Pejza

Oboavam planine. Mislim da su to najlepi predeli koji se mogu videti na planeti Zemlji. Planina je velianstvena, bez obzira na vreme i godinje doba. Leti, kada sve ozeleni, od mirisa umskih stanovnika vazduh mirie kao najlepi parfem. Ili zimi, kada sve bljeti od kristalne beline. Ipak, jedan prizor mi je ostao u sedanju i posle nekoliko godina. Putujudi na letovanje, nakon nekoliko sati vonje, zaustavili smo se da se malo odmorimo. Bio sam pospan, nod je tek bila prola, a prvi zraci sunca tek u najavi, bojili su nebo nenom ruiastom bojom. Shvatio sam da se nalazimo na planini, na velikoj nadmorskoj visini, po tome to je vazduh bio prohladan i mirisao na borove. Bilo je jako prijatno posle naporne vonje malo proetati. Nas nekoliko je krenulo niz zemljani put koji je od parkinga vodio kroz umarak. Iglice borova su nam utale pod nogama, a ptice, neobino glasne, pevale svoju pesmu, ne obazirudi se na nas. Nakon dvadesetak metara, umarak se naglo zavrio i put je nestao. Pred nama je bio fantastian prizor. Polje zelene trave, proarano jarko crvenim bulkama, umiveno jutarnjom rosom, blistalo je na prvim zracima sunca. Visoka trava se blago talasala na povetarcu, menjajudi boju iz tamne u svetlo zelenu, a zatim u srebrnu. Shvatio sam zato ljudi kau ''more trave''. Polje se talasalo ba kao more. Ono to me je zadivilo bilo je jedno jedino drvo u sred tog zelenog mora. Visoko, ponosno, sa ogromnim stablom i debelim granama, stajalo je tamo kao da uva celo polje. Kao da je polje samo njegovo. To usamljeno drvo bilo je veoma staro, videlo se. Stablo mu je bilo izdubljeno, kvrgavo, kora se ljutila, ali je drvo i dalje bilo uspravno. Kao da prkosi godinama, kronja je bila bujna, zelena, njihala se na vetru lagano, aljudi pozdrav celom svetu. Kao da nam je mahalo, pozivalo nas da priemo. Osim utanja lida i trave, nije bilo drugih zvukova. Sve je bilo savreno mirno i tiho, kao da je vreme na trenutak stalo i zaledilo se. Prizor kao iz bajke. Kapi jutarnje rose su se lagano gubile sa lida, kupajudi ceo svet, a ja sam ponovo uo ptice, cvrke i ostale stanovnike polja. Svet se ponovo pokrenuo, pomislio sam tog trenutka. arobni trenutak je proao, ali je ostao u meni zauvek. Nerado sam se vratio nazad i nastavio putovanje. Bio sam sredan to sam tog jutra odluio da malo proetam, jer sam dobio jednu divnu uspomenu. Bilo mi samo malo ao to nisam imao fotoaparat, da zauvek uhvatim trenutak van vremena.