kristevina pozicija.) ene odbacuju dihotomiju maskulino feminino kao 25 metafiziku. Trea pozicija dekonstruie suprotnosti izmeu maskuliniteta i feminiteta, i osporava

samu ideju identiteta. Kristeva je pisala: Ovim treim stavom, koji ja odluno zastupam to zamiljam? sama dihotomija mukarac/ena kao opozicija izmeu dva suprotstavljena entiteta

moe se razumeti kao dihotomija koja pripada metafizici. to moe 'identitet', ak 'polni identitet', znaiti u novom teorijskom i naunom prostoru gde se osporava i sama ideja 26 identiteta?

Toril Moi smatra da 'nedekonstruisana' forma 'drugog stadijuma' feminizma, nesvesnog metafizike prirode rodnih identiteta, rizikuje da postane obrnuta forma seksizma. Ona to i postaje kada nekritiki

preuzima metafizike forme patrijarhata, uprkos nastojanjima da se ovim starim kategorijama pripiu nove feministike vrednosti. Vano je isto tako da postanemo svesne politikih ogranienja Kristevinog

argumenta. Mada njeni pogledi na 'politiku subjekta' daju znaajan doprinos revolucionarnoj teoriji, njeno verovanje da revolucija unutar subjekta nagovjetava kasnije drutvene revolucije,

problematino je za svaku materijalistiku analizu drutva. Snaga Kristevine teorije nalazi se u tome to ona naglaava politiki jezik kao materijalnu i drutvenu strukturu, ali gotovo da ne uzima u obzir druge konfliktne

ideoloke i materijalne strukture koje moraju da budu deo radikalne drutvene 27 transformacije. Feministkinje su optuivale Kristevu za antifeminizam, zato to je odbacila kategoriju ene, koja, veruje

Kristeva, podrazumeva esencijalizam i pojedinanost koji poriu kompleksnu konstituciju subjekta. Poto je problematiku analize seksualne razlike zamenila analizom seksualnog razlikovanja u svakom

pojedincu, mukarcu ili eni, optuivali su je da zagovara androginost, neutralizovanje konkretnih iskustava i njihovih doprinosa drutvu, svodei ene na majinsku funkciju. Ma kako opravdane ove primedbe mogu ipak

biti, njen rad je, smatra Elizabet Gros pruio dalekosene uvide, metode i analize mnogih feministikih projekata.