1 1

Biblioteka Z R E NJ A N I N knjiga 1

Copyright 2004 Zoran Slavi Copyright 2004 za Srbiju i Crnu Goru, AGORA
Ova publikacija se u celini ili u delovima ne sme umnoavati, pretampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavaa, niti moe biti na bilo koji drugi nain ili bilo kojim drugim sredstvima distribuirana ili umnoavana bez odobrenja izdavaa. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadravaju autor i izdava po odredbama zakona o autorskim pravima.

2 2

Z O RAN S LAV I

PISANJE ZABORAVA

BEKEREKE. PETROVGRADSKE. ZRENJANINSKE VEDUTE

Knjiga eseja i zapisa o umetnikim pojavama vezanim za knjievnost, slikarstvo i pozorite u Zrenjaninu u poslednje etiri decenije. Lokalni umetnicki bedeker. To je zbornik anrovski raznovrsnih tekstova, sa najrazliitijim povodima, a svi se vrte oko zrenjaninske umetnike scene u periodu od sredine ezdesetih godina, sad ve prolog 20.veka, pa do danas...

3 3

PRISTUP U BEKEREKE.PETROVGRADSKE.ZRENJANINSKE VEDUTE Slika zaviaja je uvek zavodljiva, razliita, podlona promeni i zaboravu. Istovremeno je neophodna, neizbena, maglovita, stvarna i izmatana. I zahtevna. Zaviaj je, meutim, i prevashodno, oslonac za sve nae pokuaje da iskoraimo u veliki svet, on je istovremeno i mesto u koje se moemo ili moramo, kad tad, trijumfalno ili pokunjeno vratiti. Rodni kraj i njegov privid istovremeno, mesta su u kojima se sme skoro bezbedno patiti, samovati, jedino se ne vredi nadati trijumfu. Zaviajne vedute zato i ponekad imaju obrise iskona i ishoda, a nekada ih doivljavamo, irom zatvorenih oiju, kao licidersko srce vaara i provincijskih mlakih praznika. U svakolikom stvaralatvu zaviajna suspstanca je zapravo deo nes vesnog. ak i kad bi pokuali da je izbegnemo, mehanizam podsvesti je uporno interpolira u nevidljivi kod tekstualnog, vizuelnog ili tonskog kretanja kroz vreme. Zaviaj je, dakle, onaj deo zaborava koji se neprestano i neumitno obnavlja. Ova knjiga, PISANJE ZABORAVA, zapravo je pokuaj da tragom mog zapisanog i objavljenog bekstva od prolaznosti, u saradnji sa vaim seanjem ili matom, uspostavim virtuelni most ili moda tunel, do znaajnih pojava, datuma i imena kulture naeg grada. Ona je potreba da dozovem zbivanja koja su svojim bljeskom oznaavale godine i decenije. ak, moda da rekonstruiem boje i mirise epohe koja nam neminovno izmie iz vida i sluha. Ova knjiga pokuava da rekonstruie kulturna, umetnika i mentalna strujanja u naem gradu, skoro od sredine devetnaestog veka pa sve do dananjih vremena. Pokuavam da dokumetarnim, povesnim i imaginativnim pisanjem Zaborava, sebi i vama pruim priliku da ga itanjem sauvamo. Zato i poseem za vedutama, be kerekim, petrovgradskim i zrenjaninskim, jer se u njima nalaze dragocene mrvice u kojima su kristalizovane nae intimne povesti i mozaik istorijskog vremena. Veduta nije sluajno imenica enskog roda jer uspomeni na predeo, koji zapravo nigde ni ne postoji u formi u kojoj ga mi pamtimo, jedino takva odrednica pris taje. Vredi patiti jedino za kiama i maglama u kojima obitava neka skrivena tajna sunce je jednoznano, iako vredi biti "blie velikom suncu" - kako snatri Manojlovi, no je prava kolevka naih mladalakih nemira, kad svane dan sve se i onako prize mlji i providi. Dakle, ovde je re o njoj - o zaviajnoj veduti, veduti u kojoj je sadrano skoro sve budue, ili je to ipak slika kroz koju se najsigurnije propada u besmisao. U zaborav. Zaviaj ume da bude kob, ako nas zarobi prozainim idejama i zabludama. Tada ume da odvue u malograantinu, osrednjost i zaguljivost. Palanku kao sudbinu. Za stvaraoce svake vrste tako konfigurisan zaviajni predeo ima efekat ivog peska. Umetnici kojima epitet lokalni odreuje kvalitet i horizont, ili su promaeni stvaraoci ili su imali nesreu da ih zavede privid samodovoljnosti regionalnog. Iako, bez posebnosti nema ni optosti . Istovremeno, svi oni koji su sticajem raznih okolnosti, ili oholosti, izmeteni iz svesti o postojanju zaviajne aure, kad tad se nau u bez vazdunom prostoru apatridstva. Govorim, dakle, o korenima koji jednovremeno ohrabruju ali i omeuju. Zaviaj je lep i primeren kada se mi bavimo njime, kad nas zavede u sopstvene tmine, sve je drugaije i prizemnije. Reima ukrotiti zemlju i nebo izmeu kojih si prodisao, naum je koji se granii sa nemoguim. Kako posvojiti vatru zalaska sunca, zzzaustaviti vodu koja curi kroz prste, ime zaustaviti dugu i tiinu zahvaenu na mestu gde se jesen prelije u zimu. 4 4

Zaviaj je najvie ukus detinjstva koji dozivamo, miris to nas uvek nespremne potrese, boja na dnu reenice koju promucamo kad nismo sigurni da li nas pla ili smeh zatiu. U veduti je sve to poslagano u veitom kovitlacu koji nam ne doputa da zastanemo. Zato i ja ispisujem potonje stranice uenja i nepristajanja. Piui o drugima pokuavam da uspostavim sopstveni ikonostas zaviajnog. Moja be kereka veduta, ovo PISANJE ZABORAVA, je kao suza, biser, ikona i zvezda. Ova knjiga izabranih tekstova o vedutama, mojim bekerekim, petrovgradskim, zrenjaninskim, objavljivanih u proteklih trideset i vie godina, ide tragom zaviajnih iskustava. Knjievnih, publicistikih, dnevnikih. Ljudskih. Govorei o gradu, ivotu, kulturi i knjievnosti pokuavao sam da spojim teko spojivo: objektivnost i ljubav. Jer, nije jednostavno kritiki progovarati o onome to je deo svakodnevne zbilje. Tekstovi koji su sakupljeni u knjizi PISANJE ZABORAVA ipak imaju u sebi dovoljno kritikog otklona. I jedno je sigurno: mrnje i mrzovolje nemaju, barem u nameri. Slaui slike sada ve prolih vremena, sabirajui opisane ili fragmentarno okrznute decenije, prevashodno zbivanja iz kulture naeg grada, uvideo sam da sam ispisao tekstove u kojima globalno pretee trezvenost i elja za harmonijom. Zato sam se i odluio da ih objavim. I proverim da li funkcioniu i izvan vremenskog konteksta, unutar nove smisaone celine u koju ih pored mene slae i hiroviti duh epohe ma kako se zvao! PISANJE ZABORAVA nije nikakva celovita hronika kulturnih zbivanja u poslednjih trideset godina. Nije to ni decentni letopis proteklog vremena. Tekstove, naalost, nisam pisao sistematski i u neprekinutom nizu. Nastajali su kao izazov, odgovor, reakcija. Sa svim vrlinama i manama aktuelnog i akutnog. Mnogo je zato vremen skih praznina, subjektivnosti, moda i impresionistikih utisaka. To je moj isprekidani dnevnik duhovnih senzacija, subjektivan i podloan autocenzuri. Meutim, ovako sabrani i poreani, eseji i lanci, neosporno uspostavljaju jednu nostalginu, raznovrsnu i proivljenu sliku onoga to nam se svima dogaalo u duhu i dui u periodu 1969 - 2004. Knjiga je moj pokuaj da proniknem u bunar vremena koji stremi dnu ili poetku ovog grada. Prikazi pozorinih predstava, recenzije knjiga, portreti pisaca i slikara, dnevnike beleke o zbivanjima u kulturnom ivotu grada, odazivi na neke drutvene fenomene prohujalih decenija, sadrina su ove knjige. Raspon graninih fenomena u vremenu je, meutim, znatno vei: prvi datum koji dotiem je jo iz 1847. godine. Pojedinano oblikovani i objavljivani rukopisi, sa svim otiscima vremena u kojim su se javljali, sklopljeni meu korice, u veku koji zapoinje sa znatno izmenjenom kulturolokom sintaksom, izazvae, naravno, sasvim novu recepciju: autor e imati mogunost da proveri kako e mu novo vreme oceniti procene. Slike, senke, zablu de, iluzije - ili realnost, pouzdanost, tanost. Najverovatnije, sve to istovremeno. Zaviajne vedute zapravo to i jesu: magla koja se ita i ponekad pie. Piem vam, dakle, svoju verziju zaborava da bi je zajedniki itali. O piscima i knjigama, slika rima, pozorinim zbivanjima, vremenima avangarde ali i o konzervativnom zagrljaju provincijalnog. Piem da bi itali o mladosti buduih velikana i starosti nekih drugih burevesnika. O tome ko nam je dolazio u goste i gde smo se mi kolovali... PISANJE ZABORAVA je avolski zahtevan posao. Nadam se ne i zaludan. I, na samom kraju: dodavanje povesti knjievnih, likovnih i pozorinih zbivanja, od zaetaka pa do dananjih dana, koje sam ispisao na sugestiju izdavaa, nametnulo se kao neminovnost, kao neophodno uspostavljanje koordinantnog sistema onoga o emu piem, ali i kao korektiv pojava i linosti koje sam sticajem okolnosti izostavio u dnevnikim delovima. Uvidom u mnogobrojnu grau spoznao sam da do sada u naem gradu nije postojalo nita slino ovom rukopisu, barem kada je u pita nju kontinuiranost i anrovski opseg. Zato ovu panoramu literarnog, slikarskog i 5 5

dramskog trajanja, PISANJE ZABORAVA, moju subjektivnu sliku bive i budue pro losti, treba shvatiti i kao trasiranje preciznije i celovitije hronologije duhovnog ivota prostora u kome jesmo. Zaborav je, sreom ili naalost, individualan deo zajednikog beskraja.

6 6

ZAVIAJNI ESEJI

7 7

GRAD KAO ZAVIAJ ESEJ KAO STANJE DUHA

Verovatno sam u zabludi, ali za mene re zaviaj se ita skoro iskljuivo kao rodni grad. Nema u tom pojmu ni planina, potoka, nema ni zvukova prirode. Jedino grad i beskraj panonskog neba. Ta uspomena, maglovita i zaturena, na intimnu geog rafiju zapoinje sa dvoritem u ulici Ive Lole Ribara br. 31. Kasnije se zaviaj pro irio na celu ulicu, kroz koju su leti, tamo kod kasarne, s veeri, prolazile krave u vraanju sa ispae, a zimi se ista zavravala na istom mestu, gde seljake sanke odlaze neznano kuda a mi, deca, se otkainjemo od njih, i zavravamo u dubokom snegu. Iza toga je ve poinjala tajna i nepoznato. Kroz par godina otkrivam grad kao beskraj prozora, vrata, sokaka i ulica, trgova i mostova. I sve mi je to jo za viaj. Negde u sedmoj godini, na paktregeru, iza oca na biciklu, sa majkom i mla im bratom pored nas, na drugom biciklu, stiemo i do Tise. Do reke, koja za mene tadanjeg, dotie samo Elemir i Aradac i tu se definitivno zavrava geometrija mog primarno prostornog zaviaja. To je kvadratura duha koju sam u svom nesvesnom zauvek prisvojio i zatvorio. Sve ono to je kasnije ulo u mene podlono je razumu, znanju, kratkotrajnim oduevjenjima. I zato kad piem grad, itam zaviaj. Zato i ovim priama, izmeu euforije i skepse, zovimo ih esejima, jer je on prava forma za beleenje utisaka koji postoje izmeu poetskog i racionalnog, rodni grad dom nira celinom zaviajnog. Ostatak sveta, bez obzira na rastojanje, mora da pronae veoma ubedljive razloge da bi se trajnije nastanio u mom zaumnom pamenju. Grad i svest o njemu, i misao koja vremenom postaje sve rigidnija kada je u pita nju irenje zaviaja, uzrok su ovih naknadnih promiljanja. U jednoj prigodi, u ok viru okruglog stola na temu PROMILJANJE GRADA, u Uvodnoj beleci, izmeu osta log, sam zapisao: ''Sloenost ivota u gradu koji dugo postoji kroz istoriju, ponekad i uprkos njenoj prevrtljivosti i kratkovidosti, a moda to i nije prava istorija ve njena imitacija, etni ka sinteza, kulturoloke transformacije, graanska i gradska iskustva, arhitektonski i urbanistiki lavirinti, meandri obinog ivota vieklasno sloenog, umetnika i spor tska aktivnost: sve se u vekovnom preplitaju preslikalo na lice grada. Vizure i vizije tih estica zgusnute su u misao dananjeg Zrenjanina. Promiljanje grada, kako ga ja zamiljam, svodi se na sledee upitanosti: postoji li danas fluid koji bi, veinski, mogli definisati kao duh ovog naeg grada? Kako bismo dopisali njegovu civiliza cijsku matricu? Gde su danas ona ETIR KONJA DEBELA, i da li ih je zapravo i bilo? Ovaj razgovor treba da ponudi razmiljanje na temu: koliko smo odgovorni prema tradiciji grada iju budunost odreujemo i odnosom prema sadanjosti''. Ovaj citat je iz 1993. godine. Na mnoga smo pitanja, naalost, za ovih deset godina ve pogreno odgovorili. I to kao ponavljai. Ipak, vredi pogledati ta je na 8 8

tom razgovoru, pre deceniju, izreeno. Kako smo tada itali sopstvenu budunost. Govorili su ljudi razliitih generacija i profesija. Svako iz svoje vizure i mesta u vremenu i prostoru. Iz izlaganja znaajnog urbaniste, arhitekte i slikara Milorada Berbakova izdvajamo: Grad ostaje savremenicima jedna velika tajna ili bolje reeno zagonetka. Razlika u duini ivota grada i jedne generacije je osnovni uzrok nesporazuma. Pokuaji da se upravlja gradom su isto tako apsurdni kao to se pokuava upravljati ivotima, planetom i kosmosom. Pesnik Milan Nenadi, meutim, u svoju percepciju ovog grada unosi gorinu: Zrenjanin je tuga, oaj utoita/ Moja crna pista za uzlet u nita/ Da u ovom kotlu kakve nade ima/ Ne bi muklo tuklo na javi, u snima/. Da li je ovaj vrsni pesnik, te 1993., znao i video ono to smo mi ostali naknadno spoznali ili je samo bio u intimnoj drami - nije ni vano jer da zaviaj nije Eden naalost dob ro znamo. Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, dr Svetislav Taboroi, svoj obimni i izuzetno analitiki tekst zakljuuje na sledei nain: Na dovoljno dug rok, svi smo mi mrtvi. Ako je tako, ako sebe nadivljavamo samo kroz svoja dela i uspo mene koje ostaju, onda bih eleo da se ove generacije one budue seaju kao onih koji su od istorije neto nauili i budunost spremno doekali. Zato su demokratija i visok stepen decentralizacije ukupnog politikog ivota zemlje uslov da mi, na loka lnom politikom planu, pokaemo svoj civilizacijski potencijal i injenicu da je Zrenjanin evropski, a ne azijski ili afriki grad u nekoj dalekoj despotiji. ta se od ove Taboroijeve elje ostvarilo, upitajmo se zajedno! Njegova koncentrisanost na vrednost i vitalnost pojedinanog ivota, izvan ili uprkos neke gradske vane vertikale svakako da otvara novu dimenziju u promiljanju naeg urbisa. Pesnik Vuina eki, tom prigodom govori o meta stabilnosti nekih sutinskih gradskih odrednica kroz epohe: Savremenici i saple menici odvajkada imaju nekog svog boga kome e nova ili tamo nova generacija ukinuti nebesa. Ali, to, u aktuelnom trenutku, nije vano, a kamoli odluujue. Instin kti su esto jai od pa meti, izvesnost sadanjosti od neizvesnosti budunosti, pa je tako i sa nama, dok slikar Milutin Mii konstatuje: U naem gradu ima sadraja, ivota, lepote... ali uglavnom nema puta kojim bi ti sadraji doli do ljudi koji ovde ive. Postoji nesklad i odvojen, neusaglaen rad i ivot izmeu njih sa sadrajem i onih koji one moguuju da ti sadraji postanu naa svakodnevica. Kao da oslukuje prethodnu misao, pesnikinja Ileana Ursu Nenadi veoma eksplicitno saoptava: Zrenjanin je po mom miljenju jedini grad u Vojvodini koji e se pamtiti i identifikovati pred buduim generacijama po ono me to je sruio ili koga je od umnih i talentovanih ljudi isterao ili ekskomunicirao iz gradskog ivota. Meajui se u ovu dosta tvrdu konstataciju Ursu-Nenadieve, jedina ispravka koji bih uinio odnosi se na nje nu fiksaciju Zrenjanina - sve su nae palanke skoro po djednako za guljive i zavidne. Knjievnik Stanko . ajtinac, sa verom u mo umetnosti ovako odgovara na jedno od sutinskih pitanja svakog misleeg sugraaninaa: Prolost rodnog grada, u istoj meri kao i njegova sadanost, razume se, ine mozaik pristrasnih ili optuu juih sudova ali i nebrojeno moguih veza i odnosa, koji, tek (ili ponajvie) kr oz knjievnu formu dobijaju obrise objektivnog odgovora na pitanje - gde sam to ja? Novinar i prozni pisac Ljubomir Tei se ovim re!ima opredeljuje prema batini koju imenujemo zaviajnim bakgraundom: Generacije itelja naeg grada odslikane su u stanitima koja su ostavila iza sebe. Po gledajte gradske kvartove i fasade kua pa e te u njima prepoznati shva tanja, mo, ambiciju i meru onih koji su u ovu materijalnu kulturu ugraivali sebe. Urbanu tradiciju naih predaka treba ceniti, ali prema meri i moi ugraivati i svoju ciglu... Ljudski smo duni pred sada 9 9

nou, ali jo vie pred naim potomcima, da se ukljuimo svako na svoj nain, u oblikovanju fizikog i mentalnog lica grada u kojem provodimo svoj bioloki vek. Publicista Dejan Bonjak u svom tekstu SEANJE NA DESANIEV ULICU, uno si u svoj zaviajni diskurs neto od onog ime sam i ja zapoeo ovaj tekst: Ulicu smo veo ma voleli. Znali smo svaku kuu, kapiju, banderu, svako drvo, stepenik ispred vrata, skoro svaki kamen turske kaldrme...Stanovnici ulice bili su eljezniari i radnici...eljezniari su uvek lepo izgledali: ispeglani, naviksanih cipela, maino voe sa velikom konom ta nom, nalik na doktorsku, samo mnogo veom.. Kao da i za njega zaviaj zapoinje i egzistira na mikroplanu. Vojislav Despotov, knjievnik koji inae svet doivljava kao globalnu utopiju sagledanu kroz ironine naoare, o svom linom komadiu te velike iluzije progovara ovako: ...Stoga svaka generacija osea divlje i neukrotivo pravo na vlastitu viziju grada, na govor o svom li nom gradu i svom gradskom parku, pravo na autentine i originalne parametre koji odreuju vlastitost ukore njenog ponosa. Obavezna pojedinana ili generacijska vrednosna lestvica oseanja i dubokog preivljavanja identiteta grada, poev od detinjstva kada se jo gledao film o gradu i ivotu, podrazumeva i lestvinu raz-li itost, ljudsku razliku. Luka Hajdukovi, profesor i knjievnik, osniva mnogo ega znaajnog u Zrenjaninu, nastavlja se na misao Despotova, unosei jo vie skep-se u svoj zapis: Dua svakog urbanog ilita su inti-mni kutovi koji svojim osobenim znakovnim jezikom razgovaraju s prolim i sa sadanjim vremenom. U njihovoj zavetrini iskri plemniti duh i duboki smisao ove-kovog bivstvovanja. Ti kutovi su skverovi, aleje rastinja, parkovi, fontane, javna stepenita, pasai, skulpturalni spomenici, esme i sl. Bez njih nijedna ljudska naseobina ne moe imati svoju duhovnu atmosferu. Kako je malo takvih kutova u Zrenjaninu! Ovaj slalom kroz asopis ULAZNICA, koji u svom dvobroju 136/137, iz 1993. donosi ova svakako inspirativna razmiljanja o naem zajednikom gradu, zavravamo fragmentom iz izlaganja Miroslava Puia, jednog od najube dljivijih novinara poslednjih decenija: Shvatajui promiljanje grada kao akt koji daleko prevazilazi samo njegov urbanistiki i graditeljski limit, spreman sam da verujem da je ivot u njemu gotovo srazmeran (ne)inici jativnosti njegovih itelja, a da se vie tete pravi pomodarstvo i bezidejnost, nego ideologija i vlast. Neka ovaj subjektivni izvod iz razliitih generacijskih, profesionalnih i inte lektualnih rakursa ispiranja zaviajnog sindroma, sa kojim sam veim delom u sa glasju, ili kreativnom raskoraku, poslui kao uvod u ZAVIAJNE ESEJE koji zapoinju u vremenu kada je rat bio samo mislena imenica, a zavravaju se u danima bombardovanja 1999. Ima u onome to sledi i idile, i zabluda, duboke prolosti i presne dananosti. Sudbine i komentari su nam zato takvi: pojedinci u venom sukobu sa rodnim blatom, i grad sa kulisama koje ga obavezuju, voz diu ali i sputavaju.

10 10

OVAJ GRAD U KOME JESMO

Mi, koji neto malo due, ko zna ijom zaslugom, ivimo u ovom naem gradu beskrajno zbunjujemo one novopridole, a i sa me sebe, troimenou kojom imenujemo stanite na kome jesmo. U istorijskom pamenju ovog grada ive tri imena: Bekerek, Petrovgrad, Zrenjanin. ive, i u svesti dananjih itelja svedoe o vitalnosti i drevnosti urbane kulture na ovim regionima. injenica da ni jedan naziv nije nadvladao, ali nijedan nije ni zaboravljen, govori o tome da slojevitost civili zacijskih naslaga evidentno gradi u ovom naem zemnom boravitu zavidnu vertikalu tolerancije i proimanja. Menjale su se vlasti, sistemi, kulture a prividno i gospodari. Ali samo prividno, jer u banatskoj ravnici nikada niko zapravo nije ni gospodario: mudri ljudi ovih prostranstava. ogromnog neba i beskrajne zemlje, oduvek su znali da je svaka sila do veka. Znali su da joj se uklone ali i da je oduvaju. Smenjivali su se Turci, Austro ugari, Maari, Nemci ali svima smo na kraju videli lea u povlaenju. Ili lica u ostajanju. Nai preci su ipak bili toliko mudri da od svakog od njih usvoje po neto: ostalo je toga u arhitekturi, umetnosti, privreivanju, ak i u prezimenima, logici i mentalnoj slici. uvajui osnovne odlike sopstvenog etnosa, nai davni sugraani su izgradili zanimljiv i neobian spoj srpskog i evropskog gradanskog stalea koji je kroz vekove odolevao i asimilaciji ali i samodovoljnosti. Na grad je nastao u meandrima Begeja, usred movara ali i usred kakvetakve bezbednosti od varvara svih vrsta. Odatle se nismo micali. Isuili smo movare, prepravili reku, gradili grad. Malo su ga ruili svakojaki osvajai a neto smo i sami razgradili u vremenima revolucionarnih fantazmi. Sve u svemu preko 65o godina boravimo kao domaini u ovom najveem gradu Banata. ivimo i umiremo u okviru baroknog gradskog jezgra, u industrijskim predgraima i modernim gradskim kvartovima. Uspinjemo i padamo kroz vreme i epohe ali trag civilizacijske posebnosti stalno nosimo sa sobom. U mnotvu jezika i kultura, ove nae dosta ugodne naseobine, vekovima su se osim elementarnog ivota odvijale i impresivne kulturne i umetnike aktivnosti. U Bekereku, Petrovgradu i Zrenjaninu oduvek je bilo mnogo ljubitelja umetnosti ali i zavidan broj artista. Imali smo hiljade klavira, mnogo pevakih drutava i pozorinih druina, folklornih ansambala, tamburaa, poeta, slikara pa i pravih umetnika evropskog formata. Grad na, na samom dnu izbeglog panonskog mora, oduvek pa i danas bio je centar kulture ne samo Banata. I to je zalog koji ne smemo zagubiti. Mi u gradu nismo imali tramvaj, ako popularnog "iru" ne raunamo, ali zato je prvi fotografski atelje u ovom delu Balkana bio ba u kod nas.Veliki Konstatin Danil je iveo i radio u Bekereku. I slikao ikonostase i portrete uglednih graana. I jedan od najveih srpskih glumaca Toa Jovanovi je iz ovog grada krenuo u slavu. Veliki

11 11

na romantiarski bard ura Jaki takoe je ovde boravio. I Uroa Predia smemo da pomenemo. Modernista i neshvaeni velikan petrovgradski Todor Manojlovi mnoga je sparna leta provodio kupajui se Begeju, i sanjajui o Evropi i Mediteranu, koje je pokuavao da udene u nae vidike. I kasnije, u periodu Zrenjanina, mnogo je znaajnih umetnika, ansambala, kulturnih ustanova, znaajnih slikara i istaknutih pisaca. Mnogi su prestoniki glumci i muziari zapoeli karijeru u ovdanjem pozoritu. Zapravo, ima u vetrovima ravni arskim, koji se svakodnevno sastaju na trgu koji zaklapaju gradska kua, hotel, vodotoranj i biblioteka, neeg posveenog. Neeg to razgoreva talenat u onih koji ga imaju, dok ostale ispunjava ponosom to ive u ovom gradu. Naravno, i ovo govorenje pomalo pati od patetike i izostavljanja: nije u nas ni ranije bilo niti je sad sve idealno, ali sigurni smo da biti pravi stanovnik ovog grada znai mnogo. To je prednost i velika obaveza istovremeno. Mi ivimo u gradu koji nije obian jer mu dua stanuje duboko. U toj su dui tri imena zapisana i njih treba svatiti kao prednost i poziv za toleranciju. Dok nam se na centralnom gradskom trgu pomalja spomenik kralju Petru, drugi (Zrenjaninov) smo u "utoj minuti" pomalo sakrili, razmiljam i o treem: ne bi li se negde u starom jezgru, tamo gde "stanuje" milenijum, moglo nai mesto i za obeleje ivota koji je trajao preko 500 godina. Jedan uspravan znak na Bekerek, izvan svih ideolokih predznaka, samo kao civilizacijski plamen. Jer su nam ta tri imena usud, zadat istorijski okvir ali i ponos kojim se izdvajamo.

12 12

NA KORAK DO POETKA

Dok ispisujem ove redove o tek istekloj 1998. godini, o kulturi, gradu u kome jesmo, o svom doivljaju onog to mi se dogaa, ne mogu da se otmem utisku kako sam zapravo imao veliku sreu da mi ona protekne u znaku knjige "Vek prosveenosti" Aleha Karpentijera jer je u njoj ispisano sve to valja znati o sudbini pojedinca u vremenima preloma i oluja. Duh njen je zato i u mom izboru onog to me u kulturi zrenjaniskoj u protekloj godini i najvie dojmilo. Ako u tom opre delenju bude vie sumornog knjiga nije za to kriva, u vazduhu je bilo mnogo trunja. Dakle, prvi moj pozitivni utisak je izloba Zdravka Mandia u Galeriji Okrunog zatvora. Ako ostavimo ironiju same lokacije bez komentara, valja rei da je na eksponatima na njoj prezentiranim ovaj slikar tematski i formalno zaokruio jedan znaajan period svog stvara-latva. Na slikama sa ove izlobe Mandi pod jednako snano demonstrira istovremeno sazrevanje svog intelektualnog i likovnog sveta. Polivalentna ideja izgubljenosti ovekove u maglinama ravnice, sa pritajenom metafizikom, pretvara se u najnovijim platnima u koncentrisani krik zla koje je prepoznatljivo, nae i pretee. NJegova i ranije suverena tehnika i ovog je puta prisutna tako da je jasno da Mandi ovom izlobom kree u novu slikarsku avanturu. U vremenu neshvatljivih ubrzanja, za oekivati je da u godini koja preostaje do novog milenijuma ovaj slikar tu novu zrelost i pokae. Moja druga prologodinja kulturna opsesija vezana je za definitivan odlazak jedne civilizacijske gromade koja je ivela u naem gradu. Re je naravno o smrti profesora Ivana Lerika, linosti bez koje bi ukupan kulturni ivot u Zrenjaninu, u poslednjih pedesetak godina, izgledao sasvim drugaije, i loije. Negov nestanak, zapravo odlazak u svet senki, prilika je da se podsetimo ta je sve ovaj raskoni intelektualac inicirao, ohrabrivao i lino uradio. Znaajan broj dananjih elitnih umet nika i strunjaka u dobroj je meri "izalo iz njegovog injela". Umnost njegove "Estetike" moi e da shvate i budue generacije, bez preterane ironije rekao bih , moda i potpunije, a znatan je i broj tekstova koji su ostali nesabrani u knjige. Meutim, moj utisak, kada je profesor Lerik u pitanju, nije toliko vezan za ono to je on uradio. Neshvatljiva mi je, zapravo, ravnodunost s kojom se ovaj na grad oprostio od njega i kako ga je lako prepustio zaboravu. Svi zajedno kao da zaboravljamo nauk istorije koji kae da se u svakom inu ignorancije sopstvenih veliina krije klica buduih propasti. Tako su govorili mudri Rimljani i Grci koje je Lerik rado citirao. No, izbor je na. I trei moj utisak na prologodinja zbivanja u oblasti duha i stvaranja sadri u sebi dozu gorine, ali verovatna je takva godina bila. Govorim o gradskom sukobu umetnika, ne u oblasti poetike ili estetike ve u virovima dnevne politike. Nije to

13 13

nikakva planetarna senzacija ali injenica je takoe da toga nismo imali barem pola veka. I ne mislim da su umetnici zatieni od "virusa politikusa", i nije zgoreg malo protresti ove nae zaboravljene i zamandaljene duhovne sokake. Mislim jedino da u svemu treba imati stila, da treba voditi rauna da ljudi nisu straila, da konano ne smemo smetnuti sa uma da ve ima dovoljno onih koji i ovako kulturu doivljavaju kao teret i sporednu stvar. Jasno mi je da vek koji istie nikako nije vek prosveenosti. Kakav je zapravo i kada e naredni stvarno zapoeti teko je odgovoriti ali zato ne oekivati da u 1999. godini bude jo knjiga kao to su bile one koje su ispisali, na primer Marina Gruji, Aleksandar Bjelogrli ili Stanko ajtinac. Izlobi kao to je Baroeva, da se gluma kim bravurama Jovana Torakog i drugi pridrue. I da ne bude niskih udaraca kulturi kao to su bili...

14 14

EKA, ZIMA, LJUDI...

Neminovno, i u zimu 1999. u parku eanskog dvorca, na januarskoj koavi, vidik je ispunjen liem i uspomenama. Meka i zavodljiva magla, kao s Mandievih slika, u prohladnom danu deluje kao med u oporom i vrelom aju. S njom je ovaj prizor, pun tiine, otvoren za prijem podseanja, a ona stiu kao platna, reenice, zvuci. Slikari su odavde s jeseni otili, iza njih ostala potroena priroda, sreom na kratko, na akvarelima su odneli ne samo boje ve i smisao: moderni umetnici u svoje instalacije ulivaju i podsvest ambijenta. U gradu, u imaginarnoj galeriji stvarnih uspomena koncentrat eanskih motiva. Ovih godina kao da su vlastelinski perivoj i njegova bara carska, manje slikani s lica, vie je analize, poigravanja, parafraza. Ipak, smisao postojanja tog Katela i vremena oko njega sadenutog, moderan i jeretian. Lebdi na platnima poverenih strogosti gradskog baroka koji se, zajedno sa nama, kruni. U tmurnoj tiini eanskog zdanja, u kome se samo s dovoljno mate i moe naslutiti nekadanji sjaj grofova Lazara, s dubokog neba zimskog, kao da klizi Listova muzika. Neki imaginarni klavir, iz pravca anka oko koga stoje dvojica metana i sredovean ovek s retkom i svetlom bradom, emituje" Simfoniju o Faustu". Virtuozna fraza se poigrava sa spomenikom sv. Huber-tusu koji samuje u parku ispranjenom od boja i znaenja. Zima je, sreom, samo privremena. A, da li je zaista tako!? U davno leto 1820. meutim, kada je devetogodinji Franc List, na otvaranju novoizgraenog dvorca Lazarovih, svojim klavirskim umeem za trenutak stiao velikaku razuzdanost, bilo je vruine banatske u izobilju. Gospoda su se, ipak, popodne dovoljno oporavili od muzike gozbe budueg genija, pa su odjahali u lov kroz usijane i pranjave eanske revire. Dame su pak, kako belei letopisac, gondolama proetale Velikim jezerom i Begejom. Ipak, siguran sam, da je muzika Listova, posveena Geteovom Faustu, ona koja je sino dopirala negde iz pravca anka, u zaboravljenom uglu davne koncertne sale, ovog puta bila uzbudljivija od vruine i praine kojima provincije obiluju. Todo iz Bekereka bi je sigurno zaneseno sluao i kasnije dugo prepriavao svom dvojniku. Tivadar Vanjek, dobri duh eanski, zaetnik slikarskih pohoda u ovaj prostor, koji danas lepe u mati nego u javi postoji, skinuo bi svoj crni eir radostan to harmonija ulazi u budue inspiracije. Za neko drugo vreme, leto ravniarsko, ali mnogo kasnije, ono iz 1968. vezana je jo jedna eanska epizoda: pie, sad poivi, bog da mu duu uva, Miodrag - Xiv Martinov "Kad naglom krivinom uletite u dvorite, predvorje ogromnog parka, doekuje vas razgoliena dama, od svih pokreta izvajana u jednom sasvim stide em... Kola se zaustavljaju na samoj ivici uda, usred parka. Desno, jedini dvorac kojeg sam video..."To je deo njegovog davnog "putopisa", dok je sa svojim "Kra

15 15

ljem Ibijem" krstario Banatom. Preiveo u kultnoj sveici vie zrenjaninskih generacija:-"Pamfletima". U zamku ovog olinjalog ali maginog katela upleo se jedne, verovatno, nadrealne noi i ovaj prerano nestali zanesenjak. U to leto davno on je svoju egzistencijalnu hladnou predosetio i poneo je sa sobom, da mu se nae kad (ne)vreme doe... U ovu, moda i takozvanu zimu, dok Mandi na svojoj izlobi pokazuje kako se pripitomljava pejsa, i jeza stvarnosti potenjem slikanja razgoliuje, trune u meni prizor, mogui i opasno jasan, iz parka sa dvorcem grofova Lazarevih, dok List hipnotie dirke a Vanjek i Div ispijaju "dunerskovo pivo". U ogledalu, na betonu foajea, kao iz rumunske spavae sobe, neoekivano, i mi ivei prolazimo. Uspomene nas zamaijale. I ko zna kako je sve to bilo...

16 16

DVA MOSTA I JEDVA BEGEJ

Vest u dnevnim novinama da se uskoro (a vala mu je ve i vreme) oekuje zavretak rekonstrukcije "Malog mosta" podsetila me je na injenicu da smo nekad imali i "Veliki most", da je reka Begej tekla kroz ovaj grad "organizovano" (jer je kanalisana) skoro 250 godina, naime pod tim podrazumevam period od 1730. godine, kada je general Mersi izgradio Begejski kanal u duini od 70 kilometara. Onaj raniji, jezersko - barski protok ove nae sad zanemarene reke i da ne brojim, jer mu se poetak gubi ne samo u Karpatima ve u praistoriji. Kad smo ve kod Begeja, valja znati da se on imenom pominje ak dva veka pre prve promene prvobitnog naziva naeg grada, Bekereka. Da su to barem znali oni koji su ga sedamdesetih godina prekrojili i potom nama potonjima nesastavljenog prosledili, moda bi bolje i vie razmiljali pre nego to su se urbanistikih makaza prihvatili. Ostalo nam je tako jedva neto od Begeja, i jezera kao tri lavora nedovrena. Neu da sumnjam u namere i strunost, ali narod i mudri pojedinci kau da samo uspeh sam sebe brani, sve ostalo treba dokazivati a dok dokae... Elem, od "Lacus Beckereklens", ili po naki Bekerekih jezera, ostade to ostade, a od drevnih mostova netom ovaj na preostali "Mali most" upravo vaskrsava. U zelenu, kako kau "originalnu" boju omalan. Dugo ga graditelji obna vljali, ali za prelaze preko vode nikad kasno i nikad ih dosta. Stanovnici ovih krajeva mnogo su u prolosti imali muka sa rekom koja je nekada proticala kroz ovaj grad. Bilo je i poplava, davljenja i sluajeva samoubijanja u tom Begeju. Meutim, istini za volju, nai su ga preci vie zauzdavali nego to ih je on muio i tlaio. Davne 1594. godine, na primer, srpski ustanici su preveslali i preplivali Begej, sa sve jezerima, i "brzim juriima osvojie tursku tvravu i svu tursku posadu poubijae". I prevozili smo se amcima preko njega, skele instalirali, preplivavali ga u letnjim letnjim vrelim mesecima. Mostovi su nam ipak bili trajni i zapameni prelazi preko njegove nevelike ali drevne i naizgled dugovene vode. Drevna bee, dugovena ostade samo na mapama, u istorijama i pesmama. Prvi se mostovi u ovom stanitu pominju u jednom putopisu iz 15. veka, dok su na planovima iz 17. veka obeleena dva mosta. Jedan od njih bio je na severnoj strani "Ostrva", negde na poetku dananje ulice Ive Lole Ribara i Petefijeve, a drugi na junoj strani, na podruju da nanjeg "Malog mosta". Na planu iz 1793. godine vidi se da je na mestu nekadanjeg "Velikog mosta" i tada bio most. Ovaj je prelaz preko Begeja izgoreo u velikom poaru iz 1807. godine. Obnavljanjem grada, posle ovevelike elementarne nepogode protiv Bekereana, oba su mosta, Mali i Veliki obnovljeni. 1904. godine oba su zame njena gvozdenim konstrukcijama. "Veliki most", onaj iz pesme o etiri konja debela, uvena "uprija bekereka" doiveo je sudbinu reke koju je vekovima premot avao: pretvorio se u surogat. Funkcionie ali nije pravi! 17 17

U jednoj svojoj pesmi, voen zaumnom i nasleenom nostalgijom, doveo sam i virtuelnog Ivu Andria, pisca koji je mostove uveo u poetiku ljudske egzistencije, u Bekerek imaginarne strukture. Ovaj je pisac, u mom lamentu nad Bekerekom uprijom, snagom svoje imaginacije oiveo "Veliki most", koga nije naalost Ajfel lino projektovao, ve je ovaj samo konstruisan po metodu ovog uvenog francus kog inenjera. Ipak, bio je to dragulj nae lepe prolosti, prislonjen uz Palatu Dunerskih. A Begej je ist i pitak proticao, bezbrian i plovan. Kamenim stepe nicama kad se spusti do obale, mogao si od alasa tek izvaenu ribu da kupi. Moj imaginarni Andri i ne zna da vie nema ni Begeja ni mosta. I dok ovo leto, posle munog prolea, plamti, seam se kako smo se, mi mi mladii zrenjaninski, Begejom sad ve u istoriju spakovanim, izmeu mostova, od Brankovana do Fiera "sputali". Nostalgija, ali ta bi smo bez nje!?
ZRENJANIN, 9. jul 1999.

18 18

DANIL : NI SAN NI JAVA

zapis izmeu stvarnog i mogueg

U tekstu koji u vam ovog puta ponuditi, na temu likovne umetnosti, sa priom datiranom stotinak i vie godina pre dananjih dana, ostajui uglavnom u okvirima bekerekim, panonskim svakako, pokuau da vas povedem u prostore koji evidentno postoje, iako nisu svakom vidljivi, izmeu stvarnog i mogueg. U njima je arolija obrnuto srazmerna realnosti, i u tome je verovatno sr izazova za onog ko je ispituje, odnosno za one koji je itaju. Ovog puta razmiljam o ljudskim i umetnikim meuprostorima slikara Konstan tina Danila. Njegov realni ivot, zapoet pre 200 godina u Lugou (u rumunskom Banatu, sa ruskosrpskim poreklom), sa dosta protivrenih biografskih podataka, pun seoba, putovanja, sa skoro sedam godina beline u dokumentaciji, prvobitne samoukosti, do voenja slikarske kole pred kraj karijere, slikarskog profila koji se kree od ikonopisanja do klasicistike stilizacije u portretima, elementi su koji mi doputaju da i sam domatam jednu epizodu, na granici poezije i panike, vezanu za njegov rani bekereki period,koji je zapoeo enidbom 1827. godine. Ovaj na zemljak iz prolog veka, umetnik koji je morao iskljuivo od svog rada da prehranjuje porodicu i sebe,"malao" je ikonostase irom Vojvodine, i portretisao ugledne ibogate graane. Uglavnom, nije za veka nikad imao dokolice, niti je predugo boravio u kui i slikarskoj radionici u Gradnulici. A ena mu bee mlada, kau i lepa. I kako belee kuloarske varoke hronike, usmene i anonimne, zagleda se u nju jedan od podupana bekerekih, za ovu nau priu potpuno nebitan, tako da mu ni ime ne pominjemo. Zagleda se i zaslepi mladu, i verovatno usamljenu enu Danilovu, svojim poloajem i ko zna ime jo. Konstantin je poslovima lutao Panonijom, od Paneva do Karlovaca, od Temivara do Dobrice i Jarkovca. Tamo je svojom jarkom paletom i pomalo nervoznim crteom umivao portale i ikonostase svetom muzikom sfera. Na ta kruenja ravnicom, verovatno, su ga nagonile i elja za slavom, ali i novac koji je ponekad dostizao i do 4.000 forinti po poslu. Kruio je tako blatnjavim obzorjima banatskim, sticao slavu, tako da panevakim ikonos tasom iz 1833. izbija u red najboljih srpskih slikara, ali je istovremeno,ako me intuicija ne vara, u dui krvario, ne samo zbog navodno niskog porekla, ve i zbog stvarne ili izmiljene romanse ene mu Sofije i onog podupana kome ni ime ne spominjemo. Visoko na skelama, sav u okruenju anela, apostola i devica, Danil je svoj privatni bes krotio slikarskom pomamom - arke boje su jasan trag njegovog ikonopisanja. I moda ba dok je islikavao Svetog Arhanela Gavrila, osetio je svu tragiku sopstvenog poloaja, tu raspetost izmeu umetnike koncentracije na sve tost tema koje ivopie, i isto ljudske omraze prema podupanu koji mu Sofiju na greh navodi. Bog je, meutim, oigledno bio na Danilovoj strani - nije dopustio da mu se bilo ta dogodi tamo u crkvenim visinama, pazio je na njega i na putevima kroz 19 19

blato i no, u vraanjima za Bekerek. A Danil onda smisli, radei, svoj uveni portet Pavla Kengelca, negde tridesetih godina prolog veka, pakleni plan kako e se osloboditi napasti u podupanu oliene. Po seanju, a imao ga je i u svesti i nesvesti dovoljno, saini Konstantin portret ovog lokalnog bekerekog silnika i zavodnika. Crte bee do kraja precizan, sve elegantno ali surovo i hladno, a i na samom kraju ovog rada, na granici bia i nitavila, Danil u podupanovsku sliku, negde kod desne slepoonice, ugradi znak odloene ali precizno oroene smrti. Pomoli se Bogu, ali ne sa suvie skruenosti, i portret otposla kancelariji podupanovoj. Bio je to njegov, verovatno veliki greh, ali i slika bee majstorstvo beskrajno. Mislio je, moda Danil, smrt je ionako i podupanu suena kao i svim smrtnicima, on je samo preciznije svojom kiicom oroava. I oponentu svom vek skrauje. Ovaj pisac, naravno, ovo samo pretpostavlja jer ko bi mogao dovoljno duboko u sudbine ljudske da providi... I zaumni potez slikareve kuice prozreti? I pre nego to se temivarskim drumom uputio negde, moda da sretne uru Jakia, zavrio je i Sofijin veliki portret, u bisernosivom koloritu, da je zatiti od sva kog zla. ta je od svega ovog stvarno bilo, moda jedino magle vojvoanske znaju, i potonji Milo Crnjanski to nas gleda kroz svoj beskrajni svoj plavi krug. U kome Dafina, kao neon svetli...

20 20

TRG: KUE S LICIMA

Ima Milan Nenadi, doskora Zrenjaninac (i Bekere anin bivi), pa ma ta on o tome mislio, a sigurno bi se sloio, jednu pesmu sarkastinu ija prva strofa glasi: "Skuptina i Hotel. Pota i Kafe Teatar/ etiri jame u strogom centru gradskom/ Stvoritelj da si lino, a nebeski da si vratar/ ne moe proi, sinak a ne biti pod paskom/". Dok je iitavam, sarkastino ironinu, misao mi se zalee ka tom naem bekereko-petrovgradsko-zrenjaninskom centralnom trgu, od upanijske zgrade, nadesno od Muzeja i Sudske palate, koja vie iz tog ugla postoji nego to se vidi, iza Malog mosta, preko Pozorita i Hotela gde trg zaroni u sam poetak Gimnazijske. "Gimnazije" radi, umni vid preskoi Vodotoranj, iako su najbolji nai vetrovi u njegovom parteru sabrani, prekorai Glavnu ulicu, koja je nekada bila daskom poploana, okrzne sanduaru u kojoj je bio "Tekstil", zbog Vanjeka koga ve davno nema u njegovom ateljeu, pozdravi se sa usamljenom i zabrinutom Bukovevom palatom pa se preko Biblioteke i Katolike crkve, koja je lepa ali zato i pravoslavna nije u tom kredom opisanom krugu, da se ona misao sa poetka susretne iznova sa Skuptinskim monumentom. Potu, kod koje su se prvi meugradski nai autobusi zaustavljali, i KafeTeatar, jedinu nau pravu knjiaru gradsku, i novog izdavaa, nisam namerno izostavio iz ove zamiljene etnje , oni su samo za neku drugu priu, a jesam "Mekdonalds", jer ovog puta ipak sledim Nenadia koji kae: " Svaka je od tih kula pogubna pukotina", pa da bih, ne korigovao majstora, ve ga nastavio sopstvenim kljuem: i ostale pomenute graevine iz ovog mog nostalginog itinerera, sinkope su u vremenu, jer kroz njih mirie jedina naa venost. I neka mi oproste graditelji, sve me ove zidanice vie seaju na ljude koje poznajem, koje sam znao i one koje nisam ni video. U barreljefu ovog grada na dnu Ravnice, njihova je voluminoznost i slikovitost, s jednim izuzetkom, koji se ve objasnio, nezaobilazna i deo naeg kolektivnog pamenja, ako ga imamo, ali u ovo vee na samom kraju 98. njihovi stanovnici ba mene pohode. I opet polazim od zgrade gde vlast ve vekovima stanuje: Brigadir Risti, u novembru 1918. sa balkona upanijskog posmatra paradu oslobodilake armije; pedesetih godina naeg veka sa istog balkona Josip Broz govori Zrenjanincima.U tu zgradu, sa zatvorom nekada njim, smetenim u Bati, nisu ni Joakim Vuji a ni To dor Manojlovi zalazili. Veliki fotograf Itvan Oldal verovatno jeste, da ovekovei gospodu veli koupane, ene i decu im. LJubavnice nisu bile obuhva ene. Na trg, sa koga su nestajali spomenici, iz zgrade sadanjeg Muzeja, gledao je u budue dane Vasilije Popovi, slaui u sebi priu o utoj kocki koja je od upanije vodila ka eljeznikoj stanici, pamtei svoje trajne "fascinacije" i pretvarajui se u Pavla Ugrino va. 21 21

U Pozoritu, tom magacinu itnom, rtvovanom u slavu Talije, Toa Jovanovi, talentovan i lep, glumi i zavodi, Jovan Risti - Bekereanin svog "Bontoniranog iftu" izigrava, a Milan Tutorov ivi drame u kojima se prepo znajemo. I Damjanoviev Nikoletina je tu dugo stanovao. U hotelu, nema vie ni one sale ni stola u uglu, gde je Todo, nenametljivo, svoj serkl evropejski drao. Tamo su Ain i Rein, Despotov i um, i mlaahni ajtinac, i Xiv i Vukoti, bez overenog semestra, polagali svoje planetrane univerzitete. Iz Gimnazije , Ivan Lerik, direktor mnogih decenija i generacija , kao da kree ka svojoj kui na Begejskoj obali, ili moda do Pozorinog kluba. Ili ka Malom mostu gde e u ve proloj budunosti skonati. U zgradi "Tekstila" duh Vanjekov bdio je nad Luciem, a Zdravko Mandi iz svog Ateljea stvara unutranju sliku ravnice, die njene magle i samoe. Bukoveva palata se lagano kruni, i eka da se u nju usele neki koji se bave poslovima iji se sati ne mere samo novcem: da li slikari i pisci. Iz ulice iza nje, Pupinove, dolazi ika Sima Cuci pisac za decu i veliki oponent Manojloviev. Ali, ima u ovom gradu, njegovom pamenju pogotovo, mesta za obojicu. Nebom nad krugom ispisanim kredom, koju neko obno brie, an elima diriguje Slobodan Bursa, u nadi da ovaj trg ipak nije samo "oma oko vrata" Moj dini Nenadiu, veruj mi, posle Novog Sada te eka bekereki krug kredom i trg pun odlealog vremena i otmenosti.

22 22

TODO JE U BEKEREKU

Osnovni povod za ovaj tekst je dodeljena nagrada iz Fonda Todor Manojlovi, sredinom ove nedelje ve uruena Miroljubu Todoroviu, pesniku poznatom kao najznaajnijem protagonisti pravca nazvanog "signalizam".Oni koji bolje poznaju pesnitvo Manojlovievo ovakva odluka cenjenog irija nee biti neoekivana jer je i poezija ovog naeg slavnog sugraanina nosila u sebi odbljeske "signalistikog vatrometa". Uzgred budi reeno, imponuje kako ovaj na grad, s retkom upornou i preciznou, dodeljuje nagradu u ime Manojlovievog "modernog poetskog sen zibiliteta", odnosno kako priljeno i akribino puta u javnost izabrane tomove spisa ovog naeg velikana. Pored eksperata i kritiara iz Novog Sada i Beograda, koji su deo prireivakog tima, i sponzora sa mnogih strana, ne bi smo smeli ovog puta da zaboravimo i ime Duana Jakovljeva, koji je mnoge svoje noi i dane utkao u oba poduhvata ovog Fonda. Naravno, svega moda ne bi ni bilo da se u itav poduhvat, onda kad je to bila ak i politika jeres, nije umeao "dobri duh Ariel" u liku u glamuroznog dr Draka Reepa. Kasnije je Manojloviu vraeno pravo da bude i da se pominje, i sve postalo lake. Vraam se na trenutak na ovogodinjeg laureata, Miroljuba Todorovia, na mome nat samo, jer bie i kasnije za njega vremena, ovde i u enciklopedijama. I ovoga puta samo malo objanjenje, za one koji nisu stigli da se obaveste ili su zaboravili: "signalizam (iji je kod nas osniva i teoretiar ba M.T.) je knjievni pravac koji unosi egzaktan nain miljenja, koristei se najvie matematikom i kompjuterskim jezikom, u umetnika dela". Naravno, na Todo, kako ga je nazvao psihijatar i knji evnik, poreklom iz ovog naeg grada, Vojin Mati, kome uzgred budi reeno dugu jemo takoe znatno veu panju, nije u svojim tumaranjima evropama i palankama, nikad sreom usporen palanakim muljem, nije moda ni znao za kompjutere, ali siguran sam da e duha otvorenog za sve ono to moe "pljusak mediteranskog sunca" da donese, sa Mandievog ulja sauesniki, da namigne Todoroviu, kada se u mimihodu susretnu. Jer, modernost podrazumeva venu otvorenost za novo, rizino, razliito. to, uostalo, krasi Todoa. U naslovu, ne sluajno, pie Todo je u Bekereku, po definiciji Vojina Matia, jer Manojlovi se u naem gradu, kako se ovaj skoro pola milenijuma zvao, oseao skoro kao kod kue. Moda, ak i bio kod kue, od koje je do Begeja, u kome se za vrelih banatskih leta, inae zimogroljiv, kupao, bilo ciglo dvadesetak metara. Kaem, "moda" i "ak" jer ika Toa je po vokaciji i sudbini bio pre svega evropejac, a, na alost, ni rodni ga grad nije suvie voleo, a jo manje umeo da ceni. Izuzev onih mladia, iz prolog mog zapisa. Iz ''Pamfleta''. Oni su mu, za jedan od roendana, poznih i posnih, u liku Jovice Aina odneli na poklon crvenu jabuku. Pa ma ta to znailo! Dobro bi bilo, u ovom momentu, setiti se i sledeeg: U knjizi "Hajka na Akteona", hibridnog anra, to joj nije niukom sluaju mana, Radivoj ajtinac, 23 23

ugledni jugo slovenski pesnik, kombinujui anrove, odnosno ukrtajui Manojlovieve i sops tvene tekstove, zapoinje retoriku raspravu sa, moglo bi se rei, neistinama, poluistinama odnosno zabludama koje ve vie od pola veka prate Manojlovia. I nije sluajno ajtinev "traktat" ovako nazvan, ne samo zbog toga to je ovaj arhajski junak bitan za naeg nedovoljno priznatog klasika, ve i iz saznanja da su ovog beotskog heroja, Akteona, rastrgli sopstveni psi, zaarani Artemidinom ljubomorom. Toliko o Todou, ostalo smo mi sami... U mom dnevniku, posle svega ovog pie: ko me je razumeo, shvatie!

24 24

VETRENJAE MOGU BITI STVARNE uprkos nemoguem: MILAN TUTOROV

Dramski pisac Milan Tutorov, na sugraanin ve pedesetak godina, provodi svoj vek u znaku neprestalnog suprostavljanja neemu i nekome, stvarajui istovre meno, iz dana u dan, oplemenjenu energiju pozitivnog i humanog. Kada je u pitanju nain kako ivi, stvara i i nepristaje na jednostavno, a jo manje na proseno i medi okritetsko, on podsea istovremeno na ve davnu literarnu paradigmu zvanu Don Kihot, ali takoe i na tvorca tog znamenitog i zavek zapamenog knjievnog junaka - Servantesa. Jer, vetrenjae s kojima se Tutotorov permanentno sukobljava naje e su stvarne, samo mi nismo u stanju da ih nazovemo pravim imenom. Ovaj pisac od nerva i temperamenta, istoriar amater, kome je taj prefiks vrlina i prednost a ne mana i limit, strastveni uesnik svih kulturnih i parakulturnih sporova, zaljubljenik u lepotu i strast imao je ivot, a Bogu hvala ima ga i danas, koji po mno gim elementima slii onom pikarskom kakav je krasio velikog Miguela, Kihotovog oca. Od bekstva iz rodne Baranje pred ustakim pogromom, preko ilegalisanja u okupiranom Beogradu, partizanske epopeje u banatskim ratom razvaljenim atarima, rada u Ministarstvu za kulturu, reiranja pozorinih predstava, upravnikovanja Arhivom, rukovoenjem pozorita pa sve do ovih penzionerskih dana Tutorov se bez ostataka predavao onome to je oduvek smatrao najvanijim u ivotu: sluenju isti ni, zalaganju za pravdu i borbi za ideal ljudskosti koji nema alternativu. Naravno, kada bi njega pitali ta mu je od svega toga bilo i jeste najvanije, ne sumnjam da bi odgovorio: pisanje. A to je radio od mladosti, kada je krenuo stiho vima, socijalno i emotivno obojenim koje je je objavio, naravno u Mladosti. Niu se u njegovoj zaarenoj knjievnoj radionici prie, crtice ali najee i najupornije dra me. Jer on i jeste u osnovi samo dramski pisac, ovek koji i svakodnevni ivot ose a kao neprestalni sukob morala i njegove negacije, ideala i profiterstva, ljubavi i mrnje. Petnaestak njegovih dramskih tekstova uspeno su igrani diljem bive Jugo slavije. Poevi od proslavljene'' Pukotine raja'', ija je filmska verzija bila otkro venje i inagurisala je anr melodrame, na samom isteku socrealizma, preko ''Talijinih kentaura'', u kojima ovaj pisac saima svu tragiku i liriku intimnog teatarskog ivota, iji je veni poklonik, ispisnik i zaljubljenik, sa sredinim sociomoralistikim dramama kao to su ''Ujak Matija nije umro'' ili ''Kurjakovo jutro'', porodinom dra mom ''Krajputa za troje'', i konano sa dramskim tekstovima inspirisanim doga ajima iz Drugog svetskog rata, kao to je na primer ''Rian krilati'', Milan Tutorov opstojava na aksiomu da je jedino istina nevina a istorija nepotkupljiva. Uz jedan intimni korektiv: on smatra da nije ni svaka rtva jednako vredna, odnosno da svet nikad nee biti iskljuivo crno-beli. Jednostavno, za ovog pisca svet je sastavljen od pojedinanih sudbina, vrlina i pogreaka i zato je sredina tema svakog njegovog rada, dijaloga i gesta pitanje cene, procene i konsekvence. 25 25

Njegove stvarne vetre njae nisu one zaboravljene i bez krila ostavljene lepotice Panonske, to su i sada i zavek oni moralni vorovi koje vidimo i na prstima pored njih prolazimo. Milan Tuto rov, meutim, svojim ratniko-humanistikim nervom to ne eli. Davni Servantes u njemu ga i dalje u tome podrava.

DVA PAMFLETA A JEDAN GRAD

Dva su povoda za ovaj tekst koji, ako mi poe za rukom, treba da bude nostalgi an i sarkastian u isto vreme jer svaki pravi povod ima odgovarajui izraz i stil. Jedino su im sutine nedodirljive. No poimo od strune definicije samog pojma "pamflet", izvinjavajui se istovremeno onima koji znaju pravo znaenje ovog para knjievnog termina, koji jo iz Srednjeg veka datira. Ali, oni su svakako u manjini. Od mnogobrojnih njegovih znaenja, za ovu se priliku opredeljujem za dva, naravno oprena ( kao to su uostalom, i povodi za ovaj zapis): prvi ga definie kao spis (ili in) nameran da se diskvalifikuje neka drutvena akcija ili uvredi neka znaajna linost; drugo znaenje pamfleta, i ono mi je potrebno za ovu priu, opisuje ga kao knjievni tekst, izraenog satirinog karaktera, i prevratnog u odnosu na postojeu drutvenu ili umetniku praksu (videti: ''Put'' B. Radievia ili '' Kazne'' V. Igoa). Ponimo, konano, ovonedeljnu temu sa knjiicom Pamfletii ta panoj u ovom gradu pre vie od tridest godina (1968.). Desetak, tada mladih literarnih junoa, iz neodoljivog oseanja da ih lokalni knjievni i drutveni ivot s kraja esdesetih gui, ometa i zamajava, izdadoe brouru provokativno crnih korica, ogranienog tiraa i punu duha, sveine, slobode i igrarija umetnikih .U slavu otpora konvencijama pro vincije. Verovatno na uas branitelja malograanskog mira, socrealistikog reda, i policajaca duha, ako ih je u naem malom gradu bilo?! U toj je sveici ( sa famom zabranjenog voa), o kojoj se naravno vie prialo nego to se itala, bilo je i naiv nosti, privlane povrnosti ali nedvosmisleno i pravih satirinih iskaza, brilijantnih knjievnih poetaka, pravog bunta protiv svakodnevnog, i sveine koja ak iz dana njih sivih vremena imponuje. Bio je to, sve u svemu, pamflet protiv svega onog to je u naim ondanjim ivotima bilo anahrono, zabetonirano, umalo i pretee. Dakle, pre tridesetak godina zrenjaninske Pamflete, sa pogledom u budunost, su na pisali i potpisali Vujica Rein Tuci, pisac i danas, Miodrag Martinov, reditelj i anfanteribl, ve je dosta dugo upokojen, Milorad Milenkovi, kasnije poznat kao um, pisac u penziji, i jedini dosledni knjievni erotoman u ovom gradu, Vojislav Despotov, znaajan pesnik i prozaista, Radivoj ajtinac, neopravdano nepriznat za najkarakteristinijeg ivog vojvoanskog pesnika, Jovica Ain, esejista, izdava, urednik od ugleda, Sonja Kapeler, nekdanja poetesa a sad lekar, i konano Ivan Vojin, bibliotekar koji je iz pisanja "pobegao" u sluenje knjizi. Ovaj spisak budi u meni sentimentalno divljenje prema prijateljima, nekadanjim mladim ljudima koji su imali snage i hrabrosti, i talenat, da budu prvo protiv pa uskogrudosti i stere otipa. A to je poetak svake promene. Napisae te 68-me: "Broure edicije Ful Maks izlazie savremeno u razliitoj naravi". I naravno, drugi broj Pamafleta nije nikada izaao. Ali, utopija je vena, zato bez nje i ne moemo. Toliko o ovoj dalekoj, i ne samo lirskoj pobuni. I mojoj nostalgiji. Drugi je pamfet, rekao bih sa drugog kraja uma, osvanuo ove zime na sred 26 26

prvog "glamuroznog" bekerekog jezera. A javno se, sreom, obznanio, i za istoriju beaa, u prolom broju naeg Zrenjanina. Na naslovnoj strani: kontejner, moda ak ba nalian onome iz drame Duka Kovaevia, na sred zaleenog jezera. Foto grafiju upotpunila dvojica ovdanjih nasmejanih marginalaca, u pozadini - cvili "oglodani" Mali most dok sa strane stidljivo proviruje deo biveg baroka (zgrada Suda). I da odmah, i svima bude jasno, lokalni je list uinio pravu stvar objavivii ovu fotografiju, prepunu istine i autoironije nas sadanjih. Ovaj pamflet, direktno u lice gradu uperen, pun sarkazma, besa i osionosti uputilo nam je vreme u kome ivimo. Nema potpisa ispod ovog amara gradu, anonimi autori "poduhvata", vero vatno uinjenog pod platom noi, nisu svesni "istorijskog" ina koji su proizveli. Jer, teko da moe dalje da se ode u vreanju grada koji ih je, kako je umeo i mo gao, primio u svoje okrilje. Ili, u ovim godinama bede proizveo u ko zna kom budaku. Da li se oni ovim "pamfletom" brane od neke svoje muke, sam e bog znati. A neko e se, verovatno, vadei kontejner iz jezera, zapitati u kakvom mi to gradu danas ivimo. I vremenu naravno. Da li smo svesni. Ja se pitam, meutim i naalost, da li su oni hrabri mladiii, i dama, s poetka sedamdestih, zapravo pogrenu adresu ispisali na svojim Pamfletima. 1998.

27 27

TITO: OPET U ZRENJANINU knjiga kao povod za preispitivanje

Krajem proteklog vikenda banuo, jedva najavljen, Tito ponovo u Zrenjanin. Nikad manje obezbeenja, uzbuenja i pompe. I nije se proveo kao Kraljevi Marko kad je trei put boravio meu Srbima, ali je svakako bilo zanimljivo. Naime, u organizaciji Gradske biblioteke odrana je promocija knjige zrenjaninca Dr. Kuljia naslovljene Tito - sociolokoistorijska studija. Javnost ovdanja, to je i razumljivo, nije bila uzbuena kao prilikom njegovih. Maralovih, ranijih dolazaka "u ivo", ali je u ipak u pristojnom broju ispunila salu Biblioteke i vrlo aktivno propratila izlaganje uglednih profesora i samog autora Dr. Kuljia. Inae, knjiga o kojoj je bilo re, recimo to odmah na poetku, nimalo se ne uklapa u preovlaujui stil publicistikih, feljtonskih, istorijskih i paranaunih tekstova koji su bujali proteklu deceniju, ona je manje protivna a vie razliita od svega to je u poslednjih godina napisano o kontroverznoj linosti Josipa Broza i njegovoj ulozi u zbivanjima na jugosloven skim prostorima prohujalih esdesetak godina. Ali, buduim itaocima ove hrabre i , ak se moe rei, prelomne knjige o oveku koga smo ili glorifikovali ili blatili, a skoro nikako procenjivali i analizirali, treba rei da njen autor profesor Kulji iskljuivo koristi naune metode, posle kojih "junak" knjige esto ostaje bez pozlate ali ova ga liava i neopravdanog blaenja. Dakle, svi oni koji prema Titu imaju odnos iskljuivosti, bez obzira u kom smeru, nee biti zadovoljni a ni zadovoljeni onim to im ponueno u izdanju Institituta za politike studije jer je ova knjiga kritiki intonirana, ali ne i kritizerski. Mnogi e je ipak, makar i kriom proitati, u to sam ubeen. Zrenjaninci su, inae, u prolim vremenima u vie mahova imali priliku da se direktno susretnu sa Titom. Za njegovog ivota i neprikosnovenog vladalakog imperativa. Po linom izbora izdvajam dva boravka, a dodajem im i ovaj imaginarni! Prvi je put, ovaj nesumljivo haraizmatini dravnik, jo ogrnut i ratnikom slavom, boravio u naem gradu u maju 1952. godine i tom prilikom otkrio spomenik narodnom heroju arku Zrenjaninu. Tada je u kraem govoru odao priznanje svom saborcu arku Zrenjaninu i Vojvoanima uopte na herojskoj borbi u Drugom svetskom ratu. Za verovati je, jer je to jo vreme post-revolucionarnog zanosa, da je veina naih sugraana bila zanesena njegovom snanom i autoritativnom linou. Kada je s jeseni 1969. po drugi put doao u Zrenjanin, svakako je recepcija njegovog boravka bila znatno drugaija ali, skoro sigurno, i dalje pozitivna i euforina. Govor koji je tom prilikom odrao delom se odnosio i na kritiku "odreenih tendencija" u ondanjoj knjievnosti, zapravo je, politiki, kritikovao roman Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovia, koji svakako nije n itao, pripisujui ga omakom Borislavu Mihajloviu-Mihizu. One koji nisu upoznati sa pomenutim "sluajem" podseam da je u pomenutom delu po prvi put u naoj knjievnosti znaajnije naeta tema Golog otoka. I gle ironije, i u ovom virtuelnom, prolonedeljnom, indirektnom boravku Titovom, u Gradskoj biblioteci, znaajno i ekspresivno mesto u diskusiji imao je jedan od golootokih stradalnika. Valja, ipak, rei da smo se mi Zrenjaninci "spoticali" o titovsku zaostavtinu i tamo 28 28

negde kasnih osamdesetih kad smo skidali parole i oznake sa javnih zgrada u centru, ali takva je bila vladajua "moda" u ukupnom naem drutvu. I da se vratimo promociji knjige Dr. Kuljia. Reklo bi se da je Ti to sasvim pristojno proao boravei iznova meu Zrenjanincima. A sa njim i sam autor, kome je dat kom pliment da je bio veoma hrabar kad je sa tako male istorijske distance pokuao da nepristrasno progovori o ovoj nesumljivo znaajnoj i intrigantnoj linosti, sa kojom je veina od nas delila epohu. Svako sa razliitim mestom u njoj, i iskustvom. U publici je zato bilo "navijaa" svi vrsta: i onih koji su Broza, sa pozicija ekstremnog leviarenja optuivali da je bio ovek "zapada", plaen da uniti socijalizam, pa sve do predstavnika pravih antiko munista. Ostali su uglavnom utali pa je teko zakljuiti da li su to bili titoisti ili radoznalci. Meutim, knjiga dr Kuljia e za sve njih, i ostale koji je proitaju, biti provokativna, otrenjujua i inspirativna istovremeno. Za ovaj, ponovni i fiktivni, boravak Titov u Zrenjaninu vie nego dovoljno. Najimpresivnija je ipak bila diskusija jednog osvedoenog golooto anina i po svemu sudei staljiniste, koji je delovao najekstremnije ali i najiskrenije. U negaciji naravno. Bez hiprokizije koja je, meutim, odlikovala prisutne kripto-komuniste!

29 29

KAKO SE VRATITI BEZ VRAANJA

Mnogi su pokuavali, i to listom bezuspeno, da se vrate u neko svoje ili tue izgubljeno vreme, traei sreu koja je netragom, s mladou nestala. Kod Marsela Prusta, ili Danila Kia ti su poduhvati barem stilski brilijantni jer obojica su, naravno, unapred znali da je takav in jedino u imaginaciji mogu a oni su ga i samo zbog toga, i svoje due umetnike preduzimali. Neto slino, iako sasvim razliito, je i sa povremenim ali permanentnim inicijativama, u gradovima poput naeg, a i konkret no u ovom naem, koncem veka, da se rekonstruiu, restauriraju, obnove, revita lizuju oblici urbanog ivljenja bliski vizijama dananjih sanjara. Jer, u svakom je slu aju prevashodno re o nostalgiji, koja je uostalom imanentna svakom misleem i emotivnom biu. Potom je to racionalna ideja da se od zaborava sauva ikonogra fija nekog prolog i po pravilu lepeg, kultivisanijeg i elegantnijeg vremena. I do ove take razgranienja podudaraju se, iako sa razliitim ambicijama i rezultatima, ma tarije umetnika odnosno ljubitelja. Prvi svoje imaginarne muzeje prohujalog mogu maestralno da ukorie, kao to su zrenjaninskom sluaju uspeno uradila braa ajtinac i Voja Despotov, da naslikaju, uglazbe ili filmuju. Oni drugi, za koje nikako neu brzopleto rei da su amateri, ak naprotiv mogu biti eksperti u svojim egzakt nim strukama, najee se spotaknu kad treba odgovoriti na pitanje: da li i kako prekoraiti preko onog to jeste konzervacija ili revitalizacija zgrade, trga, kvarta, ili bilo kog objekta koji je u prolosti neto znaio. Mislim konkretno na urbaniste i graevinare, kao i arhitekte koji su zarobljenici tehnolokog uma. Taj rascep je naizgled nepremostiv jer naalost nije vie problem struke ve filo zofije urbanog ivota. Jer, kako razlono odgovoriti na ovako postavljeno pitanje: ko, u ime ega, unosi u zateenu gradsku slikovno-mentalnu matricu implante i relikte prolih vremena, i ko bira koja e se konkretna ikonografija uspostaviti na mestima koja ve decenijama imaju sopstvenu podistoriju. Pitanja se nastavljaju i, kao to to obino biva, i uslonjavaju: kako i ime duh modernih vremena uneti u grad koji uprkos tekih vremena raste, oteano, ponekad pomodno, negde aljakavo, neurbano a esto potpuno izvan tradicionalnih obrazaca panonske i srednjoevropske arhitektonike i poetike. Iz do sada izreenog, ovom je autoru jasno da je nedvosmis leno da je svaka intervencija u prostore, vizure i gabarite grada istovremeno i zah vat u njegovu mentalnu strukturu, u kojoj skoro ravnopravno ive prolo i sadanje vreme. Znai, taj avolski posao remeenja letargije u ime zamiljene lepote i kom fora graanskog ivota, jeste interdisciplinaran zadatak uma i pragme, zateenih i novodolih, fantasta i realista. Jer, konaan cilj nam mora biti: grad koji emo svi prepoznavati, potivati, u kome e sve biti po meri ljudskoj. U gradu sa tri imena, koji ive ako ne oduvek i uvek ravnopravno onda uporno, multietnikom, izraslom iz drave Srbije koja nam je zajednika, oslonjenom na manjinske oaze koje nas ine bogatijim, sa arhitekturom secesije, baroka, gotike, uz ruralnu banatsku stilistiku oblikovanja, u stvarnosti koja je vidno obeleena istovremenim socrealistikim graditeljskim i duhovnim nasleem odnosno 30 30

novokomponovanim bahatim konstruk cijama, svako je vraanje u prolost zadatak od vrhunskog intenziteta. A neto se mora preduzeti da se ta dobra prolost ne zaturi u nebriljivim vremenima. Mislim, a znam da je svako miljenje rizik, da sve vredno treba revitalizovati, u prostore koji to mogu da izdre, uneti duh novog pa ak i najnovijeg. Jesam i za to da se rekonstruu nekoliki ikonografski simboli ovog grada (da li je to "Veliki most", sinagoga i sl.), konano da se ubudue nita vie olako ne rui. U svim tim buduim poduhvatima plediram: imati u vidu da se dua grada promenila, da nijedna struka nema tapiju na odluivanje, da u svemu treba znati i miljenje novih generacija, da uz potovanje tradicije treba i gledati u budunost. I konano, da svaki povratak mora biti zapravo novi iskorak. Znam da je sve to nemogue, zato sa radom i treba odmah zapoeti.

31 31

SAVA DAMJANOVI :VITEZ GOLUBIJE DUE

Ako romantika znai predavanje bez ostatka, onda je glumac Sava Damja novi prototip teatarskog romantizma. Ovaj banatski krajinik, robusne spoljanjosti, ispunio je svoju ivotnu i umetniku sudbinu, shodno profilu sopstvene due, iskljuivo pozoritem. Jer, Damjanovi je svo vreme svoje znaajne karijere, iza fasade viteza scene, u dui krio osetljivost goluba. Za ovog glumca, iji je tale nat mogao do zvezda, svaka je uloga znaila ponovo raanje: on likovima iz dram ske literature nije prilazio sa distancom, jednostavno je uranjao u njih. Utapao se u Gorina, komandanta Sajlera, Nikoletinu Bursaa i Maneta. Izraena oseajnost Damjanovieva, kao i neverovatna sposobnost fizike polivalentnosti, omoguavale su mu istovremenost nemogueg, dakle onog to se naziva umeem glume: da se potpuno pretopi u zadati lik, uz jednovremeno zadravanje sopstvene personalnosti. I vano je istai: sve je to radio instinktom i jezikom iskonskog talenta. Sava Damjanovi prepoznaje dramske karaktere i tipove prebirajui po sopstve nom registru oseajnosti, jer njegov bunar latentnih situacija i sudbina nije imao dna. On uloge nije stvarao ve ih iveo kao to su to inili jedan Pera Dobrinovi, Raa Plaovi ili Milivoje ivanovi. Viteke pojave, s uroenom scenskom elegancijom, Damjanovi je bio suveren u irokom repertoarskom spektru, od romantinih heroja, preko kominih rola do tragi nih junaka. Supstanca koja je povezivala ovakav glumaki raspon zvala se meko ta due i gipkost fizikusa. U svim tim raznorodnim ulogama, Sava Damjanovi se klo nio brutalnosti, naturalizma i preterane ekstrovertnosti. On jeste glumac insitinkta, emocije i poistoveavanja, ali njegova uroena sposobnost samokontrole olakavala je rediteljima trud pa je proces stvaranja uloge, kad je on u pitanju, na sceni, tra jao relativno kratko. U intimi sopstvene glumake laboratorije, relativno sporo ali precizno, on je zainjao i doraivao tu galeriju nezaboravnih likova. U ovom glumcu, koji bi u veoj pozorinoj sredini, dostigao nemerljivu slavu, naroito imponuje mo brze transformacije, to govori o enormnoj koliini umet nike energije. Kao paradigma te sposobnosti Damjanovieve za mene je primer predstave Zorana Petrovia ''Pa izvolte u Sakule'', zrenjaninskog pozorita od pre dvadesetak godina, u inventivnoj reiji Dragana Jovia. U njoj on s gotovo antikim patosom, u preciznoj banatskoj retorici, proivljeno do esencijalnog bola, kune "jek ser" koji mu je usmrtio sina. Gledalite je kod svakog izvoenja ovog fragmenta zapadalo u katarzu najplemenitije vrste jer, s Damjanoviem se u tom momentu, na sceni deavao ivot tragedije a ne njena imitacija. Ovde je glumac umeo i uspevao da utone u bol do kraja, a istovremeno snagom svoje umetnosti da ga ne zamuti i isprlja jeftinim efektima preglumljenosti. U istoj predstavi Sava Damjanovi, sli nom snagom, i potpuno drugim glumakim sredstvima, oivljava lik pijanog podru mara, dovodei istu publiku u stanje neobuzdanog smeha. tedro koristei samo nekoliko govornih i telesnih gegova, uz neverovatnu kontrolu ukupnog fizikusa, on je u aplinovskom maniru brilijantno zaokruio scenski put od tragedije do 32 32

komedije. Ove minijature su zapravo bile instant verzije njegovih velikih rola kao to su Niko letina Bursa i Mane s jedne strane a ko mandant Sajler i Gorin s druge. Glumcu Damjanoviu je vitetvo na sceni davalo legitimitet likovima koje je igrao, a golubija dua omoguila da stigne do naj skrivenijih uglova emocija koje je trebalo dozvati. Na kraju ovog fragmentarnog beleenja na temu glumake umetnosti gospodina Save Damjanovia, dozvolite da ostane upitanost: zato ovog vrsnog hudoestvenika nema i dalje na sceni. Zrenjaninskoj makar.

33 33

BALKON, SPOMENICI, PROLAZNOST

RE UNAPRED

Rasprava na temu da li fizionomiju gradova prevashodno odreuju njihovi stanovnici, ili ih razliitim ine zgrade, trgovi, parkovi i mostovi, jeste privlana kul turoloka zabava. Ovog se puta, meutim, nedvosmisleno opredeljujem za priu o graevinama i njihovoj sudbinskoj povezanosti sa pulsiranjem urbane sredine u koju su posaene. U zlatnom preseku arhitekture, namene i stanovnika, razmotava jui vremenski fiek u kome konkretna zidanica opstoji, otkriemo meutim da je pi tanje iz uvodne reenice ovog teksta zapravo toliko relativno, da bez obzira sa koje mu strane prili, dolazimo do odgovora koji kae kako su stalni i opteprisutni samo prolaznost i stil. Govorim, zato, ovog puta o upanijskoj palati u Zrenjaninu, oslu kujui kako u njoj, i oko nje, prolazi vreme. Vekovi. Epohe. Usput, dogaa se i stil! Meni, i svemu onom to dotiem, ili se dotiemo. Stil i njegovo ironino odsustvo. I jo jedna, pomalo zlurada, konstatacija: neuki ili fiktivni stanovnici ove zgrade isklju ivi su krivci za mrlje na njenoj anatomiji. Prolaznost je upanijsko zdanje obeleilo samo senkom podseanja koju samo retki mogu da protumae. Vetrovi, snegovi, kie i nesalomiva ravniarska vlaga, ujedaju samo spolja. Stanari i prolaznici ove zgrade mnogo su bili tetniji. ZGRADA: UPANIJSKA, GRADSKA, SKUPTINSKO-OPTINSKA... Zgrade, dakle, po sebi nisu ni krive ni dune, one su samo udobne ili tesne, lepe ili rune. Tako i dananja Zrenjaninska gradska skuptina, nekadanji magistrat i upa nija, bez obzira na ljude, sisteme i okolnosti koji su prohujali tokom 174 godina nje nog postojanja, traje kao dostojanstvena barokna graevina vrsto ukorenjena u vreme, ukotvljena u dananjicu. Oduvek se u njoj, i oko nje, ili zbog nje, zapravo zahvaljujui ljudima koji su u njoj stolovali, bludeli, pa ak i stanovali, reavale sud bine graana bekerekih, petrovgradskih i zrenjaninskih. Grad i njegov barokni brod provukli su se kroz vekove zajedniki, ak i onda kad se nisu voleli. Ovaj zapis o upanijskoj zgradi zato je istovremeno i pria o licu, a pomalo, i naliju grada.U velikom poaru iz 1807. izgorela je i stara upanijska zgrada koja je na ovom istom mestu, izmeu Gradnulice i Begeja, podignuta 1527. godine. Poar koji spominjemo jedna je od vododelnica u povesti nae ravniarske varoice "nedre manog oka", kako bi je, s nostalgijom mogli okarakterisati, po ikoni nepoz natog zografa iz 18. veka. Na alost, to gradsko oko je u daljoj istoriji umelo na due vreme i da zadrema! Ovo sadanje upravno zdanje, s ukusom trajanja, zavre no je 1816. godine, naravno ne u dananjem obliku i gabaritu. Projekat je radio poz nati budimpetanski arhitekta Josip Fier, a radovi su kotali 213.000 forinti. Izgraen je bio, u prvoj etapi, samo frontalni deo prema trgu; tokom vremena je zgrada dograivana i ulepavana, dodavani su tornjevi, emajlirani crep, i ukrasni lim. 34 34

Stepenita su obloili mermerom a islikani su i vitrai. I danas, kad ovek zastane kod satnog mehanizma, tik uz islikana stakla, kao da uroni u prostore astralne temporalnosti, vremena ije raunanje nema nikakvih dodirnih taaka sa javom. Takva dograivanja i doterivanja trajala su sve do 1877. kada je gradska kua dob ila da nanji izgled, tanije bio je to "nulti" enterijer i eksterijer pre nego to su slu ajni, nasilni i malobrojni stvarni, korisnici ove palate poeli da je ozrauju svojim prisustvom. I danas je, eto, pred nama, pomalo umorna, istovremeno i kaiperna, laa naih panonskih odlazaka i ostajanja. Ovaj se objekat tokom vekova koristio uglavnom za javne funkcije, za rad skup tine i druge administrativne potrebe. Sve u slubi naroda i zarad njegovog blago stanja. Barem u globalu i naelu. U velikoj, kako bi rado napisali savremeni urnali sti - baroknoj sali, poslanici, parlamentarci i delegati su vodili mnoge demokratske, parade ili nasilnike verbalne bitke. Meutim, upanijska zgrada je nekad sluila i za stanovanje. Naime, veliki upan i njegovi pomonici i zamenici koristili su delove ove zgrade i za svakodnevni ivot. Privatan ivot je meutim traio dodatni komfor, moda ba zbog toga u krugu op tinske, odnosno upanijske zgrade, podignuta je i prva elektrina centrala. Podatak o prolovekovnim restrikcijama struje, naalost, nemamo. Sve kancelarije imale su elektrina zvona, a u zgradu je uvedeno i centralno grejanje. Sve te moderene insta lacije, a zapamtimo, to je 1885. godina, bile su potpuno nepoznate odnosno nedostupne preostalom Bekereku i itavoj junoj Ugarskoj. Skoro da je nepristojno zopisivati sve ono to je ovaj grad u prolosti imao a nisu posedovali drugi, na potezu od Pete do Carigrada. Imao je skoro onoliko koliko danas u odnosu na te, i ostale, druge nema! BALKON Balkon gradske kue pamti mnoga zbivanja dole na trgu ispod njega. U takve doga aje svakako ne ubrajamo nedeljna snatrenja velikog upana i porodice mu, u neko blago jesenje vee. Taj deo memorije ovog balkona, intimnosti zgrade okrenut, kao da je trenutno u stanju amenzije. Re je, ovog puta, o mnogo ozbiljnijim prigo dama, o pogledima koje istorija belei. Prvobitno belei, a potom zaboravlja jer su dogaaji navodno postali tua istorija - ta e neka potonja generacija govoriti o ovim dananjim istinama samo bogovi znaju. Tako je, uostalom, sa istorijom i bogo vima! (Dok ispisujem ovu reenicu vidim kako mi u svesti raste neverica: da li je prava istorija samo ona koja belei uglavnom simulirane masovne aktivnosti). Ipak, iz vie takvih javnih gradskih zbivanja, sa ovog balkona provociranih, za ovu priliku izdvajamo tri karakteristina. Prvi datira iz 1848. kada su upanijske vlasti sa ovog balkona vrile smotru jedi nica koje su ile da ugue bunu. Maarsku bunu u jezgru Austrougarske. Ako zna mo da je pobuna u poetku imala antifeudalni i socijalni karakter, dok je sam kraj tu an ali istorijski neminovan, ovaj pogled sa balkona nije najslavniji, za bekereke asnike naravno, ali rekli smo ve da zgrade nisu za to krive. Ostala je ipak pesma "Seva munja, bie buna". I senka velikog upana kako otpozdravlja budue "anti revolucionarne snage." Dole husari, gore svita, a istorija jo neopredeljena. O narodu, ovog puta, neemo. Grad nam se u tom momentu zove Be kerek. Sa istog balkona, dodue pokrivenog i doteranog, 1918. godine oslobodilac Beke reka brigadir Risti obratio se oduevljenoj masi. Objasnio im je da su sada , to su oni uostalom ve i znali, ali nije im smetalo da to i zvanino uju. Dole ga je ekalo 150 konjanika i 200 okienih kola. I narod. Muzika je svirala srpsku himnu. 35 35

Kako su ovo doiveli oni koju bili druge vere ili nacije moemo samo pretpostavljati? Austrou gari su ustuknuli u prolost. Poinjalo je novo vreme. Neprovidno i puno rovitog opti mizma. Balkon upanijski je, da ponovimo, za tu priliku bio stilski uoblien. Na njemu i Slavko upanski, u ime naroda. I on je govorio. Grad je postao Petrov grad. I tako kroz istoriju ovog balkona na gradskoj kui, koji kao da je slavniji od zgrade kojoj pripada, stiemo do 1952. godine. 11. maja te godine, otkrivajui spomenik arku Zrenjaninu, Josip Broz Tito se obratio Zrenjanincima. Bilo je mnogo sveta, postoje i fotografije; dogodilo se. Dravni neprijatelji nisu prisustovali, bilu su konfi skovani. Imovinski i mentalno.Takozvani ibeovci su za svaki sluaj i pritvoreni. Ispod balkona, ipak mnogo proletera. Grad nam se i dalje zove Zrenjanin, iako smo pro bali da mu vratimo jedno od prethodnih imena. Promene su dobre, poznato je, po gotovo ako se njima nita ne menja. Narod ispod balkona bio je te 1952. delimino partizanski. Nije se polazilo u rat, a i osloboenje je ve bilo davno obavljeno. A Tito,- maral. Gledajui sa ovog balkona danas, kao da ujem um prolaznosti. I ne oseam se ba najkomotnije. Duva sa svih strana istorija. Dan hladan, sunan, subotnji. upa nija i dalje usidrena sred varoi bekereke. Godine su devedesete, blizu kraja mile nijuma. Barokna palata, kako bi opet rekli moje kolege, dobro se dri. Malo trulei, kia - tu i tamo, a mirisi epohe su i ovako stvar ukusa. ZGRADA I GRAD Hteli i ne hteli Bekereani, Petrovgraani i Zrenjaninci su u ovu zgradu ulazili, ili je zaobilazili. Bilo je, istini za volju, i onih koji su se u njoj i zadravali. I to ne svo jom voljom. Naime, okupatori su za vreme Drugog svetskog rata, u podrumima ove pres tine zgrade "instalirali" tamnicu. Uz asistenciju, po zloj strunosti poznatog dr pilera, u ovim privremenim kazmatima obavljana je policijska "obrada" uhapenih a neposlunih graana i ostalih buntovnika iz regiona. Ipak, u prohujalim deceni jama, u dva samo malo okrnjena veka, u zgradi to dominira gradskim trgom, po red dosade, rutine i nevolja dogaali su se i prijatni trenuci, ponekad i izistinske umet nike i druge senzacije. Izlobe, predavanja, koncerti, knjievni susreti. Na "barokni dvor" ima ime i da se podii u vremenima koja su se neosetno naslagala. Marginalne i ,reklo bi se, retke ljubavne afere "pod skutima" naeg Magistrata, zap ravo fama o njima, govore o preovlaujuoj patrijarharnosti nae arije. Znatan je ipak i broj poznatih i znaajnih sugraana ili prolaznika koji bez krajnje potrebe ili nikako nisu svraali u Gradsku kuu. Tako je jo 1843. godine Joakim Vuji, na veliki teatarski znaajnik i stradalnik, pored nje samo prohujao na svojoj beaniji prema Kikindi i Baji. Veliki glumac Toa Jovanovi, u mladosti svojoj, u zgra du je zalazio verovatno kao berberski kalfa, razmiljajui o svojim velikim buduim dramskim ulogama. Ni Manojlovi, verovatno, nije u nju znaajnije zalazio jer je prvobitno bio nepoznat, kasnije isuvie pesnik, potom politiki nepogodan. Tek je portret njegov sredinom devedesetih postao "poasni gost " ovog zdanja, u povodu dodeljivanja istoimene nagrade. Na kraju prie o ovom gradskoj prestinom zdanju, uzgred spominjem nedovoljno obrazloenu priu o podemim prolazima koji su iz podruma upanije vodili na sve etiri gradaske strane. U podrumu ovog zdanja i danas postoji Izlaz u podzemlje. Kuda vodi, koliko je ouvan, dokle se moe dospeti - pitanj su za neke nekonvencionalne arheologe, speleologe, inenjere, istoriare. Ima li ih u ovom 36 36

gradu? OLDAL U GRADSKOM PARKU U gradskoj bati, smetenoj u zaleu palate, polovinom 19. veka nametao je svoj fotografski aparat uveni Stefan (Itvan) Oldal, vlasnik velikobekerekog ateljea koji je poeo da radi fotografije pre onog u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Ugledni Bekereani ostavljali su svoje likove na fotografskim ploama prekidajui na as popodnevne etnje kroz ovu batu s raznovrsnim rastinjem, muzikim promena dama, i paunovima koji su se s veeri oglaavali dosta neprijatnim kricima. Godina ma je ovaj vrt bio otmeno i prestino mesto, naravno i blazirano. Kasnije, osvojio ga je populizam, deca i muzika sa razglasa. I poeo je da se zove - gradski park! Atelje je bio ba prekoputa Parka. Sada je tamo Izlobeni prostor Arhiva. I neke prodavnice kojima je mesto negde drugde. Da se u prostor pun magije usele neki novi podvinici fotografije i imadinacije!

37 37

NERVOZNI BOLJEVIK

Dolazei od "Kapetanije", sa strane gde je nekada bio "Sokolski dom", odnosno, kad bi sasvim pojednostavili geografiju gradsku, rekli bi smo ovako: proavi pijacu stazom koja vodi u centar grada, s desne strane ulaznih vrata u "Gradsku batu", nalazi se apsida kojoj je oko izvaeno. koljka na zidu bez bisera vegetira, ne znajui zato, kako, i dokle. Zna se samo od kada ova obezliena nia proziva hladnou nae graanske i humanistike utrnulosti. Verovatno se sve dogodilo jedne noi oktobarske, ili novembarske, kada je neki pseudo boljevik, zapravo usijana, primitivna, uskogruda spodoba, u ime od brane umiljene istote revolucionarne antireligioznosti, ne znajui u ije oko "nedremano" nasre, razbio i iz "kolevke" izbacio figuru Jana Nepomuka. Jer, mnogi koji su se tih ranih postrevo lucionarnih dana zatekli u ovom gradu nisu mogli znati iji nepotkupljivi pogled boravi na mrtvoj strai ulaza u Gradsku batu. To nisu znali ali dovoljno su voleli svoju glupost i iskljuivost da unite neto to im je liilo na "tuu" relikviju. Oni to nisu znali, a rat tek zavreni im je bio alibi za sve sirove gluposti. Mi, meutim, to barem ve pedesetak godina znamo: skoro etrdeset titoistikih i dvanaestak potonjih, ko zna kako i zato zalud potroenih. Oteena je i naruena u prolosti i masa pravoslavnih svetinja, jo vie ih nije izgraena u predugom intervalu istorijskom; i sinagoga je netragom nestala: sve to ne zaboravljam, samo ovoga puta izdvojeno govorim o ovom primeru besprizornog ina uplitanja u samu ikonografiju grada. Govorim o Nepomuku kao paradigmi savesti, naravi i kratkog pam enja. U konformizmu i rastakanju graanskog stida, ispratili smo sve te godine, imajui uvek vanijeg posla. "Spoticali" smo se, u retkim trenucima civilizacijske spoznaje o postojanju neega to se zove batina i humanizam. Katolika pripadnost izbaenog spomena na Jana Nepomuka, ekog velikomuenika i, to je jo vanije, oveka koji se nije povijao pred autoritetom vlasti, nikada nije javno izgovorena kao alibi, ali u vremenima nacionalistike euforije ni aktuelnija pitanja graanske provinijencije nisu dolazila na dnevni red utrnule savesti. Jedino smo se uredno i redovno zaklinjali u multikonfesionalnost naeg "harmo ninog mnogonacionalnog ivota". injenica da mnogi Zrenjaninci nisu znali koga su to zapravo lani boljevici "iskopali" iz opominjujue i neme predikaonice na samom ulazu u Gradsku batu, nije pravo opravdanje, moe da bude samo delimino objanjenje. Sada, kad, daj boe, konano uplovljavamo u civilne vode graan skog drutva, valja se podsetiti ko bee taj Jan Nepomuk, koga je neko u ovom gradu svojevremeno, svestan, nadam se, ega je taj eki svetac simbol, postavio na mrtvu strau jednog od ulaza u upanijski dvor. Dakle, vikar oduvek prestinog grada Praga Jan Nepomuk (1330 - 1393), zaklet svetoj tajni i savesti svojoj, odbi da vladaru svom, Vaclavu IV saopti ta mu je kraljica, ena kraljeva, na ispovesti izrekla. U svom besu monika, Vaclav neposlunog vikara umori surovo u Vltavi, 38 38

koja je neduno i tada kroz Prag proticala. Nepomuk je tajnu svog kanona i savesti sopstvenom ivotu pretpostavio. ta je bilo sa kraljicom, kraljem, Pragom i Vltavom - stvar je istorije. Ostaje rtva koju je Jan Nepomuk kao branu velikakoj osionosti ostavio u vertikali duhovne istorije Evrope. Kasnije, katolika crkva je ovog vikara proglasila muenikom i uvrstila ga u red svetaca. Veliina njegovog gesta ostavila je dubok trag irom starog kontinenta. U mnogim su gradovima postavljena raznolika obeleja njegovog muenitva. Bi tako i u Bekereku. in ovog bojeg ugodnika imao je znatno vie znaenje od isto teistikog ina, bila je to otra vertikala u memoriji potonje Evrope. Zato i postavljanje ovog belega bee in graanske hrabrosti Bekereana, bez obzira kako ga ko kroz vreme tumaio. Sve dok neko pod maskom noi ne ukloni ovaj beleg hrabrosti i nepristajanja na neprikosnosvenost sile. Toliko o ovom katolikom iskueniku koji je, hteli mi to ili ne, deo sveukupne nae gra anske i moralne istorije. Odavde poinje pria o naem civilizacijskom dignitetu, jer ovo svakako nije izolovan primer kratkog pamenja i funkcionilozovane istorinosti. Iskopano oko nie na ulazu u Gradsku batu pokazuje dubinu nae stvarne probuenosti iz dnevnopolitikog vegetiranja. Za mene, na odnos prema ovoj varvarskoj "intervenciji" u istoriji, odnosno poluvekovnoj nebrizi za spomenik, znai i neto vie od konkretne pojavnosti: ovaj grad vraanjem Jana Nepomuka u apsidu koja mu pripada, jasno e pokazati da je opet spreman da u svoju mentalnu matricu vrati duh nepristajanja na energiju nasilja. Vraanjem biste prakog vikara bie jasno da se ovde moe iveti u skladu sa svojom saveu. Povratak katolikog svetitelja ubrzae i zaceljivanje pravoslavnih rana. Prikriveni boljevizam bei od tolerancije kao avo od krsta!

39 39

U TRAGANJU ZA VLASTITIM BIEM

U pejsau Zrenjanina, ovih dana u decembru, dominira bela boja. Urbani sneg stigne, kao i uvek, iznenada i sa pomeanim oseanjima. Uprkos svemu, grad posto ji, posustao malo u privredi, zabrinut za sutranjicu, ali duboko svestan istorijskih obaveza, jo u 14. veku preuzetih. Reka Begej zimuje prvi put sa pomerenim "agregatnim stanjem": graditelji su je pretvorili u, betonskim prstenom opervaeno, jezero. Zrenjaninci prelaze i dalje preko "Malog mosta", i sa skepsom, nostalgijom, ak i ljutnjom, posmatraju bivu reku. Kao i svi bivi, Begej ne daje ba za pravo neimarima. Neugledni, kao na brzinu sklepani, ali dragi i u mnoge intimne uspomene upleteni bioskop "Avala", ovih je dana takoe otiao u istoriju. Istoriju imaginarnih celuloid nih snova, pomeanih sa mnogobrojnim lepotama i traumama odrastanja. Sneg je, naravno, prekrio i ovu prazninu na pomalo namrtenom licu velikog-malog grada u centru ravnice. Na prolee, pruie se, kroz ovaj koridor amputiranih bioskopskih iluzija, moderna magistrala. Kroz nae uspomene liznue samo jeziak budue jeze: uspomene i onako nisu deo sveopteg optimizma. Pade zrenjaninska "Avala", ali Paja Patak i Gari Kuper ionako vie ni ne stanuju ovde. Nedavno otvorena znaajna izloba ''Odiseja pejsaa'', u Savremenoj galeriji, spektrom boja, a naroito podnaslovom "predeo u poslerat nom jugoslovenskom slikarstvu", u autoritativnoj selekciji Irine Suboti, unosi u prostore ravnice prizore i izglede palete sa "horizontalno-vertikalno-dijagonalnim zahtevima" moderne jugos lovenske likovne umetnosti. Izloba obuhvata 52 dela naih znaajnih slikara. Imena poput Pee Milosavljevia, Milana Konjovia, Petra Lubarde, Ede Murtia, Otona Gli he, Safeta Zeca, u preplitanju iskaza i asocijacija, zrae snagom imaginacije naeg jedinstvenog prostora. Ovde u Zrenjaninu, u decembru, na pragu nove godine koja pored iskuenja nudi i nove prilike. I ne samo do januara, kada se izloba zatvara. Velika i bogata likovna etva, za sve otvorene i nezagaene due, za znalce, ali i one koji iskljuivo spontanou ulaze u avanturu likovno prepoznate prirode. A Irina Suboti ovako zavrava svoj predgovor izlobi: "priroda je i danas, kao to je bila i jue, ogromno polje umetnikih posveenja. Ona je mera ovekovog prisustva ili be ga, posebno bega od one druge vetaki stvorene prirode u kojoj se njen tvorac ne osea dobro. A to je ogromna prednost umetnika to svojim delom mogu da je na puste u bilo kom trenutku i da pronau svoju malu prinevsku planetu, gde sve mo e biti drugaije. Takvu "malu prinevsku planetu" pronalazi i pesnik, Radivoj ajtinac, u svojoj es toj poetskoj zbirci, ironino - romantinog naslova ''Suze u lunapar. Logika ove poe zije, govorom koji je izvan opte struje, otkriva znatne mogunosti jedne nove socijalne pesme, koja prati tragino i istovremeno antidramatino raslojavanje jedi nke i drutva. Ovaj izrazito senzibilni pesnik, pokazao je najnovijom knjigom spremnost da sintaksom angaovanog poete izrazi svoju kritiku 40 40

savremenog urbanog sveta, u okruenju otuene tehnologije. U pesmi "Uspeni hladni svet" Radivoj ajtinac ovako peva: ''Visok i beli hladnjak /u kuhinjskom uglu/ jedini je pravi kosmopolit / koji svakodnevno upotrebljavam /sadri ono/ to retko sebi mogu da dopustim/'' Idui o praznicima i bolestima ka roditeljskoj kui, nekadanjom Gradnulicom, oknom kroz koji su krenuli prastanovnici Zrenjanina, ovaj pesnik snenog lika, gogoljevske bradice ovako dalje domilja svoju poemu otuenosti: ''On je ledena slika mojih svetskih mogunosti / hladna kratka pena pri stvaranju /riznice/ s inicijativom od poznatih /220 volti /.'' Tako, s ledom ispod jezika umesto nitroglicerina, govori nastavlja znaajnog, i nedovoljno i nepravedno vrednovanog, moderniste Todora Manojlovia. Luk se, ne samo vojvoanske, poezije tako istegao od stihova anakreonstske iluminioznosti do "uzaludne hladne praznine". Rekoh: grad trai svoje bie. Bitno je samo da shvati da to nije stvar trenutka, brzopletosti, a jo manje jednoumlja. U krizi tako, kao za inat, kulturni polet je ovih sivkastih meseci vidan. Poelo je krajem leta velianstvenom pobedom hora "Josif Mari nkovi" na svetskom susretu u Langolenu. Ovaj uzorni, marljivi i nadasve nada reni omladinski kolektiv, pod suverenim rukovodstvom dirigenta Slobodana Bursaa, prvo je uznemirio tradicionalno hladne Engleze, potom oduevio "staru" Evropu. Jugoslavija je ve bila osvojena na bis. Mnogobrojna drutvena priznanja stizala su ovih nedelja u buketima. Koncertom od pre neki dan, kada se na sceni Doma mladosti u jednom trenutku nalo 250 pevaa, hor "Josif Marinkovi" je zakljuio jednu trijumfalnu sezonu. A grad ini napore da ne zaostane suvie za ogromnom energijom ove raspevane mladosti. U navali uspeha valja ipak sauvati radost i ved rinu. Ovaj tekst doivljava sudbinu svega onog to se dugo priprema: promenila se os novna gama gradskog pejzaa. U snenu belinu umealo se sivilo kie i magle. Sada je to prizor kao sa sfumata Zdravka Mandia. Ljudi izlaze odnekud, i ponovo nestaju u magli njegovih slika. Usamljeni, i kada su sami, ali i u gomili. ekaju, da li Godoa ili autobus, ili su sauesnici sopstvenog izgubljenog vremena. asopis za knjievnost i kulturu i drutvena pitanja Ulaznica, na zvan tako po fragmentu iz jednog stiha Branislava Petrovia, obeleava ove godine dvadeset godina postojanja. Brojka sama po sebi nije toliko impresivna ali u ovakvim naim balkanskim relacijama (u kojima nam je Balkan dobrodoao izgovor) kulturnih oseka i nemara, imponuje istrajnost zrenjaninskih pisaca i kulturnih poslenika da kroz 20 godina pronesu koncept glasila koji je ostao izraz sredine i njenog stvaralatva, a istovremeno gledao i Jugoslaviju u lice. U vie od sto svezaka ''Ulaznica'' je u svojim najboljim trenucima bila i deo Evrope i sveta. Svi zrenjaninski knjievnici imali su u njoj adresu, javljali su se iz Jugoslavije i "oni koji dolaze" i "oni koji ve neto zna e." Kao lanovi urednitva ovaj su asopis potpisivali i jedan Abdulah Sidran i Pero Zubac, Srba Ignjatovi i Franci Zagornik, Borben Vladovi, Momir Vojvodi i Jaka Fjamengo. Uz prevode sa svih naih jezika, ''Ulaznica'' je bila i ostala otvorena za sve poetike i estetike. Red je u ovakvom podseanju setiti se i imena ljudi koji su te ve nostalgine 1967. pokrenuli asopis. Pre svega, to je Tihomir - Tia Savi, ovek koji je od lepe rei i entu zijazma bez granica, naalost ne vie na savremenik. Luka Hajdukovi, profesor i pesnik, ovek iji je besprizivni udeo u pokretanju, snaenju i oblikovanju Ulaznice. Milorad Milenkovi-um, bonvivan, pesnik i uporni kulturni radnik, takoe je uestvovao u osnivanju i kasnijem fizionomiranju asopisa. Tu je i profesor Niko la Medvedov, i slikar Zdravko Mandi, na ijim platnima die ravnica i veju magle. U Ulaznici je "roena" i mlada poetesa Dragica Stojanovi, iji stihovi 41 41

ovih meseci pobeuju na smotrama i konkursima, uzbudljivou jezika iskona i mudrosti. A irinama i teskobama, ovih dana i prizora savremenih, koraa i dalje korpulent na figura Ivana Lerika, koji kao da je bio profesor svih Zrenjaninaca od znanja i umenja. Njegova umna i renesansna je figura umirovljenog direktora gimnazije, nesagledanog znalca francuske i ine literature, ovek od duha i beskraja, u ovom isuvie transparentnom vremenu, dragocena je razliitost. U Gradskoj biblioteci je pre neki dan uruena nagrada "ura Jaki" knjievniku Vojisavu Despotovu, za zbirku pesama ''Pada dubok sneg'' . Kao igrom sluaja, slavodobitnik je roen u Zrenjaninu. Kao to vidite, ovaj je grad uprkos krizi - kultu ran. U narodnom pozoritu "Toa Jovanovi", jo se s znatnim uspehom igraju dve predstave reditelja Sulejmana Kupusovia. Zrenjaninci sa izvoenja dela Velimira Stojanovia ''Voni dan'' izlaze impresionirani, a posle odgledanogenskog rok-folk benda, po Anuju, relaksirani i nasmejani. "Sarajevska veza" oekuje nastavak serije uspeha, na prolee. U istom pozoritu. I na kraju, poto se razglednicom obavezno neto i direktno poruuje: imam dve molbe. Prva se odnosi na "dubok sneg". Neka ga bude sad i odmah! Drugo, podse am Sulejmana Kupusovia, iz Sarajeva, da obeani scenario za televizijski film o najboljem horu na svetu, nisam jo dobio! 1987.

42 42

I HRASTOVE IVOT OBARA

Od prolog petka naem gradu nedostaje jedan od ugaonih stubova. Vreme je bilo neumitno: sruio se jedan od hrastova koji je ravnici doputao da oslukuje visine. Na veliki uitelj Ivan Lerik vie ne stanuje ovde. A bio nam je uitelj u antikom znaenju te rei: poduavao nas je svojom erudicijom isto kao i svojim uspravnim ivotom. Ovaj grad nikada vie nee biti kao onaj kroz koji je on koraao. Hrast se obruio u neminovno. Krupni ovek koji eirom pozdrav-lja dame upisao se, delom, duhom i likom u varoke vedute. Uspomene su preostale na njegovu otmenost. Ovaj ueni i uspravni estetiar i etiar je otiao iz naih sokaka koji ponekad umeju da budu toliko zaguljivi. Ni Ivan Lerik nije uspeo da do kraja i zauvek pobedi palanku u nama. Ipak, na veni direktor je gotovo pola veka suvereno koraao ovim Zrenjaninom, uvek na lepoj i mudrijoj strani ivota. Uvek okrenut mladosti, humanizmu, lepoti a protiv harangi, netrpeljivosti i uskogrudih namera. Rableovski odan ivotu, ovaj hrast nae graa nske i intelektualne odstupnice, davao je naem gradu dubokog pamenja ali i brzoplete savremenosti, moralne i misaone imperative i kao profesor ali i kao cenjeni sugraanin. On je obeleio posleratnu epohu Zrenjanina kao niko drugi, i jo za ivota postao paradigma mudrosti i estitosti. U svojoj je Gimnaziji vaspitao i obrazovao hiljade mladia i devojaka nauivi ih pre svega da misle samostalno i oseaju iskreno. kolu kojom je rukovodio usmerio je smerom realnog optimizma i visokih principa moralnosti i marljivosti. Decenijama je prezime Lerik bilo sinonim za pojam - Gimnazije pa ak i obrazovanje u Zrenjaninu uopte. On je takav ugled svakako zasluio ali je moda u senci toga pregnua ostao njegov ogroman uticaj na kulturna i ukupna civili zacijska kretanja u posleratnom Zrenjaninu. Mnogi, da ne kaem i veina pisaca, slikara, glumaca poniklih u naem gradu duguju Ivanu Leriku, naravno ne svoj talenat, ve dragocen podsticaj, savet, recenziju i podrku da se zapute u avanturu umetnosti. U uspesima i slavi njihovoj ugraena je dakle i pedagoka mudrost ovog oveka. Njegovo veliko klasino poznavanje svakolike umetnosti, siguran estetiki sud, dobronamernost i strpljenje utkani su u blistave trenutke mnogih naih umetnika, naunika i sportista ali i obinih dobrih ljudi, bez kojih bi ovaj svet mnogo runije izgledao. Na veliki uitelj je bio i sam stvaralac izuzetnog ranga. Njegova Estetika raena u duhu "oplemenjenog marksizma", svojevremeno je dosta mrzovoljno proitana i ocenjena , ali e neka budua itanja neminovno u njoj otkriti celovit i duhovit estetiki sistem iznad svih pomodnosti i povrnosti. Pored knjievnosti Ivan Lerik je ostavio neizbrisiv trag i u posleratnom pozorinom ivotu. Uvek u senci ali 43 43

nezaobilazan kada je trebalo izrei meritoran sud o scenskim iluzijama. asopis Ulaznica takoe je na odreen nain bio polje njegovih duhovnih aktivnosti. Uestvovao je u njenom formiranju, pisao u njoj, savetima pomagao mnoge od njenih urednika. Za aljenje je, me utim, to je profesor Lerik svoje renesansno bogate duhovne zalihe skoro iskljuivo podario gradu, uenicima, mladim umetnicima jer je zbog toga njegovo lino stvaralatvo ostalo osiromaeno za tomove i tomove eseja, studija, prevoda i rasprava. Ali, zar se moe ikome zameriti na tako nesebinom davanju. Na se veliki uitelj ispoljavao kroz svoje uenike i bio nesebino ponosan na njih. Pratio je njihov uspon diskretno i posveeno. U sabiranju ovako bogatog ivota neto uvek izostane. Ali i ovog puta, i nikada dok uspomena na Ivana Lerika bude iva, ne sme se zaboraviti na njegov uroen smisao za harmoniju i slogu. Profesor Lerik je bio ovek koji je brisao razlike, ublaavao konflikte, spajao nemogue. On je zagovarao toleranciju pa je ak uspevao da bude prijatelj s takva dva antipoda kakvi su bili Manojlovi i Sima Cuci. Jedan pros veeni desniar a, drugi prevashodno socrealista, bili su etalon naih intelektualnih iskljuivosti. Lerik je, ipak, uspevao da u ovom naem ponekad netolerantnom vremenu i gradu bude mesta za obojicu. Taj njegov nauk kao da nam ve nedostaje u ovim smutnim vremenima. Na pitanje: kako ne robovati politici, Lerik bi svakako odgovorio: treba prvo biti ovek, potom strunjak a politici ostaviti tek tree mesto jer tada nije vie opasna. U dananje vreme, mi postojei, kao da smo zaboravili na taj nauk. Ali, dragi na uitelju uma i tolerancije, rastu i ovde novi ljudi koji e te kad-tad srcem razumeti, kao i mi kad smo bili mladi.Putuj profesore, tamo gde se mora. Pamtiemo te, ko koliko moe i ume. I kad te naizgled zaboravimo, bie deo ovih bekerekih veduta. Izgovoreno na sahrani profesora Ivana Lerika

44 44

UMOV ODLAZAK IZ SVEOPTE TRAGIKOMIKE TRAJANJA

U sred leta dvehiljaditog, dok su vruine svakodnevni ivot pretvarale u svojevrsno iskuenje, tiho i bez patetike, kako je i uostalom i postojao u kulturnom miljeu grada i Vojvodine, na prijatelj knjievnik Milorad Milenkovi um je definitivno otiao iz "tragikomedije trajanja", kako je ba on jo davne 1967. defini sao sutinu ovekovog trajanja. Naime, u prvom broju zrenjaninskog asopisa Ulaznica, iji je suosniva Milenkovi bio (zajedno sa Lukom Hajdukoviem, Nikolom Medvedevim, Emilom Mijatovim), u prikazu knjige Brane Petrovia Gradilite, um je metaforu, kalambur i inventivnost oznaio kao najubojitija sredstva koja umetnik moe da upotrebi ne bi li, za sebe i druge, omekao tragikominost ljudskog bivstvovanja. M.M.um je "civilni" i knjievni ivot "potroio" shodno izreenom stavu, dosledan knjievnom aktivizmu: pisao je svoje knjige, ureivao Ulaznicu, prireivao antologije, uestvovao u mnogim knjievnim susretima, i to je najvanije, irio oko sebe duh plemenitosti, dobrodunosti i kolegijalnosti. Njegova prividna naivnost, i stvarna spremnost na svaki valjan kompromis, proizilazili su samo iz do kraja shvaene egzistencijalne izvesnosti, odnosno um je shvatio da igra, poigravanje, matanje i hedonizam jesu prava alternativa ivotnoj neminovnosti i surovosti. Iako je u svakodnevnom okruenju i u obavljanju slubenih pos lova delovao jedno stavno, ak graanski defanzivno, M.M.um je bio pisac neobino bogatog senzibiliteta, u znatnoj meri avangardan, spreman na eksperiment i nepristajanje na konvencije. Kao jedan od autora ve kultnih zrenjanininskih Pamfleta iz 1968. (zajedno sa M. Martinovim, J.Ain, V. Rein Tuci, R. ajtincem, V. Despotov i I. Vojin), "otkaenog" manifesta nepristajanja na provincijsku zagulji vost, um demonstrira svu buduu osobenost svoje proze: ironiju, humor, lapidarnost, smisao za karakteristian detalj. Ali, i neto vanije od nabrojanog: spremnost da se pridrui svemu to nagovetava avanturu i neizvesnost. Jer, zapravo, ovaj tihi i neupadljivi ovek iz Zrenjanina (iako rodom iz Mladenovca) krio je u sebi nesvakidanju duhovnu vertikalu koju povrni savremenici nisu mogli da spoznaju. Oni koji su itali njegove erotsko-ironine proze, pronicljive prikaze, naunofantastine romane ili neoekivanim metaforama odnosno persiflaama obojene stihove mogli su, meutim, da se osvedoe da naem gradu ivi pisac kome samo uroena skromnost smeta da postane kulturna adresa kojoj se valja ee obraati! Moj prijatelj um, ovek ijih emo vrlina naalost postajati sve sni to vreme vie bude prolazilo, bavio se, do dana dananjih, i organizacijom knjievnih 45 45

aktivnosti, Jedno stavno, znao je koliko je piscu poetniku dobrodola svaka panja na poetku karijere. Prelistavajui ovih dana rukopise, tekstove i knjige vezane za uma, pronaao sam i knjigu-plaketu Na sunanoj strani zemlje iz 1964. koju sam dobio kao "uspean uesnik Literarnog konkursa Kluba pisaca - Zrenjanin" sa potpisom predsednika kluba - Milorada Milenkovia. U ovoj plaketi koju mi je um uruio itam imena buduih pisaca (Zubac, ajtinac, M..Pavlov), potpise sadanjih ljubitelja lepe knjievnosti, ali i, neoekivano, dve pesme danas renomiranog scenografa Miodraga Tabakog. Ostaje mi jedino da konstatujem da u svemu to je doticao na veito osmehnuti "umenko" uvek pronalazim neto neoekivano, radoznalo, paradoksalno, jednom reju "umno". M.M.um je uvek bio na nekoj veitoj zrenjaninskoj strai. Kada je trebalo sauvati " Ulaznicu" od propadanja, kada je trebalo posavetovati "mlade buntovnike", kada je trebalo miriti nas posvaane "burevesnike", uvek je na Mile bio prisutan, uporan i spreman da na sebe primi sve omraze, nestrpljenja, nervoze i sujete. um je bio ovek "bazine miro ljubivosti" i nezlobivosti, znai da je svakodnevno troio neizmerno mnogo duevne energije to se danas, moda, sa omalovaavanjem naziva "humanitarnim radom". Takav je bio i na svom dugogodinjem radnom mestu u specijalnoj osnovnoj koli gde je takoe svoju humanost prenosio na retardiranu decu. Istovremeno uspevao je da pie skoro uporedo poeziju, prozu, prikaze, eseje. Da "slae" antologije i izbore tuih pesama, da govori na promocijama mladih i starih pisaca svih estetikih uverenja, da putuje s nama diljem Vojvodine. U druenju sa M.M. umom nikada nije bilo dosade jer su se u njegovim solilokvijima ivot i matarije preplitali skoro isto onako kao u njegov sonoj, duhovitoj, pitkoj i nezlobivoj literaturi. U razuenoj literarnoj aktivnosti M.M.uma, evidentnije zapoeto prvom poetskom zbirkom Letilica, kao da postoje tri osnov na magistralna pravca, koji bi se, uz nuna svoenja, mogli definisati kao erotski, naunofantastini i humorni. Posle te uvodne, i, recimo, izuzetno zrele knjige kroz potonja ostvarenja, naroito prozna, veto i dozirano, Milenkovi kombinuje ove knjievne elemente. Po mom ukusu najbolje rezultate postigao je u proznim knjigama Prie kupatila, kada je u pitanju erotska orijentacija, odnosno Snevai pria u anru fantastike. Meutim, neophodno je konstatovati da M.M.um u oba ova literarna podanra poseduje neki svoj osobeni stil koji e ga jo godinama initi pre poznatljivim. Njegova erotska proza ima anegdotski, poaliki karakter, pomalo je pikarska i autoironina. Milen kovi ispisuje erotsku hroniku naih varoi sa primesama groteske, kalambura, razumevanja ali i podsmeha. Muko-enski odnosi ovog podneblja, u najboljim njegovim prozama, a ima ih i knjizi avo tue svoju enu, ispisani su stilom "antibukovski", to nikako ne treba tu maiti nekim autorovim ustupkom malograantini koja je deo naeg svakidanjeg ivota, jednostavno u pitanju je umovo shvatanje knjievnosti kao delatnosti koja treba da olaka ivot a ne da ga sunovrati u animalnost. Ako na nekom kraju Milenkovievog rvanja sa tragikomedijom ivotne zbilje postoji knjiga njegovih izabranih proza, a ona se zove Uvrnute prie, koju je na bolesnikoj postelji sagledao verovatno isk ljuivo zaumnim vidom, skoro sigurno ve sasvim uronjen u stanje koje jo samo umetnost zadrava u realnosti, na poetku je bila pesma u kojoj M.M. um ovako peva: Tri pesnika ne suvie mlada/ govore glasno da ne padne nada. Misao postaje sve tea, tri/ pesnika uporna i snana, priznae drugima: od svega to biva/ jedino je ljubav osobito vana./ Nasmeeni ovek, pisac, na drug, ode tako ovog leta iz sveta tragikomedije. Tiho, da nas ne uznemiri i ne prekida suvie. Sigurno je, meutim, M.M.um je 46 46

daleko znaajnija figura nae svakojake dananjice nego to to veina nas sluti. Odnos na, prema njegovom delu, a naroito sredine u kojoj je um vek preiveo, mora biti dostojanstveniji od konvencije, to je pitanje ukupne nae civilizacijske oformljenosti. Za prijatelja naeg Milenkovia ja ipak ne brinem: on je negde meu zvezdama, nasmeen, pomalo erotizovan, lagano ironian, i dobronameran. Brine me vie kako emo mi sami sa sobom!

FRANC LIST U BEKEREKU

1. "Skoro sam siguran da je to bilo bilo u tom dvorcu. U Banatu. Moje prvo javno muzi ciranje. Naravno, kad zanemarim ono to sam svirao za grofa Esterhazija. Selo se, ini mi se, zvalo Eka i nalazi se u blizini varoice Bekerek. Davno je bilo ali neke sam detalje zauvek zapamtio. Da li zbog toga to sve to je vezano za muziku ne zaboravljam, ili je u svemu odluujue to to sam se u tom Katelu prvi put sreo sa publikom, sasvim razliitom od one koja je sluala moje sviranje, uz oev sastav, na grofovskom imanju. Bio je to tamo relativno otmen svet ali potpuno nepoznat to me je inilo nervoznim. Nisam se bojao za svojr umea ve vie strepeo od njihove sposobnosti da na pravi nain shvate muziku. U naoj je kui, inae, sve zapoinjalo i sve se zavravalo muzikom. Otac je svirao klavir i violinu a ja sam od kad znam za sebe oboavao Betovena. Danas ak umi ljam kako je njegova slika stajala u naoj dnevnoj sobi, na mestu gde se inae dre svete slike, ili ak na carevom mestu. Naravno da nije bilo tako ali Betovenova muzika je zasluivala poasno mesto u naem domu. Otac je bio nadzornik velikog imanja grofa Esterhazija ali je i njemu muzika odu vek znaila vie od svega. Grof je takoe oboavao muziku. Imao je i orkestar kla sine muzike kojim je u jednom periodu dirigovao i uveni kompozitor Hajdn. Niko u porodici ne pamti kada sam prvi put dodirnuo klavirske dirke. Svima je izg ledalo kao da me niko ne pamti bez klavira. Zapravo i sam sebe ne mogu da zami slim bez tog instrumenta. Kao da sam od roenja vezan za njega. Otkrivao sam klavir i muziku spontano, kao to diem i hodam. Jedino me je otac nauio osnovnoj tehnici, posle je sve ilo spontano i neverovatno brzo. Jednostavno, instrument me je posvojio i otvorio mi prolaz do beskrajnog okeana tonova i harmonija. Prsti su mi precizno i intuitivno, kao u polusnu, leteli klavijaturom. Svirao sam note koje su oi ljavale preda mnom, ali ubrzo sam osetio i neodoljivu potrebu da zaem u skrivene svetove izvan njih. Tamo, iza ve zapisanih muzikih predela krila se neka moja muzika. Samo moja. Jaa od bolesti koja me je od mladosti pratila. Jaa od tuge i melanholije koje su me nagovarale da odem u manastir. Tamo su se nalazili predeli sree do kojih sam samo muzikom mogao da stignem. I tako godinama: svirao sam tuu muziku koju volim, i stvarao sopstvene zvune svetove. Nebesa koja su me pratila kroz ivot. Kao dete sam odlazio do ciganskih ergi koje su boravile uz sam rub Esterhazije vog imanja. Njihov slobodan i pomalo divlji ivot, ivopisna nonja, nesputana vese lost i neskrivena tuga neodoljivo su me privlaili. Meutim, ubrzo sam otkrio da me ipak najvie uzbuuje njihova muzika: sva u jecajima, plamenu, kriku zadovoljstva i tuge. Divlja i setna. Njihov temperament i zanos veoma su mi imponovali. Jo tada sam intuitivno shvatio da ovek mora biti do kraja u onome to radi. I zaista, kada bih dotakao dirke sve moje unutranje snage pohrlile bi ka 47 47

sazvujima tonova. Svet oko mene bi nestao, na sve tuge bih zaboravljao seajui se istovremeno samo onoga to je u ivotu bitno a moe se samo muzikom izraziti. Sluajui me jednom prilikom kako m ziciram, grof Esterhazi je apnuo mom ocu: "Ovo dete e baciti Evropu pod noge!" (ovaj imaginarni monolog kompozitora i pijaniste Franca Lista deo je jednog, naa lost, nerealizovanog projekta ovog autora. Podseanje na taj programski pokuaj iskljuivo je u funkciji podsticanja ambicioznijih kulturno-umetnikih zahvata u naem gradu. U obrazloenju projekta je svojevremno pisalo: PREDLOG PROJEKTA LIST U BEKEREKU
U NOVOM SADU, 15.6. 1993.)

Veliki pijanista i kompozitor maarsko-austrijskog porekla Franc List, kao deve to godinjak, dakle na samom poetku svoje fascinantne karijere muzicirao je u Be kereku. Zapravo, 1820. godine, na imanju grofova Lazar u Eki, obznanjen je gran diozni pijanistiki talenat muziara i kompozitora pred kojim e se ubrzo cela Evropa pokloniti. Dogodilo se to, dakle, u neposrednoj okolini Bekereka, grada koji se upra vo oporavljao od velikog poara koji je nemilosrdno razorio mesto, koje se razvijalo na obalama Begeja. Ta nesvakidanja i nedovoljno poznata injenica, poseta mla dog muzikog genija, izuzetno se uklapa u kasniji imid Bekereka, odnosno Petrov grada i Zrenjanina, grada razvijene kulture i muzike. U cilju obeleavanja tog datu ma, odnosno uspostavljanja impozantnog kontinuiteta muziciranja u ovom gradu znaajne muzike tradicije, predlaem Narodnom pozoritu da bude izvrni produ cent scensko-muzikog dramata pod nazivom LIST U BEKEREKU. Ovo delo bi se baziralo na scenskoj rekonstrukciji Listovog boravka i muziciranja u eanskom dvor cu; u njemu bi bila oivljena epoha u kojoj se dogaaj zbio, dali bismo saet istori jat kompozitorovog umetnikog i ivotnog puta (ukljuujui i pregled zbivanja u muzici i knjievnosti evropskog Romantizma), dok bi se duna pana posvetila i tra diciji muzikog ivota naeg grada ukljuujui i aktuelne vrhunske soliste i amsam ble. Uz dramatizaciju faktografije, delo LIST U BEKEREKU bilo bi bogato ilustrovano citatima iz Listovih kompozicija kao i muzike koju je on voleo i interpretirao. Ovakav muziko-scenski spektakl imao bi za nau sredinu mnogostruk znaaj. Pre svega samo uvoenje ovog datuma (Listov boravak i koncertriranja u eanskom Dvorcu) u kulturni kalendar doprinelo bi jo decentnijem utemeljavanju Bekereka ( Zrenjanina) u kulturnu mapu ovih prostora. Zatim, obeleavanje ovog dogaaja i datuma ekskluzivnim i kvalitetnim programom bila bi nesvakidanja prilika za daljim ukljuivanjem Zrenjanina u Srednjoevropske inte gracije, dok ne treba zanemariti ni podsticajnost jednog takvog muzikog spektakla na dalji rast muzikih aktivnosti u gradu. Predlaem da uee u ovom programu pored pozorita uzmu i Muzika kola, zrenjaninski horovi kao i muziki solisti ponikli iz naeg regiona. Uspeh u ostvarenju ovog interdisciplinarnog projekta mogao bi da bude podsticajan za realizaciju slinih "instalacija"o u Manojloviu, Konstantinu Danilu, Toi Jovanoviu, Urou Prediu, Aleksandru Sandiu i drugima. 2. "Kada sam imao devet godina, kao onaj malia za klavirom, otac mi je saoptio 48 48

da nas idue nedelje grof vodi u neki dvorac, u Banatu. Tamo e biti neka sveanost na kojoj i ja treba da nastupim. Otac mi je rekao da e to biti dobra priprema za moj skori odlazak u Budimpetu. U ponedeljak rano izjutra krenuli smo na put. U jednim koijama bio je grof i njegovi, otac, moj uitelj muzike Rajha i ja, u drugim. Posluga i ostali su ispunili jo dve dilianse. Putovali smo par dana panonskom ravnicom. Putevi su bili svakojaki ali meni je bilo zanimljivo jer je grof esto nareivao da se svrati u gostionice. Dva puta smo veerali uz cigansku muziku. Na moje veliko zado voljstvo. Prelazili smo skelama neke reke. Bio je avgust 1920. sparina i praina su nas pratile. Dok smo jo putovali uo sam kako odrasli priaju da neki vlastelin, na svom imanju Eka, u ast erkinog roendana sveano otvara svoj rekonstruisani dvorac. Taj grof Lazar, naime, tim povodom prireuje bal, koncert i lov. Prvo sam mislio da e pored mene biti jo mnogo muziara ali grof me je iznenadio saoptivi da u ja biti najvaniji izvoa. Nisam se, meutim, uplaio jer sam znao da me svaki klavir slua, nerviralo me jedino to to su me zadrkivali da e me tamo oeniti erkom tog Lazara a ona je bila starija od mene, a nisam je nikad ni video! Predvee, treeg ili etvrtog dana, stigli smo u Bekerek. Bio je to grad od nekih desetak hiljada stanovnika, uz samu obalu reke koja se zvala Begej. Tu su nas sae kali ljudi grofa Lazara i poveli ka dvorcu oko koga je postojalo selo Eka. Usput su priali o nekom velikom poaru koji je pre desetak godina unitio skoro itav grad. Kada smo stigli do dvorca, ve se smrailo. Jedino sam uspeo da vidim da i tamo te e neka reka i da je park veoma lep. Posle dva dana, u nedelju pre podne, poelo je okupljanje zvanica za sveanost otvaranja Dvorca. Bilo je vie stotina lepo obuenih ljudi koji su se znojali na avgus tovskom suncu. Vlastela, inovnici, njihove ene i deca, i predstavnici vlasti. Posle su svi uli u veliki salon. Otac je doao po mene i rekao mi da sad ja nastupam. Nisam se plaio a ni Emilija me nije gledala: ja sam bio suvie mlad za nju! Dok sam iao prema klaviru oseao sam kao da su gosti razoarani. Bio sam slabunjav, previe miran za ono to su oni oekivali od pijaniste koga im je grof Lazar doveo iz Ugarske. Video sam da je i otac nervozan. Jedino se grof Esterhazi samouvereno smekao: on je bio ubeen da ja odavde, iz Eke, odnosno Bekereka, kreem u sam vrh muzike Evrope! To mi je u povratku i rekao. Seo sam za klavir, u dva maha sam ga ve prethodnog dana isprobao, i posle par taktova uberta publika je zanemela. Na kraju prvog stava prolomio se aplauz koji me je pratio sve do kraja koncerta. Posle uberta preao sam na Betovena a na kraju odsvirao sam i jednu kompoziciju Ferdinanda Riesa. Po zavretku prog rama svi su bili oduevljeni. Ja sam bio samo edan i dosta zadovoljan svojim svi ranjem. Od dogaaja u Dvorcu pamtim da su se dame vozile amcima po nekom jezeru u okolini. Dok su gospoda otila u lov.U lovu, koji je prireen sutradan, ulovili su jednog velikog jelena a ja sam sam sa Rajhom iao u selo da sluam cigansku muziku. Govorili su da su to bili rumunski cigani. Lokalni muziari su bili zaista drugaiji nego oni kod nas, ali sve jedno - muzika je uvek muzika". I danas mislim da bi Zrenjaninu dobro doao "Listov letnji festival". Moda jo vie nego pre desetak godina. Da pokaemo da je Evropa jo davno bila kod nas u po seti.

49 49

DVODNEVNA MAARSKA
(1984.)

Polazimo u zoru koja ve nagovetava topao dan, na rubu maja meseca. Odredite je Bekeaba. Kulturni karavan Zrenjanina pokuae da u tom maarskom gradu prezentuje umetnika dostignua svoje sredine. Automobil sa knjievnicima solidnom brzinom para ravnicu. Ona, meutim, sve to mirno podnosi. Kad se mi koji kilometar udaljimo od polazita ravnica nas ve zaboravi. uti se penicom, zadovoljno. Iznenada u jednom seoskom dvoritu - usamljen i nesvakianje visok bor. Sanja li on mediteran kao to to ini usamljeno drvo u jednoj pesmi Z. Slavia. Ubrzo nailazi Kikinda. Mali literarni spor u kome M. Milenkovi i M. Rodi zastupaju put preko Mokrina, a liriar R.ajtinac i autor ovog teksta, koji vozi auto, smatraju da i onako svi putevi vode u Rim. Odnosno da je drugi - bolj. Poto je volan presudan elemenat u sporovima ovakve vrste, poseta rodnom mestu Mike Antia (Mokrin) ostaje za idui put. Granicu prelazimo kao to dolikuje delegacijama: sve formalnosti traju jedva desetak minuta. Slikara, koji su krenuli pola asa pre nas, jo nema. Njihov kombi vozi Zdravko Mandi pa su se moda negde zagubili u njegovom sfumatu. Relativno lako prolazimo kroz Segedin. Osam je sati. iroki bulevari i srednjeevropski uprili ene fasade. Vonja se zatim ubrzava. U kolima je prijatna literarna atmosfera sa diskretnim erotskim nanosom koji je izgleda opte mesto putovanja nadobudnih umetnika u inostranstvo. Makar ono bilo samo dvodnevno kakvo nas oekuje. Stiemo u Bekeabu. Parking i prva muka sa jezikom: kako se sporazumeti sa uvarem. Na putu za hotel "Kere" susreemo dvojicu maarskih kolega, Ujhazija i Tomku. Rei teku obostrano i iz gomile izgovorenog, "multilingvalnog" mi nekako shvatimo da emo se videti popodne.Verovatno su i oni nas neto razumeli. Kafa ispred hotela, susret sa zrenjaninskim ugostiteljima. U Bekeabi, naime, traju dani jugoslovenske kuhinje. Sunce nas preliva dok koraamo ka Gradskoj kui. Zvanian prijem. Slikari su ve tamo: ivanki, Baro, Raji, Gibarov i Mandi. Protokolarne fraze koje posle prve rakije postaju srdaan razgovor. Prvi "konceptualni sukob" sa slikarima: dobili su za domaina atraktivnu istoriarku umetnosti, dok je nama "dopao" stari poznanik knjievnik Filadelfi Mihalj! Odan bogu Bahusu! Na putu za ho tel sreemo zrenjaninske kulturnopolitike zvaninike: Drakovia, Pejovia i Bajta jija. Kau da su dani zrenjaninske kulture dobro zapoeli Hor "Koa Kolarov" je si no oduevio publiku. Smetamo se u hotel, izgleda internog tipa, koji je kilometar iz van grada. Oaza politike tiine! Ili tiine za politiare? Mala terasa sa suncobranima. Konano se pojavljuje i profesir Steva ivkov, na dobar drug koji je i u ovom zapisu nezaobilazan. Jer jer zaduen za protokol. Premda je je pos vemu sasvim neprokola ran tip. Ruak s neujnim i uvek prisutnim osobljem. ae se neprestano pune. Atmosfera puna gastronomske i umetnike invencije. Potom kratkotrajni odmor. 50 50

Slikari e na otvaranje izlobe. Mi se ukrcavamo u minibus. Pravac Batonja, mesto skoro na maarsko-rumunskoj granici. Tamo e se za srpski ivalj odrati knjievni susret. Dan vreo do usijanja. Put se nekako suava. ito i ravnica oko nas. Sa nama su i maarske kolege, prevodilac i na ve pomenuti protokolarni drug (S. ivkov) od koga emo se razdvojiti samo na par trenutaka naredne noi. Negde usred pobe lelog i prokljualog pejsaa zastajemo. Kafana koja lii na kraj sveta, ili bar na nje gov poetak. Nalik na predeo oko sela Margita, na putu za Vrac! Desetak ouvanih bagrema. Gvozdena ograda, drvene stolice, kafa i etiri flae soka, od kojih je jedan neverovatno zelen. Vreme kao da je stalo.Oseamo se kao da smo svagde i neg de, istovremeno. Kad nam se konobarica obrati na maarskom prosto se uvredimo to to nije uinila na nekoj junoamerikoj varijanti panskog. Jer bi to bilo sasvim logino. Konano Batonja. Zaspali gradi na granici. Na jezik, dirljivo arhaian. Prvi sus ret sa zemljacima. Rukovanje i zagrljaji. Potom prijem u Gradskoj kui. Govori, pie, razmena poklona. Saznajemo da u Batonji ive Srbi, Rumuni i Maari. Zvani nici se potom povlae, a mi sa zemljacima obilazimo mesto. Jedan sluajan pogled kroz irom otvoren prozor uvodi nas u davni bidermajerski ambijent. Pruila je Aus trougarska svoje prosveene pipke i dovde. Predvee, ve smo umorni i pranjavi. Veera. Sami smo u sali neke drutvene ishrane. orba od somovine. Izvrsna i tera peutski ljuta. Peice krenemo do biblioteke gde e se odrati knjievno vee. Mrak se hvata oko krvova i kronji. Sala puna mahom sredovenih i starijih ljudi. Program zapoinju deca pesmama i deklamacijama. Jezik srpski ali kao nauen napamet. Izmeu predstavljanja i poz dravljanja, mi itamo svoje pesme i prie. Aplauzi. Poneka suza. Jo po jednu pes mu. Po zavretku programa razgovaramo sa publikom. Zadravaju nas ali znamo da nas eka jo dug povratak. Vraamo se. Na mikrobus sad neodoljivo podsea na ijanov autobus iz filma "Ko to tamo peva". Umorni smo i rastreseni. Izmeu rei svako misli neku svoju slutnju. No se zgusla u pravu literarnu kategoriju. Najzad hotel. Skoro je pono. Stiu i slikari znatno bolje raspoloeni od nas. Da li je u pitanju samo provod ili nas moda priroda umetnosti kojima se bavimo ini raz liitim. Ili dama iz muzeja? Mandi duhovito zakljuuje da: ukoliko elimo bolje da prolazimo u ivotu jedino nam preostaje da postanemo slikari.U sobi razgovaramo skoro do dva. Tema: odnos stvarnosti i umetnosti. Gde li se to u nama izgubila ero tska nit koju smo, jutros, s granicom otkrili. Dok lagano tonemo u san setim se zele nog soka u krmi zaboravljenoj nasred prokljuale puste. Duboko i gusto zeleno. U ravniarskoj oazi koja moda i ne postoji! Steve ivkova nema sa nama: on je deo politike delegacije. Spava u Bekeabi. Na nivou! U tupom okruenju provincijskih monika. Rano jutro u umi. Koja se naslonila na hotel. Komadi dragocene oputenosti. Pre podne razgovori u redakciji ''Nove zore''. Razmenjujemo iskustva i knjige. Tu je i neverovatni Tot Lajo, prozni pisac kome to uopte ne smeta. To to pie prozu! Slikaju nas za novine. Sa nama je i S. ivkov oko koga se ve pletu anegdote da je usmeni knjievnik i slikar, mada nai domaini izgleda misle da on ima i drugaije zadatke. Kontra-obavetajne! Ali takav je ivot. U podne sveani ruak, na skoro najviem nivou. Srdani govori. Zdravice i neoekivano - vicevi. Ni zvanini prijemi nisu ono to su nekad bili! Ili su moda odakuvek takvi. Smehoviti. Opratamo se. Grlimo se. I sa naima, koji ostaju jo koji dan, i sa domainima. U prolazu kroz Bekeabu oping u trku. Kreemo ka granici. Pljusak. Razgovaramo o utiscima. O Batonji. O poloaju knjievnika u drutvu. O enama, 51 51

ponovo. Samo o bolestima ni re. Sladoled na prilazu Segedina. Granica. Guva. Stiu i slikari. Mile nkovi saeto, i u svom ironino-erotskom stilu komentarie zbivanja. Horgo. Kanjia. Ulazimo u no. Dvodnevna Maarska ostaje za nama. Tamo smo nekim lju dima izgovorili svoje nemirenje sa prolaznou. Sauesnitvo tih trenutaka traje. Naivno prolazimo kroz raspoloenje blisko patetinom. Dok posle Kikinde prolazimo melenakim Iljem, koje traje poezijom Radivoja ajtinca, pomislim na onaj bor, to se iz ko zna ijih snova, izlio u banatsku pustu. Ko zna iz ijeg je seanja iznikao. Bee li to u nekoj baaidskoj ulici.

52 52

NO. I DAN POSLE

Priznajem, naivnim delom svoje svesti, poverovao sam da je kraj suludoj agresiji. Kao da sam eljom potisnuo ve znatno ratno iskustvo izgraeno na saznanju da neovarvari nemaju ni strpljenja ak ni vere u same sebe. Ponedeljak je uvee. Doavi sa lepe izlobe Bogomila Karlavarisa, u sparini koje se ni avgust ne bi postideo, uprkos zloslutnim vestima o "prekidu pregovora sa Agresorom", ubedio sam sebe da zlu ipak istie rok. Morski prizori Karlavarisovi, kao da su mi otvorili neke proplanke koji su se danima krili sami od sebe; podsetila su me istovremeno njegova platna i na davnu sliku ovog autora na kojoj je predstavljena zrenjaninska eleznika radionica. Nastala verovatno u periodu nekog njegovog davnog socrealizma, to je slika za koju sam sentimentalno vezan jer je moj otac u toj Radionici proveo pola radnog veka. Na izlobi, uprkos vruine i dana u kome je nada u skori mir bila pokolebana, dosta lepog i pametnog sveta. Najmanje ipak slikara, to je naalost nepisano pravilo umetnikog ivota jer tako je i na knjievnim manifestacijama: tamo nema pisaca. Ali, kako kau stari, ko zna zato je to dobro? A nije ni dobro - govori to mnogo o naim balkanskim netolerantnim naravima. Meutim, kako danas ita ozbiljnije zamerati narodima sa ovih meridijana kad se klasini Evropljani gue u sopstvenoj hipokriziji, netolerantnosti i genocidnim pomama! Prvi deo noi provodim udno smiren prelistavajui novi broj asopisa Ulaznica koji se pojavio u sred rata kojim nas "civilizovani" svet gui a sebe definitivno poniava. Protekle su 32 godine od kada izlazi ovaj knjievni mesenik. I doekao da se pojavi u gradu ije je nebo okupirano. Nije to neka dika, jer mogli smo i u miru da ga objavimo, ali sam in njegovog izlaska govori o neprekinutoj emisiji kulture koja u naem gradu traje, takoe i o istrajnosti izdavaa - Gradske biblioteke. U ovom broju, posveenom najnovijem dobitniku nagrade "Todor Manojlovi", pesniku-signalisti Miroljubu Todoroviu, panju mi skree, ne sluajno ve po istovetnosti atmosfere, njegova pesma "Vidovdan" u kojoj on veli: /Bitke nikad nisu izgubljene. /Ni na crnom polju. Ni u zapretanom/ srcu. ... Na Vidovdan. U gluvo doba noi. /Sve reke. Na Kosovu. Za tren. / U krv pretvorene. /Poteku. A Ja sam nekako siguran da e ovog Vidovdana mir stii u nau Srbiju jer e zlo samo sebe, ne uspevi nas, uguiti i obesmisliti. Ne kae na narod uzalud: trpen - spasen. A mi jesmo i ovog puta dosta toga na nogama istrpeli! I onda, u nedoba, sirene po 276 put. Neman se opet uputila na nas. Znam, nisu neoekivane: Agresor je uvreen to nismo pali na kolena pred njihovim predlozima. Naumio je da izvri odmazdu sakriven nebom i visinom. Po podrhtavanju prozora, znao sam: Rafinerija, po ko zna koji put. I Novi Sad, koji e nekom od NATO zlokobnika kad tad postati nesanica. Izjutra kreem ravnicom ka srpskoj Atini. Prva prolazna taka je apsolvirana: 53 53

most na Tisi stoji neozleen. Ve je vruina, kao da se le to uveliko zahuktalo. Iz zelenila stidljivo proviruje boja sue. Sa abaljske raskrsnice, meutim, oekivani dim, polegao po horizontu u pravcu Temerina. Kako se automobil pribliava Novom Sadu prizor postaje sve zlokobniji. Sunce uronilo u gust, mastan i nadolazei oblak. Boje se pretvaraju u polusenke, polja su ispranjena a prostorom lebdi nepogoda koju je neovek izazvao. Imam utisak kao da ulazim u zid od crne boje sagraen. Oseam se kao stanovnik Pompeje koga ovaj Vezuv, izazvan besom bezumnika, eli da pomori. Meutim, kad se premosti par kilometara tmine, stie se u grad koji ivi jo prkosniji i uporniji da izdri. Na ulicama nema preteranog uzbuenja, samo komentari bombardovane noi i oekivanje struje i vode. Dok se vraam, po sunanoj pomami, ka Zrenjaninu mislim kako na narod, prosto genetski, zna da mir teko svie i da su zato njegove zalihe optimizma besk rajne. I strpljenja. Jer kako drugi mogu da shvate ove stihove Miroljuba Todorovia: Tvoja briga / Za razluenje due /Jefimijo / Maternjom suzom /pobeena/. Ne znam samo ta e ih vie poraziti: naa kletva ili prezir pratanja. A mir e se kad tad dogoditi. 1999.

54 54

STVARANJE UPRKOS RATA I STRAHA sedma nedelja rata

Kada sam pre pedesetak dana u naslov ove rubrike, sa oseanjem nelagodnosti, ispisao re ratna istinski sam verovao da je to samo epizoda u naem mirnodopskom ivotu. Naalost, rat nam se pretvorio u serijal, sa dve konstante: agresori su iz dana u dan nasrtljiviji dok na prkos ne poputa. ivot se odvija po novim pravilima, oteano ali uporno. Uporedo sa navikavanjem na egzistenciju u surovim okolnostima, javlja se, kao prkosni cvet na zgaritu evropske civilizacije, nova umetnost i specifina kulturna praksa. Pesnici su ispevali nove patriotske pesme, ne iz istorijskih reminiscencija ve direktno iz svakodnevlja. Oni i glumci se uestalo ogledaju na masovnim kulturno-protesnim skupovima, na trgovima, selima, kolama, fabrikama. Kao uesnik takvih manifestacija mogu da svedoim o neponovljivosti trenutka, ikonografije i ambijenta. Sve je, i to svima, publici i uesnicima, drugaije nego ikad: u sred stvarne i krvave istorije. I kod jednih i drugih ima i pomalo straha ali vei je optimizam i nemirenje. Platna zrenjaninskih slikara takoe se pune otporom i ratnim prizorima. U stvaranju umetnosti koja je iznuena i nastala uprkos sirenama, nesigurnosti, ivotu zaljuljanom iz temelja, posebno mesto predstavljaju deiji radovi naslikani u sklonitima naeg grada. Zapravo izloba tih otisaka teskobe u Gradskoj narodnoj biblioteci jeste presedan i dogaaj nezabeleen do sada u istoriji ovog dugotrajnog grada. Jer, nikada deca nisu ratnu inspiraciju pronalazila u dnevnom ivotu, sakrivena u sklonitima. U tom inu deijeg nesvesnog umetni kog stvaranja istovremeno ima i tragike i uzvienosti. Uz pomo aka demskog slikara Marijana Baroa, najmlai Zrenjaninci su svoj strah i nadu prenosili na hartiju, koja svedoi vie o ljudskoj vitalnosti a manje o evidentnoj ugroenosti. Ova izloba ipak svojom drama tikom i temom spada u one lepote koje nikada vie ne bi smo eleli da doivimo. A u pozoritu "Toa Jovanovi" ovih je dana izvedena i prva antiratna premijera sa pre dstavom viesmislenog naslova Sve je dobro kad se dobro svri, po delu Koste Trifkovia uz knjievnu asistenciju reditelja Miroslava Benke. Dok je izvan ugodne i drevne sale trajao rat, onaj sa neba, kukaviki i nemilosrdan, bio je to dvoasovni predah u svetu scenske arolije. U stvaranje scenske iluzije koja se zove predstava, uloilili su glumci i svi ostali teatarski delatnici talenat, svoj duh i patriotizam, iz inata prema vandalima i jo vie iz elje da vernoj publici, podare neraskidivo pletivo igre, jae od svega, ak i od smrti koja vreba sa neba, koje ovih est nedelja ne zna za miljenike. Kao to je Andrieva Aska svojom virtuoznou zbunila zver, tako se i pozorite suprotstavlja zlu energijom glume i plemeni tou iluzije. Forma nezlobive komedije, iznikle iz naeg vojvoanskog miljea, ozvuenu muzikom Garavog sokaka, lekovitou poetskog humora, pokazala se jaa od svega runog to nas ovih nedelja okruuje. Izu zetan kvalitet predstave, prve ratne premi55 55

jere koju pamtim, jo je vie podvukao velianstvenost ovog ina. Dugotrajan i iskren aplauz, na kraju predstave poruio je nedvosmisleno: vredelo je igrati pozorite je pomoglo ivotu. 1999.

U DUHOVNOM SKLONITU DUBOKIH TEMELJA

Ne znam da li nam je stvarno i delotvorno lake u ovim danima nebeske invazije zbog saznanja da ivimo u gradu izuzetne kulturne tradicije, jer ivot nam svakodnevno namee prevelika iskuenja egzistencijalne prirode, koja mogu da zamute pogled unapred, ipak svima nama koji shvatamo da zlo u kontekstu duhovne vertikale nikada nee trijumfovati, takvo oseenje se ne moe zagubiti. Jer, nije svejedno iveti i trpeti, iveti i ne pristajati na diktaturu straha, beznaa od avioagresora sa oseanjem da su nam civilizacijski i ljudski temelji duboki i asni, odnosno bez toga plutati po skorojevikoj abokreini. Mi, stanovnici ovog grada, sreom i svojim zavidnim istorijskim zaleem, u dananjici koja se naizgled uruava voljom nekih novih varvara, koji nisu bili na asovima kada su izuavane presudne stranice iz etike i filozofije, imamo duhovno sklonite dubokih temelja u kome emo moi da saekamo da se novovekovna kuga istutnji. Ta prolost u kojoj smo batinili bogatstvo kulture i umetnosti, versku i nacionalnu toleranciju, institucije i pojedi nce od digniteta, polazna je pozicija sa koje smo ovih meseci polazili u impresivnu i asnu aktivnost pod nazivom "Kulturom protiv agresije". Broj manifestacija, raznovrsnost, kvalitet, prijem u najrazliitijim socijalnim i demog rafskim celinama jasno govori o tome da je u njoj blistavo progovorio reprezentativni duh onog to je bilo najbolje i najhrabrije u dugoj gradskoj hronologiji stvaralatva. Slobodno se moe rei da je ovih meseci Zrenjanin kulturnim aktivizmom nadmaio ak i najvee sredine u naoj zemlji. U sklopu razmiljanja o tradiciji koja nam pomae da lake izdrimo navalu osionog primitivizna, odnosno mentalni krah onih koji su zaboravili sopstvenu prolost, dolazim i do jednog znaajnog jubileja iz kulturne prolosti naeg grada koji treba ove godine, uprkos svemu to deluje oteavajue, koji treba dostojanstveno i odgovorno obeleiti. Re je o 160. godinjici pozorine zgrade, a time i praktino Pozorita u ovom gradu. Prema vero dostojnim podacima, kako Dr Samuel Borovski pie u monografiji Torontalska upanija pozorina zgrada je podignuta 1839. godine. U stvari, Dravni magacin itarica, u kome su i do tog vremena izvoene predstave, preraen je i adaptiran te godine u pozorite. Anali belee da je tadanje pozorite imalo 51 lou sa 210 sedita, zatim jo 240 numerisanih se dita u parteru, kao i 200 mesta za stajanje. Zgrada je bila vlasnitvo grada, a vrednost joj je nakon adaptacije procenjena na 34.285 kruna. Tako je zapoela zvanina istorija Pozorita kome smo duni, bez obzira na sve muke koje nas obuzimaju, da ove godine odamo priznanje jer se tradicija, izmeu ostalog, brani i potovanjem, i tim stie pravo da nam i ona, kao i u ovim nepogodnim vremenima, uzvrati. Jer nije, naravno, re samo o zgradi ve o izuzetno bogatoj umetnikoj praksi koja se u njoj kontinuirano odvijala. Pozorite, koje nosi 56 56

ime po fabuloznom glumcu Toi Jovanoviu, uz razumljive uspone i padove, predstavlja permanentni stoer kulturnih zbivanja u Bekereku, Petrovgradu i Zrenjaninu. U ovom su pozoritu ponikli mnogi velikani jugoslovenske scene, na njegovim su se daskama odigrale stotine velianstvenih predstava, hiljade i hiljade graana Banata je u zgradi na Trgu Slobode doivelo i prvi susret sa dramskom umetnou, odnosno u naoj pozorinoj sali barokom opervaenom ve 160 godina pozorite i ivot se susreu, sustiui se i takmiui se. Bitno je da su uvek bili zajedno, i u periodima slavlja i u vremenima teskobe, kao to je dananje. Sa oseanjem mere ali i ponosa valja nam pripremiti proslavu, sad ve,najstarije zgrade u naoj zemlji, jer hvarska sala se "preselila" u drugu dravu! I zapoeti u ovom trenutku jer je to vid otpora agresiji novih varvara kojima vremeni zrenjaninski Talijin hram sigurno jeste jedan od kljunih taaka otpora. ak i ako dve armantne prie iz prolih vremena nisu potpuno tane: ona koja kae da su u temelje pozorine sale ugraeni i elementi bekereke tvrave, odnosno ona druga po kojoj je pozorite podigao jedan od podupana torontalskih da bi svojoj ljubeznici, glumici prestonikoj, budimpetanskoj, omoguio da se scenski pokae.

1999.

57 57

NEKAD I SAD: OVAJ NA GRAD

Jedna lepa izloba fotografija, povodom skromnog jubileja foto-studija "Avala" (10 go dina postojanja), u hladno novembarsko vee, okupilo je heterogenu publiku (politiki, staleki, generacijski), i otvorila prostor za mnogostruka sociokulutroloka promiljanja. Fotografije prethodnog Bekereka i potonjeg Zrenjanina (uz podrazumevani Petrovgrad), u ambijentu Savremene galerije, u prisustvu etvorice bivih i sadanjeg gradonaelnika, igrom sluaja iz veoma karakteristinih epoha naeg grada, svojom dokumenatarnom fakturom podstiu mnogobrojne asocijacije i poneto emocija. Moglo se povodom izloenih fotografija, iz prolosti i sadanjosti, govoriti i o estetici ali i o etici, i zato ne rei, i o melanholiji. Suprotno izraenom stereotipu, nisam spreman da ovo oseanje iskljuivo rezerviem za Zrenjanince s "pedigreom". Mislim da na njega imaju pravo svi oni koji ovaj grad doivljavaju kao neto vie od privremenog stanita. Jer, ako predugo ostanemo izmeu onih koji grad shvataju kao nasleenu privilegiju, i onih drugih, kojima je dananji Zrenjanin isti kao i svako drugo stajalite na putu od zaviaja do konaita, uveren sam da emo, mi sadanji, ostati po strani od humane tradicije ivljenja u ovom gradu sa tri imena, i jednom duom, koju smo kanda usput zagubili. Dakle, re je o toleranciji, civilizacijskom dostignuu koje nam ba u ova zapenuana vremena toliko nedostaje. Antagonizmi nisu samo po sebi neto loe, ak je u ne tako davno optevaeem "dijalektikom materijalizmu" jedinstvo suprotnosti bilo uslov napretka, ali kultura dijaloga je preduslov da bilo koja celina, dakle i jedan grad, opstanu. Mir koji izbija iz "dagerotipskih", patiniranih zapisa bekerekopetrovgradskog vremena kao da govori da je taj istorijski kompromis vekovima postojao, jer jedine znaajnije "rane" na gradskom tkivu prolih vremena (spomenik kralju Petru i sinagoga), delo su spoljanjeg okupatorskog, faktora. Kasnije, posleratne "intervencije" u staro jezgro, odnosno tradiciju graanskog ivota, manje, i sreom su posledica nekih urbocidnih ideja novog vremena i ljudi, vie je to nadobudnost real-socijalistikih ambicija da sve iznova treba stvoriti. Moda je zato i dobro to postoji sumorna zgrada vodotornja kao simbol kratkovekih ambicija da se i vizuelno prekine tradicija. Od svega je, ipak ostao samo neitak otisak palca veitih gradskih poetnika. Ovog puta ne govorimo o estetici, iako bi o njoj mogli pratei uporedne snimke lica ovog grada iz prolih i sadanjih vremena. Ne bih smeo da kaem, bezrezervno da je on nekada bio lepi, ali znajui njegovu duhovnu matricu, uveren sam da je tolerantniji ipak bio. I nacionalno i staleki i politiki. Naravno, nisu Bekerek, Petrovgrad i "predratni" Zrenjanin bili oaze idile i pastorale, ipak, u tradiciji naeg grada oduvek je postojala pot rebna tolerancija i dijalog. Ima u ovoj prii povodom izlobe fotografija, u jeseni koja je sama po sebi 58 58

svoenje rauna, i neto line sete. Nju je izazvalo samo ime firme koja slaviju bilej. "Avala". Neka dublja prolost mi nije, sreom ili na alost, dostupna u seanju. Bioskop "Avala" i njegova fotografija izloena u galeriji ne spadaju u priu o velikoj tradiciji ili izraenoj netoleranciji, oni su samo deo mladalakih snova o boljem i lepem svetu, u mraku neudobne ali prisne bioskopske sale, s ulazom iz strme ulice iza Vatrogasnog doma. Ova izloba, ljudi koji su bili na otvaranju, i oni koji nisu doli, deo su vremena koje mora nauiti da ita prolost. Kad - tad neko e nas propitati o budunosti.

59 59

URANAK U IME IVOTA esta nedelja rata

Mnogo je sete danas* u onima koji pamte radosne i vedre prve majeve. Oni koji u svesti nose sveinu uranka, pesmu osloboenog rada, atore, drvene klupe, poletnu muziku sa razglasa, ruak u prirodi, lopte u vazduhu, malo vaarske atmosfere, ringipile, bicikl sa paktregerom, decu koja tre zelenilom ranog prolea. umica, Motel, Baglja, Katel, obale Begeja i Tise, samo su neka od mesta na kojima su Zrenjaninci u sunana jutra, ponekad i po majskoj kiici, tra ili svoju zagubljenu gradsku duu. Kasnije smo malo zaboravili zato se ba Prvog maja odlazi u prirodu. Kao da je radnitvo izalo iz mode, ali i tada su nam izleti na ovaj prvi dan maja prijali i izvlaili nas iz ljuture sebinosti i staleke podvojenosti. Druili smo se, bili blii svojoj ljudskosti, oseali se kolektivom, bili deo svog naroda i sveta istovremeno. Jer rad je u ovoj zemlji oduvek bio, i ostae, nain da se opstane i neto postigne, izvan svake politike i trenutne euforije. Najmlaima ovaj praznik, koji oduvek zapoinje urankom u prirodi, jer u njoj gradski ovek verovatno trai i nalazi neko svoje lepe i humanije lice, nije jo do kraja jasan jer ga poslednjih godina proslavljamo pomalo politiki izdeljeni i nesigurni u motive zato i kako to treba initi. Deci zato treba jasno rei, a time moda i odrasle podsetiti, da je nekada Prvi maj bio prevashodno simbol borbe radnike klase za svoja prava. I ne uvek samo praznik i veselje jer bilo je i krvavih pr vih majeva. Danas bi to morao da bude dan kad u srcu prolea, bez svake javne ideoleogije, u ime rada, koji je osnov svakog progresa, potvrujemo svoju ljudskost, svoju socijalnu stranu, dan kad se posveujemo svojim bli njima, kolegama, poznanicima. Takav praznik svako sebi moe i mora priutiti. Za ovo godinji, Prvi maj 1999. neko, a moda je to i Niko, pobrinuo se da usadi gorinu u ovaj dan svakog radnog i potenog oveka, svakog deteta, svake majke i svakog asnog starca. Mnogo je zla ovih dana palo na nau zemlju. Ima tuge u svakom od nas. Ali ima i prkosa iju snagu neprijatelj nije mogao ni da nasluti. Zato je ovaj Prvi maj morao da bude po seban: veselje uzdrano, duh bodar, svest o tome da se mnogi simboli sustiu u dananjem susretu naglaena. U prirodi, koja je kao za inat bila raskona, oprezni, sluajui radio-vesti, izmeu dve sirene, proveli smo i ovaj dan koji e istorija ubeleiti u rabo aprilskog rata protiv udruenih silnika. Bili smo manje veseli a vie prkosni da bismo sutra i idueg prvog maja bili slobodni. Zrenjanin je ovog Prvog maja vie mislio na druge kojima je trenutno tee. Praznik je uostalom i dan kad valja blinjem pomoi. Zrenjanin, 7. maj 1999. *Danas, aprila 2004, itajuu ovaj jednostavan tekst, razmiljam da li da ga uvrstim u ovu knjigu beleaka o vremenima iji sam svedok, uesnik ili sauesnik bio. Dilema, intelektualna i moralna, najmanje se tie sadrine ovih redova koje sam ispisao pet godina pre ovog aprilskog, kinog dana. Nema tu mnogo ega da se doda ili oduzme kada je tema u pitanju. Re je vie o predrasudama, obzirima, 60 60

podsvesnom radu autocenzure. Jer, za vremenski protok koji u sklopu stvarne istorije jedva da je vidljiv, mnogo se toga promenilo, manje u stvarnosti, znatno vie u mentalnoj matrici, a mi kao da smo stajali u mestu. Oseam tugaljiv ukus socrealistike patetike ( kako vam zvue danas izrazi kao: radnika klasa, asni starci, poten ovek i sl.), zazirem od pominjanja kolektivnih zanosa, ni imenice i pridevi koji poinju sa prefiksom soci... nisu ba bezazlene. Ili se meni sve to samo priinjava. Moda je zaista sve samo u mojoj uobrazilji, ali mislim da se ne varam da je nae ukupno drutvo nekako iskoilo iz zgloba: otilo je iz prolog a nije stiglo do budueg. Pitanje je zapravo sledee: znamo li svi zajedno, pogotovo elita naa, a predugo verujemo da je ona oliena u politiarima, kuda emo. A mogu da priznam da sam se neverovatno dobro oseao dok sam se na oevom biciklu vozio ka izletitu na Tisi, ili kada smo mati, otac, mlai brat i ja jeli evapie u eleznikoj kantini jednog kinog prvomajskog uranka. I nije me sramota, samo me seta obuzima jer nema nas svih vie na okupu, ni meu ivima. Odlika je skorojevia da se stide sopstvene prolosti, oni ne smeju da je bespristrasno ocene ve bi je najradije sakrili. Da li smo kao drutvo danas, u raljama tranzicije, zateeni u neem slinom. Ovo pitanje prvo sebi upuujem. Kako se tek ponaati kad pogledom dotaknemo reenicu esta nedelja rata ? Da li se stideti to smo napadnuti ili osuditi agresiju kao i onog koji je istu izazvao. Mi jesmo patili i stradali u tim mesecima okupacije iz vazduha, onaj koji je prkosio celom svetu ima ime i mesto u Hagu. Nije jasan, meutim, stasus onih elita koje su ga u tome podravale. Naalost oni koji su ginuli i branili zemlju jo su izmeu neba i zemlje. Ali avganistani i iraci koji su doli posle balkanske odiseje nisu fikcije. I tamo je neko sa neba morao da sie na zemlju. O tome, ko se samo branio a ko junaio i inatio, konano moramo s povesnom odgovor nou razmisliti. Dok u aprilu, Eliotovom mesecu, povodom jednostavnog teksta o prvomajskom uranku u 1999. god. razmiljam i kolebam se kako da se postavim prema bliskoj prolosti (o socijalizmu i bombardovanju, naprimer), u danu kada se kia i sunce pretiu, oseam ipak da o svemu treba raspravljati. Prvo u sebi, a potom glasno. I znati da niko ne sme da ima tapiju na konane istine. One postoje samo s druge strane Stiksa. april 2004.

61 61

NAD PANONIJOM ISPEVAM SLIKU

Na samom poetku ovog obraanja, s velikim respektom koji prema vaem stvaralatvu oseam, samo par reenica na temu: odakle nama Zrenjanincima pot reba da se imenujemo kao Bekereani. Naime, ima u tom nazivu, Bekerek, toliko istorije da joj jednostavno ne vidimo poetak. Nekog tajanstva koji se gubi u vreme nu, znaenja koja su protivrena, korena koji se ne da prona'i ali ni iskoreniti. Jed nostavno, elimo da budemo kao ime njegovo iskonako ovekoveeni u ovoj ravnici. Izvan svake politike, subjektivnosti, skorojevievstva, ime Bekerek traje u vremenu dananjem kao vertikala ko ja nam pomae da budemo uspravni. Ono je naprosto jedan civilizacijski znak neprozirne metaforinosti. Dakle, ovo vam govori jedan od "endeminih" Bekereana. U naslovu nad reenicama koje se spremam da pred vama sloim sadrane su etiri moje ljudske i umetnike opsesije. Tri od njih sam i glasno iskazao a etvrta, nevidljiva, postoji i podrazumevam je svaki put kad pomenem rei: Poezija, Nizija panonsku i Slikarstvo. Re koja, premda prisutna, izostaje jeste: More. Ono je usud ove moje ravnice rodne, iz koje je odbeglo. More je takoe moja lirska prapos tojbina, ono je konano i metafizika u koju uranjam nebo da bih razumeo kako na platnu nastaje arolija likovnog. A o Panoniji ne razmiljam, nju diem i govorim, pokuavajui da je uznesem i tamo gde se sve ostalo zaboravlja. Njenu unutranju sliku, duu koja mirie, zvoni, istee se i bojom razotkriva. Poezijom, zaludno ali zato fanatino uporno, pokuavam da joj prepoznam sliku, reima da opiem bes kraj linije i dubinu uranka i sutona. Shvatam, ipak, da je centar sveta - sunce u pod ne, kada je sve naizgled izbledelo i providno, ali u samo tom je trenu ravnica naa do ednosti otvorena, podatna i nedostino daleka. S dubokim se nebom tad ona venava i nas - slikare i pesnike, za trenutak bliske venosti - zavarava. U poslednjih nekoliko decenija ravnica naa nasuna samo se jednom Miroslavu Antiu bez stida pokazala, sa Milanom Konjoviem nala u strasnom zagrljaju, kroz platna Save Stojkova svoju tananu duu i duh edan prikazala, i konano u Zdravku Mandiu nala tumaa svoje melanholije i metafizike slojevitosti. Ovi su autori, dakle, po mojoj subjektivnoj proceni, jer mislim da je svako zaklanjanje iza neke objektivne istine zabluda ili farisejstvo, nosioci razliite ali podjednako drago cene ikonografije Vojvodine, izmeu teke crne zemlje koja raa udesa, i zvezda meu koje nam vek dvadeseti skoro netragom otie. I opet preplitaj poezije i slike jer su ova dva stanja duha neobino bliska, zapo inju takorei ni iz ega: slika iz apsolutne tame ili totalne beline, poezija od nede finisane gustine koncentracije i gomile rei koje imaju milion mogunosti da se pog reno sloe i samo desetinu da se na pravom mestu susretnu. Alhemija koja ih pret vara u zlato harmonije i boju smisla, postoji u pesniku i slikaru kao zaumna uspome na na primarnu izgubljenost raja, koji postoji negde u predelima agonije i ekstaze. 62 62

Nad zemnim naim kretnjama lebdi Panonsko more, pobeglo sa dna, jer er dapom je otekla samo njegova fizika slika, sutina njegova ravniarska se zapravo na nebo uspela. Zato se u meni zauvek talasa i Mediteran, ika Mikov iz istog raz loga seje nasukane brodove osunanim pustama, Tisa, Stevana Raikovia stoga ima snagu i bes okeana. Pevanje i slikanje me neodoljivo podsea na zidanje u meuvremenu. Za istinsku sliku i pesmu preduslov je da deluje kao da su odnekuda donete, u njima dan od noi mora da bude bezbedan. Nikako je ne smemo naseliti suvinim znaenjem, Samo malter, maslinovo ulje i istucana sr peanog sata. Osunana pesma treperi dok smrt se usred rama rasprskava. U itu e da se usija mistrija budueg neimara. U plavu sliku zauvek bi enu da nastanimo. Da od sluaja ukrademo pogreno leto. Svetlo mora da se zaboravi. Zapamena iz utrobe tama jedino moe da nas spase. Zidanje samim svetlom preusmerie nas na stvarno. Slika je govor rastavlje nog sveta. Moje rei od opeka oblik nemaju: gleda me strailo odbeglo: mrtva stra a: mistrija nam pusta a dan skoro potroen. Pesnikova dua je na tafelaju u sta nju iste muzike. Ko ume da gleda videe kraj sveta i poljubac meduze, mlakog gu tera i moju reenicu koja neda pesmi da se zamrzne. Pitam se, lebdei, u iluziji Panonije, da li smemo nadiveti stvaranje. Izai iz zavrene slike: na pesmi ostaviti putokaz!? Treba nam vazduha da razmotamo rav nicu to nas prati i opominje jer prekopavamo more u nevreme. Brao moja slikar ska potenu jezu, red po red, u ram sloite do novog poetka, Ja u jeziku kojim se umivam, vazda oseam nered: Vek na zalasku postaje svestan zakanjenja: Zlato nismo izumeli: Samo smo duu i vid pomilovali. Izlaganje na Slikarskoj koloniji u elarevu, 1999.

63 63

SVETLOPIS ITVANA OLDALA 150 godina od prvog fotografskog ateljea na Balkanu

Posmatra me, iz dubine i gustine vremena: Itvan Oldal sa svog portreta, spoko jem starake mudrosti, potpuno bele kose, uokviren skoro lepezolikom bradom koja podsea na Paievu ili moda ovu ak tuelniju, Predraga Markovia. Iz pogleda kao da mu zrai uverenje da sve to on svojom dagerotipijom, kaloptipijom ili fotogra fijom svetlopie preostaje uprkos vremenu i zaboravu. Zapoeo kao osrednji likovni umetnik, jo u rodnom Segedinu. Vetina fotografisanja postala mu je isprva po mono sredstvo slikarstvu, ali nikako smetnja ili prepreka.. Pisanje svetlom po foto grafskim ploama bio mu je isprva nain da preivi, i opstane, docnije i zauvek, stra st i sudbina. Pro tokom godina, Bekereani su polako zaboravljali da je on i bio slikar, ekali su na red da ih fotografijom stavi u neizvesnu vremensku fijoku, naravno retuirane i ulepane. Savremenici slikara Tivadara Vanjeka, meutim, vek kasnije, na-roito oni koju su mu bili suvie blizu, nesposobni da ga prepoznaju kao umetnika, nikako nisu uspeva li da u njemu vide prevashodno velikog slikara a da potcenjuju fotografa koji je pro slikao. Sudbina Itvana Oldala (1829-1916), znamenitog fotografa, koji je prvobitno zapoeo sa ikoonografskim i portretnim slikarstvom i kaligrafijom, kao da je bila drugaija: relativno brzo su mu novi sugraani, Bekereani, "oprostili" rane umet nike, molersko-slikarske radove. Vremena su kao i vetrovi: duvaju uporno u jed nom pravcu, da bi potom, iz nekog skrivenog razloga, sasvim promenili smer. Je dino su ljudi smrtni, izda ih strpljenje i trajanje. U Oldalovom sluaju vetrovi su, izg leda, bili povoljni a fotografija je sve vie ulazila u modu. Dodue, u svemu je bilo dosta i pomodnosti jer pisanje svetlom je i u velikoj Evropi bilo ekskluzivna novina. Na osnovu istraivanja u oblasti istorije fotografije, radionica Oldalova u Bekere ku bila je prvi atelje stalnog karaktera ne samo u Vojvodini ve i na teritoriji bive Jugoslavije. Od 1853/4. radila je sve do prve polovine dvadesetog veka. Beograd, Zagreb, Ljubljana su tek koju godinu kasnije dobili svoje prve stalne fotografske rad nje. Bekereani su neminovno prihvatili ovog doljaka, opinjeni vetinom koja preciznije, bre i jeftinije od slikarskog zanata ovekoveuje njihove figure, belei bitne trenutke iz ivota i istorije, pamti zgrade, predele, prirodu. Smetala im je, do due, njegova, Oldalova, revolucionarna prolost, uestvovao je naime u Buni iz 1848. kao dobrovoljac. To nije ba bilo po volji lokalnom establimentu, tako da je mladi nastavnik crtanja u lokalnoj jevrejskoj koli dobio otkaz, i bio bez posla sve do 1853. kada je otvorio slikarski atelje koji je ubrzo nadopunio i fotografskim. O njegovim slikarskim radovima danas se jedva zna, jedino se belei da je pored portreta slikao pejsae i religiozne slike. Kau da je u nevolji islikavao i firme kafa nama i trgovinama. Pretpostavlja se da je kasnije, kada je postao ugledan u svom svetlopisakom zanatu, drugovao i sa velikim Konstantinom Danilom, koji je voleo drutvo bogatih i uglednih, to je Oldal vremenom postao. 64 64

Prva Oldalova radionica, ili kako to lepe zvui, atelje, nalazila se u dananjoj Miletievoj ulici, da bi se ubrzo preselio u Temivarsku, u kuu trgovca oke Danilovia, koji je u gradu bio poznat po nadimku "Beli Grk". Kasnije, kada se prouo, seli se u atelje koji se nalazio preko puta Velike pijace, na keju "Gizele", to je i dananja adresa ateljea koji ne postoji: Obala Sonje Marinkovi. Tu je fotogra fisao, svet lopi sao, u zgradi od utih cigala sagraenoj, sa staklenim krovom iznad koga je pucalo banatsko nebo. Iz aprila, 28. 1854. potie jedan oglas, tampan u lokalnom ''Grossbecskerekerwochenblattu'', u kome Itvan Oldal poruuje kako izrauje islikane i neislikane fotografisane portrete, po elji u svim veliinama i formatima. "Sa zadovoljstvom mogu izjaviti da sam u ovoj struci ve stekao priznanja i poverenje strunjaka, te sam spreman sve usluge obaviti, bez obzira na veliku potranju u naj kraem roku i izvanrednom kvalitetu." Uporedo sa ovom reklamom ovaj "svetlopisac" oglaava kako e drati kurs tehnikog crtanja za budue kamenoresce, tesare i zidare. Tada je ovaj ugledni fotograf oigledno bio jo daleko od blagostanja. Na bekereanin Itvan Oldal je po svemu sudei fotografski zanat nauio od pu tujuih fotografa, koji su i ranijih godina navraali u ove krajeve Torontalske upa nije. Ima nagaanja da je on, konkretno, opremu nabavio i zanat izuio od izvesnog lutajueg fotografa po imenu Adolf Deutsch. Vremenom je raslo interesovanje za fotogra fiju, verovatno vie za islikanu, jer su i u tom devetnaestom veku ljudi eleli da budu lepi nego to su od prirode same, a i grad je rastao i ubrzo nadmaio broj ku od 15.000 stanovnika koliko je imao sredinom stolea. Muterije ovog vetog i talentovanog fotografa polako su postajali i veleposednici, ak i aristokratija. Sve je to doprinelo da se i on sam polako uspinje na varokoj drutvenoj lestvici. U poznim godinama, verovatno kad je lepezolika brada ve bila kao na sauva nom portretu, obiavao je da u atelje dolazi fijakerom. Nizali su se portreti uglednih graana, bogatijih seljaka, fotografisao je i kue, trgove, fontane. Izlazio je dakle iz ateljea, na taj smo nain doli do znatnog broja dokumentaristikih fragmenata ivota iz prolog veka (park dvorca u Banatskom dvoru, obala Begeja iz 1865.). Ka da je u pitanju kabinet fotografija, vano je istai da se iz vidokruga njegovih snima ka polako uklanjaju svi rekviziti (stubovi, nametaj, kulise) jer je Majstor dosta rano shvatio da je za portret bitan model a ne kitnjasta i lana pozadina. Uzlazna karijera je tako trajala skoro do same smrti, 1916. god. Kako je red, Itvana Oldala nasledio je i nastavio sin, Itvan Oldal, mlai. Gledajui ovako 150 godina unazad, moramo zakljuiti kako je od neobinog zna aja za ovu regiju, izmeu Segedina, Temivara i Velikog Bekereka, bilo to to je jedan osrednji slikar na vreme promenio fah i postao znaajan fotograf, kao to je i velika srea to je, stotinak godina kasnije, jedan moda dobar fotograf evoluirao u impozantnog slikara. Toliko o Itvanu Oldalu ovog puta, uzgred i re o Tivadaru Vanjeku. Ne valja jedino to to za prvog jedva znamo, dok drugog prebrzo zabora vljamo. Jedan, Vanjek, zasluuje monografiju i reprezentativnu izlobu. Drugi, Oladal, obnovljeni atelje kao galeriju zrenjaninske, veoma znaajne, fotografske elite. 2004.

65 65

HARTIG ANDOR: ZAUVEK U ZEMLJI UDA

Lutkara, reditelja, scenografa, vajara i sanjara, Bekereanina Hartig andora, kao da od roenja prate neobinosti, to nije ni neobino za oveka koji je odluio, im je dovoljno spoznao svoju prirodu, da vek proivi u "zemlji uda". Poar, u komiluku, i to onaj najbukvalniji, obeleio je njegovo roenje (1925.) i buduem svest ranom umetniku podigao "radnu temperaturu" na stepen permanentne uzbudljivos ti. Vatra sa praga ivota koju je, verovatno, naknadno spoznao neukim zaumnim osetilom svog senzibilnog bia, pratila je ovog umetnika i svestranog "izvoaa artis tikih radova" sve do onog oktobra 2002. godine, kada je, mesec dana po primanju nagrade za ivotno delo na Meunarodnom lutkarskom festivalu u Subotici, iznena da preminuo. U lepoj starosti, koju nije ni primetio jer od projekata i planova nije imao vremena i za takvu bizarnost. Prosvetar, uitelj po obrazovanju, u svojim tidesetim godinama, 1954. pri ama terskom kulturno-umetnikom drutvu "Petefi", formirao je lutkarsku sekciju.Time je definisao sopstvenu vokaciju, istovremeno ovaplotivi viedecenjsku bekereku ide ju o pozoritu u kome lutke "igraju" za decu. Zapravo, posebna i neponovljiva magi ja pozorita u kome lutke gospodare, pronala je Hartig Janoa "ovlastivi" ga da stvara, kreira, organizuje, poduava i raspaljuje deiju matu. Hartig je od tada pos tao ambasador lutkarstva u velikoj zajednici dece koja svake godine iznova pristiu i ulaze u toliko dragoceni paralelni svet iz mate. Kada je 1956. godine formirano Lut karsko pozorite sasvim je logino bilo da vlast ba njega postavi za prvog direkto ra. U posebno izgraenom objektu, u kome je sve bilo malo i deci prilagoeno, dvadesetak godina kasnije zgrada je unitena u poaru, ili je moda to ipak uinio nemar gradski koju godinu kasnije, on je stvorio "dvorac iz mate" u kome je godi nama na prepoznatljiv nain trajala harmonija i simfonija dece i lutaka. Uz nenamet ljivu Hartigovu pomo. Hol ove zgrade u kojoj se deija radoznalost i mata sretala sa bajkovitim svetom lutaka, Hartig je oslikao i ukrasio prizorima iz bajki u kojima je i sam pomalo boravio. Bio je to intiman i topao prostor iz koga se ulazilo u "kutiju ibica" - draesnu malu sa u sa zavesom iza koje su ekale lutke spremne da dozo vu Sneanu i sedam patuljaka, Crvenkapu, Tri praseta i sve ostale arolije. Autor ovih redova, naravno, nije znao, u vreme svog detinjstva, da u tom lutkarskom dvorcu postoji neki "ika Hartig", koji reira, vodi lutke, organizuje rad pozorita, ali moje uspomene na poetak ezdesetih ne mogu se zamisliti bez te zgrade na obali Begeja. Danas tamo nema ni tog objekta, ni Begeja a i od Hartiga su ostale samo lutke, slike, izvajana lica i uspomene. ivei u toj "zemlji uda", koju je svaki put iznova stvarao za decu i sa decom, Hartig je morao da obavlja i sasvim realne poslove. Da nima, mesecima i godina ma. Nagomilalo se tako mnogo brojeva: stvorio je preko 800 razliitih lutaka, kako lutkar-animator "pozajm ljivao" je sebe u oko 1000 predstava. Hartig je 66 66

na televiziji "boravio" skoro 100 puta. U meuvremenu je naao vremena da bude dugogodinji direktor amaterskog pozorita "Mada". I da vaja biste i poprsja poznatih i nepoz natih Bekereana i Zrenjaninaca. Godinama je, po penzionisanju, slobodno vreme posveivao lutkarstvu: poduavao je mlade umetnosti i umeu lutkarskom. I plani rao da u rodnom gradu osnuje svojevrsnu lutkarsku akademiju, da pokrene TV pro dukciju, da ovom gradu lepe lutkarske tradicije podari meunarodni festival. Mnogo planova a malo dana... Hartig andor je kao i svaki sanjar od ivota uvek traio vie od mogueg, zato je i vei deo svojih dana i noi provodio u svetu lutaka, s plemenitim iluzijama. U mati - gde su uda normalna. I sada je tamo radujui se uspesima svojih naslednika. I smehu deijem.

67 67

PISCI I KNJIGE

68 68

KVADRATURA ZRENJANINSKOG KNJIEVNOG KRUGA prilog istoriji 1 Lepa knjievnost ovoga grada, beletristika, posebno na srpskom jeziku, u svom dvovekovnom trajanju, veoma se neravnomerno razvijala, uzimajui u obzir obim a naroito njen kvalitet i domete. Stotinak godina je bila periferna, skromog kvaliteta ak i u odnosu na nae ukupno zaostajanje za aktuelnim evropskim dostignuima i tokovima. Bavila se, na pojednostavljen nain optim temama ili je obraivala lokal ne motive nedovoljno akribino. Drugi strukturalni problem onog to se u tekstu stvaralo na ovom tlu bila je neoriginalnost, odnosno epigonstvo u odnosu na vlada jue umetnike tokove. Onda se iznenada, u atomu ovdanjeg homo-literaturicusa, dogodio prasak: tekstualna faktura kao da se od "ljake" neoekivano pretvorila u "platinu". Regionalno i provincijalno je radovima niza vanserijskih umetnika preraslo u upeatljivo i relevantno. Oigledno je slaganje i sleganje jezikih i poetikih kom ponenti, evidentno, u odnosu na druge umetnike aktivnosti, kroz meandre vremena i mentaliteta, ovom delu Banata, imalo razliite reberveracije. Ipak, konano dostignuti knjievni dometi, time nisu bili osujeeni niti prenisko limitirani. Naprotiv. KNJIEVNOST DO PRVOG SVETSKOG RATA Od druge polovine osamnaestog. veka, kada sa Georgiem ot Bekereka (koji je vi e kulturoloka nego knjievna injenica) zapoinje povest ovdanjeg literarnog delo vanja, pa sve do kraja Prvog sve tskog rata, i pojave TodoraManojlovia (1883 -1968), uz nuno ali skromno pominjanje Evstatija Mihajlovia - Ete (1802- 1888), Gustava Lauke (1818 - 1902), Aleksandra Sandia (1836 - 1908), Jovana Ristia Bekereanina, (1835-1910), Lajoa Brajera (18651943) i Lajoa Bordoia (1883-1941), naa varo na knjievnoj mapi ovog dela Balkana postoji kao dosta provincijalna i marginalna aktivnost, za razliku od likovne umetnosti u kojoj su se ve "do godili" veliki slikari. I sam "dvokratni" boravak ure Jakia (1832-1878) u Be kereku, polovinom devetnaestog veka, ako se iz uzme mogunost neke njegove line i latentne poetske kristalizacije, iskljuivo je vezan za likovnu ume tnost, bez ikakvog uticaja na zateenu prosenu literarnu konstelaciju. Ipak, kulturni kontekst, koji je u povesti ''pisanica i pismenica'' ovog grada, nuan i neizbean, decenijama su stvarali manje ili vie nadareni pojedinci i bez njih verovatno ne bi bilo ni potonjih lokalnih ''bardova'' ali ni znaajnih pisaca. Zato smo duni da kroz vreme kontinuirano pratimo smisao slaganja razliitih tekstualnosti. Pomenuti "filozof Georgije ot Bekerek", kako ga imenuju i pominju afarik i Jo van Gri, po svemu sudei bio je neki monah iz manstira Grgetega, poreklom iz Bekereka, koji se najvie bavio prevoenjem sa nemakog. Neka ostane zabeleen naslov njegovog prevoda H.B.Hufenlanda ''Hudoestvo k prodoleniju ivota elov jeskagot''. Potom sledi niz osrednjh ali kulturno-istorijski neohodnih spisatelja, esto veoma uglednih ljudi svog vremena, koji literarnom marljivou ispunjavaju vek koji prethodi pravom literarnom stvaralatvu. Evstatije Mihajlovi - Eta, bio je sudija, senator, advokat, varoki kapetan, direktor Latinsko-ilirske kole, koautor prvog ustava Vojvodine. Pod uticajem ideja 69 69

Dositeja Obradovia poeo je da se bavi i knjievnou. U poetku je bio protivnik Vuka Kara dia (Odbrana jezika srbskog od izopaavanja i prostaenja njegovog i kirilice od vukovice), a kasnije je i sam prihvatio Vukov pravopis. Njegova knjievna dela, me utim nemaju neku veu umetniku vrednost zbog preteranog religiozno-romanti arskog patosa. Ipak, od znaaja su za kulturnu istoriju regije. Jovan Risti Bekere anin, bavei se u ivotu svakojakim zanimanjima, okrenuo se i pisanju, novinars kom i knjievnom. Pisao je pripovetke i etiri dramska teksta, koji su vie bile "posrbe" aktuelnih nemakih komedija. Njegovo delo ''Dve varalice'' postavljeno je na scenu Srpskog narodnog pozorita u Novom Sadu 1861. Komad ''Bontonirani if ta'' igran je posle Drugog sveskog rata u Narodnom pozoritu "Toa Jovanovi" u Zrenjaninu. Knjievne radove J.R.Bekereanina, izdao je Velimir Raji u Sremskim Karlovcima 1911. god. Aleksandar Sandi (1836 - 1908), spisatelj i javni radnik, rodom iz Bekereka, koji je umro u Novom Sadu, zavreuje vie panje nego to je lokalna kulturna isto rija do sada inila. Ako zbog nieg drugog onda da se razbije fama da je on jedino poznat po tome to je bio u Beu pisar kod Vuka Karadia. Naime, Sandi je u tom Beu strudirao i slovensku filologiju kod znamenitog F. Mikloia. U austrougarskoj prestonici je i robijao zbog slovenofilstva. Prevodio je Getea, objavio je i prevode znamenite Kanicove knjige ''Vizantiski spomenici u Srbiji'', odnosno, za svoje vre me veoma "rizinog" rukopisa J.H. Bartenstajna ''O rasejanom ilirsko rascijanskom narodu''. U ta danjem Beu, 1866. Sandi se intenzivno se bavio knjievnim ra dom po listovima i asopisima, naalost bez tampane knjige. Sakupljao je grau za istoriju srpske knjievnosti (objavljivao u'' Letopisu matice srpske''), i jo mnogo to ga. Dakle, jedna tipina nedovrena i zaboravljena srpska pria. I bekereka! Uok virena ruiniranom rodnom kuom na Karaorevom trgu. Lajo Brajer je vie bio poznat kao novinar nego knjievnik. U V. Bekereku je ureivao dnevni list ''Torontal''. Ipak, zapamenu su mu i knjievna dela koja je pi sao na maarskom i nemakom jeziku. Kao naprimer,'' Graanske drame u provin ciji'' i ''ivot i dela Vermartija''. Prevodio je sa maarskog na nemaki. Lajo Borodi, jevrejskog porekla, advokat po zanimanju, pisao je pesme, nove le, pozorine komade i knjievne eseje koje je objavljivao u budimpetanskim, er deljskim i vojvoanskim asopisima i listovima. Poznatija dela su mu: ''Kud bludite misli'', pesme, ''Velianstvo'', drama i ''Kuni bal'', novele.

70 70

IZMEU SVETSKIH RATOVA

do MANOJLOVIA U periodu izmeu dva svetska rata, u toku Drugog svetskog rata i u periodu nepo sredno po osloboenju, na grad u knjievnom svetu i dalje ne predstavlja znaa jniju knjievnu injenicu. Naravno uz izuzetak Todora Manojlovia, koji je uglavnom izbijao iz ovog grada, a kada je i boravio u njemu nije bio favorit establimenta i vla sti. Danas potpuno zaboravljen, u ovom gradu, jedno vreme je delovao i istaknuti pisac maarske nacionalnosti Majtenji-Markovi Mihalj (1901 - 1974), ija impre sivna bibliografija zapoinje 1920. pesmama objavljenih u bekerekom listu na maarskom ''Ogledalo''. Po profe siji novinar, inae poliglota i veoma plodan pisac, Majtenji je ostavio za sobom na desetine romana, zbirki pesma i pria, eseja, prevoda i putopisa. Beleimo samo nekoliko naslova: roman'' enidba Joke Bige'', eseje ''ar i pepeo'' i pripovetke '' Na koi jama nade'' . injenica da je vrlo mlad napustio Bekerek i knjievno delovao u drugim vojvoanskim sredinama, onemo guila je ovog pisca da ostavi znaajniji knjievni trag u rodnom gradu, koji u to vreme naalost i nema neku znaaj niju knjievnu produkciju. U literarnom stvaralatvi, sa prevashodno socijalnim i didaktikim predznakom, ipak vredi pomenuti Simu Cucia (1905-1988) koji se istrajno iako pomalo dogmatski bavio knjievnou za decu. Pie prozu i poeziju za decu ali je daleko znaaniji po kritikama, studijama i analizama ovog specifinog knjievnog anra. Veliki broj bib liografskih jedinica koji je ostao iza njega, bez obzira na izraen didaktii karakter tekstova, zavreuje respekt i prouavanje. Iz prilinog broja publikovanih knjiga izdvaja se ''IV-b napred'' , svojevremeno popularan i prevoen roman za omladinu, i zbirka pripovedaka ''Ravniari'' . U posleratnom periodu znaajna su mu dela'' Moca hoe u kolu'', roman, kao i izabrane rasprave pod naslovo Dete i knjiga'' . Skoro istovremeno sa nim deluje, iako nemerljivo kraeg ivotnog veka, i Jovan Trajkovi (1907-1942) istaknuti uesnik radnikog pokreta i NOB-e. Solidno obrazovan i nai tan bavio se knjievnom kritikom a uzor mu je bio Jovan Skerli. Pisao je i pesme. Sa iste knievne matrice je doao i Vladimir Koa Kolarov (1914 1941) pisac tanu ne revolucionarno-socijalne naivne lirike (napisao je i dve knjige pesama, ''Sva nua'' i ''O maloj radnici u velikoj fabrici'' ), ali kao i Trajkovi on je linost koja nije ni imala vremena da ispolji pravu prirodu svog talenta. Jer je ivot izgubio u revo luciji. Radu Floru (1922 -1995 ) istaknuti umetnik i intelektualac rumunske narodnosti u Vojvodini, bavio se pisanjem poezije, proze, drama, kao i prevodilatvom. Ureivao je knjievne i strune asopise a najvea dostignua je postigao kao profesor Uni verziteta. U knjievnosti, uglavnom pisanoj na rumunskom jeziku, u prvom periodu, odmah posle rata preovlauju socijalne i revolulucionarne teme, naroito u poeziji, pesme iz zbirke ''Put kroz no i kroz dan''. U kasnijim, preteno proznim knjigama, kao naprimer romanu ''Zid'' javlja se izraenija kreativnost koja ga prikljuuje sav remenim knjievnim tokovima. Njegovo umetniko trajanje kroz vie literarnih epo ha, meutim, zahteva dublju kulturoloko-knjievnu analizu. U tom periodu deluje i Slobodan Berberski (1910 -1989 ) istaknuti predstavnik socijalne i revolucionarne lirike, koji se u poznijim godinama posvetio negovanju romske knjievnosti iju je tradicio uneo i u svoje pesnitvo. Zanimljivo da Sima Cuci, Radu Flora i Slobodan Berberski u posleratnom periodu knjievno 71 71

sazrevaju i na izvestan nain hvataju prikljuak sa relevantnim tokovima nae knjievnosti. Kod njih je nepravedno primeniti crno-belo procenjivanje ukupnog opusa, premda im so cijalno-politiki elementi esto zamagljuju umetniku dimenziju. U tadanjem Petrovgradu je, izmeu dva svetska rata delovao i kruok pisaca - ruskih emigranata, ije je stvaralatvo do dananjih dana ostalo nedovoljno poznato i skoro neproitano. Iz te grupe valja spomenuti Anatolija pakovskog, pesnika i pri povedaa, Grigorija epurkova, prozaistu i Viktora Timinskog, autora zbirke pesama ''Ne gasite duh'' objavljene u Velikom Bekereku 1929 godine. Ako bi se, dakle, sudilo po prvih sto godina, razmah i prava knjievna erupcija kvaliteta i modernosti, koja generalno nastupa pedesetih godina dvadesetog veka, ipak je neoekivana artistiko-duhovna revolucija. Tek bi jedna pretpostavljena ant ropoloka "autopsija razloga i uzroka" neverovatne, istovremene i uporedne, veli kobekererke tekstualne inferiornosti, u odnosu na likovnu utemeljenost i ubed ljivost, moda uspela da objasni taj fenomen. Iz ovako definisanog stanovita duge knievne neubedljivosti unutar gradskog umetnikog realiteta jedino valja izdvojiti i predratno delovanje Todora Manojlovia koje jeste izuzetno, ali samo za njegov lini literarni profil impresivnog znaaja, jer za zrenjaninsku generalnu knjievnu konstituciju taj izuzetak nije bio delotvoran.

72 72

MANOJLOVI. LERIK. ULAZNICA. PAMFLETI

U periodu kada u celoj zemlji, pa i u njenom ravniarskom bidermajersocreal nom paoragu, politiki otopljava, i poetska promaja, iz Moderne zaostala, razgre zgrene literarne modle, u Zrenjaninu, alijas Petrovgradu, odnosno nedoifrovanom Bekereku, zapoinje u potaji, moda i samo od sebe nesvesno, uspostavljanje knji evnog etvorougla ija nas kvadratura kruga do danas, iznenauje i "sablanjava" gustinom kreativnosti. I zaprepauje time to, globalno, ne posustaje, iako inicija lnom kvadratu nedostaje ve ceo jedan trougao. Prvo je nestao, kao to je bio i zaetnik svega, iako jo interaktivno I simboliki postoji, Todor Manojlovi. Pamfleti se nikada nisu ni "umnoili" premda jo emituju subverzivnu i podrugljivu divljinu nepristajanja i promene. Ivanu Leriku ni "maestralno" zakasnela ''Estetika'', koja se u tampanom i integralnom obliku po javila, skoro dvadeset godina posle ideoloko-estetike polemike u kojoj je njen au tor sa svojim estetikim principima uestvovao (ni njeno blagovremeno tampanje ne bi Leriku obezbedilo "pobedu" ali bi mu svakako omoguilo ravnopravniji tret man) nije smetala da na Malom mostu podlegne modanoj kapi, i postane para digma nesputanog i neshvaenog provincijalno itanog uma. Jedino se jo kroz '' Ulaznicu'' i dalje ulazi i izlazi u ivot i smrt pisane umetnosti. O velini i kakvoi tog dananjeg "ulaza" - drugom prigodom. Veliki, imaginarno-virtuelni KNJIEVNI KVARTET zrenjaninskog literarnog kruga i dalje jezdi, vidno umnoen, prenosei u budu e vreme koren svog kvadrata jer je ovaj jednak zbiru inicijalne energije i aktuelne potencije. A o umnoavanju, umreavanju i odravanju zrejnaninskog knjievnog tkiva, u ovom predgovoru, i tekstovima koji slede. Prvi, i prvo bi, Manojlovi, ika Toa, Todo iz Bekereka. Sa njim se, prvo skoro ilegalno, vie zbog njegove ratne "politmistifikovane epizode," a manje zbog njega samg, evropska i srpska moderna knjievnost, nastanila u naoj skrajnutoj va roi. Ukupno knjievno i civilizacijsko delovanje ovog pisca i erudite, koje zaklapa predratni period i Modernu, delom oba rata, i dobar deo, vie od tri decenije pos rednih intelektualno-umetnikih turbulencija, kapitalna je komponenta ukupne zre njaninske (bekereke i petrovgradske) kulturne vertikale. Intelektualac koji je poz navao, pravo, filozofiju, istoriju umetnosti a naravno i knjievnost, od antike i kla sine, do evropske i nae aktuelne literature, poliglota i erudita deo je, formalno ali i sutinski vekike plejade naih Modernista, sa kojima je neposredno saraivao i dru govao u Beogradu. Delujui i sazrevajui u okruenju Crnjanskog, Vinavera, S. Miliia, Sime Pan durovia i Andria, Manojlovi je. imajui bogat i dramatian ivotni vek, stvorio im pozantno poetsko, dramsko a naroito esejistiko delo. U poeziji je poeo zbirkom ''Ritmovi'' iz 1922, a zavrio ''Pesma mog dvojnika'' (1958). Ve an poetici slobod nog duha i osloboenog jezika, on utianim, pomalo klasicistiki preciznim iskazom, donekle hladno ali mudro, sa dosta aluzija i asocijacija na istoriju i knjievnu tra diciju, naroito antiku, peva o ovekovoj sudbini u nepogodama ratova ali i svako dnevnim sukobima dobra i zla, sree i nesree, ljubavi i mrnje. U osnovi melan holina, njegova lirska nit ostaje prozrana, prepuna vatrometa boja. eta vreme nom i prostorom Evrope, mediteranski ozaren, opinjen futurizmom, da bi u godi nama sazrevanja, opsednuta temom dvojnitva, postala gora, pomirenija i tamnija u gami. U preplitaju impresije i ekspresije, eruditna, filozofina, uzdrana i elegan tna - Manojlovieva poezija ima svoje znaajno mesto u epohi, a pojedine pesme i u optem poteskom korpusu srpke 73 73

literature. U drami je najpoznatiji po delima ''Centrifugalni igrai'' i ''Katinkini snovi'' , delima u kojima u preplitaju poezije i filozofije Manojlovi nastoji da anticipira koncept pozorita koje ne bi poivalo sam o na ruenju postojeeg. U delu " Komedija del arte'' , iz 1963. Manojlovi najeksplicitnije, decidno brani teatar od novotarija zastupajui tezu da pozorite " iako je iluzija ivotu, oduvek mu daje dodatni smisao i time mu pomae da traje". Taj dijalogizirani traktat o komediji na sceni, koji se moe itati i kao programski spis ali i kao satira na pomodnosti teatarskog trenutka, valjalo bi postaviti i na scenu i smisleno analizirati, kao delo ali i pozorini projekat. Dananjim reima to je gotov - koncept! U esejistici Manojlovi dosledno zastupa savremenu zapadno-evropsku teori jsku misao, naroito primenjenu kada su u pitanju tekstovi koji znae rehabilitaciju Laze Kostia, Isidore Sekuli i Vladi slava Petkovia Disa. Njegova studija o evrop skoj modernoj Osnova i razvoj moderne poezije , u kojoj su najtemeljnije obja njeni njegovi estetiki principi, posthumno je objavljena u Zborniku ''Matice srpske'' 1979. godine. Od pojedinanih eseja istakli bi one o uri Jakiu, Apolineru, Albertu Kamiju, Endre Adiju. Pozorini prikazi Manojlovievi takoe zavreuju panju dok u likovnoj kritici mnogi njegovi sudovi o aktuelnim umetnikim imenima i zbivanjima predstavljaju temeljna stanovita u ocenjivanju mnogih naih velikana. Zagovornik likovne estetike poetskog realizma, Manojlovie, u irokom luku pie o umetnicima od Metrovia, preko Dobrovia do Save umanovia i Milana Konjovia. Njegovo pisanje i o muzici, kvalifikovano i veoma suptilno, samo nas uvruje utisku da bi u ukupnoj revalorizaciji stvaralatva ovog znaajnog autora naeg dvadesetog veka njegova esejistika aktivnost mogla moda da izbije u sam vrh onog to je objavio. Stoga nije bespredmentno citirati deo teksta M. ivanovia u povodu pojave knjige Radovana Popovia ''Graanin sveta''. ivanovi kae; "Usamljenik, jedan od naj veih Evropejaca koje smo imali, na T.S.Eliot, modernista i avangardista pre avangarde, dravni neorijatelj, ovek sa spiska za streljanje, prevodilac sa nema kog, maarskog, italijanskog, francuskog, sve je to Manojlovi. Veliki Bekerek (Zrenjanin) tek poslednjih decenija kao da shvata koga je imao i ta je izgubio". I zaista, tek se ovih godina, u okviru Izabranih dela, koja mu izdaje Gradska bibliteka iz Zrenjanina, pored poezije i drama, pomalja na svetlu dana izuzetna ko liina veoma kvalifikovanih i kompetentnih pozorinih, likovnih i muzikih kritika. Kada se sistematizuje i revalorizuje ovaj njegov prikazivaki i kritiarski rad, slobo dno se moe rei, da e biti neophodno izmeniti neke uvreene stereotipe u naoj ukupnoj kulturnoj prolosti, ali i o znaaju Manojlovia u kontekstu ematizovanog i tradicionalnog vrednovanja ukupne njegove uloge u umetnikim kretanjima dvade setog veka. I skoro sve to je uradio do 1941. godine. Kasnije je zautao. Manojlovi je, posle godina prinudne "unutranje emigracije", u Zrenjaninu, uk lonjen i samoizolovan, sreom "oiveo". Povremno je pisao pozorinu i likovnu kriti ku. Razgovarao svakodnevno sa buduom intelektualnom elitom. Odabrani i posve eni su itali njegove davne rane radove. tampao je zbirku ''Pesme moga dvojnika''. I skoro sigurno, bio, besmisleno, praen od Dravne bezbednosti!

74 74

OD LERIKA, PREKO TUTOROVA DO ''ULAZNICE''

Ironija je da se pravi umetniki i dostojni susret dvojice "modernih" Zrenjanina ca, duhovnih savremenika, Pavla Ugrinova i Todora Manojlovia odigrao zapravo samo u virtuelnom prostoru, prilikom dodele nagrade prvoimenovanom koja nosi ime drugospomenutog. Dakle, bez obzira koliko i dan danas knjievno-intelektualna arija ne uspeva da shvati vanost injenice da je civilizacijski "Titanik", olien u Manojloviu, vaskrsnuo ba u svom rodnom gradu, koji je zadravajui istu mental nu strukturu, samo od Bekereka, preko Petrovgrada postao Zrenjanin. Toliko, za sada, o prvom i poetnom akordu zrenjaninske literarne kvadrofonije. Knjiga koju su zrenjaninci svojevremeno posvetili Manojloviu, ''Blie velikom suncu'' (1968 ), koju su priredili Luka Hajdukovi i Tihomir Savi, nadajmo se, imae dugotrajno simboliko zraenje u duhu svog naslova. Drugi protagonista znaajnog iskoraka Zrenjanina na veliku jugoslovensku knji evnu pozornicu, Ivan Lerik (1914 - 2000 ), direktor Gimnazije, profesor svakolike intelektualnosti i morala, estetiar i, naalost, najee samo usarbitar svakojakih teoretsko-praktinih umetniarija u gradu, zapamen je u strunim krugovima, stica jem okolnosti i palanakom mrzovoljom, najee samo kao antipod modernim stru janjima u srpskoj knjievnosti. I da se razumemo, to se deavalo i zbog njegove sopstvene literarne usmerenosti i ''krivice''. Njegovo klasino obrazovanje i znatna estetika tvrdoglavost, u vremenima zaotrenih knjievnih sporenja, svrstali su ga na stranu kojoj u sutini nije pripadao - meu literarne konzervativce. Na izvestan nain zaista zarobljenik teorije "odraza", on, meutim, u linim kontaktima, i svako jakoj umetnikoj praksi, nije pokazivao nimalo elje da svoj sud nametne sagovor nicima kao obrazac ili jedino mogue stavnovite. U tome je bio krajnje tolerantan. Dosledan u svojim estetikim stavovima, koje je zastupao u objavljenim knjigama ( ''O modernoj umetnost'' , 1955.); ''Simbolizam u knjievnosti'' 1957.); ''Drutvo i umetnost'', 1964.) i '' Estetika 1972.'') i polemikim tekstovima u periodici. U svakod nevnom delovanju u kulturno-obrazovnom miljeu grada predstavljao je, meutim, etalon tolerancije i parlamentarnosti. Problem meutim nastaje, onda i sa da, u dugotrajnom zanemarivanju tog Lerikovog permanentnog pedagoko-edukato rskog interdisciplinarnog isijavanja visokih intelektualnih merila i zahteva, tanije uti caja na generacije buduih knjievnih, likovnih, pozorinih, pravnikih, tehnikotehnolokih veliina, koji su se u tridesetak godina brusili izmeu Gimnazije, gde je on stolovao, i stola u starom hotelu "Vojvodina", odnosno u Pozorinom klubu (onom starom, naravno), za kojim je semestre overavao i Todor Manojlovi. Izme u njih dvojice, koji, paradoksalno, nisu bili lino suprotstavljeni, to bi se oekivalo imajui u vidu znatne estetike razlike, ali i slinosti, koje su samo znalcima jasne, ( dok je sasvim skrivena ostala njihova srodnost u tretmanu apastrakcije u likovnoj umetnosti) u prvo je vreme je delovao socrealistiki, anahroni, ali ne i beznaajni pisac knjievnosti za decu Sima Cuci. Kao generacijski ispisnik. U kasnim pedesetim knjievnu klimu omoguavaju i podravaju i listovi '' Glas mladih'' , ''Vojvodina''' i ''Tribina'' . Kao urednik ovih kratkotrajnih ali vanih literar nih posrednika javlja se profesor Pedagoke kole Dragoljub Novakov. Od pojedi naca koji uspevaju da steknu umetnika imena valja zabeleiti: Rada Tomia 75 75

(1934-1985), Stojanku Grozdanov Davidovi, ivojina Turinskog, Petra ebeljana, Ljubomira Teia, Ferenca Deaka (19 38), ora Fiera (1933). Kao i beekreanina Ljubomira Milina koji sa generacijskim zakanjenjem realizuje zavidnu knjievnu u publicistiku karijeru.Treba spomenuti i uvenog matematiara Aleksandra Krona (1937), koji je znatan deo svog odrastanja proveo u Zrenjaninu, a potkraj ivota poeo da pie i objavljuje knjievnu prozu. Naravno, na ovom mestu treba istaii Milana Tutorova, ve znaajnog i u ju goslovenskim okvirima etabliranog dramskog pisca. Ovaj prevashodno pozorini ovek (dramski pisac, reditelj i upravnik), sa esnaest izvedenih i sedamanaestom, samo objavljenom dramom, u mladosti i zapaeni lirik, ''knjigom Banatska rapso dija'', koju sam definie kao "istoriku Zrenjanina i Banata", postie jedan od svojih knjievnih vrhunaca, kojeg ni sam nije izgleda dovoljno svestan jer je doivotno op sednut pozoritem. Meutim, pomenuta knjiga, sastavljena zapravo od dva rukopisa (''Mala Raka u Banatu'' i ''Seva munja bie opet buna''), vrhunac je njegove poeti ke, intelektualne, etniko-patriotske i knjievne akribije. Jer, kako kae knjievni kritiar i pripoveda Jovica Ain, taj "svojevrsni roman o biu istorije ovog regiona nosi u sebi obilje vrhunske drame i sinteze". Naknadno objavljena lirika Milana Tutorova, socijalno-rodoljubivo-initmistika upotpunjuje svest o znaaju ovog autora. Uspeno deluje i "Klub Mladih pisaca", osnovan 1964. koji se javlja i kao izda va dve zapaene plakete: ''Na sunanoj strani zemlje'' i ''Tiina govori o ljudima'' . Od autora zastupljenih u njima umetniki su "preostali": Milorad Milenkovi um, Milutin . Pavlov. Vujica Rein Tuci, Spiridon Miti i Pero Zubac. I logikom koja je protivna provincijalnom duhu, u nestvaranom trenutku kada je mnotvo sujeta uutalo, iz kratkotrajne literarne periodike, Kluba mladih pisaca, iz skupine ve stasalih autora, uz tihu i monu podrku Manojlovia i Lerika, i nevidljiv rad nekih iz polupolitikog establimenta, 1967. pojavila se ''Ulaznica'', asopis za umetnost, kulturu i drutvena pitanja. Toga je momenta, u vreme ugraena i trea vertikala zrenjaninskog knjievnog projekta. Uinili su to svi pomenuti, i podrazume vani, ali konstatujmo: da u datom trenutku nije bilo profesora Luke Hajdukovia (1937), koji je veto i portvovano sve tu rasutu tekstualnu energiju atrikulisao i usmerio, ''Ulaznice'' verovatno ne bi bilo! Pojava asopisa Ulaznica , 1967, dakle, u pravo vreme je kristalizovala do tada disperzivnu knjievnu energiju Zrenjanina, i to u dva smera. Prvo, stvoren je institucionalni okvir za permanentno i podsticajno publikovanje knjievnog stvaralatva, prevashodno mlaih autora ovog regiona, i to na dui rok - to je u kulturnoj istoriji grada bio pozitivni presedan. Drugo, ureiva ka platforma ''Ulaznice'' sainjena je sa mnogo estetike, generacijske, drutvene i ideoloke tolerancije to joj je omoguilo da u svojoj otvorenosti premosti niz su jeta, konceptualnih iskljuivosti, linih animoziteta koji su u pravilu pogubni za sva ku kolektivnu aktivnost, pogotovo u sferi umetnosti. Ta poetna fleksibilnost omogu ila je ovom asopisu da doeka i dananje vreme. U gradu koji je nemilosrdno razorio mnoge vrednosti duhovne i materijalne kulture. Manojlovieva knjievna superiornost, Lerikova intelektualno-pedago ka angao vanost, pojava mladih literarnih "junoa" i organizacioni trud ih doneo je Zrenjaninu asopis koji traje! Po mom, moda apartnom, miljenju presudna injenica da ''Ulaznica'' bude utemeljena onako kako jeste, lei u injenici da njeni neposredni osnivai (Luka Haj dukovi, Nikola Medvedev (1929), Ivan Lerik i Borislav Putnik Pub), barem u to vre me, nisu bili "direktni proizvoai knjievnosti" ve profesori, 76 76

teoretiari ili publicisti koji su uspevali da naprave neophodnu kritiku distancu prema sopstvenoj promo ciji, odnosno da uspostave dosta stroge kriterijume za publikovanje zaviajnih au tora. Te principe, ustanovljene protiv provicijalnog duha i diletantizma, ''Ulaznica'' je, sa razumljivim kolebanjima, uspela da zadri do dananjeg dana, to je kvalitet sam po sebi. Istovremena otvorenost za publikovanje priloga iz ireg i najireg okru enja (od Vojvodine preko bive drave, pa do evropskih adresa) i ukljuivanje zna tnog broja vrhunskih intelektualaca izvan Zrenjanina u njeno ureivanje, asopis je u svojim najboljim izdanjima superiorno uspevao da odri delikatnu ravnoteu iz meu regionalnog i globalnog.

77 77

ULAZNICA

Tako utemeljen asopis, zahvaljujui svojoj otvorenosti, omoguio je takoe da se u njemu dve-tri generacije stvaralaca (prevashodno knjievnika ali i slikara, publicista, istoriara) afirmie i stekne ime u jugoslovenskim razmerama. Kasnije, mnogi od njih, uspeni i etablirani, uzvratili su to Ulaznici , objavljujui u njoj priloge ili se prihvatajui ureivanja asopisa. Definitivno artikuliui viedecenijske autorske i izdavake pokuaje i aktivnosti ove regije, imajui uvek u vidu da lokalno vredi jedino ako je uklopljeno u opte, odnosno ako je izistinski kvalitetno, asopis Ulaznica i znaajna izdavaka delatnost razvijena oko nje, uinili su za ovu sredinu znatno vie nego ona za nju, naroito ako se analiziraju uloena materijalna sredstva i ostali uslovi. Istovremeno, najveim delom snagom svog talenta, ali delovanjem pogodnosti ove "oaze duhovne koncentracije" i nezavisnosti, koju je kroz decenije obezbeivala Ulaznica, formirali su se pisci kao Jovica Ain, Voja Despotov, Radivoj ajtinac, Milorad Milenkovi um, Vujica Rein Tuci, Milorad Gruji, Zoran Slavi (1945), Vojislav Zori, Vuina eki, Bogdan Duver, Pero Zubac, Luka Hajdukovi (1937), slikar Zdravko Mandi, Milorad Rodi, Marina Gruji, Ivan Danikov, Perica Markov... Pored nabrojanih stvaralaca, nad sudbinom ovog asopisa brinuli su se, u prvim godinama, i profesor Dragoljub Novakov, istoriar i publicista Tihomir Savi, kao i, kako se to u to vreme zvalo, drutveni radnik, Radomir Drakovi. Zanimljiva je i paradoskalna knjievna sudbina Luke Hajdukovia, koji je u periodu svog bavljenja Ulaznicom u znatnoj meri zapostavio, ili ga potisnuo u "kabinetsku hiber naciju", svoj sopstveni literarni rad. Tek u godinama po naputanju Zrenjanina, on se afirmisao kao pesnik apartnog stila, filozofskolingvistike provinijencije, i knjievni kritiar odnosno autor eseja iz knjievnosti i pozorita, prefinjenog nerva i zavidne erudicije. U ediciji pokrenutoj paralelno sa asopisom Ulaznica, svoje prve knjige objavili su najistaknutiji i knjievno najzreliji pisci okup ljeni oko ovog glasila, i veina od njih je veoma dobro primljena u kulturnoj javnosti Jugoslavije. ak, i tada izdate knjige, u ukupnom njihovom opusu imaju i danas referentu predikaciju. Iz Ulaznica, i izdavake delatnosti koja se iz nje razvila, u devedesetim se javio i danas veoma uspeno radi "Fond Manojlovi" koji znalaki publikuje dela Manojlovieva, i dodeljuje istoimenu prestinu nagradu za moderan umetniki senzibilitet. Imena dosadanjih dobitnika nedvosmisleno govore o prestinosti te nagrade, kao i o knjievnom formatu linosti koje iza nje stoje. Spisak je sledei: Miodrag Pavlovi, Milorad Pavi, Miodrag B. Proti, ore Balaevi, Duan Kovae vi, Marina Abramovi, Miroljub Todorovi, Momo Kapor, Pavle Ug rinov, Jovan Hristi, Jovica Ain i Vida Ognjenovi. Ima velike i dugotajne simbolike da je jedan od ovih slavodobitnika, Zrenjaninac Jovica Ain, pre vie od tri decenije u ime domicilnih pisaca nosio, ve vremenom Manojloviu, crvenu jabuku na roendanski uzdar. Snagom svog evropejskog talenta Ain je zasluio da mu Manojlovi uzvrati. Godinu dana posle pokretanja Ulaznice, sredinom 1968. godine, u jeku Studentske pobune u Beogradu, u krajnje nepovoljnim, ili moda najboljim i najprovokativnjim uslovima, u Zrenjaninu se pojavljuje tanka knjiica, crno-belih 78 78

korica, ispunjena sadrinom avangarde, literarne subverzivnosti, drskosti, nadrealne slojevitosti ali i duboko i dobro skrivene romantike i naivnosti. To je bio dugo nagovetavani, etvrti ugaoni steak zrenjaninskog kvadrata koji je, provienjem svevinjeg, ili magijom udruene volje, usaen dovoljno visoko i bezbedno iznad ovog grada, u samom korenu panonskog neba - PAMFLETI. Danas, po malo ili previe zaboravljeni, oni traju, deluju i ekaju neko reprint izdanje. Svoju prekre tniku ulogu su jo davno odigrali, ali kao da zrenjaninskom aktuelnom knjievnom stvaralatvu trebaju novi PAMFLETI, a ne bi loe bilo podsetiti se i na izvorne. O ovoj lekovitoj sveici bie znatno vie rei u poglavljima koja slede, a u ovom Uvodu, samo dva citata iz predgovora, odno sno pogovora koji potpisuju urednici Pamfleta. U predgovoru, Vujica Rein Tuci kae: Duboko tamo, gde toplo svetlo ima, naskroz rume na slika od krvne kazne, izrendisae vesla da koska kljocka - i a mac mali ko zrnce navali! ... Poduzmimo najzad to putovanje drsko! Dok Jovica Ain, u pogovoru zapisuje: Ova sveska ne trai milost da bi se zvala Pamfleti Ja tvrdim i dajem za to glavu, da ona i jedino tako moe da se nazove... Dananji duh vremena izriito zahteva neto ovako.

79 79

PISCI IZ ''KLUBA MLADIH PISACA'', ''ULAZNICE'' I ''PAMFLETA''

Prvi glavni urednik asopisa Ulaznica, Luka Hajdukovi (1937), kao to smo ve napomenuli, tek godinama kasnije afirmisao se se kao stvaralac i teoretiar. Obja vio je knjige pesama ''Neomeine'', (1982 ) i ''Padom u svetlost'', (1989). Prevodi sa ruskog, jermenskog i ukrajinskog. Priredio je i par znaajnih knjiga: ''Todor Mano jlovi -Blie velikom suncu'', sa T. Saviem (1968 ), ''Knjievna re u Zrenjaninu'', sa B. Bobotom i M. Livadom, (1984 ) i ''Jauk na bregu'', izbor iz dela Duana Vasiljeva. U periodici objavio je niz knjievnih eseja, prikaza i rasprava. Vai za jed nog od najboljih poznavalaca dela Todora Manojlovia. Milorad Milenkovi um (1937 - 2000), zapoeo je knjievni rad jo u ''Klubu mladih pisaca'', bio je i sekretar kluba, da bi tokom skoro tri decenije, kao na stal noj strai, bivao urednikom ''Ulaznice'', po pravilu uvek kad se ova nalazila u "krizi". Svojom poslovinom mirnoom i tolerancijom, um je uspevao da sauva ''Ulazni cu'', odnosno da uspeno dri na okupu razliite generacije i estetike protagoniste "ulazniara". Kao stvaralac bavio se poezijom, prozom i kritikom. Prilozima je uest vovao u svim zajednikim knjigama zrenjaninskih mladih pisaca, dok mu valja istai sledee samostalne knjige: '' Letilica'', pesme (1971);'' Prie kupatila'', prie (1971); ''Stadion'', pesme (1975); ''Snevai pria'', proza, ''avo tue svoju enu'', proza (1982) i ''Uvrnute prie'', proze (2000 ) U svim anrovima kojima se bavio um je kombinovao humorno, fantastino i erotsko. Sastavljao je zanimljive antolo gije, pisao prikaze, pomagao mlade pisce. Milorad Milenkovi um je bio jedan od retkih autora koji je skoro podjednako ugradio sebe u sopstveno delo i knjievno-drutveni angaman. Vujica (Rein) Tuci (1941), potekao iz Kluba mladih pisaca, u ''Ulaznici'' je bio u uem i irem ureivakom sastavu dok je knjievnu zrelost i afirmaciju stekao u Novom Sadu. Pie poeziju, prozu, romane, radio-drame i kritiku. Njegov knjievni profil zasniva se na provokaciji, paradosksu, groteski. Sklon je multimedijalnim istraivanjima. Autor je knjevne kole "Tradicija avangarde". Poeo je knjigom ''Jaje u elinoj ljusc''i . Dosledan avangardista. Spreman i na dru tveni incident ako misli da je u pravu ili da je to probitano za umetnikikonceptualni in. Zastup ljen je u preko 30 antologija i pano rama. Ureivao asopis ''Polja''. I dalje se ogla ava u ''Ulaznici'' . I objavljuje diljem Balkana. Pero Zubac (1945) je takoe potekao iz Kluba mladih pisaca. Ureivao je '' Ulaznicu'' kao spoljni lan redakcije jer se posle srednje kole vie nije vraao u Zrenjanin. Ipak, do dananjih dana ostao je stvaralaki i prijateljski vezan za a sopis i ljude koji ga vode. Izuzetan autorski angaman, naroito u oblasti poezije i pesama za decu, prikazivaka, dnevnika i kolumnistika akrivnost, rezultirali su sa preko trideset samostalnih knjiga. Uredio je nekoliko vrlo relevantnih antologija ( voj voanske poezije i proze, najboljih ljubavnih pesama srpskog jezika itd.) U oblasti televizijskog stvaralatva, kojem se okrenuo posle publicistike i novinarstva, takoe je stvorio impozantan opus kao scenarista i urednik nekih vrlo zapaenih serijala. Ovaj pesnik, koji je, moda, prerano napisao svoju najpoznatiju pes mu, poemu ''Mostarske kie'' (1967), ipak je uspeo da "preivi" sopstveni rani uspeh. Njegova u 80 80

osnovi neoromantiarska lirika, u dosluhu s diskretnom metafizikom i dokumen taristikom, vremenom je prerasla u lirsko tkanje mudrosti koju seni svest neminov nost uz proplamsaje razbaruenosti i praskave metaforike. U pesmama za decu Zubac majstorski kombinuje duhovitost, humor, nenost, sasvim diskretnu vas pitnost i lakou pevanja koja zavodi svojim zvukom i melodijom i jezikom. Zoran Slavi (1945, Zrenjanin). Zavrio Filoloki fakultet u Beogradu.Pie poeziju, prozu, knjievnu kritiku, publicistiku. Autor je velikog broja televizijskih projekata raznih anrova. Ogledao se i u radio-dramskoj formi. Bavi se i publi cistikom. U dva maha je bio glavni urednik Ulaznice. Knjiga pria: Samoa (1972). Romani: Skok u nesanicu (1985), Ujed vremena (1998) i Povratak u samou (2000). Pesnike knjige: Privid srebra (1974), Ispiranje zaviaja (1982), Pokriven istorijom (1995), Izlazak iz sklike (1996), Na plai slikarskoj (1997), Udes ravnotee (1998) i Sto godina kasnije (2004). Knjigu eseja Pisanje zaborava objavio je 2005. ivi u Zrenjaninu. Danas, posle niza knjiga, godina i knjevnih poslova, Jovica Ain (1946) pred stavlja jednog od vodeih intelektualaca i knjiev nih poslenika u Srbiji. Dosledan nekon vencionalnosti i remitilatvu iz davnih Pamfleta, on relativno brzo naputa poeziju. Prvo, kao da sledi period uvebavanja i bruenja. Posle, nastupa faza prevoenje kapitalnih filozofskih i strukturalistikih francuskih i nemakih au tora, zatim niz esejistikih knjiga, poevi od Izazova hermenautike, koje svojevrsnom multidisciplinarnou pomeraju an rovske granice. Njegov glas u procenjivanju knjievnih i poetikih tema, ali i onih iz oblasti primene politikih doktrina (npr. o metodu, strukturi i posle dicama totalitarizama raznih provinijencija) preciznou i rafirma nom analiza i duhovitou poenti ovog su autora dovele na sam vrh kritike misli u nas. Poslednjih godina posvetio se pisanju proze koja je takoe na samoj granici vrste jer spaja esejistiku, poeziju, meta fiziku, verizam i lucidnu prozaiku paranormalnog. Ogledavi se pret hodnih decenija u ureivanju prestinih asopisa ("Delo") i knjievnih edicija, Ain je izrastao u pisca koji postmodernizmu daje smisao dokazujui da ovaj literarni trend zapravo proistie iz bo rhesovske kombinacije mudrosti i igre, a nije samo veto ili manje veto "mlevenje" tekstualne fakture. Nagrade koje pristiu samo su dokaz da je i kritika razumela raskolniki kod Ainove proze. Vojislav Voja Despotov (1950-2000) u premalo godina uspeo je da uloi mnogo, moda i premnogo talenta, teksta, duhovnosti, du hovitosti i nemilosrdne ironije. Svoj izrazito razliit ivotni i stvaralaki nain zaloio je delom i u profi liranje Ulaznice, koje je periodima njegovog intenzivnijeg anagaovanja bila "avangardnija", rizi nija, zaotrenija, okrenuta ka eksperimentu, novim autorima i naizg led nekompatibilnim estetikama. Sopstveni knjievni opus, okonan voljom svevinjeg, zapoeo je zbirkom iji naziv u mnogome anticipira skoro svu sutinu njegovog budueg tekstualno-konceptualnog delovanja. Kada se nekome prva knjiga zove Prvo, tj. pesmina slika rei, nelogino je oekivati akademizam i pravolinijski razvojni put. I zai sta,bez obzira da li je pisao poeziju, prozu ili eseje, Despotov je bio dosledan samo u imanentnoj promeni, paradoksu i metafori koja je esto bila, zbog svoje ironijske petlje, za korak ispred onog to se oekuje. Beleimo samo jo dva njegova naslova koji odslikavaju sutinu poetike sintakse Vojislava Despotova. Prvi neka bude, po subjektivnom izboru, Veseli pakao evropoezije iz 1990. godine, a drugi Pera sapuna (1979). Oficijelna, naroito beogradska, kritika ostala je duna knjievnom iskoraku Vojislava Despotova. Neto nije razumela, a dosta toga je i preutala! Radivoj ajtinac (1949) je najmlai lan ve kultnog Kluba mladih pisaca, postao je lan jo kao uenik osnovne kole, koji se ve oma uspeno ogledao u 81 81

ureivanje Ulaznice. I kao njen aktuelni urednik vrlo promiljeno odrava ravnoteu izmeu autora iz regije i onih "sa strane", usklauje estetike, poetike i generacijske proporcije i moe se rei da ovaj zrenjaninski asopis danas deluje veoma aktuelno, kompentno i zanimljivo. Kao autor, ispoljava se decenijama, sko ro paralelno u poeziji, prozi i esejistici. Tematski je evoluirao od zaviajnih tema, u kojima je poetsko-metaforiki tumaio toponime, etno-kolokvijalne jezike i obiajne sintagme i nastojao da razmota povesno-antropoloke magle, do post modernistikog melana istog tog zaviaja, sagledanog iz rakursa antiromantizma i sveta, koji je to isto samo nekom drugom, u kome su jezik, boje i mirisi drugaiji a srea i nesrea podjednako nepravedno rasporeeni. Od ajtinevih knjiga koje se nalaze u italakom vidokrugu istiemo najnoviju Led i mleko, poezija (2003), kao i roman Vez u vazduhu iz 1999. Sabiranje eseja, koje ovaj pisac kontinuirano obja vljuje u periodici i dnevnoj tampi, u knjigu neophodno bi bilo zbog uvoenja ove vane njegove literarne aktivnosti u vidokrug italatva i kritike.

82 82

ZRENJANINSKI KNJIEVNICI

Vojislav Zori (1934), prozni pisac realistikog prosedea, poeo je objavljivanje knjievcnih telstova - neobino - prvo romanom ( Na Ljuljaci ), zatim slede pri povetke, publicistika i putopisi da bi zreloj knjevnoj fazi posegnuo za ubojitou i rizikom satire i sarkazma. Osnovna tema Zorieva bio je i ostao mali ovek u mrei socijalnih i drutvenih problema. Ba vio se istrajno i novinarstvom, kao glavni urednik ''Ulaznice'' zalagao se ravnoteu klasinog i modernog. Kao stvaralac bio je veoma aktivan u mnogim knjievnodru tvenim polemikama i raspravama. Knjigom ''Traim odlikovanje'', u preteno humor nim i ironinim valerima, znatno dopunio svoj prozni izraz jer u njoj iz verizma pre lazi u predele aluzija. Bogdan Duver (1936), pesnik kamernog ugoaja, sav u rasplitajima jezikih i smisaonih zamki, majstor verbalnog i zvunog, strog u izrazu, strpljiv u ispitivanju koherencije i elastinosti rei i fraza, predano i tiho stvara profil liriskog rapsoda ko ji unutar zadatog pronalazi, ne mnogobrojne ali zato dragocene poetske razliitosti. Kao urednik ''Ulaznice'', odlikovao se slinim principima koje je negovao u svom stva ralatvu: paljivost, preciznost, toleranciju i integrativnost. Od pesnikih knjiga istak li bismo zbirku pesama ''Vrt na bregu''. Vuina eki (1950 )je takoe uestvovao u ureivanju zre njaniskog aso pisa za, kako pie u impresumu, "kulturu, umetnost i drutvena pitanja", koji se bez obzira na deklarisano, sreom, najvie bavio knjievnou. Kao pisac ogleda se u poeziji, napisao je i roman ''Besput'' (2002), pie knjievnu, pozorinu i likovnu kri tiku. Po umetnikom temperamentu skloniji je analitikom, neeufemistikom izrazu. Sastavio je nekoliko uspelih izbora poezije kao i scenarija za pozorine igrokaze. Ovaj segment knievne povesti grada posveen lanovima Kluba mladih pisa ca, "pamfletistima" i "ulazniarima" zakljuujemo sa Miloradom Grujiem (1950), ne po nekom generacijskom ili vrednosnom kriterijumu, ve zbog injenice da je rela tivno rano napustio Zrenjanin a u poslove oko ureivanja asopisa se, najee, nije direktno ukljuivao. Meutim, po broju objavljenih tekstova i njihovom znaaju, po prvoj knjizi publikovanoj u Zrenjaninu, ''Sve pesme'', (1977), kao i uticaju na mnoge ovdanje pisce, Gruji svakako spada u najui izbor reprezentanata "bekerekog" knjievnog kruga. Poeo je poezijom, i odmah nagraen prestinom "Brankovom nagradom". Spoj realistikog, ak naturalistikog, sa nadrealnim koje esto kores pondira sa fantastinim, spremnost na paradoks, kalambur, paroksizam, sa humo rom na ivici ujeda, ostao je do danas prepoznatljiva odrednica njegovog literarnog iskaza. Posle poetskih poetaka, opredeljuje se za prozu, pripovetke i romane. Izd vajamo ovog puta zbirku pria ''U pono, iz neke mrane kue, negde u svetu'', (1986), i roman ''Bog Vadraca i Madara''. Milorad Gruji je pisac, koji povremeno imaginaciju i persiflae iz umetnosti hoe da "premesti" u svakodnevni ivot tako da bolji poznavaoci "knjievnih pikanterija" znaju za njegova "preruavanja", pozajmlji vanja imena i ostale 83 83

tekstualne i "izvantekstualne" igre. Uopte, Milorad Gruji je do bar i zreo pisac sa smislom za svakojake literarne poalice. To je samo dokaz da je sve i iv. Borislav Putnik Pub (1940), u vreme osnivanja ''Ulaznice'', vie novinar i publi cista, i vet menader, to govore uostalom i datumi iz njegove bibliografije, u prvim je godinama pruao dragocenu pomo u odravanju asopisa. Prvu knjigu, aforizme ''On misli'' objavio je 1985. godine. 1987.godine izlazi mu knjiga ''Ni za, ni protiv'', koju sam kvalifi kuje "kao roman o Lali". Kasnije prelazi na pisanje satira - ''uvar radni ke klase'', da bi se 2000. godine oprobao i u poeziji, poemom ''Tisa, zaviajna reka''. Ulaznicu je, u dva maha, ureivao i pisac ove knjige (Z.Slavi), ali o tome ma lo ire u poglavlju "Beleka o autorima". ZNAAJNI ZAVIAJNI PISCI - "IZDALEKA" Sticajem ivotnih okolnosti, ambicija, kolovanjem, karijerom ili ko zna ime, izvestan broj zrenjaninskih pisaca najznaajnije rezultate i zrelost ostvarili su u dru gim, veim sredinama, bez vidnijeg direktnog uea u lokalnim umetnikim zbiva njima. To su, pre svega, Pavle Ugrinov, Momilo Milankov, Ivan Ivanji, Vojin Mati, Ljubomir Tei i Vojislav Kuzmanovi. Moda ih je bilo jo. Valjalo bi istraiiti. Iako je predratni, ratni i rani poratni period u proveo naem gradu i Vasilije Popovi, moramo konstatovati da je on tek odlaskom u prestonicu postao sadanji veliki pisac Pavle Ugrinov (1926). Ostavio je u svojim izuzetnim prozama upeatljive skice, portrete i knjievne i mentalne kompozicije ovog grada, poevi od ''Fascina cija'' zakljuno sa romanom ''Bez ljubav'i. Verovatno je njegov prozni opus najkom pleksniji i najobimniji tekstualni oma urbanoj matrici Zrenjanina. Ugrinov, alijas Po povi, meutim, nije svojim fizikim prisustvom bio u prilici da modeluje tekui knji evni ivot u Zrenjaninu. Tek je de cenijama kasnije postao, makar i literarnim delom, nezaobilazan element tekueg duhovnog prostora ovog grada. Akademik i dobitnik mnogih prestinih nagrada svojim impresivnim, uglavnom proznim opusom, spada meu ive klasike literature ukupnog postjugoslovenskog prostora. Po obra zovanju reditelj, sa nedugim ali dosta dramatinim pozorinim iskustvom, godina ma urednik i reditelj na televiziji Beograd, ovih je dana nesvakida njom knjigom ''Pogled preko svega'', sintezom epohe, sopstvenog ivota i knievnosti, hibridnog anra i jedinstvene subjektivne objektivnosti, zadao novu temu za razmiljenje svi ma onima koji su imali utisak da su ga definitivno razumeli. I da su dali prave odgovore na presudna umetnika i etika pitanja proteklih decenija. Utisak je da je ovaj Popovi poziv na drutvenu i artistiku katarzu -izostao?! Dve godine stariji od njega, Momilo Milankov (1924 -1979) roen je u Srpskoj Crnji, srednju kolu, srednjokolsko doba, i rat je proveo u Zrenjaninu. Ve kao mlad pisac istakao se moderno pisanim pripovetkama, koje je objavljiao u svim znaajnijim listovima i asopisima. Pojava njegove prve zbirke pria ''Odlomci traganja za Majom'' (1957) predstavlja znaajan datum srpke proze. Zanimljivo je da zajed no sa Pavlom Ugrinovim Milankov radi vrlo uspelu pozorinu adaptaciju romana ''Pesma'' Oskara Davia, koja e se dugo igrati na jugoslovenskim pozornicama. Posle toga Momilo Milankov serijom proznih knjiga i romana izbija u sam vrh srp ske i jugoslovenske knjievnosti. Kurioziteta radi valja napomenuti da je ovaj pisac 84 84

upravo u vreme neposredno pre nego to je iznenada preminuo zapoeo prozu o ratnim dogaajima u ovom delu Banata. Crnohumorno deluje podatak da i junak nje gove prie ''Povratak'', profesor Striak umire upravo u momentu kada zapoinje pi sanje hronike o Zrenjaninu... Dakle, Milankov, iako nije direktno uticao na umetniki ivot u naem gradu, ipak ga je literarno posvojio. Ivan Ivanji (1929), pesnik, pripoveda, romansijer i esejista, svoj literarni angaman realizuje potpuno izvan nae sredine. Jedino romanom ''Guvernanta'' zna ajnije zaranja u zaviajni prosede. Raznovrsnost i evropski okviri njegovog opusa su respektabilni i zaista vredi zaaliti to se knjievne i ivotne talasne duine njega i grada nisu intenzivnije u pratinom ivotu doticale. Njegove knjige proza, eseja, recimo ''Nemake teme'', putopisi i prevodi znaajni su za srpsku knjievnost. Beleimo i svojevremeno popularni roman ''Dioklecijan'', publicistiku knjigu ''Pisma iz Havane'' kao i zbirku pria ''Svako igra svoju igru''. Psihijatar Vojin Mati, (1911-1999) pored strunih tema, tiho i iz senke, bavio se i knjievnim radom, povremeno se ukljuujui i u literarni Zrenjanin. Pamtimo ga naroito po intimistikoj prozi ''Todo u Bekereku''. Ipak, ne bi smelo da se ne zabelei i njegovo kapitalno nauno delo ''Psiho- analiza mitske prolosti'' . Ljubomir Tei (1933) je do kasnih esdese tih znaajnije ues tvovao u ovdanjim kulturnim zbivanjima iako zapaeniju pripovedaku aktivnost razvija tek odlaskom u Zemun. Pominjemo roman ''Doba igre''. Romansijer, dramski pisac i novelista Vojislav Kuz manovi (1930-1976), danas skoro nepoznat u naoj sredini, vei deo karijere i ivo ta proveo je u Zagrebu, gde je rano i umro. Treba zabeleiti odlian roman, po kome e ostati upamen: ''Godina noeva''. Takoe, upravo kolujui se u Zrenjani nu kao gimnazijalac, danas najpoznatiji kao pozorini kritiar, Muharem Pervi (1933) je u naem gradu sazrevao kao budui dobar kritiar i teoretiar, odnosno mudri knjievni tuma. Zapamen je kao veoma uspean urednik beogradskog pres tinog asopisa ''Delo'', koji je godina bio meritorni arbitar aktelne beletristike i kritike misli u nas. U oblasti pozorine kritike, takoe, i danas njegov sud se s nes trpljenjem iekuje. U Beogradu je ostvario zavidnu publicistiku ali znaajnu knjievnu karijeru Zrenjaninac - Ljubomir Milin. Zapamen je po feljtonu '' Beli teror'' kao i romanu za mlade ''Orli''. Svojevremeno su mu bili veoma itani i kriminalistiki romani koje je objavljivao pod pseudonimom Maksvel Biglu. Stojanka Grozdanov Davidovi (1940), ponikla u Zrenjaninu, knjievno uglav nom sazrela u Beogradu, sa rodnim gradom je "saraivala" sporadino iako ne i "mrzovoljno". Ipak, utisak je nedovoljno, to opet nije predstavljalo prepreku da u knjievnom svetu, naroito kada je u pitanju literatura za decu, postigne lepe rezul tate. U knjievnost je ula 1959. zbirko pesama ''Poslednja vest o meni'', a u knji evnost za decu stupila je ''Knjigom o Maji'' koja je doivela vie izdanja. U ediciji ''Ulaznica'' tampana joj je knjiga pria za decu ''Nekuda niotkuda''. Ovaj broj zaviajnih pisaca koji su delovali ''iz daleka'' sigrno je i vei, to bi valjalo istraiti. (2004.)

85 85

PISCI IZMEU DVA ''ZAVIAJA''

Da bi ipak doli do priblinog tane kvadrature tog istog kruga, neophodno je izrei jo nekoliko stavova, pomenuti neka od imena koja e u nekim drugim knji gama biti moda vodea, i proitati ta pie u poglavlju koje sledi. Naime, bivalo je da stvaraoci iz drugih sredina, boravei u Zrenjaninu, stvore impresivna ostvarenja. Koja predstavljaju antitezu. Udeo u ovom, zrenjaninskom, zaviajnom miljeu Mila na Nenadia i Milutina .Pavlova, iako su potpuno razliit, osim u jednoj stvari, koja je opet vie dijagnoza a manje literatura, ima i neke paradoksalne slinosti. U sta lnom i boemskom raskoraku sa ovim gradom, njegovim mentalnim sklopom i tradi cijom, prvi, pesnik (Nenadi) izrazito traginog oseanja ivota, etnike uzavrelosti, visokih formalnih i esencijalnih normi, u svom zrenjaninskom periodu ispevao je ne koliko znaajnih poetskih knjiga i ostavio jasan i prepoznatljiv trag u ovoj sredini. Od pesnikih knjiga istiemo sledee: ''Stefanos'' (1971); ''Opti odar'' (1977) i ''Sredovean soko'' (1994). Vredan je panje i njegov prevodilaki rad, naroito onaj sa pesnikinjom Ileanom Ursu, koji nam je doneo jednog neverovatno osvetljenog Emi neskua. Glumac, pesnik, prozaist i dramski pisac, Milutin . Pavlov, u vie svojih bo ravaka i prolazaka kroz Zrenjanin, postao je znaajna ali nedovoljno artikulisana i anrovski definisana autorska injenica prolog i sadanjeg umetnikog kod nas. ivota. Zantno manja nego to zavreuje po intenzitetu svojih talenata. Verovatno neto slino o njemu mogu da zakljue i Kikinani i Novosaani. iji je sugraanin bio godinama. Ocena njegovog obimnog knjievnog rada zato mora biti predmet ne ke druge knjige. Koja e biti komaparativnija. Ipak, ove naslove njegovih knjiga ne smemo izostaviti:'' Razaznajem tornjeve'', pripovetke (1971), ''armer male varo i'', roman (1990), roman ''Raspust'' (1993), kao i pozorinim iskustvom ispisan ''Esej o glumcu'' iz 2000. godine. U Zrenjaninu su u prolazu boravili i dramski pisac i scenarista Ferenc Deak i lirsko-humoristiki peripatetiar Raa Popov ali moda bi bilo nerealno beleiti ih kao na zaviajne pisce kad to ve drugi upornije ine (Novi Sad i Mokrin, odnosno Beograd). PISCI IZ SENKE. PREKINUTE KARIJERE. NOVI AUTORI Prosvetni radnik po osnovnoj vokacji, relativno kasno se ogledavi u knji evnosti za decu, Blagoje Boba Jovanov (1929 - 1998) ispisao je ipak desetak knjiga za najmlau populaciju. Iz grupe tih dosta duhovitih i pomalo didaktinih rukopisa izdvajaju se pesme ''Sve su dede akrobate'' i proze ''Bajke za laku no''. Pesnitvo Nenada Petrovia-Gagia (1926), tradicionalistiko i pomalo anahrono u izrazu, u onom delu koji je bio usmeren ka deci deluje prihvatljivije i itljivije (''Kupus lopta''), i sa pesnikim radom Ilije Kordia (1933) spada u reprezente zrenjaninske verzije neeg to se svojevremo zvalo "radnikom" knjievnou. Literarani etalon tog vremena i takvog primenjegog bavljanja knjievnou predstavlja zbornik "radnike" knjievnosti ivot je njihovo radno vreme. Borisav Atanaskovi (1931), glumac po profesiji, vrlo uspeno ali i 86 86

nedovoljno zapaeno i priznato, pisao je pozorine komade za decu (''Detektivska pria'', ''Mof i Dof'' ...) deije radio drame, a iz zaborava bi svakao trebalo izvui njegovu knjigu kratkih pria za decu ''Preko dana do uvee'', koja odie diskretnom poetinou i lepim smislom za atmosferu. Vuksan Kneevi (1931), po okonanju profesionalne pedagoke karijere, sa tri upeatljiva, dosta naturalistiki pisana romana, to je uo stalom diktirala i sama njihova tematika, (''Krivica nevinosti'' (1997), ''Beanci'' (20 00), i ''Pucanj u ljubav'' (2001,), zadirui u politike tabu teme ili lokalne skandale iz neposredne prolosti, delom zbog knjievne nedovrenosti ali i zbog arijske mrzo volje ostaje, nedovoljno itani i vrednovani. Njegova svedoanstva o tamnim stra nama "titoistikog vremena", o golootoanima i dravnoj bezbednosti kao da su i danas "uznemirujui" drutveno-kulturni faktor. Meutim, ovi prozni radovi su i svo jevrsna socio-patoloka skica veitih sprega "slabih" pojedinaca i "jake" vlasti. Stvaralatvo proznog pisca Slobodana Mandia (1947), koji svoje prie i roma ne tematski svesno i uspeno usmerava na jedan etno-lokalitet i jedan krug likova, stilski i jeziki autentian i kreativan, pomalo samotnjaki, izvan knjievnih krugova i udruivanja, postoji u kulturnoj svesti naeg grada, apartno i nesrazmerno jasno, jer bi po iskazanom kvalitetu i talentu morao da bude jedan od stoera ovdanje umetnike scene. Od "klasinih" realistikih stranica, kao to su one iz ''Kolonista'' do znatno artificijelnih iz ''Kairosa'', protee se razvojna pripovedaka nit ovog sta menog autora. Neto slino se dogaa i sa Milanom Miciem koji je po temama i regionalnoj usredsreenosti slian Mandiu. Njegov "makondo" su Vojvoda Stepa i Aleksandrovo, etnos koji obrauje je "mandievski", pie i hronike. Ipak dve su bitne razlike: kod Micia je poezija preovlaujua (''San nema meseca'', ''Molitve barci koja odlazi'', ''Rakija mojih dedova''), i drugo, on je "ei" u izrazu, sklon nadrea lanim spojevima, sa stalno prisutnim ekspresionistikim koloritom u atmosferi meta fore i knjievne strukture. Dok Madi u naslagama zwviajnog jezika i magiji, samo naizgled lokalnih i perifernih tema, otkriva nesvakodinje knjievno blago. Pesnik Duan Miliev, autor je lirike koja unutar jezika i ponorne refleksije trai i nalazi svoja ishodita. Sa dosta citata i aluzija na klasinu evropsku i modernu ju noameriku knjievnost, dosledan i tih, kao da iz svog stanita, itita, ovidijevski ulazi u savremenost i nestaje u metafore aluzije , godinama je sve utemeljeniji u zrenjaninskoj i vojvoanskoj savremenoj knjievnoj zbilji. Veoma raznorodna grupa pisaca, generacijski i poetiki, koju valja konstato vati zapoinje Vojislavom Laletinom (1952) koji je zbirkom ''Pohod kostima'', impre sivno uao na knjievnu scenu, i potom skoro sasvim sa nje nestao. Jo je drasti niji sluaj talentovanog proznog pisca Jove Regaseka (1950) koji se posle zajedni ke knjige sa ''Miloradom Crnjaninom'' nije vie ozbiljno vratio u tradicionalnu knjievnost. Pesnikinja Dragica Stojanovi (1963), u svojim poetskim slikama i somnabulnim seanjima i pogledima na psihodeliju savremenog urbanog ivota, na lik Silviji Plat, polako objavljujui, ivei i delujui, kao sa svesno izabrane margine, povremeno, i nedovoljno esto, podsea ovaj grad na jedan njegov mnogo vredniji od skrajnutog decenijskog prisustva i recepcije, lirski enski glas. Snaan i do bola udaljen. Beleimo nekoliko njenih znaajnih naslova; ''Teskoba, pesme'', ''Cepelin'', prie u saradnji sa A. Hajdin, kao i ''Razgovore sa Isidorom'', poeziju. Pisac srednje generacije, pesnik i prozaik Milorad Rodi (1948), i pored niza dovoljno kvalitetnih knjiga, poezije: ''Prema pticama'', 1980, ''Kad gore vode'', 1981, ''San u svoju odbranu'', 1984, ''Na kraju krajeva'', 1986, ''Sklupano nebo'', 1991, ''Sami sever'', 1993,'' Praina'', 1997,''Grlice'', 1998, i romana ''Lov po kui'', 1990, ''Tvorac i slepac', 1995, na udan i neobjanjiv ostaje izvan linog aktivnog tekueg 87 87

knjievnog ivota u gradu, odnosno on je literarna injenica koja se jedva podrazu meva ali zato godinama zaobilazi. Jer, ako nita drugo, dela koja je napisao zavreuju ozbiljnu recenziju. Poezija andora Majora je takoe bez dobro razloga prilino ignorisana u knjiev noj praksi zrenajnske kulturne arije iako je po estini israza bilo za oekivati sup rotno. Razlog moda lei i u injenici da su njegovi stihovi esto bili ''upakovani'' u muziku formu to je kod kritike odmah bio razlog za diskvalifikaciju? Knjievni status Stanka . ajtinca (1952), pripovedaa i pozorinog kritiara, takoe je neobian. Nedovoljno zapaen iako se radi o piscu veoma izraenog rafirmana i prepoznatljive autentinosti. Pored relativno slabe uestalosti obja vljivanja knjiga, ima u gradu i ljudi, ne bez ugleda, koji smatraju da je u pitanju - prezime. Odnosno da je na Stanka pala senka bratovljeva - Radivoja ajtinca. to je, dakak, izvan knjievni argument. Ali, u provinciji, ni ovakvi fenomeni se ne mogu iskljuiti. No, Stankov ''Renik zaviajne fantastike'' predstavlja veoma zrelo ostvare nje poetske proze, dok monografija Narodnog pozorita ''Toa Jovanovi'', koju je ispisao Stanko atinac, i pored izvesnih poleminosti, predstavlja kapitalno istoriog rafsko delo. Pesnikinja, pisac za decu i kritiar Marina Gruji (1960), i pesnik i prozaista Ivan Danikov (1962) predvodnici su mlaih literarnih generacija Zrenjanina, i od njih se mogu uskoro oekivati zrela ostvarenja. Monografija Marine S. Gruji o dramskom piscu i "istorijskom prozaisti" Milanu Tuto torovu svojim kvalitetom spada ba u tak ve iskorake (od ranijih dela izdvajaju se knjige pesama ''Venac male Rake'', ''Divlje masline'', kao i pesme za decu ''Suneva ljuljaka'' ). Lino bih bio zadovoljan kada bi isto postigao i, neto stariji, Perica Markov (1958), iji je talenat znaajnijii od postignutog I pored niza uspelih pesnikih knjiga (spominjemo ''Cela mala', ''inter'' i ''Na kraj sela''). Pesnik i organizator knjievnog ivota mlaih generacija zrenjanin skih pisaca, Ivan Danikov se ve godinama oglaava zapaenim knjigama poezije od kojih pominjemo ''Fier kupatilo'', ''Cveara Benjocki'' i ''Kalendar straha'', sa stiho vima koji nose u sebi kreativnu asocijaciju na "ranog" ajtinca i "zrelog" Despotova. Re je o piscu iju zrelu fazu valja oekivati sa nestrpljenjem. Prozni pisac i esejista mlae generacije Aleksandar Bjelogrli (1967), iz nejas nih razloga, iako originalnou i kvalitetom to zasluuje, nikako da zauzme mesto koje mu u javnom, umetnikom ivotu pripada. Njegove knjige, kao na primer, ''Draenje hipotalamusa'', pripovetke, ''Nevidljivi arhipelag'', eseji ili ''Tri eseja o zduhau pripovedan, kao i brojni knjievni tekstovi po periodici, , morali bi da mu obezbede ulogu predvodnika u literaturi koja se u srednjobanatskom zaviaju obli kuje od sredine devedesetih. To se oekuje i od Zoltana Babe (1961), vodeeg zre njaninskog postmoderniste novijih generacija. Dve zbirke pripovedaka, sa esejis tiko-akribinom fakturom i posmodernistikim nabojem, P''oetika mikrobajke'' i ''Bekereki mirakulum'', i znatan broj relevantnih i kompetententnih kritikih tekstova, prikaza i poetsko-filozofskih vinjeta, Zoltana Babu kvalifikuju za jednog od korifeja mlaih knjievnih narataja. Aleksandra Hajdin (1958), znatnim brojem naslova proze i poezije i proze (izmeu ostalog tu se knjige ''Hodanje u beskraj'', i ''Cepelin'', pripovetke, i ''Razaranje du e'', pesme) nastavlja neveliki niz "enskog pisma" na zrenjaninskoj litetarnoj ma pi. Prevashodno dramski pisac, u vidnom usponu, Ugljea ajtinac (1971), pored uspeno postavljenih pozorinih predstava, ''Rekviziter'', '' Pravo na Rusa'' i '' ''Ha dersfld'', svoj knjievni talenat iskazuje i u "tampanom" oblik ''uda prirode'', ro man ''emer', roman u priama, ''Nada stanuje na kraju grada'', epistolarna proza (koautor sa R.ajtincem). Da ne bih u skiciranju zrenjaninskih knjievnih prilika zaao u period koji 88 88

pre malo poznajem, ovaj uvod u subjektivnu knjievnu opservaciju zaviajnih pisaca zavriu sa knjievnim imenom koje je, verujem, veini znalaca i zaviajaca sasvim nepoznato iako generacijski spada u pisce koji su se mogli ispoljiti jo u pedesetim godinama prolog veka. Re je romanopiscu oru Petroviu (1937), oveku koji je radni vek proveo u ekonomiji i privredi, da bi za literarni poetak izabrao godine u kojima ne mali broj stvaralaca zavrava opus: objavio je dva izvrsna i obimna ro mana u maniru kritikog realizma. ''Crni dani i bele noi'' i ''Zenit mimohoda'', psi holoki iznijansirani, estoki u kritici drutva devedesetih godina u Jugoslaviji, s dos ta erotike i socio-politike dinamike, dela su koja tek ekaju pravo kritiko vredno vanje. S napomenom, da njegov prvi roman skoro iskljuivo govori o naim zaviajnim predelima, dok drugi, ''Zenit mimohoda'', svojom knjievnom pshipato logijom zavrne faze u raspadu jugoslovenske srednje klase, predstavlja umetniki zrelo i od kritike neopravdano zatajeno romaneskno svedoanstvo o relevantnim uzrocima kraha naeg socijalizma, i fame o jugoslovenstvu, naravno. Kako e zapoeti tree stolee knjievnog stvaranja u Zrenjaninu, imaemo prilike da vidimo. Jedino je sigurno, treba valjano oslunuti govor prethodnog, naroito zapamtiti energiju koju su kroz davne decenije emitovali Manojlovi, Ivan Lerik, ''Ulaznica'' i Pamfleti . Uz sva ona znaajna imena, knjige i pojave o kojima piem nakon ovog uvodnog teksta. U oekivanju novih "pamfleta"...

89 89

PESNITVO RAZMICANJA URA JAKI

Premda je u Bekereku, u ateljeu Konstantina Danila, 1849. ili 1850. godine, samo nauio da prepozna DEVOJKU U PLAVOM, i ine, mlaahni povratnik iz maar ske bune, bez boravka u ovom gradu ne bi uspeo, koju godinu kasnije, da tako uve reno i beskompromisno, zapone svoje pesnitvo sveopteg razmicanja. Razmica nja dotadanjeg pesnitva, malograantine i neslobode. Oko slikara nauilo je du u pesnika da zapaa, belei i plastino oblikuje ivot i romantiku iluzija. Pesnik ura Jaki* imao je sreu i kob da svoj nedugi ivotni ciklus istri u vre menu izraenih nacionalnih, socijalnih i kulturnih neuroza. Jer, ako je opta kara kteristika romantiarskog pesnika - izbrisana demarkaciona linija izmeu ivota i pesnike vratolomije, pored genentskih i porodinih limita, doba izmeanih euforija i recesija moralnog, materijalnog i emotivnog stvaralakog materijala u mnogome je odredilo artistiko ishodite ovog velikog i nedovoljno ostvarenog pesnika. Igrom fa tuma, Jaki se umesto unosnijem,mirnijem i dugovenijim ivotom slikara, gde mu je dar takoe bio nedvosmislen, ipak i uprkos opredelio za knjievnu stazu koja ga je, preteno ostavljala da samuje na peronima egzistencijalne golgote. Retki su primeri umetnika koji su toliko uronjeni u sve kontroverze svog vre mena. Nije mnogo ni onih ija je realna sudbina dramatinija od lirike koju ispisuje. On je pak svoju liriku disao. U Jakievom sluaju ova nalii na hod po minskom po lju. Agonija i ekstaza pesnikova, vek koji je slian buktinji, u lirici se realizuje kao dnevnik intime izloene na uvid i nerazumevanje svetine. Jakieva sudbina, u kojoj se kao po pravilu javljaju svakojaki sumrakovci, nalina je Dedinevoj'' Javnoj ptici''. Odazivajui se i na prozivke koje nisu iskljuivo njemu namenjene, niti iz umetnosti upuene i prevashodne, on naizgled lamentira prolim, herojskim vremenima, dok istovremeno svojim proleterskim oima gleda u budue doba koje ve glasno nago vetava Svetozar Markovi. Jaki, svojom intuicijom koja je ve nemerljivo izree tana politikim progonima i svakojakim psiho-fizikim stresovima, sluti, vie pri eljkuje, vreme socijalne pravde i slobode. Ako ga uopte ima. Ali, zar bi bio pesnik da budan ne sanja. Romantiarski pesnik u zemlji Srbiji. Poeta Jaki, po mnogo emu blizak Bajronu, najvie po nemiru i veitom kreta nju, premda zbog avantura nije morao da ide u Grku, dovoljno mu je bilo da ode u Rau Kragujevaku, ili Podgorac, da zaroni u svoju dionizijsku, vinsku prirodu, i bez graninu ljubavnu eleginost, svoje slikarstvo, koje nikada nije dovoljno cenio, a imao je raskoan talenat, i pribegavao mu najee u prilikama kada se valjalo pre hraniti, sve ih je, decidirano, podvrgavao svojoj etikoj vertikali koju istovremeno prinosi na rtvenik domovine. On je zapravo i sebe i sopstvenu umetnost, u pravom romantiarskom maniru, davao bez ostatka kao zalog idealima epohe. ura Jaki, i re svoju i misao, i panino svetlo due svodi na imenitelj etikog, domoljubnog an gamana bez alternative i ostatka. Za takvog gonia sopstvene, due bie dovoljno i etr deset ivotnih godina da svetu i veku vikne u lice: O gnjili svete, trulei sramna! 90 90

Skapae tako u miru tom. Poezija njegova, koju pre drama i proza, ispisuje jo od 1852. ni je ni koherentna ni konzistentna. Stihovi koje on emituje nisu doterani ni disciplonovani. Nema on mira i dobrih ivotnih okolnosti za tako neto. Nedostaje zato toj lirici dubina jednog Laze Ko stia, nema melodinu eleginost i lepravost Branka Radievia, niti refleksiv nost Njegoa. Premalo je u njoj pomodnog svetskog bola, iako Jaki zapravo nima lo po snazi emocije ne zaostaje za aktuelnim evropskim pesnitvom. Meutim, retki su zato pesnici toga vremena, sa toliko lirske dramatike, malo je knjievnika iji je telegraf srca kao Jakiev dano nono u slubi sopstvenog naroda. On je i u zablu dama uspravan, u nedoumicama neskriveno iskren. U pesmi su mu ponekad metafore zdravorazumske, u ivotu odgovori na pitanja line egzistencije - esto pesniki naivni i pogreni, ali sve je to logian i konsek ventan ispis iz anarhinog kodnog sistema ovog srpskog romantiarskog rapsoda. On je lirik kome porazi i klonua predstavljaju odmorita i stanice u nepojamnom utrkivanju sa istorijom i linim vremenom. Svaki put kad bi iskoraio iz magistralnog toka, ako je takvog u Srbiji njegovog vremena i bilo, naao bi se poneko da ga pod seti da mu "ivotni asovnik uri". Neki pandur, kafedija, kolski nadzornik, piska ralo, general ili ministar. Svaki put kad se umeao u Srednjovekovlje, naliilo bi to na prizor kosmonauta zalutalog u Neolit. Njegove sanjarije o Duanovom carstvu, pesniki sasvim legitimne, u kontrapunktu sa ''vabicom'', ''Kaluerom'', ''Paorom'' ili pesmom ''Pono'' deluju kao odaziv nemirnog aka na propu tenu lekciju iz isto rije, ili moda i vie na neki nepreleani istorijski nazeb. U slikarstvu njegovom, kod odaziva na iste teme, stvari stoje sasvim drugaije! O tome kako i zato je tako, nekom drugom prilikom. Skokovitost njegovih raspoloenja, u emu mu je objektivna stvarnost obilato po magala, obeleila je Jakiev lirski kardiogram ponornim jecajem ali i orlovskim kliktanjem; lamentiranjem za herojskim vremenima ali i spoznajom da se najbitnije stvari za ivot naroda reavaju tek kad heroika proe. Njegov paralelni, impozantni i nevesei, kafanski itinerer, u liniji sudbine ovog pesnika, boemija iz oaja i derta, moda predstavljaju prokletstvo ali i ishod talentovanog umetnika u Srbiji druge po lovine devetnaestog. veka. Jedino, ovaj hudi pesnikov stvarni ivot niukom sluaju, nije poza. U veitoj svai sa zemaljskim monicima, on je i stalnom dijalogu sa Bogom. as ga prizivajui i citirajui, as ga optuujui. Kao i sa ljudima, on nema suvie strp ljenja za boansko. Ni Bog mu nije bio za ivota neki pouzdani zastupnik i zatitnik. Moda je za obojicu tako bilo i najbolje. U komaru pevanja i miljenja ovog roma ntiarskog stradalnika, kao da jedino idila ne egzistira. Ni srea u ljubavi. Sumrakovci Srbije devetnaes tog veka ne poznaju tihu tugu, a ovaj pesnik ekstaze programiran je, izgleda, da emituje resku ljubavnu tugovanku. Razmiui drutvene tesnace, preplivavajui najeeno i mrtvo more nacionalnog identiteta, Jaki je ne prestalno ispisivao dnevnik intimistikog i sveopteg posrtanja. Emotivni kapaciteti ovog burevesnika, kao da su bili dovoljni za dve, tri simultane pesnike emisije. Oni svakako prevazilaze Jakievu sposobnost estetiziranja, odno sno umetnikog transponovanja: premauju mo koncentrisane analitinosti i pes nitvu podrazumevanog uoptavanja. Ili je to plaanje obola paralelnim ivotima dve umetnosti i simultane boemije. Reagujui bez ostatka, itavim svojim telesnim instrumentarijumom, na ideoloku i etiku zagaenost ljudskih stanita u kojima je stranstvovao, na zluradu la dra votvornih nagodbi, nacionalnu raspoluenost naroda, na kameleonstvo zvaninika i ispisnika, ura Jaki jednai sebe sa kolapsima vremena. Pokuava da 91 91

razmakne koridore duhovne i moralne istote. Od jednog romantiarskog pesnika to se i oe kivalo. ura je, ipak, u svemu davao i vie. Kada je Jaki 1878. godine umro, u Bekereku nije vie bilo Ko nstantina Danila, koji je preminuo 1875. Godinama zato u ovom gradu nije bilo nikog da nastavi sa slikanjem u bidermajersko-danielovsko-bekerekom maniru. Tako je to kad uenik jedva nadivi uitelja, a slikarstvo potini knjievnosti. Romantiarski vaznesen. Dve spomen ploe na kui u Gradnulici, Danilovom domu i urinom "prenoitu", ironian su potekst naih ondanjih i dananjih naravi! _______________________ Ovaj veliki romantiarski umetnik i stradalnik srpske umetnosti, boem, netipian pa triota, buntovnik, uesnik revolucije iz 1848. rtva reima, pandura, birokrata i fili stara. Nikad ukroen ali zato neshvaen. Genijalni i nedovreni slikar, razbarueni pesnik, pripoveda socijalnog miljea. Moda je preterano rei ali ura Jaki jeste grandiozni torzo potencijalnalnog balkanskog erikoa, odnosno Pukina._______________________ * Roen je u Srpskoj Crnji 1832. godine. kole uio u rodnom mestu, Hacelfeldu, Segedinu, Temivaru, Budimpeti, Velikom Bekereku i Beu. Uio za slikara a "izuio" za likovnog umetnika evropskog formata i romantiarskog barda srspke knjievnosti. Objavljene knjige: (za ivota) Seoba Srbalja, drama (1863); Jelisaveta, knjeginja crnogorska, drama (1868); Pes me ure Jakia, pesme (1873); Pripovetke ure Jakia, prie (1876); post humno - kapitalna i prva izdanja - Dela ure Jakia knj. 1- 10 (1882-1883); Dela ure Jakia 1 - 4 (1911); Celokupna dela ure Jakia", 1- 4 (1928-1931); Prepiska ure Jakia graa, (1951); Sabrana dela ure Jak ia 1- 4 (1978). Ovaj veliki romantiarski umetnik i stradalnik srpske umetnosti, boem, netipian patriota, buntovnik, uesnik revolucije iz 1848. rtva reima, pandura, birokrata i filistara. Nikad ukroen ali i neshvaen. Genijalni i nedovreni slikar, razbarueni pesnik, pripoveda socijalnog miljea. Moda je preterano rei ali ura Jaki jeste grandiozni torzo potencijalnalnog balkanskog erikoa, odnosno Pukina.

92 92

KNJIEVNI TITANIK IZRANJA

Todor Manojlovi: Izabrana dela 1-3, GNB "arko Zrenjanin" 1996/97

Ima u knjievnoj, a da ne govorimo o privatnoj, sudbini uvenog i neznanog isto vremeno, i jo manje itanog, knjievnika Todora Manojlovia* mnogo slinosti sa brodolomom "Titanika": jer kao to je jedva ko, sem vlasnika i brodograditelja, uspeo da sagleda svu monumentalnost i neobinost ovog ploveeg giganta - ledene sante su ga prebrzo potopile i veno sakrile, tako se neto slino dogodilo i ovom piscu. Njegov impozantan knjievni opus vie od pedeset godina ostao "potopljen" pod smrznutim naslagama ideolokih omraza, estetikog slepila i naeg nacionalnog specijaliteta: brzog zaborava, tako da su njegova poezija, drama i esejistika praktino, sem malom krugu istoriara knjievnosti i potovalaca, ostali nedostupni i neproitani. A ono to ne ivi u savremenosti polako gubi i mesto u istoriji. Ustanovljenje "Fonda Manojlovi", dodeljivanje znaajne nagrade za "moderni poetski senzibilitet", a naroito pojavom prva tri toma Izabranih dela ovog pisca, Todoa iz Bekereka, kako ga s mnogo simpatija naziva jo jedan na znaajni sugraanin - Vojin Mati, psihijatar i knjievnik, kao da sa dna panonskog mora podiu ovaj na zaviajni Titanik - knjievni opus Manojloviev, koji se ukazuje kao srednjoevropska umetnika gromada. Poreenje njegovo sa uvenim brodolomnim gigantom relevantno je i na znaenjskoj ravni - i na je sugraanin, uz nekolicinu velikih, Crnjanski, Vinaver, Rastko, Dis, bio predznak modernih literarnih, i umetnikih uopte, vremena na Balkanu koji nema dugotrajnih miljenika. Poslenici iz Fonda i Biblioteke, posebno Duan Jakovljev i dr Drako Reep, inici jacijom ovih izabranih dela, i objavljivanjem prva tri toma (poezija, drama i kritika) prekinuli su "tradiciju" neinjenja i iskljuivo verbalne brige za knjievnu tradiciju i vrednost, i otvorili pravce naune i sistematine brige o onome to, ne zalazei u sutinu tih pojmova, nazivamo kulturnim i civilizacijskim nasleem ovog grada i regije. Izdavaki i ureivaki zahvat oko izabranih dela Manojlovievih, primer je kako valja usmeravati snage gradskih poslenika kulture, odnosno u kom smeru treba angaovati eksperte iz veih sredina. "Manojlovi je ostao u senci najznaajnijih modernistikih pesnika, ali se duh moder nizma objavio i kroz njega, i to jo u doba "Zaba vnika Srpskih novina" na Krfu" - ovako poinje svoj esej o Manojloviu znameniti Radomir Konstantinovi, u svojoj kapitalnoj osmotomnoj knjizi Bie i jezik. Znai, re je o znaajnoj poeziji naeg su graanina. Verovatno zato, jer je po njoj bio i najpoznatiji, o pesmama "njegovog dvojinika" barem smo sluali, i ovaj petotomni projekat zapoinje izborom lirike naeg moderniste koji potpisuje eminentni dr Drako Reep. Njegov izbor je znalaki, dovoljno subjektivan i autoritativan. Pored tananog poznavanja Manojlovievog ukupnog opusa, on u svoj izbor unosi i fini subjektivitet linog poznanstva sa ovim znaajnim autorom iz bliske prolosti. U svom izboru lirike, kao i u eseju Pesnik vedrine, Reep uspeno otklanja i neke stereotipe uvreene kod prepoznavanja Manojlovia, pesnika "ozarene melanholije". Recimo i da ovaj tom otvara reprodukcija pesnikovog portreta slikara Milenka erbana. 93 93

Dramski opus Manojloviev predstavljen je sa sedam dela, od kojih su dva poznatija starijoj pozorinoj publici (Centrifugalni igra i Katinkini snovi). U pogovoru Marte Frajnd napominje se da postoje jo nekolika dramska dela, u rukopisnoj formi, koja treba preciznije identifikovati. Utisak neke "postmodernistike" fakture, u stilu i fizionomiji ovog opusa, kao da ga preporuuje teatrima za nova iita vanja. Naroito onom koji u Manojlovievom rodnom gradu postoji. Uvodni portret je delo Zdravka Mandia. Kritiar i prozaista, Mihajlo Panti, sainio je izbor iz ogleda i kritika Todora Manojlovia, pod naslovom Novi knjievni sajam , koji nedvosmisleno pokazuje izuzetnu erudiciju bekerekog moderniste, kao i njegove jasne evropske kriterijume. Panti svoj pogovor zaklju uje reima: "Manojlovi je pisao iz samog sredita stvari". U ovom tomu, Manojlovia je portretisao Novak Ree. Konano, posle pojave ova tri toma izabranih dela Manojlovievih, i onih koji slede, nemamo vie prava na neitanje ovog znaajnog pisca. Na Titanik je izronio! __________________ *Roen u Velikom Bekereku 17. februara 1883. godine. Zavrio je Maarsku gimnaziju u rodnom gradu. 1900. godine otputovao je u Budimpetu. Ovde je proveo sedam godina, najmanje se bavei studijima prava, na koja ga porodica zatim alje u Rumuniju, u varo Navarad. Drui se sa piscima, novinarima, umetnicima, naroito sa Endre Adijem, buduim poznatim pesnikom evropskog formata. Naputa studije prava i 1910. odlazi u Minhen da slua predavanja iz istorije umetnosti. Prolee i leto 1911. provodi u Italiji, potom odlazi u Temivar, gde se posveuje pozorinoj i muzikoj kritici. Godine 1912. u Veneciji se interesuje za klasino italijansko slikarstvo i arhitekturu. Njegov prvi tekst na srpskom jeziku bio je prikaz knjige Isidore Sekuli Saputnici, objavljen u Letopisu Matice srpske 1913. godine. U Letopisu je objavio i prvi znaajniji prikaz na srpskom jeziku o Adijevom pesnitvu. Prvi svetski rat doekao je u Bazelu u kome je i diplomirao studije Istorije umetnosti (1913) a 1916. odlazi na Krf, da po mogne srpskoj vojsci. Poinje sa radom u Srpskim novinama, naroito u pod listku ovog glasila Zabavniku u kojem prvi put objavljuje pesme. Na Krfu se susree vea grupa srpskih intelektualaca, a krug oko Zabavnika presudno je uticao na preporod nae poezije. Godine 1919. stie u Beograd, gde se drui sa grupom umetnika ije je uveno stecite bio hotel "Moskva". Bili su to Milo Crnjanski, Sibe Milii, Josip Kosor, Mirko Korolija, Ivo Andri, Sima Pandurovi, Branko Popovi, Miloje Milojevi i drugi. Prvi zvanini posao dobija 1920. godine, kao sek retar Opere Narodnog pozorita. Iste godine sa Stanislavom Vinaverom pokree biblioteku Albatros. U jesen 1922. Geca Kon objavljuje prvu knjigu Todora Manojlovia Ritmovi, sa pesmama u slobodnom stihu. Inae, i pored kola koje je zavrio ovaj je pisac bio oduevljeni potovalac biblioteka, muzeja i crkava, jer kako je govorio, na tim mestima se najvie moe saznati i nauititi. Druga knjiga stihova pojavila se 1928. godine pod nazivom Vatro meti i bajka o Akteonu. Zavrio je i novu dramu Centrifugalni igra koja je na pozornici Narodnog pozorita u Beogradu prikazana 1930. godine. Na mes to sekretara Matice srpske i u Novi Sad dolazi 1931. godine, gde ostaje kratko, do 1932. godine, tvrdei posle da je protiv njega u Matici, koju je tuio sudu, voena "jedna najea i najsvirepija hajka". Neto slino ponovilo mu se i sa Srpskom knjievnom zajednicom posle II svetskog rata. Postavljen je 1933. za vrioca dunosti bibliotekara u Senatu Kraljevine Jugoslavije. Pie za Crnjanskov asopis Ideje, a nakon objavljenih Katinkinih snova najavljuje zavravanje drama Opinjeni kralj i Nahod Simeon . Godine 1938. postaje profesor istorije umetnosti na Umetnikoj akademiji u Beogradu. Svoje tekstove, rasprave i eseje sakupie za vreme Drugog svetskog rata u 94 94

knjigu i objaviti pod imenom Ogledi o slikarima (1943). ivi u Beogradu, gde je njegov knjievni svet i gde povremeno dri predavanja iz istorije umetnosti. Naredne godine objavie i knjigu Ogledi iz knjievnosti i umetnosti. Posle rata dolazi pod udar nove vlasti, oduzimaju mu se graanska prava i biva proteran u svoj zaviaj Veliki Bekerek, od 1946. - Zrenjanin. ivei jedno vreme u drutvenoj, politikoj ak i knjievnoj izolaciji - kada su u pitanju bili etablirani kulturni krugovi u Beogradu i Novom Sadu, komunicirao je samo ali i intenzivno sa mladim zrenjaninskim piscima. Izuzetak je bio knjievni kritiar iz Novog Sada, Drako Reep, sa kojim se dopisavao i delio estetika i civilizacijska uverenja. 1958. je tampao knjigu pesama Pesme moga dvojnika, koja je izazvala ne malu panju literarne arije. Umro je u Zrenjaninu 1968. upravo kada se pojavio prvi broj asopisa Ulaznica i par meseci pre nego to su Pamfleti, koje su uredili Jovica Ain i Vujica Rein Tuci, pokuali i uspeli da ugroze ustaljenu provincijalnu mentalnu razglednicu grada. Paradoksa i ironije nikad dosta u Manojlovievom ivotu i smrti. U redakciji zrenjaninaca Luke Hajdukovia i Tihomira Savia 1969. pojavo se i izbor iz njegovog dela Blie velikom suncu. Fondacija "Todor Manojlovi", koju je osnovala Gradska biblioteka u Zrenjaninu, izdala je Izabrana dela ovog znaajnog pisca srpske Moderne ( Poezija (1996), pesme; Novi knjievni sajam , eseji; Drame , izbor dramskih tekstova; Osno vi i razvoj moderne poezije, prikazi i rasprave o knjievnim temama).

95 95

EHO PESME IZ "IZGUBLJENOG RUKOPISA"

Slobodan Berberski: Jo san sebe da dovri, GNB "arko Zrenjanin",1979.

Pripadnik starije generacije naih pesnika Slobodan Berberski*, u svojoj jedanaestoj knjizi, vraa se na jednu od dve velike teme svog pesnitva. Zaokupljen trajno sudbinom Roma i revolucionarnim preobraajem naih naroda, on se u zbirci Jo san sebe da dovri obraa vremenu ratnom, kome je, kao to sam kae, ostao duan. Naime, ovaj pesnik kao da itavog ivota pokuava da nadoknadi nestanak triju rukopisa koji su mu za vreme rata propali. Objavljivanjem Dnevnika rata, 1959, on je samo zapoeo s opisivanjem unutranjih otisaka i okova koje je ratni mete ostavio u njemu. Knjiga pred nama, oigledno, predstavlja pokuaj nadograivanja ne toliko tema iz Dnevnika, kao i psiholoke i lirske "matrice" ispisane revolucijom. Preienost, saetost i poetska odlunost ovog rukopisa, nagovetavaju da je re o konanoj verziji ovog kruga ratnih tema. U nekoj drugoj prilici zanimljivo bi bilo analizirati fenomen "izgubljenog rukopisa", i njegovog odraza na formiranje ukupnog poetskog opusa konkretnog autora. U sluaju Slobodana Berberskog, "nestali rukopisi" kao da su postali nesvesni deo njegove poetike, jer ovog pesnika nedovreno ratno poglavlje zavek usmerava ka neprestanoj poetsko-revolucionarnoj akciji, i proganja ga oseanjem nezavrenosti. Poevi od simbolinog naslova, koji, ini se, tu "poetsko-revolucionarnu" snohvaticu smeta u sferu podsvesti, kroz sedam ciklusa ove zbirke moemo pratiti svetlucanje poetskog materijala dvostruke opne. Naime, autentina atmosfera ustanikih godina, s naslovima dokumentaristiki preciznim, pomalja se pred nama u fakturi koju poznaju mnoga iskustva savremene poezije. Neobinom ovu liriku Slobodana Berberskog ini vidljivost tog stapanja. Pesnik, ni u jednom sluaju, ne pada u greku da iz sadanje, pre svega istorijske, vizure pristupa korekciji tmurnih slika iz vremena kada bezizlaz nije bio retkost. On je svestan da rat ukljuuje u sebe pogibije, i muke, i pustoenja. Taj je period za njega nevreme, i razumljivo je to stranicama zbirke Jo san sebe da dovri dominiraju tmurne boje, iako se kroz krvavu kiu rata nazire optimistika duga. U jednom, skoro dokumentarnom kontinuitetu, Berberski od prvog ciklusa Beograd, pa sve do zavrnog Bol Zelengore, ostavlja za sobom duboreze patnje, nade i prkosa. Knjiga zapoinje poetskim iskazom znatne agresivnosti (Jutro je ispljuvak i krv), kao prethodnicom slika kojima svako veliko zlo moe biti uzrokom. Pesnik bitisanje doivljava kao neprestano izlaganje "seivima noi". Teskoba dana, kad ovekova usamljenost kulminira i pretvara se u univerzum bespomonosti, kod Berberskog oscilira izmeu realativno optih mesta (kao kad konstatuje da je smrt jo uvek nastavak ivota), do poetski rafiniranog iskaza: Voda ne klokoe. U ciklusu umadija, u panini igrokaz rata, ak bez otpora sili, ulee pucanj. S njegovim zvukom, u crno-sivu boju poetnih situacija probija paleta svakodnevne obojenosti /rumeni se krug obli/, to je praeno i promenom opte atmosfere. Otpor 96 96

se javlja kao iskonska motivacija naeg oveka: / zaspalost miice/ ovde je /uvek smrt/. Iz zatoene bespomonosti javlja se prkos: Niko nije tvoja nemo i tvoja smrt. Iskomadaj konopac magle, sen nestajanja. Ubi crnu pticu na veama. Zgri dlanom kukumavku brda. Pesme okupljene u ciklusu Sandak verno odslikavaju grafikone pesnikovog raspoloenja koga ispisuje ratna srea. Berberski kae u jednoj pesmi: Ruka pluga ukrstila je smrt i zov, saimajui na taj nain psihozu vremena koje drastino spaja snove i rane, pobedu i poraz, izdaju i plemenitost. Pejza u kome odjekuje ratna zbilja prepun je fantazmagorinih slika, u kojima ima natruna nadrealizma. U metaforici, u odnosu na prethodne cikluse, nalazimo znatno vei emotivni napon koji se prevashodno ogleda u vieslojnosti moguih asocija cija. Doivljaj, ratom izbezumljene i oneoveene prirode, ostavlja dojam sveta kojoj je strgnuta opna dok boje nezbratimljeno lee u guanju. U skoro diskurzivnim stihovima preciznog imenovanja stvari, pojava i stanja, zbilja rata je samo u atmosferi, u ugroenosti ljudskosti i opipljivoj hladnoi koja dominirra. Senka neke pokore lebdi zatvorenim nebom. Pesme sabrane pod naslovom Istona Bosna, izrazom i metodom ostvarivanja poetske slike znatno se razlikuju od prethodnih. Dok u pesmama ranijiih ciklusa Berberski koristi jezik u simbolikoj funkciji, redukujui sliku do znakovnosti, koja ima ak svoju nadrea lnu varijantu, u pesmama iz Istone Bosne on pribegava deskripciji. Prizori ratom pritisnutih predela, koje potresa glad i zloini neprijatelja, kao imanentnu supstancu podrazumevaju pesnikovu veru u mogunost otpora zlu. Iskaz njegovih poetskih snimaka istono-bosanskih zbegova i stratita nosi u sebi znatne primese dokumentaristikog, to u kompoziciji zbirke Jo san sebe da dovri ima ulogu realistikog prose dea, koji bez obzira na razloge i uslove nastanka, uspostavlja ravno teu sublimnog i autentinog. U zbirci, kao to je ova Slobodana Berberskog, koja pored stvaralakih ima i etike motive nastanka, u prizivanju sanjanog (irom razrogaenih oiju) da bi ga poetski dovr io i ljudski nadiveo, odlomci stvarnosnog neophodni su i kao stimu latori imaginacije, odnosno prilike za uspostavljanje etike ravnotee. Za raspored poetskog materijala u ovom ciklusu karakteristina su sledea dva odlomka. Prvi je graen na deskripciji: Danas je razderano pod veom u guanju, klano pod seivom na grlu, noktom u koi, razneto crnim krukama. Drugi je primer sasvim razliit, po dometu i vrsti pesnikog saoptavanja: Dva straha ne lee u istoj postelji. Oigledno je da ovaj iskaz prevashodno naginje refleksivnom zaokruivanju svakolikog iskustva naroda. Iskustva, koje izvire iz duge tradicije munog ivota spremnog na zlo i muku. U ciklusu Igman, kao da se prethodna pesnikova iskustva u oblikovanju lirskog dnevnika rata objedinjuju. Zapravo, poetni sublimni, redukovani, govor koji ratnu 97 97

strahotu saoptava jezikom arhetipskih formula zla i pokore, spaja se sa dokumentarnom zbiljom, koju diktira velianstvenost pohoda preko zamrznutog Igmana. Istini za volju, moramo rei da je to posebna vrsta konkretizacije, koja znatno rauna na nau pripremljenost da skici istorijske situacije u svojoj svesti dodamo sve ono to pesnik podrazumeva. Evo kako to kod Ber berskog izgleda: Kroz mrak ide rohav na beloj kobili iskoi iz kronje na vis, na oborenu puku osloni se o rame dlanovima. U poetskoj zbilji Slobodna Berberskog ovakav metod ima opravdanja u samom konceptu, koji se zasniva na "rekonstrukciji " izgubljenog rukopisa, odnosno na unutranjem lirskom dovravanju bud nog snevanja ratnih bespua. U zavrnim pesmama, okupljenim pod naslovom Bol Sutjeske, izraz se pesnikov svodi opet na znak, na simbol. Naroito upeatljivo deluju sledei stihovi: Nije pokrov Nije/ jecaj/ zaspalosti/. Pesnika knjiga Slobodana Berberskog uzbudljivou slika, koje doseu komarno, minijaturama reske simbolinosti i odsustvom reto rike, zaslueno se uvrtava u bolji deo nae poezije o ratu i revoluciji. ___________________ * Pesnik i publicista Slobodan Berberski je roen u Velikom Bekereku 1919. godine, gde je zavrio osnovnu kolu i gimnaziju. Poeo da studira prava u Beogradu. Pisao je poeziju i studije. Angaovao se u radnikom pok retu od 1936. godine a uesnik je NOB-e od 1941. U posleratnom periodu deluje i u okvirima Romske zajednice gde je imao visoke funkcije, ak je ne zvanino bio i "romski knez". U poeziji je bio zastupnik socijalnih i revolu cionarnih tema, uglavnom u tradicionalnom maniru srpske socijalne meuratne lirike. Docnije se iskazuje i kao veliki romski pesnik, nadahnut roms kim znamenjem kako iz predanja, tako i iz svakodnevnog ivota. Sastavio je i nacrt statuta prvog jugoslovenskog drutva "Rom". Radio je i kao sindi kalni funkcioner Objavio je sledee knjige: Za kiom bie duga (1950), Prolee i oi (1952), Uze (1955), Nevreme (1959), Dnevnik rata (1959), Blag dan (1964), Kote (1969), Odlazak brata Jakla (1976), Kao beskoni jeleni (1977), Jo san sebe da dovri (1979), Mee (1982), Svakodnevnica (1983) Umro je u Beogradu 1989. godine.

98 98

DRAMSKA POSVETA GRADU

MILAN TUTOROV

DRAMSKO stvaralatvo uglednog zrenjaninskog autora Milana Tutorova, i pored povremenog zapostavljanja i preutkivanja, ili tanije reenog zaboravljanja, nezaobilazna je injenica knjievnog i pozorinog ivota naeg grada i Pokrajine. Njegov opus nije, meutim, ni bez jasnog odjeka i u jugoslovenskoj kulturnoj sferi. Ovo je potrebno znati jer je to kontekst u kome moramo posmatrati pojavu njegove nove knjige etiri zrenjaninske drame. Tutorovljev visoki rejting, postignut sjajnom Pukotinom raja jo davne 1958. godine pulsirao je svakim novim ostvarenjem, i danas, posle desetak izvedenih drama, slobodno se moe rei da je delo Milana Tutorova knjievni i ivotni projekat koji se mora respektovati. Pogotovu u gradu gde je proveo svoje najkreativnije godine. Izbor od etiri drame, koji nam je upravo ponuen, iako donosi samo jedan novi tekst, veoma je indikativan i karakteristian za ukupno stvaralatvo autora. Ovako poreani naslovi: podseaju na rana dela (Izmeu dva voza), ukazuju sredinu temu Tutorovljeve dramske literature. (Krajputa za troje, Ujak Matija nije umro), svedoe o anrovskim preo braajima pisca, i na kraju, dokazuju njegovu stvaralaku vitalnost i aktuelnost (Banaanska romansa). injenica da su ova dela nastala u skoro pravilnim intervalima, tokom etiri decenije, omoguuje nam da, kroz vizuru ovog dramatiara u svojevrsnom bekgraundu, doivimo vreme koje smo ve stigli da omalovaimo, ak i da osetimo poetak nostalgije za njim. Konano, drame u ovom izboru jesu zrenjaninske. Dogaaju se u realnosti ovog grada. U realnosti ili njenom naliju, svejedno. Dodajmo ovome podatak da je za Milana Tutorova traganje za istinom jedan od aksioma dramaturgije, to ovom iitavanju Zrenjaninskih drama daje posebnu dra prepoznavanja! Ova, vrlo spretno komponovana, i, do sada, po nama najbolja knjiga dramskih tekstova Milana Tutorova, zapoinje delom Izmeu dva voza, psiholokim rezom u naizgled nedramatino ivotarenje obinog sveta. Osoba koje izmeu dva voza proivljavaju sopstveni kosmos. Vrlo plastini likovi, lak i humorom obojen dijalog, nepretenciozna fabula, jezik autentian: svi preduslovi za dopadljivu dramsku igru. Ovo ostvarenje, na liniji uspene formule mnogo poznatije Pukotine raja, neopravdano je decenijama, bilo zapostavljeno, i pojavljivanje u ovoj knjizi prava je rehabilitacija teksta koji kao da je i sam autor drao po strani. Sredine drame ovog izbora, Krajputa za troje, odnosno, Ujak Ma tija nije umro, uspeno prezentuju osnovne crte poetike ovog autora. Poetike i etike. Tutorovljevi junaci, iznikli iz rata i revolucije, raspolueni i raspeti izmenjenim vremenima, koja nisu ni blizu onome to su idealisti sanjarili, drutvenu dramu izneverenih oekivanja doivljavaju kao pravi heroji klasinih antikih tragedija. Nestaju sa line i istorijske pozornice, nesvesni da li je projekat novog drutva samo krenuo stranputicom ili puta zapravno nije ni bilo. I to je najzanimljivije, ovakve etike i psiholoke kataklizme dogaaju se obinim ljudima, iji su prototipovi obitavali u naem gradu. Sa distance od dvadesetak godina, novo itanje ovih dela, ima poseban ukus. Na kraju ove, etiri decenije duge, dramske avanture stiemo i do Banaanske romanse, dela koje, samo naizgled nije pisano u osobenom Tutorov99 99

ljevom stilu. Ova komedija sa pevanjem i igranjem, mogli bi je nazvati folk operom, potpuno u savremenom trendu, ima vrstu dramaturgiju, prepoznatljive moralne principe, psiholoki precizno postavljene likove i zrenjaninski milje. Ovom knjigom drama Milana Tutorova, dakle, na grad dobija jedan od svojih, ne samo knjievnih, ugaonih znamenja. _________________ * Roen je u Belom Manastiru 1923. godine. kolovao se u rodnom mestu, Osijeku i Beogradu. Od 1952. stalno ivi u Zrenjaninu. Uestvovao u radnikom pokretu predratne Jugo slavije, i NOB-i. Jedno vreme bio direktor istorijskog arhiva i Narodnog pozorita u Zrenjaninu. Profesionalno i uspeno se bavio pozorinom reijom. Prevashodno je dramski pisac ali se ogledao i u poeziji, prozi i istoriografiji. Objavljene knjige: Pukotina raja, drama (1958.); Krajputa za troje, drame (1970); Kurjakovo jutro, drama, (1970.) Dve drame, drame, (1985); Zvezde i svatovac, memoarska proza (1990.'); Mala RAKA, a u Banatu, istoriografska proza (1991.); etiri zrenjaninske drame, drame (1994); Seva munja,bie opet buna, istoriografska proza (1995.); Pet drama, drame (1998); Banatska rapsodija, istoriografska proza (2001); Iz lirskog predivota, poezija (2002). Drame su s uspehom izvoene u pozoritima irom zemlje. Po motivima drame Pukotina raja snimljen je istoimeni film koji je bio veoma zapaen i nagraivan. Emitovane su mu i etiri radio-drame. Ve godinama pie i objavljuje u periodici polemino-pamfletski esej Autoru nema ko da pie, potpuno u skladu sa svojim temperamentom i ivotnim i umetnikim uverenjima.

10 100

MUDROST ISKRENOSTI
Pavle Ugrinov: Egzistencija, Prosveta, Beograd, 1996.

Ugledni knjievnik, znaajni pripoveda i romanopisac, na sugraanin u periodu koji zahvata predratni i ratni period, akademik Pavle Ugrinov*, napisao je knjigu koja se otima anrovskim definicijama ali svojim dometima predstavlja nezaobilazno mesto nae du hovne batine. Njegova Egzistencija, knjiga izmeu eseja, memoarske odnosno romaneskne proze, zapravo jeste suveren zahvat u sr nae umetnike i egzistencijalne prakse u periodu izmeu 1979. i 1992. godine. Egzistencija se bavi sutinskim drutvenim i kulturolokim pitanjima u Srbiji i Beogradu u tom periodu, u kome je mnogo ta zapoinjalo ili zavravalo. Osim tog oteg plana kojim se Ugrinov kree suverenim stilom mudrog i su periornog intelektualca, ova knjiga ima i drugi plan. Pisac uporedno sa beleenjem i opserviranjem stvarnosti ispisuje i dramatian tok sopstvenih duhovnih turbulencija. On s nesvakidanjom iskrenou zapisuje i najintimnije nemire sopstvenog ivota, svesno pretvarajui taj ivot u romanesknu injenicu, koja za razliku od uobiajene knjievne prakse nema distancu umetnikog uoptavanja: Ugrinov je u ovoj knjizi, imenom i prezimenom, junak - sopstveni lik iz ogledala. Ta spremnost da se izloi neposrednosti reakcija, u Egzistenciji i i nije samo rezervisana za intimistiki plan knjievnog teksta, pisac ovu radikalnu iskrenost koristi i u esejistikim i hroniarskim pasaima. Jedini zaklon kojim Ugrinov raspolae u ovom rukopisu su doslednos i mudrost jer talenat i duhovitost se pod razumevaju. Na ogoljenom prostoru knjievne anatomije drutva, duhova, mitova, sebe samog, Pavle Ugrinov poka zuje veliinu sopstvenog autorskog bia, etinost lienu hipokrizije kao i vetinu spajanja onog to izgleda nespojivo. Ova knjiga nije, i nee proi bez znaajnih osporavanja i ui svih onih koji ive u maglama himera i mitova. Za Ugrinova je meutim najvanije da su njegove ruke, i literarno i moralno iste, a delo tog tekog posla, autorski autentino i humanistiki angaovano. U Egzistenciji se, izmeu ostalog, mogu proitati svojevrsni "mini - romani" o Vasku Popi i Stojanu eliu, "novele" o Radomiru Konstantinoviu i Bori Radoviu, i crtice o inim naim umetnikim uglednicima iz Beograda, Novog Sada, Sarajeva... Ugrinov zapravo od prve do poslednje stranice opisuje neprestanu borbu izmeu ideologije i umetnosti na naim prostorima, slika nepristrasno ali i nemilosrdno stvaralake sudbine u zamkama dnevne politike, belei mene i mane kulturnog ivota u naoj prestonici. On svedoi, kao uesnik, i o preovlaujuim previranjima u naem nacionu, o iluzijama, zabludama, umetnikim dostignuima i lutanjima. Ova knjiga mudre iskrenosti, pored beleenja i promiljanja nae stvarnosti, u godinama kada se zainjalo mnogo to ta od onog u emu sad ivimo, romanesknodnevnikog bavljenja nekim od velikana nae kulture, donosi i znatan broj stranica koje Pavle Ugrinov is- punjava lirskim ili proznim pasaima na nivou svojih najreprezentativnijih ostvarenja. Zato Egzistencija predstavlja dragocenu lektiru i 10 101

svima onima koji poznaju njegov opus. Ostalima, koji nameravaju tek da upoznaju ovog pisca impozantnog proznog opusa, knjiga o kojoj piemo, prepuna mudre iskrenosti, je jedinstvena prilika. Reprezentativna i uzbudljiva. ___________________ * Pavle Ugrinov je roen u Molu 1926. godine gde je i zapoeo kolovanje. Srednju kolu je zavrio u Petrovgradu (Zrenjaninu) dok je na Akademiji za pozorite i film diplomirao u Beoradu. Profesionalno je poeo da se bavi reijom gde je izaao na glas 1955. postavivi na scenu Beketovo delo ekajui Godoa. Delo je premijerno, skoro u ilegalnosti, izvedeno u ateljeu slikara Mie Popovia i prestavljalo je jednu od prelomnih taaka u osvajanju ne samo pozorine slobode, bez obzira to je ubrzo i zabranjeno. Osnovne teme sada jednog od najznaajnijih pisaca savremene srpske proze su ljubav i erotika, doivljene s nesvakidanjom otvorenou i suptilnou, urbani ratni i posleratni ivot (Zrenjanina i Beograda uglavnom), odnos umetosti i umetnika s jedne strane i ideologije i politike s druge, kao i apartne analitiko-poetske opservacije svih najbitnijih dogaaja iz umetnikog ivota, poniranje u sociopsihologiju stvaralatva kao i prozno "ispiranje" elemenata nae graanske stvarnosti. Njegova, suptilna ali istovremeno britka dekonstrukcija svakolikog totalitarizma i nacionalizma je naroito izraena u dokumentaristikoautobiografskim prozama. Prvu knjigu objavljuje 1955.godine (zbirka pesama Baka zapevka), a zatim slede: Odlazak (1957), roman; Kopno, novele; (1959), Ishodite, novele (1963); Vrt, roman (1967); Elementi, proza (19680); Senzacije, proza (1970); Domaja, proza (1971); Renik elemenata, zapisi (1972); Fascinacije, roman (1976); Zadat ivot, roman (1979); Carstvo zemaljasko, roman (1982); Otac i sin, roman (1986); Tople pedesete, roman (1990); Ljubav i dobrota. novele (1996); Egzistencija, autobiografska proza (1996); Antiegzistencija, autobiografska proza (1998); Van sveta, novele (2000); Bez ljubavi, roman (2002); Pogled preko svega, autobiografska proza (2004). Dobitnik je skoro svih najprestinijih nagrada u nas, od "Brankove", preko "Ninove" do "Andrieve" i nagrade "Bora Stankovi". Pavle Ugrinov ivi u Beogradu i redovan je lan Srpske akademije nauka.

10 102

KROZ FIKCIJU UZ DODIR STVARNOG

Sa Pavlom Ugrinovim: itanje. Susreti. Pisma

Moje "druenje" sa Pavlom Ugrinovom zapoelo je u jesen 1977. dok sam itao ove redove: Osnovna boja grada bila je ukasto-siva, sa ljubiastim senkama. Dolazilo je to otuda to je pretean deo kua, u stvari glavnih zgrada u gradu (pre svih crkve raznih veroispovesti, zatim Agrarna banka, hotel "Panonija" i dr.) bio obojen ukastom bojom, koju bi uskoro praina pretvarala u sivo ukastu, kao to su je neke susedne boje menjale u ljubiastu. Zelenilo prekriveno prainom davalo je udnu meavinu ivog i otrog sivila... Ovaj opis Petrovgrada, koji Ugrinov ispisuje na 117. strani Nolitovog izdanja romana Fascinacije, neverova tno blizak mom linom doivljaju letnjeg Zrenjanina, definitivno je bio odluujui za buduu vezanost za skoro sve ono to je ovaj pisac objavio ili e u budunosti napisati, ak i za upornost da kad-tad upoznam i oveka koji ima senzibilitet meni toliko blizak. Jer, u to vreme, i pored studiranja u Beogradu, po nekoj udesnoj vezanosti za rodni kraj, njegova eksplikacija grada u kome je uio srednju kolu, proiveo prva zaljubljivanja, osetio staleke razlike, video rat izbliza, u njega se iz rata vratio i posvetio mu na desetine dragocenih stranica svoje proze, neverovatno je koincidirala sa mojim ivotnim ritmom. Kad Ugrinov napie: inio mi se beskrajan. Gde god bih se zatekao, izgledalo je da se iri. Moda: tek poinje. Sticao sam utisak blizine centra ali, takoe, i blizine periferije. Reica i Kanal koji su proticali kroz grad, stvarali su jo veu zabludu, jer su tekli skoro kruno. Uz to su bili naikani kuama s jedne i druge strane i skoro ugueni; a same kue i ulice izgledale su zaoijane njihovim tokom.(...) Tok vode nije bio nimalo pouzdan putokaz: i uzvodno i nizvodno moglo se dospeti u centar grada, na Glavni trg, jer je vodena spirala kruila oko njega" - kao da mi se u svesti javi mikrokosmos detinjstva. Takvu provociranost uspomena, drugaiju po boji ali srodnu po intenzitetu, oseam i u susretu sa bekerekom arheologijom Voje Despotova i Radivoja ajtinca. Sticajem povoljnih okolnosti, naao sam se ranih devedesetih u stanu Pavla Ugrinova, pisca koga sam do tada samo paljivo i s uvaavanjem i tao. Dok se sa njegove terase, koja prua pogled na, tog dana dosta tmuran Bulevar revolucije, dogovaramo o snimanju TV emisije o njegovom detinjstvu i mladosti, svestan sam neobinosti da na neki nain ulazim u prostor izmeu stvarnosti i fikcije. Kao da sam uao u pretsoblje iza koga zapoinje prozna umetnost koju volim. I zaista, posle tog sivkastog beogradskog dana, moje itanje Ugrinovljeve pro ze, i ono unazad, i svako budue, donosi mi pomeanost doivljaja. Svest o intimnom linku do tvorca Fascinacija, Elemenata, Toplih pedesetih uveala se naroito posle zajednikog boravka u bivoj bekerekoj sobi porodice Popovi, u jednoj od sala u zgradi dananjeg zrenjaninskog Muzeja. Posle ulaska televizijske kamere u enterijere prostora i uspomene ovog pisca, u svet bive realnosti ovog grada odnosno odmerenih i decentnih podseanja Ugrinovljevih, roman Fascinacije otvara mi se u jarkoj svetlosti prepoznavanja i skoro intimne itljivosti. I ute keramike kocke koje od optine vode do Kapetanije kao da se 10 103

pomaljaju ispod asfalta kojim ih je moderno vreme sakrilo. Isti je, mada mnogo intenzivniji doivljaj bekeke stavarnosti doekao me u fikciji romana Bez ljubavi. Prole su ve mnoge godine druenja i uvaavanja Pavla Ugrinova, mnoga iitavanja njegovih tekstova, povremeni telefonski kontakti, par razmenjenih pisama. U njegovim romanima susreem ljude koje sam poznavao. U Egzistenciji "nailazim" na Vaska Popu, sa kojim sam imao par dragocenih beog radskih susreta, posredstvom Jovice Aina, razgovarali smo o mogunostima da zrenjaninski asopis Ulaznica postane relevantan za srednjoevropske prostore. U delu Bez ljubavi "iskrsava" Dragoslav Stojanovi Sip, sa kojim sam osamdesetih skoro godinu dana saraivao na izradi jedne monografije (O arku Zrenjaninu). Teko je definisati koju boju ima taj naknadni susret sa poznanikom iz realnosti, u kojoj ga vie nema, na stranicama fikcije, koja je to samo zahvaljujui umetnosti knjievnog tkanja: Sip sedi za malim radnim stolom preko puta od mene i naglo die glavu sa knjigovodstvenih papira, koje analizira ve skoro itav sat. Skida naoari, trlja oi i gleda me svojim veno nasmejnaim oima, iz kojih izbija neotklonjiva dobrota i vedrina. Ali njegovo roavo lice, obasjano odozgo zracima to dolaze spolja kroz prozori...Da, Ugrinov me upravo izvan sveta i vremena dovodi u ponovni konatak sa slikarem, s kojim sam, neto slino je bilo i sa samim Ugrinovim, neshvatljivo lako i brzo uspostavio izvesnu bliskost. Naravno, re je o njihovoj ljudskoj jednostavnosti i sponatnosti koju sam ja samo prepoznao. Kod Sipa je dominirao neki ivotni gr, tek povrno prekriven osmehom. Ugrinov u romanu Bez ljubavi, prepunom dramatine iskrenosti kojom njegov junak pria o "ljubavima koje se nisu do kraja odigrale" uvodi u geografiju moje due jo jedan zaviajni predeo: U produetku Ulice brigadira Ristia, na samoj obali Begeja, nekako usamljeno, stajalo je moderno, dvospratno zdanje brodske kapetanije (...) Nije bilo nikakvog natpisa na njoj. I tek je mali putniki brod "Itebej" povezan mostiem sa obalom odmah iza nje, ukazivao da je re o pristanitu. Bilo je to u poratnom Petovgradu. U potonjem Zrenjaninu, samom sredinom mog detinjstva plovio je isti taj "Itebej" iz Ugrinove proze. Da li je to u pitanju zajedniko presedanje u stvarnosti? Ugrinova, i samom svojom telesnom visinom izdvojenog od pretee banalnosti, i mene koji nikako ne uspeva da knjievno "savlada" sopstveno detinjstvo. U seanju i dalje se meaju fikcija i stvarnost. Seam se razgovora na starom Sajmitu, beogradskom, o reiji Bekovog Godoa. Ugrinov mi je pokazao atelje slikara Mie Popovia u kome se poluilegalno odigrala premijera te proskribovane predstave. Bio je prohladan sunan dan a Ugrinov je nosio al i slamnati eir. Taj zatureni Beograd, ispod mosta, u zagrljaju bliske periferije i prohujalog vremena, belei televizijska kamera, deo pievog dugogodinje profesionalnog okruenja utkan mi je u seanje skoro istim onim intenzitetom kojim svetli u Egzistenciji. Vasko Popa iz iste knjige, naalost nije onaj kakvog ga pamtim iz dva-tri susreta. U knjigama je ili sve isto ili sasvim drugaije. U jednom avgustu, opet bee neko snimanje, na obali onoga ta je ostalo od Begeja, Ugrinov pria kako je voleo da skae u tu reku. Stojimo dvadesetak metara daleko od teniskih terena, mesta gde se nekad nalazilo kupalite i hangar za sportske amce.To se mesto zvalo "regata". Ugrinov pria a ja imam oseaj kao da isto vremeno dotiem bivi realan prizor i redove iz Fascinacija: Veslai su bili najrevnosniji. itav dan ili barem itavo popodne bili su zao kupljeni svojim amcima i veslanjem. Ve rano izjutra otvarali bi iroka dvokrilna vrata hangara, skidali amce sa njihovih posebnih leaja - to su se penjali jedan iznad drugog vrlo paljivo, vrlo lagano (...) Veslali bi veoma dugo, satima, pojedinano ili u grupicama prema kategoriji amaca (...) a potom ih na isti, oprezan nain, vraali u 10 104

njihove leaje u hangar. I dan danas traje u meni igra prepoznavanja u itanju i miljenju tih ljudi, predela i vremena koje Ugirnov zaustavlja od osipanja. I za kraj ovog zapisa o imaginarnim i stvarnim susretima sa ovim piscem i njegovim delom, jo jedan navod iz istog pisma koji nagovetava nastajanje knjige Pogled preko svega. I to u decembru 1999. Kola bi se sastojao iz kratkih, esencijalnih izvoda iz prikaza kritiara, zatim mojih, takoe esencijalnih, komentara sadraja, tema i ideja knjiga, pa moda: odlomaka iz knjiga iz intervjua, pisma i sl. i svakako, kratkih odlomaka iz samih knjiga, koji upeatljivo ilustruju moj stil, jezik i druge osobenosti, ali i moje estetske poglede... I 2004. izala je u izdanju "Agore" ta knjiga koja uspostavlja nezabeleenu, izuzetnu i provo- kativnu relaciju prema Pavlu Ugrinovu, ije stvaralatvo jo traje. I njegovu prema prolosti i savremenosti. Umetnikoj i onoj optoj. Moj put kroz deo njegove fikcije, naroito onog s zaviajnom bojom, sa kratkotrajnim zaustavljanjima na beogradsko-petrovgradskim stajalitima, i susretima u pismima, bolji su deo mojih uspomena.

10 105

POETSKO - PROZNI ROMAN

Vojislav Zori: Na ljuljaci, Ulaznica, Zrenjanin, 1971.

Prvi roman Vojislava Zoria*, Na ljuljaci, donosi nam kvalitativnu izmenu miljea i stila u odnosu na njegov do sada objavljeni pripovedaki opus. U kraim prozama on je, prevashodno, bio zainteresovan za svakodnevnicu, etike devijacije, ak bi se moglo rei da je naginjao ka svojevrsnoj socrealistikoj knjievnosti. Neoekivano, u ovom romanu on ini zaokret ka poetskoj analizi ivota - stvara lirski roman. Ta razlinost nije samo formalne prirode, primetnija je ak u strukturi dela nego u globalu: jezik Zoriev doiveo je zauujuu transformaciju. Od svakodnevnog informativnog, preobrazio se u sveu, razvijenu knjievnu frazu, ne uvek kristalnu, ali samosvojnu svakako. Njegov prvi roman govori o ratu. O ratu i detinjstvu. Zapravo Zori prevashodno govori, s primetnom nostalgijom, o detinjstvu koje je zapravo samo privid. Ono je sredinji motiv ovog dela, ratna zbivanja su samo ambijent u kome saznajemo jednu od mnogih traginih pria. Bombardovanje jednog grada, panika, ruevine, jauci, leevi, pogibije, oeva internacija, samotan ivot na selu zatim kraj rata i oev povratak, i na kraju kobno otkrie - Zoriev junak je izgubio sposobnost da se raduje. To bi u najkraima potezima bile realije, koje u pievoj viziji, predstavljaju surogat detinjstva. Po mnogim elementima zakljuujui, Na ljuljaci je auto-biograf sko delo. Pisac ne pokuava da se sakrije iza svoga junaka, to ovom romanu daje privlanost spontane iskrenosti, koja nije kvalitet po sebi ali u ovom sluaju, svakako, doprinosi prozranosti romana. Pisanje o sopstvenom detinjstvu u tesnoj je vezi s mehanizmom uspomena koji potapa rune detalje, stvarajui istovremeno oreol oko lepih. U Zorievom sluaju, sreemo se s izuzetkom od ovog pravila. Trudei se da rasvetli pejsae deije due, on ne eli da se odrekne autentinosti. Zato njegov junak, Deak, doivljava ivot kao niz traginih slika, kao neposrednu surovost. Umesto igraaka i igre, lepih rei i sree, on zaranja u prizore koji su i odraslim osobama remetile san, obespokojavale ih. Takva traumatina suoavanja natopile su seanje glavnog junka nespokojem. Detinjstvo pod tim okolnostima proivljeno, nema u sebi osobine normalnog, jer poruuje nam pisac, detinjstvo je privilegija srenih. Njegov deak nije imao tu "privilegiju". Meutim, i Deak neveselo egzistira u tom ratnom vremenu, obesreen ali veoma ekstrovertan, prijemiv za sve spoljanje utiske, na pragu ivota. Svest je njegova neispisana knjiga koju nemilo "obogauju" ratne nepogode. Taj komar koji predstavlja Deakovu svakodnevnicu, prua Zoriu mogunost da dosledno primeni svoju stvaralaku koncepciju poetizacije jedne, u sutini, tragine projekcije. Deak je izloen svakodnevnoj kii neprijatnih okova, nesposoban da se zatiti poto svet tek doivljava, prevashodno emocionalno i spontano. Bez oformljene racionalne sutine, on je bespomoan, povija se pred nevremenom to sa svih strana osvaja. Deak jedino moe da trpi i jetko ui da je patnja vei deo ivota u koji zalazi. Tak vo iskustvo nesvesno mu prevlai lice ozbiljnou, tugom koja je na 10 106

detinjem licu porazna. Optereen takvom batinom, Zoriev Deak raste nesvestan da nikuda iz tog tmurnog detinjstva nee moi. Pisac, s pravom kae da je detinjstvo uvek u nama, ono nas hrabri ali i sputava, u zavisnosti kakvo je bilo. Njegovom junaku ovo stanovito zatamnjuje svakodnevnicu, jer prolost je samo dimenzija sadanjosti, nezaobilazna i uvek prisutna, Nedoivljena srea, poruuje nam ovaj roman, boli vie od same nesree. Zato, kada na zavretku romana bivi Deak sada ve mladi, seda na ljuljaku, takva scena ne deluje komino, naprotiv ona je impregnirana tugom. Deak - Mladi, shvatio je da nee moi da preraste svoje detinjstvo. Njegova sadanjost nasilno osiromaena, praznina koju je trebalo da ispuni detinjstvo sputava ga da odraste. Zorieva poruka je gorka: detinjstvo je prednost onih koji su ga imali. Upoznajui nas sa svetom svog Deaka, pisac ne pribegava klasinom metodu opisivanja dogodovtina, sasvim opravdano, jer dete doivljava svet vie kao fantazmagorian mozaik senzacija, manje kao skup objektivnih injenica. Opredelivi se da nam oivi, zapravo projektuje, stanja Deakove psihe i mate, on koristi znatno polivalentniju metodu od obinog fabuliranja. Da bi rekonstruisao njegova psihogena stanja, Zori pribegava introvertnom, toku svesti, koji u strukturi ovog romana ima mnogostruku opravdanost. Junakove godine uslovile su da pisac zaroni, praktino, u svet infantilnog, da iz tog specifinog ugla posmatra zbilju. Dosledan nameri da o snovienjima De akovim, ne pripoveda, ve da ih evocira, on poetskom valorizacijom realnosti uspostavlja lirian svet infantilnog. "Deak podie glavu i ugleda na nebu veliko jato nalik na ptiije zbog svog otrog vrha. Predvodnik tih ptica, koje su se presijavale poe prvi izbacivati, a za njim i svi ostali, velike bele peurke sa crnim korenjem, koje se poe njihati, kao pred spavanje. Dugo je gledao kako padaju, ali ne stie da vidi kako se korenje peurki zabada u zemlju, poto se ona, pri dodiru sa njima, najeeno stresla slino maki izaloj iz vode." Tako u Deakovoj svesti odjekuje bombardovanje rodnog grada. Po istom principu komponovane su i ostale slike koje njegova osetljiva svest registruje. Gradei deiji svet, ifantilan i nedefinisan, pisac ga metaforiki transponuje, trudei se da pronae najbolje nijanse kojima bi naslikao maglu koja iz seanja navire. Da bi dostigao tako zamaan cilj, Zori pronalazi jedan od valjanih puteva, polazi od jezika, daje mu simbolika znaenja, i vizija detinjstva, oima deteta viena, sigurno se vaspostavlja. Sa iznenaujue sigurnim pesnikim sluhom, on pronalazi vieslojna poreenja, epiteti su mu iznijansirani. Reenica Zorieva zahteva znaajan intelektualan italaki napor poto je, neretko, skoro po pravilu, vrlo nekonvencionalno modelovana. ___________________ * Roen je 1934. u Bijeloj. kolovao se u Sarajevu, Valjevu, Boru i Beogradu. Zavrio Poljoprivredni fakultet ali se "osnovnom" strukom malo bavio jer je brzo otkrio da mu ona ipak nije osnovna. Kasnije je preao u novinarstvo. Pisao i publicistitku, bio glavni urednik u lokalnim novinama i asopisu Ulaznica. Do penzionisanja ivi, uglavnom tuom voljom, kao slobodan umetnik. Pie prozu, satiru, aforizme putopise i drame. Teme su mu iskljuivo uzete iz zbilje a knjevni metod realizam oplemenjen ironijom, sarkazmom, satirom, hiperbolom i najvie humorom. Objavljene knjige: Na ljuljaci, roman, (1971), Prepoznavanje, prie, (1973,1975); Zemlja veselija, prie, (1989); Pozadina, roman, (1991); Traim odlikovanje, satirina proza (2002). U knjievnim asopisima tampao je i sledee drame i monodrame, od kojih su neke prevedene a i emitovane na radiju: Sud nebeski, Ja doo, Ponovo Marija, Molba, Neki predsedenikovi ljudi, Ej, NATO, 10 107

NATO, i A meni nita. Naslov ove poslednje monodrame dosta autentino i samoiro nino odslikava Zoriev knjievni a naroito ivotni put stvaraoca koji je u dva maha "uspeo", uz ne ba malu pomo drugih, da bude unutranji neprijatelj naeg "mekog" totalitarizma.

10 108

O ZAVIAJU I NEUDOBNOJ PESMI

Bogdan Duver, Povesmo vida, Mostovi, Pljevlja, 1979.

Svojom drugom knjigom pesama, knjievnik Bogdan Duver*, nije iskoio iz sebe i svoje poetike, ali je zasigurno dospeo do sopstvenog autorskog temena odakle strpljivo i analitiki, to je njegovom poetskom razmiljanju imanentno, osmatra mesto mogueg doskoka. I zaista, on je toliko razmakao teme i varijacije iz zbirke Kolite da pesme iz dela Povesmo vida, i pored formalne slinost, predstavljaju takvo istezanje poetskog materijala posle kojeg neminovno se javlja ili novi pesniki kvalitet ili bezvredni prah. U sluaju pesnika Bogda na Duvera, uvereni smo, samo prvo dolazi uobzir. Kao i u prethodnoj zbirci, opsesivne teme ovog pesnika svode se na zaviaj, njegovo trajanje i njegove oznake u prostoru i vremenu, kao i na svojevrsnu zaokupljenost problemom stvaralatva - pesnikovanja, kao alernative sveoptem rasapu. U primetnom procesu sazrevanja pevanja, Duver ove motivske grozdove proverava, proiava i, sve sigurnijim pesnikim govorom, pomera ka granici autentinog stihovanja o elementima sopstvenog, i ukupnog ivljenja. Njegova pesnika logika uspeno se probija kroz umu sporednog, anahronog ili banalnog, tragajui za svojim lirskim biem. U tom razlaganju uspmena i emocija, ovaj pesnik zadrava dovoljno zauenosti pred licem venosti, to njegovim redovima daje gamu fluidnosti ali i skep se. Zbirka Povesmo vida pripada retkim knjigama dosledno orijentisanih ka analizi i refeksiji. U skoro svim pesmama, rasporeenim u pet ciklusa (Raspis govora, Zaviajni zapisi, Razdrumlje, Ome vremena i Vojinove konaine), na dnu svake slike, vizije, igre rei, ili elegine nenosti, postoje iskazi znaajnog misaonog naboja. Kreui se lirskim grafikonom knjige Povesmo vida, logino e nam biti to ona zapoinje sintagmom o "udobno oskudnim pesnicima", a zavrava se spoznajom da je samo "samoa konana." U prvom ciklusu /Rasprs govora/, kao da je smetena ukupna poetika Duverova. On polazi od tvrdnje da je "pesma neudobna", a da je pesnikovanje zapravo otima nje rei od smrti. On kae, da je poezija zanat slian kovakom. U toj kovanici nevidljivog, on kao alat koristi san. Nestajanjem, pronalazi se dno sna a, to dno je - tajanstvenost. U pesmama pod naslovom Ograenica, on zakljuuje da je bol prestonica svake pesme, a da se sa nesanicom sti- e do vrhunskog bola. Povezujui taj poetski panoptikum moemo zakljuiti da je za Duvera osnovni poetski segment poezije tajanstvenost. Time se ovaj pesnik pribliava istonjakom shvatanju sutine umetnosti, gde je teite svakog artizma uronjeno u nepojmljivo. U okvirima ovako definisanog poetskog zadatka razvija se drama okraalog detinjstva, vezanosti za njegova ishodita, bekstva i vraanja. Zapravo, za Duvera sve poinje i zavrava se u detinjstvu i zaviaju, sve je omeeno i sadrano u jasnim i zauenim praslikama sna i jave poetka. Zato je od neobine vanosti pratiti lirsku genezu zaviajnosti koja je kod ovog pesnika neobino izvedena. Naime, Duver zaviajem zove onaj kraj za koji je starinom i batinom vezan / Crna Gora /, ali i prostore u kojima je duhovno sazrevao i spoznavao svoj ljudski i pesniki 10 109

identitet / Vojvodina /. Ovako kompleksno konstituisana zaviajnost liena je, tako, svih recidiva lokalizma i zaguljivosti a istovremeno nije isuena i sterilna. Njegova vieslojnost svetluca dvostrukim dnom. Trajno je oseanje neudobnosti u realitetima koji naseljavaju njegovu zbilju. Pesnik kae kako i u ravnici "veje zaborav". I to "morno brdo", kome posveuje itav jedan ciklus, za ovog je pesnika ukupnost trajne nesviknutosti na ivot. On peva kako je to morno brdo "humka bola na dlanu ravnice". I dalje, "kao usamljeni eanski bor... nestajao sam udevajui se u vreme". U tom klupku nesnalaenja koje dominira Duverovom ravnicom, a "mornom brdu" dobro je to postoji, jer bez njega ne bi bilo ni pesme, svetluca jo nenaena re. Moda je to i jedini pravi pesnikov zaviaj. Simbolika obraanja vanvremenu, istorijskim parabolama i krivuljama, Duver okuplja oko bekerekog bresta, ruevina Arae, i Devojakog bunara. U pesmi Brest seanja on, spoznavajui vitalnost ovog dugovenog izdanka plodnosti ravnice, pod njegovu senku sklanja svoje "rei mlade", traei od "starca" kodove trajanja. U pesmi Mlade ruevine Duver, u materijalnim tragovima prolosti, vidi brod koji jo plovi iz jednog vremena u drugo. Pesnikov je zadatak, po njemu, da poruke iz davnine, kao tafetu, prosledi drugim naratajima. U grupi pesama pod naslovom Devojaki bunar Duver najkompleks nije komunicira sa mitskim, tragajui zapravo za sobom. On u Bunaru trai svoj sutranji lik, dubi bunar "sa obe strane detinjstva", uveren da je biser tu negde." Taj bunar spojen sa legendom je za Duvera "poljubac svemira", veza sa tajnom. Bliei se kraju knjige, kao da se malo istanjila ova lirska ipka, te se uz povremeno iskrenje javljaju vidljivi avovi previe ogoljene fraze. Kad pesnik izrekne stih kao to je "Nadolazi ivot, rei potapa,", znamo da je to onaj isti rukopis put kojeg smo krenuli, ali opasno bi bilo ako bi Duver krenuo smerom Vojinove konaine. U tim pesmama, koje zakljuuju zbirku, premalo je pesnike slike, uznemirenosti, traganja a previe definicija. Duver, to je oigledno, mnogo polae na re, po njemu znatan se deo poetskog odigrava u jezikom inu. Meutim, prekomernim korienjem unutranjeg reenikog naboja, uz istovremeno zapostavljanje ostalih pesnikih atributa, izgubila bi se uzbudljiva oseajna promiljenost Zaviajnih zapisa ili Razdrumlja Na kraju proitavanja ove knjige Povesmo vida, vratimo se poetnoj metafori : sa svog poetskog temena Duver moe da iskoi na vie valjanih mesta, potrebno je da izbegne samo nekoliko glibovitih.

* Bogdan Duver je roen 1936. godine u Ograenici. kolovao se u Sivcu, Somboru i Beogradu. U Zrenjaninu ivi i radi kao pravnik, odnosno upravnik Gradske biblioteke. Bio je i glavni urednik izdavake delatnosti u Biblioteci. Pie iskljuivo poeziju u kojoj kroz ispitivanje slojeva, izdrljivosti i novih formi jezika obrajuje zaviajne, etike i refleksivne motive. Objavio je sledee pesnike knjige: Kolite (1974); Povesmo vida (1979); Na usni zemlje (1984); Ralo,otpori (1987); Ograenica (1987); Vrt na bregu (1995); Svetle tame (1996); U nepobegu jednakom (1999); Ovaj pesnik dosledno istrajava na misaonoj i poetikoj konzistentnosti, i shodno svojoj prirodi deluje izvan knjievnih struja i estetiko-esnafskih povezivanja. 11 110

U ZAGRLJAJU SA JEZIKOM
Bogdan Duver U nepobegu jednakom GNB "arko Zrenjanin", Zrenjanin, 1999.

U osnovi svakog stvaralakog ina, pored imanentne autorove potrebe za oblikovanjem nevidljivog, svesno ili nesvesno odigrava se proces prilagoavanja buduem susretu sa javnou. Ima pisaca koji, oekujui dopadanje i veu itanost, unapred prave kompromise sa sopstvenom poetikom, ili makar u literarnom predloku ostavljaju putokaze, dok drugi, malobrojniji, u koje spada i pesnik Bogdan Duver, iskljuivo slede zakonitosti svog pevanja i disanja, po cenu hermetinosti i oteane recepcije. Ovaj pesnik iskazuje tu beskompromisnu opredeljenost za samosvojnost izraza ve od svoje prve zbirke Kolite (1974), ostajui joj dosledan sve do ove, osme po redu, knjige, U nepobegu jednakom. Naravno, teme, atmosfera, leksika, misaona konzistentnost, u proteklih 25 godina doivljavali su mene, sazrevali i brusili se ali u osnovi, poetiki okviri postavljeni pre dve decenije, u najnovijoj zbirci doiveli su samo korekcije koje namee dostignut kvalitet pevanja, lakoa zanata i mudrost ivotnog i literarnog zren-ja. Bogdan Duver je u knjizi U nepobegu jednakom definisao i svoju pesniku filozofinost, iskristalisao formu koja je najprimerenija njegovom pesnikom govoru, sveo tematske krugove na dozvoljenu koliinu, i to je najvidljivije zakljuio da je poprite njegove lirske aktivnosti prevashodno jezik. Duver u ovoj zbirci, u tesnom zagrljaju sa jezikom, u njegovim tesnacima, ponorima, lavirintima i vatrometima, stoiki i uporno, vie uprkos a manje zarad, peva o roditeljima, brai, protoku vremena, uruavanju uspomena, zagaenosti dananjih duhovnih prostora, nemaru i zaboravu. Olako proitan registar njegovih motiva mogao bi rezultirati u oceni da je pred nama poetski svet poraza i umora, meutim u zbirci U nepobegu jednakom provejava oseanje neke nadnaravne superiornosti nad neminovnim. Reklo bi se da je Duver pesnik neuobiajeno vedre melanholije. Njegovo lirsko poigravanje sa silama nepomerljivim je, zapravo, sa druge stra ne pesimizma. Ukupna poetska avantura, iji kraj on u daljini nazire, kao to je reeno, najizrazitije se odigrava u jeziku. Duver ga stenjava, ispituje mu elastinost, dovodi ga u neoekivane kontrapunktove, i to je najvidljivije i umetniki najizazovnije, obogauje ga novim znaenjima, odnosno bogati, najee, leksikim inovacijama. Ta strogost iskaza, svedenost stiha, gustina i novina znaenja, nesvakidanja metaforika, istini za volju, dosta oteavaju italaku prohodnost kroz Duverove stihove. Njegova poezija trai upornog, obrazovanog i blagonaklonog poslenika, meutim, onima koji ispune barem jedan od ovih preduslova, trud e biti mnogostruko uzvraen. Autor knjige U nepobegu jednakom dosledan svojoj poetici, ispisao je dosta hermetinu poetsku zbirku, prepunu ipak ozarenja koja spadaju u odabrane stranice literarne dananjice. Inae, knjiga je podeljena u pet ciklusa (istota minerala, U nepobegu 11 111

jednakom, U buci, pod otpacima, Vidik okrnjen, Gradu zida, razru raziuje) koji obuhvataju intimistike zapise (istota minerala), filozofiju pesnikovu (U nepobegu jednakom) koja se saima u sledeim stihovima: ... pa se u oba sluaja / u pojedinstvu/ ( preduzme li se) / pobei moe/ samo uvis (stablom)/ ili u zemlju (korenjem/ vodoravno (beei)/ nema spasa. Duver u ovom ciklusu nedvosmisleno konstatuje kako je civilizacija bespovratno otila u suprotnom pravcu od ljud ske sree. Kataklizmika pozicija pojedinca u savremenom okru enju, u jednom urbanom ali i bekovievskom stilu, dominira ciklusom U buci, pod otpacima, dokVidik poruen ispunjava lament nad ruevina i ne brigom za zrenjaninske veliine iz prolosti (Toa Jovanovi, Manojlovi), odnosno al za rekom koja je deo ikonografije ovog dela Banata. Najvie je mraka i zla, koje nasre odasvud, u zavrnom ciklusu ove Duverove knjige, Gradu zida, razru raz grauje, u pesmama pisa nim uglavnom 1996. godine koje kao da an ticipiraju NATO zlo koje nas je s prolea ove godine (1999) i zadesilo. Ako bismo trebali da ukratko da svedemo svoje miljenje o ovoj knjizi Bogdana Duvera, a svrha recenziranja je izmeu ostalog i ta, moglo se rei sledee: zbirka pesama U nepobegu jednakom je kvalitetno ostvarenje, bogato jezikom partiturom koja zahteva vidan napor, mudro i melanholino. Ova knjiga nije za razbibirgu i jednoznanu ulnu nasladu. Ona nagoni na razmiljanje i nudi protivurene obrasce iz kojih svako sam za sebe mora da odabere magistralni.

11 112

O STRANSTVOVANJU LIANA U AMERICI

Ljubomir Kokotovi: Gut baj Brodvej, elo Vrans GNB arko Zrenjanin, Zrenjanin,1996.

Pre nego to krenete u nesvakidanji svet knjige pria Gut baj Brodvej, alo Vrans, prireiva ovog rukopisa osea potrebu da vam iskae nekoliko prethodnih napomena. Nije u pitanju elja za nekim prevashodno estetikim tumaenjem ponuenog tiva ve oseanje da pravom i punom razumevanju ovih nesvakidanjih pria treba pomoi s nekolikim informacijama koje e vas uvesti u literarni svet poznatog grafiara i slikara Ljubomira Kokotovia*. Proze koje vam se nude ispisao je ovaj renomirani srpski i evropski grafiar kao svoj prvi celovitiji literarni rad. Meutim, to to vam saoptavamo ne kao eventualni alibi za nesavrenost dela ve kao podatak koji e jo vie istai snagu njegovog, ovog puta, knjievnog talenta, kao do sada potisnutog likovnom praksom. Zapravo Kokotovi je izgleda samosvojnost svog umetnikog bia jednostavno preneo iz sveta likovnosti u ambijent jezika. Zato ova poetnika knjiga nema ni senku nevetine ve deluje kao autentino delo umetnika koji je davno oformio svoju poetiku. Dakle, pred sobom imate proze koje po organizaciji materijala podseaju na strogi svet grafike, a s druge strane nude nesvakidanji milje do sada jedva obraen u naoj knjie vnosti. Kokotovi, naime, stranice svoje knjige posveuje amerikom snu svojih etnikih Liana. U knjizi Gut baj Brodvej, elo Vrans, njegovi liki junaci prolaze kroz nalije obeane zemlje u koju su kao pealbari stigli. Borba za opstanak u civilizaciji koja ima sasvim druge principe od one austrougarske, iz koje su izbegli, vitalizam aktera, dogodovtina u neve rovatnom rasponu od lirskog do tragikominog, ivot na ulicama i rubovima amerikih gradova, i konano povratak u domovinu koja ulazi u Prvi svetski rat. Liki Amerikanci u ovoj Kokotovievoj knjizi, naime prekidaju svoju odiseju u Novom svetu odlaskom u dobrovoljce i rat. Kokotovi , sa izuzetnim smislom za detalj, za auten tinu sliku i atmosferu ispisuje sagu o njihovom stranstvovanju.. Njegove kratke proze najee govore o danima i noima u kojima akterima skoro sve nedostaje osim duhovitosti i spremnosti na svakojake avanture. I zaista knjiga, povrno gledano i poiva na avanturizmu i lakrdiji, meutim promiljenije itanje ove izuzetno guste i konsekvetne proze otkriva niz socio-psiholokih, etnikih i emotivnih tokova koji stoje iza groteskne prozainosti. Kokotovi je u komponovanju svoje "emigrantske prosjake opere" koristio jarke i reske tonove. Njegova je reenica esto opora a jezik soan do opscenosti, i izvorno elementaran. Njegovi junaci, jednostavni i preki, govore i deluju nainom svog socijalnog i etnikog porekla ali ni duh "divljeg zapada" nije bez uticaja na psiholoki profil tih autsajdera u svetu sna koji se samo drugima ostvaruje. Prie sa kojima ete se sresti u ovoj knjizi pisane su likim dijalektom. On vam moe u prvi mah biti i smetnja ali valja se potruditi u njegovom razumevanju, jer upravo ta opora i rustikalna jezika knjievna verzija, knjizi Gut baj Brodvej, elo Vrans daje izuzetan arm i obezbeuje literarna zadovoljstva. Sve u svemu, grafiar i slikar Ljubomir Kokotovi nudi vam nesvakidanju knjigu: da se podsetite, da saznate, da se nasmejete, da uivate u svetu neverovatnih dogaaja i pitoresknih junaka. On posle ove knjige nije postao pisac jer mu to nije 11 113

bila ni ambicija. On je umetnik odavno a ova je knjiga samo deo njegove umetnosti. A jeste deo dobre knjievnosti. (IZ PREDGOVORA ZA KNJIGU)

__________________ * Ljubomir Kokotovi je roen u Karaorevu (Banatskom) 1936 godine. Zavrio je sve visoke kole i specijalizacije, u zemlji i inostranstvu koje su potrebne, ili nepotrebne, za vrhunskog svetskog crtaa i grafiara. Potom je vie od decenije boravio u evropskim slikarskim metropolama. Pokupio mnotvo prestinih nagrada za grafiku. Potom se, voen nekim svojim usudom, vratio u rodno mesto. Od tada ne slika, jedva da slika. Pie, gaji ovce, drui se... Zbirka proznih minijatura o likom entitetu u SAD je diina je njegova do sada objavljena knjiga. U potaji pie romane i proze o autsajderima iz ruralnog i urbanog polusveta. Ako ne posustane i odustane, valja oekivati provalu nove knjievne energije. Do tada, jedino se da zabeleiti knjiga kratke proze Gut baj Brodvej, elo Vrans, (1996).

11 114

ROMAN O DEVEDESETIM
ore Petrovi Bele noi i crni dani,1 i 2 Matica srpska, Novi Sad, 2001

Prozno ostvarenje ora Petrovia*, Beli dani i crne noi 1 i 2, jeste knjievni prvenac autora koji dolazi iz sveta ekonomije i priv rede. Ovaj pisac zrelih godina, potpuno nepoznat literarnoj publici, ispisao je autentinu, proivljenu i zanimljivu prozu o ljudskim sudbinama na fonu ratnih zbivanja u eks-Jugoslaviji. U stilu neorealizma ili, rekli bismo, verizma jednog Ivana Ivanovia, ak i ranog ivojina Pavlovia, pomalo u maniru rukopisa koji su obeleili takozvani "crni talas" u naem filmu, ore Petrovi stvara upeatljivu romanesknu hroniku vojvoanskih prostora u poslednjih desetak godina. Oigledno dobro upuen u "zanatske" tajne svetskih i domaih majstora klasine proze, raste reen potrebe da bude za ili protiv postmodernizma, ovaj evidentno zaneseni ljubitelj dobre proze, ovim romanom i sam postaje akter domae literarne scene. Ne bolujui knjievnoj modi, Petrovi svom prvencu obezbeuje sve neophodne atribute knjievnog tiva koje moe da anagauje italaku panju: u romanu Bele noi i crni dani veto i konzistentno je ispriana pria o tome kako je "rat u okruenju" uticao na pojedince, porodice i itave drutvene strukture, prevashodno u vojvoanskoj provinciji, i Novom Sadu. Petroviev vez kroz razne socijalne, intelektualne, etnike i generacijske slojeve, upravo zavrene drutvene etape, kao da u sebi nosiritam i britkost balzakovskog zasecanja u savremenost. Vetina u voenju fabule, preciznost u individualiziranju likova, ironija u definisanju realiteta samo su neke od odlika Petrovievog romanesknog postupka. Takoe, u vrline njegovog lite rarnog umea spada i spremnost da se suoi i sa svim neuralginim sociopsiholokim, odnosno etikim stranputicama desetlea koje je uruilo mnoge ljudske, ekonomske i kulturne vrednosti. Petrovi u svom romanu fokusira razliite drutvene slojeve: bahate policajce, biznismene na ivici kriminala, drutvene autsajdere, etablirane palanane; rekonstruie sudbine starije godine u kojima umesto da se koluje i stvara porodicu snagu gubi na izbegavanju vojnih pozivara, devojaka koje u promiskuitetu trae reenje socijalnih i psihikih trauma, mladia brzih pesnica i jo nasilnijih revolvera... Nevesela je slika nae stvarnosti u interpreteciji ovog autora ali je u svojoj nemilosrdnoj tanosti neophodna, on implicitno poruuje kako se kad-tad moramo pogledati u sopstvenom ogledalu... Svoju oporu priu o naem zajednikom jue, Petrovi vrlo efektno grupie oko zbivanja u bivem vapskom letnjikovcu, potonjem policijsko-politikom izletitu ("Hercegovom domu"), smenjujui efektne opise, dramatine "incidente" i satirinoironine komentare o ljudima i vremenima. Uspeni lirski fragmenti, na alost, kao da posustaju pod navadlom opore zbilje. Crni dani i bele noi ora Petrovia jesu dakle knjiga koja inten zitetom i disperzivnou svoje sadrine s pravom oekuje itaoce. Nje ne mane, a odnose se pre svega na nedovoljnu saetost, i ponekad su vie razbokorenu reenicu koja usporava radnju, znatno su manje od uzbudljivog i sadrajnog proznog svedoenja o vojvoanskom delu proteklog jugo-vremena, "koje su pojeli skakavci" zvani i znani 11 115

kao na cionalisti, opsenari i profiteri. Kao u jednom od prvih romana Slobodana Selenia, Ispovesti Pere bogalja, samo u obrnutoj ekspoziciji, glavni Petroviev junak Sibi, sopstvenom ali i drutvenom krivicom, nastavlja da vegetira u invalidskim kolicima. Autian i paradigma tian. Petrovi kao da se implicitno pita, kako i kada emo se svi mi probuditi iz samodovoljnosti i prikovanosti za balkanski glib.

____________________ * ore Petrovi je roen 1937. u Zrenjaninu. Gimnaziju je zavrio u Kragujevcu, Viu pedagoku u Zrenjaninu, diplomirao i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Doktorirao na Univerzitetu u Beogradu. Bavio se ekonomijom i privredom. Objavio preko 130 strunih i naunih radova. Radni vek proveo u privredi. Unutranje nemire i stvaralake porive uspeno krio od javnosti sve do 2001. Tada je objavio roman Bele noi i crni dani. Sledei njegov roman, iz "serijala proze iz fijoke", Zenit mimohoda (2003), nagovetaj je znatnog romasijerskog zahvata u neistaraenu socio-psiholoku pozadinu naeg tek razruenog dravno-drutvenog ivota.

11 116

ELINA LJUSKA STRUGANE MATE

Koncept je svet: Vujica Rein Tuci Jo 1964. godine Vujici (Rein) Tuciu*, u Zrenjaninu, "eksplodirala je voda" jer "u vazduhu ko dva Ararata urla(lo mu je) srce". U plaketi tamonjeg Kluba mladih pisaca' (''Tiina govori o ljudima'') ovaj je pisac paradoksa, jeziko-slikovnog humo ra, neprilagoene ironije, nadrealistikog konteksta i duboko, reklo bi se, skoro traj no, sakri-vene romantike vijonovskog tipa, obelodanio se prozom i poezijom sa na govetajima povienog literarnog napona, formom koja remeti, miljenjem to ne pristaje na konvenciju. U toj "vebanki" buduih nesanica, Tuci, kasnije Rein-Tu ci, odaslavi i signal sopstvenih socio-politikih inata, otvara poetski prostor za gru pu buduih zrenjaninskih "neprilagoenih" i uznemiravajuih pisaca (Despotov, Ain, Gruji) koji e u potonjim vremenima, zajedno sa njim, ali i uporedo i samostalno, bitno i dragoceno, remetiti etabliranu i pravolinijski knjievnu hemisferu u nas, od kraja sedamdesetih pa sve do danas. U pesmi ''Oevi'', iz pominjane plakete, V.R.Tuci kao da nagovetava dva osnov na poetika principa, svoja ali i ostalih iz "zrenjaninske grupe transformersa". Prvi, koji kae da se sve mora rasklopiti (ak i sopstveni ivot) jer je vaskolika istorija i praksa "sklapanja" prepuna pogrenih poteza i zakljuaka, i drugi, po kome se niu kom sluaju, u tehnologiji stvaralatva, ne smeju zapostaviti skrivena energija i me morija stvari koje nas naizgled nezaintersovano posmatraju: U svakoj agoniji poje dinih stvari/ .../Peva po neki ovek stari/ . Dakle, ve tada ovaj autor shvata da je u svakojakom umetnikovanju neophodno primeniti novi koncept! U okviru ''Pamfleta'', naizgled nepretenciozne knjiice, koja meutim ima dugot rajno dejstvo, izdatih u projektovanoj ediciji "ful maks 68" koja e "izlaziti savre meno u razliitoj naravi", Vujica Rein Tuci, sem uea u konceptualnom "dizaj niranju" ove literarne bombe sa prikrivenim, dugotrajnim i prevratnim znaenjem, u sadejstvu sa Jovicom Ain, ispisuje redove koji anticipiraju sva njegova budua "st ruganja mate" i "jaja u elinoj ljusci". Dakle, ''Pamflete'' Tuci zapoinje, u vre menu ne samo umetnike "strogosti", autopoetikim iskazom koji se nije mogao zva ti drugaije nego: AH, PODUZMIMO NAJZAD TO PUTOVANJE DRSKO! U tom se teks tu, nadrealistike strukture i antilirske forme, nalaze skoro svi elementi njegove budue subverzivne knjievne teorije i prakse: drskost, humor, "teror" nad uobia jenom jezikom praksom, poigravanje sa stereotipima, dovoenje konvencija do paroksizma i gluposti, povremena bizarna erotika i jedna, u zaetku barokna, reto rinost. Ova je pesma, kasnije, bila pravi uvod u ''Jaje u elinoj ljusci'', zbirku Tuci evih "knjievnosti", neoekivano zrelu, dovrenu, moda i prerano i previe doslednu. Knjiica ''Pamfleti'' istovremeno, dodue ne i istim intenzitetom, najavljuje i jo dvojicu iz zrenjaninskog kvarteta "antitradicionalista", Jovicu Aina i Vojislava Despotova. Milorad Gruji e u ovaj "voz prokletih" ui kasnije i docnije iz njega pre i na drugaije i neuhvatljive knjievne koloseke. (Radivoj ajtinac, iz istih "pamf leta" postati e ne manje znaajan pisac ali us meren ka drugaijoj metaforikoj se mantici.) 1970. godine Vujica Rein Tuci je ''okovao jaje''. Sav u ranim ra dovima i jo ranijim jadima, ali neoekivano i moda nenamerno potpuno zreo pesnik, zbirkom ''Jaje u elinoj ljusci'', punoj ispovednog, iskustvenog, u sebe i svet istovremeno zagledan, on uspostavlja poetski sistem neobian za postojeu knjievnu praksu: ce 11 117

lovit, nepodudaran, divalj, glasan, iznutra usaglaen i, skoro, dovren. Poetiki i politiki konfliktan! U pesmi po kojoj i knjiga nosi naslov, meutim, kao da je mno gima promakao smisao zavrnog stiha: ''Ploviu ja morem,/ skuvau ja jajca,/ iriemo ljusku/ ispod gromobrana''!! ''elina ljuska'', oigledno ima pored sli kovnog efekta i dublji paraboliki smisao. Tuci Rein zna da matu, i ma ta ona znaila, treba zatiti od nekontrolisanog i neuviavnog struganja! U svetu istroenih vrednosti, u opsadi spisateljskoj zalud ostima, u zaguljivoj melodramatinosti svakodnevice, ovaj je pesnik jo prok lamovao princip totalne konceptualne dekompozicije poetskog iskustva u nas, ukl juujui u svoj pesniki metod sve ono to je nadrealistika praksa na generalnom planu izrekla a u pojedinanim egzemplarima izostavila. injenicu to iz ponekih stihova proviruju Breton, Davio, Vuo, Mici, u radikalnosti Tucievog panoktikuma jedino moemo protumaiti kao anticipaciju postmodernistikog vremena u kome jesmo, jer ambiciozna zbirka koja zapone samoironinim stihom:''Ovo su vicevi za poslepodne'', ima pravo na svaku vrstu poetske otvorenosti, provokacije, lingvistike diverzije, humorne, komine i satirine nezasitosti. Tucieva knjiga ''Jaje u elinoj ljusci'', istovremeno je svojevrsna prosjaka opera, sa elementima politike i socijal ne autopsije, zgusnuto iskustvo pesnikovog ivota u zbilji i knjievnosti; ona je i pre sek i izvod njegove napadnute ljudskosti, naravno i ifarnik skoro svega to e napi sati potom. Ovaj pisac dosledno okrenut protiv tradicionalnog i malogra anskog, sav u savre menosti i eksperimentu, i kao kritiar zastupa nova imena i nesputanu misao. Govo rei, 1972. godine o prvencu Vojislava Despotova, ''Prvo, tj. pesmina slika rei'', Vujica Rein Tuci ovako nagovetava buduu knjievnu misiju mladog Zrenjaninca, objanjavajui istovremeno i sebe samog: ''Pesma vie nije u ulozi prenosnika, ve zastupa sopstveno telo, svoju predmetnost''. U knjizi ''Jaje u elinoj ljusci'', toj svojevrsnoj ''prenatalnoj'' linoj antologiji, enciklopediji i "ulaznom portalu" V.R.Tuci proroki zapoinje i zakljuuje: ''Pre nego to umr, pre nego to crk, noge proteg i primer bud - / naui ljubit - / LJUBIT JE GUBIT! I emu vie''!

* Vujica Rein Tuci je roen 1941. godine u Melencima. kolovao se u Zrenjaninu, Vrcu i Beogradu. Ureivao asopise: Ulaznicu, Polja i Dalje. Osniva privatnog asopisa Adresa. Radio kao urednik-dramatrug Dejeg dramskog programa Radio Novog Sada. Objavljene knjige: Jaje u elinoj ljusci, poezija (1970); San i kritika, poezija (1977); Slovo je puklo, kritika (1978 ); Prostak u noi, poezija (1979); Reform grotesk, poezija (1983 ); Hlad no elo, kritike i eseji (1983); Sneg veje, ljubav je vea pesme za decu (1990 ); Struganje mate, sabrane pesme (1991); Strahote podzemlja, roman-menipeja ( 1991); Sklon vizuelno-politikim "performansima", u mladosti i intelektualnogestovnim preokupacijama. Naizgled neprilagoen ali dovoljno avangardno priseban. U kritici, pisanoj i onoj drugoj, neoekivan i razliit. Namerno nepriduen establimentu, u mladosti sklon buntu i rizinim politikih iska kanjima.

11 118

PESNIKOVOM STAZOM
Sa Perom Zupcem

Pojava izabranih pesama, u kontinuitetu objavljivanja savremenog pesnika, prilika je za kritiko suoavanje sa pretpostavljenim vrednostima te pesnike emisije. Izbor iz pesnitva Pere Zupca*, koji potpisuje knjievnik Miroslav Anti, primeren je osnovnim monadama ovog autora, ne toliko uvrtavanjem pojedinanih i odreenih pesama, jer ukusi su razliiti, koliko po dobro utvrenim osnovnim tonalitetom. Knjiga Mostarske kie i neko drugo more afirmie, uglavnom, vrline Zupeve poezije, lirskog govora koji bi se mogao defini-sati sintagmom "nostalgina fuga". Ovako okupljene pesme izazov su i kritici da izrekne celovitiji i trajniji sud o njegovoj lirici. Za prikazivaa, koji je upornije pratio rast ovog pesnika, izabrane pesme trenutak su da se analiziraju i sopstvene ocene i prognoze, da se utvrdi koliko im je vreme dodalo ili oduzelo. Tri kritika fragmenta, objavljena u rasponu od skoro petnaest godina, kao odziv na pesnike knjige Pere Zupca koje Antiev izbor zaklapa, ulog su koji potpisnik ovih redova unosi u avanturu nazvanu: ocenjivanje savremene poezije. Uz rizik, koji je, ipak, bio manji od pesnikovog, pogledajmo kako se to recenziranje odvijalo.
BEOGRAD, DECEMBAR 1967.

"Pre nekoliko godina. u zajednikoj knjizi zrenjaninskih autora, Zubac je odredio pravac svog poetskog traganja. Zapisao je tada: Vreme je da se vratimo Svaki u svoju ljusku Svaki u svoje lutanje... Sada, i u prvoj zbirci pesama, on ostaje u okvirima tih ranije naznaenih prostora i sadraja. Bol kao iskustvo, kao poetska esencija konanosti osnovni je lajtmotiv Zupeve poezije. Bol, pronicljiv i gorak, koji je prisutan u ljubavi, smeni godinjih doba, u nekom oseanju neminovnosti opteg poraza. Uoavajui ga u svemu, njegova oblija kao da proganjaju pesnika, on pokuava da u pesmi nae utoite ali ni u njoj nije bezbedno: Pobei u san jeseni, u principu, pobei samo duboko od pesme, od noi koja na elo nalee, teinom srebra, teinom vode, (...) Ne nalazei ni u pesmi zaklon. /Zubac,/ osea pesniku kob, prostore bez poinka. Meutim, poezija koja nastaje iz ove poetske avanture nije iskustvo 11 119

sazdano na rezultatima racionalno iznaene tragine sutine pojava i oblika, ve je konsekventna manifestacija osobene eleginosti koja gotovo u potpunosti definie ovog pesnika. U prva dva ciklusa ove zbirke:Nikad se ne razbudi i Teinom vode, teinom srebra, osnovno raspoloenje je kombinacija gorine i eleginosti, bez razmekanosti i plaljivosti. Prolaznost, regresija i smrt daju Zupevom stihu teinu, ako ne empirijskog iskustva ono svakako emocionalne uznemirenosti. U tim pesmama, nejednake vrednosti, ipak preovlauje iskrenost i spontanost. Leksika obiluje funkcionalnim inovacijama, dok je fraza svea i bremenita uticajima narodnog pesnitva. Najbolje pesme prva dva ciklusa su: Kletva, Rukom si iznad granja, zatim Bol raste, kao i Gori nebo (zanimljiva po veoma uspelom spregu folklora i nad realistike vizije). Palo je rano nebo po zemlji skrueno / gorko detinjstvo moje neiikalo klasje .../, Govori Zubac u pesmi Rekvijem, s pravom merom lucidne spoznaje prolaznosti i opte tragi nosti. U treem ciklusu, kao i u MOSTARSKIM KIAMA ima dosta slabih mesta, pomalo otunih i predumiljajno tempiranih da izazovu primaran efekat. U "Eleginim strofama" jedino vredi izdvojiti "Baladu:" beali smo niz lie kiama gorko izmoreni od punih plua pravili lake piskave frule beali smo neznano potonjim suncem izgorenim belim kostima sejali bezbrojne elekule beali smo niz lie kiama gorko izmoreni Ostale pesme, ne uvek autentine po inspiraciji, svedoe o raznorodnim i nedovoljno transponovanim uticajima. Ponekad od cele pesme preostane samo atmosfera kao senka nekog lirskog ugoaja. Privui e nas osobena retorika, kao odsjaj unutarnje temperature pesme, ali ee kao sredstvo da se pesmi prida zvunost i monumentalnost. Izrazito je u pesmi "ZAPEVKA." Balada "Mostarske kie" deluje pomalo naivno, ak kao svesni pesniki egzi bicionizam, i nalazi se izvan Zupeve poetske sutine. Dajui joj, na izvestan nain, centralno mesto u zbirci, kao da sebi ini lou uslugu.U jedan romantiarski, ak melodramski temat, on interpolira erotiku, eksperimentie sa obiljem kon kretizama, ali konani rezultat tih pokuaja ne daje mu za pravo. To je balada graena od efekata, sladunjavih i kratkog daha. Moe mu doneti izvesnu popularnost, ali u odosu na prva dva ciklusa predstavlja pad. Zubac u njoj dozvoljava sebi i takve stihove kao: /ona je prostrla svoje godine po parketu /. Ponekad, ipak, zasvetli i neki dragulj: njene su oi bile pune ko zrele breskeve njene su dojke bile tople ko mali psii... Ipak, "NEVERMORE", kao prva zbirka mladog pisca, poseduje odreene kvalitete. Umesto apsurda, ironije, kosmologizma, Zubac afirmie lirizam i meditaciju. Neke pesme dokazuju da je ovaj pesnik na putu da prevazie izvesnu demodiranu "rasplakanost" i ne dovoljnu stvaralaku koncentraciju." Moj zapis iz 1967. godine, povodom zbirke Never more, nagovetava Zupevu prevashodnu okrenutost elegiji. Prikaz u glavnim crtama ostaje u saglasju sa razvojnim putem ovog pesnika, proteklo vreme je, meutim, u potpunosti demantovalo prikazivaa kada je u pitanju balada Mostarske kie. Ona je ak postala 12 120

svojevrsna "kultna pesma" mnogih potonjih generacija. Iz nje je, moda u rafiniranijoj formi, iznikao i znatan deo potonje zrele lirike Pere Zupca. Nes porazum u procenjivanju poetske valjnosti "Mostarskih kia" nastao je, verovatno, zbog preteranog insistiranja prikazivaevog na tekstualoj jednoznanosti Kia. Zapostavljeni emotivno-asocijativni pod tekst, koji je, oigledno, u prvom recenziranju zanemaren, odnosno previanje obnove svojevrsnog neoromantizma u poeziji i zbilji, uticali su da se percepcija ove balade vidno izmeni. Moram, dakle, priznati da nisu samo vanliterarni momenti uticali da se uticali u naslovu ovih izabranih stihova nae sintagma "Mostarske kie". One su ipak bile potporni stub zbirke "NEVER MORE". No kad je mogao i Skerli par puta da omane, neka to bude doputeno i meni, tada nadobudnom mladom kritiaru. ZRENJANIN, MART 1973. Nova, druga po redu, knjiga Pere Zupca promie bez prave kritike rei. Da li jedino iz razloga to je proteklo etiri godine od pojave Never mora, njegove prve zbirke. Bez obzira na razloge ovakvog preutkivanja, novi rukopis Zupev zahteva pravi odaziv. U knjizi "Razgovori sa gospodinom" ovaj pesnik, u prvom delu zbirke, nastavlja sa produbljivanjem poetski ve osvojenih predela bola, s uoljivim naporom da slici da i misaonu projekciju, dok u drugom delu u potpunosti naputa deskripciju kao metod objektivizacije unutarnjeg pejsaa, ve barata elementima preiene emocije. Taj zaokret u nainu otelotvorenja duhovnih metamorfoza primetan je i u sadrini i u formi Zupevih novih pesama. Paljivom analizom pesama iz ciklusa Ime , kao i Sonetnog venca, pisanih uobiajenom metrikom, sa, poznatom metaforikom i tonalitetom, uoiemo da one za pravo predstavljaju svojevrsnu najavu deonica kao to su Hristljuvene i Veernji razgovori sa gospodinom, koje znae vidan rast misaonog bia njegove poezije. Zbirka Razgovori sa gospodinom svakako je duhovni izdanak me lanholine fuge iz Nevermora, ali ve se u prvom ciklusu motivski razilazi sa poznatim govorenjem, Zubac ovde peva o smrti, o zaludnosti svakog aktiviteta: Zaludno gradi dvore: aica neimara prekono samo kamen izdigne iznad litice. Kletva ti moja nou temelje izobara ko kukavije gnezdo uznemirene ptice. (Zaludno gradi dvore) I struktura njegove pesme doivljava znaajne transformacije: jezik je sada uspela kombinacija stilizovanog folklornog izraza (arna zmija, nijano, boljka), savremene pesnike terminologije, kao i manjevie uspenih leksikih inovacija. Takvo misaono i strukturalno menjanje jednog, i dalje, ispovednog pesnitva, nagovetava pojavu vizija ija e simbolika biti znatno produbljenija: Konano, u Sonetnom vencu, neoromantiarska uznemirenost pesnikova, njegova opsesija bolom, smru i razorom, javljaju se kao novi, iako poznati kvalitet. I ovde je i dalje prisutna "strailovska" ispo vednost, ali znatno viesmislenija i modernije koncipirana: Na moanu mi otrovni liaji Sa rebrolukom srasle mahovine, Niz grlo grozdi kia 12 121

Pregrke zemne otopine U pesmama iz ovog ciklusa ivotna zbilja polifonije prodire u poetsku strukturu. Zubac, tragajui nostalgino za sopstvenim identitetom, dotie istorijske koordinate prizivajui ih kao svedoke i pomagae. Njegova pesnika vetina, ve ranije osvedoena u komplikovanoj "graevini" kao to je sonetni venac pokazuje se u punoj boji; ako tome dodamo da je govor pesnikov siguran, motivski razuen: mladost, smrt, ljubav, rodoljublje, tvrdnja da je ovaj "Sonetni venac" jedan od boljih u naoj savremenoj poeziji nee izgledati preslobodna. Akrostih nam kazuje da je Venac posveen klonulim to nam govori da se linija zapoeta u Nev rmoru ovoj zbirci nastavlja. Trea skupina Zupevih pesama, Hrist ljuvene, prvi je korak u na putanju belkanta: strofa je izlomljena, misao samo nagovetena, me uprostor pun viesmisla. Umesto jednostavne zvunosti, javljaju se zamiljenost i asocijativnost. U najboljoj pesmi ovog ciklusa, Mrtvi prijatelji, Hrist iza vitraa, Zubac se, naizgled, izvan temporalnosti prisea: Moji mrtvi prijatelji sede na klupama u Katolikoj porti Iz lobanja im kulja gusti dim jeseni Fraza je oiena od dekorativnog, pesnik jednostavno iznosi pred nas ist nekonstruisani poetski segment. Korienje autentinih lokacija, u ovom sluaju Katolike porte (novosadske), u direktnoj vezi sa sakralnim prizvukom ovog smirenog kazivanja, daje nesvakidanju plastinost njegovim lirskim seanjima. Moji mrtvi prijatelji sede na klupama u Katolikoj porti, dok dozrevaju grozdovi deaka po obezdunavljenim limanima. Dva puta pomenutom motivu smrti, u prvoj strofi, u drugoj se suprotstavlja mladosti koja traje u urbanom ambijentu. Zatim sledi strofa kojoj se javlja Hrist kao metafizika iskopina ljudskog iskustva (njegov je lik u pesmama ovog ciklusa razliito korien, ak i u persiflai) koji ambijentu grada dodaje nestvarnu gamu. U dva sata, Hrist izviruje iza vitraa Katedrale, on gleda da li e proi moja draga i pogledati u naa okna Meutim, nije ceo ciklus na istoj razini kao citirana pesma. Tamo gde se upliu i ljubavni motivi, gubi se kristalna poroznost govora to je naroito izraeno u pesmi Gospa od Karmela. Iz grupe boljih, valja istai jo pesmu Bamse. Zavrni ciklus Zupeve zbirke, Ve ernji razgovori sa gospodinom, odjekuje starozavetnim akcentima obraanja mudrosti koje vie nema. Smrt je iznova prisutna kao mo- gunost apsolutne spoznaje: A ja u biti dovoljno mrtav pod gustom zemljom da Te prepoznam. . . 12 122

Ponovo nas susreu bol, zalud, smrt i raskol. U ovim tekstovima, meutim, za razliku od ciklusa Ine, osea se pesnikova tenja za sveobuhvatnijom orkestracijom: etike i istorijske perspektive su sondirane u objektiviziranu viziju. U zbirci Razgovori sa gospodinom Zubac, dakle, svoju eleginu pesmu dopunjuje misaonim pa i psiholokim slojevima. Jezik je i dalje zvonak i blizak moderno shvaenoj "strailovskoj lirici". U godinama koje se niu slede rukopisi: Zakasnela pisma, Razlog blagosti i Uzmorje. U lirskoj emisiji Pere Zupca javljaju se novi motivi (roditeljski dom, pejsai, draga lica, ljubavi), ali jedan nadmono do- minira: detinjstvo. Setno podseanje na udesno izmenjene predele detinjstva i mladosti postaje lajt-motiv njegove poezije. Kaleidoskop uspomena, boje, i, mirisi, meta fizika davnih plamsaja due, ispunjavaju stranice ovih knjiga. Dodajmo tome i pesme o bratu, odnosno bolje reeno: za brata, u kojima Zubac razmilja o granicama ivota: Ima li tebe van naih ljubavi, van naih rei. Primetno je u njegovim novijim pesmama sve izraenija prisutnost primorskog krajolika, i mora kao izvora i uvira mediteranske civili zacije. Uz opasnosti koje prate svako svoenje, to bi bile ishodne oznake pesnitva Pere Zupca u vremenu od 1973 - 1978 godine. Utisak je da je re o periodu uslonjavanja i rafiniranja njegove lirske emisije po horizontali. NOVI SAD, JAUAR, 1981. U dvema najnovijim knjigama ovog autora ( Neko drugi i Otvoreni san) pomak ka savremenijem izrazu postaje sve izraeniji, a analiziranje tih ostvarenja, po naem miljenju, od neobine je vanosti za preciznije utemeljenje stava o ovoj lirici, koja svakako ima svoje znaajno mesto u naim knjievnostima. U knjizi Neko drugi Zubac se vraa detinjstvu, sebi najitimnijem, otvarajui koridor budunosti svoje poezije. Ovom motivskom svedenou, dodue ve nagovetavanom u prethodnim knjigama, on istovremeno dolazi i do primerenog izraza koji je neto drugo u odnosu na prethodni "neoromantiarski" govor. Iako u epilogu ove zbirke implicitno odrie bilo kakvu presudnost novih stihova, karakteriui ih kao lirske marginalije putovanja, po mnogim asocijacijama ova knjiga predstavlja njegovu ljudsku i pesniku rekapitulaciju, onakvu kakva se obino pravi na sredokrai karijere. Bie na njegovoj poetskoj stazi jo mena i promena ali ovaj iskorak ka intimistikoj poeziji otvorenih slika i redukovanog izraza ostaje nezaobilazan. Na tridesetietvrtoj stranici ove knjige Zubac ispisuje stihove koji definiu njegov zaokret: Vraam se istim stopama / uveren da sam prepoznao / najkrai put. U strukturi zbirke javljaju se neke odrednice koje predstavlja-ju pesnikovo novo orue a ujedno ga opredeljuju u odnosu na dosadanja tumaenja. Pre svega to je motiv sna, koji se nalazi i u naslovu nove knjige. Za Zupca san je i nain da se od detinjstva, preko sadanjosti, stigne do budunosti. San kod njega nije stanje duha ve nain da se vreme relativizuje, odnosno mogunost da se iskae, kao u pesmi San mi se otvara, stanje egzistencijalne ugroenosti: Dragana u meni spava / ujem njeno srce / Nije san / Samoa / Sredinje mesto knjige Otvoren san je pesma Dovienja klokot risti u kojoj 12 123

otvorenost i vieznanost poetske slike kulminiraju. Ona kao da je esencija njegovog lirskog iskustva i obrazac buduih poetikih traganja. U "razgovoru" sa prijateljimaklokotristima, naizgled veoma razliitim od njegove prethodne pesnike prakse, on vrlo lucidno spoz naje i svoju literarnu sudbinu: Koje je vreme u vama / je li vam smrt / pita on ove "letae kroz toplu utrobu zemlje", nazivajui klokotriste i " rudarima u morekopima". U stihovima prepunim preispitivanja i neverice u sopstveni knjievni angaman, Zubac u ovoj nesvakidanjoj pesmi ova ko stihuje: / pota ne radi nedeljom/ ali smrt e nam stii / ... / uzaludno je mastilo / i iskockana hartija lipa bloka / nema traga mome bivanju / u ovim prostorima /. Ogoljena i otvorena forma ove pesme, prisutna i u ostalim delovima knjige (Otvoreni san ), novi su kvalitet pesnika Pere Zupca. I u tom priseanju na predele i lica, na odbljeske ljubavi. snagom dokumentarnog, izranjaju nevesinjski kino, kua na bregu, plato ispred "Metropola", devojka sa slike V. Karasa. I dok struji pesnikova vibran- tna fuga reminescencije, proeta ljubavlju i blagou, koja nije bez razloga, u svim, naroito onim uspelijim pesmama, svetluca upozorenje najkrai i konani put do detinjstva je - smrt. Taj lirski strmoglav predstavlja onu neophodnu misaonu vertikalu koja ove sti -hove, prevashodno u slikama ostvarene, oslobaa rasprianosti i sentimentalizma. Treba naglasiti da Zupcu osobenu jeziku eleganciju nalazimo i u zbirci Neko drugi, ali da je ona manje u metaforama ve znatno vi e u vieslojnosti podteksta. Namerna "nedovrenost" poetskog segmenta, otvara u Zupevoj poeziji stanje metafizike neizvesnosti, tako osobene modernoj knjievnosti. Preoblikovanje lirskih svetova Pere Zupca, uvek na liniji melanholine otmenosti, jasno se nastavlja i u zbirci Otvoreni san. Sve ono to je u prethodnoj knjizi nagoveteno, u najnovijim stihovima dobija konanije obrise. U pitanju je izbor ljubavne poezije sa "ugrae -nom" spregom detinjstvo - smrt. injenica je da vieslojnost ovih, preteno mediteranskih snimaka, otvorenom formom, koja je ras krsnica mnotvu asocijacija, dovodi u pitanje malopreanju anrov sku definiciju ali istovremeno, i oigledno, pokazuje mnotvo novih znaenja Zupeve poezije. Pesme sabrane pod naslovom Mostarske kie i Neko drugo more doslednou izbora i kompozicione vertikale, imanentne Zupcu, u mnogome daju zapravo ovom kritiaru. U sluaju balade Mostarske kie, zbio se, meutim, nesporazum kakve ne retko belei naa knji- evna praksa. Nesporazum kakav je mogu naroito kada su u pitanju dela koja ivot i itaoci naknnadno uvrste u takozvanu popularnu knjievnost. Nisu, naravno, Mostarske kie vremenom postale dru gaije, jednostavno ovaj se kritiar priklanja opteprihvaenoj recepciji ove balade, jer su i takva itanja sasvim relevantna. A i mi smo se proemenili. _ * Pero Zubac je roen u Nevesinju 1945. godine a osnovnu kolu zavrio u rodnom mestu i Litici a Ekperimentalnu gimnaziju u Zrenja ninu. Studirao knjievnost Junoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik asopisa za kulturu POLJA, u Novom Sadu, urednik zag rebake revije POLET. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u Borbi (Beograd), Pobjedi (Podgorica), Svijetu Nedjelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beog rad), Glasu omladine (Novi Sad), Uni (Sarajevo), Subotikim novinama (Subotica). Po red mnogobrojnih pojedinanih ili kontinuiranih esejistikih, dne vnikih i recenzentskih tekstova u asopisima, nedeljnicima, dnevnim novinama, iz knjievnosti, likovne umetnosti, kulturolokih ili feljtonskih, Zubac je obja vio i sledee knjige:* 12 124

Tiina govori o ljudima, pesme, sa M. M. umom, M. . Pavlovim, S. Mitiem i V. R. Tuciem (1964); Nevermore, pesme, (1967 ); Pantologya nu ova, satire (1967); Razgovori s Gospodinom, pesme (1971); Hou-neu pesme za decu (1972); Triptih, pesme, sa M. Antiem i M. Nastasijeviem (1973); Zakasnela pisma, pesme (1973 ); Mostarske kie pesme (1974); Razlog blago sti, pesme (1975); Tito je na drug, pesme za decu (1975); Ti dani, eseji (1976); Uzmorje, pesme (1978); to se Darja na me ljuti, pesme za decu (1979); Neko drugi pesme, (1980); Ljuvene Mostarske kie, pesme (1980) ;San im uva istorija, pesme (1980); Otvoreni san pesme (1980); Mostarske kie i neko drugo more, pesme (1981); Pisma poverljiva, pesme za decu (1981); Postoji vatra, pesme (1982); Ram za sliku leta, pesme (1983); Vu kovarski spomenar, pesme (1984); Da ne uje neko, pesme za decu (1984); Deje srce, pesme za decu (1984); Miris bejturana, pesme (1984); Pero Zubac o..., pesme za decu (1985) Pesmar, pesme (1986); Dua deja, pesme za decu (1987); Doba kia, pesme (1987); Knjiga utnje, pesme (1987) Podeavanje ula, pesme (1988); Kie, pesme (1989); Mostarske kie ili e za jugom, pesme (1989); Nokturno, pesme (1989); Sat srca, pesme (1989); U modrom vrtu, pesme (1989); Pojmovnik, pesme za decu, (1990) A ta u ja pesme za decu (1991); arni versi, hazarske pesme (1993); Mostarske kie i nove pesme, pesme (1993); Porodina veera, pesme (1993); Deca rastu kao kue. pesme za decu (1996); Deca mogu nemogue, pesme za decu (1996); Zmajevci, pesme za decu (1997); Ovo sam ja, pesme za decu (1997); Let iznad detinjstva, pes me za decu (1998); Ne alji kiu, pesme, (1999); Ptice u grudima, pesme za decu (2001); Tamne rime, pesme (2001); Razlog blagosti, pesme /izbor Selimira Radulovia/, (2001); Meu javom i med snom , antologija - dva veka srpske poezije (2002); Mostarske kie, izbor iz pesnitva po izboru autora (2002); Smejuljci, parodija na srpsko pesnitvo za decu (2002); Izabrana dela, 5 knjiga (2003); Molitva za S.. poema (2003); Molitvenik iz sna, iza brane i nove pesme (2003); Krila vitezova, pesme za decu sa Lj. Rumo viem, D.Trifunoviem, M. Odaloviem i N. Popadiem (2003); Batovite pesme, pesme za decu (2004); i Najlepe pesme, izbor iz poezije /izbor Draka Reepa/ (2004). Pored niza publicistikih tekstova, televizijskih scenarija, dnevnika, prikaza, osvrta i polemika napisao je i libreto za balet "Banovi Strahinja" Stevana Divjakovia i libreto za operu Miroslava tatkia "Lenka Dunerska".

12 125

PARODIJA KAO IMANENTNA KRITIKA

Pero Zubac: Pantologia nuova, Tribina mladih, Novi Sad, 1967.

Mnogostruka su iskuenja parodiranja ili travestije umetnikog dela. Svaka projekcija knjievnog sadraja u iskrivljenom ogledalu, poezije posebno, dvostruko je problematina. Najpre za parodirano delo jer uspela parodija je prava i estoka imanentna kritika. Meutim, nedvosmileno i istovremeno je na proveri i talenat i ingenioznost parodiste. Od njega se oekuje da primereno svom parodiarskom platu odmeri domete svog poetsko-krtikog zahvata. Pesnik-parodista moe se za dovoljiti samo spoljanjim opserviranjem pesnikog povoda, podsmehnuti se pesniku ali istovremeno, po po- vratnom efektu, i samom sebi, dok se kao alternativa toj zavodljivoj i dvosekloj lakoi nudi delikatnost poniranja u samu literarnu strukturu predloka i njegovog eventualnog ranjivog mesta. Pesnikparodista, dakle, u mnogome stavlja na probu ne samo svoju duhovitost ve i darovitost. Pantologia nuova,novosadskog pesnika i kritiara Pere Zupca, ima ambicije da prodre u ritam, metar, u bit poezije jednog dosta hetero-genog pesnikog kruga, da parodijom ukae na granice njenih vrednosti. U ovoj duhovitoj panorami, od Oskara Davia, preko Skendera Kulenovia, do B. Petrovia i M. Bekovia, vrlo veto i, u veini sluajeva, uspeno i tano, Zubac na oigledan nain pokazuje krat kou daha posmatranih pesama. U ovoj vizuri ova knjiga se ita i kao osobeni kritiarski zahvat. Kao neposredni povod, delom i kao preovlaujui objekat ove Pan tologije, figurira znamenita Antologija srpskog pesnitva autora Mio draga Pavlovia, koja je izazvala mnoge polemike. Tanije, ova Anto logija je samo polazna pozicija za obraun sa visokouenou, eklekticizmom, intelektualnim egzebicionizmom koji su preplavili, po Zupevom miljenju, predgovor i pretene stranice pomenute knji ge. Poseban odeljak u svojoj Pantologiji posveuje pantologiar Vasku Popi, koga inae M. Pavlovi inagurie kao bogom datog pesnika. Priz najemo, deluje to kao mladalaki obraun sa imenima koja se sve vie pretvaraju u literarne institucije. Ostali delovi Pantologije predstavljaju svojevrsno imanentnu kritiku koja izvire iz samih posmatranih pesama klasinih i ivih pesnika, iako u predgovoru Pantologije itamo i sledei tekst: sastavlja se dugo premiljao da li da u Pantologiju uvrsti i ive pesnike. Ukljuujui nekolicinu njih, pantologiar smatra da nije okrnjio drutveno-istorijske principe metabolizma. Nije ba najjasnije ta to treba da znai, ali zvui! Knjiga, ipak, uspeno funkcionie. Zupcu ne predstavlja tekou da se prilagodi raznovrsnoj metrici , da se uvue pod kou svakom pesniku koga parodira. Takoe ne bismo smeli da previdimo impozantan i sve leksiki fond pantologiara koji mu omoguuje da parodiju uini bogatijom u isto poetskim vrednostima. Nekolike parodije svojom celovitou, efektnim zahvatom u samu pesmovnu bit, ironiziranjem manira, shematizma i nedoraenosti, prosto zahtevaju da ih 12 126

citiramo. Na primer, Hana Oskara Davia: Ja, brat vedrog matroza i vepar i koza zavoleo sam odjednom komunalnu Hanu, ker runog knjigovoe, slubenika "Doza", popodne to je redovno svraao u kafanu. Jo lucidnije prodiranje u pesniki manir, u poetku naizgled neobaveznih pesnikih igrarija, nalazimo u parodiranim stihovima ranog Vaska Pope: Napokon ruke umaknu nogama Ove se polome sti ih ne mogu gaaju ih ustima Noge se najzad popnu na glavu Poture ruke da kosu ne prljaju Al, kosa utekla... Zubac, analitiki nepristrasno, pesniki uspeno traga za onim to je, ak i u poeziji, besmisleno; za umom rei i praznim milozvujem. Naroito je upena parodija samog antologiara, Miodraga Pavlovia: Ja nemam sumnje u ovaj dan Ja nemam nikakvih sumnji Ja nemam dan. Ja nemam no svake noi ali noi moje noi nee doi (Odbrana naeg grada) Zatim je na redu Vita Markovi: Tamo vamo Hoe da me ujede ............................. Konj magarca Nogom iza uiju (Neto napolju) dok Ivan V. Lali zvui ovako: Melisa, to truplo to se pretvara u muve O mahovino nespremnog oklopa, o ista vodo O vetrovito korenje kia to padaju suve Tek kad izrezuckan smeh je, ko etkica za zube... Ponekad pantologiar ispie stihove koji se uine lepim od parodiranih, kao to je u sluaju Dva prijatelja Matije Bekovia i Neroenom erkom Florike tefan. Ipak, ova Pantologija nije uspela u potpunosti da dostigne savrenstvo i snagu one Vinaverove, to je bilo teko i oekivati. Najbit nije primedbe bi se mogle uputiti pre svega na izbor pesnika koje e parodirati. Oigledno je da neki autori ne lee Zupcu. U tim sluajevima parodiranje ide samo povrinom uzorka ne dotiui 12 127

bitne, strukturne karakteristike dotine lirike (B. uica, B. Radovi). Uoljivo je i odsustvo koherentnog i doslednog parodiarskog metoda jer on varira od pamfletskog (u sluaju B. Radovia i J. Hristia) do zaista poetski i kritiki sasvim suverenih persiflaa. I pored svega, ova knjiga predstavlja zreo poduhvat, specifino poetsko proitavanje tradicije i savremenosti, ali i armantnu pesniku vebanku. PANTOLOGIJA NUOVA je svojevrsna kritika hroni ka nae poezije (u okvirima koje je Zubac sam sebi odredio). Ona je i dokaz viestruke nadarenosti i lucidnosti samog autora.

POETSKA GOZBA
Pero Zubac: Najlepe pesme o ljubavi 1 - 5, "BMG" - Beograd 1997.

Proteklo je ve koji mesec a kritika naa knjievna nikako da se snae od oka: jedan pesnik, imenom Pero Zubac, ponudio je narodu i njima, tumaima knjievnih vrednosti, pet knjiga izabranih pesama, na srpskom jeziku pisanih, od Save Nemanjia pa sve do Ivane Vasi, studentkinje arheologije, roene osam vekova posle nareenog Svetog Save. Ova nesvakidanja poetska gozba, sa preko osamstotina pesama, na skoro 2000 strana, u impozantnom vekovnom rasponu, uspeno dokazuje antologiarevu tezu da Srbi nisu samo epski narod, odnosno da pored tradicije rodoljubive poezije u nas traje "neprekidna emisija" najtananijih lirskih oseanja - ljubavne lirike. Pretpostavljamo da je zamanost prireivakog i ureivakog posla, koji je Zubac samostalno obavio za skoro dvadeset godina usamlje-nikog rada, zaustavila kritiarsku recepciju, ali neminovno da uskoro ova dragocena pesmarica ue u ocenjivaku proceduru. I meu itaoce! Prihvatajui antologiarev stav, koji on preuzima od znamenitog Bogdana Popovia, o potrebi da pesma cela bude estetiki prvoklasna, i nadograuje ga principom da za uvravanje u ovaj izbor nije presudno pesniko ime ili broj objavljenih knjiga ve kvalitet pojedinanog ostvarenja, moramo konstatovati da ovih pet knjiga zaista pruaju izuzetan uvid u ljubavno pesnitvo srpske provinijencije. Shodno svom antologiarskom kriterijumu, Zubac u ovaj gigantski brevijar unosi i imena poznata iz drugih delatnosti (Mili od Mave, Zoran Radmilovi, Doni tuli, Cvijetin Mijatovi, ore Balaevi), kao i sasvim anonimne mladie i devojke, ija je jedina zasluga u tome to su napisali dobru pesmu, jer ovo je izbor i pesama a ne samo pesnika. I to je jedna od karakteristika ovih tomova poezije: uporedo traju poetski znaci velikana nae knjievnosti, i zvezdani trenuci skoro anonimnih zaljubljenika u mo rei. Zubac u predgovoru prvog toma, naslovljenog Slovo ljubve izrekom kae: Jer ljubav dri ovaj svet i jedino ga ona moe sauvati. Dakle, svi oni koji veruju u to mogu ovoj antologiji pronai neslueno duhovno i duevno i estetiko zadovoljstvo. Inae, ova prva knjiga zapoinje stihovima Rastka Nemanjia a sklapa se lirikom 12 128

Desanke Maksimovi. Pratei zastupljenost naih sadanjih i bivih sugraana u Zupevoj antologiji, konstatujemo da je u Slovu ljubve prisutan i Manojlovi. Druga knjiga nosi naslov Uzalud je budim i zahvata ljubavno pevanje od Rastka Petrovia do Branka Miljkovia, po ijoj je poznatojelegiji dobila i ime. Od Zrenjaninaca u njoj itamo stihove Slobodana Berberskog i Pavla Ugrinova. Po pesmi savremenog srpskog knjievnika Slobodana Rakitia, trea sveska, ovog impresivnog izbora, dobila je naslov Pohvala ljubavi. Ona poinje tekstom Borislava Radovia i dosee do stihova Dragomira Brajkovia. Broj naih "predstavnika" je znatan: Luka Hajdukovi, M.Milenkovi-um, Stojanka Grozdanov-Davidovi, Vujica Rein Tuci, Milu tin . Pavlov, uro Kovaevi, Zoran Slavi, Pero Zubac, Jovica Ain, Radoslava Stevi. U Velikoj tajni etvrtom tomu, pesme struje od Stevana Tontia ka Dragoslavu Andriu, a od Zrenjaninaca su u koricama ove knjige: Milan Nenadi, Miodrag Martinov, Smiljana upunski, Radivoj ajtinac, Milorad Gruji, Vuina eki, Vojislav Despotov i Ileana Ursu-Nenadi. Knjigom Pelud sveta obuhvaeni su najmlai pesnici srpskog jezi ka, odnosno najbolje ljubavne pesme koje ispisuju autori roeni od 1954. godine do 1975. "Nai" predstavnici u ovom tomu su: Radivoj Stanivuk (sada u Francuskoj), Duan Pati, Ivan Danikov i Dragica Stojanovi. Antologiarski poduhvat Pere Zupca se moe sa niz strana ocenjivati, pa i kritikovati, ali nikako zaobilaziti, neprelistavati, ignorisati. Ovo je, ipak, deo kulturne batine srpskog jezika, prava poets ka eciklopedija!

12 129

SLIKA KAO ZAVIAJ BIA

pie NENAD APONJA

Poezija Zorana Slavia (1945), posmatrana kroz est dosad objavljenih pesnikih zbirki, otkriva se svom itaocu kao stalna tenja za pomeranjem smisla svakod nevice ka prostorima van matematike uobiajenog, kao potraga za onim nevidljivim raskr snicama naeg sveta. Pesnitvo se tada vidi kao zbir opasnih slika koje ilustruju stalnu sumnju nad izreenim. U letopisima pesnikih slika nadnetih nad podrazumevanom pozadinom deatva, prepoznaje se pesnikov kredo da je zaviaj bia slika, a da se njena konkretizacija dobija tek u dodiru sa svetom, ispiranjem kroz jezik i kroz njegove ontoloke artefakte. U nadrealnim slikama, kao pribeitu iz stvarnosti iz koje se pria, Slavi provlai svoj opsesivni niz motiva. More i ravnica, kao i fantastiarski predeli sna, u kojima esto dolazi do promene perspektive od ja do mi, jesu okviri ove intimistike lirike, okrenute pesnikom subjektu i njegovim linim znaenjima i topici. Pesme karakterie izrazita narativnost, a pisane su slobodnim stihom vezanim kroz slikovne motive. Uoljiva je Slavieva sklonost da zarobi pesmu, bilo bivom slikom ili ak drugom pesmom. U svojevrsnoj mehanici melanholije, kroz niz meuinova, kao okvira veito ponavljajue prolaznosti godinjih doba, peva se o zaleima leta i o kotvama tiine, o stvarnosti iza one podrazumevane iz konkretnog, dakle, koraa se ka metafizici. Unutranje more Ve u prvoj Slavievoj pesnikoj zbirci, "Privid srebra" (1974), postuliran je osnovni tematski krug kome se pesnik vraa u jednoj varijanti unutranjeg produbljenja i u svim narednim knjigama poezije. Kroz pomeane perspektive krajolika unutranjeg i spoljnjeg sveta vide se te tematske koordinate - vrt, more, ravnica, detinjstvo, vreme, san, slutnje tamnih prostora sveta, slike, ali i njenog privida. Vidimo, zapravo, u jednom ravniarskom panoptikumu, nizove metafora unutranjeg mora, koje se sasvim konkretno iz zbirke u zbirku ospoljava. Na emotivnom tragu ve isticane strailovske linije srpskog pesnitva od Branka do Miloa, ali i u proirenom pesnikom horizontu, od Ujevia, pa do razmatranja onoga to bi u pesnikom smislu odredili kao koderovske pozicije, Slavi u tekstu, kao svojevrsnom zalogu nevidljivog, a u blizini graninih situacija egzistencije, peva o koprenama sveta koje se razvlae izmeu strepnje i slutnje. Opsednut slikama sveta, ukrtenim recima svakodnevice, i sveu o njihovom prividu, njegov subjekt pevanja pribeite trai u istim. U potrazi za 13 130

biem, iza raskola razuma, iza prozrenja tajne kratkotrajnosti, on kree na putovanje od igre do prepoznavanja njene zaludnosti. U knjizi "Izlazak iz slike" (1996), u kojem, kroz simulacije produenih stanja strepnje, kroz ulni i ritmiki obuhvat ivota i literature sa zgarita proitanog, pesnik uspeva da ostvari novi izlaz iz linog, iz onoga to je, metaforiki reeno, tek slika onoga to jeste istovremeno u zagrljaju nevidljivog i konkretnog, zavirujui iza maski konanog, pesnik otkriva svoje kruno putovanje kroz privremena leta. Ponavljajui svoju opsesivnu rezbariju motiva, on ovom knjigom uspeva da zakorai u jednu kvalitativno novu pesniku ravan, a sam njen naslov moemo videti i kao naznaku pesnikovog izlaska iz (dosadanje) slike, ili jednu od priprema za zbirku "Udes ravnotee" (1999), za koju se moe rei da na jednom viem nivou saima i produbljuje dosadanja Slavieva pesnika interesovanja. U nizu od devet ciklusa pesama, on re-ispisuje upravo ono po emu je prepoznatljiv. U simbolinoj zaumnoj nepogodi oca koju razreava pesniki glas sina, sav u refleksiji i sumnji, lirskoj evokaciji prolog i zebnji spram narednog, ovaj pesniki glas istrauje koordinate dvojstva, te "pustoi razlike" unutar ranije odreenog opsesivnog tematskog okvira - ravnica, more, grad i slika, knjiga i vrt. Miris spaljenih biblioteka Ogrnut "tek blagom panikom", Slaviev lirski subjekat trai svoje koordinate u onome Spolja, u beskraju arhitektonskih, slikovnih, geografskih ili bukolikih fenomena koji ga provociraju na uspostavljanje ravnotee. Ova izrazito narativna, katkad i esejizirana lirika, koja svoju izraajnost ne trai van jezikog standarda ("redosled spoljanjeg privida" nainjen je od "obinih" rei), ve u mutnovidoj panonskoj atmosferi ("brevijaru panonskom") pokuava da prepozna led ovog veka i da ga uravnotei sa "mirisom spaljenih biblioteka". Pesnik, na fonu jedne metaforike mree, priziva svest o celini, koja je istovremeno i njen kraj, te razotkriva jednostavnost naslovne sintagme - udes ravnotee - u kojoj samo postizanje ravnotee podrazumeva i postizanje svesti o udesu. Pri tome, dve strane pesnikovog disanja ("lektorisanja obe strane disanja") jesu prosvetljenja vlastitog ivota i ivota drugih u vidu vlastite lektire. 9 17. decembar 1999. " Dnevnik" Novi Sad

13 131

DIVLJINA PAMENJA JOVICE AINA

Ukupnost knjievnog delovanja Jovice Aina* (1946), ije bi se netipino i razgranato literarno anrovsko ispoljavanje najtanije moglo obuhvatiti definicijom herme nautika knjievnog smisla, kao da najbolje objanjava Valerijeva sintagma stvara nja kao "traganja za mogunim u poretku nemogunosti". Jer, sa dosta sigurnosti, koja je, dodue, netipina za Ainove metamorfoze i modalitete istog ili slinog, mo e se rei da njegova dananja" poetika mikrohaosa" zapravo finalna verzija onog postulata iz 1972. godine u kome je on proces pisanja opisao kao "neprestano kom binovanje ina umiranja i ina vaskrsavanja", to je blizu logike jeziko-ontoloke mikroskopije kontrolisanog haosa koji ve godinama ovaj pisac knjievno istrauje. Zapravo jo od kultnih i paradigmatinih zrenjaninskih ''Pamfleta'', koje potpisuje, zajedno sa V.R.Tuciem, pledirajui za neprikosnovenost slobode i erosa, preko ra nih pesama u knjizi ''UNAKRST DIVLJINA PAMENJA'', gde proklamuje esej kao dru go stanje poezije, pa sve do ''IZAZOVA HERMENAUTIKE'' u kojima uspostavlja, na filozofskom i metodolokom planu, svoj artistiki kredo na nivou teorije intratekstualnog razumevanja, ovaj apartni znaajnik nae savremene knjievnos ti, "druei" se decenijama sa Deridom, Vitgenstajnom, Jakobsenom, Malarmeom, Valerijem, Hajdegerom, Geteom, Hegelom, Baumgartnerom i inima, inagurie vies misleni komentar kao vrhovni princip sopstvene alhemijske knjievne aparature. Prihvatajui, dakle, komentar, superioran i filozofian, kao pismo jednog itanja, ko je prethodi svakom pisanju, poezije, proze, esejistike, kritike - skoro podjednako, u duhu jednog Fukoa i Rolana Barta, Ain zapravo pribegava interpretaciji kao univer zalnom umetnikom metodu koji mu omoguava jedino razlonu otvorenost prema svetu vidljivog i "nezemaljskog". Jer "svaka imaginacija, bez obzira da li je re o ref leksivnoj ili pesnikoj, ima hermenautiku funkciju" - zapisuje on jo 1973. u aso pisu ''Delo''. Na taj je nain istovremeno i premostio dihotomiju izmeu egzaktnog i intuitivnog, koji se s "kreativnom divljinom " prepliu u njegovom ukupnom literar nom delanju. Promiljajui o ukletosti sopstvenog "uplitanja" u intertekstualnosti krivotvorene stvarnosti, jer nae "vreme je zatonik moi lanog", ovaj enciklopedista s kraja ve ka zakljuuje da je tlo koje nam se predoava zapravo "slika razaranja vavilonske kule", odnosno sveopti komunikacijski zjap vremena ispunjenog pepelom senki, koje knjievnost ispunjava ikonografijom pamenja, nalinoj pauini. Ukrtanjem smisaonih, formalnih i anrovskih monada, Ain se dosledno i temeljno, jo od zbi rke ''Unakrst divljina pamenja'', u poeziji, prozi i esejistici kree nasuprot vladajue matice srpske knjievnosti, zato je i njegova pozicija u strukturi i nomenklaturi sav remenog literarnog stvaranja istovremeno nedvosmislena ali i "metastabilna". Moglo bi se rei, uz sve opasnosti simplifikovanja, da ovaj pisac itaoce, prosene a i one druge, "plai" "famom prevelike uenosti", odnosno minucioznou postupka, dok se kritiarski establiment preovlaujue zadovoljava elegantnim preutki vanjem njegove , u osnovi subvezivne dijabolonosti, ili se zadovoljava povrnim kompli mentima po sistemu "ide maka oko tebe"! Dakle, sve funkcionie po analo giji koja je deo javne sudbine dela, recimo, jednog Rado mira Konstantinovia. Ali, i sam Ain kao da to predosea kada u jednom eseju povodom Malarmea kae kako "autor stavlja svoju glavu na sopstveno delo kao zalogu igre itanja". Bavei se jo od poetka spisateljskog usuda iskuavanjem jezika u njegovoj ve noj dvoseklosti: govor - utanje, Ain u poeziji, meutim, posee za troslojnim lite rarnim pletivom jer utanje ima u sebi i duplo dno iskustva: esejistike marginalije su ishodite lirskog, dok se na dnu svake metafore kristalie pepeo uenosti i anti 13 132

cipacije: "Bradati paue utljivi proroe/pevaj svadbenu pesmu/ Svilom pesme vezuj Artemidine bradavice/'' - peva on u ciklusu pesama ''Pripi tomljavanje Artemi de'', podrazumevajui poznavanje kobnosti inodejstvovanja ove boginje (1970), da bi 1975. samoironino konstatovao ''Mesto bibliotekara je mesto udovita/ usred svitaka i komentara. Osupnut grafitom/ plamenom prainom iz sveta koji gori,/'' Potom se osvrnuo i na poreklo sopstvenog mimezisa: ''U rei skriveno ute/ bezbo jni odjeci,/ .../Kada je izgovorena/ propustila je nebrojene prilike/ Kao prestup tre ba je preutati/'', da bi u strofama iz 1980. "U ituljama ivot nije skup,/ i smrt se objavljuje u bescenje/ Sa njima/ nama iz podzemlja/ nebesnici oduzimaju jezik/ ...'' bio u dosluhu sa "opsenama i srodnim priama." Ainovo davno obraanje pauku, jo u vreme kad uz Geteovu pouku o "metamorfozi biljaka" pie ''Flores ili kalendar cvetanja,'' krajem sedamdesetih, uvodi ovog pisca u ekskluzivne autore specifine mistino-metaforike proze koja u i postmodernistikom korpusu ima izdvojeno mes to. (Dok ovo ispisujem, nesvesno prizivam Danila Kia kome Ain, po identifikovanju sprege prinude, odnosno terora i demonskog sa druge strane, nalii! ) U svom proznom govoru, koji je "na samim granicama diskret-nog fantastiar skog retua", on ostaje dosledan svom nainu destrukcije stvarnosti, odnosno ne govanju sumnje naspram nje, ali i spoznaji da je svaka prava demistifikacija u slu bi jo primerenije i dublje mistifikacije. Za Aina je to jedan od naina da prodre kroz umorni jezik itanja koji se ispreio izmeu njegovih pria o nezemaljskim po javama i nae italake sposobnosti da ih shvatimo - jer nai demoni su u nama. Ovaj ih pisac samo pripitomljava. I prepoznaje. I kroti. Jer, zajedno sa Jovicom Ain, ne mogu da ne verujem Polu Valeriju kad se pita " ta smo mi bez pomoi onoga ega nema"? Pisanje po pepelu nije nita drugo od toga. ____________ * Jovica Ain je roen 1946. u Zrenjaninu. kole je uio u rodnom mestu i u Beogradu. Bio je urednik asopisa Ulaznica i lista: Student, glavni i odgovorni urednik Knjievne rei , glavni odgovorni urednik Dela kao i glavni urednik u izdavakom preduzeu Rad. Na duim studijskim boravcima bio je u Francuskoj i Nemakoj. Pie poeziju, kritiku, esejistiku i prozu. Prevodi sa nemakog i francuskog jezika. U svom osobenom i dosta apartnom stvaralakom postupku, esto i bez obzira na anrove, kombinuje izu-zetnu erudiciju, tenost i kompleksnost jezike fraze, filozofinost i istovremenu sklonost ka metafizinosti i poetikoj fantastici. U izrazu ne bei od nesvakidanje kombinacije intelektalnosti i kolokvijalnosti dok mu ironian otklon i gusta humornost obezbeuju suvereno i izdvojeno mesto u naoj savremenoj knjievnosti. Objavio je do sada: Unakrst divljina pamenja, pesme (1971); Izazov hermeneutike, eseji (1975); Paukova politika", eseji (1978); ljunak i mahovina, eseji (1986); Poetika rastrojstva,eseji (1987); Poetika krivotvorenja, eseji (1991); Duge senke kratkih senki, prie (1991); Gatanja po pepelu, eseji )1993); Unititi posle moje smrti, prie (1999); Apokalipsa Sad, eseji (1995); Leptirov sanovnik, prie (1996); Nezemaljske pojave, prie (1999); Lebdei objekti, prie (2002); Ko hoe da voli, mora da umre, prie (2002) Mali erots ki renik srpskog jezika, prie (2003); Osim kreativnog pisanja i aktivnog uea u knjievnom ivotu, iriranjem, diskusijama, izlaganjima i polemikama, Jovica Ain daje nemerljiv doprinos ukupnoj civilizacijskoj klimi Srbije i znalakim ureivanjem elitne biblioteke Re i misao u izdavakoj kui "Rad".

13 133

PISAC IZ SENKE
ovek i knjiga usred banatskog polja: Slobodan Mandi

U samom naslovu knjige izabranih proza Slobodana Mandia* Stanica polje kao da su saeti skoro svi elementi umetnike sudbine ovog veoma nadarenog pisca iz naeg najblieg okruenja. U sintagmi simbolikog naboja, koja ima u sebi neki selinderovski prizvuk, a zapravo nosi sasvim razliit kontekst, nazire se i tematika njegovih stamenih pria i romana ali i personalna, to znai i autorska sudbina, oveka koji koliko je to mogue postoji i stvara izvan glavnih knjievnih tokova i esnafskih interakcija. Naime, ovaj pisac srednje generacije, i pored sedam publikovanih pria, prevashodno romana i pripovedaka, da pomenemo samo dva, karakteristina romana, Vreme oeva i Hronika naputenih kua, veinom povoljno recenziranih od strane kritike, moda zbog tematske usredsreenosti skoro iskljuivo na svoj netipian banatski zaviaj (hercegovako-kolonistiki areal), odnosno upornost da ivi u sreditu svog umetnikog i egzistencija lnog stanita - u selu, ili varoici Sutjeska, i pored neosporne litera rne zrelosti ostaje nedovoljno priznat i itan. On ima, neosporno, svoju knjievnu adresu ali je ona negde u polju, na stanici gde vozovi ree zastaju. Mandiu svakako mora imponovati kada mu u recenziji ove knjige izabranih proza jedan Aleksandar Tima napie: "Sa zadovolj stvom sam proitao knjigu pria Stanica polje, pepoznavajui autora ije sam delovanje pratio i u iju sam budunost uvek vero vao", ali bilo je neophodno da knjievni kritiar Luka Hajdukovi zna laki saini ovaj izbor iz njegovih pripovedakih zbirki i romana da bi se stiglo do take posle koje se ne moe ignorisati postojanje ovog ve oformljenog i kvalitetnog pisca. Knjiga Stanica polje, valja rei i Hajdukoviev esej o prozama S. Mandia Lica vremena u prozi Slobo dana Mandi, sabira na jednom mestu sve prozne karateristike i vrli ne Mandieve pripovedne poetike, razbijajui istovremeno prigovore i predrasude koje prate ovog pisca, da mu njegov izbor stvarnosti iz seoskog ivota neminovno namee i ogranienu pripovedaku vizuru i odvlai ga u svojevrsni arhaizam. Trinaest proza izabranih iz Man dievih najupeatljivjih knjiga, tematskim rasponom, koji zapoinje beleenjem pustolovine kolonizacijskog srtmoglava a zavrava se, recimo, lobotomijom gortake pameti i emocije u sloenim i izmenjenim geo politikim vremenima i ambijentima, na uverljiv nain demantuju zamerke o monotematskoj ustrojenosti ovog stvaraoca. Pripovedaka tehnika koju Mandi primenjuje u knjizi Stanica polje ne iskljuuje modernizovani realistiki kontekst ali je u znatnoj meri obojena poetikimetaforikim nanosima koji omoguuju neophodnu trodimenzionalnost ovih neobinih proza o ravnici i ljudima zateenim, dovedenim i zavedenim. Mandieve proze istovremeno govore i o svim ostalim stanovnicima regije, socio-psiholoki i ideoloki zavedenim i zametenim. U graenju junaka, koji nisu iskljuivo iz miljea Herce govaca, Bosanaca i Dalmatinaca, ve ima i Rumuna, Slovaka i Maa ra, ovog pisca ne zanimaju samo etno karateristike, iako i u njima pronalazi detalje koji su promakli i jednom opiu ili Oljai, ve u drami seoskog ivota, u vremenu opteg ekonomskog i moralno-psiholokog rasapa, pronalazi intimne mentalne oluje, a tako karakteris tine za mnoge pojedince u dananjem svetu. U ovoj knjizi izabra nih 13 134

proza ima i humora, smeha, groteske, ironije. Istorija, geografija, ideologija, porodica, njiva, kua, kafana, ulica. glava, srce, digestivni trakt pojedinaca i lokalne zajednice - sve su to prostori i skrovita i igralita gde se dogaa svakodnevna komedija, tragedija ili beskrajno nitavilo Mandievih skoro "mitskih" Sarana. Ovu reljefnu, jarku, mirisnu ali i ironinu i metaforinu fresku Vojvodine, koju skoro da ne poznajete, posebno nesvakidanju projekciju Banata koji je neka druga Vojvodina, svakako proitajte. Uputite se do Mandieve stanice u polju. Ako elite savet: prvo proitajte prozu Tica koja govori, zatim Dan koji je izmakao Nataliji Svirev, pa Nostalgiju za vremenom kia. Posle toga, kako vam se hoe! _________________ * Slobodan Mandi je roen 1947. u Sutjesci (Sari) koju samo u nudi naputa. Radi kolovanja, u Zrenjaninu i Beogradu, gde je i diplomirao na grupi sa svetsku knjievnost Filolokog fakulteta. Radio kao novinar i urednik, zatim kao profesor a bio je prodavac knjiga, poljoprivrednik i slobodan umetnik. Radio je ak i kao direktor Narodnog univerziteta u Senju. Pie prozu, knjievnu kririku i esejistiku. Objavio knjige: Za vremenom kia, pripovetke (1977); Petoljetka, prie (1985); Vreme oeva, roman (1988); Hroni ka naputenih kua, roman); Kolonisti, knjiga dokumentarne proze (1996); Kairos, roman (1997); Sentandrejske bate, eseji (1999) i Stanica polje, iza brane proze (2003). Po svemu sudei, ovaj pisac ne namerava da naputa metafiziku Saru (Seanj) i prozu koja spaja imaginarnu Hercegovinu i pararealnost Banata.

13 135

MUDRE OSE RADIVOJA AJTINCA

ili o pesnitvu nepristajanja na statinost zaviaja

Od savremenih vojvoanskih pesnika, koji na sprsko-hrvatskom jeziku poetski istrauju fenomen zaviajnog, Radivoja ajtinca* izdvaja ironina misaona vertikala. U trima svojim knjigama ovaj pesnik, prvo zauenou i odzivima iz lektire, potom opserviranjem fragmenata detinjstva i zaviaja i, na kraju, analizom elemenata jed- ne osobene ravniarske mitologeme, jedinstvenim ruko pisom: parabole, ironije ili neomeene metafore, ispisuje poeziju koja u svojim najboljim trenucima ne uzmie ni pred "zaviajcima" kakvi su Anti ili Florika tefan. Meutim, potrebno je i to rei da ajtinevo pesnitvo u knjievnoj kritici nije do sada ozbiljnije razmatrano, to postaje ve opte mesto vojvoanske literarne situacije koju karakterie odsustvo knjievno-teorijskih sinteza, naroito kada su u pitanju mlai stvaraoci. Uvek spremna da se podsmehne provincijalnom, da uznemiri duhovne mrtvaje koje jo obitavaju iza uglova velikih hodnika iz kojh bee mudre stare ose, da figurativnost ili koherenciju rtvuje promiljenosti etikog ili socio-psiholokog iskaza, ova poezija, i manama i menama, uvek je na liniji osobenog uspostavljanja poetike Banata, toponi ma zaviajnog prokletstva i neizbenosti. LOGIKA SNA I DIJALEKTIKA PARADOKSA U prvoj svojoj knjizi (Oruje ljudski ranjeno), ve od samog naslova ajtinac, u zanosu godina i lektira, okree se revalorizovanju davnih ljudskih istina, koristei se logikom sna i dijalektikom paradoksa. Ova zbirka, ne uvek ujednaenog kvaliteta, ispunjena je porukama, protestom protiv nezainteresovanosti civilizacije, protiv svega to ranjava ljudsku duu. ovekov produkt - oruje, dehumanizacijom drutva biva ranjeno od svog tvorca ili kao to se kae u estoj Basni - pobednik i poraeni tek zajedniki mogu neto da stvore, da bi u osamnaestoj Basni pesnik zakljuio: Znam ja ta je smrt, ne znam ta je umiranje. Ima u svemu tome i poigravanja paradoksalnim obrtima ali i prave poetske zauenosti nad tajnom koja se ukazuje im se zakorai izvan ustaljenog i obeleenog. Ta upitanost, mladalaka spremnost da u svemu ide do kraja, da se na sve odzive odgovori dostojno i dostojanstveno, znaajke su ove mladalake ali darovite knjige u kojoj ajtinac, spreman da se svemu podsmehne, kae: Smrt kao smrt vie je re nego pravo zadovoljstvo. U strukturi te zbirke oigledna su dva toka: jedan je mogue podvesti po problematizovan pojam basne, dok je drugi "klasian" lirski, ili modifikovana pesma u prozi. U prikazima ove zbirke nedvojbeno je bolje procenjivan deo sa Basnama. Sa pravom, jer je u njima ajtinac nagovestio, ironijom koja je dosezala do paroksizma, osnovni alibi svoje poezije - nepristajanje na ravno dunost i jednoznanost. Na ovoj ravni zbirke Oruje ljudski ranjeno mogue je lako i otkloniti primedbu nekih kritiara da pojedini fragmenti ovog "basnopisa" iskau iz pravila ovog anra jer govore o ljudima. ajtinac zapravo problematizujui sve ono ega se poetski dotakne, dijalektikom para doksa zakljuuje: ako je ivotinja (u basni) personificirani ovek, za to se onda taj isti ovek - zatomljena ili razularena 13 136

ivotinja, ne bi mogao nai u ulozi junaka basne. Kada proitamo svih osamnaest Basana, koje govore o lapotu, zlu, smrti, pokolju itave porodice, ratu - pesnikova vizura, koja poiva i na logici sna, biva shvatljiva i jaa od formalnih "ogreenja". U ostalim pesmama, s razliitim uspehom, on se odaziva velikim pesnikim uzorima pokuava da shvati vertikalu sveta i prostora u kome ivi, i to je najvanije zapoinje sa sutinskim prepoznavanjem entiteta zaviajnog. Iako negde, sreom samo u rudimentu, ponegde starmala, negde knjika ili suvie eksplicitna, ironina i prava zaviajna "emisija" Radivoja ajtinca ve i ovim stihovima glasno zapoinje. Jer, ko zapie takvu introspekciju kao to je: osim mene ne moe nita da me snae i postavi takvu istorijsku dihotomiju tipa da li se u tebi sekira ili seoba sprema, vremenom i narednim knjigama samo dobija. ZAVIAJEM DO PREOSTALOG DETINJSTVA Ve u narednoj knjizi, umi se vraaju pragovi, za mnoge neoeki va no, ajtinac nastavlja sa poetskim proitavanjem zaviaja ali ne i stazom etikih promiljanja zapoe tom u odeljku, od kritike hvaljenim, Basnama. Ovaj rukopis, proznim rasporedom zabe leenih poetskih signala, jedinstveniji je u konceptu, uzdraniji u izrazu, ozraen nekom mudrom blagou. U prizorima, ornamentima, mikrosituacijama, do grafike ogloda nim uspomenama, ajtinev mozaik zaviajnog otkriva svet bogat za turenim emocijama. etnja ravniarskim revirima, napuklim podoz rivim oima povratnika, s jedne strane otkriva i krtost i dragoce nost onog ega se pesnik dotakne: kuo naa sa tri prozora i progutanim slemenom, trez venu ljubav za krajolik koji ga je na svoj nain usmerio. Istovremeno ta rezignirana etnja zaviajem povratak je onome to je od detinjstva ostalo. ajtinac u ovoj knjizi, meutim, ide jo dalje to je svakako njen poseban kvalitet. Pesnik dotie predele koji su udaljeniji od roene kue (pragovi), prua se do mitskih pra poetaka (uma). I ba ta elja da se ne ostane na folklornom belegu, regionalnom putokazu ili sentimentu uspomene, daje ovim lirskim zapisima koordinate univerzalnijeg poetskog znaenja. Kad u pesmi Povratak nailazimo na sledei tekst: Majka iz veeg premeta u manji tanjir kolae od kakaoa sa suvim groem, jasno je da detinjstvo o kome peva ovaj pesnik nije samo njegovo ve i generacijsko i istorijsko, zato socio-psiholoki naboj tog jednosta vnog iskaza otvara niz prustovskih asocijacija. U realizovanju sveta na granici sna i jave ajtinac, samo njemu svojstvenom dijalektikom ukrtanja metoda: slikovnog iskaza sa izraenim pojmovnim jezgrom, u realan, ak geografski prepoznatljiv, pejsa unosi ironinu posekotinu tipa: Imali smo i mi samo nae vukove...i uvek su nam bili na raspolaganju. Pominjanje sna u funkciji tumaenja poetskih profila kod ovog pesnika nikako ne treba dovoditi u vezu sa, ve pomalo pomodnom, fantastikom, jer u fragmetima o ivopiscu Aleksiju on izriito kae: san (je) isto to i nataloeno seanje. Razlaui to sopstveno iskustvo, zgusnuto u san ili bajku, odnosno svedeno na salaarske crkve kojima je kia oglodala prozore i vrata, a ti ne veruje vie a ni kapu ne skida , ajtinac silazi u nadmo refleksije koja kae: Ti samo uporno die a tu je posao da ti radost i vreme odbrojava. Tako izgleda i dramaturgija ove poezije: pozlaen, od ruku i vremena zamrljan ram, slika s rukopisom ravnice ispunjena i negde, na neoekivanom mestu, pukotina u koju se sve obruava. Pojam spokoj stva odavno izbrisan iz azbuke ovog pesnika, uoen kao tu ignorantski gest, kao kob postoji u svim pesnikovim sutonima: I svim 13 137

tim be lim cvetovima preti opasnost od ploda kao to preti opasnost da se s samim sobom pomirim. Uoavajui tragove i oiljke prethodnih vremena, ajtinac svoj zaviajni sindrom sagledava u kritikoj perspektivi, regionalne ozna ke koristi uglavnom kao polazita ka univerzalnijim zakljucima, dok skepsom to izvire iz, u osnovi melanholinog, tona knjige svoju poeziju ini trajnijom. Eventualne mane zbirke razlivanje slike u transparentnu anr situaciju, ili isuvie ishitrena refleksivnost, ne mogu da pomute utisak o znatnom iskoraku ovog pesnika. RAZMICANJE ZAVIAJA U knjizi Darovno putovanje nastavlja se ispitivanje zaviajnog fe nomena, uz primet no okretanje od pojedinanog (intimnog) ka optem (simbolinom). Zaviaj gubi oblike distrikta, on postaje pesnikova projekcija ireg, razgraenog realistikog miljea. U procesu poetske diferencijacije ravnice "totemi" zaviajnog ne gube na prepoz natljivosti i koloritu, ajtinac ih samo "oslobaa" od taloga romantizma i etiketa koje zamagljuju su tinu. On knjievne podsticaje ne nalazi u njihovom doktrinarnom variranju ve u strpljivom i zna lakom prepoznavanju socioistorijskih slojeva i simbolikih repera. U pesmi koja otvara ovu zbirku, Bol suenja po sebi pesnik nedvo smisleno oprede ljuje i sopstvenu poziciju kao i konanu dijagnozu darovnog putovanja: Mora li svaki predeo, kraj, odmor od puta. da ima tako truo koren kao to je neka moja uspomena, roenje ili poznata mesta to su samnom rasla Znak pitanja koji ajtinac ostavlja na kraju ove melanholine reenice kao da ostavlja mogunost odrenog odgovora ali ukupan ton zbirke potvruje da: svi putevi vode kroz stalnu postavku u muzeju. Dok u prvom delu knjige imamo utisak da itamo nastavak, stilski preieniji i tematski koherentniji, zbirke umi se vraaju prago vi, ciklusom Prenos stare slike ajti nac osetnije najavljuje pomak u razvijanju svog poetskog sveta. To znaajno usloavanje slike i refleksije on postie na dva, naizgled protivrena, naina, to nas, kad je u pitanju ovaj pesnik, ne iznenauje. U pesmama kao to su Otri beli cvet, ar, crnina, umorna slika samog drveta, on saimanjem poetske fraze na minijaturu, prenoenjem metafore u kontekst i potekst, is pisuje liriku tanane stilizacije i fluidne misaonosti. Karakteristian primer za ovaj pravac izmenjljivosti ajtinevog pe vanja je pesma Meu travama do sprata: iz esme svetluca zaspala kap u njoj nazire topli podrum mahovinu bregove s hladnim pticama. I u ovoj vrsti redukovane zaviajnosti primetno je pesnikovo nastojanje da se u svemu posmatranom otkrije dublji smisao i ustanovi kauzalitet koji promie iz vidokruga manje upuenih i pristrasnih su deonika. U pesmi Izvor on zakljuuje: Blizak zvezdama na kraju lo- va/ malaksalima putokaz i kraj / jakima ogledalo. Uspeno uskladivi znatan intelektualni naboj sa skulptorski oblikovanim jezikim 13 138

i nom, ajtinac kao da pronalazi obrazac saglasja svog dosadanjeg i budueg pesnitva. Meutim, u ciklusima Put u sovino oko , Nirvanin broj a naroi to u pesmama pod nazivom Nerazmotreni predlog razvoja grada od... do oekuju nas znatno izmenjen metod, ton i stilska sredstva. ajti nac pribegava u osnovi nadrealistikom maniru. Zaviaj je galimatijas namerno izmeanih istorijskih planova, jalovog i otuenog graditeljstva, pretee nezainteresovanosti, pranjavih prizora i "filosofije digestivnog trakta". U grotesknoj slici provincijalne fijeste u kojoj prolost uestalo pokuava da uspori savremeno, kritika svest Ra divoja ajtinca dostie esto do paroksizma. Javljaju se "stare mudre ose". Pesnikova ironija i kritika re imaju viestruko dejstvo. Oba veza je zato ajtineva, ako krene stazom kritike pesme, da istraje na demistifikaciji provincijalnog sindroma, imajui uvek u vidu prevashodnost poetstskih razreenja. (Pisano u Zrenjaninu, izmeu 1980. i 1987.) ___________________ * Radivoj ajtinac je roen u Zrenjaninu 1949. godine. kolovao se u Zrenjaninu i Beogradu i diljem biblioteka, knjinica i itaonica, u zemlji i svetu. Relativno kratko je radio kao glavni urednik programa Doma omladine. Kasnije se, uglavnom iz zdravstvenih razloga, u potpunosti posveuje knjievnom radu. Sada je glavni urednik asopisa Ulaznica. Po intenzitetu literarnog rada a naroito zbog anrovske polivalentnosti, ali i snage umetnikog izraza, ajtinac na izvestan nain u knjievnim prostorima Vojvodine i Srbije kao da zrai manojlovievskom introspektivnou i akribikom. Pored impresivnog broja objavljenih knjiga, ajtinev knjievni rad se punim intenzitetom, naroito kada su u pitanju eseji, kritike i prikazi, odvija u dnevnim listovima i u specijalizovanoj periodici. Objavljene knjige: Oruje ljudski ranjeno, poezija (1970); Cvee i smrt starog luke, drama (1971); umi se vraaju pragovi, poezija (1974); Darovno putovanje, poezija (1978); Panglosov izvetaj, poezija (1982); Demogorgon, eseji (1984); Suze u lunaparku, poezija (1987); Hotel arnojevi, eseji (1989); Banatska itanka, pri povetke (1990); Oena na Tajms skveru, poezija (1991), Ognje na Marija, poezija ( sa I. Danikovim); Moj begejski deo sveta, pripovetke (1994); Bajke o grmu, proza (1994); Olovni dolov, poezija (1995); ehovija, roman (1996); Hajka na Akteona, eseji (1997); Vez u vazduhu, roman (1999); rtve bidermajera, roman (2000); Sibilski glasovi, roman (2001) i Led i mleko, poezija (2003) i Vodeno dete, roman (2004).

13 139

DO MANOJLOVIA, I DALJE
Radivoj ajtinac: Hajka na Akteona, GNB "arko Zrenjanin", Zrenjanin, 1997.

Sudbina, literarna i egzistencijalna, Bekereanina i jo vie mondijaliste, pa makoliko ta odrednica poneke zgraavala, Todora Manojlovia, s pravom sve vie postaje predmet izuavanja, proitavanja i, konano knjievnog proigravanja. Mnogobrojne kontraverze vezane za ivot i njegovo eruditno knjievno delo mogu se svesti, s rizikom da u pojednostavljenju neto i zanemarimo, na sledee: Manojloviev izvesni i navodni kolaboracionizam u Drugom svetskom ratu, nedovoljnu originalnost njegovog pesnitva i dramskog opusa, i konano, na elitizam koji ignorie ideoloku i cehovsku utemeljenost drutva i kulture u kojima egzistira. U knjizi Hajka na Akteona, hibridnog anra, to joj nije niukom sluaju mana, Radivoj ajtinac, ugledni jugoslovenski pesnik, kombinujui anrove, odnosno ukrtajui Manojlovieve i sopstvene tekstove, zapoinje retoriku rasravu sa, moglo bi se rei, neistinama, po luistinama odnosno zabludama koje ve vie od pola veka prate Manojlovia. I nije sluajno ajtinev "traktat" o ovom modernisti na slovljen kao Hajka na Akteona, ne samo zbog toga to je ovaj arhajski junak bitan za naeg nepriznatog klasika, ve i iz saznanja da su tog beotskog heroja, Akteona, rastrgli sopstveni psi, zaarani Arte midinom ljubomorom, dok je i sudbina Bekereanina Manojlovia bila da ga svakojaki mrzitelji, politiki i knjievno, ak do egzistencijalnog ugroavaju. Pronalazei u svom opusu poetsko-esejistike celine, direktno inspirisane delom i sudbinom Manojlovievom, ili pak druge, iz kojih se pak jasno mogu dozvati njegove umetnike teme, ajtinac stvara duhovni kontekst u kome e efektno plasirati dokument koji tragino odslikava bedu nekih prestinih institucija i etabliranih posleratnih knjievnih komesara. Navodi iz jednog Manojlovievog pisma iz 1945. vrlo slikovito prikazuju svu slaboumnost ne tako davnih optubi za kolaboraciju ovog pisca sa okupatorskim vlastima, kao i pesnikovu tadanju egzistencijalnu ugroenost, dok fotokopije dopisa koje stiu iz Srpske Knjievne Zadruge, u periodu 1945-1952, koji zapoinju ekskomunikacijom pisca i njegovog dela iz ove ustanove za sva vremena, a zavravaju se molbom da ih Manojlovi "poasti" s dve svoje pesme, drastino ukazuju na vladajuu hipokriziju! Ovaj stvarnosni "input" ajtinac ak ni ne komentarie jer, s jedne strane u okruenju sopstvenih tekstova, koji su sline esencijalne fakture i zaviajne solidarnosti, to nije ni potrebno, a sa druge put ka Manojloviu je najefektniji kad je neposredan, njim samim oznaen. Ova se knjiga, meutim, ne iscrpljuje samo na ovom ukrtanju poetskoesejistikog i dokumentarnog, jo manje je upuena isklju ivo na ekskluzivnost traginih Manojlovievih ispisa, iako se sme zanemariti i taj njen sloj. ajtinac na ovom putovanju ka Manojlo viu, kroz Manojlovia samog, otvara i paraktuelnih knjievno-filozofskih tema, bliskih bekerekom bardu ali i samom autoru ove knji ge. Napomenimo samo nekoliko: odnos metropole i provincije, savremeno drutvo i njegova "poetizacija", ideologija i rutina naspram stvaralakog ina... ajtinac neke odgovore na ova pitanja pronalazi kod Manojlovia, ija je sposobnost anticipiranja 14 140

i prednjaenja obrnuto srazmerna priznanjima koja je za njih dobijao, ali je u knjizi Hajka na Akteona ajtinac je otiao korak dalje, onom stazom od trnja koju je Todor Manojlovi zapoeo. Izvesno duhovno srodnitvo autorovo sa velikim i nedovoljno priznatim prethodnikom, u ovoj je knjizi dis kretno i imanentno, a ona je zapravo literarno ubedljiv dijalog dveju epoha i dvojice znaajnih (bekerekih) intelektualaca. Indikativan je, u tom smislu, i stih kojim ajtinac zatvara ovaj lirskoesejistiki kola: Jer ispoved je ovo, jer ovo je krah hajke / Ovde ve ree rei na svog Govornika .

14 141

TRAEI SOPSTVENI REZ U VREMENU

ajtinev banatski romaneskni kvartet Radivoj ajtinc spada u neveliki broj pisaca koji bez formalistikih i formalnih pred rasuda oseaju stvarni duh postmoderne jer je uspostavljanje njene sutina kod njega dugo i valjano pripremana. Decenijama pesnik, potom esejista, kvalitetom romana objavljenih u rasponu od 1996 - 2001. ajtinac svedoi da je pozitivna matrica postmodernistikog metoda, svojom nekonvencionalnou i slobodom u for miranju knjievnih oblika i smislova, u stanju da uspostavi umetniko dejstvo, inter aktivno i respektabilno, adekvatno metastabilnosti modernog vremena. Ne naputajui fromat pesnitva, Radivoj ajtinac je posvojio i prostore proze, tanije romana. Dok ga kao pesnika, iz prvog ealona savremene srpske lirike, odli kuju dubina ekspresije, koja dotie i esejistiki diskurs, intenzivno oseanje geopo etike i onirike vieslojnosti Panonije, odnosno jezika potka umreenog kolokvija lnog i savremenog izraza, ovaj autor u romanima sopstvenu stvarnost trai u prese ku realnog i metaforikog, trudei se da naznai rez u kome e se mistifikacija pisa nja ogledati u svojevrsnoj demistifikaciji itanja. Romani Radivoja ajtinca, od ''ehovije'' preko ''Veza u vazduhu'' i ''rtve bidermajera'', do najnovijeg, ''Sibilski glasovi'' okrenuti su tajnama kojima smo svi okrueni, na relacijama prolost - sadanjost - ambijent. Shvatajui da najdublji smisao knjievnog teksta esto postoji mimo namerenog i zapisanog, da se stvar nost pretae u privienje a u njoj se iz inata nije odgonetnula, on svaku pripovednu pojavnost uobliava u magmi jezika, u koju njegovi junaci, uporedo sa narativnim projektom uspostavljanja sveta, koji uglavnom nestaje, smetaju i sopstvenu ima ginarnu i stvarnu realnost. Ovi kratki romani oznaeni su jedinstvenim rukopisom sumnje, jednim brojem slinih, opsesivnih tema i motiva, ali razliitom struktura lnou i fabularnom organizacijom. Pesimistian iskaz koji kao talog ostaje u ita lakom sluhu posle svakog od ajtinevih romana: svet je posuda u kojoj se kupa opti bol - realnost je koju ni akribinost postmodernizma ne moe da izmeni. Meutim, to nije minus ove prozne tetralogije o fenomenima zaviajnog, mondi jalistikog i porodinog. Ovaj autor, tanije reeno - njegovi junaci, sav u dijalogu s etnogenezom banatske mitologeme, raspet sveu da tmo negde postoji veliki svet (naroito anglo-ameriki) u kome su makar iskuenja beskrajnija i rafiniranija, uspinjui se i sputajui prodinim i generacijskim lestvama, sklapa apartnu pro zu autentinog kolorita. U kokoj je dramatainost postulirana u mikrokosmos. U poetnom romanu ''ehovija'', koji ima preovlaujue elemente poetske proze, ajtinac zapravo anticipira ukupnost svog "banatskog kvarteta". Ovde zapoinje nje gov " govor o nedokuivom", u ehovije se vaspostavlja princip da pria ne mora da ima poetak ni kraj, odnosno da se minimalizmom fabule moe dosegnuti bogat stvo stvarnosti. U zgusnutoj povesti o detalju iz ivota Arkadija (Vinogradova) Popova, ispisanoj na naizgled nepretencioznoj ehovljevskoj margini, sluei se metaforom predskazanja, ajtinac gleda u pozadinu stvari, u tromosti kolokvijalnog otkriva olovnu teinu ravnice. Na optem planu ehovija konstatuje opojno proklet stvo zaviajnog, unapred izgubljenu drutvenu bitku usamljenog pojedinca (inte lektualca) ali i nezasitost ljudske gladi za sticanjem materijalnog. ''Vez u vazduhu'' konsekventna je nadogradnja, (manje tema a vie proznih mo dela i filozofsko-poetolokih naznaka), zapoetog u ''eho viji''. Ovaj potonji roman predstavlja ak autorov radikalni iskorak ka poetskom romanu. Pripovedni diskurs je u ''Vezu'' sveden, usmeren ka dubinskoj introspektivnosti, s uverenjem da jedino metafizika poezije moe do kraja da objasni tajnu onog to se deava u nama, 14 142

drugima, svetu i svemiru. ajtinac, meutim, da ne bude nesporazuma, ne pie ovu prozu fingiranim jezikom i stilom poezije - on ''Vez u vazduhu'' gradi jasnom teh nikom i strategijom romanopisca zadravajui istovremeno beskraj poverenja u "boanski svevid" koji samo poezija ima. Zapravo, u ovom romanu autor do sudbin skih, iskonskih i konanih istina svojih junaka, i sopstvenih, naravno, stie "kristali zacijom" proznih treptaja, odnosno decentnijom "destilacijom" stvarnosnog, to je uostalom decenijama inio u svojim poetskim snohvaticama. I ne bez razloga, jedan od prikazivaa ovog njegovog romana, u kontra-punktovima ''Veza u vazduhu'' pro nalazi izraene prustovske elemente. Kao podrka ovoj analogiji neka poslui slede i autopoetiki iskaz samog Marsela Prusta:'' Predmet naih knjiga, sutina naih reenica, treba da bude nematerijalno, nikako u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom ivotu, naprotiv na stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od proz ra nosti grae... kao da se nalazimo izvan stvarnosti i van sadanjosti''. U ovom roma nu je ajtinac ba to uinio, utisak je, udaljivi se, moda, milimetar previe od neo phodne pripovedne strukture. Svojevrsna "zgusnuta svetlost" u ovom romanu dobija tamnu gamu jedne posti skustvene konstante. Uzdran i ne suvie opor ton koji ajtinac koristi u ''ehoviji'', opisujui zbivanja i stanja u neurbanom i dobrovoljnom azilu za preosetljive, izgub ljenom negde na dnu Panonije, u romanu ''Vez u vazduhu'' preobraava se u orvelovsko-beketovsku paklenu zavrnicu. Ipak, taj prelazak u tamnu stranu ogleda la neoekivan je samo za one koji nisu paljivo proitali zavrnicu ''ehovije'' koja se okonava pogibijom Arkadija Popova, odnosno predskazanjem tragedije: '' Ovo e se desiti leta Gospodnjeg ...'' A ''Vez u vazduhu'' zapoinje evkokacijom u deti njstvu zarobljene igre, fudbalske, koja se preobre u surovu parabolu punu frak tura, lomova, krvi i borbe do istrebljenja. Fragment pod nazivom ''Stadion'', sazdan od direktne munine, svojim orvelovskim asocijacijama, pun politiko-egzisten cijalnih implikacija, snagom ekspresije, eksplozivnou i napregnutou jezika iziskuje naknadno italako prepoznavanje i proiavanje. U beketovski postavlje noj celini pod nazivom ''Dogaaj'' ajtinac, ne menjajui optiku produhovljene rezigniranosti, kombinujui biografske i parabiografske elemente, flebekovim, sag ledava ivot pojedinca i porodice u vidokrugu mikro i makro zaviaja. Njegovi junaci osujeenog hoda (bukvalno) prebiraju po banalnostima svakodnevnog ivota, krue sopstvenim uspomenama ali i rone hiljadugodinjim iskustvom banatske ravnice, koje je ponekad i endemino, dok ivot istie iz njihovih prignjeenih tela. U dijalo zima oca i sina o iskonu istorijskih i pojedinanih sukoba, na samom rubu postojanja kao da se anticipiraju mukli tonovi iz ''Sibilskih glasova''. Dok roman ''Vez u vazduhu'' protie u traenju izlaza iz bespua u koje nas isto rija, poreklo, genetika i predrasude dovode, u ''rtvama bidermajera'' ajtinac svo ju kontemplaciju provlai tesnacem izmeu dva vremena: kroz prividnu izvesnost prolosti i metastabilnu savremenost. Njegov junak, Vukain Pomoriac, okupiran sopstvenom boleu i traginom smru brata Rastislava, u meugeneracijskom di jalogu sa sinom, ivot posveuje kontaverzama egzistencije i dela naj veeg slikara srpskog bidermajera - Konstantina Daniela. U zahuktalom kolopletu ovog disputa o sudbini, poreklu, stvaralakim mukama, nestalim slikama i osporavanjima auten tinosti ovog znaajnog slikara, i uprednog dnevnika bolovanja , odnosno porodi nog ivota junakovog, iz dananjice, protie ajtineva potraga za ivotnim taj nama koje po svemu sudei nisu miroljubive. Svetla i senke Danielovog ivota postaju paradigma ishodinih taaka Vukaina Pomorica. Autorova pozicija u ovom romanu je fleksibilna i polivalentna: ajtinac je svestan da smisao knjievnog teksta, njegov najdublji smisao svakako, esto postoji mimo zapisanog. Prihvatajui "odgovornost" za odaslate literarne inicijacije, autor 14 143

poziva neznanog itaa na saradnju: Stupimo u tajni savez jer ozarenje se moe desiti mimo teksta i kompozicije, - to e biti jo jedna miroljubiva tajna, kojoj, bar, nee mo odoleti. U ''rtvama bidermajera'', koji na mahove ima i elemente traktata o sutini umet nikog ina (o strahu od beline platna, o bekstvu u lepotu i sl.), uporedne tipologije Banaana, skice za porodinu hroniku urbanog oveka, ipak je preovlaujui onaj knjievni segment koji se javlja u intertekstualnom prostoru i svodi na pita nje: gde se krije teite ovekove egzistencije. Po ajtincu, svaki pojedanac je sama tajna: a iz tajne nema se, nita se ne moe, i nikud. Re, dakle, ima zahtevni i intuitivni ita lac koji uvek ide dalje...Tragom teme o ljudskoj spremnosti da zarad materijalnog bogatstva umesto ivota posvoje njegovu imitaciju, Radivoj ajtinac stie do et vrtog svog romana, ''Sibilski glasovi'' . Ovo delo, najdoslednije u potovanju proz nog prosedea, on definie kao etnofantastini roman. Kroz priu o restauraciji, po narudbini i u najam, stare, oronule i "potonule" komijske kue, ajtinac izvodi ned vosmislen iako ne i eksplicitan, romaneskni zakljuak: prolost, istorijska i povesna, zaviaj i etnos, bez obzira koliko nam se inili dragoceni i neohodni, ne mogu se ve taki, po narudbini, oiveti. Autor, implicitno poruuje kako su sva poistoveenja sa rekontrukcijom prolosti (odnosno njenim vraanjem u stvarnost) samo privid i zaludnost. Realnost u kojoj ive Pavle i Petar Manojlov doivljava se zato kao opas na mistifikacija stvarnog. Iz njihovog porodinog kruga, opsednutog naruenim i op sesivnim retroprojektom, iskau dva enska bia uronjena previe u relikte moderne civilizacije - drogu i komformizam, kao i Kosta Manojlov Keta, otac Petra i Pavla - koji svo vreme egzistira na ivici onostranog. Uronjen u ikonografiju banatskog ivota, pisan bogatim kolok vijalnim argoom, ro man ''Sibilski glasovi'' kao zavrni in ajtinevog banatskog kvarteta, jer e nared na proza iz pera ovog autora, po nama, ii drugim smerom, na izvestan nain pred stavlja i kritiku zaludnosti iluzionizma dela regionalne populacije, nauke i umetnosti. Na od reen nain ovaj roman moe se doiveti i kao autorov raskid sa zaludnim pokuajima da se sauvaju vanvremene vrednosti zaviajnog, nasuprot savremenim tendencijama globalizacije jezika, kulture i istorije, a moda je i drugaije jer Dani jela, najmlai lan porodice Manojlov, na prie o mahovini, morkama, ringlovu, zakljuuje: ''Super. Ovo je retro, total''! ajtinac ovim iskazom i zavrava roman! A mi smo se izrekli da se esto najdubli smisao romana nalazi ba izvan namerenog i zapisanog... Sumirajui proznu stvarnost Radivoja ajtinca, iz banatskog romanesknog kvarte ta, moemo fokusirati koncentrisanu jeziku materiju, zapaziti ekspresivne poetol oke naznake, istai doslednost postmodernistike intertekstualnosti, autentinost geoetnolokog miljea, suoiti se sa ironijom i autoironijom i zaviriti u metafiziki zjap koji se krije na obzorju stvarnog, bilo prolog ili aktuelnog. Ovom savremenom piscu, dakle, kao da je imanentna preporuka Roberta Muzila da je knjievnost jedin o mogua i relevantna ako u sebi sadri ironiju i fantastinu stvarnost. ajtinev virtualni vez u jeziku, u svojoj proznoj arhitektonici, ima dovoljno od obe stvari.

14 144

IRONINI DISKURS SVAKODNEVICE

Milorad Gruji, Sve pesme, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1977.

"Kako bih voleo da sam onaj koji poznaje samo vatru" Stih iz pesme Milorada Grujia* Moja knjievna gerila, kojom smo zapoeli ovu beleku u mnogome odreuje i njena ishodita. Do bitnik ovogodinje Brankove nagrade, na sugraanin, zarobljen ve itom poetskom udnjom za otkrivanjem nepostojee ali time i prima mljivije sutine ivota, donosi nam liriku duboko introspektivnu isto vremeno sasvim uronjenu u mitologiju svakodnevnog ivota, Po fakturi ova je poezija izrazito moderna: Gruji damare svakodnevice saoptava diskurzivno, sa stalno prisutnim ironinim podtekstom. Metaforika kojom se slui osloboena je robovanja svim konvencijama poetske tradicije, iako nije sasvim liena neke nove, nesvakidanje retorinosti. On se ne libi prejakog izraza, naizgled pohaba nih rei, prozainog iskaza, jer sve to u kontinuitetu ovog pesnitva, koje zapravo i poiva na relativizaciji tema i formi, predstavlja osobenu boju i ak znatno vie: jedini mogu nain njegovog postojanja. Milorad Gruji kae to ovako: Svet je ljubomorni gad (I zaspi svet jo pre spavanja) Ne pomislivi na mene Nijednom (Tako mi svet) Ukazuje poverenje Smeno poverenje (Da piem pesme nou). Ako bi traili mogua izvorita ove poezije, mogli bismo tragati od dadaizma, preko konceptualne lirike do andergraunda - sve su to krajolici kojima je Gruji tragajui za svojim poetskim ljubavima i mrnjama prolazio. Meutim, otisci tih putovanja oznaeni su oso benim linim fluidom - znai da je ovaj pesnik uspeno i dosledno sproveo pravila svoje poetike. Ono to naroito karakterie poetski svet knjige koja je pred nama je nesvakidanji registar tema o kojima Gruji peva. U rasponu od onih najbanalnijih (kao u pesmama U bio skopu, U restoranu , Kupam se ), pa do najsuptilnijih ( Sve po inje onog asa kada ovek stane zaboravljati da ivi ). I ba ta spremnost da sve bude motiv pesnike zauenosti, najupeatljivija je odrednica knjige Milorada Grujia Sve pesme. Ipak, ovaj pesnik naizgled oporog iskaza, u osnovi je romantik zauen sopst venim i naim nesnalaenjem u svakodnevnici. I na kraju, Brankova je nagrada toliko dragocena da ovaj septembarski datum i Grujieve Sve pesme treba pamtiti.

* Milorad Gruji je roen je u Zrenjaninu 1950. kolovao se u Zrenjaninu i Novom Sadu. Veoma uspeno radio u Knjievnoj zajednici Novog Sada. Bio direktor Izdavakog preduzea "Matica srpska". Izdao knjige, (ali ne i one njega!): 14 145

Sve pesme , pesme (1977.); Pesme, opet pesme (1977.); U ponoc, iz neke mrane kuce, negde u svetu , prie (1986.); Novosadski nokturno , prie (2000);. U zasenku Dunavskom sokaku , roman (1999.); ekspirov vrt u Parizu, (2000). putopis i Bog Vadraca i Madara, roman (2001.) koji je uao u uu izbor za "Ninovu nagradu".

14 146

POETINOST SVAKODNEVNIH UGOAJA

Milorad Gruji: Pesme,opet, Knjievna omladina Srbije, 1977.

Posle velikog uspeha postignutog prvom knjigom Sve pesme (Bran kova nagrada), Milorad Gruji nas drugim svojim poetskim rukopi som uverava u autentinost svog lirskog govora. Knjiga Pesme, opet evidentan je rast njegove pesnike sutine - zapravo u ovoj zbirci po etika ovog mladog pesnika preciznije se definie. Gruji se opredeljuje za tragalako pretraivanje svakodnevnih doivljaja. U njima prepoznaje apsurdne zametke veine pesnikih arhetipova, i ba takav prilaz - sa nalija ivotnog materijala, ini njegovu avanturu stvaralaki osobenom. Ako se kao odrednica modernog moe uzeti depatetizacija "venih tema", onda ovo pesnitvo moe da odgovori na mnogobrojna knjievna pitanja svakodnevnice. I jo neto: redovi koje, naizgled, bez napora itamo, ne moraju se meriti iskljuivo knjiev nim merilima. Grujieve poetski "zaustavljene" situacije iziskuju mo da u istoj meri re i komentar psihologije i sociologije. Takvo saznanje govori nam o nesvakidanjosti poetskih svetova koje ovaj pesnik vaspostavlja, prividno ne interveniui znaajnije u obeleenim "snimcima" stvarnosti. Pokuaji da se uspostavi poetinost svakodnevice, u naoj literaturi nisu retki niti novijeg datuma. Znai, Gruji u nameri nije nov, on je osoben u metodu kojim tu izdvojenost postie. On ne dostie lirinost svakodnevnih ugoaja poetizacijom (uz pomo kompletnog metaforinog rekvizitarijuma) banalnosti, ve kvalitet stvaralakog pronalazi u redukovanoj i tek malo stilizovanoj stvarnosti. Grujieva lirinost je u kontekstu i podtekstu, u nevidljivoj skrami koja "snimak" vremena i prostora zadrava u svesti itaoca. Katarze u ovoj poeziji izvan su pesme, jer pesnik ih, s namerom, ne ispisuje unutar poetikog ina, krhka struktu ra "zabeleke" ne bi mogla da iznese zgusnutost bilo kakve poetske definitivnosti. U Grujievom svetu sve je kao sluajno, nepretenciozno, ak nevano. Ali, ba to ini ovu knjigu neobino blisku ivotnim prizorima, u kojima takoe najpresudnije stvari nemaju esto vidljivu spoljanju dinamiku. Na dnu svake od ovih poetskih situacija nalazi se, ne smisaona ve poetska, odgonetka lirskog podteksta koji nas zajedno sa pesnikom odvlai u osobeni metafizikus svakod nevnog. Po ukusu ovog pri kazivaa, pesma Juno od eljeznike pruge predstavlja krista lizaciju po etskih nastojanja Milorada Grujia. Evo kako to glasi: Kada je sunce odskoilo /magla nestade/ videh da se juno od elje znike pruge/, nekako uvis, /zapoinje jedan put/ koji nije bio upisan /u geografsku mapu/, a u potpunosti je odgovarao /mojoj predstavi o putevima/ Pooh tuda, /usamljeniji nego nou. Svedenost, bolna obinost i metafizika pukotina u stvarnom, bie su i jezik karakteristini za osobeno pevanje Milorada Grujia u ovoj knjizi.

14 147

KRSTARENJE PROZNIM OBRASCIMA Postrealista Milorad Gruji

Ironija, promiljena mistika sa duplim dnom od podsmeha i fingirane dokumentarnosti, paradoks, metafora koja spaja i preskae klasino i stvarnosno, prividan realizam koji izmie linearnom, ukus istorijske metafizike na putu od veristikog do grotesknog uronjeni su u proznim formama Milorada Grujia (1950) u zavodljivu izmaglicu neuhvatljive vetine fabuliranja. Zapravo, ovog pisca odlikuje, moda ponajvie, spremnost za neumorno poigravanje proznim obrascima koji su, inae, obeleili srpsku knjievnost u rasponu od ranih sedamdesetih, oznaenih stvarnosnom prozom, pa sve do inaugurisanja danas preovlaujueg, moda i zalazeeg, post-modernizma koji se, izuzev kod nekolicine autora, ve gui u nemutom itanju potroenih obrazaca. Posle polaznih i blistavih poetskih poetaka (Sve pesme , Pesme opet), Gruji u potonjih pet proznih knjiga, sa sintaksikim prekidom u sluaju zbirke Samo pesme, U pono, iz neke mrane kue, negde u svetu, U zasenku Dunavskom sokaku, ekspirov vrt u Parizu, Novosadski nokturno i Bog Vadraca i Madara, bez urbe ali uvereno, samouvereno i suvereno slae proznu celinu, pripovednu, putopisnu i romanesk nu, koju odlikuje prividna nepretencioznost, evidentna itljivost i dopadljivost, i imanentna pripovedaka vetina. Jer, Milorad Gruji hoe da bude itan, umean je tkanju stvarnog i mogueg, nije naivan pisac, ne potcenjuje itaoca ali je istovremeno i potpuno svestan da je dananje vreme literarno mogue objasniti jedino kombinovanom tehnikom grotesknog, pikarskog, humornog i klasinog pripoveda nja. Dilemu da li da bude hermetian i citiran, ili itan i procenjivan, on razreava opredelenjem za prozni obrazac prividnog realizma, ironine istorinosti, intrigantne fabularnosti i povremene, i dragocene, metaforike zamagljenosti u kojoj se ne bo i zemlja dodiruju. Zapravo, dosledan u shvatanju da je svakolika umetnika praksa i vid ludistike mis tifikacije, on proiruje znaenje ovog iska za sa pojedinanog knjievnog proizvoda i na njegovog autora, odnos no na ukupan drutveni kontekst, ispisujui tako svoj knjievni vek kao pisac sopstvenih ali i "tuih" knjiga, kao izdava apartnog ukusa, odnosno Gruji je zagonetni tuma "iskoene istorije" sadanjeg i prolog vremena. ma, ironine istorinosti, intrigantne fabularnosti i povremene, i dragocene, metaforike zamagljenosti u kojoj se nebo i zemlja dodiruju. Zapravo, dosledan u shvatanju da je svakolika umetnika praksa i vid ludistike mistifikacije, on proiruje znaenje ovog iskaza sa pojedinanog knjievnog proizvoda i na njegovog autora, odnosno na ukupan drutveni kontekst, ispisujui tako svoj knjievni vek kao pisac sopstvenih ali i "tuih" knjiga, kao izdava apartnog ukusa, odnosno Gruji je zagonetni tuma "iskoene istorije" sada njeg i prolog vremena. Njegova sklonost da spaja fikn i fakn, zapaena jo u prii U pono, iz neke mrane kue, negde u svetu, (oni sa boljim pamenjem rei e: to je vidljivo jo u njegovoj ranoj poeziji!) jednoj od zapaenijih iz istoimene zbirke pria, gde mu je Sterija ravnopravni junak, razli stae se u kasnijim prozama u zanimljiv knjievni 14 148

metod sueljavnja vremenskih planova relativno stvarne prolosti i delimino imaginarne sadanjosti. U prii U potrazi za Sterijinim nita, literarno dramaturka upotreba istorijskih linosti u funkciji je prepoznavanja izmaglica koje velikani iz prolosti ostavljaju umesto pravog traga o hodu kroz lino vreme. Duhovito, s kontrolisanom ironijom, u lepoj pripovednoj frazi, Gruji dakle ve prvom proznom knjigom nago vetava svoj potonji magistralni, romaneskni valcer sa istorijom i nje nim, uglavnom skrajnutim ali knjievno, privlanim akterima. U toj moda i zanemarenoj pripovednoj sabirnici ovaj pisac prua itaocima, kritiari kao da nisu bili prisutni, pun uvid u neverovatnu temat sku, znaenjsku i anrovsku polifonost svog proznog sveta: od erotsko-metaforikih paradoksa, naturalistikih groteski, istorijskih zbi vanja koja se nisu dogodila, sociopatolokih melodrama, stvarnosne proze, neorea listikih prizora novosadskog andergraunda,tinejderske proze, do "putopisa" urbane izgubljenosti marginalaca s poetka osamdesetih. Osobenost ovih pria ogleda se i u potpuno adekvatnoj, fleksibilnoj formi to svedoi o Grujievoj zavidnoj knjievnoj vetini. Zato njegovo krstarenje mnogolikim proznim obrascima impresionira. U romanu U zasenku Dunavskom sokaku, dokumentarnost je pak samo delimino podreena fabularnoj ubedljivosti, tako da iz zbilje pozajmljeni Petar Konjovi, Ajvaz i arko Vasiljevi efektno podu piru i samu stvarnosnu fakturu romana, i njenu vremensku oboje nost, u kojoj se razlistava histrionski ivotni luk glavnog junaka Tarabia, dok je intrigantnost pominjanja istih ipak funkcionizovana u potpunosti samo kod onih koji prepoznaju znaenje i zraenje tih linosti. Ovo Grujievo delo, meutim, u prividnom maniru pikars kog i avanturistikog, prepuno je i dragocenih rukavaca srednjoevro pske ikonografije, uokvireno pravim poetskometafizikim trodimenzionalnostima i bogato plodovima panonske mitologeme obinog. Ispisujui putopisnu knjigu ekspirov vrt u Parizu, Gruji iznova demonstrira prividnu lakou svog rukopisa, jeziku superiornost, zna ajnu obavetenost ali i naglaen subjektivitet koji ovo tivo jasno odvaja od bedekerskog "sveznanja": njegov je zapis o putovanjima uvek iznad ili unutar samog jezgra pojavnog. Opisujui slike sveta kojim se kree, on zapravo svedoi o predelima u kojima njegova dua susree srodne boje, zvuke, imena i datume. U izabranim, dobro i smiljeno, i novim priama Novosadski nokturno, Milorad Gruji se opredeljuje za proze vieslojnijeg znaenja i kompleksnije pripovedne tehnike, zadravajui i par najreprezentati vnijih pripovedaka iz korpusa "stvarnosne proze". U ovoj knjizi pro- iene strukture, posebno se izdvaja jedna od novih pria: "Isus u Vukovaru", izuzetno ekspresivna, pisana visokim naponom emotivne kataklizminosti koju ovakva tema zahteva. U romanu sa posebno delikatnom temom, srpsko-maarski odnosi u 1848, na planu politike realizovane u narodskom krvoproliu, Bog Vadraca i Madara, kroz vizuru jednog sasvim marginalnog ues nika ovih smutnih vremena, Gruji postupkom nalinom Servantesu i Sijenkijeviu istovremeno, humorno i pikarski, opet naizgled bez veih knjievnih ambicija, ispisuje sagu o zlopaenju malog oveka u vrtlogu navodno velike istorije, o ivotu u detalju makrozbivanja, o huncutarijama pod platom bogobojaljivosti. Uz decentnu podrku nezaobilaznog Sterije, ovog puta i Petefija, uvek spreman na iznenaenja i promene stila, ritma i optike, savremeni na pisac Milorad Gruji, ovim je romanom zbunio i "Ninov" iri. Ne ba do kraja, ali kraj nije ni blizu. Humorna vitalnost njegovog proznog pisma kao da je nepresuna.

14 149

15 150

SLIKA RAZGLOBLJENOG SVETA

Vojislav Despotov: Prvo tj. pesmina slika rei, Ulaznica, Zrenjanin, 1972.

Prva pesnika knjiga Vojislava Despotova* upoznaje nas s osobenim poimanjem lirike. Ovaj mladi pisac, dosledne antiromantiarske orijentacije, traga po regionima konceptualne i "analitike" poezije pronalazei u prividnoj mehanici ponavljanja optevaeih stereotipova nove relacije, nesluenu dramatinost odnosno provokativnu autoironinost - sve to kao zamenu za uobiajeno stanje "poetinosti". U zaetku svog pristupa lirici Despotov pribegava destrukciji kao metodu razlaganja uobiajenih knjievnih definicija stvarnosti koja ga okruuje. Od tako razglobljenih elemenata on vaspostavlja novu viziju svakod nevnice, za veinu skoro nevidljivu ali za njega samog jedino vaeu. Pesnik se, dakle, u svojoj prvoj knjizi dragovoljno liio optih poetskih mesta, zapravo on i insistira na onim fragmentima ivota koji su u tradicionalnoj poeziji skoro anatemisani. Dosledan u dekomponovanju uobiajenih poetskih ema, Despotov to ini i sa samim supstratom pesme. Re, naime. pod njegovim dodirom menja svoju kakvou i validnost; slogovi se krune i sustiu. Manje sviklog itaoca moe zbuniti prividan umetniki haos koji naizgled ispunjava ovu knjigu. U Despotovu, zapravo, postoji i deluje nagon doslednog demis tifikatora pesnikog ina i klasinih lirskih motiva. On nema potrebu da preovlau juim "belkantom" doziva patetiku davno ispevanih oseanja, banalne prie ga ne interesuju i zato se smelo uputa u avanturu da ono to ispie ne bude poezija koju svakodnevna upot reba ovog pojma asocira. On hoe da vrati smisao i punou znaenja pojmu poetskog. I zaista, knjievni rezultati sabrani izmeu korica njegove prve knjige kreu se od grafiki izraenog dijagrama njegove koncentracije i psihike kondicije, preko esejistikih zapisa o lucidno-ironinoj otkrivenoj groteskonosti sveta, pa sve do veoma indikativne poslednje pesme ija je sadrina zapravo - praznina! Moda je, neoekivan takav zavretak - neispisana stranica kao rezultat pesnike "analize" ivota i poetske prakse ali shvatimo li to kao pesnikovu doslednost u negiranju mogunosti integralne spoznaje stvarnog i iluzivnog - uenju jedva da ima mesta! Razglobljena slika sveta, koju Despotov nudi, sva kako je iskuenje i provokacija za pravolinijsku percepciju umetnikog govora ali kada se savlada tradici onalistiki italaki strah, sveina i gorina ove poetske emisije uzvraaju osveavajuim damarima. 1972.

15 151

___________________ * Vojislav Despotov je roen u 1950. godine u Zrenjaninu, koji je u svakoj moguoj prilici, pa i neprilici, imenovao kao Petrovgrad. kolovao se, oficijelno, a jo vie po sopstvenom ukusu i afinitetima, u Zrenjaninu i Novom Sadu, Beogradu i po Zapadnoj Evropi. Iz knjiga i ivota. Bavio se raznim zanimanjima, intelektualnim i manuelnim, ali je ivot intenzivno proveo kao pisac i ovek izvan malograanskih konvencija. Objavljena dela su mu kao i ivot, provokativna, moderna, esto izvan anrovskih stereotipa, uznemirujua i duhovita: Prvo, tj. pesmina slika rei, poezija (1972); Dnjiepta bibil zizta unhunt, elementarne pesme, strip (1976); Trening poezije, poezija (1978); Pera sapuna, poezija (1979); Vru pas, eseji (1985); Pada dubok sneg, poezija (1986); Prljavi snovi, poezija (1988); "Mrtvo miljenje", roman (1989); Veseli pakao evropoezije, poezija (1990); Petrovgradska praina, roman (1990); Neoekivani ovek, esejistiki spev (1992); Deset deka due, poezija (1994 ); Veseli pakao poezije , izabrane pesme (1996); Jesen svakog drveta , roman (1997); Andraci, jepuri i ostala najavanija udovita Petrovgrada i Srednjeg Banata, roman (1998); Evropa broj dva, roman (1998); Drvodelja iz Nabisala , roman (1999). Umro je 2000. godine, gotovo na svojoj knjizevnoj veeri, na promociji romana Drvodelja iz Nabisala , sa koje se vie nikad nije vratio. Da ne zvui neukusno: ali da li je bilo koji kraj za Voju Despotova, borhesovskog crnohumornog veselnika, bio primereniji ivotu i delu!? Jer, evo kako je on o "noj" pevao: Smrt je slaba, kaem ti, smrt je slaba / i nita drugo nego slaba za nas / moda samo za nas / eto zato volim smrt /.

15 152

VOJISLAV DESPOTOV ili prevarena prolaznost

Vremenu buduem, ma kada ono zaista bude poelo, knjievno de lo Vojislava Despo tova, nezlobivo ali ne i naivno, "subverzivno" i , bez ostatka avangardno, postavilo je neko liko bitnih pitanja koja se ne zadravaju samo u okvirima literature ve ozbiljno zadiru u sferu civilizacijskog odnosno antropolokog diskursa. Dosledan antitradicionalista, izrastao iz fantazmagorija "petrovgradskih praina", rano je shvatio da se svi autentini remetilaki procesi zainju u "limesu" tj. "u pesminoj slici rei", iskosa pogledajui na centar, odnosno razumeo je, umno i zaumno, da se samo kontrolisanom destrukcijom (jezika, lektire, ivotnih obrazaca, vrednosti), humorom, paradosksom, paroksizmima, oksimoronskom logikom, ukrtanjem vatre i leda moe spreiti literarna i paraliterarna katastrofa, odnosno dosada. Jer, ta je sruilo Rimsko carstvo: spolja varvari, iznutra - dosada. Preruen u varvara (Konana ili nekog drugog) ovaj ovovremeni Ovidije, gutajui u meuvremenu, koje kao da je pozajmljivao od manje posve enih, enciklopedije, istorije knjievnosti, strane jezike, evrope i amerike, gajei biljke i deljui drvo, pisao je poslanice, u stihu, prozi ali ne i u pozi, koje nisu vreale ali jesu zbunjivale i remetile ukupni leterarni konsenzus. Negde iz banatske ravnice, vraajui se iz odsanjanog Ponta, nameran da pomeri centar umetnike ravnotee, manje geografski vie konceptualno, Voja Despotov je uspavani i dekadentan knjievno-kulturni Rim ovdanji, permanentno zasipao nedoumicama, kratkim spojevima, promenivi ne samo metod u stvaranju sopstvene umetnosti ve uspostavivi naizgledni haos u njenoj sadrini - predmet poezije postajalo je sve, ukljuujui i nju samu, izvrnutu iz zgloba. Pevanje Despotovljevo naroito je zbunjivalo kritiare zarobljene u eme i zablude samo jedne estetike i kole, jer kako uklopiti u kanonizirane table i dijagrame pisca koji poeziju imenuje kao "veseli pakao". Sluaj unezverenosti etablimenta pred ovim stihovima permanentne misaone turbulencije i humorne divergencije, najoiglednije se zbio jo 1986. kada je renomirani prestoniki izdava objavio najznaajniju poetsku knjigu ovog autora, Pada dubok sneg, u kojoj Despotovljev neoavangardizam, zapravo osveeni i razigrani marginalizam dovodi u iskuenje skoro svu dotadanju formu i sadrinu srpske poezije, dok u isti mah urednik edicije na pokoricama nemuto zapisuje "...ova poezija ne tei ka otkrivanju nekakvog dubljeg smisla, ve ka ironinom obesmiljavanju posmatranog;..." Za to vreme dubok sneg V. Despotova ve estetizuje pobunjeni jezik, javlja se konstituisan u novi princip lepote, jasno se vide komini i groteskni obrisi sveta koji dosada nikada nee ni dotai jer je sav od negacije, paradoksa, autoironije; dakle ovaj je pesnik u "posmatrano" uneo novi smisao, starom promenivi smer i adresu. Jedino margina nije elela u centar, zapravo odloila mu je time eutanaziju. I da stvar bude jasnija, kad kaem margina, u duhu Vojislava Despotova, podrazumevam ono to je jednom prilikom izrekao Noam omski da " biti marginala znai da vam mozak nije ispran"; dodao bih i da isti nije u gipsu ili formalinu! Na svom putu iz paraistorijskog izgnanstva, kao svoj sopstveni Ovidije, Despotov je blagovremeno spoznao da su zamke istroenog jezika prevelike da bi se izbegavale, umesto kritike odluio se za sapun, - perai sapuna, poverenici pesnikove katarze su krenuli u akciju: samo se tako mogla spreiti dalja metaforika epidemija pevanja i uma: 15 153

Uvremo surle slova,/ iz biblioteke bate/ upamo simbole korova/. Bez potrebe da docira, uasnut onim to se predstavlja kao mit i realnost tkz. Nove civilizacije, u svetu koji u sutini nema konzistentno boanstvo, Despotov jasno ukazuje na drelo haosa koji, unakazivi se prvo u pojavnost jezika, nasre na bit ovekove egziztencije - na slobodu miljenja i oseanja, boju koe: Krvavice Meri, pusti me,/ hou na miru da gledam kako dva policajca / na Tajms skveru neonskim cevima tuku crnca/. Bilo je to tako, ne jednom, u Americi, sada kad smo sreno globalizovani pesnikova poruka, bez obzira to je kroz apsurdan osmeh saoptena, deluje opominjue: Ima vode u Sahari, slagali su i/ jo uvek lau/ Cela je sahara jedno divno, plavo more/ Sa koljkama, algama i nestanim delfinima/. Poziciju svog pesmovnog bitka, koji se uplie u civilizaciju koja je vie virtuelna nego faktika, Despotov definie na sledei nain: Ja Bogu nisam naao manu/ a ni Bog nije/ naao mene/. U odgovoru duhovnom zjapu, koji je neizbrisiv i u izvantekstualnoj praksi, naroito u sferama koje su blie metastabilnom, zapravo odloeno izbrisanom Centru, na povratnik iz Ponta, jo u Peraima sa puna kae: I neka subota nikad ne doe! / Budunost je posledica /neo- bavetenosti./ Putujui od ("crnog") mora mrtvog miljenja, u kome se probudio gladan i edan sveine i vedrine, Despotov je zapoeo s upornim treniranjem poezije, relativiziranjem jezika, traganjem za unutarslikovnim smislom (ne libei se ni konkretizama), druio se sa humorno-kominim kalamburima sve dok nije nije upornim pranjem sapuna doao do postmodernistikih pozicija. Prolaznost koju je povremeno susretao, upozoravajui klasiare da dosada neizleivo zaudara, za majavao je igrom glasno izgovarajui dovienja, iznenaenje. Zbog svega toga, potpuno je svejedno da li je ovaj pisac dubok sneg prvo video u svom petrovgradskom detinjstvu ili ga sanjao dok je zavaravao svojerunu prolaznost. U pesmi "Sahara", ovaj pesnik hedonizma na ivici oaja, ostavlja ipak otvorena vrata: Samo je etvoro pesnika/ Imalo tanu viziju/ Otili su da se kupaju/ I odande objave istinu/ Jo se nisu vratili vratie se/. Ozarena margina, dakle, moe veno da se nada. Iako Ovidije ni je Odisej, Penelopa i dalje ima svoju polit iku. Samo je centar stavljen ad akta. 14. januar, 2002.

15 154

PESNITVO KONTROLISANOG ZANOSA Vuina eki: Grad vetrova, Prometej, Novi Sad, 1999.

Zrenjaninski pesnik srednje generacije Vuina eki*, godinama istrajava u poetskoj geografiji zaviajnog i autorefleksivnog presabiranja, introvertnog ispiranja jezika i intelektualnog trajanja, odnosno ovaj poeta krajnje delikatno, moglo bi se rei manojlovievski, provlai kroz sopstvenu duu savremeni ivot. I njegovo je pisanje zapravo svojevrsni dnevnik oiljaka koje mu svet ostavlja na savesti i vibrantnom intelektu. Kao prislonjen duom na prozorsko staklo, on time, prividno, zatien od stvarnog, vidljiv i ipak izloen, izrie sud o menama i manama realiteta; uzdrano ali istovremeno i otvoreno eki poezijom iznosi najintimniji deo sebe na knjievni proplanak krititike i italita. Kontroliui vidno poetski zanos, on po pravilu jezgro svog pesnikovanja zadrava u drugom planu linih iskaza o svetu, vremenu i sebi samo zateenom u prostorima poremeene ravnotee dvadesetog veka. Prefinjenom igrom poetikih simulacija, eki umesto emotivnog, naoj percepciji nudi refleksivno, i obrnuto: iza sasvim opredmeene i vremenski jasno situirane zbilje, ovaj e pesnik lakom persiflaom nau povrnost zadovoljiti slikom emocionalne preice, dok se sutina njegove metaforike zapravo krije u drugom, malo zasenenom, planu njegovog tananog pisma. Zato, u itanju, a naroito interpretiranju, najnovije poetske emisije Vuine ekia brzopletost u zakljuivanju moe biti razlog to nam u percepciji mogu promai naj suptilniji njeni valeri. U najnovijoj svojoj pesnikoj zbirci, etvrtoj po redu, Grad vetrova ovaj autor osnovne odlike svog pevanja dovodi do istote iskaza i uverljivosti odabrane rapsodine forme. Sav u vremenima, kojima naalost dugo nedostaju sjaj, lakoa i vedrina, u tri ciklusa ( Vetrov grad, Idu svetom trojica, Zemlja pogubljenja), eki, ogrnut matiev skim alom prividne nepretencioznosti, naizgled jedva ironian, i mek tek toliko da nam priblii temu, peva o gradu kao pribeitu i tamnici, o epohi balkanskih rana i oiljaka, i sopstvenoj dui, kroz koju sve to mora da proe. Zbirka se otvara stihom koji precizno locira i mesto i vreme i stanje budueg protoka pesnikog materijala ozraenog lamentom: Dolazim na ono isto mesto kojeg / Vie nema... , dok knjigu, s dosta stoji cizma, pesnik zaklapa reenicom: ista korist jo jedino je svitanje grada..Izmeu ovih graninih sintagmi, eki zrelim umom i namer no pojednostavljenom vetinom razmilja, lamentira, sea se i svedoi o svetu u kome je, i o sebi koji je. U tim njegovim lirskim odgonetanjima i reagovanjima na okolnosti i zadatosti, u pesmi Vetrov grad, sa jasnom asocijacijom na jedno od imena grada u kome ivi i stvara, u stilu jednog Miodraga Pavlovia, on efektno i izriito saop tava: Grad nije onog/ Koji mu je nogom pod grlo stao/ ... Grad je onoga/ koji je golim rukama vatru obuzdao/... da bi zavrio proroki i drama tino, primereno dananjim urbocidnim vremenima: Grad ne postoji izvan tvoje glave/ I seanja jasnog na budue vreme/. Pesma-poema Vetrov-grad , jedna od najkarakteristinijih u ekievoj novoj knjizi, prevashodno svojom isto poetskom 15 155

validnou, klju je za svakoliko razumevanje i tumaenje ove poezije; moderne u jeziku i iskazu, isto vremeno diskretne ali i dosledne u stavu da pesnik ne sme da izmakne od ivotne zbilje. eki ima to pravo, na re nepristajanja i uglom iz koga posmatra proticanje savremenosti, dok puni smisao njegov angaman dobija svedenom i kontrolisanom lirskom meto dologijom. Njegova slika grada ima u sebi i promiljenosti, dovoljno lirskih opservacija i jasnog intelektualnog stava, to ga nedvosmisleno definie kao izrazito urbanog stvaraoca. U ciklusu "Idu svetom trojica", eki se okree svojim unutranjim pejsaima, prolosti koja mu poetski u mnogome seni sadanjost, on se u ovim stihovima iskrada iz svog opreza i na momente doputa trenutke linog, koji su, u nekoj zapamenoj prazbilji, moda i sutina ovog uzdranog liriara. U pesmi Veernjaa on po ruuje; Jednom, skoiu s vrha svoje glave lude/ U eljust izgladnelog vira.../ dok pod naslovom Dva prijatelja itamo zaleenu tajnu: " Vrpo lji se smrt u mojoj putnoj torbi/ Stostruko zakljuanoj tesnoj i mranoj/ koja ipak doivljava ironinu poentu: U mojoj putnoj torbi smrt se na smrt dosadno vrpolji/. Zapravo, smenjivanje prikriveno traginog, sa suptilno parodinim, odlika je ovog njegovog poetskog ciklusa u kome nailazimo i na ljubavne stihove koji su proarani autoironijom, obiljem stvarnosnih naslaga, otvorenim metaforama, ali istovremeno i delikatnim oseanjem da pesma najee zapoinje tamo gde ljubav zamire. Trei ciklus Zemlja pogubljenja pesnik zapoinje iz sasvim subje ktivnog ugla: Malo je svetlosti/ Da ugasi ovaj mrak/ Udobno smeten u meni/, prelazi preko naturalistiko-utopistike vizije u pesmi Raereeni vo, koja nagovetava opte posrnue sveta oka nas, ali i u nama, da bi ga pesnik okonao dovodei svoj poetski panoptikum do sredita rata koji nas je proletos, s ne besa, zasuo. U pesmi "Srbija je to" eki ispisuje san koji odjekuje: S neba se vraa/ Inatna pesma hora anela palih/ Pesme gde je - zemlje ima / Srbija to je/. U knjizi Grad vetrova eki, dakle, potvruje svoj talenat, ponavlja osvojene poetike elemente, ali i nagovetava zgunjavanje svog, ponekad hotimice narativnog, iskaza u pravu ezoteriju.

* Vuina eki je roen u Sivcu 1950. godine. U Somboru je zavrio Gimnaziju a u Beogradu Filoloki fakultet. Od 1973. ivi u radi u Zrenjaninu. Knjievni rad zapoinje poezijom koja kombinuje diskurzivni izraz, utian ali jasan kritiki i polemiki ton, i istraivanje u jezikim slojevima metafore. Pie i knjievnu i likovnu kritiku, ogledao se uspeno u antologiarskim poslovima. U romanu Besput pokazao je zavidno vladanje proznim iskazom, direktno zaronivi u savremenost neobinom kombinaciom veri stiko-poetskog realizma. Pored izbora poezije, scenarija i antologija objavio je sledee autorske knjige: Dan koji nedostaje, poezija (1994); Prelom due, poezija (1995); Drugo ime stvari, poezija (1996); Grad vetrova, poezija (1999) i Besput, roman (2002).

15 156

U JEZGRU EGZISTENCIJALNE STREPNJE o pesmama Ileane Ursu Nenadi

Za pesnikinju Ileanu Ursu-Nenadi * egzistencijalna strepnja je evidentno izvor i uvir svakolike poetike aktivnosti. Integralni prostor u kome se odigrava jedinstvo njenog ivotnog i knjievnog traja nja osenen je optom dezintregracijom stvarnosti i humanosti. Iz lino doivljene vizije nesree, za koju je nebitno iz kog dela mikrokosmosa potie, javljaju se u njenoj lirici slike u kojima klasinu me taforu zamenjuje zlokobnost redukovanog realnog volumena. Iz pregrti varijacija, oznaenih neminovnou pesnikog subjektiviteta, koncentrovane ispovesti o nesnalaenju i nepristajanju, koja se poziva na simbole podrazumevane u naem sopstvenom iskustvu i lektiri, biramo est pesama s poetka stvaralatva Ileane Ursu-Nenadi, uve reni da su u njima kodirani skoro svi njeni potonji odazivi. Menjae se samo ritam, leksika ili sintaksa. Tragino oseanje ivota, praeno istovremenim nepristajanjem na zadat redosled i poredak, definiu ovu pesnikinju i danas. Vetina versifikacije i dalje poiva na usa vravanju minimalizma forme. Mi poseemo, u ovom ispisu, za nje nim poetnim pesmama jer "rani jadi" determiniu presudno i put u celini. pesma 1: Kua U ovoj se pesmi zainje dramatski niz pesnikinjine spoznaje da je harmonija njenog linog sveta temeljno uzdrmana: Rui mi se kua / ljudi /rui polako /kao da gradi /ruevine. Na planu iskustvenog i simbolikog uspostavlja se tako parabola koja polazi od premise da je stvarnost uvek izvod iz neke apsurdne optosti, da bi se kod Ursu-Nenadi, to je za nju i karakteristino, pesnika delatnost uspostavlja po obrnutoj balarovskoj sintagmi: njena je slika iz realnosti ve razgraena te pesnikinji preostaje samo jo da u lirski fluid kane kapljicu iluzije: Rui mi se kua / a jedino to mogu/ jeste da pamtim/. inom opisivanja poremeaja u ikonografiji porodinog, ona kao da sklapa privremenu nagodbu izmeu slobode i seanja da bi se umeala u saplitanje fenomenolokog reda svoje sudbine. Organsko telo njene lirike uspostavlja se tako u redukovanoj svetlosti, dok panika egzistencije ve proviruje iz pukotina stvarnog. pesma 2: Beli arav U neto razvijenijem miljeu detinjstva, opet ikonografski svedenom prizoruslici, u ovoj se pesmi poetna slutnja nestajanja doma razvija u dalekoseniju i metaforiniju sliku: Beli aravi su nad ome enim prostorom, dud detinjstva je u prastarom bunaru a kua je bez dim njaka.Van svake nauene filozofinosti, poezija Ileane Ursu-Ne nadi identifikuje siluete sudbinskog jer Polako tone sve to jo zovem / nadom / strepnjom, bolom /. Njena je subjektivnost u ovoj pesmi na pragu egzistencijalne ugroenosti, detinjstvo je skoro izb risano, poezijom se pokuava odgonetka nevolja koje se iz realiteta preivaju u snove. Ali, Ursu-Nenadi ne spada u autore koji se zanose time da istina knjievnosti moe da da direktne 15 157

odgovore. Ona samo svoj lament ne zatvara: Nije mogue da oni ( "beli aravi" Z.S.) / umesto mene / govore o predaji /. pesma 3: Takav smo svet Stihom Nema nesree koja nas nee zapoinje ovaj lirski krik, u slinom tonalitetu sa prethodnim ali, istovremeno, on je i proirenog znaenja. Pesnikinja kao da se iz individualne poljuljanosti, iz kue u kojoj jo postoje zidovi, vraa u vreme istorije, ne da bi bila srenija, jer to nije njen usud, ve da bi govorom koji je u skladu sa njenom sudbinom potvrdila da ivi u osakaenom vremenu i raz ruenom prostoru. Prelazei sa linog nesporazuma sa celinom na zajedniki plan, Ursu-Nenadi uoava iskonsku dimenziju kontinuirane nesree na ovim prostorima: Ne pamtimo vie ko su sokolari / ko lovci i ko gospodari. / Takav smo svet. U saetim stihovima, svedene metaforinosti i prozirne domiljenosti, pesnikinja ovog puta zastupa i kolektivitet sainjen od pojedinaca srodnog subjekta: " Samo u srcu jo drimo steg / i opratamo pronevere./ Takav smo svet. Taj otueni svet kao da jo nije spreman autoru da prui ni utehu ni iluziju. Bu dua istorija e mu, takoe, samo odmagati. Pesnikinji preostaje sa mo revolt, ili rezignacija. pesma 4 i 5: Jednom i Govorim o kui Na glavnom toku putovanja unutranjim morem, (a i u "spolja njem" je verovatno isto) beei od kue koja se rui, pesnikinju pre krivaju beli aravi koji joj namenjuju predaju, dok nas sve zajedno samo nesrea hoe. Ovim itinererom Ursu-Nenadi, traei imaginarnu kuu, stie do sna, u kome po logici egzistencijalne arheologije, postoje naznake jo neizgraene kue. U pesmi Jednom, uvoenjem odrednica vreme i putovanje, znai uspostavljanjem dijagonale prostora trajanje, odnosno imenovanjem radnje kojom smisaono gospodari (putovanje), pesnikinja dovrava temelje svoje globalne metafore koja u svojoj biti zainje temeljnu egzistencijalnu nesigurnost. Ileana Ursu-Nenadi vreme i kretanje oznaava kao sakralni prostor, subjektivan i poetski, u kome je odvojena od sebe i sveta. U zaboravljanju zaumne namere, s koje polazi na to astralno putovanje, ona kao da pronalazi "jedinu radost". Ali, buenjem - pred njom jeste - samo Jelabuga! pesma 2: Jelabuga Na vrhu piramide iskuenja, ili na dnu spirale saznanja, Ursu Nenadi stie u Jelabugu to ne prestaje da se iri. Stie u to mesto zaguljivog, ne samo mentalnog, mraka, iz koga je Marina Cvetajeva izbegla konopcem "ropcem istine". Izbegla da iezne! Idui mostom izmeu istorije, koja je sve bestidnija, i istine, kojom pokuava da sastavi okvire rasutog sveta, naoj pesnikinji je jasno da ona sama ni kuda nije otputovala, Jelabuga je dola do nje propovedajui umiranje bez smrti konane. Ipak, na stratitu Cvetajeve, u devetom krugu koji sve guta Ileana UrsuNenadi poruuje da muza pati ali se i buni. Velika i nesrena Ruskinja pie Rilkeu pismo koje on, iako ve mrtav, predosea: ig Jelabuge ga na mah u nitavilu zaustavlja. Ileana Ur su-Nenadi svojom poezijom opisuje muku svakodnevnog da bi mu se suprostavila. ______________________ *Ileana Ursu-Nenadi je roena u Begejcima 1954. godine. kolovala se u Begejcima, Zrenjaninu i Novom Sadu. Pie na srpskom i rumunskom jeziku. Prevodi s jednog na drugi. U lirici spaja naizgled nespojivo: socijalnu i antropoloku 15 158

ostraenost i duboko melanholinu i ne retko potresno iskrenu poetinost. Sa suprugom, pesnikom Milanom Nenadiem, ostvarila nekoliko izuzetnih prevoda sa rumunskog jezika (naroito M. Emineskua). Do sada objavila knjige: Pansion u biblioteci, pesme (1978); Vrt rei (Gra dina de cuvente), pesme, na rumunskom (1979); Vetina vetice (Abili tatea vrajitoarei), pesme, na rumunskom, (1981); Pesme / Takav smo svet, pesme, sa M. Nenadiem; Bata rei, pesme; ovek crne ptice, pesme na rumunskom( ; Tragovi na pesku, pesme, na rumunskom ; Jelabuga, pesme; Candelabru Candid, pesme na rumunskom; Eminesku: Svetlonoa i pisma, prevod, sa M. Nenadiem ; N.Koljevi: Otadbinake teme", prevod na rumunski; Eminesku: Veernik i pisma, prevod na rumunski, s M. Nenadiem.

15 159

NEDREMANO OKO LIKOVNOG TRAJANJA

likovni zrenjanin

16 160

OD ZOGRAFA DO ISLIKANE AUTOLIMARIJE

Bogata, kontinuirana i povremeno veoma respektabilna likovna umetnost u na em gradu i njegovom okruenju, u periodu od etrdesetih godina osamnaestog veka, kada praktino decen tno zapoinje sa aktivnou zografa, pa sve do prvih godina dvadsetiprvog veka, kada mladi Petar Tukan samouvereno islikava i limari ju, kontejnere ili ograde sa gradilita, a Isidora Dunerski svoj virtuelno-kolani svet sanja iz vizure akvarijuma, dakle taj razvojni luk boje, crtea i kompozicije, nosi u sebi uvek dovoljno intenziteta, znaenja i kvaliteta da se kvalifikuje za jednu od no seih duhovnih dijagonala ove regije i njenog centralnog urbisa - Zrenjanina. Zografi slikahu ljupke ikonice za potrebe narodne. Oni su uglavnom, dolazili sa juga, sa duplirane tromea Makedonije, Grke i Bugarske ili Makedonije, Grke i Albanije. Slikarstvo im uglavnom uva stilske karakteristike vizantijske umetnosti, ali pokazuje, osim narodnih mo tiva, i obeleja zapadne umetnosti. Ovi ikonopisci, se posle Velike seobe uglavnom grupiu, kada je Banat u pitanju, u Temivaru, Aradu, Modou (Jaa Tomiu) i Bekereku. Najstariji slikarski spomenici Velikog Bekereka su nekolike zografske ikone iz hra ma najranije naseljenog dela grada, Gradne ulice. One potiu iz osamnaestog ve ka, dok je ikona "Nedremano oko" verovatno deo nekog starijeg ikonosta sa jer nosi sve karakteristike zografskog slikarstva: slabosti u crteu i rasporedu planova i pers pektive autor nadoknauje bogatim koloritom koji svoje korene vue iz folkorne umetnosti. Na rashodovanom ikonostasu iz sela Eka, pri dnu "Carskih dveri" stoji zapis i potpis zografa Nedeljka Popovia erbana, sa godinom 1744. Sredinom veka zografske druine se raspadaju, slikari nomadi se opredeljuju za ivot u veim trgovakim centrima, u kojima dobijaju istovremeno i novu etiketu "moleri". Jedan od prvih takvih molera koji je otvorio slikarsku radionicu u Velikom Beke reku bio je Dimitrije Popovi (1727-1782). Radio je skoro iskljuivo u okvirima crk venog slikarstva ranog srpskog baroka, pod vidnim uticajem ruskog slikarstva tog doba. U drugoj polovini osamnaestog veka deluje slikarska porodica Popovi, ije je rodo naelnik Teodor Popovi (1747-1807). Stariji sin Georgije (1783-1847) ga nastavlja u crkvenom slikarstvu, dok mlai Jeftimije (1794-1858), koji je zavrio Beku slikar sku akademiju, preferira portrete. Vrhunski radovi veoma plodnog ikonopisca Arsenija Teodorovia (17671826), sa skoro 20 ikonostasa, naalost su, u velikobekerekom arealu sauvani samo u crkvi u Melencima. Ikone na ikonostasu su koncipirane barokno, sa toplim koloritom, i vim pejsaem i mekim drapiranjem tekstila. Ikone u crkvi u Gradnulici meutim spadaju meu slabija ostvarenja ovog plodnog slikara. Ipak, zavretak veka i njegov prelazak u devetnaestivek. u gradu znane privredne i kulturne ekspanzije, ak i u poreenju sa Segedinom, Temivarom, Aradom i Pounom, odvija se znaajna li kovno-umetnika aktivnost, tako da pojava Konstantina Danila (17891873), central ne figure naeg devetnaestogveka dolazi sasvim oekivano i blagovremeno. S njim je vojvoanska umetnost toga veka dola do svog vrhunca. Lini podaci o njemu (Danilu ili Danielu) vrlo su nepotpuni i nesigurni, emu je i sam mnogo doprineo. On je o sebi govorio vrlo retko i malo, ta vie esto je na 16 161

merno preutkivao i netano obavetavao i svoje najblie prijatelje o sebi. Valjda zbog neeg mranog u svom poreklu, ili zbog romantiarskog i naivnog, jednom takvom tadanjem nekolovanom samouku svojstvenog, shvatanja umetnike pro fesije i originalnosti. Zato i oko njegovog originalnog prezimena postoji zbrka, as je Danil a potom Daniel, na nemakom i latinicom, kako je voleo da se potpisuje na slikama. On sam je priznavao da je roen u Lugou, od matere Srpkinje i oca Rusa koji je, toboe kao vojnik Suvorovljeve armije, zaostao u Banatu. Tog Rusa niko nije upamtio dok su Bekereani Danilovu mater upamtili jer je pri kraju ivela u ku i svog ve uglednog i imunog sina. Sam Danil je uenje slikarstva zapoeo 1812. u temivarskom ateljeu Arse Teo dorovia da bi kasnije stupio u radionicu nekih bekih akademskih slikara u istom gradu. Poetkom dvadesetih godina boravi u Beu i Minhenu, a sve do 1927. krstari Banatom kao putujui slikar izdravajui se portretiranjem po imunijim graanskim i plemikim kuama. Te godine dolazi i u Veliki Bekerek gde radi na potretu be kerekog podnaelnika Stevana ( Itvana) Karaonjija, kasnijeg torontalskog upana i grofa. Ovaj slikar-poetnik se u Karaonjijevom domu zaljubljuje u Sofiju Deli, devojku iz jedne osirotele maarske porodice. iji je status u Kraonjijevoj porodici bio dvosmislen. Ipak, 27. februara 1828. uz kumovanje samog Karaonjija, Danil eni ovu plavokosu lepoticu. Posle tog intimnog dogaaja Danilu se otvaraju nove perspektive, umetnike i finasijske. Od panevakog prote Arsenovia dobija poru dbinu da izradi ikonostas nove srpske crkve u Panevu. Posle mnogo priprema i studija on efektno zavrava obiman umetniki posao koji i danas osvaja mlada lakim lirizmom i sveinom kolorita. Za svoj rad je od optine primio ukupno 4000 forinata u srebru a istovremeno je u Panevu naslikao jo oko dvadeset portreta i ikona. Tim radom u Panevu Konstantin Danil je osigurao sebi i reputaciju najboljeg ivog majstora u regiji a finansiski se obezbedio za ceo ivot. U to vreme poslovi su se nizali, mogao je da bira i zahteva. Kupio je lepu kuu u Bekereku, u Gradnulici. Zasadio je prostranu batu retkim cveem i drveem a odaje je ispunio skupocenim nametajem. Javlja se zatim na konkurs srpske crkve ne optine u Temivaru, i u konkurenciji uglednih srpslih slikara i dvojice uvenih nemakih slikara, iako sa najskupljom ponudom, od 6500 forinata u srebru, on ubedljivo pobeuje. Zavrava ikonostas brilijantno i postaje prestino slikarsko ime ce log banatskog regiona. Novine piu kako je njegovo ikonopisanje "najlepe u celoj Ugarskoj, ukljuivi i sve provincije". Od 1846. do 1851. Danil boravi u svojoj kui u Bekereku slikajui portrete a i po koju mrtvu prirodu. Od 1852. gotovo se preselio u banatsko selo Dobricu da u tamo njoj crkvi naslika ikonostas. U tom je selu ivopisao svoje skoro najmonumen talnije delo: ikonostas sa 17 ikona. Koji vie podsea na ogromnu stenu jedne ga lerije no na konvencionalne ikonostase naih prekosavskih hramova. Uprkos ''pre slatkom'' Danilovom maniru, ove slike stvaraju svean i vanredan utisak. Od 60-ih godina nije mnogo izbivao iz Bekereka. Slikao je portrete za visoke sume, i anr slike za svoje zadovoljstvo. Taj, po spoljanosti veoma skroman, po guren, rano osedeo, veoma kratkovid ovek, bio je inae vrlo duhovit, sa ljudima taktian i vrlo gostoljubiv. Kuu je drao skoro raskono a enu je bogato oblaio. Putovao je u Be a verovatno i u Italiju. Uprkos svojoj provincijalnoj povuenosti pratio je razvitak duhovnog previranja i umetnosti u svetu kroz ceo svoj ivot. Bio je pretplaen na nekoliko nemakih i francuskih umetnikih asopisa, bio je i

16 162

revnostan ita knjiga. Meutim, kako to biva kod onih koji predugo poive, polako je padao u zaborav. Njegovu smrt nisu ak ni novine blagovremeno oznaile. A kada je 1923. spomen ploom obeleena njegova kua uinjeno je to ne zbog ovog velikana naeg bidermajera ve zato to je "tu slikarstvo uio 1848. na veliki pesnik ura Jaki (1832-1878), od slikara Daniela". Moe li ivot ironinije da se podsmehne! Zanimljivo je da je naena samo jedna njegova fotografija, i to u Lugou, na osnovu koje je Uro Predi (1857-1953) naslikao svoj poznati Danilov portre, za Narodni muzej u Beogradu. Takva zatamnjenost, povrememo i skrajnutost, ak i kulturoloka nespremnost Beke reana, potom Petrovgraana i konano Zrenjaninaca da mu priznaju neosporivu evropsku prominetnost, ostaje izazov ne samo za istoriare umetnosti ve je to velika tema i za interkulturalnu antroplogiju.. A ura Jaki, pesnik, pripoveda, dramski pisac, romantiar i mnogostruki ivotni brodolomnik, jedan od najveih ukletih umetnika u nas, slikar istovremeno nesluene ili samo nasluene veliine, uio se zanatu slikarskom kod Konstantina Danila koji je olienje graanske umivenosti i bidermajerskog veza. Uticaji ovog velikog uitelja na Jakievim platnima, naroito na ikonostasu u Srpskoj Crnji i brojnim portretima, su vie nego oigledni. Ali i razlike. Istorijska tematika, koju je Jaki sa toliko panje i nadahnua negovao, postavila ga je visoko meu malobroj nim srpskim majstorima koji su je obraivali. Na platnima sa takvim temama naj bolje se uoavaju elementi stila zbog kojih se Jaki namee kao vodei predstavnik romantizma u srpskom slikarstvu. Sem toga, oseanje za boju i nain kako je istu nanosio na platno, zatim kako se koristio osvetljenjem za definisanje prostora i oblika u njemu, nije posedovao niti primenjivao tako dosledno i uporno nijedan njemu savremeni srpski slikar. Za svih tridesetak godina Jakievog slikarskog rada odnos prema boji i problemi osvetljenja bili su nosioci njegove stilske orijentacije, ali tako da su romantiarski sadraj i romantiarski izraajni oblik predstavljali vrsto jedinstvo. Put od Danilovog slatkog bidermajera, studiranog u gradnulikom ateljeu, do heroike romantiarskih likovnih kompozicija volebno ponire i izvire na Jakievoj protivrenoj paleti. Posle Konstantina Danila, i njegovih vrhunskih evropskih uzleta, naroito izraenih u ikonografskim ostvarenjima i portretima, dolaze vremena njegovi pomalo onemoalih uenika Mojsija Voinovi, Ivandija i Dobria, odnosno nastavljaa, kao to su bili Johan Goigner (1837-1887) i Jano Velder (1854-1915). Koji su takvi verovatno samo u poreenju sa svojim blistavim prethodnikom. Moe se dakle konstatovati da se u Bekereku poslednjih decenija devetnaestog veka osea nedostatak delovanja pra vih slikarskih talenata, to nije ni nelogino jer odlazea plima velikih slikara, ne treba tu zaboraviti ni eruptivnog uru Jakia koji naalost nije bitnije uticao na bekereke likovne umetnike, neminovno ostavlja umetniku oseku. Ipak, 1890. prireena je prva znaajna slikarska izloba u izlogu ''Mangoldove knjiare'' , na glavnoj ulici u Bekereku. Izlagao je potrete Antal Streitman (18501919). Te iste godine izlagao je pejasae i Laslo-Kedi Kova (1867-1944), umetnik koji je zasluan za estetiku gradske upanije. Tih se godina odvija i dosta iva sara dnja bekerekih slikara sa Budimpetom. U smeni starih i novih shvatanja u umetnosti poslednjih godina devetnaestog veka, i prvim decenijama dvadeset, grupa srpskih slikara, veinom kolovanih na Minhenskoj slikarskoj akademiji, obeleava jedno vano istorijsko poglavlje nae moderne umetnosti u Vojvodini. Pripadnici ove grupe naputaju tradicionalno sli 16 163

kanje u ateljeu i odlaze u plener da neposredno slikaju prirodu. Novom shvatanju likovnosti prilagoena je i iz menjena slikarska tehnologija. U tu grupu srpskih ple nerista, pretea nae moderne umetnosti spada i bekereanin Aleksandar Sekuli (1877-1942). Sa stipendijom "Matice srpske" i po preporuci ve uvenog Uroa Predia, koji vei deo svog ivotnog veka provodi u dis kretnom zaobilaenju Velikog Bekereka, boravei u Orlovatu i Beu, Beogradu i Starom Beeju, da bi ipak 1939. u Petrovgradu pri redio veliku izlobu. Njegova pomo talentovanom i samosvojnom slikaru ovom slikaru je dragocena. Premda su po mnogome sasvim razliitih likovnih shvatanja. Sekuli se likovno obrazuje u Budimpeti i Minhenu. U svom rodnom Bekereku prvi put je izlagao 1904. Kasnije ivi u Beogradu i Minhenu da bi se 1919. vratio u rodni grad gde slika portrete, bavei se i dekorativnim slikarstvom i restauracijom. Bio je i kustos u Narodnom muzeju. Zanimljivo je, meutim, da je on ostao po stra ni od vodeih likovnih procesa u gradu, vodei dosta usamljeniki ivot. Nastavio je da radi studije i aktove, koje je u i u znatnom broju doneo sa minhenskog kolova nja. U tom rodu slikarstva, Sekuli je jedan od najboljih majstora tada savremenog srpskog slikarstva sa poetka dvadesetog veka. Radio je pasionirano i rafinirano fi gure ena, sa izuzetnim efektima u kontrastiranju svetlog i tamnog. Sa naroitom koncentracijom, u kojoj kao da je bilo intimne "pozadine", posvetio se stvaranju enske figure sa utom ruom na velikoj, skoro sasvim tamnoj povrini slike. Imp resionira njegova virtuozna materijalizacija draperije i zagasitorumenog tena ili kose modela. Beleimo i njegov pokuaj da u Bekereku zasnuje kolu slikanja. Godine 1910. formira se grupa mladih slikara, u koju se kasnije ukljuuju i pojedinci iz starije generacije. Grupa deluje pod imenom "Velikobekereki impresionisti". Njihova aktivnost i zajedniko izlaganje pretvorilo se u tradiciju koja je trajala sve do 1936. godine. U osnovi ovu grupaciju umetnika inili su: Anton Streitman, Joef Varkonji, Emil enar, Jene Velder, a kasnije im se pridruuju i Erih Jano, Ivan Cvejanov, Peter najder, Fajfer Karolj i Tivadar Vanjek. Nekako sa strene, sa njima sarauje i potonji veliki arhitekta Dragia Braovan. Zanimljivo, pouno i preporuljivo je ono to je tih godina uvela u svoju praksu Velikobekereka tedionica: omoguila je kupovinu umetnikih slika na dvanaest rata, s tim to je umetnik novac dobijao odmah po pogaanju cene. Bee to jednom u Bekereku, negde 1912. godine prolog veka. I opet, indirektan i diskretan uticaj i pomo Uroa Predia - slikarima Velikobekereanima: pisao je usrdno preporuke za mlade umetnike iz ove grupe impresionista, za Emila enara, Ivana Cvejanova i Aleksandra Sekulia. Sve to, i jo ono to e biti, zar nije dovoljno za poasno mesto Urou Prediu u povesti naeg gradskog slikarstva! A u grupi behu i dva vajara, likovnih umetnika koji e u potonjim vremenima biti defici tarni u likovnom miljeu grada. Bili su to Itvan Senteri (1881-1938) i Alojz Tuner. A kad je re o danas popularnim i brojnim likovnim kolonijama, da kaemo da su velikobekereki impresionisti listom letima boravili u mestu Nabanja, svojevrsnoj pretei umetnikih kolonija u ovom delu Evrope. I to poevi od 1896. godine. U pe riodu izmeu dva svetska rata valja zabeleiti da su se slikarskom likovnom ivotu pridruili ruski emigrant Aleksandar Lazenikov (1872-1944) i slikar jevrejskog po rekla Gedeon andor. 1930. godine Magistrat je doneo odluku da jednu ulicu u gradu nazove imenom slikara Uroa Predia. Slikareva reakcija na ovaj primeren civi lizacijski potez vredna je citiranja: "Ovo priznanje ne laska samo meni ve i slikarskoj umetnosti to e sva kako podstrekavajue da deluje na mlae generacije. Toplo zahvaljujem na 16 164

ovoj po asti, ve i stoga to mi je ukazana od grada Bekereka u kojem je znameniti slikar Konstantin Danil iveo i stvarao preko pola decenije a koji me zapravo i inspirisao da se posvetim slikarstvu. Sa pojavom Tivadara Vanjeka (1910-1981), tada impresionistom, i Drugim svets kim ratom na vidiku, zaklapa se veliki likovni luk koji vodi od zografa, preko baroka, klasicizma, bidermajera, romantizma i realizma do modernog slikarstva dvadese tog veka. Valja zabeleiti i dva pokuaja da se u Bekereku pokrene rad u obliku likovne kolonije, oni se vezuju za imena Vago Pala (1853-1928) i Varkonji Joefa, ali prava likovna kontinuirana aktivnost ovog oblika nastaje tek po osloboenju, pozna ta kao "Eanska likovna kolonija" datirana u 1956. godini.

16 165

SLIKARSTVO U ZRENJANINU LIKOVNA UMETNOST POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA

16. septembra 1945. odrana je prva posleratna likovna izloba u tadanjem Pet rovgradu. Ubrzo se formira i "Zrenjaninska grupa", sastavljena uglavnom od diplo maca likovne akademije u Beogradu. Grupi su pripadali: Mirjana ipo, Mirjana Ni koli, Jovan Janiek (1926-2000), Tivadar Vanjek, Fajfer Karolj i Sabo B. er (1920-1963). Poto je okupaciju proveo u rodnom Modou (Jai Tomiu), znaajni slikar generacije slikara koji su se afirmisali neposredno posle prvog svetskog rata, Vasa Pomoriac (1893-1961), posle boravka u Minhenu i Parizu, ve kao afirmisani slikar, poznat kao umetnik vrstog konstruktivistikog i nekoloristikog stila, 1944/5 izvesno vreme provodi u Petrovgradu. Obavljajui dunost upravnika Gradskog mu zeja, svojim evropejskim i akademskim manirima i slikarskim autoritetom uneo je u ovu sredinu neophodne podsticaje i izazove. U Muzeju pokree i slikarsku kolu u emu mu pomae i ve afirmisani ekspresionistiki pejsaista Stojan Trumi, koji takoe jedno vreme radi u Petrovgradu. Narastajui likovni ivot, i evidentno razumevanje tadanjih vlasti, doveli su do formiranja Likovne kolonije u bivem grofovskom dvorcu u Eki (1956) ime je ost varen skoro vekovni san slikara ovog regiona da razmenjujui iskustva, jedan pored drugog, u atmosferi umetnike koncentracije stvaraju dela koja e potom na kolek tivnoj izlobi ponuditi na uvidi publici i kritici. Valja zabeleiti neka od imena koja su se pojavila na spisku uesnika u radu prvog eanskog likovnog okupljanja. To su bili: Milan Konjovi, Lazar Vujaklija, Aleksandar Lukovi, Boko Petrovi, Nikola Gra hovac, Slobodan Bogojevi, Zoran Petrovi, Dragoslav Stojanovi-Sip, Jovan Solda tovi, Milivoj Nikolajevi... imena koja i dan danas jesu vrh nae moderne likovne istorije. Od domaih slikara u radu Kolonije uestvovali su Tivadar Vanjek, Jovan Janiek, Sabo er. Ve sledeih godina izuzetan umetniki potencijal velikih slikara i vajara koji se okupljaju u Eki, entuzijazam zrenjaninskih uesnika i aktera, mno tvo prateih manifestacija, dovode 1958. godine do stvaranja ''Savremene Galerije Umetnike kolonije'' koja e do dananjih dana egzistirati kao stoer likovnog ivota u gradu. Na elo ove dragocene institucije dolazi slikar Tivadar Vanjek ijim e upornim i tihim radom ''Savremena galerija'' obezbediti trajanje i kohezivnost toliko neop hodnu kada su u pitanju takve individualnosti, koje su dolazile u Koloniju ili stvarali likovni ivot Zrenjanina. Smenjuju se godinje izlobe, tematski sazivi, otkupljuju se slike, dodeljuju nagrade. Slikarima se pridruuju i grafiari, u koloniji borave i knji evnici. Iz godine u godinu Eanska kolonija postaje sve prestinija, u Vojvodini, Sr biji i Jugoslaviji. Skoro da ne postoji znaajnije ime iz likovnog sveta, u periodu od dve decenije koje nije boravilo u ovoj koloniji ili bilo prisustno na izlobama u or ganizaciji Eanke kolonije odnosno Savremene galerije. Docnije, bujanjem slinih likovnih Kolonija, ekonomskim i kulturolokim pomeranjima, uloga Eanske kolonije, razumljivo, se svodi na moguu meru ali, i dan danas, njen fond i renome predsta vljaju neospornu i respektabilnu, ne samo likovnu, injenicu. Za aliti je, moda, to nikada nije do kraja realizovana ideja da se u Eki, godinje, radno, po projektima, samostalnim ili grupnim, okupljaju slikari, muziari, 16 166

pisci, glumci, to bi bio logian nastavak delovanja jednog Konstantina Danila, pa To dora Manojlovia, Toe Jovanovia pa i mladog Franca Lista koji je svoj prvi javni kon cert odrao ba u eanskom dvorcu poetkom devetnaestog veka. Delovanjem Kolonije, njenim likovnim, intelektualnim i mentalnim zraenjem, jer da nije re o preterivanju svedoe boravci i dela jednog Alekse elebonovia, Sto jana elia, Lazara Vujaklije, Ivana Tabakovia, Miloa Gvozdenovia, Jovana Bije lia, Milana Konjovia i inih, kao i brojnih bijenalnih, tematskih i samostalnih izlobi, u okvirima Kolonije ili Savremene galerije, likovni i kulturni horizont ovog grada dri kontinuitet sa velikim umetnicima sopstvene prolosti. Nema dodue u gradu novog Kons tantina Danila ili Aleksandra Sekulia, ni Uroa Predia, ali gustina dogaanja, raznovrsnost koncepata, mnotvo akademski obrazovnih slikara, jedan broj afir misanih savremenika, dobro udruenje likovnih i primenjenih umetnika, i konano stabilna i ambiciozna insitucija kao to je Savremena galerija, govore o neprekinutoj emisiji likovnih sadr\ahai ovog podneblja. Savremena galerija Umetnike kolonije, nesumljivo je jedan od generatora likovne prakse u gradu. Yna;ajan je i znaaj njenih dosadanjih upravnika: Tivadar Vanjeka, Zdravka Mandia, Dragana uka i Radovana ivankia. U animiranju zrenjaninskih slikara njena je uloga nemerljiva. Naravno, kada valja procenjivati indi vidualne uinke zrenjaninskih likovnih umetnika moraju se primeniti sasvim druga, vaninstitucionalna merila koja se svode na ona estetetika kao i na faktor vremena koji esto ume da poremeti privremeno etablirane veliine. No, pre skiciranja per sonalizovane mape posleratnog zrenjaninskog likovnog uinka, valjalo bi se podsetiti koje su se najbitnije likovne manifestacije, izlobe, retrospektive, selekcije i multi medijalni projekti dogaali u naem gradu od ezdesetih godina pa do danas. Posle prve dve izlobe Kolonije, 1958. beleimo "Izlobu skulpture u slobodnom prostoru" sa R. Graovcem, M. Vukoviem, A. Zarinim, J. Soldatoviem, J. Kratho vilom. 1974. zrenjaninska publika imala je priliku da vidi postavku "Pejsa u savre menoj umetnosti Jugoslavije ", dok je 1975. likovni kritiar ore Jovi postavio izlobu "Posle trideset godina", kao uspomenu na izlobu odranu septembra 1945. u tadanjem Petrovgradu. Izmeu ostalog bila su izloena i de la Paje Jovanovia, Uroa Predia, Ivana Radovia, Stojana Trumia, Milana Kerca.... 1976. je postavka "Dvadeset godina umetni ke kolonije Eka" po izboru ora Jovia i Lazara Trifuno via, dok izloba iz 1978. nosi naslov "Tendencije u figuraciji", sa Milanom Blanu om, Kostom Bunuevcem i drugima. 1982. se prireuje Zrenjaninsko bijenale Ju goslovenske likovne umetnosti - "Predeo kao povod, prostor kao ishodite". 1987. godina donosi "Odiseju pejsaa, predeo u posleratnom jugoslovenskom slikarstvu", u izboru Irine Suboti, u kojem se raspon umetnika kree od Konjovia do Safeta Zeca. 1989. godina obeleena je sa dve impresivne umetnike manifes tacije: dela iz fonda UK Eka predstavljena su na izlobi "Balkan, zona prijateljstva meu narodima", dok se u autorskom izboru Jee Denegrija otvara tematsko-kon ceptualna postavka "Slike prostora - prostor slike". 1991. u Zrenjaninu je "Prvo bijenale akvarela podunavskih zemalja", a 1992. "Prvo bijenale akvarela Jugosla vije". Iz sezone 2003. izdvajamo "Vienje slike Manojlovia" - izloba likovnih rado va o kojima je pisao Manojlovi". Iz ovog veoma selektivnog i restriktivnog protravanja kroz sezone likovnih dece nija u gradu, u kojima su po pravilu selektovani i zrenjaninski likovnjaci, uzimajui 16 167

u obzir i mnogobrojne zajednike i samostalne izlobe manjeg formata, jasno je da su i zrenjaninski slikari delovali u veoma prestinom i inspirativnom umetnikom kontekstu. Posleratni korpus bekereko-petrovgradsko-zrenjaninskih istaknutih slikara predvodi, logino,Tivadar Vanjek, koji jo u meuratnom periodu, pod znatnim uticajem Jozefa Varkonjija, zapoinje upeatljivu karijeru, prvo u duhu akademskog realizma, da bi potom usledila dua faza izrazito impresionistike orijentacije. Odli kuju ga vazduaste i iste boje, nanoene na platno sitnim potezima, slike su mu is punjene rasprsnutom svetlou, meke i u delikatnoj ravnotei oblika i kolorita. Ne kako, na samom izlasku iz mladosti, njegova se leprava paleta preobraa u oporiju ekspresionistiku, tmurniju i melanholinu slikovnost. Zgunjava se materija, forma polako zatvara, kolorit gasne, i lagano ali i neumitno u njegovu slikarsku metafiziku uvlae se i sve vidljiviji elementi konstruktivizma. To su bili nagovetaji njegove zre le i konane slikarske vizure. U vidokrug njegovIh interesovanja, skoro istovremeno sa Vozareviem i Vujaklijom, u njegove slike uplivavaju elementi tradicionalne folk lorne umetnosti, Banata, duh i dah ravniarskog podneblja, dok se u stvaralakom procesu moe primetiti okretanje decentnosti crtea koji se opredmeuje na plat nima u geometrijskoj dihotomiji. Od tada, svet Tivadara Vanjeka poiva na neuo bi ajenom spoju prividne ljupkosti, naivnosti i dekorativnosti, s jedne strane, i misti ne, zagonetne i intrigantne metafizike koja proviruje iza umrtvljenog i vanvremenog vojvoanskog enterijera. Za njega karakteristine kapije uvode nas, u sumranim timunzima, u prostore bez ljudi, bez pokreta, stanja iste ezoterije zvuka koji se ne uje, boje koja zamire, oblika koji samo to nije iskoraio iz svoje primarne predis tinacije. Zreli Vanjek, preciznou svojih ikonografskih znakova, minucioznou rea lizacije, briljivim odabirom rekvizitarijuma koji izvlai iz bive stvarnosti, slojevima naizgled dovrene tmurne palete, svakako da zahteva nova izlaganja, drugaija proitavanja kao i komparativnu analizu. Uz ime slikara Jovana Janieka, inae i dugogodinjeg pedagoga, zaboravljenog i nedovoljno priznatog umetnika, kao da se najprikladnije moe dodati epitet - prok letog. Ako sudbina moe tako neto da iskonstruie, onda je u njegovom sluaju to i uinila. Jedino, kada je Janiek u pitanju, znamo i njena janusovska oblija. Jedno se zove aktuelna, postrevolucionarna i provincijalna politika. Drugo je, naalost, izvi ralo iz njega samog, i zove se, najblae reeno - neprilagoenost. Naravno, nije to nikakva njegova mana, ali usud jeste. Janiek je diplomirao u klasi Nedeljka Gvoz denovia. 1954. je meu osnivaima grupe "Sedmorica", kasnije preimenovana u "Banatska", u kojoj je bilo 33 slikara i 5 vajara, izmeu ostalih Ivan Radovi, Vasa Pomoriac, Ivan Tabakovi, Zoran Petrovi, Aleksandra Zarin. Do 1963. je izlagao u okviru saziva Eanske kolonije, a od te godine prestaje ne samo da izlae ve i da slika. U sukobu sa recidivima socrealistikog poimanja umetnosti, u svom gradu, disonantan u filosofiji i konceptu sa preovlaujuim likovnim a naroito drutvenim okruenjem, lian, samosvojan, osetljiv i - neprilagoen, on na negaciju i arogan ciju, bilo iz kog dela establimenta, ili politike peine, dolazila, kao zagovornik nefiguraleralne figuralnosti, (jer kod njega od predela i spoljanosti ostaju samo sintetizovani znaci i putokazi ka dubljem i bitnijem sloju pojavnosti), odgovara uta njem koje traje skoro itav ivotni i umetniki vek. U nemilosti kod vlasti, uglavnom

16 168

kao posledicom intrige i policiskih spekulacija, nespreman na kompromise, ovaj elegantni, markantni ovek - pomalo i zaljubljen u poziciju "ukletog slikara", znalac istorije umetnosti, filozofije, knjievnosti, muzike, likovni uitelj jednom Radomiru Reljiu, Vijatovu, Turinskom, ivi provincijski ivot kao srednjokolski profesor, lege nda i duh senke velikog slikara. Postoji u gradu kao fama, veita avangarda i likovna opozicija. Pristalica analitikog i refleksivnog slikarstva, izvanredan crta, neakademski orijentisani kolorista, Jovan Janiek je naprosto nestao u dubinama ili, mo da je tanije rei, u pliacima palanakog vremena. Kada je, decenijama kasnije, pristao da izloi svoje slike, magistralni put, ak i zrenjaninskog slikarstava, ve je otiao predaleko da bi povrni posmatrai, onog to je Janieka svojevremeno svrstalo u red artistikih anfanteribla, mogli da shvate i sa odgovarajuim respektom retroaktivno vrednuju. Ali, takva je najee sudbina velikih talenata s pogrenim tajmingom. Pavle Radovanovi (1923-1981), roen je u Zrenjaninu, Akademiju likovnih umetnosti zavrio je u Beogradu a postdiplomske studije u klasi prof. Sretena Stojanovia na istoj koli. Bavio se potretskom skulpturom, spomenikom arhitekturom kao skulturom intimnog karaktera, crteom i akvarelom. Izlagao je u zemlji i inostranstvu a za rodni grad je bio vezan izmeu ostalog i boravcima u Eanskoj likovnoj koloniji a prisutan je svojim potretnim skulpturama u Aleji velikana (sa bistama Toe Jovanovia i Konstantina Danila). Takoe istaknuti vajar, Aleksandar Zarin (1923), roen je u Srpskoj Crnji a dobar deo mladosti i detinjstva proveo je u Petrovgradu (Zrenjaninu). Kao i Radovanovi, diplomirao je Akademiju u Beogradu a postdiplomske studije takoe je zavrio kod Sretena Stojanovia. Naroito se istakao u spomenikoj skulpturi (vei broj eksponata postoji i u Zrenja ninu). Bio je profesor Akademije a u radu Eanske kolonije ima veoma znaajno mesto. ivojin Turinski je roen 1935. godine u Zrenjaninu. Zavrio Slikarski odsek na Aka demiji (danas Fakultet) za likovne umetnosti u Beogradu 1960. a neto kasnije i poslediplomske studije. Imao preko deset samostalnih izlobi i brojne kolektivne izlobe u zemlji i inostranstvu. Dugi niz godina se bavio likovnom kritikom i esejistikom. Na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu bio profesor za predmet slikarska tehnologija a kasnije redovni profesor slikarstva. Moe se rei da je celokupno stvaralatvo Turinskog podeljeno izmeu slikarstva i pisane rei, a nije jednostavno proceniti da li i koliko Turinski-slikar duguje Turinskom-kritiaru, ili je mogui red dugovanja obrnut. Jedino to je sigurno, kada je na grad u pitanju, da ni slikar ni grad nisu pronali dovoljno motiva i naina da ostvare intenzivniju i sadrajniju saradnju. Mnogostruko nadaren, likovni i pozorini esejista, pomalo pesnik, scenograf, urednik u asopisu Ulaznica, kulturni poslenik uklju en u mnotvo zrenjaninskih kulturnih zbivanja, dugogodinji upravnik Savremene galerije, grafiki, likovni i tehniki urednik mnogo brojnih knjiga, i najvanije izuzetno nadareni i autentian likovni umetnik, Zdravko Mandi (1935), vie decenija deluje u Zrenjaninu kao jedan od najznaajnijih savremenika. Poto e u kontekstu knjige kao celine biti vie rei o mnogostrukosti njegovog likovnog i ukupnog umetnikog delovanja, u ovom uvodu u gradsku likovnu tradiciju i savremenost beleimo ovoliko: Zdravko Mandi je specifian izdanak moderne umetnike svesti. On likovni jezik tretira kao primenjenu sintaksu slikovnog fenomena. Njegovo je slikarstvo figurativno i ne moe se posmatrati izvan konteksta postojee ivotne stvarnosti, meutim ono ima jedan poseban smisaoni iskaz: Mandieve slike deluju zapravo kao uzbudljiva personalna metafizika. On na svakoj svojoj autentinoj slici iskorauje iz realiteta, iz 16 169

oblika koje prepoz najemo i pamtimo, on neprimetno ali konsekventno prelazi u treu dimenziju, koja je i zvuk, i miris i boja koju samo u seanju moemo da prepoznamo i imenujemo. Mandieva slika nosi u sebi jedinstvo suprotnosti: dovrena je u realizaciji a istovremeno otvorena u konceptualnoj kontinuirnosti. Blizak je sa vremenim pejsaistima a istovremeno duboko u avanturi osmiljenog postmodernizma, jer njegova slika ima ikonografski beleg vidljivog koje se u treptaju preseljava u nevidljivo. Njegov romantiarski pejsa, i svetlost koja iz njega ide posmatrau u susret, u dihotomijskom zagrljaju je sa ne tako dalekom apstraktnom igrom praelemenata. Vladimir Rebezov (1921-2003) je svoj umetniki vek uglavnom poklonio pozoritu odnosno scenografiji. U tome je bio velik i cenjen. Da je, ipak, po svojoj unutranjoj voka ciji, slikar vidi se i na njegovim islikanim scenografijama - po eleganciji izvoenja i nagla enim likovnim, a ne, na primer, arhitektonskim, reenjima scenskih povrina. Meutim, nikako se ne sme zanemariti i njegovo isto slikarstvo, skoro u potpunosti okrenuto akva relu. Motivi sa omiljene mu reke, Tise, ispunjavaju taj lazurni svet njegovog slikarstva spontanou kojom njegova etkica mea vazduh i vodu, prenosei istovremeno i enormnu energiju ovog zaljubljenika u reke i brodove. Slikarstvo Rudolfa Brkia (1940), formirano i utemeljeno u jednoj drugoj razliitoj mentalno-artistikoj sredini (Zagreb i slikarskoj radionici Krste Hegeduia), utemeljeno je na filozofiji otuenosti koja uostalom jeste i karakeristika zapadnoevropskog intelektualca dvadesetog veka. Ono se javlja kao dragocena razliitost koju nismo uvek umeli da prepoznamo. Brki, u svojoj prvoj deceniji boravka i rada u ovoj sredini, ostaje dosledan slikarskom konceptu koji poiva na kompozicionom principu unoenja predmeta, neke probrane realnosti, u prostor obojen zebnjom i namrtenom ravnodunou. Iz tog konteksta jasno se izdvaja melanholija, strah i neizvesnost. Kao da nad platnima iz tih godina lebdi izmaglica negativne mefizike. Psiholoki prostor koji se uspostavlja u dubini Brkievih slika jasno je definisan nes pokojem. Statini, realistiki precizno islikani prizori, hladan kolorit, zaustavljenost vremena, po liniji paradoksa, neodoljivo smeta nastalo likovno delou imaginirni nadrealistiki prosede. Pored Brkievog likovnog temperamenta, u ovoj njegovoj slikarskoj fazi oigledni su i snani uticaji filozofskog i umetnikog naslea nemakih simbolista i nordijskih mislilaca. U godina bliim dananjem vremenu, Rudolf Brki se kree ka novim likovnim istra ivanjima. Potez mu postaje plastiniji, tehnika bliska starim majstorima a kolorit topliji i prozraniji. U slici i dalje ostaje nostalgija kao nosee oseanje ali se umes to otuenosti javlja neto nalik zaaranosti. Njegova slika postaje prepoznatljiva po prefinjenom meanju svetla i karakteristinog smeeg kolorita. Lagani geome tri zam, slino prepoznat kod Vanjeka, takoe postaje neizbena znaajka ovog dobrog slikara koji, u relativnoj senci, ve decenijama daje znaajan obol zrenjaninskoj likovnoj sceni. Ljubomir Kokotovi (1936), grafiar i crta najplemenitijeg kova, postigao je izu zetnu svetsku slavu jednog trenutka da bi se potom, sopstvenom voljom skoro uga sio. Inae, Fakultet likovnih umetnosti zavrio je u Beogradu 1962. godine. Na istom fakultetu je i magistrirao. Specijalizirao grafiku u Briselu, na Visokoj koli arhitektu re i vizuelnih umetnosti u klasi profesora Gustava Marula. iveo i stvarao u Francu skoj, Engleskoj, Belgiji, Holandiji i Italiji u kojoj je saraivao sa Pjer orom Spala cijem. 17 170

Imao oko osamdeset samostalnih i kolektivnih izlobi u zemlji i inostranstvu. Va nije nagrade: Sasoferato (Italija), nagrada za grafiku Premio Europa, 1973. Fre chen (Nemaka) nagrada na meunarodnom bijenalu grafike, 1974. Klivlend (Eng leska), nagrada na etvrtom i Sedmom internacionalnom bijenalu crtea. San Fran cisko (SAD), nagrada na Svetskoj izlobi grafike, 1977. Seul (Koreja), priznanje na Treoj internacionalnoj izlobi minijatura. Predmeti na njegovim grafikama, kao por treti ljudi sa psiholoko-literarnim predtekstom, predstavljaju malog oveka ili gru pacije okupljene u hrpe i haotine skupove, nastale iz oseaja nesigurnosti. Na tim se grafikama uspostavlja fina atmosfera muzike strukture, tiskanje koje ne po tuje pristojnost, misao o sudbini oveka u grupi, samoa naputenih stvari - to su legende ili fantazme, grafike, akribine ali i sudbinske ovog likovnog umetnika sa gorelog u jeku sopstvenog trajanja. Likovne stvaraoce Milana Solarova, Miu Berbakova (1936), eni Rackov i Tibo ra Bencea, skoro sve pojedinane odlike razdvajaju i ine razliitim, osim jedne slikarska praksa im nije bila jedina i kontinuirana sudbina. Profesor istorije umet nosti, Solarova, prvo gimnazijski, naravno u Lerikovoj gimnaziji, zatim na novosad skoj Likovnoj akademiji, vrstan tuma najkontroverznijih likovnih poetika savre menika, sopstveno je slikarsko delovanje dugo vremena drao na nivou pasije. Tek u poznijim godinama, njegov crte apstraknog zvuka i pojedini akvareli skreu pa nju publike i kritike, ali i tada kao uzgredna delatnost znaajnog pedagoga, kritiara i istoriara umetnosti. Arhitekti po obrazovanju i ivotnoj praksi, Milorada Mia Berbakov i Tibor Bence, bave se slikarstvom kao pauzom u svojim osnovnim delatnostima. Berbakov sa vie strasti i boemije, Bence studiozno ali premalo. I slikarstvo eni Rackov, osobene dekorativnosti i umilnosti ostaje u senci scenografije i primenjene umetnosti, koje joj troe preteniji deo stvaralake imaginacije. Nekako bono, ili popreno deluje lokalna vezanost ili indirektno prisustvo u gradu, ono koje se najvie manifestuje odsustvom, Duka Vijatova, slikara, Jovice Rakidia, profesora, pedagoga i likovnog umetnika koji je uticao znatno na nekolike zrenjaninske likovnjake, i vrhunskog keramiara Bore Dedia, ija se reputacija i sazrevanje odigrava uglavnom u evropskim prostorima. Pria o njihovom duhovnom odsustvu, ili nedovoljnom prisustvu, iz zrenjaninskog intelektualnog miljea deo je tragikomine posleratne prakse politiko-institucionalne amnezije ovog grada. Narav no, i naalost, ta palanaka animoznost prema onima koji su uspeli na drugom mes tu, ne postoji samo kod likovne umetnosti. Ona je opta i provincijalno tvrdokorna. Uz sve promene, stilske i interstrukturalne, ukljuujui i one tehnoloke, imajui u vidu umetnike faze i etape, kojih je u decenijama slikarske avanture Radie Lucia (1941) bilo dosta, kao njegova umetnika konstanta opstaje njegovo shvatanje slikarstva, i umetnosti uopte, kao uzviene delatnosti kojoj se predaje bez ostatka i uzmicanja. On to ini tiho, predano ali uporno i sa jasno izraenom uzlaznom lini jom. Krajem osamdsetih godina, o emu svedoi i veliki znalac ukupnog Lucievog opusa, slikar i pedagog Jovan Rakidi, on zapoinje svoj rad ispisom iz enterijera flamanskih i holandskih majstora, ova se faza uslovno moe nazvati rembrantov skom. U narednom periodu njegovog umetnikog sazrevanja uoavaju se dva ele menta oblikovno-sadrajne konstelacije. Lucia, naime, jedno vreme opsedaju fe nomeni, i na planu ideje ali i specifine forme, svemira, kosmonautike, na optem i aktuelnom planu ovekovog odvajanja od matine 17 171

planete. Taj astronautiki bora vak ovekov "u samom nebu", prostoru do tada naseljenom samo boanstvenom izmaglicom, oigledno fascinira Radiu Lucia, ne samo kao neobina likovna tema jer na platnima leonovanja moe se nazreti i osobena metafizika stvarnog. S tim je u vezi i njegova interaktivna veza sa fenomenom fotografije, iji postulati postaju trajniji deo njegove likovne doktrine. U fazi kad crte i portret egzistiraju kao dominanta njegovog umetnikog dejs tvovanja, fotografija i dalje egzistira kao praslika njegovih motiva ali s tendencijom simultanog zatiranja. Njegova slika se ispunjava vazduhom, strukture se razmek avaju, vreme uplovljava u meuprostore kolora i linije. Od ranije projektovane, venost i temporalnost, meutim, i ovde egzistirju. U aktuelnoj fazi njegova platna, u ipak jedinstvenom rukopisu, laviraju u razmaku od stilizovanih folklornih oznaka, diskretnih i nedominantih, do prefinjene postmoder nistike citatnosti u serijalu eks presivnih portreta. U to vreme kao da kod Lucia zapoinje i izraeniji upliv duhovno sti odnosno religiozne simbolike. Slikar i pozorini scenograf Viorel Flora (1952) nesvakidanje komuncira sa mo dernim vremenima: on po pravilu sliku zapoinje skoro virtuozno izvedenim citatom starih majstora, naroito renesansnih, nemakih ili flamanskih. Koristei se smelim i vetim unoenjem sekvenci iz drugih vremena i semantikih struktura, metodom montae produbljenih atrakcija, Flora na svojim platnima uspostavlja novu slikarsku stvarnost u kojoj skoro ravnopravno pulsira naslee, mata i dananji ivot. Kreui se otrom ivicom paradoksa, on vetinom izvoenja, unutar vanvremenskih stanja, gradi svoje virtuelne matarije. Uvodei svoj svet u prostore fantastike ovaj slikar i dalje ostaje majstor detalja koji imaju u sebi nadrealnu dramatiku. Slikarstvo Radovana ivankia (1953), sada ve potpuno realizovano i konzisten tno, prvobitno je polazilo od prirode kao podsticaja i inicijalnog znaka, potom se vizuelno i misaono transponovalo ka apstraktnoj likovnoj arabeski. Dramatika njego vih platana ogledala se u dinamikom procesu gotovo polokovskog automatizma i estokom koloristikom tragu. Docnije, u ivankievu se sliku defnitivno naseljava pejsa, pun poetikog senzibiliteta, i neim to bi se moglo nazvati zapamenom prirodom u prostoru. Nebo, skoro od monolita izgraeno, i ume topola, postrojene i zaleene, u jednoj gami prozukle svetlosti sveopte jeseni, plastinou skrame ko ja ih osvaja i stapa, kao da nagovetavaju buduu transformaciju ovog ekpresivnog pejsaiste u figuralistu metaforinije ikonografije, neega to bi se moglo nazvati stanjem prizora pre nego to zaroni u postenformelovsku magmu. Tekua zrenjaninska likovna aktuelnost nalazi se u stanju obilja slike, rastreseno sti stilskih, misonih i sadrinskih znaajki, odnosno veeg broja likovnih poslenika koji kao da se nalaze u ekaonici iza koje poinje stanje stvarne i do kraja persona lizovane umetnosti, odnosno vlastitog autorskog imena . Zapravo, nekolicina likovnih umetnika ve je uinila sve to je neophodno da se sam uradi, preostaje samo da vreme, kritika i mediji to potvrde i priznaju. Kada je u pitanju jedan Duko Kiranski (1952), grafiar posebnog kova, autentian, samosvojan, izvorno metaforian, dopadljiv i mistian istovremeno, sve je to ve obavljeno ali nedostaje samo neko ko bi to unisono obznanio. Odnosno, u svemu nedostaje i linog umetnikovog anga mana koji bi trebao da naini taj presudan korak u karijeri. Od talenta do majstor stva! Neto slino vai i za Milana Grahovca (1958), takoe prevashodnog grafiara i crtaa, koji meutim ne koketira sa lepim ve dosledno otkriva demonologiju unut ranjih svetova i runou kao pravo lice venosti. Ovoj grupaciji dovrenih i bezraz lono zaustavljenih likovnjaka pripada i Dobrivoje Raji (1956). U svom, munkovski postuliranom, svetu on je nepovratno opinjen prostorima umnoene realnosti. Opinjen je izvrnutim slikama i tajnama to 17 172

postoje iza i ispred stvarnog. Odgovori koje Raji daje su ubedljivi i ponekad jai od nae elje da ih pojmimo. Ipak, ubed ljivost je stvar iskrenosti, koja kao i kod Grahovca, remeti malograanski sistem vrednosti. Marijan Baro (1950), s zavodljivom lakoom kombinuje figuraciju i apstrakciju, logino primenjujui i raznovrsne tehnologije. U akvarelima koji obeleavaju sadanji period njegovog rada, lazurnou povrina, svetlom mediteranske game on diskretno nagovetava i temelje jednog asocijativnijeg podteksta. Vladislav Vukov u svoj likovni zapis unosi i ironino-parodijiski sloj, dok Olivera Topalov agresivnim koloritom a Vesna Oluji hipertrofiranou i anti-erotskom upotrebom telesnosti. do aravaju grotesknost i paniku zbilje koju umetniki participiraju. U blizini ovog ens kog likovnog pisma deluje i Duan eum, svesno ili nesvesno, kreui se gra ninim koridorima genijalnosti i infantilnosti. Milutin Mii (1961) svojom namerno grubom figuracijom, gustinom i intenzi tetom kolorita, u klasinom slikarstvu, sklonou ka ilustrativnom i plakatskom (zidnom) intervenisanju u postojee, skulpturama koje su bliske instalacijama i per formaningu, nedvojbeno iskazuje umetniku reenost da ukupnost prostora uini popritem likovne intervencije, kojoj je dozvoljeno i da uznemirava i provocira. Suprotno od njega, Branislav Gibauer (1948), svojim prozranim i mekim pejsaima kao da se trudi da ne remeti ni poredak stvari niti razvojnu liniju tradicije ovog anra. Aleksandar Kaar (1956) svoja platna obele ava nervoznom ekspresijom energije izavanfiguralne definisanosti. Neoenformelist Nenad Nedeljkov, kao i sasvim raynorodnna grupa slikara koju ine Branko uki (1966), Dragoslav Mokan, Stevan Josimovi (1951), Jasmina Runjo (1970), po malo zaboravljena Milica Bjelanovi (1960) i ini, pored na poetku teksta pomenutih Isidore Dunerski i Petra Tukana, zaklapaju privremeni krug zrenja ninske likovne dananjice, iako ve u ovom momentu poi nje da se formira neki novi umetniki pravougaonik ili tetraedar! Pored ovih znaajnih, etabliranih ili izvikanih ali i velikih, bekereko-petrov gradsko-zrenjaninskih slikara, koristei se zaklonom subjektivnosti, jer ovo je knjiga sasvim lina, i to su teme blie savremenosti, vrlo subjektivna i moe se itati kao roman u kome je kultura glavni junak, i podlona je kritici svake vrste jer joj je i jedna od namera da provocira nove tekstove i knjige na sline teme, doputam sebi da pomenem i sledea imena iz sveta likovnosti koja su makar ppjavnou vidna: pre svega talentovanog crtaa stripova i manje definisanog slikara Nikolu tiklicu, filigranskog i gospodskog samodidaktu Dragutina Ania, naivca rusoovskog rukopisa Ferenca Patakija, kao i Slavka Konculova (1952) koji iz vremena "prodisanog" u Galeriji i Koloniji stvara jedno as pitomo as uzburkano slikarstvo. Zakljuujui ovaj uvod u eseje o slikarima i slikarskim povodima, rekao bih da broj onih koji su kontinuirano pisali, opisivali i ocenjivali likovnu umetnost u gradu, naroito posle Drugog svetskog rata nije velik. Naroito ne onih koji su to inili kompetentno i relativno komtinuirano. Todor Manojlovi, Jovan Rakidi, ivojin Turinski, Vukica Popovi, Jasmina Tutorov, Milan Solarov, Zdravko Mandi, pomalo Vanjek, Radia Luci, Zoran Jovanov... Ima li jo nekog! ( Ovaj je tekst pisan odmah posle dvehiljadite i kao takav trai nastavak, reviziju, nove interpretacije),

17 173

TIVADAR VANJEK ili

lakoa ( zrenjaninskog) zaboravljanja

I zaista nije u ovom momentu najvanije da li je samo Vanjekov legat trenutno u stanju izvesne zanemarenosti. Vanije od toga je pitanje, zapravo odgovor na njega, umemo li mi, dananji graani, u ime buduih, da zatitimo i s dostojanstvom predamo memoriji poto-njih vremena, vrednosti koje nam je prolost, ona daleka i ona jue- ranja, poverila. Jer ovoga puta i jeste i nije re samo o slikaru Ti vadaru Vanjeku. Pitanje zapravo glasi, da i e i on morati da saeka onoliko koliko je to istrpeo Manojlovi, da ga svest i savest grada stave na ono mesto na koje ga je sopstvena umetnost, trajno i neizbrisivo uokvirena u svet otuenog banatskog "izgubljenog vremena", davno postavila a naoj etici i estetici ostavila na polzu. Naravno, uvodna reenica ovog zapisa je samo retorski neutralna, jer i taj legat, a jo vie nae ukupno bavljenje stvarnim meaima trajanja na ovim horizontalama, odraava ukupnost spremnosti i upornosti da u odnosu prema ovom znaajnom slikaru bliske nam prolosti obezbedimo, ne mesto koje on zasluuje, jer ga on ve ima u sveukupnom civilizacijskom bilansu veka koji istie, naalost skoro na isti nain onako kako je i poeo, ve sopstvenu poziciju i time utvrdimo koliko smo u stanju da izbegnemo zamke brzog zaborava. Gospodstveni, ne toliko poreklom koliko gradjanskim i umetniim gestom i manirom, to je znatno i vanije, slikar Tivadar Vanjek je i roen skoro na samom poetku ovog dvadesetogveka (1910. godine), ali njegov bronzani odlivak u Aleji velikana, u Karaorevom parku, nikako ne znai da smo u ovom gradu uinili dovoljno na izuavanju njegovog impozan tnog likovnog opusa, na produenom trajanju njegove stvaralake magije, na edukaciji sve brojnijih likovnih umetnika u Zrenjaninu i nove umetnike publike, odnosno na institucionalnom uvoenju njegovog dela u sistem vrednosti na kojima ovaj grad poiva. Ima u odnosu svake varoi, kaem namerno varoi jer ne bih hteo da upotrebim nelagodan izraz "palanka", kojim je svojevremeno Radomir Konstantinovi maestetino i hirurki precizno dijagnosticirao opte mesto naih preovlaujuih mentaliteta, mnogo atavistikog i negatorskog u procenjivanju znaajnih ljudi koje je mnoina imala priliku da posmatra iz neposredne blizine. I po pravilu, u "palanakoj" generacijskoj svesti ostaju marginalne i nebitne injenice ili fame. Tako je bilo i sa Manojloviem i inima koji nisu na vreme uspeli da se udalje od prokletstva line prepoznatljivosti. Otmeni Tivadar Vanjek je moda i za ivota za neke sugraane prvo bio fotograf pa tek onda slikar. Oni verovatno nisu ni stigli da razmiljaju o njemu kao znaajnom i autentinom umetniku ove polifone i srednjoevropske Panonije. I njima i nije ni zameriti, svako i onako dosee dokle ga pogled i mata mogu odvesti. Kritika, likovna i kulturoloka, prava publika, galeristi i obini ljubitelji skikarstva, svako od njih na svoj nain, odali su poast njegovom specifinom, osobenom i dobrom slikarstvu. U mnogim kolekcijama ive njegova platna, po novinama i asopisima, dodue pouteli, postoje kritiki, biografski i publicistiki tekstovi o njegovom opusu. Osnovan je i legat njegovih izabranih dela, sa poetka ovog zapisa. 17 174

Na ovom e se mestu, moda, neko, s pravom i nestpljenjem, upitati, u emu je onda problem? emu ovoliko autorovo insistiranje? Odgovor glasi: ovaj slikar ogromnog dara, koji moda i do kraja, sticajem raznih okolnosti, nije ni realizovan, na ijim je prizorima, u gami svetla koje nestaje, sva prefinjenost, pomalo geometrijska, ravniarskog sveta, preslica, zabata, pendera, i ljudi koji su prisutni svojom odsutnou, eka neku svoju rekapitulaciju, sintezu, retrospektivu. I nagradu, moda, koja bi se pod njegovim imenom dodeljivala likovnim umetnicima koji fenomenu ravnice prilaze kao trajnijem izazovu. Na to nas obavezuju, ne samo onih dvestotinak slika koje je Vanjek zavetavo Zrenjaninu, ve potreba da u idui vek uemo sa manje nedovrenih kapitalnih poslova.

17 175

MANDIEVE TIINE I SKRIVENI KRIK

Zdravko Mandi je oigledno u dosluhu sa ovom naom ravnicom blagoslovenom. Ona mu se dragovoljno predaje im je okom svojim unutarnjim i kistom, od svetla samog ispletenog, dotakne. Ravnica, koja nam je usud i strast, ovom slikaru, bez opiranja i opreza, direktno u krvotok izliva svoju sr i tajnu buenja. To predeli ine samo u sluajevima kad u disanju umetnika prepoznaju dobrotu i vetinu, kao zalogu posveenosti i venosti. Jer vetina samo dobrotom ispraena moe do boanskog da se uspne, dok je sama privid i prah. Mnogo je vie onih, u povesti pesnikoj i slikarskoj ove Panonije, kojima je ona dala samo svoju senku jer su pokuali da je objasne i opiu umeem bez zaljubljenosti, bojom ispoene strasti. U poslednjih nekoliko decenija ravnica naa nasuna samo se jednom Miroslavu Antiu bez stida pokazala, sa Milanom Konjoviem nala u strasnom zagrljaju, kroz platna Save Stojkova svoju duu i duh edan prikazala i konano u Zdravku Mandiu nala tumaa svoje melanholije i metafizike slojevitosti. Ovi su autori, dakle, po mojoj subjektivnoj proceni, jer mislim da je svako zaklanjanje iza neke objektivne istine zabluda ili farisejstvo, nosioci razliite ali podjednako dragocene ikonografije Vojvodine, izmeu teke crne zemlje koja raa udesa, i zvezda meu koje nam vek dvadeseti otie. Slikarski put Zdravka Mandia, koji ovom izlobom dostie i svoj prag, ukljuio je u sebe paralelizam sazrevanja forme, u emu vetina predstavlja samo jedan deo, potragu za sutastvenim temama i motivima, jer svi veliki umetnici posle dugotrajnog prebiranja po obilju inspiracija pronau ili njih same prepozna definitivna opsesija, koja im postane znak i sudbina, putokaz i beleg, i, konano, zgunjavanja znanja, refleksije i intuicije u zaumnu auru onog koji zna i ume. Melanholija koja predstavlja horizontalu naih atara, a ima je je dino moda jo u ruskim stepama, i samoa s neba to silazi, puna metafizike strepnje od neeg neimenovano opasnog, naseljavaju slike zrele faze ovog slikara. U nesvakidanjem spoju dopadljivog i opasnog, naroito na platnima svedenog kolorita, Zdravko Mandi nagovetava kolektivnu samou, odnosno u savrenstvo forme unosi psiholoku kategoriju neke nagovetene poasti, skrivene u izmaglicama i sutonima, u kojima ljudi i stvari samuju, ute i ekaju da se neto dogodi. Deceniju i vie, usamljenici Mandievih ulja ili akvarela, iz samog daha umetnikovog nastali, zagledani u neto to iz neke nedoije pristie, u jedva vidljivom razvoju, mirno, sa dramatikom koja se tek nazire, postoje u naim kuama, u galerijama, u naem vidu. Postoje najee kao fragmenti jedne virtuozne likovne opservacije. Samo malobrojni imali su strpljenja i sposobnosti da pratei scenosled kolora i njegove redukcije, uoe psiholoko-etiku dramu pokuaja nae razvaljene zbilje da prodre u neprikosnovenost Mandieve slikarske autonomije. Jer, ovaj se slikar oduvek klonio svake ilustrativnosti i proizvoljne aktualizacije svog rada. Ba je iz tog razloga tempirana bomba pretvaranja metafizike strepnje, koja postoji na Mandievim platnima samoe u ravnici, eksplodirala i preoblikovala se u konkretnu jezu s naih balkanskih prostora, u momentu kad su se njegov slikarski i ljudski ritam poklopili. U pravo i jedino vreme. Jer da se to dogodilo ranije ovek bi 17 176

izneverio slikara, a da se dogodilo kasnije slikar bi uvredio oveka. Dakle, na ovoj izlobi, na slici simbolikog naslova "Finale", decenijska odiseja Mandievih figura u beskraju ravnice doivljava mno gostruku kristalizaciju: umesto bezimene gomile pojavljuje se porodica, ali i ona istorijskim nevremenom razdvojena, dok se mag line i strepnje bez imena zgunjavaju u krstove. Godo, koga smo sa Mandiem ekali, doneo je groblja kao svoju verziju konanosti. Gorko ali istinito - slikar je tu bio nemoan, istina je sama izdiktirala temu i naslov. Ovom se slikom neminovno zavrava deo puta Mandievih usamljenika, put u smeru na koga smo navikli, ali krik koji se nalazi na kraju ove slikareve etape nagovetava novi poetak. Ravnica naa, iji je Zdravko Mandi poverenik i miljenik, previe pamti i moe, da bi lako dopustila zamor i kraj, jer beskrajan je to krug i u njemu zvezda. Ovog slikara ekaju novi izazovi na koje e on sigirno umeti da odgovori.

17 177

ESEJ O SAZREVANJU SLIKE Radia LUCI

Dok veliki pesnik ravnice ove banatske, Radivoj ajtinac, u lagumima zrenjaninskog suda, tanije u Galeriji okrunog zatvora (!), otvara izlobu Radie Lucia, zaviajnog umetnika, a ovom slikaru sa svakom izlobom zaviaj sve iri, mene misao seli u neku bivu zimu, ve daleku. Po sasuenom dnu Rusande, uem zaviaju slikarevom i ajtinevom, Radia koraa i nosi uramljenu sliku u rukama. Kao neki panonski Rubljov, pogledom zagledan u sebe, nebo zimsko i visoko; u susret mu po tom peanom platnu ide usamljeni biciklista, a siguran sam negde skriven u horizontu, konj iz rodnih mu Melenaca, dahom zaplie avanturu novog platna. To je moja misao o prijateljima dozvana, insert iz filma o selu koje dvojicu umetnika nosi u memoriji. Ipak najvie me taj nestvarni prizor s dna Panonskog mo ra vraa na paradigmu o umetnosti predstavljanja i uspostavljanja Ra die Lucia. Upoznao sam ga dok su njegovim platnima "leonovale" ohlaene povrine, U davnoj Ulaznici i kapijama njegovim starogradanskim, od kojih jedna veno ostaje mojoj ranoj zbirci pesama Ispiranje zaviaja. Bilo je to vreme kad je Radia svoj kosmos traio u bezvazduju vasione, a zagledao u meandre istorije u kovanom gvou rukopoloene. Danas je njegov kosmos ovaj na na Banat proiren do renesanse, impresionizmom izmeten, postmodernom i citatima klasike produbljen, sirealizmom preien, ipak za tradiciju od Danila do Sekulia i Aleksia uvezan. Luci dok odaje poast Rembrantu kao da svoj alat slikarski proiava; kad renesansni i barokni citat podvrgava uporednoj analizi on jednovremeno pronie u mitske senke melenakih stajaih soba i introvertne portrete blinjih i inih. Dok se u pomenutom seanju sa dna melenakog jezera, ovaj slikar kree, sa uramljenim prizorom due u ruci, kao da se sr njegovog trajanja i stvaranja u potpunosti uspostavlja: Luci je slikar plemenite usamljenosti i i ravniarske ravnotee. Dok slika, od vaseljenskih tumaranja, preko raspea savremenih grenika, unutranjosti seljake intime i sloenih ema iz anatomije slikarstva, uvek jednom rukom pridrava divlje vojvoansko nebo, a nogama premerava razmak izmeu duge i zapenuanog konjskog galopa. Ovaj je slikar i gestom i smernou deo iskona ovdanjeg. S godinama kroz koje traje, dok raste u njemu i sazreva, majstorstvo je njegovo rezultat posmatranja i praktinog usavravanja, znatno manje kolovanja, kao da otpadaju prolaznosti, neizbene pratee neminovnosti, i zaobilaznice. U izrazu mu preostaju samo neophodni elementi, boja se tanji a produbljuje doivljaj dubine; uspostavlja se izvorna sutina koju nose predeli, lica i tema. Zaviajnost i zemlja sve vie proviruju kroz ve davne magle iluzija, koje su bile u funkciji dokazivanja. Mudrost vraanja, u sluaju slikara Radie Lucia, omoguila mu je da proiri zaviaj na sve ono to ume da prepozna jer se svi odgovori nalaze ba tamo gde su i prva pitanja postavljena. U detinj stvu zaviaja. Na izlobi koja je i povod ovih redova, u bivoj memli sadanje prolosti lagumima i moguim temeljima ovog naeg grada, Luci je izloio uglavnom portrete i neke kompozicije koje spajaju klasiku i ekspresionizam. Govorio je mudro 17 178

ajtinac i bilo je lepog, pametnog i darovitog sveta. I onih drugih, naravno. Pitam se, dok polumra- nim ulicama odlazim iz prosveenog trenutka umetnosti: ko je jai haos ili zanos.

17 179

BESKRAJNE RAZLIITOSTI ISTOG esej o tri ravniarska "snimka" Radovana ivankia

slika 1 Dok posmatram ivankievu sliku koja gradi prostor ravniarskog pejsaa u rano prolee, ili zakasnelu jesen, iekujem da se iz njene plavo-zeleno-sive game pojavi Anton Pavlovi ehov. Ima u njoj, i ne toliko u prepoznatljivosti pejsaa koliko u njegovoj originalnoj meavini strogo kontrolisanog kolora, neeg iskonski slovenskog i ruskog. Zato, iako njegova melanholija nije knjievno zasnovana, ve iskljuivo likovno utemeljena, mojoj se literarnoj asocijaciji namee prisustvo vizuelno odsutnog velikana ije je delo zasnovano na poetici tuge, izgubljenosti i nemogunosti da se opravda trajanje. Na ivankievoj slici o jeseni koja dolazi (ili proleu koje kasni), na njenoj naslikanoj pojavnosti, naizgled ne postoji ni trag te ehovljevske slutnje raspadanja celovitosti vidljivog sveta. Meutim, opet u rasporedu kolora, u ritmovima kojim se smenjuju siva, zelena i plava, u gustini namaza, u podrhtavanju meuprostora, u ustremljenou sivoplavog nebeskog klina koji se zabada u tek naetu strukturu horizonta, privia mi se slikareva melanholina "fuga ehovijana". Iza vrsto i decentno naslikane, ovde uslovno nazvane "ehovljevske situacije", a bez mnogo rizika da pogreim, mogao bih je preimenovati i u predele bliske "vedrini na ivici groba" jednog Duana Vasiljeva, krije se bu dua dramatika jednog sasvim obinog prevrata u prirodi, ali i mogu nost likovno i metafiziki nasluene kataklizmike izmene u stanju kosmikih i ljudskih energija. Udubljujui se u podtekstnu strukturu ivankievog, ipak, "praga jeseni", pratei njegov karakteristian likovni potez, snani odraz kista punog jedva zadrane ekspolozije energije, postajem svestan da je dramatika jednog skoro obinog likovnog motiva zapravo posledica slikareve melanholono-euforine misli. Unutranje stvaralake oluje samo se otiskuju na povrini pejsaa koji nam je zadat. slika 2 Iseak ravnice, kao i prvi put. Izod u koji je stao ukupan njen habitus: gusta i tvrda zemlja, masivno nebo i zid topola, ili breza, na desnoj strani slike. Ovog puta nema nagaanja o naslovu slike, i njenoj temi: "Na pragu jeseni". Boje svedenije, potez slikarev snaan ali kontrolisan. Umesto plave boje dominira tamnomrka. Najvea promena se ipak desila na nebu. Okupirano beliastosivom plahtom, kao da je oslepelo. Ili je moda ivanki na nju spustio platno za prikazivanje nekog novog filma iz budue istorije sveta. Tlo, dakle, ovog puta dominira: jesen posle poara boja prelazi u njihovu ravnodnevnicu. Oseka spoljanjeg aktivizma. Idui linijom mojih literarnih asosijacija, rekao bih da na ovom platnu ehova smenjuje Strinberg. Ogoljenost prirode, boje sve ispoenije, jeza odsutnog demijurga. Neka severnjaka, ohlaena svetlost istie krhkost i konstrukcije i materije iz kojih je svet sazdan. Redukcija kolora i spoljanje likovne dramatike, nagovetavaju skori poetak neeg, obznanjuju tajnu koja itanje Pa nonije pretvara u slutnju. 18 180

slika 3 Na belom zidu moje dnevne sobe, u okruenju Mandia, Stojkova i Blesia, vrsto i uvereno stoji jedan ivankiev pejsa. Jedan iz niza, koji, kako tano kae pesnik Radivoj ajtinac, spada u "vizuelni dnevnik" ovog slikara. Vizuelni dnevnik o slikarevoj intros pekciji vojvoanske ravnice. I ovog puta zapamena ikonografija: kvadrat neba, tapiserija topola s desne strane, i zbijena horizontala teke panonske zemlje koja doputa transformacije ali ne i improvizacije. Naslov jednostavan "Ravnica", ali, u svojoj lapidarnosti, i vieznaan. Godinje doba - neizvesno. Loginije pitanje bi moglo da glasi: koje je agregatno stanje ove likovne injenice. Odgovor koji se pribliava sutini takoto se udaljava od jednosmerne jasnosti, glasio bi: nalet enfor mela na vidom zapamenim likovnim dokumentom. Zapravo, ovoga je puta Radovan ivanki opredmeenu zaviajnu likovnu senzaciju, u procesu umetnike introspekcije, zadrao u sebi skoro do same gra nice izdrljivosti figurativnog: slika stvarnog postoji samo jo u drugom sloju. Pod naletom zelenkaste emulzije nestaje jedan svima dostupan svet pejsaa a uspostavlja se njegova dubinska projekcija. Neuobiajeno rastvaranje stvarnog, u nameri da se priblii njenom stvarnom izgledu. Jer, za razliku od obinih prolaznika kroz svetlom osmiljeni prostor, koji ga razaznaju pragmatikom iskustvenog, ovaj slikar pejsa doivljava okom koje prodire dublje i opasnije u mene vidljivog. Na ovoj slici ivanki zahvata ravniarski prizor u procesu samodestrukcije: evidentna je promena agregatnog stanja prirode. Slikar samo vrhunskom vetinom belei taj trenutak, na samom rubu nestajanja, u momentu kada sve prelazi u nita. I da ne izostavim uobiajenu knjievnu paralelu: rekao bih da me ova slika neodoljivo asocira na Bruna ulca i njegovu priu "Avgust": Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali lanu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajui pravi lik... koji ih je formirao iznutra. Slikar, ovog puta, dodajui slojeve boje postie isti efekat: prodor u skrivenu zbilju prizora. Dodavanje materije, zgunjava pros tor koji mu odgovara praiskonom zapamene sutine. Radovan ivanki, emocijom i vetinom, pokazuje, dakle, suti nu ove nae ravnice kroz beskrajne razliitosti istog, klonei se jedino istoznane prepoznatljivosti. Ovim, nimalo sluajnim panonskim triptihom, slikar se neporecivo upisuje u njene suverene artistike tu mae i znalce.

18 181

AKVAREL KAO KONANO STANJE

Marijan Baro

Trajnost umetnike pojave samo je prividno i preteno nastanjena u tehnici, dodajem: i tehnologiji, kod nekih disciplina, bez ozira koliko su trone i ranjive neke od formi u kojima se od Altamire do elektronskih instalacija ispoljava fantamazgorian proces artistike inicijacije. U pitanju je dakle neto to se deava u samoj magmi stvaralakog procesa, neka "nepodnoljiva lakoa postojanja", nevidljivo tkanje koje treba pretvoriti u odgovarajui kostim. Znai, koliko god je vaan in formiranja autentine ideje (zamisli, kreacije, koncentrisane inspiracije), isto toliko je potrebno imati znanja i sree, nazovimo obe te sposobnosti - talentom, da se odabere adekvatna tehnika, anr ili forma. Ovo naelno razmatranje fenomena ukupnosti stvaralakog procesa vidno korespondira sa akvarelistikom fazom u likovnoj karijeri slikara Marijana Baroa, jer njegovo poimanje likovnosti u mnogome poiva na doslednom potovanju principa da forma mora prirodno da proistekne iz kakvoe umetnike transformacije inicijalne senzacije. Realan svet, vidljiv i odreen, u sluaju njegovog akvarelisa nja, podvrgnut alhemiji dekompozicije, kroz fazu nevidljivog i onos tranog, uskrsnuo je kao artefakt pejsanog akvarela, ba kao da je jedino tako mogao da se obzani. U ponuenim platnima je tako Baro uspeo da postigne delikatnu ravnoteu ideje, forme i tehnike. U prethodnim fazama, uljima, ovaj je slikar preteno neoekspresionista, intenzivnog kolorita, sa snanim zamahom kiice, ozaren primetnim drhtajima erotike i izraenim subjektivizmom u atmosferi i unutranjoj rasvetljenosti. Radovi izloeni u ovoj postavci u mnogome donose nove slikareve svetove, kako u motivima tako i u tehnologiji odnosno poetici. U nizu razliitosti, koje svedoe o polivalentnosti njegovog talenta, neophodno je istai i dve slinosti sa prethodnom Baroevom fazom, najpreciznije oznaene definicijom Save Stepanova, koja parafrazirano kae kako je kod ovog slikara u pitanju "sveani elegantni estetizam", odnosno da je kod Baroa uvek re o "kontrola slikanog platna". Ove konstante, uz sve oekivane i dobrodole umetnike mene, uveravaju da je re o likovnom umetniku jas ne i definitivne artistike provinijencije. Ovoga puta re je o akvarelima kao konanom i nimalo sluajnom obliku definisanja likovne senzacije. Jer, gledajui i analizirajui izloene slike nedvosmisleno se moe rei da su Baroevi akvarelisani pejsai zapravo i jedina likovna forma u kojima se njihova praslika osea prijatno i stabilno. Zbog toga se i ova izloba mora tretirati kao punopravni i reprezentativni segment razvojnog luka ovog slikara a nikako kao neka vrsta predaha na drugom, magistralnom likovnom putu. Na platnima u kojima pulsira na deo Mediterana, u snovienjima primarnih elemenata: vode i kamena, akvarel je jedini mogao da zaustavi nevidljivo trajanje, da izdvoji harmoniju sfera, da zapamti pulsiranje svetlosti koja se isparava. Baro to uspeva, kombinujui prethodno iskustvo, u tehnici uljane slike, sa osvojenim prostorima likovne slobode boje pomeane sa vodom. Njegov akvarel nije jednostavan, on nije ni spontan jer trpi doradu, podslikavanje, sloenu tehniku 18 182

obogaenog seanja. Braoev se zahvat, zapravo, temelji na strik tnom potovanju osnovne ideje, uzete iz plenera, i kasnijoj doradi od nosno uslonjavanju platna koje se obogauje linom ekspresijom. Baro slika more, kamen i nebo. U raznim kombinacijama, rakur sima i tonalitetima: od realizma preko blage stilizacije do prizora koji se mogu gledati i kao prava apstrakcija. U tom oblikovnom rasponu, koji uglavnom poiva na izmeni slikareve optike i intenzitetu ute, plave, zelene i bele boje, ovaj umetnik gradi unutranju sliku sasvim realnih prizora iz okoline Budve. Talasi, pena, kamenje, duboko nebo - pretvaraju se kod Baroa u igru elemenata, sudare oblika, slojeve obuzdane energije. Likovna pria o dodirima vode i kamena dopunje na je seanjima na disanje mora i buenje oblutaka. Baroev Mediteran prolazi kroz modifikacije svetlosti, njegov je akvarelistiki prozor pun nagovetene snage dok istovremeno vrsta materija kamenih obala deluje na njegovim slikama umekano i kao da je spremna na jo prisniji dodir sa morem i nebom. Istovremeno, ve napomenuta elegancija Baroeva, u konanom oblikovanju izloenih akvarela, igra znaajnu ulogu. Za razliku od dramatike koje sadre njegove slike u tehnici ulja, akvareli Marijana Baroa, islikani s istom akribijom, donose svetove fine pejsane melanholije.

18 183

VODA, BILJE, PTICE : CARSTVO SLIKARSKO

Dodir presnog ivota, onog koji je direktan izdanak iskona, onakvog kakvog ga ekolozi prieljkuju, neponovljiv je izazov za svakog umetnika. Pogotovo je to uzbudljiv izazov za slikare od nerva i one s istinskom komunikacijom sa sopstvenom pastoralnom zaumnou. Biljni i ivotinjski svet koji bukti na neugasloj auri Panonskog mora, iz vode nastao, vodom zatien, u vodu zaklet, postao je i ambijent za susret est slikara sa elementima postanka sveta. U banatskom krajoliku nazvanom Carska bara, zateenoj, kako strunjaci brzopleto kau, u mrtvaji Begeja, a tamo je vie ivota nego pod mikroskopom, oslonjenoj na Ribnjak, onaj eanski, ovoga je poratnog leta trajala slikarska radionica. Kad rekoh "ribnjak" neto me podseti klasinih Rusa, ehova i Remizova, i zaista u tom krajoliku, kad ga izmaglica posvoji ima neto od prosvetljene melanholije predsibirskih jutara i zalazaka. U predelu sa dna biveg mora, uz vodu, kroz nju i preko nje, u okruenju barskog rastinja, u drutvu 215 vrsta ptica, prekriveni ne bom ravniarskim koje sve vidi, zna i ume da uva tajne, slikali su: Rajna Krulj, Isidora Dunerski, Giga uragi, Steva Pavkov, Drago Dragi i Radia Luci. U susedstvu Ribarskog gazdinstva, koje je ujedno i bilo pokrovitelj ove likovne kolonije u duboki i intenzivni plener porinute, kruei begejskim ritovima ("Vajtinom mlakom", "Tiganjicom", "Malom barom" i "Perleskom barom"), kroz trsku, evar i ni zijske ume i vodu tamno-mrke boje, ovi su slikari, razliitih tehnika i poetika obilato zamakali svoja osetila u izazovnu nepatvorenost elemenata. Boravak u ovoj neoekivanoj ravniarskoj oazi, u kojoj je carsko oteklo sa carevima, a barsko se ozarilo u alhemiju praistoriske ednosti, ni slike koje su ovi volebnici izatkali nisu mogle daleko od motiva koje su svakodnevno udisali. Rizikujui da me intuicija vara, ipak nisam daleko od pomisli da ni injenica to su slikari boravili u hotelu na sam rub jezera okaenom, sa mitskim imenom "Sibila" nije bez uticaja na promiljenu neobinost eksponata koji su vam ovom izlobom ponudili. Treba li vas podseati da su sibile posrednice izmeu bogova i ljudi. One proriu budunost, dakle provide u vreme. Pitam se zato, ima li u ovoj naoj blagoslovenoj ravnici bogougodnijeg mesta od Carske bare za silazak na zemlju ovih proroica. Nai su slikari imali sreu da se u ovom zaudnom ostatku davnine nau, a svojom su je verom u beskraj prirode, marom i vetinom to i zasluili. Slike koje su ovde izloili deo su susreta njihove due i zaboravljenog raskoa onog dela pradavne Panonije koji nije istekao kroz erdap. Zato je u njima neoekivane obinosti i neobine konanosti. Radia Luci, slikar smirene avanture, onaj koji ciklino, osvojivi jedan vrh, kree ka sasvim suprotnoj dubodolini, u ovoj koloniji stilom uurbanog akvareliste belei fludisnost prizora zeleno-utog leta. Na slici Rajne Krulj kao da se pomealo dno i nebo, nemir i smirenost kao da se spajaju kroz jajoliki inografski znak novog ivota. Na slici Draga Dragia ispisan je brevijar vojvoanski: hleb, luk i slanina ekaju oveka da im prie, pod nebom koje nagovetava molitvu beskrajnoj jednostavnosti ivota, i istovremenu tajanstvenost njegovog svakodnevnog obnavljanja. I Giga uragi, na slici na kojoj bi oranica tmasta mogla da bude istovremeno i nebeski pokrov a nebo lazurno-sivo podloga za buduu setvu, dosee dramatiku miljea u kome se nita ne deava na povrini, sve je 18 184

zbijeno iza opne koja jedva zadrava budue erupcije ravniarske energije. Na svom platnu Steva Pavkov, eanski ribnjak, snanom ekspresijom koja priziva Peu Milosavljevia, istovremeno tvori sliku izuzetne dopadljivosti i arhitektonike, otkrivajui u drugom sloju obinom oku nevidljive vizure ovog inae prepoznatljivog pejsaa. I konano, ali ne na kraju, akvaristiki pogled Isidore Dunerski u podvodni mikrokosmos jezera i bara izuzuetnim smislom za koloristiko kolairanje biljnog i ivotinjskog sveta, u optici modernog likovnog senzibiliteta, bogati ovu Koloniju sveinom onih koji dolaze. U ritovima Starog Begeja, likovni umetnici su otvorili svoju duu iskonu, na svojim slikama nisu slikali "carevo novo odelo", bara u njihovim promiljanjima nije bio mulj ve zlatonosan pesak, zato ovu izlobu moemo posmatrati kao Sibilinu poruku da nam je budunost u lepoti i prirodnosti.

18 185

LEBDE SLIKE NAD MELENAKIM NEBOM zapis o treem sazivu Likovne kolonije kolonije "Banja Rusanda", Melenci 1999.

Ima nad nebom to zaklapa predeo iznad melenake Rusande svetlosti koja lei i prosvetljuje. Dno Panonskog mora, koje zaumno postoji kao praslika koju ovek pamti vanistorijskom nesanicom, zrai sumporom koji razgoni demone. Tera avole iz ljudskog bia ali istovremeno kao magnet privlai u svoje dvorite i vaskolike due obdarene umeem pretvaranja vienog u prizore vieg reda: ovaj deo Banata provocira stvaranje vizija koje se na platnima prepoznaju kao vidljivi znak nevidljive muzike ravniarske. Jezero duplim svojim dnom, s jedne strane blato i a, s druge voda to isijava suton i nebo preslikava, zavarava me godinama godinjim dobima. Dovodi u kunju: koje je lice pravo, gde zapoinje dan a ta je zapravo no. I kapela sa zvonjavom u januarski dan zaleenom. I Luci, Radia koji s osmehom koji ni pauinu ne vrea, to slikare doziva u magiju rusandinog mikrosveta. Njegova kiica, koju zamae u bisage panonske riznice, krui ovim prostorom i kao da bi vetrenjai poseenoj krila da zalei. I doli slikari u Banju Melenaku, u zoru neku to nam je posle prolenog rata osvanula. Doli u maglu i kiu, kao to posle ratova biva odavde do Galicije. U predele meke i surove, kako za koga, i kako kad. Doli sa eljom da pobede zlovolju tuu iz koje smo tek izbegli. U procep leta kome je prolee ukradeno. I krenuli u odiseju stvaranja, verujui da e od sila mraka koje dok bie spava pletisanke razmotava, sauvati vez svojih tiina i poara koji umesto pustoi seju sedef zidanica. I sreom, a sa zvezda su ih posmatrali Konjovi, i Miroslav Anti, dok je njihove Penelope oarao violentni gost Jeremija i svojim gromoglasjem razvejao oblake, to su jo od udesa ravnotee, koja nam je sa neba mesecima stizala, preostali. U vrtu melenakom, koji me na arobni breg Tomasa Mana podsea, slikari su svaki svoju opeku umesili, na suncu je banatskom ispekli, i svakome se od njih znak blagorodnosti na platnu obistinio. U koloniji nazvanoj "Banja Rusanda", u leilitu koje pamti i otmene dane, kao to i svi mi znamo i za bolja vremena, devet je slikara, sa oseanjem i uverenjem, visoko i daleko od trivijalnog, istovremeno i sasvim na zemlji banatskoj i po njoj, pod nenom i brinom panjom ainovievih, sredinom poslednje godine ovog milenijuma, islikalo zidove virtuelnog staklenog hrama melenakog koji se sve godine uspostavlja da bi se iznova na razliitosti obnovio. Ulje na platnu Mire Baste, nazvano "Raskre" donosi njen karakteristian zlatnomrki kolorit koji nasuprot monolitnom nebu proputa kroz sebe neizvesnost: da li nas putevi dovode ili odvode. Sala, na samom rubu neba, kao ikona ravniarska i sam kao da okleva kom e se carstvu opredeliti: u nebo ili jednim od puteva u neizvesnost. Za Dragu Dragia nije ni potrebno prethodno saznanje da je on i slikar i vajar. Njegova slika "Kraj kamenog zida" organizacijom prostora koji je za sebe iz stvarnog odvojio, punoom i zrelou formi kojom je ispunio zaustavljeno vreme sama to izgovara. Bundeva u boji zauzdane vatre samo upotpunjuje njegovu 18 186

orkestraciju odnosa i povrina. Mlaana Isidora Dunerski, u svojoj specifinoj tehnici kolairanja i "presvlaenja" novinskih stranica u intrigantnu likovnost koja neposredno komunicira sa savremenou, naroito na slici "Fiks ideja." uvlai nas istovremeno u umiljeni podvodni svet panonskog mora u kome i dalje jesmo. Ravnica u viziji Gige uragia "napadnuta" je snegom i ledom. Njegova prepoznatljiva crnica, prelivena belom bojom koja kao da se s neba izliva, daleko je od idile jer nema glasnog disanja na ovoj slici. Osea se samo, na pedalj ispod zemlje, okreene nepogodom s neba popadale, napon budueg raanja jer tako ko kod uragia biva. Melenaki bard, i banatski i vojvoanski istovremeno, Radia Luci, na nebo popeo ravniarsku grudvu zemlje i smisla, na tlo anela postavio kao potansku marku kojoj adresa ne treba, i sve nas zabunio promenom likovnog uspenja koja je oigledno njegov usud i legitimacija. Bojom vizantije njegove "Apologeme" uporini su zid ove kolonije. U mekoj pustoi Tise koja svanjiva il zalazi, pecaro Zdravka Mandia kao da potvruje da je samo kretanje veno. arobi svet koji je ovaj veliki slikar uspostavio, zapravo izveo iz sveta senki, putuje Vojvodinom i kao da me je susreo one kine veeri u Rusandi kad sam pred prijateljima slikarima govorio svoje stihove. Mandieva neuhvatljiva gama podsea me neumoljivo na ehovljevsko trpljenje. Gordana Mirkov na svojim uljima spaja oluju koja bi da poravna i proisti, sa plastinim, pastelnim, utianim, skoro monohromatskim svetom ravnice i ba iz te naizgledne nesaglasnosti zrai imanentna dramatika. Na slici Slobodanke obote "Pansion br.1" oivljava ambijent Banje, uraen irokim i sigurnim zamasima, kao iseak scenografije ugodnog stanita u srcu ravnice. Zeleno-plavi tonovi koloristikim kontrapunktovima na njenim slikama slute otmenost koju Rusanda podrazumeva. Mlada slikarka Jasna Nikoli na platnima nastalim u ovoj koloniji, u maniru Vasilija Kandinskog, sluti u vodama banjskim "udovita pod jonskom meseinom". Banja Rusanda, sad verovatno uvaljana u stepsku zimu banatsku, pamti svoju drugu prirodu - onu koju joj slikari doaravaju, eka novi maj, novu koloniju, i svoje budue tumae. Jer umetnici ne rue, oni samo pokuavaju nemogue - san da sauvaju od buenja.

18 187

SILAZAK NA DNO DUE isposnika paleta Radie Lucia

Vaskolika umetnost oduvek kao da oscilira izmeu fascinantne virtuoznosti i bespo govorne posveenosti, u emu su slava, svakodnevica i trina revalorizacija najee obrnuto srazmerna rtvi koju umetnik prinosi katarzinom dejstvu sopstvenog ponitavanja. Zrenjaninski, vojvoanski i srpski slikar Radia Luci, bespogovorno pripada onoj malobrojnijoj grupi iskuenika i podvinika likovne magije, koji sledei imperative sa samog dna svoje due, svesni neke imanentne, misije roenjem zapamene, iz slike u sliku, svakim potezom kista, esto nesvesni realnog protoka vremena i umetnike mode, ive iskljuivo za mistini posao stvaranja sveta nove, spiritualne i beskompromisne umetnike realnosti. Luci je zapravo slikar koji u svojoj umetnikoj praksi kao da spaja krajnosti, odnosno tei zavodljivosti nemogueg: menjajui s vidljivim ubrzanjem motive i vidljiva ishodita svog likovnog rada, on svo vreme ostaje na istoj uporinoj taci svoje atristike i egzistencijalne sudbine - na mestu koje zahteva poslednji damar due, odnosno istrajava na svesnoj ogoljenosti vizuelne figuracije. Jo od prve svoje izraenije likovne faze, na temu kosmonauta i "leonovanja", ovaj umetnik jasno pokazuje, u sigurnom nagovetaju, osnovne postulate svog slikarskog prosedea: snanu ekspresivnost, ekonominost u korienju kolorita, plastinost kompozicione celine, kao i koncentrisanu misaonu okosnicu. Kroz kasnije etape, Radia Luci, naizgled menjajui optiku i rukopis svog likovnog pisma, idui tragom Rembranta ili se posveujui etnografskoj ikonografiji Banata, usmerava svoj interes na ljudsku figuru, odnosno portrete, fiksirani umetniki kosmos ka uzbudljivoj promenjivosti ljudske duhovnosti. U ovom melanu novih i izabranih radova koji, sa mnogo unutranjeg opravdanja, reprezentuje zrelu stvaralaku fazu ovog slikara, koji se teko moe uklopiti u postojee likovne kategorizacije, nailazimo na platna jezgrovite ekspresivnosti i zgusnute emotivno-artistike superiornosti. Obeleavajui petnaest godina od izlobe svojih "rembrantovskih" slika, koje, uz zapanjujuu vetinu i duhovnu srodnost sa velikim uzorom, deluju i zrelou s kojom Luci prevazilazi nivo jednoznane interpretacije, ovaj slikar svoj najnoviji iskorak u publiku i umetniki ambijent pod kraj veka, dopunjuje sa dvadeset portreta sa lapidarnim nazivom "Bogdan". Ova platna, na tragu najboljeg i najpreciznijeg u njegovom opusu, sintetiu Lucievu ukupnu slikarsku avanturu, svedenosti, decentnosti i odsustva elje za brzim dopadanjem, dok istovremeno otkrivaju i iskueniku mentalnu strukturu linosti ovog nenametljivog ali ubedljivog umetnika. Iako to ne spada u uobiajeni rekvizitarijum recenziranja liko-vnih dela, nije bez znaaja i podak da je portretisani Bogdan Jovovi bio svojevrsni "Isus" otrodoksnog komunizma, linost dok kraja posveena fatalizmu i fanatizmu ideologije koja je maksimalno obeleila dvadeseti vek. Kao i kod pojedinih portreta Mie Popovia taj istorijsko-personalni bekgraund se ne moe izbei jer u ukupnoj javnoj percepciji slike predstavlja neophodni podtekst. Naime, slikajui starost i zamiranje nareenog Bogdana, Luci silazei na samo dno re volucionarne askeze ovog neobinog oveka, kao da ispituje i varljivu sutinu sopstvenog, naizgled, pitomog vilajeta. 18 188

U umetnikom, i ukupnom, stavu Radie Lucia askeza i predanost misiji posredovanja izmeu boanskog i privremenog, u emu je njegov talenat presudan ali ga slikar oigledno doivljava samo kao prst sudbine, jesu prevashodni. Zato se i namee utisak da se ovaj ciklus portreta morao dogoditi ba u momentu Lucieve ljudske i umetnike zrelosti. U svom osobenom i uzbudljivom spajanju klasinog i modernog, Radia Luci, isto likovnim sredstvima gradi kontrapunkt komunizma i hrianstva, boanskog i demonskog; na portretima Bogdana Jovovia uspostavlja trojstvo: ivot - smrt - vaskrsnue. Isposnitvo modela kao da podcrtava sline osobine autora. Govor speene patnje i ekstaze, slojevi skrivenih planova, gusti nanosi boje i aplikacija, propadanje jarkog kolorita u bezdna sivog, sve to uzbudljivo, autentino i intrigantno zrai sa najnovijih Lucievih dela. Ova izloba, dakle, potvruje da su sve njegove tematsko - tehnoloke promene zapravo samo modusi da se, ne menjajui nita bitno, stigne do sutine sopstvene slikarske poetike: neposredovnog kontakta sa mestom gde se susreu ovek, linija, boja i vreme kao venost. Ovim slikama Radia Luci, dakle, stie na sam rub proplanka sa koga se jasno vidi ta pozicija umetnike i duhovne harmonije. "Bogdan" Jovovi je valjano u svemu tome posredovao. (Izgovoreno na otvaranju izlobe Radie Lucia u Galeriji Saveza udruenja likovnih umetnika Vojvodine u Novom Sadu)

18 189

DUKO KIRANSKI ILI SLIKA IZMETENA IZ POGLEDA

prethodno Grafiari su netipini likovni umetnici. Sasvim sigurno borave na sasvim drugoj hemisferi od slikara koloristike provinijencije. Slikarstvo ume da bude imaginacija i vetina konstrukcije, grafika je ee filozofija i, barem u zaetku, prividna dekompozicija sveta koji nam se svima privia kao celovit i obojen. Duko Kiranski je grafiar. Grafiar i crta. Umetnik koji polazi od elemenata iju dramu zatie u korenu. Iz crnog, gde se osea kao u domu, da bi stigao u belo koje je simfonija nijansi. On stoga esto silazi u predvorje iskona da bi tamo dopunio svoju paletu elemenata. Njegova putovanja u predele arheologije vremena, likovno konsekventna, posledica su spoznaje da je civilizacija, kojoj i sam kao savremenik pripada, skoro radikalno devastirala stvari i pojmove. One presudne, egzistencijalne, ali nita manje i svakodnevne i naizgled prozaine, one koji sai njavaju mikrokosmos pojedinca. Dnevnik njegovih putovanja u arhetip i prasliku ispunjavaju mu likovnu mapu ili bolje rei herba- rijum seanja. brod na Tisi Utisak barunaste magme koja se u trenutku zadrala u obliku broda. Meka i fluidna mlena banatska magla u modli Dukovoj formira se u prostor kao od boanske izmaglice pozajmljen. Podseti me ovo plovilo, za trenutak, na lep kojim se utroba sveta premeta na neko sigurnije mesto. Na mitskoj reci Tisi koja cepa ravnicu na polovine, da bi je tako jo vre povezala. Tisa je tajanstvena voda u pokretu, voda koja u svesti Duka Kiranskog predstavlja vie od simbola. Ona je bitak koji ovekova mahnitost ugroava. Meka tiina ove grafike umi kao paradigma uzburkanih strasti u neposrednoj daljini. Oseam iza tog spokoja narastajuu ulnost umetnikovu. Mir kao sladostrae u odlaganju. Pauzu kao skok, zamrznuti skok u beskraj i postludijum. U tehnici presovanog ugljena, to mi u svesti odjekuje s primesom tajanstva, ovaj brod Duka Kiranskog vidim kad god pomislim kako izgleda spoj magije i edne ingenioznosti. To zgrunjavanje svetlosti u nesentimentalnoj melanholiji tame, brod sa oznakom K 48 a 1952, doarava privid spokoja koji prethodi neemu, istovremeno zavravajui neumitni raspad humane energije. Neto vreba iz povesti. palimpsesti Rad grafike prese u kunoj radionici Duka Kiranskog u finalnom rezultatu daje nesvakidanje otiske slojevitog i viedimenzionalnog traga, reklo bi se: magija maine. Meutim, radi se o obinoj grafiarskoj alatki, dok se viestrukost znakova, konteksta i podteksta, zainje ve u nameri autorovoj, u njegovoj polaznoj ideji da razloi pojavnu sliku na njene strukturne sastojke. Na 19 190

senkinu senku. Ainovski reeno, da se vide kratke senke dugih senki! Za Kiranskog je pojavno, dnevno, auktuelno zapravo kompleksan zbir vremenski razdvojenih, a znaenjski komplementarnih senzacija koje samo optika uma saima u jedinstveni doivljaj. Zato on slojevitim otiskivanjem smislova, gde se ne ponitava prethodni zapis, arolijom gra fike tehnologije ukazuje na strukturalnost svega postojeeg. On nas svojom filozofijom palimpsesta upozorava da svet ne poinje od nas samih, odnosno da arheologija ideja i znakova ini umreenu ikonografiju pojavnog, izuzetno dramatinu igru sudbine. Poruke koje u nadrealnom kodu iskrsavaju pod nadistorijskim okom Duka Kiranskog, poetikom likovnog palimpsesta deluju definitivno kao zavo dljiva vizuelna kontemplacija. ... i ivot ima prenosno znaenje... U katalogu za samostalnu izlobu crtea i grafika 1990. god. Kiranski uspostavlja provokativnu likovnu-misaonu situaciju - govori o slici izmetenoj iz pogleda, mislei, verovatno, po analogiji na nieovsku logiku, da i spoljanja slika, kao artefakt, ulni efekat ili samo optika komunikacija, ima svoju mitsku mustru u naim modanim olujama. Konstatacijom da i ivot ima prenosno znaenje, on sintaksom apsurda, konano dospeva do svog definitivnog artistikog i ivotnog stava da je svaka oznaenost, dakle i svaka umetnika aktivnost, prenosna. Ulovljen, dobrovoljno, u mreu ovakve filo- zofije, Duko Kiranski i danas, i verovatno zauvek, postoji kao umetnik koji je svakog trenutka duboko i daleko u svojoj umetnosti. On je ivi, kako sam kae - u optimizmu crnog - iekujui belo. Sa slikom koja je isto vremena i izmetena iz pogleda, ali svakim danom sve guom i vrelijom. Izmestio je dakle ovaj grafiar svoj Brod, Blizance, Pastira, Kozu ... i ostale, iz svog pogleda u nau zaumnu panju!

19 191

CRTE U CENTRU GRADA

Mnogo je likovnih kolonija diljem nae zemlje, obinih i nesvakidanjih, skromnih i reprezentativnih ali Kolonija likovnih ume tnika "Crte" ima u sebi nekolike neobinosti koje je izdvajaju od svih ostalih. Poimo redom, od naizgled spoljanjih karakteristika ka bitnom. Prvo, ova kolonija bitie u samom centru grada, u ulici koja spaja dva istorijska toponima: upanijsku zgradu i Gradnulicu: simbole urbanog i agrarnog ivota naeg troimenog grada, Bekereka-PetrovgradaZrenjanina. Radni prostor Kolonije oslonjen je pak na gradsku Magistralu - koja preseca pomenutu transferzalu prolih vremena i u misao Zrenjanina donosi dah modernih vremena, pa makar kakva ona bila. Oni koji stvaraju u koloniji "Crte", svesno ili nesvesno moraju u mikroklimi ovog urbanog rejona osetiti nesvakidanji elektricitet koji se javlja u interakciji prolog i modernog: taj impuls neminovno uestvuje potom u motorici ruke koja otiskuje crte na nesvesnu belinu hartije. I dok s jedne strane hui kraj dvadesetog veka a s druge bekereki vekovi i veliki slikari neispavanim okom blagonaklono motre, u Koloniji se deava crte. Slikari se vraaju na sam poetak svakolike likovnosti: liniji baenoj u bezdan praznog. Znai, u Domu uenika "Angelina Koji-Gina", iz likovnih i ostalih motiva, ve osmu godinu crte je poetak i ishod likovne avanture. I konano stiemo do samog domaina ove Kolonije, do Doma uenika, iji su tienici i ambijent i vaan subjekt stvaralakog ina koji se odvija u prostorima ove ustanove ali i u duama deaka i devojica koji radoznalo, zaueno i zaneseno posmatraju kako crte osvaja njihov svet, kako ih unosi u svoju tajnu, kako tiho die i njihovim pluima. Veliko je to i neobino iskustvo za sve umetnike, nesvakidanji proces stvaranja kao javnog ina postao je i deo njihove prie o umetnosti koja socijalizuje odnosno podupire nadu u neki bolji svet. Ovogodinji osmi saziv likovnih umetnika "Crte" okupio je 17 slikara i jednog knjievnika, umetnike koji su razliitim poimanjem tehnike i tehnologije crtea, sa izraenim otklonom od figuracije, ponudili likovnoj publici, i fondu Doma naravno, uzbudljive, raznovrsne i kvalitetne radove. Jedan kratak, impresionistiki pregled izloenih radova umetnika iz ovogodinjeg Saziva rekao bi sledee: Rad Nade Nedeljkovi "Darovi i majin hleb" figurativan i pun tople braon-ute boje pleni svojom iskonskom simbolikom, "Crte" en Li Fana, raen u kineskom tuu, gromadama crnog silinom zamaha vie podsea na nordijske motive iako se u detalju "odaje" istonjakom suptilnou. Jelena Terzin, plete svoje "arobno drvo" zgusnutim naslagama crnog pretvarajui ga u asocijativnu gusenicu. Groteskna figuracija Olivere Topalov sasvim uspeno trpi i radikalnu intervenciju makazama po papiru. Sa crtea Ivana Radovia hrle kontrolisane mase crne boje tek zauzdane belim oazama. Crte "Prostor 1" Biljane Stepanov donosi njenu sivo-utu repliku nekih tema iz vremana dominacije enformela. Radia Luci je stvorio jo jedan slojeviti, pomalo esejistiki crte iz ciklusa posveenog Rembrantu. Magistar Petar Duza izlae delo "Begejski dodiri" u kome je spojio iskustva figuracije i apstrakcije a njegov imaginarni pejsa ima arm ornamentike. Ljubica Nikoli je svoje "Igralite 1" zaposela olo vkom, bojom, i potezom koji ima lakou deije jednostavnosti. Zna19 192

meniti grafiar Ljubomir Kokotovi predstavio se crteom koji ima u sebi mnoge elemente njegovih proslavljenih grafika: koncentraciju predmeta (u ovom sluaju koara), oseaj otuenosti kao i perfekciju realizacije. Ornamenti, kubusi, cvetni dezeni i sve to u filigranskoj tehnici - vidljive su odlike crtea Zorana Jovanovia Dobrotina. Crte "Kruni Alef" Iskre Bravo Savi naizgled predstav-lja domi naciju boje ali u njenoj amebolikoj kompoziciji podekst naslikanog je u dosluhu sa linijom. U impresivnoj temi Zorana Marjanovia " Oslukivanje Srbije", u tuu, ovaj je umetnik stvorio fresku due srpske, pomalo u duhu stripa i derokovskih ilustracija. "Let" Mladena Lubure kao da je antiteza mitskog vrtloga koji preti svakolikoj ljudskosti. U klasinom i superiorno uraenom Luburinom crteu let se moe mnogostruko iitavati. Steva Pavkov kombinovanom tehnikom svoga "Jea" donosi kao koloristiki praznik, blizak poentilizmu. Emil Sfera crta svoj automobil monumentalnim potezima s primetnim poigravanjem s formom, dok Pal Deov "Polje" vidi kao uto-crnu povrinu koja se nalazi na samo korak od realnog. U crteima nastalim ove, 1998. godine, u samom centru ovog grada koji ima tradiciju, u Domu gde se socijalizuje jedno tmurno vreme, ima lepote i upozorenja, zrelosti i nadahnua. Kolonija "Crte" oigledno nastavlja s razlogom da postoji.

19 193

OPORI ZNACI UNUTRANJE SLIKE SVETA Milan Grahovac: Slikanje kao nain da se dopre do istinske stvarnosti

Za ovog slikara umetnost je vid postojanja. Likovnost je za njega jedini nain da se dopre do istinske stvarnosti. Ona, realnost, stvarnost postistorijskog doba, horizontala koja je izgubila seanje na vreme, naalost najee nije lepa, ni vedra a najmanje je zabavna. Ona je, zapravo, za ovog umetnika jedino istinita. Naravno, njegova istina nije jedina istina, ali svakako spada u mali broj ljudskih duhovnih aktivnosti koje u sebe ukljuuju toliko potrebnu upitanost. Likovni umetnik Milan Grahovac je potpun samo u ukupnosti slike, crtea, grafike i kolaa, koji haos sveta krote rezom to saima lino i povesno iskustvo. U okviru poetike novog ekspresionizma, on dotie, skoro jednovremeno, ili simultano, gotiku fantazmagorinost koja se po tom prikazuje u brojgelovskoj optici, boravi u panici munkovsko-grosovske egzistencijalne jeze, da bi u postmodernoj zakrivljenosti mentalno-filozofskog zjapa zimljivih vremena s poetka treeg milenijuma pronaao odgovarajue, ali ne i ugodno, lino uljebljenje. Ovaj likovni umetnik istrajava na analokom poretku u radu, zadravajui samo aluzivnu, ikoniku i simboliku slinost sa modelima stvarnog. Zato taj otklon od uobiajenih, naminkanih slika iz stvar- nosti, naroito ljudske figure, deluje okantno, zaudno, kao iz surovih snova u kojima ima i demonijanog, astralnog - podsvesne slike preneraenog danas. Istrajavajui na likovnom jeziku koji opstoji u onostranosti nje- govog doivljaja sveta, Grahovac svoje likovne iskaze doslovno ispu-njava otiscima nesvesnog jer njegovu ruku vodi svest o tome da je realno samo prvi sloj stvarnosti. Sopstveni haos, u kolau, crteu i grafici ovaj likovni umetnik kroti pokuajima da spozna istinu o dimenzijama egzistencije. Zato njegov iskorak iz plonosti preo vlaujueg likovnog izraza, slian onom u italijanskoj transavangardi, koja je opet u jasnom dosluhu sa energijom nemakih ekespresionista, jeste svojevrstan intelektualan umetniki angaman. Njegov crete jeste u fakturi grub i anatomski provokativan ali istovremeno stabilan i koherentan. Komunikacijski kod izmeu njegovih alegorinih prizora, rudimentarne obojenosti i "spodoba" koja predstavljaju ili zamenjuju oveka, korenspondira direktno sa naim podsvesnim. Grahovev svet moemo prepoznati u prostorima iza linije sna i jave. Njegovi junaci animalno sklopljeni, iz dubine transcendentalnog iznedreni (Stalker i Sniker, na primer) raeni su na lepenka kartonu, ugljenom, tuem, etkom, kredom i utrljanim pigmentom, i deluju kao rekvizitarijum jedne posebne misaone slagalice posteg zistencijalnog promiljanja. Veoma decentan u miljenju i likovnom izraavanju, Milan Gra-hovac je umetnik predodreen da bude ostrvo, znak za razlikovanje. Njegovo shvatanje sudbine i uloge umetnika u savremenosti jeste apartano i izdvojeno. Zato je i dragoceno i potrebno. On izmeu sopstvene sudbine i egzistencije, s jedne strane, i ivota i esencije, s druge, nema nikakav drutveni, staleki ili oficijelni "zatitini omota ". On je jednostavno itavog ivota u odiseji interaktivnog umetnikog rizika. Inae, Grahovac je diplomirao na slikarskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, specijalizirao grafiku-litografiju na Akademiji lepih umetnosti u Groningenu a magistrirao na crtakom odseku Akademije u Novom Sadu. I ovaj itinerer kolovanja govori o apartnosti njegovih opredelenja 19 194

U mnotvo likovnih interesovanja Grahovac naroito istrajava u Instalacijama/Performansima koji su produetak njegovih razmiljanja u crteu, grafici, slici. Produetak ili poetak? Pamtim televizijsko snimanje jedne od njegovih prvih "instalacija", mislim da je u pitanju bio "likovni rad" vezan za magisterijum. Na zaleenoj povrini Muljanskog jezera, Grahovac je, u nekom promrzlosunanom danu, bosonog, u pukotinu nebeskomodre vode, porinuo svojeruno izraen brodi sa porukom. Bos na mrazu, koncentrisan na dogaaj, Grahovac je kod dela televizijske ekipe izazvao nesvakidanju radoznalost. On je, meutim, sav bio u komunikacijskom kanalu svojih umetnikih snovienja. Brodi je, svakako, poruku nosio u neku pukotinu sveta. Oko kamere je samo beleilo ljuturu zbivanja. Bio je to jedan dan u godini. Zaleen ali sunan. Umetnik je intervenisao unutar haosa iji je privid beleilo elektronsko oko kamere. Dodir leda i koe. I poruka. U nekom zaboravljenom predgrau. Simulirano trajanje. U svetu sopstvenih predskazanja, i danas, u svom tavanskom ateljeu, na biciklu dok parta ulicama svog rodnog grada ili sa kredom, olovkom, grafikom presom Milan Grahovac se lepoti pribliava sa neke paklene strane.

19 195

POZORITE ISTORIJA, KRITIKE, BELEKE (pozorini dnevnik (1969 - 2004)

19 196

U MAGIJI POZORINE STVARNOSTI

Pozorina umetnost je, verovatno, od svih artistikih delatnosti najizloenija relativnosti utisaka i najranjivija kad je u pitanju ukus publike, najpodlonija neizvesnom delovanju inspiracije i glumake koncentracije, ali istovremeno i nikada ista, jer je svako izvoenje dramskog dela ravno raanju, to znai neponovljivo. Svako ponovljeno prikazivanje iste predstave spiritualna je aktivnost neponovljivog oblika i kakvoe. Neto slino se moe rei i za muziku, ali kada je ona u pitanju note su ipak gvozdenije zadate. U pravom je pozoritu, u predstavama, skoro sve slino, ali nigde, nikada, a pogotovo ne u potpunosti, jednako. U njemu se susreu umetnosti rei, miljenja, akcije i kretnje. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska simulacija i nadogradnja ivota, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i metafiziko produenje. Gaenjem svetala u dvorani us -postavlja se neka nova nadnaravna stvarnost. Iluzija stvarnog i mogueg, pristajanje na to da se u dvoasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog iskustva, navika, mentalnih obrazaca, da se simulacija ili provokacija ivota prihvati kao jedina alternativa - preduslovi su da se gledalac preda magiji scene. Pod uslovom da autori i akteri teatralizacije tu magiju ostvare. A do nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, vetine i ingenioznosti. Ta nova duhovno-vizuelna stvarnost mora biti iskosa od ivota, ispred njega ili dublje od privida u kome izvan pozorita ivimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima mo da nas pomeri, usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produenim trajanjem. Po pravilu, sve zapoinje u dramskoj laboratoriji pisca, bez obzira da li je vizionar, moralista, kritiar, komediograf, zabavlja, futurista, arheolog due, istorije ili politike. U samom zaetku svakog dramskog teksta nad njegovim tvorcem visi damoklov ma: pozorite je umetnost u kojoj e, do premijernog izvoenja, ak i najgenijalnijeg dramskog teksta isti proi kroz Scile i Haridbe desetine umetnika, zanatlija i posrednika. Ako mu se posrei - na kraju tog puta stoji trijumf, u ostalim sluajevima raspon moguih ishoda ide od prosenog a zavrava se katastrofom. Jedina zatita i uteha pieva, osim mogunosti da tampanjem rukopisa izvornik uini dostupan javnosti i kritici, ali to ipak nije pozorite, jeste nova postavka teksta u drugom pozoritu sa drugim rediteljem i glumcima. Tako stiemo i do reditelja koji prvi dotie dra msku misao pretoenu u pozorini komad. Nekima od njih, napisano je samo predloak neke sopstvene vizije, drugi reditelji doslovno itaju tekst, nadograuju ga ali ne menjaju. I jedan i drugi pristup je legitiman, pod uslovom da je legalan, samo uspeh ili neuspeh odreuju i opravdavaju metod, manir ili koncept. Naravno, u fazi global ne vizije pozorine inscenacije uestvuju i scenografi, kostimografi, kompozitori, koreografi... Oni uz dirigenstku palicu reditelja sastavljaju partituru koju glumci moraju da odsviraju, odigraju, i svemu daju zavrni udarac. Udarac od koga se pada ili uzlee u zvezde. I pisac, i sastavljai orkestracije, i oni sami, artisti. Sve do premijere, za kritiare kratkog daha, ili stvarnog sazrevanja predstave, za pozorine sladokusce i prave pozoritance, odnosno teatrologe. Za irilove ili pervie. U tom pomalo mistinom sklapanju pozorine predstave, pogotovo u onome to nazivamo uspeh ili 19 197

neuspeh, mnotvo je nepoznanica, sluajnosti, kompenzacija ili in- spiracija, pogotovo za publiku. Ona to sve ne mora da zna jer se u mraku, izmeu dizanja i sputanja zavese, udo dogodilo ili nije. Ali pozorini recenzent mora skoro sve da zna, i pravilno protumai. I kakav je dramski predloak, kako ga je reditelj proitao i skratio ili nadogradio. Kritiar pored ocene kvaliteta izvoaa glumakih zadataka mora da proceni i da li je reditelj dobro podelio uloge, i koliko je pomogao glumcima, odnosno dopustio im da se razmahnu. Mora da ima kompetentan sud o scenografiji, kostimima, muzici. Jednostavno, recenzent koji dri do svog ugleda mora javnosti ponuditi analitiki presek predstave koju e na kraju i vrednovati. Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima) ocenjuje i interpretira magiju pozorinog ina koji se odvija u paralelnom svetu zamraenih dvorana. to vai i za muziku, ali kada je ona u pitanju note su ipak gvozdenije zadate. U pravom je pozoritu, u predstavama, skoro sve slino, ali nigde, nikada, a pogotovo ne u potpunosti, jednako. U njemu se susreu umetnosti rei, miljenja, akcije i kretnje. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska simulacija i nadogradnja ivota, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i metafiziko produenje. Gaenjem svetala u dvorani us -postavlja se neka nova nadnaravna stvarnost. Iluzija stvarnog i mogueg, pristajanje na to da se u dvoasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog iskustva, navika, mentalnih obrazaca, da se simulacija ili provokacija ivota prihvati kao jedina alternativa - preduslovi su da se gledalac preda magiji scene. Pod uslovom da autori i akteri teatralizacije tu magiju ostvare. A do nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, vetine i ingenioznosti. Ta nova duhovnovizuelna stvarnost mora biti iskosa od ivota, ispred njega ili dublje od privida u kome izvan pozorita ivimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima mo da nas pomeri, usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produenim trajanjem. Po pravilu, sve zapoinje u dramskoj laboratoriji pisca, bez obzira da li je vizionar, moralista, kritiar, komediograf, zabavlja, futurista, arheolog due, istorije ili politike. U samom zaetku svakog dramskog teksta nad njegovim tvorcem visi damoklov ma: pozorite je umetnost u kojoj e, do premijernog izvoenja, ak i najgenijalnijeg dramskog teksta isti proi kroz Scile i Haridbe desetine umetnika, zanatlija i posrednika. Ako mu se posrei - na kraju tog puta stoji trijumf, u ostalim sluajevima raspon moguih ishoda ide od prosenog a zavrava se katastrofom. Jedina zatita i uteha pieva, osim mogunosti da tampanjem rukopisa izvornik uini dostupan javnosti i kritici, ali to ipak nije pozorite, jeste nova postavka teksta u drugom pozoritu sa drugim rediteljem i glumcima. Tako stiemo i do reditelja koji prvi dotie dra msku misao pretoenu u pozorini komad. Nekima od njih, napisano je samo predloak neke sopstvene vizije, drugi reditelji doslovno itaju tekst, nadograuju ga ali ne menjaju. I jedan i drugi pristup je legitiman, pod uslovom da je legalan, samo uspeh ili neuspeh odreuju i opravdavaju metod, manir ili koncept. Naravno, u fazi glo balne vizije pozorine inscenacije uestvuju i scenografi, kostimografi, kompozitori, koreografi... Oni uz dirigenstku palicu reditelja sastavljaju partituru koju glumci moraju da odsviraju, odigraju, i svemu daju zavrni udarac. Udarac od koga se pada ili uzlee u zvezde. I pisac, i sastavljai orkestracije, i oni sami, artisti. Sve do premijere, za kritiare kratkog daha, ili stvarnog sazrevanja predstave, za pozorine sladokusce i prave pozoritance, odnosno teatrologe. Za irilove ili pervie. U tom pomalo mistinom sklapanju pozorine predstave, pogotovo u onome to nazivamo uspeh ili neuspeh, mnotvo je nepoznanica, sluajnosti, kompenzacija ili in- spiracija, pogotovo za publiku. Ona to sve ne mora da zna jer se u mraku, izmeu dizanja i sputanja zavese, udo dogodilo ili nije. Ali pozorini recenzent mora skoro sve da 19 198

zna, i pravilno protumai. I kakav je dramski predloak, kako ga je reditelj proitao i skratio ili nadogradio. Kritiar pored ocene kvaliteta izvoaa glumakih zadataka mora da proceni i da li je reditelj dobro podelio uloge, i koliko je pomogao glumcima, odnosno dopustio im da se razmahnu. Mora da ima kompetentan sud o scenografiji, kostimima, muzici. Jednostavno, recenzent koji dri do svog ugleda mora javnosti ponuditi analitiki presek predstave koju e na kraju i vrednovati. Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima) ocenjuje i interpretira magiju pozorinog ina koji odvija u paralelnom svetu zamraenih dvorana. Kada sam pre trideset godina, sa mnogo vie drskosti i kolskog znanja a premalo stvarne tetroloke izbalansiranosti, zapoeo sa pisanjem prikaza pozorinih predstava, naravno da nisam bio svestan ni dela odgovornosti koju recenzent pozorinog ivota ima. To se verovatno i vidi u tekstovima ispisanim u prvim godinama bavljenja ovih poslom. Jedino opravdanje za takvu poetniku samouverenost mogla bi da bude konstatacija da su potonji sudovi bili uravnoteeniji i smisleniji. Nekoliko godina kasnije, kao deo rukovodeeg tima u pozoritu "Toa Jovanovi", imao sam prilike da iznutra pratim i uestvujem u procesu stvaranja predstave, da dobro upoznam ta sve prethodi podizanju zavese na premijeri, kada je gledalite puno i nestrpljivo, ali i na predstavama kada svi u pozoritu strepe od praznine u tom istom gledalitu. Prisustvovao sam scenskim ostvarenjima koja tek posle desetak izvoenja dostignu nesluen rast i zrelost, to je premijernom recenzentu definitivno izmaklo, i obrnuto, nagledao sam se predstava koje su posle isto toliko prikazivanja postale ruina i bleda senka praizvedbe. Kada sam se posle tog iskustva, nekoliko godina kasnije, iznova poduhvatio pisanja pozorinih recenzija, imam utisak da sam umesto prethodne kritiarske nadobudnosti pisao sa vie promiljanja i odmeravanja. Ipak, magija je ostala magija: iz stvarnosti koja nam je svima razliita, ulazi se u svet fikcije, koji je ne retko stvarniji od realnosti, da bi se za sat dva kasnije vratili u stvarnost koja u meuvremenu nije postaja bolja ali mi smo posredstvom umetnosti scene izali iz sale izmenjeni. Barem na nekoliko sati. No, bilo kako bilo, kroz trideset godina, naalost samo povremenog, beleenja utisaka o predstavama pozorita "Toa Jovanovi", u skoro stotinak prikaza objavljenih u Zrenjaninu, novosadskom Dnevniku i Ulaznici, uspostavila se impozantna hronika autora, reditelja, scenografa i kostimografa, i to je najvanije glumaca, koja je obeleila jedan vrlo bitan segment kulturnog i drutvenog ivota Zrenjanina poslednjih decenija dvadesetog veka. Moda e iz dananje perspektive izgledati udno i neshvatljivo ali je nepobitna injenica da su tadanje premijere u pozoritu bile gradski drutveni dogaaji prvog reda. Glumci naeg pozorita su spadali u najznaajnije i najvienije sugraane. O predstavama se prialo, svake se godine obnavljao ansambl, pozorini klub je predstavljao elitno mesto u koje se nije lako dospevalo. Nisu izostajali ni pikantni traevi i povremeni skandali. Uopte, nae pozorite je bilo ustanova u modi... U gradu koji je imao svoju prepoznatljivu fizionomiju u "velikoj" Jugoslaviji. Iz prikaza koji slede ovom uvodu, delom e moi da se nasluti kako je izgledao oficijelni deo naeg pozorinog ivota. Iz raznovrsnih razloga, vie objektivih nego linih, izbor predstava o kojim sam pisao nije celovitiji, meutim uveren sam da e i ovakav uspeti da nagovesti neke od najbitnijih odlika proteklih teatarskih vremena u Zrenjaninu. Kao prikazivau su mi, naalost, promakle neke znaajne predstave, neke sam glumce vrednovao u ranim godinama ili sporednim ulogama, verovatno sam i poneto pogreno protumaio. Znai toga moda ima, odnosno nema u ovom izboru mojih prikaza, ali dva su ostvarenja naeg pozorita, kapitalna za kulturnu 19 199

istoriju Zrenjanina, ostala nezabeleena sa moje strane. Za njih, naravno, to nije nikakav hendikep ali ja moram, barem ovako post festum, da ih spomenem. To je pre svega maestralna postavka Steve igona Gogoljevog "Revizora". U zrenjaninskom izvoenju ovog klasinog dela ruskog realizma svi akteri i protagonisti su bili izuzetno nadahnuti: igon je Gogolja proitao istovremeno kao pisca iz elitne lektire, ali i kao naeg nepotkupljivog i nemilosrdnog savremenika, koga odlikuje pre svega sposobnost uranjanja u pojedinanu i kolektivnu anamnezu i psihologiju provincijalnih vilajeta. Pored zavidne globalne scenske postavke ovog dela, on je veini glumaca koji igraju u ovoj predstavi stvorio jedinstven umetniki prostor i priliku da nadmae sebe. Gluma Novaka Bilbije, Milenka Pavlova, Stojana Stojiljkovia i Selimira Toia dosegla je do vrhova koje e oni u budu nosti teko postizati. Vredi od zaborava sauvati i seanje na do sav renstva funkcionalnu i efektnu scenografiju Vlade Rebezova koja je svim uesnicima u predstavi omoguila zanos kolektivnog igranja koje se retko viao na jugoslovenskim scenama. Sve u svemu bila je to predstava za nezaborav i udbenike koja, naalost nije dostigla ade kvatnu percepciju u najiroj teatarskoj javnosti. Druga predstava o kojoj moram naknadno da progovorim, takoe izuzetna, bila je bolje sree kada su u pitanju priznanja: pojavila se u jednoj sezoni i na Sterijinom pozorju i Bitefu. Re je, naravno, o brilijantnim "Mitovima Balkana" u autorskoj postavci Srboljuba Luleta Stankovia. U izvoenju ansambla Lutkarske scene pozorita "Toa Jovanovi", jednom vrstom pozorinog sinkretizma ostvarena je scenska magija koja nikog nije mogla da ostavi ravnodunim. Zahvaljujui mnogim organizacionim i produkcijskim okolnostima, a veina se mogu svesti na ime umetnikog rukovodioca ovog ansambla Vladu Grubanova, "Mitovi Balkana" su doiveli i internacionalnu promociju i priznanja. Naravno, sva slava i hvala, reditelju i izuzetno posveenom i nadahnutom ansamblu. Uveren da sam izdvajanjem ove dve predstave, iz mase pozo ritarija o kojima nisam pisao, ipak ne postiem sasvim suprotan efekat od nameravanog: sebe nisam opravdao a ostale znalce, aktere i ljubitelje ipak sam podstakao da istaknu svoje "izostavljene najbolje predstave", to u krajnjoj distanci i ne bi bilo loe. Ostavljam vam da putujui kroz ovaj nepretenciozan zrenjaninski pozorini vremeplov (19692004) sopstvenim saznanjem i umetnikim ukusom stvarate tanije jue. Nekolicina umetnika uglavnom glumaca, ponikli u pozoritu "Toa Jovanovi" postigli su, otiavi iz Zrenjanina, sjajne rezultate. Pre svega to je arobna i filigranska i beskrajno talentovana Neda Spasojevi koja je na filmu i televiziji ostvarila nestvarno upeatljive role, i prebrzo napustila ivotnu pozornicu. Stevan Baja Gardinovaki, je na sceni Srpskog narodnog pozorita i u brojnim filmovima ostvario vrhunska glumaka ostvarenja koja su nagraivana i rado gledana. Njegovim tragom je godinama kasnije krenuo i Novak Bilbija, zanimljivo u skoro istom glumakom registru od negativaca do karatkternog komiara. Branko Milievi, posle osrednje filmske karijere, pronalazi sebe u te-ve serijama za decu i vlastitom pozoritancu "Pu". Nadimak "Branko Kockica" postao je nezaobilazan kada je u pi tanju ovaj glumac koji se kasnije razvio u respektabilnog pozorinog umetnika za decu, od upravnikovanja, glume, reije do pisanja te kstova. Ivan Jagodi je skoro preskoivi zrenjaninsko pozorite ostvario znatnu glumaku karijeru u Jugoslovenskom dramskom po zoritu. Branimir Brstina, posle mladiskog statiranja u "Toi Jovanoviu", postaje prestian prestoniki pozorini, filmski i televizijski glumac, nagraivan i popularan. Komiar retkog dara. Milenko Pavlov, ostvarivi dovoljno zapaenih uspenih glumakih ostvarenja na zrenjaninskoj pozornici, u Beogradu stasava u znaajnog pozorinog i televizijskog komiara. Subjektivan utisak mi kae, da je Pavlov ipak postigao znatno manje nego 20 200

to je mogao po snazi svog zabavlj akog potencijala. Scenograf Miodrag Tabaki, na velikoj jugoslovens koj sceni, tokom decenija stvara scenografska ostvarenja koja su naj ee vizuelno-funkcionalna okosnica predstave, ponekad i njeno kon ceptualno uporite. Neke od ovakvih ostvarenja uradio je i na naoj sceni. Godinama jedini filmski glumac iz Zrenjanina, povremeni gost i na sceni "Toe Jovanovia", Marinko ebez poginuo je vraajui se sa nekog snimanja. Mlad i lep. Onih koje sam zaboravio, svakako e se neko naknadno setiti. I na kraju, iz nekog svog zaboravljenog duhovnog depa, oseam potrebu da spomenem nekoliko dragih ljudi koji sigurno nisu bili na glavnoj pozorinoj horizontali, ali mi njihovi likovi zasvetle u seanju kad se spomene pozorite "Toa Jovanovi". To su, izmeu ostalih, Stevan Marioncu, moj prvi pozorini junak iz "Vinetua", ika ek a, veliki Pozorini upravnik, Stojan Notaro, kao Njonja iz "Sakula", Bogdan Petrovi, "tehniki ef", Ferenc Salma, ef scene, iva ajtinac, rekviziter i lirsko-anegdotski armer, ika Bora Joksimovi, dugogodinji domar i pisac silnih tomova naivnih ( nikad izvedenih) dramskih pisanija... jer i oni su moj svet pozorita.

20 201

VEKOVI POZORINOG TRAJANJA

Pozorite, vie kao umee a manje kao umetnost, odnosno kao povremena javna prikazivaka delatnost, u naem se gradu pojavilo jo polovinom osamnaestog veka, verovatno na nemakom jeziku, u obliku putujuih druina. Grad se tad zvao Veliki Bekerek i brojao je petnaestak hiljada stanovnika. Druine pozoritanaca, koje su imale sedite u Temivaru, esto su bile nazivane i "lakrdijakim", to ne mora biti disk valifikujui prefiks, iako verovatno odraava karakter i formu priredbi koje su ovi histrioni odravali po kafanama i tr govima. Verovatno je slinih grupa bilo i sa predstavama na maar skom jeziku. Krajem osamnaestog veka, bez namere da se uputamo u pseudoistorijske pretpostavke o tanom datumu, u Velikom Beke reku se zainje i domicilna pozorina aktivnost na srpskom jeziku. Podaci, koji se uglavnom podudaraju, pominju ime uitelja Marka Jelisejia kao osnivaa ovakvih dramskih aktivnosti, Arkadija Pejia kao prvog histriona sa imenom i prezimenom, dok predstave "Nevini Josif", "Velizar" i "Aleksandar i Natalija" ili "Car Petar Veliki" slove kao prikazanija koje je ta kolska druina izvela u svom gradu. Veliki Bekerek je u to vreme sedite Torontalske upanije, postoje osnovne i srednje kole, otvorena je Gradska bolnica i apoteka. Poetkom devetnaestog veka dogodio se kata strofalan poar koji je opustoio grad. Putujue slikarske druine "zografa" na razmeu ve kova postaju stacionarne, a njihova se dela personalizuju. Beleimo imena u rasponu od Nedeljka Popovia erbana do Arsenija Teo dorovia. Muzika je je jo u crkvenim okvirima, knjievnost u povoju, a grad stasavanjem mlade graanske klase i oporavkom od velikog poara postaje jedan od najznaajnijih kulturnih centra ovog dela (nekadanjeg, austrougarskog) Banata. Pozorini ivot grada je znatan.Pored pomenute Jelisejieve kolske grupe, gostuje i druina Emanuila Jankovia, maarska trupa Davida Kilinija, a redovna su gostovanja i nemakih teatarskih sastava. Pojavljivale su se i srpske pozorine grupe, koje je na neki nain inspirisao i animirao tadanji pozorini anfanteribl Joakim Vuji, izmeu pisanja, reiranja i sporenja sa svakojakim vlastima. 1839. podignuta je prva pozorina zgrada u naem gradu. Za izvoenje predstava i drugih priredbi zapravo je adaptiran Dravni magazin itarica. Zgrada je bila u vlasnitvu grada a gradski Magistrat je u prvo vreme besplatno ustupao zgradu, sa zagrevanjem i osvetljenjem, pozorinim druinama. Nastupale su u prvo vreme maarske i nemake trupe, a kasnije i diletantske grupe iz Kikinde, Paneva, Vrca. Zanimljivo je da je u Velikom Bekereku na nemakom jeziku izvoena i predstava "Smrt cara Uroa". U lokalnom listu Grossbetsch kereker Wochenbllat pojavljivale su se redovno i recenzije ovih gostova nja. Kulturni ivot u ovom delu Banata se evidentno sredinom veka ubrzava. 1851. izaao je prvi broj Grossbetschkereker Wochenbllata tampan u Plajcovoj tampariji. Prota Danilo Staji ve od 1838. sa rauje u petanskim Serbskim novinama, Konstantin Danil slika ikonostase i portrete, u njegovom ateljeu ui slikarstvo i ura Jaki. U knjievnom svetu jo traje "veliki post". Aktivan je jedino Evstatije Mihajlovi Eta, uveniji kao prvobitni protivnik Vukove jezike reforme a manje zapaen po religiozno-romantiarskim delima. 1845. u Bekereku je roen glumac Toa Jovanovi, po kome dananje 20 202

pozorite nosi ime. On se, sasvim neumetniki, u ranoj mladosti posvetio uenju berberskog zanata, a zatim i ipak, 1865. stupio u pozorinu druinu A. Mandrovia i time zapo eo pozorinu karijeru. Potom je igrao u putujuim pozoritima Joce Popovia-Bekereranina i Paje Stepia, dok je za lana Narodnog pozorita u Beogradu prim ljen u oktobru 1869. Od 1873. do 1878. lan je Hrvatskog narodnog kazalita u Zagrebu, da bi se potom vratio u Beograd gde je glumio do smrti (1893). Istakao se kao tuma dramskih i lirskih uloga. Zahvaljujui lepoj i impozantnoj pojavi, ali i sugestivnom glumakom izrazu, zas novanom na inspiracijama iz svakodnevnih ivotnih okolnosti i pojava ali i veoma izraenoj glumakoj intuiciji, vrlo brzo je stekao ugled meu krtiarima i popular nost u publici. Istakao se u domaem romantiarskom repertoaru (u delima J.Subo tia, . Jakia. L. Kostia i dr.) ali kao i tuma karakternih uloga klasine ruske lite rature (npr. Hljestakov u "Revizoru" N.V. Gogolja). Bio je i izvrstan tuma ekspiro vih likova: Romea, Otela, Lira, Magbeta, ajloka i dr. Neto pre njega, 1935. u Velikom Bekereku rodio se i dramski pisac, komediog raf osrednje, lokalne vrednosti, Jovan Risti Bekereanin, svojevremeno poznat po svojim delima "Bontonirani ifta", i "Dve varalice". Pored brojnih proznih radova, koji su sasvim zaboravljeni, ove, u osnovi, ''posrbe'' poznatih klasinih komedija ipak su imale znatan odjeka u tadanjem gledalitu, jer je pristupanim jezikom prilao klasine komediografske teme poznatih pisaca. 1884. uraena je prva vea i ozbilj nija adaptacija pozorine dvorane. U dugom vremenskom razdoblju, do kraja Dru gog svetskog rata, pored dosta gostovanja, belei se intenzivna dramska aktivnost diletanata (na primer, Velikobekereke diletantske omladine, pozorine sekcije Sokolskog drutva, kao i Amaterskog pozorita ''Matice'', koje je u periodu izmeu dva rata izvelo oko 500 predstava). Pored pozorine zgrade, predstave su najee izvoene u sali biveg hotela "Kruna", Sokolskom domu ali i raznim varokim gostionicama. Zanimljivo je istai da su u predstavama "Matice" gostovali tada istaknuti dramski umetnici kao anka Sto ki, Desa Dugali, Boa Nikoli. Od velikobekerekih pozorinih radnika valja pomenuti profesora Miloa Stanojevia, novinara Antonija krbia, karikaturistu acu Pavlovia. Iz redova domaih diletanata, snagom talenta i radom izdvojio se Lazar Bogdanovi koji je kasnije postao profesionalni glumac i reditelj. Iz tog raz doblja u pozorinom ivotu grada valja zapamtiti da su pored Srpskog Narodnog pozorita iz Novog Sada, u Bekereku, odnosno Petrovgradu, redovno gostovali Subotika i Beogradska opera i opereta, Drama beogradskog pozorita i Zagrebaka drama. 1931. godine izvedena je i unutranja adaptacija drevne pozoroine zgrade u ije su temelje, po legendama ali moda i stvarno, ugraene i opeke iz razruene bekereke tvrave. Po okonanju Drugog svetskog rata, 15. oktobra 1944. odrana je prva pozorina predstava. Bila je to Nuieva komedija "Analfabeta", u reiji Milana Cvejanova - Bube. Da pomenemo i prve aktere: Smilja Mati, Vojin Milenov, ura Turinski Ivan ka Arsi i Zlatibor Kosti. Kuriozitet ovog izvoenja je da je predstava poela u 16 asova jer je jo na snazi bio Policijski as. Ovu i naredne predstave or ganizovao je Pozorini odsek pri Narodnooslobodilakom odboru u Petrovgradu. Kasnije reije uglavnom potpisuje Sinia Ravasi. Glumci su amateri. Igraju se Sterija, Nui, Go golj, Bora Stankovi. Glume Ljubica Ravasi, Sava Lazarov, Stojan Zamurovi, Stojan Notaro, Sava i Zorka Lazarov, Stevan Tati i drugi. Reijom se bave Milan Cve janov, Lazar Bogdanovi, ura Turinski, Jelena Trumi... Taj amaterski i podviniki period traje sve do avgusta 1946.

20 203

20 204

PERIOD POZORITA "TOA JOVANOVI"

9. avgusta 1946. doneta je odluka da se osnuje Narodno pozorite "Toa Jova novi", dok je sveano otvaranje uprilieno 15. septembra 1946. premijerom drame ure Jakia "Stanoje Glava", u reiji Lazara Bogdanovia, sa urom Turinskim u naslovnoj ulozi. Za prvog upravnika postavljena je Ana Jankov. Meutim, tek se 1948. moe oznaiti kao godina pravog profersionalnog rada jer se tada znatniji deo glumaca i tehnikog osoblja zapoljava. Upravnik postaje reditelj i glumac Lazar Bogdanovi a u ansambl ulazi i Aca ajber koji e postati legenda ovog pozorita. Posle Bogdanovia za upravnika dolazi uitelj ore Damjanov, ovek ije ime dosta znai u istoriji ovog pozorita kao vrsnog organizatora i oveka koji je umeo da pre pozna prave glumake talente. Kao prvi pro fesionalni scenograf zapoljava se Josip Vinari. U repertoaru preteu domai i rusko-sovjetski komadi. Sledeih sezona znatnije se menja i ansambl, koji dopunjuju, prvo Sava Damjanovi, Stevan Mari oncu, Marija Luci, Stevan Minja, Mirjana Pavlovi. Kasnije se zapoljavaju i prvi glumci sa akademskim obrazovanjem: Nada Markovi i Vera Joki, dok je prvi profe sionalni reditelj Petar Krianec. U sezoni 1953/54. veliki broj izuzetnih glumaca, Mili ca Radakovi, Petar Vrtipraki, Mihajlo Milievi, Fahro Konjhodi, Janiije Mitri, kao i reditelji Petar Govedarovi, Milan Tutorov, Bora Hanauska i drugi naglo i efek tno uveavaju kvalitet i rejting pozorita "Toa Jovanovi". Svoje diplomske pred stave u ovom pozoritu rade Josip Lei i Vasilije Popovi, kasnije mnogo poznatiji kao knjievnik sa umetnikim imenom - Pavle Ugrinov. Sa radom poinje i scena na maarskom jeziku na kojoj reira Juhas Ferenc, a igraju Boro Itvan i Mirjana, Ilonka Novotni, Juhas ua i Babinski Itvan.. Meutim, maarska drama pri ovom pozoritu je je ubrzo iznova amaterizovana, uklopila se u pozorite "Mada" koje do dananjih dana postie lepe rezultate. U narednom periodu upravnik postaje ore Brkovi, da bi ga ubrzo zamenio Duan uk koji e ovim pozoritem rukovoditi sve do 1964. U ansambl dolaze Boa Pavievi Lon ga, Jovan Anti, Fedor Tapaviki, a neto kasnije i Filomena Dogan, Lidija Bulaji i Anita Naradi. Plasmanom na Prve jugoslovenske pozorine igre "Sterijino pozorje", sa komedijom Kir Janja u reiji Bore Hanauske ovo pozorite postie veliki uspeh. Valja pomenuti i aktere ovog postignua: Mihajlo Milievi, Milica Radakovi, Lidija Bulaji. Mia Darakovi, Stevan Marioncu i Petar Vrtripraki. U meuvremenu, repertoar postaje sloeniji i zahtevniji jer su i zahtevi publike porasli. Od preds tava koje su naile na dobar prijem kod publike pominjanja su vredne Put oko sveta, u reiji Josipa Leia, zatim Veiti mladoenja u postavci Milana Baria a naroito Kotana u reiji Voje Nanovia, scenografiji Miomira Dinia, kostimima Dese Glii i gostovanjem Milivoja ivanovia. 1957. godine je izvrena ozbiljna i struna adaptacija zgrade pozorita. Radovima je rukovodio arh. ore Tabakovi a slikarske radove izvodio slikar i scenograf Vlada Mare ni. Iz ovog vremena datira i jedna od najuspelijih predstava u istoriji pozorita "Toa Jovanovi", Doivljaji Nikoletine Bursaa, po Branku opiu. Predstavu je reirao Milan Bari a uloga Nikoletine je definitivno lansirala Savu Damjanovia kao velikana ovog pozorita i jednog od najznaajnih glumaca srpskog glumita. U pozorite dolaze Ljiljana i Vlada Rebe zov, Boris Kova i Miki Mirkovi, to jo utvruje inae visok kvalitet umetnikog ansam bla. Niu se 20 205

gostovanja, nagrade, turneje. Polako se i glumaki ansambl menja. Naalost, jo vie osipa. Ipak, u sezoni 1962/63. dolazi jo jedan veliki uspeh. Drugi poziv na "Sterijino pozorje". Ovog puta sa dramom Arsena Diklia Na zelenoj reci un, u reiji Duka Rodia i scenografiji Vlade Rebezova. Nosilac glavne uloge, Boris Kova dobio je Sterijinu nagradu. U predstavi si igrali i Sava Damjanovi, Mihailo Milievi, Lidija Bulaji, Duan Petrovi, Stevan Mii, Stojan Notaro, Milutin Mirkovi, Stevan Marioncu i Milutin Kariik. 1964. godine za upravnika pozorita dolazi dramski pisac i reditelj Milan Tutorov a pozorite se orijentie skoro iskljuivo na doma e pisce. Zapaene reije ima Jovan Putnik, Pokondirena tikva i Plju sak, koji svojim inovantnim potezima i pomalo rizinim stilizacijama uspeva da ustalasa zrenjaninsku publiku, to e jo efektnije i radikalnije initi u vreme svog upravnikovanja ovim pozoritem. Kao stalni reditelj u pozoritu radi Slobodanka Aleksi, koja je diplomirala u klasi Huga Klajna. Pamti se njena postavka drame Novi aneo, Milana Tutorova u kojoj su uspeno nastupali Branko Milievi, Bogdanka Vakanjac i Ljiljana Rebezov. To razdoblje pozorine istorije pamti se po mnotvu odranih predstava, kao i glumcima Savi Dam janoviu, Vasji Stankoviu, Filomeni Dogan, Ljiljani Rebezov, Aci ajberu, Mai Topiu... 1968. godine zapoinje jedna kratkotrajna, burna, po mnogo emu ekstatina, avangardna, sa mnogih strana osporavana, ali i veoma zanimljiva epizoda preuranjene "bitefovtine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator, mistifikator i moda i rtva bio reditelj Jovan Putnik. U tom pozorino-artistikom periodu, kome je skoro jedina mana bila to to je deceniju preuranio, naroito ako se uzmu u obzir izvestan zrenjaninski ne samo pozrini tradicionalizam, kao i ukupna socrealistika malograantina, protiv koje su upravo pisani znameniti Pamfleti, deavala su se svakojaka teatarska, parateatarska i medijska uda koja je veoma precizno dijagnosticirao Stanko . aj tinac u svom tekstu nazvanom "Sumnjivo lice/ Zrenjaninski pozori ni eksperiment". U ovom sumiranju prolosti Pozorita izdvojiemo samo nekoliko karakteristika "putnikovskog eksperimenta" koji u ukupnoj pozorinoj zbilji grada, a naroito u njenoj maginoj fikciji predstavlja nezaobilaznu pre vodnicu. Pre svega, Jovan Putnik je za nepune dve godine uspeo da, zajedno sa onim delom ansambla koji je shvatio ili makar naslutio novu pozorinu misao, i odvanom i hist rionski ingenioznom grupom amatera iz nekadanjeg Doma omladine, predvoenih Miodragom Martinovim Divom, rediteljem i piscem, tragino talentovanog i sudbinski predistiniranog na bljesak i brzi ivotni krah, oformio novi pozorini duh, s onu stranu akademizma, konvencije i pravila. Pokuavao je, esto i uspevao, da stvori po zorite koje naputa suvu tekstualnost, ukida granice izmeu sce ne i gledalita, kombinuje gest, igru, balet, ekspresiju i impresiju, da je muzici i svetlu ravnopravnije mesto, glumce izvlai iz klasinog dramskog izraza, jednom rei Jovan Batica Putnik je izvrio umetniku revoluciju unutar pozorita "Toa Jovanovi". Od rezultata te neukrotive energije ostale su zapaene i uzbudljive predstave Vetrovi ko raaju, Cvee i smrt starog Luke kao i Centrifugalni igra skoro pre minulog knjievnika Todora Manojlovia. Neka ostane pomenuto da su Putniku u ispisi vanju nove umetnike prakse, u nepune dve godine burnog pozorinog ivota u Zrenjaninu, pomagali Ivan Lerik, Nikola Medvedev, slikar Zdravko Mandi, jezikoslovac Aleksandar Jemenica, glumica i balerina Vinja Kauzlari Mandi i supruga, Briit Terzijef. Krajem sezone 1970. iznenada ali ne i neoekivano, jer su pozorini anhronizam, malograanska inercija i politiki pragmatizam nadvladali, teatarska kontrarevolucija kupuju Putniku upravniku voznu kartu u jednom pravcu. Ali, pozorite nastavlja da ivi. Drugaije, neki kau i bolje. Zapravo, kad sagledam itav "sluaj", iz dva ugla, prvo kao jedan od 20 206

sporednih aktera tog pozorinog trenutka - napisao sam par prikaza o predstavama "Putnikove ere", a potom iz pozicije naknadne pameti, koja ne mora uvek da bude pogrena, ostaje mi da zakljuim da 1968. godine, u tadanjem Zrenjaninu, koji ima samo jedno pozorite, i to "Narodno",i publiku klasino ali dobro odgojenu za svoje vreme, nije se ni mogao oekivati drugaiji zavretak. Jer, upitajmo se, da li bi u istom periodu i jedan Beograd mogao da opstane samo na Ateljeu 212 ili Bitefu. Bez Jugoslovenskog dramskog, Narodnog ili Pozorita na Terazijama. Odgovor kao da ujem! Makar i kroz zube izreen! Posle ove burne i kratke epizode, u povesti ovdanjeg pozorinog ivota, epizode za koju bi bilo dobro da ostane uznemirujui presedan i latentna energija promene, nastupa sko ro desetogodinji period sigurnog kvaliteta, proverenog repertoara, solidnih reditelja, stamenih glumakih ostvarenja, dobrog odziva publike, ali i povremene letargije. Ovo je period upravnikovanja sjajnog glumca Save Damjanovia, uz kasniju asistenciju Luke Hajdu kovia, kao umetnikog direktora. Neoekivano, i njihova "klasina" epoha zavrava se jed nom avangardnim i uznemirujuom predstavom. Ali, o njoj kad stigne na red. U nareenoj dekadi, u pozoritu "Toa Jovanovi" bilo je velikih pred stava, dobrih glumaca, renomiranih reditelja. Prvo da nabrojimo nekoliko kljunih repertoarskih vrhunaca: moda valja zapoeti od Mihizovog Banovi Strahinje, u reiji Jovana Konjovia, sa scenom Borisa Maksimovia i kostimima Dese Glii. Od reija Jovana Putnika izdvojili bi opet realizaciju Mihizovog teksta, ovog puta Komandant Sajler, kao i Sterijinu tragediju Smrt Stefana Deanskog. Dragan Jovi potpisuje majstorsku reiju komada Zorana Petrovia Pa izvolte u Sakule, sa brilijantnim Savom Damjanoviem, efektnim Stojanom Notaroem i ivopisnim Lazarom Brusinom u glavnim rolama. Ova saga iz vojvoanskog ivota igrana je sa ogromnim uspehom, kroz par generacija publike, vie od decenije. Aleksandra Ognjanovi ostvaruje mnotvo kvalitenih predstava, uglavnom baziranih na klasinom repertoaru, ruskom i skandinavskom. elimir Orekovi takoe uspeno radi u ovoj deceniji. To vai i za Boru Glirorovia. Neboja Komadina na scenu postavlja komediju Aleksandra Popovia Krmei kas. Jo mladi Ljubia Risti na zrenjaninsku scenu uspeno prenosi svoju hit predstavu iz Jugoslovenskog dramskog pozorita, Fejdoovu Bubu u uhu. Koja se osim po urnebesnom tempu i smehu, i po trajanju, pamti i po stalnim gostovanjima beogradskih protagonista. 1978. Stevo igon postavlja svog proslavljenog Revizora, N.V Gogolja. U do perfekcije funkcionalnoj scenografiji Vlade Rebezova, i glumakim bravurama Milenka Pavlova, Novaka Bilbije, Stojana Stoiljkovia, i nadahnutom glumom Mirjane Vukojevi, Budimira Peia, Gordane Vinoki, Mihajla Fora. Revizora e godina ma pratiti oduevljena publika, te mnotvo gostovanja i nagrada. Stevo igon, neto kasnije nastavlja niz svojih upeatljivih i neo binih reija u ovom pozoritu predstavama Oaloena porodica i Rodoljupci. I onda, pred kraj osme decenije dvadesetog veka, Ljubia Risti, sa provokativnim tekstom Duana Jovanovia rtve mode bum, bum izaziva ne samo pozorini zrenjaninski ok ve i vie od toga. Od aktera ove uznemirujee predstave spominjem glumca Novaka Bilbiju i scenografa Miodraga Ta bakog, koji je svojom idejom spajanja scene i gledalita bio i znaajan subjekt itavog ovog konceptualnog-teatarskog potresa. U navedenim predstavama pomenuli smo i skoro sve najistaknutije glumce ovog perioda. Ostaje samo da akcentujemo i Nikolu Jurina, odnosno Selimira Toia. Zanimljivo je da je zavre tak ove etape u hodu kroz teatarsko vreme "Toe Jovanovia" obeleio isti onaj reditelj koji e i etiri godine kasnije zavriti razdoblje normalne smene upravnika i njihovo rutinsko zavravanja mandata. Uinio je to Boda Markovi sa Brehtovim tekstom Strah i beda Treeg Rajha, jednim 20 207

multimedijalnim projektom skoro vizionarskih doma aja, predstavom na ivici remekdela i velikog pro maaja. U tako kontraverznoj prezentaciji Brehta dobro su igrali Novak Bilbija, Svetlana Vujii, Filomena Dogan i Stojan Stojiljkovi. Naredno razdoblje, ini se poslednje do dananjih dana koje e trajati normalan upravniki mandat predstavlja kombinaciju klasinog repertoara i avangardnih i nesvakidanjih rediteljskih koncepata. Pored prosenog Hvalisavog vojnika, koga jedino izdvaja rola Novaka Bilbije, to vai i za Razvojni put Bore najdera, u kome opet blista Bilbija, zapaena je predstava Samoubica Nikolaja Erdmana koju je reirao Dimitar Stankoski, dok Ivana Vuji potpisuje jednu vrlo radikalno proitanu Gospou ministarku, na ijem su tragu i postavke dananjih Ministarki. Autoru ove knjige, tada se nije naroito dopala Vujikina inscenacija. Bilo, pa ostalo zabeleeno! Zavretak mandata, tadanjeg upravnika Nikole Medvedeva ostao je zapaen po dve nesvakidanje predstave, obe u reiji konroverznog Bode Markovia. Prvo je bila predstava Dona Osborna Osvrni se u gnevu, prepuna pras kajue energije i dubinske psihoanalitike, kao i ingeniozne scenog rafije Miodraga Tabakog. A sledio je Kralj, poznatog francuskog ka rikaturiste i satiriara ora Volinskog, koji se naroito pamti po "neispunjenim oekivanjima" graanstva da e na sceni videti do tada nevienu koliinu erotike i verbalne skaradnosti, to se nije dogodilo, iako je tekstualni predloak nudio takve mogunosti. ta je odluilo da skandal ne eksplodira na pozorinoj sceni, samocenzura pozo rita ili oma cenzora iz senke, moda neko i zna!? Iza toga poinje neko neverovatno pozorino, ali i drutveno ubr zanje, veoma esto u suprotnom smeru, koje se najvidnije ogledalo u hiperbrzom izmenjivanju upravnika i direktora, i rapidnom smanjivanju broja izvedenih premijera. ini se da su ostali akteri, pa i predstave, pali i drugi plan: samo je upravnika devastacija bila stalna. Neto me to suvie podsea i na drutveno-politiku zbilju toga vremena. U njoj se samo jedan lik nije predugo menjao. Ko zna kako bi nam bilo da je u politikoj zbilji bilo slinije stanju onom u zrenjaninskom teatru. Ipak, tih godina je konano zavrena i dugo oekivana izgradnja i adaptacija ruinirane zgrade Pozorita, kao i rekonstrukcija i restauracija barokne dvorane, zapravo onog prvotnog itnog magazina. Dogodilo se to u 1986. godini, za vreme upravniko vanja Radojice Tomaevia, u emu su nezanemarive i zasluge mnogih prethodnika. Igrane su predstave Putujue pozorite opalovi, Ljubomira Simovia, sa veoma impresivnom glumom Selimira Toi a, zatim Predstava Hamlet u selu Mrdua Donja, Iva Breana, u reiji Dmitra Stankoskog, sa opet razigranim Selimirom Toiem. Pria ovog upravnikovanja zavrila se pomalo nezgrapno, posle predstave Samo vi ajte, a mi emo graktat i arlaukat, Miodraga Karadia, koju je reirao Blagota Erakovi, satiri u kojoj su izvrsno glumili Sava Damjanovi, Miloje Ivanovi i Svetlana Utjeanovi. 1986. Tomaevia, brzopotezno zamenjuje Dragan uk, koji e se u narednoj deceniji jo par puta i sam nai u ulozi onog koji zamenjuje ili ga menjaju. U njegovom prvom fragmentu priprema se melodrama A. Arbuzova Tanja, zanimljiv paket aranman po tekstovima Branislava Nuia Karijera, kao i neslavan povratak na scenu preds tave Jovana Ristia Bekereanina Bontonirani ifta. Ve naredne go dine, uka zamenjuje Slavko Goli koji u dve sezone pokuava da sprovede svoj teatarski koncept. Tih godina reditelj Sulejman Kupusovi postavlja na scenu redizanjirani Anujev tekst nazvavi ga enski rock and folk band, Dragan Jovi reira Garavi sokak po Miro slavu Antiu, kao i Banatikon Radivoja ajtinca. Stevo igon, u saradnji sa Viorelom Florom kao scenografom, i Boanom Jovanovi kao kostimografom, predstavlja svoju verziju Izbiraice, dok elimir Ore kovi reira Goldonijevu Kafeteriju, uz pomo scenografa Borisa Maksimovia, u kojoj uspeno 20 208

igraju Budimir Pei, Mihailo Foro i Milan Koalovi. Dorieva verzija Velikog Maka Eriha Koa, ambicio zno raena, sa metaforikim itanjem bliske prolosti, benigno politizuje zrenjaninsku kulturnu javnost. Igra se jo jedan tekst Radivoja ajtinca, u predstavi Dositej, srpski Odisej gostuju prvaci SNP Stevan alaji i Velimir ivoti a Mia Martinovi predstavlja Disidentsku trilogiju Vaclava Havela. Na kraju, stie se utisak, da je Goliev pozorini period, po odigranom repertoaru sudei, protekao znatno bolje nego to se to moglo u javnosti zakljuiti po unutranjem teatarskom ivotu. Ali, zbog tog uzburkanog unutranjeg plana, u sezoni 1990/91. upravnik je opet Dragan uk. Sulejman Kupusovi postavlja Domanovievog Vou i Brehtovu Majku hrabrost, u prevodu Todora Manojlovia. Duan Torbica radi jo jednog Brehta (Mera) ali se moe konstatovati da repertoar polako klizi u melodramu, vodvilj i niskobudetske predstave. U etvorogodinjem mandatu Franje Pozojevia smenjuju se ambiciozne postavke i rutinsko popunjavanje repertoara. U prvu grupu svakako spadaju Ivanov, A.P. ehova u reiji Steve igona, sa Milanom Koaloviem, Marijanom Vientijevi, Selimirom Toiem i Mirjanom Vukojevi u glavnim rolama, rimejk Sakula Zo rana Petrovia, u kome glume Novak Bilbija, Gordana Vinoki, Mihailo Foro i Ruica Cvijeti, u reiji Dragana Jovia koja je znatno jetkija od one prvobitne lirsko-komine verzije. Drugi plan repertoara odslikava Dama iz Maksima ora Fejdoa. Kada je ansambl u pitanju, to je vreme glumakog formatiranja Jovana Torakog, jasnije nagoveteno u Torbicinoj reiji Mroekovih Emigranata. Upeno igraju i Prvoslav Zakovski i Svetlana Utjeanovi. Par neobinih reija potpisuju i Ivan Klemenc i Voja Soldatovi. Steva igon, nastavljajui svoj decenijski pozorini serijal na sceni pozorita "Toa Jovanovi" postavlja Nuievu Gospou Ministarku, u kojoj, u maniru modernizovane Ljubinke Bobi, briljira Ruica Cvijeti. Veoma uspeno joj asistiraju Jovan Toraki, Miloje Ivanovi, Milan Koalovi. Inae, igon, uz prepoznatljivo karikiranje, stvara vrlo apartnu i kon zistentnu Ministarku, iji je konceptualni promoter, na sceni istog ovog pozorita ve bila Ivana Vuji, a danas je u Srbiji promovie Ja go Markovi. U vreme Dragana Rajaia, Branko Popovi je reirao Dragu Je lenu Sergejevnu Ljudmile Razumavskaje i Spasene Edvarda Bonda. dok je Miroslav Benka postavio na scenu M-17 Mirka Stojkovia, sa Novakom Bilbijom i Gordanom urevi. Kostime potpisije afirmisani Boris akiran. 22. janura 1998. Ljubosav Majera postavlja na zrenja ninsku scenu Sofoklovu Antigonu, koja e narednih godina, i kad nestane njena trenutna britka politika aluzivnost, predstavljati uporinu taku ovog pozorita, nagraivani, snimani, festivalski i eksportni proizvod i reper na raskru vekova, a boga mi to traje i u novom milenijumu. Pored fascinantog Jovana Torakog igrali su i Ma rijana Vientijevi, Gordana Vinoki, Edita Tot, Budimir Pei. Su periorna i intelektualna reija Ljubosava Majere dola je u ovoj predstavi do pravog izraaja. Vanvremena mudrost ovog antikog pisca, u njegovoj je postavci, istovremeno delovala drevno i univerzalno, to e rei i moderno. Poseban utisak, po funkcionalnosti ali u ravni iko nografskog konteksta, ostavila je i njegova scenografija. U naredne dve godine Dragan Rajai i Jovica Jain, sezonama ispunjenim vie politikom odnosno njenim uticajem na teatarska zbi vanja, a naroito bombardovanjem od strane NATO-a, realizovali su repetoar primeren oskudnim vremenima, naetom ansamblu i nesta bilnoj drutvenoj situaciji. Od predstava vredi izdvojiti Benkinu adaptaciju Koste Trifkovia Sve je dobro to se dobro svri sa Jugoslavom Krajinovim, Jovanom Torakim, Nataom Ilin i Mirkom Panteliem, kao veoma uspenim protagonistima, zatim mladalako, poletno i glumaki violentno izvoenje teksta Aleksandra Popovia Lju binko i Desanka, koje reira i 20 209

glumi u njemu Saa Latinovi, dok Sa nja Risti i Vladimir Aleksi nago vetavaju brilijantni talenat. Provereni reditelj Radoslav Dori uspeno postvalja Molijerove Skapenove spletke, u kojima je Jugoslav Krajnov opet najuspeniji, dok Zvonko Gojkovi ima veoma efektnu epizodu. U ovom pozoritu reiraju i Voja Soldatovi, Filip Mar kovinovi i Nemanja Petronje. U 2001. godini direktor pozorita postaje Goran Ibrajter koji sre dinom 2004. dobija i laskavo priznanje kao dobitnik nagrade "Nikola Peca Petrovi" za najuspenijeg pozorinog upravnika u Vojvodini u sezonama 2002-2004. I zaista, ovaj period u istoriji narodnog pozorita "Toa Jovanovi", posle dueg vremena obeleen je dobrim predstavama i brojnim umetnikim priznanjima. Od predstava valja izdvojiti Nuievog Narodnog poslanika, u reiji Duana Petrovia, Crnu rupu Gorana Stefanovskog koju je reirao Vladimir Lazi, sa im presivnim Jovanom Torakim, zatim ivot i prikljuenije vojnika Iva na onkina u postavci Lj. Majere, kao i umu A.N. Ostrovskog koju je zanimljivo predstavio Radoslav Milenkovi. Za ove i jo nekolike predstave Jovan Toraki, koji je nedvosmisleno najvee glumako ime dananjeg zrenjaninskog pozorita, Jugoslav Krajnov, Sanja Risti, Lidija Stevanovi dobili su brojne nagrade na domaim teatarskim smotrama i festivalima. I pre nego to zavrimo ovu saetu hroniku pozorinog ivota u Zrenjaninu, na dramskoj sceni, smatram da bez nabrajanja najupornijih i najkompetentnijih recenzenata stvaralakih postignua, u rasponu od 1950. pa do danas, ne bi smo valjano zaokruili ovaj tekst. Zato, jedan, pomalo subjektivan izbor iz velikog broja kritiara i hroniara glasi: Radoslav Vesni, Todor Manojlovi, Ivan Lerik, Duan uk, Dragoljub Novakov, Jovan Maksimovi, Nikola Medevdev, Bogdan Gui, Zoran Slavi, Niifor Todorovi, Luka Hajdukovi, Milan Livada, Radivoj ajtinac, Branka Jaji i Ljilja Bailovi, koja je moda i najdue u kontinuitetu pratila premijere na sceni pozorita "Toa Jovanovi".

21 210

LUTKARSKO POZORITE

Lutkarsko pozorite, ili pozorite za decu, u istoriji i savremenosti ovog grada ima dugu, plodnu tradiciju i blistavu sadanjost. Zato je neophodno, u posebnom odeljku, naznaiti najimpresivnije podatke o ovoj kulturno-pedagokoj aktivnosti. Prvo amatersko lutkarsko pozorite osnovano je 1924. godine pod okriljem tadanje sokolske organizacije. Meu osnivaima i prvim izvoaima pominju se Aleksanar Pavlovi-aca, Lazar Bogdanovi, Milan-Buba Cvejanov, Vojislav Milenov, Duanka Milenov, Sava Lazarov i Milo Stanojev. Prva predstava Lisica u bunaru odra na je te, 1924. Ta amaterska aktivnost se gasi 1936. godine. 1951, pri Narodnom pozoritu "Toa Jovanovi" osnovana je lutkarska sekcija koju je vodio lutkar iz Beograda Janko Vrbnjak. Naalost izvedena je samo jedna premijera, Ivica i Marica, koja je 15 puta repri zirana. 1956. godine konano se osniva stalno Lutkarsko pozorite za ijeg je upravnika postavljen dotadanji rukovodilac amaterske scene Hartig andor. 6. jula iste godine izvedena je predstava Kolombina. Lutkarsko pozorite postoji do 1975. kada se integrie u Narodno pozorite "Toa Jovanovi", u ijem sastavu deluje i danas kao njegova Lutkarska scena. Tokom 48 godina profesionalnog traja nja, Lutkarska scena je postala nezaobilazan faktor pozorinog ivota najmlaih a po nekim ostvarenjima i starijih pozoritanaca. Naravno, ove su godine obeleile znaajne predstave, dobri stvaraoci i brojna, iskrena publika. Pozorite su kao upravnici do dananjeg dana vodili andor Har tig, lutkar, reditelj i vajar, zatim ore Damjanov, pa zatim glumac Stevan Marioncu a od 1980. do danas Vladimir Grubanov. Zatim sle di zanimljiv i indikativan pregled umetnika i umetnikih dostignua. Iz mase pisaca lutkarskih igrokaza izdvajamo sledee: Karlo Goci, H. Kristijan Andersen, braa Grim, Ludvig treda, Jiri treda, Lael Novak, Stevan Pei, Srboljub Stankovi, Borislav Mrki, Volter, eljko Huba, Maa Jeremi, Kim Mekov.. Od reditelja znaajnih za ovo pozorite beleimo Soju Jovanovi, Mariju Kulundi, Milivoja Radakovia, Miroslava Ujevia, Hartig andora, Srboljuba Stanko via, ivomira Jokovia, Borislava Mrkia, Dragoslava Jovia, Ljubi sava Majeru, Jovana Carana. Irenu Tot... Scenografiju i kreaciju lutaka su potpisivali Vladimir Rebezov, Mileta Leskovac, Zoran Srete novi, Hartig andor, Miodrag Tabaki, Milena Jefti Nieva Kosti, Vukosava Nikolin, Milivoj Radakovi, Tihomir Makovi... Muziki saradnici ili kompozitori su bili Sran Bari, Josip Bauer, Zoran Hri sti, Miodrag Ili Beli, Jovan Adamov, Miroljub Aranelovi Rasin ski, Aleksandar Saa Popovi, Vladimir Kovaevi, Vladimir Gruba nov... Repetoar su nosili glumci Hartig andor, Ormai Marija, Ste van Marioncu, Irena Tot, Tihomir Makovi, Mirjana ajtinac, Jo van Caran, Vinja Kauzlari Mandi, Dragia Kosara, Kristina Mir kov, Pei Erebet. Iz mase dobrih predstava izdvajaju se PRIALOVE PRIE, RUMENA I STARI LAV, MILO MOJE PRIVIENJE, NE MUTI JEZIK, BAJKA IZ KOFERA, I MI TRKU ZA KONJA IMA MO, TRI PRA SETA, VESELA KUA, KRILATA KRAVA, KRALJ JELENA, MALA RUA, MITOVI BALKANA, CARSKI PEVAI, IGRAMO SE KANDIDA, MALA PRINCEZA, MALA SIRENA, CAR BUMBAR... Lutkarska scena Narodnog pozorita, se nalazi na samom vrhu pozorinog ivota nae zemlje ve decenijama jer 269 osvojenih nagrada na domaim i 21 211

inostranim festivalima potrvruje izuzetne umetnike domete. Statistika jo kae da je od osnivanja do danas premijerno izvedeno 220 naslova, bilo je preko 7000 repriznih predstava koje je videlo vie od 2 miliona najmalaih gledalaca. Vitalnost ove scene, ili pozorita, svejedno, dokazuje i vrlo pametno i dozirano iz vedena smena generacija. Udeo sadanjeg rukovodioca ove scene Vlade Grubanova ne bi se smeo zaobii. Naprotiv!

21 212

MAARSKA DRAMA - POZORITE "MADA"

Naravno, i ne samo zbog istorijskog razmaka, prvo je bio ovek, umetnik, maarski dramatiar Imre Mada (1823-1864), istaknuti umetnik evropskog ranga iz epohe Romantizma, i uesnik Revolucije iz 1848. Njegova sloena i uena filozofska drama ovekova tragedija, napisana 1860. godina, preveden na skoro sve znaajnije svetske jezike, izvoena je na mnogim evropskim i svetskim pozorinim scenama, obezbedila je Madau respektabilno mesto u istoriji dramske umetnosti. Zato, nita loginije da zrenjaninski pozorini zaljubljenici maarske narodnosti svom novo stvorenom pozoritu daju ime "Mada". Bilo je to 1952, stotinak i vie godina od prvih uestalijih gostovanja maarskih putujuih druina u Velikom Bekereku. Zapravo, trupa koja se nala u novokonstituisanom amaterskom pozo ritu ve je delovala pri KUD "Petefi andor", a do izdvajanja je dolo u elji da se specijalizacijom postigne vei kvalitet. Iz tog prvog perioda pamte se: Salma Ferenc, predsednik, sekretar Veg andor, reditelj prvih predstava Juhas Ferenc a od glumaca Boro Itvan i Marija, apja Jano i Marija, Ormai Maria, Bajtaji er, Mate Imre , Juhas uana... 1953. ovo je pozorite pripojeno "Toi Jovanoviu", meu tim to traje samo godinu dana kada se ponovo uspostavlja amatersko maarsko pozorite. U ansamblu je jednog momenta bilo ak 45 glumaca, koji su bili i plaani. Posle deprofesionali zacije ansambl se delimino rasipa ali "Mada" kao prestini amaterizam preostaje i traje do dananjih dana. Decenijsko kontinuirano nastupanje dramskih, operskih i operetskih ansambala iz Budimpete, Segedina i ostalih centara ma arske kulture odnegovalo je brojnu i kultivisanu publiku i proizvelo generacije amaterskih pozorinih poslenika. Sticajem razliitih kultu rolokih okolnosti, ali i stalnim gostovanjem profesionalnih reditelja ili glumaca, to je i danas praksa, ovaj umetniki kolektiv izbegava zamke diletantizma, te uz amaterski status, zrenjaninskoj publici, i to ne samo maarskoj, nudi konstantan visoki kvalitet izvoenja. Vrhunac ovog pozorita smatra se uee na smotri Jugoslovenskih amaterskih pozorita na Hvaru 1963. godine. Sa predstavom po tekstu rumunskog autora Musatesku Tudora Titanik vals "Mada" osvaja skoro sve najznaajnije nagrade i trijumfalno stupa na veliku pozorinu scenu. To mesto i do danas zadrava, nizom premijera, gostovanja i dobrim glumakim ostvarenjima. Od tada je na sceni pozo rita "Mada" izvedeno oko 150 premijera dramskih, operetskih i ko mediografskih dela, na profesionalnom nivou pripremljenih, pred brojnom i zahvalnom publikom. Na repertoaru su bili, pored maar- skih autora, i Somerset Mom, Molijer, Branislav Nui, Artur Miler, Bernard o... Na elu ovog uglednog zrenjanskog pozorinog kolektiva do sada su se nalazili: Apler Tivadar, dr Bodo Antal, Budai Lajo, dr armati Zoltan, Hartig andor, Kova Itvan, Lazar Erne, Minda Tibor, Salma Ferenc, Telke Imre i Veg andor. Uz konstataciju da i danas pozorite "Mada" uspeno deluje, iz "Zlatnog albuma" ovog uglednog kolektiva prepisuje sledea imena: Juhas ua, Veger Ferenc, Baraciju Zoltan, Ormai Marija, Kova I tvan, Tot Irena, Santo Jano kao i Izele Karolja koji trenutno deluje kao glumac, reditelj i "dobri duh" zrenjaninskog "Madaa". 21 213

21 214

PRIKAZI POZORINIH PREDSTAVA

21 215

HUMORNO VIENJE JONESKA

Een Jonesko: ELAVA PEVAICA , reija Miodrag Martinov

U samoj biti scenske umetnosti nalazi se verovanje u autentinost prizora koje iz zamraenog gledalita posmatramo. Naa spremnost da poverujemo u realnost tog nadnaravnog sveta koji se pred nama rasklapa, u tesnoj je vezi sa prirodom scenske radnje koju gledamo. Sa njenim literarnim kvalitetima, sa kvalitetom sublimnih vienja ivotnih injenica. Odnosno, sa stepenom njihovih podudaranja. Takoe, u ma giji pozorine umetnosti, pored objektivne vrednosti samog teksta, postoji veliki upliv subjektivnog: rediteljska postavka i glumci kruniu napore autora da bude uverljiv. Oni konano zavravaju borbu za poverenje gledalita. Ne nainjui ovde kompleksan problem odnosa tako zaokruenog dela, s jedne strane, i publike s druge, nadamo se da smo uspeli da naznaimo konture tog neophodnog scenskog preduslova. Mladi zrenjaninski reditelj Miodrag Martinov je tu bitku za poverenje zapoeo na najtei mogui nain: sa Joneskom. Ne zato to ovaj francuski dramatiar rumunskog porekla nije autentian stvaralac, ve zbog metastabilne prirode njegovih tekstova. Tanka i banalna fabula, veoma skueni mizanscen i do krajnosti hermetika, za obinog gledaoca, ideja predstavljali su svakako hendikep za mladog reditelja. Situaciju je jo oteavala injenica da je "elava pevaica" na svojim drugim izvedbama, u "klasinim" postavkama, kod kritike dobro oce njivana.Svestan opasnosti da ostane u okvirima diletantizma i apsolutne naivnosti, to se sa amaterskim grupama esto dogaa, Martinov se opredelio na smelo eksperimentisanje sa Joneskovim delom. Odluio je da, ne menjajui nita bitno u dramskoj strukturi, ipak stvori neobinu predstavu, predstavu koja se moe sa dunim respektom posmatrati. daje jasan odgovor: izmenjenim ritmom. On je Joneska toliko ubrzao da su pojedine situacije delovale sutinski izmenjeno, donosei sa sobom potpuno nove efekte. Saimajui pojedine delove unutar same strukture dela, on je stvarao osobenu grotesku koja nije, u biti, iz neveravala autorove ideje premda ih je saoptavala na razliit nain. Ovakvo humorno vienje Joneskovog sveta moda nam je i ukazalo na jednu bitnu, premda esto veoma zapretenu, nit savremenih antidrama. Ba iz tog razloga moramo da zaalimo to reditelj nije do kraja ostao potpuno dosledan svojoj ideji da dramu apsurda prikae kao grotesknu panoramu humornih situacija. Naime, u predstavi na sceni Doma omladine, Martinov je na momente pokazao sklonost ka kompromisima sa ve vienim koncepcijama u predstavljanju Joneska. Potrebno je napomenuti da je on i u tim momentima na visini rediteljskog zanata; meutim dramska struktura ne trpi necelishodnu dvojnost u modeliranju. Naalost, to nisu bila dva toka radnje iji bi kontrapunkti davali obol predstavi, ve isuvie samostalne dramske celine. U trenucima kada je pokuavao da Joneska "klasino" tumai, ritam predstave se gubio, bez neophodnog pretapanja. Stilizovane groteske odjednom bi nastavljale sa realistinim insertima, to je remetilo ivahan ritam predstave. Odluivi se da Joneska plasira sa znatnim scenskim ubrzanjem, sa dosta stilizovanih parada, reditelj je morao do kraja da ostane dosledan u takvom tretmanu postojee grae. Kada nas je skoro ubedio da je Jonesko ba ono to njegovi glumci pred nama stvaraju, jednim potezom pokazao nam je da i sam donekle sumnja u potpunu autentinost sopstvenost rediteljskog zahvata. Sumnja je tada roena, da se do samog kraja 21 216

predstave ne izgubi. Glumci kao da su nesvesno sledili reditelja i u tim sumnjama i kolebanjima: Mirjana Mijatov je prila tekstu sa dunim respektom i Gu Smit tumaila sa naglaenim realistikim postupkom. Andrija tajn je, naprotiv, pratio reditelja u nastojanjima da u Joneskovom delu otkriva humorne situacije, i njegov gospodin Smit je krajnje groteskna figura. Potrebno je napomenuti da su Mijatova i tajn, i pored razliitog prilaza likovima ostvarili zaista zanimljive role. Branka Novakovi je pribegla "revijalnom" tumaenju lika slukinje Meri, dopadljivo ali bez dovoljno raznovrsnosti. Ljiljana Herceg i Milenko Pavlov, kao familija Martin, lutali su od nuievskog manira do zaista finih osvetljenja ovih likova. Jovan Caran, propustio je veliku ansu - linost vatrogasnog kapetana, u koncepciji Martinova, pruala je nesluene mogunosti za prave glumake parade, bio je na tragu redi teljevih intencija ali i njegovih kolebanja. Zato je rezultat ostao u sferi osrednjeg. Ulaznica, br. 9, 1969.

21 217

DOBRO ZAPOETA SEZONA

UTNJE SLOBODANA RADENIKA, po Oskaru Daviu, reija Boda Markovi

Pozorite se ukljuilo u proslavu 25-godinjice grada na najbolji mogu nain premijerom dela utnje Slobodana Radenika. Ovaj dra mski tekst sainili su Miodrag Ili i Slobodan Stojanovi po motivi ma iz dela Oskara Davia. Ostajui uglavnom u okvirima daviovskog naina miljenja, koristei i dramske nagovetaje iz njegovih poema o revoluciji i slobodarstvu, pomenuti autori su na vrlo iventivan nain sloili dramski tekst koji nosi u sebi dovoljan scenski naboj, zadravajui ujedno svu poetsku viedimenzionalnost Daviovu. Paljivo odabirajui elemente koji odgovaraju dinamici pozorinog izvoenja, sai majui sve meuprostore, Ili i Stojanovi su nastojali da relativno razlivenu formu Daviovog romana uliju u odgovarajue dramaturke tokove. Opasnost svoenja ire prozne forme na pozorinu meru uspeno su izbegli. Naroito su to uspeli u drugom delu teksta kad drama odjekuje nepatvorenim poetskim i dramskim tonovima. Ta celina je i stilski znatno ujednaenija, to se ne bi u potpunosti moglo rei za uvodne sekvence u kojima je pretapanje scena bilo isuvie mehaniko. Naalost, reija je tu manjkavost jo potencirala. Dinamika kretnji na sceni nije bila adekvatno praena stvarnom dramatikom radnje. Tek u drugom delu ova predstava dobija na pravoj psiholokoj pokretljivosti, odnosno javlja se duhovni i emotivni podtekst. Naavi se pred ovakvim tekstom, sa skoro dve sasvim zaokrue ne celine, poetskom i proznom, reditelj Boda Markovi je u prvom delu predstave pribegao efektnim stilizacijama i duhovitim meuinovima. Promenama u ritmu predstave, zanimljivim ilustrovanjem pripovedakih delova iz originala, katkad veoma upeatljivo i pitoreskno, Markovi je znatno obogatio dramsko-lirske kontrapunkte ovog scenskog dela. Meutim, u prilino uproenom Daviovom izvorn om tekstu, to je bilo scenski opravdano, neretko su se gubili prevashodni kvaliteti romana: poezija, humor, opojnost i oporost. Preostajali su samo elementi graanske policijske drame. Iz na taj nain sloenog prvog dela dramatizacije vredno je izdvojiti samo lucidno komponovan lik Jelene, koji osveava taj in daviovskim valerima duhovne lepote i ljubavi. U interpretaciji Bogdanke Vakanjac nalazimo dovoljno duhovnosti i prozranosti, to je i reditelju Markoviu omoguilo da uspostavi neophodne poetske asocijacije na original. U drugom se inu drama znatno obogauje - bujice poetskih iskri prelazi preko rampe, postajemo svedoci poraanja slobode i revolucije. Uspostavlja se scenina himninost o muenicima i muiteljima, o otporu i utanjima. Prisustvujemo kao svedoci dramskim usijanjima koja doseu patos antikih tragedija. Skuena scenska radnja vi estruko se kompezuje emocionalnim burama - nemonim besom poli cije, mukama Slobodana Radenika, konano - njegovom reenou da ne ustukne. Snagom svojih ideala, on u tim momentima obasjava itavu predstavu daviovskom poezijom prkosa i utnji. Tada smo u mogunosti da konstatujemo da tokovima ove drame protiu autentini sokovi originala. Ako prvi deo predstave shvatimo kao svojevrsnu, malo predugu, ekspoziciju u ono to nas oekuje u drugom inu, u tragian, ali i optimistian oratorijum o patnjama Slobodana Radenika, moemo konstatovati da su Ili i Stojanovi ipak uspeli u svom adaptiranju Daviove proze i poezije, to se moe rei i za Markovievu inscenaciju njihovog teksta. Inae, sama predstava na sceni 21 218

zrenjaninskog pozorita zasluuje pohvale. U pravoj profesionalnoj reiji, bez padova i suvinih neubedljivih scenskih reenja, osim izre enog u odnosu na prvi deo, kao celina je vie nego prihvatljiva. Glumaki na zavidnom nivou, ona predstavlja pravu preporuku gledalitu za povratak u ovaj teatar. Iz galerije uspelih likova vredi pre svega izdvojiti Uroa Glovackog, lana Savremenog pozorita iz Beograda, koji je tumaio Slo bodana Radenika neprestano gorei svetim plamenom, psiholoki verno i dramski ubedljivo otkrivajui besane izvore prkosa i utnji. Sekuli, u tumaenju Save Damjanovia dobija zauujue razmere. On doigrava lik surovog i cininog policajca pramenima sumnje u svrsishodnost onog to ini. Njegov Sekuli nije iz jednog komada izvajan lik silnika ve se na sceni razvija u nijansama i gradaciji. Od ostalih glumakih ostvarenja treba istai Boru Atanaskovia, sa bravuroznom groteskom malog dirigenta sruenih iluzija, zatim autentinog Zvonka ukesa (ciglar), kao i ekspresivnu minijaturu Ivanke Bari, ena Ljiljana Rebezov je bila slikovita, Jova, Marinka ebeza dovoljno mangupski, Jaim, Stojana Notaroa upeatljiv. Ostale uloge tumaili su: Lazar Brusin, Selimir Toi, Miodrag Trifunov, pomenuta Bogdanka Vakanjac, Rade Brankov, Milutin Mirkovi, Ivan Jankovi i Milan Cvejanov.

21 219

FOLKLOR NA SCENI
Janko Veselinovi i D.Brzak: ido reija Viktorija Pimoht, k.g

KADA JE JANKO VESELINOVI pre stotinak godina zajedno sa D. Brzakom postavljao ida na scenu, sigurno da nije imao veih pretenzija od zabave ondanje publike. Tematsku osnovu ovog dramoleta ini iseak iz ivota "idilinog" srbijanskog sela - sklonost ka "korteenju", ka dobroj kapljici, i kad tome dodamo naivan ljubavni zaplet dobijamo kompletnu fabulu ida. Prevashodni kvalitet ovog pozorinog komada i u vreme nastajanja bili su: pesma, igra, narodni obiaji. Jednom rei - Veselinovi je izneo na pozornicu komadi "poeerenog" seoskog ivota. ido je u svoje vreme plenio pesmom i igrom. Danas, kada treba ovo delo preneti na savremenu scenu, iskrsava mnotvo problema. Potrebno je pronai zapreteni put do publike navikle na drame apsurda, mjuzikle, teatar surovosti. Postavlja se, ak, pitanje da li ido uopte moe da zaintrigira dananjeg gledaoca. Tanuna dramska radnja, psiholoki naivni obrti i razreenja, nedovoljno izdiferencirani likovi sve to savremenom reditelju ove predstave namee masu teko reivih, ak nereivih problema. ini nam se, ipak, da postoje samo dva naina da se ido scenski oivi. Prvi bi bio onaj u kome bi reditelj dosledno i precizno rekonstruisao izvornog idu svesno prelazei preko ve napomenutih mana i naivnosti, inei sve to u cilju da na pozornici oivi jednu bogatu nostalginu folklornu sliku. Toj varijanti se priklonila i Viktorija Pimoht, reditelj Narodnog pozorita iz Beograda, postavljajui Veselinovievo delo na scenu zrenjaninskog pozorita. Ona je svesno odbacila drugu mogunost: pokuaj stilizacije ovog dela, odnosno njegovo osavremenjivanje. Konaan rezultat takvog opredeljenja - nedavna premijera, daje skoro podjenako za pravo njoj, koliko i zagovornicima druge mogunosti. Pimohtova je prilino istim tonovima gradila "veselinovievsku anr-sliku", izvrila je nuna saimanja, ne toliko teksta, koliko dramskog meuprostora, scenu ispunila zvukom i pokretom, drala se autora koliko je to mogue. Meutim, predstava na sceni zrenjaninskog pozorita imala je jednu ozbiljnu manu: pevake numere su bile na diletantskom nivou, naroito one kada se itava scena zasniva na njihovoj tonskoj punoi. U tim momentima, scena iovako lie na znaajnije radnje, deluje prazno i nefunkcionalno. Iz ovog treba izuzeti Stojana Notaroa, Filomenu Dogan i Zvonka ukesa, koji su nas prijatno iznenadili pevakim kvalitetima. Osnovnu prepreku da se stigne do oivljavanja autentine folklorne slike predstavljali su poneki glumci ne uspevajui da se uive u zakonistosti ovog anahronog scenskog podanra koji scenskim kretanjima namee posebne zahteve. Pimohtova se zbog toga nala u raskoraku izmeu doslednog insistiranja na folklornom, poto dramskog u idu zapravo i nema, i nesvesnog otpora prema takvom mi ljeu kod ponekih protagonista. Inae, sama predstava imala je izvesnog arma, vie kao evokacija seoskog ivota, to urbanom oveku sa ruralnim poreklom, ponekad zatreba. Da su pevake partije bile uspelije imali bi , kao to ree jedan mlai posetilac, "mjuzikl" na narodne teme. ido je imao odreen, premda usporen ritam, a Pimohtova je uspela poneke scene vrlo precizno i inventivno da rei. Kao jednu od takvih beleimo izvrsno reen mizanscen "izborne kampanje" za novog kmeta. Ostaje nam da zaalimo 22 220

to rediteljka nije krenula putem doslednije stilizacije, jer pokuaja je bilo, a time bi izbegla pevaku i igraku nepripremljenost ansambla, a moda bi na tom putu pronala neku skrivenu dimenziju Veselinovievog dela. Kada bi sabirali vrline i mane ove predstave, kreacija Stojana Notaroa presudila bi da zrenjaninsko izvoenje ida proglasimo za korektno. Tumaei Stanojla, Notaro je briljirao, u pevakim numerama suveren davao je ton itavoj igri. Izbegavi namerno potpunu ide ntifikaciju sa likom, sa distance je persiflirao srbijanskog lukavca. U neujednaenom ansamblu predstavljao je stoer koji je, sa jo nekolicinom, odravao ida na pristojnoj razini. Sava Damjanovi mu je dostojno asistirao, oivljavajui beskrajnom energijom, inae pravolinijski, lik Marinka. Kaemo asistirao, poto u ovoj pozorinoj folklornoj slici pevaki kvaliteti Notaroa dominiraju. Od starije garde istakla se ve poslovino vitalna Filomena Dogan, a prijatno je iznenadio i Lazar Brusin, kao smueni Andrija. Potrebno je istai Miodraga Trifunova, koji je tumaio Maksima, uspean je bio naroito u prvom delu predstave. Pribegavi karikira nju lika koji tumai, uspeo je da izmami aplauz na otvorenoj sceni. U drugom delu, meutim, taj unutranji otpor preao je u egaenje to donekle rui celovitost utiska, a Trifunovu to nek poslui kao opomena da scenska karikatura ima granice. Mlada Anelka Davidovac je i u ovoj predstavi nagovestila lep talenat. Njena Ljubica je imala arma. Scenografija Vlade Rebezova jedan je od kvaliteta ove predstave. Stilizovan i reduciran eksterijer osveavao je scenu, ne gubei od funkcionalnosti i autentinosti. Kostimi takoe uspeli. U ovoj predstavi, koja e svakako nai svoju publiku, igrali su jo: Marinko ebez, Selimir Toi, Rade Brankov, Slobodan Despotovi Zvonko ukes (efektna minijatura) Ivan Jankovi, iva ajtinac, Zagorka Bogdanovi, Ivanka Bari, Olga Radosavljevi, Ljiljana Ada movi, Mira Dimitrijevi, Mirjana Kosti i arko Beli. Zrenjanin, 27. decembar, 1969.

22 221

PESNIKOVO AROBNO OKO

Radivoj ajtinac: Cvee i smrt Starog Luke, adaptacija i reija Jovan Putnik

Strah koji smo nosili u sebi, uoi ove premijere, da osobeni poetski sadraji, iz kojih je sainjena nadrealistika dramska vizija mladog zrenjaninskog pesnika Radivoja ajtinca, ne ostanu apstrakcije, gle dalitu teko dostupne, brzo je bio odagnan. Pesnikovo ma tarsko pozorje imalo je dovoljno realnosti u svojoj imaginarnoj strukturi. Unutranji mehanizmi ovog dela, premda prvenstveno asocijativni, ipak su uspeno pretoeni u scenske radnje. Oni koji su oekivali da sa scene pozorita poteku pregrti poetskih metafora, da re bogata i zvuna zavlada dvoranom, prevarili su se. Ipak poezija je bila prisutna, ak kao preovlaujui ton, ali nije se ona nalazila prevashodno u replikama izgovorenim na sceni ve u samoj biti ukupne scenske vizije, u strelovitoj kadkad ironinoj misli, preplitanju sna i jave, tka nju tog izmatanog prostora. U pojedinim momentima ajtineve poetske slike dobijaju izuzetnu gustinu, u tim momentima nasluujemo konture svojevrsne filozofske parabole o ivotu i smrti. Reditelj je izvanredno osetio svu veliinu tih mesta, pribegao je efektnim stilizacijama pokreta pojedinca i ljudske mase, i na taj nain jo snanije istakao mitsku dimenziju ajtinevog teksta. To prepoznavanje mitolokih asocijacija i slika obogauje predstavu, daje joj temporalnost. U toj opni prapoetka, junaci ove drame, do tada simboli, dobijaju na oporosti, ivotnoj venosti. Kada te ljuske nestane, pokulja realnost na scenu, ona vieslojna, iz pesnikovih snovianja u kojima smrt plee sa cveem, razgovara sa ljudima, bei od njih. Postavivi, ovo prevashodno imaginarno delo, na scenu Jovan Putnik se odluio na stvaralako pretakanje njegovih zapretenih tokova, izbegavi tako prostu ilustraciju teksta, ili vetako graenje dramske tenzije. Nametnuo je time sebi izuzetno teak zadatak, ali moemo nedvosmisleno rei virtuozno ga je obavio. Podvukli smo stilizaciju pojedinih scena, njihovo pojednostavljenje sve do mitskih ornamenata (scena veslanja, kao i finale drame, u svojoj perfekciji izuzetne su). Nekoliko nemih scena takoe su svojom reljefnou i punoom vanredno upeatljive. Naalost, za ta uspela mesta vezana je i jedna primedba, ima se utisak da su poneke predugo eksponirane. Muziki eho uspeno je produbljivao scenu, stilizacija pokreta do baletske ho timinosti takoe je bila efektna. Naroito je ingeniozna igra lia, kao neosporni kvalitet ove predstave, a reija je u mnogome doprinela tome. Istiemo kao kvalitet neprestalno smenjivanje mitskog, simbolikog i realistikog prosedea. Po pravilu, na njihovim ukrtanjima ajtineva vizija dosee vrhunce. U realizaciji ovakve rediteljske postavke, koja se zasniva na oiv ljavanju arobnih slika, u mnogome je pomogla scenografija Vlade Rebezova. Ona je nadograivala scenske radnje, uokvirivala ih, podvlaila. U komadu bez klasino uoblienih linosti, glumci su se, preko svakog oekivanja, odlino snali. Prihvatili su ar poetske matarije, osetili filosofsku relativnost dela i ostvarili uspene role. Sava Damjanovi, kao stari Luka, doarao nam je svu dobrotu toga lika, njegovu simboliku misiju, sluei se pre svega unutranjim ozare njem linosti. Smiren u gestu, likom upeatljiv, on je predstavi davao mitska obeleja. Bora Atanackovi, 22 222

tumaei Smrt, neosporno je imao teak zadatak, da tako nefiguralnom pojmu da realnije dimenzije. Meutim, Atanackovi je uspeo, ironijom je parodirao "linost" koju igra, naglim promenama tona zadravao sve poetske asocijacije koje je u tom pojmu autor namenio. Ljiljana Adamovi je igrala sa naglaenom lepravou, moe se rei da je uspela da doara naivnost i lepotu predmeta koji tumai. Moda je ponekad zasmetala erotska nota u njenoj igri to nije odgovaralo nevinosti cvea koje je animirala. Olga Radosavljevi, plenila je rasko nom koloraturom svoga glasa, dok je Milorad Trifunov uspeno dopunjavao dobru glumaku ekipu. Zrenjanin, 21. februar, 1970.

22 223

BEZ SCENSKOG DOIVLJAJA POETSKE DIMENZIJE

Todor Manojlovi: Centrifugalni igra, reija ura Udicki

Najbolje dramsko delo Todora Manojlovia doivelo je i svoje zrenjaninsko izvoenje. Neosimbolistiki Centrifugalni igra, osoben po ukrtanju realistikog i poetskog prosedea, po slapovima poezije i proze, namee mnotvo problema prilikom postavljanja na savremenu scenu. Ovo delo, u biti metaforiko, (ivot je zatvorena krunica iz koje se samo izuzetno hrabri zanesenjaci mogu izdvojiti) nosi u sebi i izvesne odrednice vremena u kome je nastalo (izmeu dva rata), to realistikoj fakturi, koja obgrljava poetske reminiscencije, daje pitoresknost. Meutim, filosofska koncepcija Manojlovievog dela (udnja za slobodom i duhovnim prostranstvima) nalazi se u replikama i gestovima lirski oformljenih linosti.To su prvenstveno Liliana i Bil. Iz njih progovara kristalna udnja za svetlou Todora Manojlovia. To neprestalno smenjivanje realistikih iseaka iz i vota sa filosofsko-lirskim segmentima, reditelju ove predstave na mee znaajne dileme. Prilazei ovakvom tekstu, ura Udicki je napre osetio realistike valere Centrifugalnog igraa i na njima gradio koncepciju itave predstave. Izvlaei dramski nedovoljno vrste niti ove tragikomine matarije Todora Manojlovia, o slobodi i ceni kojom se ona plaa, redi telj je dosledno podvlaio pomalo melodramsku fabulu pretvarajui dramu u realistiku komediju naravi. Pojavio se problem - ta uiniti sa prazninama koje su u Centrifugalnom igrau - ispunjene lirskim kliktajima o "slobodnom letu". Udicki je veto otklonio tu trenutnu nedoumicu: ubrzao je ritam predstave, ponekad do pravog galopa, pukotine koje su se pojavljivale izmeu pojedinih slika zamenio je stilizovanim baletskim numerama, inae vrlo simpatinim. Ipak, time je Manojloviev tekst znatno pojednostavljen, a predstava osiromaena. Ostalo je suvie malo poetskih snovienja, dok je meta forika razvojna linija itave drame, zasnovana na sukobljavanju realistikog i lirskog, skoro u potpunosti ostala skrivena. Ono malo "manojlovievskog" u predstavi dugujemo Ljiljani Adamovi koja je Lilijanu tumaila prozrano, kao inkarnaciju iste ljubavi. U njenom tumaenju ta ljubav je izvirala vie iz zanosa nego iz uma. Jedino je ona uspela da se otrgne od realistike koncepcije itave predstave. Marinko ebez, kao lutalica Bil, isuvie je bio sklon naturalistikim reenjima, ponegde vie patetian nego poetian, tako da njegovo bekstvo iz sivila graanskog ivota nema dovoljno unutarnjih opravdanja. Meutim, napominjemo, da je ebez imao nekoliko uspelih scena. Ljubavni dijalozi sa Lilianom, u drugom inu, bili su potpuno ko rektni. Ministar, Zvonko ukes - bled i neuverljiv, esto ne svojom krivicom. Isuvie uzburkani mizanscen "pokrivao" je, kod Manojlovia vrlo znaajne, replike, koje je ukes izgovarao. Stojan Notaro, kao savetnik, bio je na putu da stvori upeatljivu ulogu, meutim on je preteranim gestikulacijama fino zamiljenu grotesknu figuru pretvorio u jednodimenzionalnu karikaturu. Moemo samo da zaalimo zbog toga. Zrenjaninsko izvoenje Centrifugalnog igraa neoekivano, je pruilo epizodnim linostima mogunost da ostvare zapaene uloge. Zagorka Bogdanovi, 22 224

kao gospoa sa crvenim suncobranom, bila je dovoljno egzaltirana i opsednuta linom tragedijom, premda znatno o teena izbacivanjem vrlo znaajne scene razgovora sa avijatiarom Olegom u finalu drame. Nejasni su razlozi koji su uticali da se taj dijalog zanemari. Sekretar Selimira Toia, potpuno u mentalitetu tog "soja" u graanskom drutvu - tih, strpljiv pokoran. Rade Brankov je novinara tumaio na liniji stapanja realistikog i stilizovanog - znai u duhu Manojlovievog originala. Hotelski bojovi - Miodrag Trifunov, Olga Radosavljevi i Anelka Davidovac - armantni. Barmen Milutina Mirkovia - vrlo ivopisan. Dragan Krsmanovi kao Oleg - nedopustivo nezainteresovan. Scenografija i kostimi Zdravka Mandia puni toplog koloritta i vedrine, jedna su od vrednosti ove predstave. Zrenjanin, 7. mart, 1970.

22 225

LORKA I KOKTO NA SCENI

U razmaku od desetak dana imali smo prilike da na sceni pozori ta "Toa Jovanovi" posmatramo dve premijere: Dom Bernarde Albe, F. G. Lorke i dve jednoinke znamenitog .Koktoa. Oba dela su na scenu postavili Jovan Putnik, kao reditelj i Vlada Rebezov, kao scenograf i kostimograf. Zahuktali hod ansambla Narodnog pozorita svakako svedoi o ambicioznim planovima, meutim rezultati tog izrazitog aktivizma nisu bili podjednaki: dok Dom Bernarde Albe predstavlja skoro repert oarski promaaj, kola za udovice i Mornarska ljubav imaju ansu da postanu bestseleri. Razmotrimo, ipak, pojedinano ove predstave. LORKA U NEREPREZENTATIVNOM IZDANJU Veliki panski pesnik Frederiko Garsija Lorka esto je prenosio svoje poets ke dileme i u dramski oblik, meutim danas je preporuljivije sainiti iz njegove poezije dramski recital nego posezati za originalnim dramama. Osnovni kvalitet tih dela je lirika, odnosno lirska stilizacija ivota; Lorkine drame su izrazito emocionalne ali svojom dramskom strukturom, ak i u najboljim izdanjima, anahrone savremenom teat ru.Omiljeni Lorkini motivi: erotski vrela ljubav, religioznost, koja ponekad pada u misticizam, i smrt, drastina i ekspresivna, prepliu se, sa razliitim uspehom u svim njegovim dramskim tekstovima. U Domu Bernarde Albe, u senci jedne tragedije, nemutim mehanizmom priprema se druga, znatno vea. Lorkine se linosti u ovom delu gre vito otimaju od stega religioznosti i matrijarhata koji Alba zavodi u porodici posle muevljeve smrti. Strast je u svima prisutna, negde kao ivotna neophodnost, negde kao spoznani greh, meutim drama povremeno "pati" od udnih psiholokih skokova, kao i od nedovoljne akcione motivacije, to je opta "odlika" pesnikih drama. Jovan Putnik je u delu pokuao da pronae skrivene dramske segmente, da divergentne tokove preciznije usmeri ka zavrnoj kulminaciji. U tome je delimino uspeo, ali predstava je naalost ipak protekla u monotoniji, koju su tek ponekad razbijale glumake parade Filomene Dogan, Lepe Lazarov i Ljiljane Rebezov. Reditelj je svoj posao vrlo precizno obavio, sve scene su do kraja razraene, stilizacije su skoro uvek efektne i konsekventne, ak pijetetine, meutim to ne uspeva da izmeni bled utisak o itavoj predstavi. Greka se izgleda dogodila u odabiranju dela, Bernarda Alba niti na najbolji nain reprezentuje Lorku, niti prua garancije za kvalitetnu scensku trasformaciju. Ne moe se, meutim, zanemariti ni dobra doza nerazumevanja nae pu blike za mistinu stvarnost katolianstva panske provincije. Glumaki ansambl je oigledno pruio maksimum ne bi li spasao predstavu: pored izuzetno nadahnute Filomene Dogan, Lazarova i Rebezova su bile uspene, Poncija Ivanke Bari bila je pomirena sa ivotom i uzdrana u gestu. Bogdanka Vakanjac, Zagorka Bogdanovi i Bogdanka Jankovi - korektne. Adela Anelke Krsmanovi, temperamentna i silovita, vrlo bliska Lorkinom tipu panske ene. Kod 22 226

Ljiljane Adamovi primetili smo izvesnu izvetaenost, ak pozu, to je ruilo stilsko jedinstvo glume na emu je reija sa pravom insistirala. Scenografija Vlade Rebezova, nedovoljno stilski ista, vie je odgovarala nekom amerikaniziranom mizanscenu. DVOSMISLENI KOKTOOV OSMEH an Kokto, svestrani francuski umetnik, nadrealista, klasicista jednovremeno, lirik opore fakture ogledao se i u dramskoj formi. kola za udovice i Mornarska ljubav delovi su njegovog komediografskog opusa. No, ovde je potrebno jedno preliminarno razjanjenje: Ko ktoov humor nije onog galskog, lepravog, iloovskog tipa. On ispisuje vie skice humornih situacija nego urnebesne parade smeha. Njegov smeh nije onaj zdravi koji razgaljuje, ve "terapeutski" koji uznemirava i namee odreene moralne dileme. U jednoinkama koje je Jovan Putnik vrlo uspeno postavio na scenu, Kokto progovara jednom vrstom nadrealistikog humora koji ima u sebi znaajnu dozu jeze. U prvoj prii ljubav se vodi kraj muevljevog sarkofaga, na kraju se ak izvodi cinina igra sa balzamovanim telom, u drugoj ena iz "ljubavi" i lakomosti ubija oveka u kome ne prepoznaje svog davno izgubljenog mua. Ta jezivost daje humoru ve napomenutu oporost; nije teko osetiti ni intelektualni izazov koji pisac upuuje gledaocu. Reditelj ove predstave dobro je shvatio pravu prirodu koktoovog teksta i veto je naznaio dva osnovna toka. U "koli za udovice" to su: s jedne strane banalna preljubnika pria, neto izmenjenih dispozicija, a sa druge strane cinina podrugljivost pieva. U delu Mornarska ljubav: naivnost intrige i tragian zavretak lepo zamiljene ljubavne varke. Reija je dosledno podvlaila tu polivalentnost teksta, time je predstava izbegla pad u prozirnu komediju situacije, odnosno u melodramsku tragikomediju. U Putnikovoj verziji Kokto je zadrao svoje prevashodne odlike, ironinohumornu viziju ivota, manje ili vie priguenu erotsku nit, kao i intelektualnu vokaciju. Ovakva predstava znaila je teak ispit za glumce, jer trebalo je izbei s jedne strane patos, s druge naturalistiko oblikovanje likova. Ljiljana Rebezov i Stojan Notaro pribegli su persiflai i to vrlo uspeno. Naroito je stilizacija Rebezove bila efektna: ironinim kadencama podvlaila je humorne situacije, pod rugljivom patetikom davala ritam itavoj sceni. Filomena Dogan je realistiki odigrala ulogu drubenice, Zagorka Bogdanovi, kao mornareva ena - u pojedinim scenama prenaglaeno patetina, u celini uspena. Selimir Toi je vojnika tumaio svee, dok je Lazar Brusin korektno odigrao drugog mornara. Ivanka Bari, u maloj ulozi maj ke, nagovetava nesluene mogunosti tragiarke koja dramske akcen te ne gradi na scenskim efektima ve na psiholokoj prozranosti. Bogdanka Vakanjac je delovala senzualno, naroito svojim prozuklim glasom. Scena i kostimi zanimljivi, naroito za Mornarsku ljubav, a dekor za istu jednoinku - neobino efektan. Potrebno je napomenuti da smo Koktoa sluali u tenom prevodu Mire Milosavljevi. Zrenjanin, 28. mart, 1970.

22 227

RAT, KOMIKA I PATETIKA

Stevan Jakovljevi: Na leima jea, reija: Aleksandar Ognjanovi

Trea knjiga Jakovljevieve trilogije o patnjama i podvizima srps ke vojske za vreme Prvog svetskog rata, posluila je Aleksandru Og njanoviu kao inspirativni temat za dramsku evokaciju tog herojskog vremena Potpomognut tandemom Svetolik i Miodrag Nikaevi, koji su dramatizovali istoimeno poglavlje pomenute knjige, Ognjanovi je podlegao zavodljivim ali ne i relevantnim akcentima vizure Ste vana Jakovljevieva na balkansku epopeju iz Prvog svetskog rata. On je u Jakovljeviu preferirao romantino i patetino, recimo odmah ve oma efektno i scenino, ali prevashodne su vrednosti pisca Srpske trilogije doslovni realizam, humanost i specifian vojniki humor. Sve ga toga bilo je i u ovoj predstavi ali scenska poenta je, meutim, pre esto "preskakala" na slike sazdane od romantiarske heroike, na iro ke gestove, patos i melodramsko (uz prekomerne pirotehnike egzibicije). U Jakovljevievim junacima postoje i takve dimenzije ali nije to u njima ono po emu ih pamtimo. Traginost njihovih sudbina, stojicizam, humor kojim se brane od korozivnog dejstva bliske smrti, svakako da bi snanije bili istaknuti, i vie doli do izraaja u savremenijoj rediteljskoj koncepciji. Oien od prekomernih romantiarskih natruna, stilizovan i vre realistiki koncipiran, Jakovljevi bi odjeknuo znatno efektnije, manje anahron. Rediteljska koncepcija kao da je lutala od scene do scene: Ognjanovi je bio dosledan u nameri da ne potceni ni jedan od tokova Jakovljevieve epopeje. Time je meutim, uinio lou uslugu piscu, trudei se da nam ga neizmenjenog predstavi, pokazao nam je svu njego vu zastarelost, propustivi istovremeno da dovoljno osvetli poetske valere tih poutelih stranica njegove estite ali ne i velike prozne graevine. Humor, prostoduan i neprevreo, tek povremeno je preletao rampu, lepota i istota dua ratnika koje "klanica iza svake uke vreba" bivala je potisnuta esto patetikom gestova i monologa. Uinie se, moda, nekome da plediramo za neim to ni sam pisac nije u romanima u potpunosti ostvario; ak i ako je tako, kreativnijim i smelijim zahvatom adaptatori i reija bi moda Jakovljeviu produili dramsku dugovenost. Dosledan svojoj viziji Jakovljevievog dela, obilno potpomognut dramatizacijom, Ognjanovi je stvorio zanatski veoma uspelo delo, predstavu koja nikako nije bez atmosfere i specifine naivne lepote. Ne slaui se sa rediteljskom postavkom, moramo mu, meutim, oda ti priznanje za visoku profesionalnost u svim etapama dramatizovanja dela Na leima jea. U prvim delovima stvoren je zanimljiv timung oporog vojnikog humora. Scena je ivela jednim dahom, glumci su igrali poletno oseajui da i gledalite ivi njihovim ritmom. Kada se drama poela zgunjavati, sa prvim nagovetajem bliske tragedije, na scenu je pohrlila patetika i pirotehnika. U galimatijasu pucanja i zapenuanih monologa izgubila se poezija ljudskih sudbina: par studiozno izgraenih detalja, lepo stilizovanih, proli su nedovoljno primeeni, za im valja zaaliti. U tim 22 228

momentima i glumci su osetili "tanunost" svojih rola i snalazili se po spretnosti i isku stvom. Svakojako, Ognjanovi je suvie respektovao u Jakovljeviu istoriju, manje njegove humanistike lamente i humor ratita pozlatom prolosti zaguene. Meutim, ovaj reditelj je i u svojim pogrekama suveren, precizan i konsekventan. Zavedeni prividnom polivalentnou prostranstava predstave, koju su diktirali s jedne strane reditelj a s druge Jakovljeviev tekst, glumci su ostvarili neujednaene role. Jovan Anti (kapetan Stanojevi), stvorio je, u realistikom maniru, celovitu ulogu snalazei se bolje u dramskoj herojici a manje uspean u psiholokim nijansiranjima. Stevan - Stojana Stojiljkovia, bled i romantian, potpuno u duhu rediteljeve intencije. Kosta "Turin", u tumaenju Stojana Notaroa, komiar, sav u spoljanjem gestu, vrsto graen ali i s nedovoljno osvetljenom traginom dimenzijom, koja ini ovaj kompleksan lik impresivnim. Prvoslav Zakovski (porunik Rajko), gradio je svog junaka u nekoliko osnovnih tonova, imajui neophodnu distancu. Nepretenciozno i dobro. Dragoljub Lazarov, veoma mlad glumac, pod iskusnom rediteljskom rukom ostvario je prihvatljivu ulogu romanti nnog heroja (Dragan), premda je glasovno jo nedovoljno kultivisan. Veteran zrenjaninske scene, Lazar Brusin, simpatino je oiveo posilnog ivorada, ujednaeno, u svom ve poznatom komiarskom dijapazonu. Epizode Radeta Brankova, Milutina Pavlova i Dragana Krsma novia, osobito prve dvojice, na nivou predstave, znai solidne. Opaska koja vai za itav ansambl: u prihvatanju jezikih karakteristika originala mora se biti dosledniji. Poneki su meali "vojvoanski" i "srbijanski", drugi potpuno zanemarili jezike osobenosti. Stilizovano - realistiki dekor Vlade Rebezova, bitan je kvalitet ove predstave. U umeno nainjenoj, i ujednaeno igranoj predstavi Na leima jea, igrali su jo Nedeljko Pajevi (markantno), Sima Grosu, Ferenc Salma, Jovan Radin, Stojan Sekulin, Borivoje Joksimovi i Radomir Kovaevi. Zrenjanin, 9. oktobar, 1971.

22 229

SOLENJICIN NA ZRENJANINSKOJ SCENI

Aleksandar Solenjicin: "U prvom krugu", za scenu priredio i postavio Sava Komnenovi

Knjevnik ija su dela, posredstvom vedske akademije nauka, za talasala evropsku kulturnu i politiku javnost, dospeo je i na nau scenu. Delo sovjetskog nobelovca, koji jo nikako ne dospeva u sitaciju da primi ovo laskavo priznanje, A. Solenjicina, prua obilje materijala za tzv. politiko pozorje, tekstovima pisanim za scenu a jo vie svojim romaneskinim zahvatima u oblast totalitarnog. Njegove, nedvosmisleno autobiografski koncipirane, proze govore o periodu totalitarne vladavine u SSSR, odnosno Solenjicin upoznaje svet sa stvarnou Staljinovih logora za politike "grenike". Veoma objektivno i nadasve precizno, on pria o munim ivotnim puteestvijama prevashodno intelektualnih "grenika". Meutim, njegovi romani imaju u sebi i znatno vie od ispovesti patnika, oni su, zapravo, napravljeni kao parabola protiv neslobode uopte, protiv fizike a naroito duhovne tiranije. Poevi od pripovetke Jedan dan Ivana Denisovia pa preko Odela za rak, sve do romana U prvom krugu, iju smo scensku transpoziciju videli, Solenjicin, prepun gorkih linih iskustava, napominje da je dehumanizacija drutva opasnost koja je latetna u svim sistemima. Roman Uprvom krug" nema danteovsku polifoninost, ali vizija sveta bez slobode nije u ovoj sovjetskoj verziji manje stravina. U Solenjicinovom paklu smeteni su vrhunski intelektualci, zapravo elita drutva. Neka, esto minorna, politika krivica uticala je da se nau u radnim logorima. Tamo im je omogueno da se naizgled bave, naunim radom, ali ciljevi kojima bi ovaj trebao da slui toliko su niski da praktino znae, u sluaju da im svesno i aktivno streme, moralnu devalvaciju i kapitulaciju. Za razliku od danteovskog pakla, iz ovog postoji samo jedan izlaz ali - neastan. Adaptirajui ovo delo, prevashodno etikih vrednosti, Sava Komnenovi se opredelio da nam predstavi samo neke njegove tokove. Zapravo, na zrenjaninskoj premijeri videli smo samo spoljanje konture ovog slojevitog dela. injenica da se kreator ove predstave prevashodno opredelio da nas informativno upozna sa savremenim sovjetskim piscem, ne moe u potpunosti da opravda jednosmernost njegove vizije Solenjicinovog romana. Vrei izbor iz ove drame "elitnih logoraa", Komnenovi je morao uloiti znatno vie truda u traganju za dramskim elementima u romanesknom predloku. Poneke slike viene na zrenjaninskoj pozornici imaju daleko veu literarnu vrednost nego scensku (traktat o Faustu, na primer), dok su neki karakteristini detalji iz romana, inae veoma dramatini, ak i politiki univerzalni, zanemareni. Politiki teatar, kome bi ovo Solenjicinovo delo najvie pripadalo, mora se zasnivati na aktuelnosti i izvesnoj svesnoj provokativnosti. Svega toga bilo je isuvie malo. Iz Komnenovieve adaptacije, mogli smo zato samo da naslutimo snagu pievih "filipika" protiv tiranstva, esto je patetika zamenjiva la govor injenica, a one su Solenjicinova prevashodna vrednost. Osobenost zrenjaninske premijere ovog dela je pokuaj osvajanja nove dramske forme - tzv. ive knjige, odnosno svojevrsnog recitala relevantnih odlomaka dela. Kao pokuaj, moe se, pozdraviti ovaj zah vat, jer ponekad je izuzetno teko 23 230

integralno transponovati na pozornicu prozno tivo, naroito roman. U sluaju da sline literarne tvore vine imaju izuzetne literarne ili aktuelno drutvene vrednosti, mogla bi "iva knjiga" da postane praksa zrenjaninskog pozorita, ali potrebno je obezbediti znatno vei uticaj kreacije u odbiru odlomaka koji reprezentuju knjievno delo. Valje, dakle, imati bolje scenarije! Zrenjaninska premijera Solenjicinovog dela i pored svega ohrabruje, naroito mogunostima koje otvara. Svoju informativnu ulogu svakako je i ova adaptacija dobro ispunila: delo emo proitati ili ponovo prelistati. Meutim, pozorite se ne sme time zadovoljiti. Adaptacija mora biti na veoj umetnikoj razini. U Prvom krugu nas je i na sceni uzbudio, ali se u prvom delu osetila izvesna monotonija. Komentator je isuvie esto "deklamovao, a neophodne dinaminosti je nestalo ve u prvih pola asa. Sve su to sitnice, ali ih je za nijansu bilo prekovie. Iz vee grupe glumaca koji se pojavljuju u ovoj predstavi vredi izdvojiti Prvoslava Zakovskog, koji je spontano i sa pravom intonacijom govorio Solenjicinove precizne reenice, zatim Divnu Stojiljkovi, elementarno traginu, kao i Savu Damjanovia ija epizoda svedoi o sazrevanju ovog glumca. Zrenjanin, 4. decembar, 1971.

23 231

POVRATAK EMOCIJI
Miroslav Belovi i Stevan Pei: Omer i Merima, reditelj Duan Mihajlovi

Dok se teatarska kretanja u svetskim razmerama kreu ka sve radikalnijem "razaranju" klasinih pozorinih struktura, na naim scenama, ako izuzmemo ekskluzivni Atelje 212, literarno i neokla sino pozorje doivljavaju svoju ekspanziju. Objanjenje ovog fenome na, u par reenica, je dosta dubiozan poduhvat, iako ovako ad hok re eno stoji u tesnoj vezi s nedovoljno definisanim pojmom nae pozo rine publike. Najnovija premijera pozorita "Toa Jovanovi" samo je novi element pretpostavljene analize scenskih kretanja u nas. Balada iz narodne batine, Omer i Merima, svojim traginim konsek vencama, nepatvorenou oseanja, naroito emocionalnim intenzitetom, posluila je piscu Stevanu Peiu i reditelju Miroslavu Beloviu kao polazna pretpostavka u gradnji dramata traginih sazvuja. Imajui, oigledno, neka dela klasine literature kao model, autori ak ni ne taje da je to ekspirova tragedija Romeo i Julija, oni su svesno na tome gradili svoju viziju raunajui na nau, slovensku, sklonost ka romantinim i traginim ljubavnim istorijama. Naa "balkansko-evropska" publika pokazala se kao zahvalan medijum za takav koncept - emocionalni dodir sa gledalitem uspostavljen je, time je predstavi obezbeeno potrebno trajanje. Jedan manje egzaltiran a vie analitian pogled na delo, koje su nam Belovi i Pei, odnosno reditelj Duan Mihajlovi uz pomo glumaca, predstavili otkriva izvesne nedostatke, kojih je ipak manje nego to se moglo oekivati pri ovakvom pozorinom zahvatu. Autori tragedije kao da nisu dovoljno verovali narodnom pevau, skraivali su i saimali originalan tekst, imajui verovatno pred sobom dobro znane i proverene sheme klasine tragedije. Izgubljena je na taj nain vitalnost i elementarnost narodne lirike, a istovremeno nismo dobili dubinu strasti klasinih traginih drama. Likovi nisu dovoljno iznijansirani, niti je tragina krivica glavnih junaka dovoljno osvetljena. Meutim, treba napomenuti da je unoenje Idrizovog lika, u ovo delo uspean potez koji Omeru i Merimi daje izvesnu mitsku zamagljenost. Beloviu i Peiu, naroito ovom potonjem moe se staviti prime dba na dopisani tekst, koji je u veini, nema jednostavnost narodnog originala, ve je metaforikom vie upuen baroknom ornamentovanju. Duan Mihajlovi je dosledno sledio autore u njihovoj ekspirov skoj inspiraciji, ne uputajui se meutim u smelije stilizacije. Zapravo, dok u prvom delu preovlauje folklorno (to nikako ne smemo pripisati izvornoj pesmi) koje je veoma razigrano mizanscenski, u dru goj celini Mihajlovi vrlo efektno zgunjava dramu, i u istim valerima vodi je traginom i efektnom epilogu. Jednostavnim scenskim re enjima, koja doputaju da emocija gospodari, pozornicom i gleda litem, izbegavajui sve primese melodramatinosti, koja u predsta vama toga tipa izvire iz svakog nepreciznog gesta ili neodmerene replike, reditelj pokazuje sistematinost i zrelost. Tim vie nas udi ne dovoljna smelost u nadgradnji prvog dela. Ovakav dramat stavlja pred glumce velike potekoe jer nita nije lake nego u 23 232

slinim delima skliznuti u lanu patetiku, zapravo potpuno promaiti. Zadatak nije bio suvie zahvalan: savesno odigrana rola ne donosi sigurno priznanje, jer likovi koje treba oiveti nisu dovoljno psiholoki iznijansirani. Pred takvim zadatkom ansambl se podelio: stariji su zaigrali s izvesnom distancom prema likovima koje predstavljaju, mlai su uli u avanturu spontano i iskreno, i s prilino uspeha izneli povereni im zadatak. Merima Dragice Despotovi bila je dovoljno edna, premda nedovoljno oputena u traginim partijama. Dragoljub Lazarov, kao Omer u prvom se delu gubio u dramski nefunkcionalnim kretnjama, to je delovalo kao kompenzacija izvesne nesigurnosti. Kasnije je zaigrao znatno koncentrisanije. Fatima, u tumaenju Olge Radosavljevi, nije imala dovoljno fatalnosti i tajanstvenosti, iako je korektno glumila. Ova mlada glumica je, zapra vo, podelom uloga bila hendikepirana. Idriz, Save Komnenovia, tek je u drugom delu dobio mitsku dimenziju, otresao se folklornih primesa, zapravo zaiveo je kada je ovaj glumac poverovao u autentinost uloge koju nosi. Gordana Vinoki je imala dovoljno gordosti i prkosa koji karakteriu Ismetu, poneke scene rafinirano izgraene govore nam o transformaciji dojueranje herojine zrenjaninske scene u karakternu glumicu zavidnih mogunosti. Nedovoljna preciznost izgovora u mnogome je ruila utisak o vrednosti napora Ivanke Bari. Scenografija Vlade Rebezova, u prvom delu samo funkcionalna, u drugom veoma ekspresivna i upeatljiva.

23 233

OPERETA OD TRIFKOVIA SAINJENA

Kosta Trifkovi: Ba su ti mukarci prave lole, scenska adaptacija i reija Dragan Jovi

Dramski tekstovi iz nacionalne pozorine tradicije nameu mnogostruka iskuenja onome ko pokua da ih vrati na savremenu scenu. Ta ista dela, klasina po literarnoj ili scenskoj vrednosti, otvaraju najmanje dva kulturoloka pitanja: na probi je istovremeno i mentalitet ovovremene publike, znaajniji su, ipak, pokazatelji koji nam govore koliko se sutina takozvane klasike, u davnini glorifikovana, sauvala od korozivnog dejstva proteklog vremena. Zato, prireivai smelo, sa manje ili vie uspeha, osavremenjuju klasiku. Kada je Trif kovi u pitanju, nadgradnja je bila sasvim mogua poto bi autentino rekonstruisanje ovog pisca predstavljalo svojevrsan anahronizam. U klasifikaciji koju nam namee teorija knjievnosti i drame, Trifkovieve scenske slike "kominih situacija" ne zauzimaju neko znaajnije mesto. Bez izraenijih socijalnih, psiholokih i etikih definicija, ovaj pisac pretenduje samo na dopadljivost i pitkost. Adaptirajui Trifkovieve "dvoinke" za zrenjaninsku pozornicu, Dragan Jovi je odmah eliminisao mogunost klasinog Trifkovia. Opredelio se za "igru u igri", zapravo dopisao je intermedije, a glumcima naloio da glume hotimian diletantizam. Ovakva koncepcija svakako da je poticala od namere da se kroz karikaturu otkriju nedovoljno poznati mehanizmi ovih vodvilja, a istovremeno zabavi publiku. U intermedije, koje su, da odmah kaemo, najslabiji delovi predstave, ukomponovane su stare gradske pesme, to je trebalo da donese lepravost nagovetenog "operetskog anra" na nae teme. Ideja da se od Trifkovia, zabavljaa naih predaka, naini anima tor dananje publike, zavreuje panju ali ne moemo se oteti utisku da je potreba takvog ugaanja zasenila sve ostalo. Meutim, i publika danas prima s smekom ono to joj namenjujemo samo dok ne otkrije da je podilaenje iskljuiva namera izvoaa, posle toga pos taje sumnjiava. U ovom "trifkoviu" pesama je bilo previe, ak i onih koje se nikako ne mogu uklopiti u starovojvoanski melos. U realizovanju "obraenog klasika", dosledan svojoj viziji, ako izuzmemo treu jednoinku, Jovi je dosledno i stilski tano parodirao manire onovremenih pozorinih druina, a Trifkovi mu je to sve srdno omoguavao. Ali, meuinovi, koji su svakako trebali da proteknu u sveoj improvizaciji, pesmom razgaljenoj, delovali su nedoraeno, nategnuto, odbojno u svojoj familijarnosti. Zaboravljeno je staro pravilo da dobroj improvizaciji prethode asovi studiozne analize svakog gesta. Generalno shvativi da je kod Trifkovia najvrednija bezazlenost igrarija, Jovi je, meutim, ispustio iz vida da je ba u scenskim vragolijama od izuzetnog znaaja koncentracija i selekcija izraajnih sredstava. U ovako "pomerenom" trifkovievskom svetu, glumci su ne oekivano dobili mogunosti koje bi im u originalnoj verziji svakako bile uskraene. Parodini kontekst dozvoljavao je znaajnije dogradnje likova, na relaciji od karikiranja naznaenih osobina, do persiflae itave linosti. Po svom temperamentu, mogunostima i rediteljskim intencijama, glumci su se i opredeljivali. Jovan Anti, iako je esto "predstav ljao" epizodne linosti, pokazao je najvie spretnosti u unutranjem parodiranju trifkovievog sveta. Odmeren, 23 234

istovremeno dovoljno spontan, armatno je persiflirao malo graantinu. Naroito je uspe na bila njegova epizoda u treoj, inae slabijoj jednoinki. Bogdanka Vakanjac iskoristila je ovu predstavu da nam pokae zavidan dijapazon svojih komiarskih mogunosti. Manirom jedne Ljubinke Bobi, znai pomalo prenaglaeno, ali dopadljivo, davala je ritam itavoj predstavi. Ponekad se sluila i ovetalim scenskim sredstvima, ali su ova u njenoj interpretaciji dopadljivo delovala. Stojan Notaro je uloio znatne napore da prihvati laki, operetski ton predstave, i moe se rei da je uspeo u tome. Njegova ve osvedoena muzikalnost, mnogo mu je pomogla. U prvoj jednoinki, vrlo uspean. Stojan Stojiljkovi pokazao je lepe mogunosti u komediografskom anru. Razigran i oputen davao je impulse predstavi, naroito u "ljubavnom pismu". Mira Dimitrijevi je prijatnom pojavom i glasom stvorila dobre preduslove za dopadljivu ulogu, ali je taj utisak umanjila donekle "pretvrdom" glumom. Milenko Pavlov, sa jednom zapaenom epizodom nagovetava javljanje autentinog komediografskog glumca. Ruica Savi, kao sufler, bila je leprava, sa dejom lakoom kretala se ovom predstavom. Divna Stojiljkovi, je svojom nedovoljno stilizovanom glumom, u sutini dobro zamiljenom, disharmonino delovala. U izboru muzike Ivan Petrov je morao biti raznovrsniji, ili odme reniji u variranju slinih motiva. Scena Dragomira Petrovia, bogata i zanimljiva u reenjima, ali i nesa glasna sa osnovnim duhom predstave - simuliranom diletantskom pozornicom. Isto vai i za kostime. Jedna opaska, spoznana posle naknadne analize: i pored svih mana predstava je gledljiva, kada bi bila saetija, vrednosti bi joj se uveale. Zrenjanin, 19. februar, 1972.

23 235

or Fejdo Buba u uhu, URNEBES NA SCENI reditelj Ljubia Risti

Ako je vodvilj, ta pikantno elegantna komediola, derivat francuskog duha, onda je or Fejdo njegov rodonaelnik. Intriga, prevashodno ljubavnog sadraja, mu pomalo onemoao, ljubavnik vreo i nestrpljiv, ena kao leptir leprava, sluge glupopametne, tema golicava, ali nikada suvie eksplicirana - to je skoro itav svet vodvilja. Od komediografskih sredstava - zabuna, preruavanje, nesporazumi. Dodajmo tome ivahan ritam, povremenu laku ironiju, koja je bez suvinih socijalnih odreenja, vie duhovitost, to je Fejdo i Buba u uhu. Postavljajui na zrenjaninsku scenu ovu, kako sam kae, "smenu dramu", Ljubia Risti je ve konceptom obezbedio sebi preduslove za dopadljivu predstavu. Pogreno bi bilo u Fejdou traiti posebno satirine valere, eventualne psiholoke kontrapunkte, on jedno stavno eli da zabavi publiku, i sam se smejui. Risti je to shvatio i zato ovaj vodvilj ima neophodnu lakou i vibrantnost. Razigrana scena pokazala se kao najbolja transmisija izmeu ovog, ne suvie serioznog pisca, i savremene publike neodreenog ukusa. Meutim, Ljubia Risti nije se zadovoljio pukim rekonstruisanjem intencija ovog pisca. U predstavi koju smo posmatrali, prisutan je izvestan eksperimentalni zahvat, recimo - uspeno kolokviran. Naime, Risti je uoio jednu zakonitost koja je prisutna u svim delima ora Fejdoa: prepoznao je u njima neizmeran dinamizam i odmah ga definisao kao sr njegovih vodvilja. I zaista, u Fejdou ima neizmerno mnogo mehanikih radnji, jurnjave, vratolomija, tako da igrati ovog pisca znai posedovati, pored vetine duha, i pozamanu telesnu energiju. Ba na tom urnebesnom ritmu insistirao je i reditelj, dajui istovremno Buba u uhu plastinost pomalo stilizovanog Fejdoa. injenica je da pojedina njegova dela nose u sebi i apsurdno-tragine akcente govori da ni Ristievo insistiranje u tom pravcu ne bi bilo proizvoljno. Zrenjaninska premijera je pokazala koherentnost rediteljske ideje, bila je razigrano doreena, u krupnom planu neuhvatljivo razig rana, u detalju doraena. Glumci su imali dovoljno lakoe ali i preci znosti. Ritam koji je potencirao mehanizam kretnji, upravo nam je iznova dokazivao tanost Bergsonove tvrdnje da otuena kretanja deluju neodoljivo smeno. U precizno naznaenoj nomenklaturi, akterima je ipak ostajalo dovoljno meuprostora za kreativna domiljanja. U celini, zrenjaninski glumci pokazali su dovoljno matovitosti i izdrljivosti. Jovan Anti, u dvostrukoj ulozi (Viktor andebiz i sluga Po), bio je dominantna figura itave predstave. Temperamentan, okretan, diktirao je ritam svim ostalim. Stilizovane geste, izraajna mimika, i nesvakidanja mo isto fizikog pretapanja, uinili su njegovu igru nezaobilaznom. U roli sluge Poa, Anti je ostvario ulogu koja ima u sebi antologijske vrednosti. Dragoljub Lazarov se uspeno uklopio u Ristievu koncepciju ubrzanog ritma. Bio je eksplozivan, s izrazitim oseanjem za scenu. Ipak, s vie leernosti obogatio bi dodatno linost Turnela. Anelka Krsmanovi, pokazala se kao tipina Fejdo ovska glumica, temperamentna, zavodljiva - seks koji je prikriven, ali svi znaju da je prisutan. Njena Lisjen, upeatljiva. Stojan Stojakovi, kao doktor Fina, precizan, kultivisan i razigran. Filomena Dogan je u svom ve 23 236

poznatom maniru vrste realistike glume dala solidno ostvarenje. Nedeljko Pajevi, pojavom i gestom nametljiv kao to je uloga i traila. Svoj zadatak nemotivisanog sveubojstva uverljivo je obavio. Od epizoda valja istai Kamija amdebiza u interpretaciji Selimira Toia, kao i Milenka Pavlova. Igrali su jo Prvoslav Zakovski, Lazar Brusin, Radovan Brankov, Mira Dimitrijevi (i pored znaajnog truda delovala je suvie edno za zavodnicu kova Rajmond andebiz), i Dragica Despotovi. Scenografija Vlade Rebezova, neto modernija nego Fejdoovska ali je, pored izrazite funkcionalnosti, nosila i neke asocijativne namere Ristieve. Zrenjanin, 15. april, 1972.

23 237

TESKOBA STERIJINOG SMEHA

Jovan Sterija Popovi: enidba i udadba, reija Dragan Jovi

Opte je prihvaena ocena da u Sterijinom dramskom opusu razum kontrolie strast, da smeh njegov manje razgaljuje a vie trezni i opominje. Tako je u magistralnim njegovim delima, uz konstataciju da je ovaj znaajan autor nae batine od klasicista nasledio sklonost ka moralizmu, dok romantiarima nije odobravao naglaenu razneenost i emocionalnu rasplinutost. U komediji enidba i udadba, koja ipak spada u manje karakteristina Sterijina dela, komediografski elementi naizgled preteu. U ovom je komadu znatno manje pridike, etike ili politike, a umesto toga znatnije se javljaju podsmeh i zajedljivost. Dva se osnovna postupka uoavaju u gradnji ovog podsmeljivog pozorja. Sterija prvo ironizira instituciju provodadisanja enidbe i udadbe, svodei sve na interes (u konkretnom sluaju devojka je sa manom a momak bez para), na dogovor u kome se zanemaruju oseanja. Drugo na ta upozorava ovaj namrgoeni komediograf, jeste labilnost ljudskog karaktera: Sterija nadmono pokazuje kako izmenjeni odnosi (brani i ekonomski) od silnika stvaraju smetenjaka (mladoenja), odnosno od bespomone osobe (devojka) goropadnicu. Ova se ko medija, znai, moe itati i kao pritajena tragedija, nerealizovana melodrama, ali i kao groteska. Reditelj kome Sterijin svet nije stran, Dragan Jovi, opredelio se u interpretaciji ove drame za koncept unutranjeg razotkrivanja ljudskih konvencija, za skidanje maski sa naizgled dobrodunih lica naih paora i trgovaca. On je u svom vienju junaka Sterijine komedije iao do krajnjih mogunosti koje delo indicira, klonei se jedino iskuenja da naeg klasika "osavremenjuje" Jovi, zapravo, maksimalno zatee dve niti u delu, elei da nam pokae kako je i grimasa deo istine o ovekovom licu. Iz Sterije tako povremeno, u ovoj zrenjaninskoj predstavi, proviruje neto od Krecovog naturalizma, ljudski se rod prikazuje u nimalo lepom izdanju: pravih i istih oseanja nema, sve je stvar dogovora, interesa, straha ili zavisti - to je poruka enidbe i udadbe po Jovievom itanju Sterije. Tako je kod njih, a mi znamo kako je u ivotu. Kada se ocenjuju dometi ovako koncipirane predstave, koja je ini se vie na tragu izvornog Sterije nego to su to mnoge prethodne, valja rei da je slobodno moemo uvrstiti u listu vrhunskih ostvarenja zrenjaninskog pozorita. Osim neto tromije ekspozicije, Dra gan Jovi je zamislio i realizovao slojevitu, strasnu celinu, s pravim ritmom koja pleni zrelou. U akterima je imao, skoro bez izuzetka, prave saradnike, dok je nekima pomogao da posle dueg vremena dosegnu prave glumake vrednosti. Re je prevashodno o Mirjani Vukojevi, koja mu je u ulozi udavae i stoer predstave. Izuzetno precizno i discip linovano, sa za divljujuom transformacijom, ova je glumica objedinila sve vrline Jovie vog koncepta, pokazavi, u groteskonoj formi, kako je kratak put od jadnika do silnika. Gordana Vinoki je lik majke tumaila takoe veoma koncentrisano, sa mnogo unutranjeg senenja, sa nesvakida njim oseanjem za mikroglumu. Dugo e se pamtiti njene transformacije u sceni 23 238

provodadisanja. Novak Bilbija je mladoenju igrao na samoj granici karikature. Znatno vie je doprinosio smenoj strani predstave, zapostavljajui rediteljev crnohumorni sterijanski pu tokaz. Delovao je dopadljivo ali i povrno. Lazar Brusin je svojom rea listikom glumom bio nekako izvan osnovnih tokova drame, to se moe rei i za Mihaila Fora. Ruica Cvijeti - doprinosila je koherentnosti predstave. Scenografija Vlada Marenia, u tamnoj gami naturalizma, zapa ni je vizuelni komen tar i "akter" ovog veoma uspenog izvoenja "enidbe i udadbe".

23 239

IZMEU LJUBAVI I SLAVE

A.N. Ostrovski: Talenti i oboavaoci, reija Aleksandar Ognjanovi

U istoriji ruske dramske literature mesto A.N. Ostrovskog je od nesumnjivog znaaja; u naoj pozorinoj praksi, meutim, pojavljiva nje ovog klasika pati od periodinog zaborava ili pak nekritikog preterivanja. Razloge za to, verovatno, treba traiti u menama naih socio-estetikih uslova, odnosno u osobenoj stilskojsadrinskoj struk turi drama Ostrovskog. U njegovim se, naime, delima preplie roman tika sa realistikim, odnosno socijalnim elementima, zato je postav ljanje ovoh drama na savremenu scenu privlano i opasno. Reditelje, u prvoj varijanti: preferiranju romantiarskih elemenata, kao senka prati opasnost melodramskog, u drugoj, neizvesno je da li e realis tiki podtekst biti dovoljan da iznese au tentinu dramsku priu. U delu Talenti i oboavaoci dovoljno je, meutim romantinog (mlada i talentovana provincijska glumica naputa verenika, pametnog i potenog studenta, i polazi za Moskvu, u pratnji bogatog zemljoposednika koji joj predstavlja zalogu budue karijere); traginog takoe, iako ne u samoj radnji. Realistiki obrisi nemaju znaajnijeg udela u strukturi ove scenske tvorevine, tako da je Aleksandru Ognjanoviu zadatak bio znatno olakan. Poznat kao reditelj koji vrlo precizno i savesno realizuje tekst, on je i u ovom sluaju pokazao znaajno majstorstvo u klasinoj realizaciji. Sa beznaajnim odstupanjima, on je veto vodio romantinu priu njenom neprijatnom zavretku. Tek naznaene deonice u kojima se sukobljavaju svet umetnosti (ili iluzija) sa realnim ivotom, on nije potiskivao ali ni preterano akcentovao. Na mestima gde je romantino moglo da se "isklizne" u melodramsko, veto je intervenisao tako da je njegova postavka Talenata i oboavaoca, u konanom rezultatu, zrela i vrlo stabilna. Eventualne bi se primedbe odnosile na nedovoljno prisustvo melaholine atmosfere koja u delima Ostrovskog ima znaajnu poetsku vrednost. Takoe, u gradnji nekih scenskih efekata pribegavao je funkcionalizaciji u najbanalnijem smislu (golubovi, krici gavranova...). Priu o ljubavi i zavodnicima u umetnikoj sredini, obojenu tek ponekad socijalnim ili etikim senkama, ansambl zrenjaninskog pozorita je uspeno oblikovao. Iako je anga ovana brojna glumaka ekipa, ujednaenost na zavidnoj razini odlika je ove predstave. Normalno, nisu svi igrali s podjednakim uspehom, jo manje na isti nain ali ovaj primer svakako pokazuje, s jedne strane da se u ansamblu kriju i nesluene snage, a s druge strane da dobro prostudirana i kontrolisana rola ponese glumca... Najupeatljivije ostvarenje svakako je dao Sava Damjanovi koji je tumaio posednika Velikatova. On je ovom, inae ne naroito privlanom liku, udahnuo derivat melanholinog, neto od bolesne praznine ruske provincije, i tako znaajno produbio vizuru predstave, na znaivi moda i mogunost novog vienja junaka Ostrovskog. Dramsku radnju komada nosili su Olga Beli kao glumica Njegina i Nikola Jurin, njen verenik Meluzov. Moemo rei - sasvim uspeno. Nikola Jurin je bio 24 240

dovoljno plemenit, naivan i likom saobrazan sa pievom intencijom. Odabrao je pravu meru u slikanju unutranjih bura, zadravi dinaminost. Njegina, Olge Beli je bila emocionalno kontrolisana, iako se bolje snalazila u tumaenju istih oseanja nego psiholokih bura. Imponovala je njena koncentrisanost. Ivanka Bari je Domnu Pantelejevnu tumaila kao spoj materinskog instinkta i jo neugaene enstvenosti. Ako izuzmemo neke prejake akcente, taj je spoj bio dopadljiv. Knez Delubov, u tumaenju Stojana Notaroa bio je pravo olienje sladostrasnika iz viih krugova. Sav iz jednog komada, on je potpuno naliio na lik iz klasino protumaenog Ostrovskog. To kao da potvruje napred iznetu tezu o dvojnosti prakse u realizaciji ovakve literature. Takav Delubov sasvim se dobro uklapa u koncept na koji Ognjanovi organizuje ovu priu. Zagorka Bogdanovi je glumicu Smersku, takoe, dosledno oivela, u svoj kaipernosti, prevrtljivosti i pohoti. U ovoj je ulozi njen falset bio efektan. inovnika Bakina, Jovan Anti je obojio s dovoljno nesimpatine razmetljivosti, neodmerenosti, ak razvratnosti. Stojan Stojiljkovi, kao pijani tragiar Gromilov, igrao je na opasnoj ivici izmeu farsino-ironinog i realistikog, to istovremeno znai da je morao "gaziti" i po jednom i po drugom. U njegovom konanom rezultatu uspeli pasai, ipak, preteu. Igrajui direktora pozorita, Milenko Pavlov je jo jedanput potvrdio ve pokazanu sposobnost stilizovane komike. Lazar Brusin kao Narokov - ivopisan. U predstavi bez izraenije slabog mesta, igrali su jo: Filomena Dogan, Selimir Toi, Radovan Brankov, Prvoslav Zakovski i iva ajtinac. Scenografija, Vlade Rebezova vrlo funkcionalna, ipak zamerili bi mu dve stvari: profanisane golubove i prenatrpanu scenu u treem inu. Kostimi Boane Jovanovi - autentini i odmereni. Jo jedna opaska: premijerna je publika veoma zainteresovano pratila ovu romantinu fabulu. Ne znai li to da se dobro poznata dramska literatura, neto osavremenjena, vraa na pozornicu? Zrenjanin, 3. mart, 1973.

24 241

NESVAKIDANJE PROITAN GOLDONI

Karlo Goldoni: Sluga dvaju gospodara, reditelj Velimir Mitrovi

Italijanski pisac (Karlo Goldoni), iji se ivot provlai kroz itav osamnaesti vek (1707-1793) napisao je preko dve stotine pozorinih komada, uglavnom sa namerom koja je suprotna rediteljskim intencijama zrenjaninske premijere njegovog najpoznatijeg dela. Naime, ambicije Goldonijeve bile su da prekine tradiciju komedije del arte, to znai da improvizaciju svede na najmanju meru. U Mitrovievoj postavci dela Sluga dvaju gospodara bilo je, naprotiv, dosta prostora ostavljenog glumakoj intuiciji (itaj: improvizaciji!), to nije do due karakteristino za Goldonija ali za savremeni teatar svakako jeste. Za divno udo, ovaj tekst se pokazao dovoljno "elastian" za uurbanu, ak zapenuanu, igru. Junak ove blage komedije sluga Trufaldino, pokreta svih nesporazuma, bez kojih uostalom komedija i ne moe, taj sluga dvaju gospodara, u upeatljivoj interpretaciji mladog Milenka Pavlova, lik je koji nam zapravo jedini preostaje, ako pokuamo iz predstave da eliminiemo anahronizme. Humorno bojei zgode i nezgode, uglavnom asnih Venecijanaca, Goldoni stvara igru koja bi danas teko uspela da odri nau panju, bez znaajnijih rediteljskih intervencija. Prvu smo ve spomenuli (svoenje igre na urnebesan ritam), druga se ogleda u persiflai koju primenjuju neki od uesnika u predstavi. Meutim, koliko je u izvlaenju isto ritmikih tonova Mitrovi imao uspeha toliko u profiliranju glumakih ostvarenja doputa opasnu neujednaenost. U gegu i viedimenzionalnim kretnjama nisu se svi glumci podjednako snalazili, a reditelj je morao te neravnine ujednaavati, da bi stilskom monolitnou podigao kvalitet predstave. On to nije uinio. Tumaei Trufaldina, Milenko Pavlov je pruio uveravanja o mnogostrukosti svog talenta. Bogatstvo gestikulacije i modulacije, plastinost skoro fizikog teatra, i vanredno oseanje za "intoniranje" presudnog ritma, glumake su vetine koje nikako nisu mogle proi nezapaene. Ipak, ponekad ga slast improvizacije vukla u opasan formalizam, to kao izdvojena minijatura ne deluje kao promaaj ali u komediografskoj strukturi, na kojoj je Mitrovi, insistirao, svako zadravanje radnje nosi u sebi znaajnu opasnost za koherentnost komediografske radnje. Stojan Stoiljkovi je pokuao lik Pandolfa da ostvari karikirajui ga ali je u persiflai izgubio meru tako da se parodninost u neku ruku okrenula i protiv njega samog. Slino bi se moglo rei i za Radovana Brankova, iji doktor Lombardi jedva i da egzistira na sceni. injenica je da Goldoni i nije naroit majstor u slikanju karaktera, ali zato zna da predstavi tipove i skupine karakteristinih ljudi. Naalost, junaci koje su tumaili Stoiljkovi i Brankov nisu zaiveli ni kao tipini predstavnici vremena. Zanimljivo ostvarenje je, meutim, prikazao Nikola Jurin tumaei Florinda Aretuzija. On se opredelio za srednje reenje: blago je parodirao lik koji tumai, bez isforsiranih gestova, spreman da se uklopi u lepravost neobavezne igre, ali uvek na oprezi da ne izgubi realno tle pod nogama. U grupu sa njim moe se, donekle, uvrstiti i Selimir Toi koji je igrao Silvija na slian nain ali sa vie krutosti. Zagorka Bogdanovi, kao Beatrie, alijas Federigo Rasponi, opredelila se za sigurnost realistike glume, sasvim dobro prostudirane, ali naalost sasvim disonatne ostalim glumcima, naroito stilu koji je nametao Pavlov. Slobodan Despotovi je, kao 24 242

kritiar Tebaldo, likom i gestom bio dovoljno pritvoran i savitljiv. Ruica Savi je sluavku Blandinu igrala po receptu renesansnih tipova, to je ipak strano osamnaestom veku. Scenografija Vlade Rebezova nezaobilazan je fenomen ove predstave: veoma funk cionalna (za urnebesnost Mitrovieve koncepcije i jedino mogua), i do krajnosti redukovana; jedina zamerka mogla bi se odnositi na odsustvo smelijih koloristikih valera. Zrenjanin, 13.oktobar, 1973.

24 243

TMURNI IBZEN
Henrik Ibzen: Aveti, reditelj Aleksandar Ognjanovi

Znameniti norveki dramatiar Henrik Ibzen, nikada se nije odlikovao preterano lagodnim tonom i svetlim bojama u slikanju stvarnosti, meutim u dramama sa izraenijim drutvenim konsekvencama sivilo zavrnih scena delimino su ublaavale scene gigantske borbe usamljenih i hrabrih pojedinaca. Neuspenih ali podsticajnih. U delu Aveti sve je podreeno, meutim, morbidnoj finalizaciji roditeljskog greha. U ovoj drami, ispunjenoj lanim porodinim vrednostima, nemirnim savestima, pohotom, i konano, ludilom, Ibzenov superiorni duh je ustuknuo pred paklom drutvenih i psiholokih nasrtaja. U zrenjaninskoj postavci ove tragine igre pomerenih savesti i sve sti, oseanje usamljenosti i bezizlaza saopteno je uzdranim govo rom surovog realistikog pozorita. Reditelj ove predstave Aleksandar Ognjanovi trudio se da dosledno rekonstruie svu slojevitost dela, sazdanog od segmenata psiholokih stanja, ak patolokog ispoljava nja, i etikih oluja, ne opredeljujui se posebno za akcentovanje ni jed ne od dramskih vizura. Ibzen, meutim, prua i takve mogunosti: ova drama konkretno mogla bi se izvoditi kao moralistika kamerna igra, sa tezom, ili kao veoma moderni i morbidni "pinterovski" ko mad. Reija se, ovog puta, nije upustila u reinterpretaciju dobro nam znanog Ibzena. No, ni u ovakvoj Ognjanovievoj viziji Aveti nisu delovale suvie anahrono, jer dosledna rekonstrukcija drame nije u glumakim rolama prekovie insistirala na teatralnosti. Znai: dosledno proitan, i istim tonovima realizovani Ibzen, igran je slobodno, bez gra. Ovaj pisac grandioznih i kompleksnih likova, i u ovom delu namee izvoaima teke, ponekad i preteke zadatke. Uz znaajnu rediteljsku pomo, zrenjaninski glumci su, u celini, ostvarili zapaena ostvarenja. Moe se rei ak, da je jedno od njih i vrhunac predstave. Tumaei Osvalda Avlinga, slikara, Nikola Jurin je ostvario najuspeniju ulogu od svog povratka na zrenjaninsku scenu. Raspolaui osvedoenom glumakom tehnikom, on je uspeno doarao paranoian svet koji se javlja kao svakodnevnica junaka koga tumai. Naroito je imponovala njegova dobra psiholoka priprema koja je prethodila svakom euforinom raspoloenju. Gordana Vinoki je gospou Avling dala sigurno i koncentrisano, primetno se ipak bolje snalazei u "smirenim" sekvencama. Raduje meutim njen oigledan napredak u ovakvim dramskim rolama, jer transformacija iz repertoara koji je do sada igrala obino nije bezbolna. Stojan Notaro je pastora Manadersa igrao prilino pravolinijski, korektno, ak prekovie edno. Olga Beli je kao sluavka Regina bila spontana, i taj je lik donela meavinom koketerije i neoekivane gordosti. Lazar Brusin, kao stolar Jakov Engstrand, ivopisan ali i povran. Scenografija Vlade Rebezova je sledila nameru reije da se ublai delimino mor bidnost koju tema donosi, pa je bila za nijansu svetlija nego to nordijsko podneblje trai. Konano: bila je to poteno ra ena predstava, dobro igrana, vrsto organizovana. Jedino preostaje pitanje: zato ne neki drugi Ibzen, angaovaniji, 24 244

reprezentativniji i moda autentiniji (Stubovi drutva, Neprijatelj naroda ili...). Zrenjanin, 10. novembar,

24 245

PUBLICISTIKA NA SCENI
Slobodan Stojanovi: Ti si to, reditelj Aleksandar Ognjanovi

Tekst koji je Slobodan Stojanovi ponudio naim pozorinim scenama, ne sadri previe dramskog u sebi, zapravo teatarsko je prisutno u njemu kao suptilna sukobljenost dokumentarnosti i ideolokih zadatosti trenutka. To je za dramsko delo, u zavisnoisti od sluaja, i premalo i previe, u Stojanovievom sluaju upravo dovoljno. Njegov je rukopis sainjen od iseaka ratne i poratne stvarnosti ratnika i revolucionara, povezanih poetsko - simbolikom inscenacijom, koja predstavlja okosnicu i poruku teksta. Kvalitativna, ali i ovlana, analiza pokazala bi sledee: ideja reafirmacije osnove naeg drutva - dragocena, poruka - dovoljno na liniji ideje, ali i nerazgovetno iska zana, iseci iz ratnikih biografija, ivopisni, reljefni, smisleno nanizani; vezivno tkivo (mladi koji se prisea svog identiteta, i devojka koja mu pomae) - dramski neuverljivo i ponekad patetino. Sticajem okolnosti, ili neim drugim, najuspenija mesta ove scenske freske javljala su se na mestima gde su dokument i ideologija dolazili u tragikomine raskorake. Od takvog heterogenog materijala, Aleksandar Ognjanovi i zrenjaninski glumci napravili su uspelu predstavu koja podsea i upoznaje, koja je i humorna ali i jasno opredeljena. Reija je, dobro shvativi prirodu Stojanovievog teksta, insistirala na dokumentarnosti i spontanosti bez prekovie truda na naknadnoj dramatizaciji postojeeg. Vrednosti rukopisa su tako sauvane, a scenski prikaz je bio prijatan i prigodan. Ognjanovi je simultanim smenjivanjem humornog i traginog, vedrog i oporog, gradio predstavu, bez elje da nasilno razgori dramsku tenziju, ali ne izlaui se opasnoti da patetika zagui ideju. Kao reditelj koji precizno vodi predstavu, on je najveu panju posvetio graenju likova. Ukrteni monolozi, koji ine i sr predstave, bili su dobro prostudirani i s merom akcentovani, tako da je publika dobila tonski i stilski ujednaenu i zaokruenu scensku viziju. Predrag Jovi i Olga Beli imali su nezahvalnu dunost da tuma e lirske junake Stoja novieve. Nezahvalnu, jer smo ve konstatovali da se autor nije najbolje snaao u graenju "vezivnog tkiva" - fabule o mladiu koji prepoznaje sebe na fotografiji iz NOB-e, i traga za svojim neznanim identitetom. Ipak, Predrag Jovi se bolje snaao u tom "meuprostoru." Stojan Stojiljkovi, kao ika Jakov, bio je i uverljiv i potpuno u intonaciji predstave - heroian i pomalo groteskan. Nikola Jurin je, igrajui Picana, vrlo brzo "preao rampu" i animirao publiku. Na isti nain, naravno drugim sredstvima, je i Mihajlo Foro nasmejao gledalite epizodom iz NOB-e. Njegov dar za plastino predstavljanje je uoljiv. Radovan Brankov je Velju Piculja igrao sa dovoljno koncentracije i tempa. Bogdanka Vakanjac kao frizerka Kosara bila je sasvim u "liku", dobro se uklopivi u humornu dimenziju predstave. Budimir Pei je igrajui druga Raje Rusa, pokazao izraen smisao za prefinjeno nijansiranje lika, za glumu upuenu prevashodno psiholokim razotkrivanjima. Stojan Notaro je snano oiveo Dobrijevog komiju, izrazivi svu dramatiku svakodnevnice pen zionisanih ratnika. Ruica Savi i Lazar Brusin su korektno izrekli svoje monologe, u emu je tekst vie bio na strani Savieve, dok je pokuaj da se u Brusinov monolog utkaju zrenjaninske prilike ostao samo pokuaj. Ukupnom, povoljnom utisku o predstavi znatno su doprineli Vlada Rebezov, kao scenograf (jedinstveno i funkcionalno ureena pozornica), i Vlada Kovaevi, 24 246

kao kompozitor (muzika u pauzi je doarala zvuk vre mena koje kao da nikada nee biti prolo.) Zrenjanin, 12. april, 1974.

24 247

IZNEVERENI ORIGINAL
Oskar Davio: Pesma, adaptacija i reija Duan Rodi

Postavljanje na scenu Daviovog klasinog proznog dela, romana Pesma, izuzetno je teak zadatak. Potrebno je izuzetno umee, skoro podjednako kao za pisanje novog dela, da se strastveni svet Daviove spletene poezije i ideologije prevede na jezik drame. Duan Rodi, koji se u ovoj predstavi javlja i kao adaptator i reiser, nije uspeo da autentino na pozornicu prenese mnogostruke dramatinosti originala.Poezije je bilo samo u reima, u odnosima ne. Ideologija odnosno revolucionarna fabula, na nekoliko mesta bitno je oteena, i zato smo kao konaan rezultat dobili prilino konsekventnu i preciznu predstavu graenu po nekim motivima iz Pesme ali ne i adekvatno "prevoenje" Daviovog proslavljenog romana u scensku aroliju. Neadekvatan poetak, izostavljanje nekih bitnih segmenata romanesk nog predloka (Vekovievog govora na groblju, na primer ), ne dovoljna motivacija pojedinih postupaka junaka, prevashodne su mane adaptacije. Kao reiser, Rodi je bio znatno sigurniji, jer kada se izuzme jedna od dve neadekvatno podeljene uloge posao je veoma profesionalno i sigurno obavljen. Predstava ima dovoljno ritma i gleda se sa zanimanjem, iako neke scene deluju neuverljivo (naroito Vekovievo oslobaanje). I pored poetske razuenosti nekih karaktera, glumci su dobro obavili svoj zadatak sledei osnovnu liniju reije koja je bila usmerena ka rekonstrukciji nekih, po Rodiu, relevantnih dra mskih vorova. Vekovi, Stojana Notaroa bio je vie graanski intelektualac nego pesnik, ali u takvoj karakterizaciji dosledan i ubedljiv. ore, Stojana Stojiljkovia, veoma reljefan - naju peatljiviji lik predstave. Nikola Jurin je Klausa igrao ba u daviovskom maniru, kao inteligentnog, cininog i beskrupuloznog Nemca, veoma uspeno. Saa, Bogdanke Vakanjac - epizoda koja se pamti. Ana i Mia ove predstave, posebna su pria - Milenko Pavlov, je uloio ogroman trud, ali lik mu je neprestano izmicao, nekad samo za nijansu, ali uvek toliko da Mia ne bude ono to je u romanu. Anelka Davidovac, jednostavno likom, godinama i tipom nije Ana. Scenografija Vlade Rebezova ogoljena, ali dovoljno mnogoznana.

24 248

PREDSTAVA ISKOENIH UGLOVA Ferenc Deak Daa, reditelj Lilijana Arsenov

Pisac srednje generacije, Ferenc Deak, ove godine eksponiran u javnosti kao scenarista u Puli nagraenog filma Parlog, predstavio se zrenjaninskoj publici naturalistikom dramom iz porodinog ivota. Tema strinbergovska (rasipanje "zaboravljenih porodinih oseanja"). Znai surovo i sirovo zahvaen ivotni detalj, izraene i izrazite linosti. U odabiru grae i motivaciji likova Deak je bio na pravom putu, nesporazum je nastupio u momentu kada je arhetipski ljudski problem trebalo anrovski opredeliti - njegova drama ostaje na procepu izmeu hipertrofiranog moralistikog traktata o porodinoj "srei", moralu i ambicijama, odnosno realistike tragikomedije jedne voj voanske porodice. Takvu, nedovoljno kanalisanu, erupciju psihiki razorenih linosti Lilijana Arsenov je protumaila kao naturalistiku, i agresivnu predstavu, nadajui se da e paninim ritmom nadoknaditi odsustvo psiholoke pokretljivosti, to je zapravo osnovna mana teksta. Utisak s druge strane rampe, meutim, esto nije bio adekvatan rediteljskim oekivanjima. Insistiranje na onome to delo jedva sadri: na rekonstrukciji pomerene i pometene ravniarske stvarnosti onemoguilo je rasplamsavanje poetsko-tragikih pasaa, koje su zapravo najvee vrednosti Deakovog teksta. Meutim, ovakav pojednostavljen prilaz delu omoguio je nekim glumcima da ostvare zapaena ostvarenja, to bi bilo skoro nemogue u jednoj vroj organizaciji predstave. Zagorka Bogdanovi je Emu uk donela s punom koncentracijom, bez prenaglaenosti, bojei ovu bledu i izgubljenu usedelicu unutarnjom samoironijom. Profesora u penziji igrao je Stojan Sojiljkovi, s dobro pronaenom ravnoteom protivrenih i prenaglaenih oseanja. Nikola Jurin, kao Karlo Novak i Milenko Pavlov kao Tihomir Novak - u okvirima svojih prosenih ostvarenja i manira, to je za Jurina manja pohvala. Divna Stojiljkovi, sva ponesena rediteljskom intencijom furioznosti i hitrine, ponekad prenaglaena, sa par lepih scena. Scena Vlade Rebezova - neorealistika, pogodnija za neku utianiju verziju ove pred stave. Sve u svemu: tekst - kao literatura - zavodljiv, kao scenski iskaz nedoreen: reija - sme la ali neprecizna; gluma - zadovoljavajua; predstava u celini, oko proseka. Zrenjanin, 26. oktobra, 1974.

24 249

STERIJIN I PUTNIKOV "DEANSKI" Jovan Sterija Popovi: Smrt Stefana Deanskog reija i adaptacija Jovan Putnik

Veitu dilemu: da li delo iz pozorine tradicije autentino postaviti na savremenu pozornicu, ili ga, pak, adaptirati, reditelj zrenjaninske premijere Sterijine najambicioznije tragedije Smrt Stefana Deanskog, Jovan Putnik, razreava veoma radikalno. Steriju uzima samo kao povod i dramski okvir. Klasinu tragediju intrige, prepunu romantiarskih preteranosti, sa bledim asocijacijama na ekspira, reditelj svesno razgrauje i smi ljenim intervencijama pretvara u moralistiku dramu savremenih refleksa. Do tako transformisanog Deanskog Putnik dolazi u sutinu dvojako. Prvo, on menja neke ishodine scene (smrt Zorkina, npr.), i tako smanjuje emo cionalni na pon dela, otvarajui time mogunosti da ojaa nit meditativnog, koju nosi lik kralja Duana. U istom smeru je i druga intervencija: u prvobitan (Sterijin) izvornik reditelj unosi elemente Duanovog zakonika, to se pokazuje kao presudan elemenat u formiranju nove dramske tenzije, jedva prisutne kod Sterije. Drama tako gubi, da ostanemo na razini ekspirovskog, svoj prevashodno lirovski karakter, postajui hamletovska. Duan i njegove su mnje i kolebanja, uz istovremenu svedodbu intelektualne zrelo sti - kroz listanje Zakonika, postaju teite ovog dela koje, i pored pogibije Stefana Deanskog, ne doivljavamo kao tipinu tragediju. U klasinim odorama, uz Mokranjevu muziku, ovako modernizovani Sterija delovao je dovoljno autentino a istovremeno i svee. No, istini za volju, nije Putnikova smelost da tako rigorozno prestruktuira najbolju tra gediju klasinog srpskog dramatiara, prola bez manjkavosti nedovoljna motivacija nekih scenskih intervencija, ponekad nesinhronizovanost zakonika sa zbivanjem u "okvirnoj" radnji itd. Meutim, potpomognuta preciznom reijom samog adaptatora, drama je uspeno odigrana. Putnik se kao reiser trudio da do kraja precizira mizanscen koji je podseao na reenja sa freski, da akcentuje osnovnu, novu, dramsku liniju, i da u rekonstrukciji srednjovekovlja postigne, ne toliko autentinost, koliko monumentalnost. U tome je imao prilino uspeha. Uz maevanje i viteku ceremonijalnost, tekla je dovoljno zgusnuta pria o sukobu vlastoljublja i smernosti, sujete i mudrosti. U tumaenju Putnikovih intencija najbolje se snaao Stojan Stoiljkovi kao Duan. Bio je odmeren i dostojanstven. Glasovno suveren, i opredeljen za precizno senenje raspoloenja, uspeo je da iznese ovaj lik, inae pisan bez naroitih psiholokih nijansi. Lik Stefana Deanskog, kome je i pored rediteljskih intervencija ostalo dovoljno lirovskog fatalizma. Stojan Notaro je doneo u okviru standardnog realistikog koncepta, liavajui se mogunosti da bljesne u scenama monolokih kreenda, ali time je izbegao i opasnost da ga preplavi patetika. Teofil, Nikole Jurina, bio je dovoljno vizantijski podmukao i snishodljiv - znai sasvim u duhu dela. Gordana Vinoki je solidno igrala Mariju, enu Stefanovu, iako je moda na raun lukavosti zapostavila koketeriju, prisutnu inae u ovom liku. Od ostalih uesnika u ovoj predstavi (Mihajlo Foro, Ruica Savi, Anelka Davidovac, 25 250

Selimir Toi, Budimir Pei, itd.) izdvojili bi smo neposrednu glumu Novaka Bilbije, iji je debi na zrenjaninskoj sceni bio uspean. Kostimi Pavla Vasia, elegantni, istovremeno jednostavni i bogati, nezaobilazna su vrednost ove predstave. Scena, Vlade Rebezova, opet krajnje redukovana, ali, u stilizovanoj jednostavnosti, uverljiva. Zrenjanin, 17. januar, 1975.

25 251

ISKOSA PROITANI SREMAC

Stevan Sremac: Pop ira i pop Spira, adaptacija i reija Dragan Jovi

Klasino Sremevo delo, roman Pop ira i pop Spira, Dragan Jovi je, uglavnom, sveo na anegdotu o tui ovih knjievno znamenitih po pova "erez uitelja Pere", a sve u "produkciji" popadija. Time je znat no dobio na kompozicionoj vrstini, ali istovremeno izgubio od karakteristinog idilinohumoristikog miljea koji je moda i glavna odlika ovog Sremevog dela. Ipak, preostalo je i u takvoj adaptaciji dovoljno prepoznatljive arome. Znatnije su i primerenije, meutim, intervencije u rediteljskoj koncepciji. Jovi, u sutini, ini dva zahvata: jedan stilski a drugi teh niki. Naalost, znatno je bio uspeniji u drugom. O emu je re: elei da publici saopti svoj doivljaj Sremevog romana, reditelj u njemu pronalazi elemente o kojima pisac nije ni razmiljao. On li kove, u pojedinim pomentima, pretvara u karikature, a scene od zdravog humora sainjene transformie u groteske. U pojedinim momentima javi se i lascivnost, sasvim strana ovom piscu. Jednom reju, u stilizovanju i akcentovanju reija nije imala dovoljno mere. Jer, za publiku koja predstavu posmatra kao pozorini in, manje optereenje je ako ono to gleda ne lii sasvim na original, poto je, naravno, re o romanu, a znatno vie joj smeta ako prikazana scenska igra nije stilski jedinstvena niti dramaturki kompaktna. Ova predstava ba toga nije imala: ujednaenost i meru stila. Istini za volju, u onome to nam Jovi nudi, povremeno ima arma ali i kliea ve uoenog, kod ovog inae talentovanog reditelja. U onome to smo uslovno nazvali "tehnikim" intervencijama, Jovi ima znatno vie uspeha: on aktere brojnih simultanih radnji zadrava sve vreme na sceni, koristei se nainom zaustavljene, moda je jo bolje rei zamrznute, scene u sceni. Dobijamo tako ponekad tri scene u jednoj, gde zaustavljene radnje izotravaju onu koja traje, a njihovi akteri upotpunjuju inae ljupku scenu. Ovakvo korienje iskustva drugog medijuma (filma ili televizije) uspeno je i atraktivno dimenzioniralo radnju. Sve vrline i mane reije i adaptacije, saoptili su nam i glumci ove predstave, naravno u izraenom rasponu kvaliteta i prihvatanja rediteljskih intencija. Zajednika im je bila izvesna prenaglaenost. Mihajlo Foro je popa Spiru igrao sa punom koncentracijom, uvek u liku blizak Sremevim navodima. Ovaj glumac sve vie pokazuje primetnu sposobnost transformacije. Naalost i on je u zavrnim delovima predstave pao u karikaturu. Pop ira, u interpretaciji Stojana Notaroa, blii rediteljevoj nego pievoj intenciji. Inae, bilo je to standardno ostvarenje glumca kome ovaj fah odgovara. Od popadija , izrazitija je Ljiljana Rebezov, ija Persa, i u prenaglaenim scenama ima meru. Ruica Cveti je Julu donela kao nesuvislo i nevaspitano stvorenje, ali sve to sa simpatinom neobaveznou. Melanija Olge Beli, i kaiperna i "napirlitana", ali vie na "engleski" nego na banatski nain. Uzronik popovske svae, uitelj Pera, je u igri Nikole Jurina bio dovoljno uglaen, ali nedovoljno izvetaen kada je to trebalo. Graen s merom, 25 252

aca, Jovana Antia, razigran i raspevan, ak i pomalo prenaglaen. Novak Bilbija je igrajui popa Oluju pokazao kako veoma nadareni glumac, i kada promai intonaciju, na sceni ostavi zapaen utisak. U predstavi su igrali jo, s dosta uspeha: Ivanka Bari, Zagorka Bogdanovi, Bogdanka Vakanjac (kada bi se odrekla jeftinih efekata - komiarka velikog dijapazona), i vrli epizodista Lazar Brusin. Scena Vlade Rebezova, ne ba ambijentalna, ali zato oku ugodna. Kostimi Vesne Radovi-Dori izraajni i sa ukusom. Muzika prijatna. Jo jedna opaska: valjalo bi ujed naiti govor.

25 253

O MEHANIZMU NASILJA
Bertold Breht: Strah i beda Treeg Rajha reditelj Boda Markovi

Pozorini odgovor na aktuelne socio-psiholoke neuroze dananjice zrenjaninsko pozorite je, zajedno sa rediteljem Bodom Markoviem, potrailo u dramskim sekvencama Bertolda Brehta iz perioda 1935/38. godine. Ova, u osnovi vie dokumentaristika nego scenska graa, posluila je reditelju Bodi Markoviu kao polazna pozicija za pozorinu "raspravu" o nasilju i faizmu. U Brehtovim tekstovima o genezi nacional-socijalizma, Markovi ne nalazi samo istorijske komponente ovih drutvenih patologija, ak se moe rei da ga one i samo uzgred zanimaju. On u Brehtovom delu trai i otkriva kako se uspostavlja mehanizam faizacije pojedinca, porodice i itavog naroda. Poetnu situaciju tog procesa reditelj locira u porodici, pratei kako ovaj "karcinom dirigovanog nasilja" nagriza temelje konkretnog, nemakog drutva. U ovom svom netipinom dramskom delu, Breht kao da je raspet izmeu "epskog teatra", koji mu je imanentan, i klasinog graanskog pozorita. Najtanije bi moda trebalo rei da je polazni tekst ovog dela sadrinski slian dokumentaristici dok je u formalnom smislu blizak politikom teatru. Ekspanzija faizma u ovom komadu, izuzev u par scena, fiziki i nije prisutna na sceni. Ona je nagovetena u atmosferi zla koja kao da se zajednikim disanjem prenosi. Teror se odvija negde izvan realnosti, pred publikom samo defiluju rtve plime neovetva, fanatizma i nasilja. Tako je kod Brehta napisano. Boda Markovi, u zrenjaninskoj premijeri ovog dela, koja je ujedno i prvo izvoenje u nas, u nastojanju da upozori na zloudnost i ekspanzivnost svakojakih faizama, pribegava multimedijalnoj teatralizaciji koja se naalost preobraa isuvie u dramu spektakularne otuene inscenacije. U takvom prezentovanju, koje globalno deluje impresivno i monu mentalno, izgubila se, naalost karakteristina Brehtova humorna i ironina vizija istorije, i ljudskog bia i njoj. Imajui bez prestanka u vidu epohalni znaaj teme, kao njenu dananju aktuelnost, reditelj ove predstave je nagomilavao izraajna sredstva, udvajao metafore, pozorinu situaciju "prekrivao" raznovrs nim zvunim efektima, projekcijom slajdova i konano je "dopunio" prikazivanjem dokumentarnog filma. Ovakvim preplitanjem medija, Boda Markovi je stvorio svojevrstan hepening, nesumljive siline i inventivnosti, ali i scenski proizvod prepun ozbiljnih ogranienja i manjkavosti. Njegova postavka ovog Brehtovog dosta marginalnog teksta, dakle, izaziva snane efekte i utiske, ali nevolje nastaju kad proe prvi talas tih istih utisaka - kad u gledaocu proradi analitiki duh. Tada se otkrivaju i znaajne mane ovako sainjene predstave. O emu se zapravo radi: prvo, izvorni Brehtov tekst je simplifikovan pomalo nasilnom aktuelizacijom, i drugo, umnoavanjem raznovrs nih medijskih efekata, uglavnom nepozorinih, gledalite je dovedeno u stanje apsolutne zasienosti to je mogunost katarze svelo na minimum. Najveu pogreku prema sebi kao pozorinom reditelju, Mar kovi je uinio emitovanjem dokumentarnog filma o genezi i ekpanziji faizma u Nemakoj. Ova drastina dokumentaristika "bele nica". prepuna leeva, krematorijuma, raspadanja 25 254

ljudskosti, jednom rei - svakojakih uasa, bitno je hendikepirala pozorinu predstavu oduzevi publici i minimum neophodne i pravovremene emotivne angaovanosti za zbivanja na sceni. Dokumentarac je bio izvanpozo rini koncentrat efekata posle koga ni Brehtova umetnost, ni gluma ki trud nisu mogli da se uzglobe u magiju pozorinih iluzija. Poremeena osa ove predstave onemoguila je da se u punoj meri doive i pojedina uspena rediteljska renja ali nadasve valja zaaliti zbog injenice da je "vatromet multimedijalnosti" porazio nesvakidanje precizan glumaki rad, naroito u scenama "Krst sa kredom" i " Zim skoj pomoi" koja se snagom zavrnih akorda ipak pretvara u ljudski, teatarski, krik protiv zla i neovetva. Metod kojim je Boda Markovi gradio predstavu Strah i beda Treeg Rajha, nikako se ne moe nazvati suptilnim. To su neprestalni rafali poruka, muzikih zavesa, sugestivnih slajdova. Taj nalet preeksponiranih znakova svakako da u publici raa i otpor prema recidivima nasilja koje stoje u pozadini takve ikonografije, ali kada ta intermedijalna umnoenost postane sama sebi svrha sve zazvui scenski kontraproduktivno. A takvih tre nutaka je na zrenjaninskoj premijeri bilo isuvie. U ovakvom rediteljskom konceptu Brehta glumaki zadaci su bili najtei i najnezahvalniji. U pirotehnici svetla i zvuka teko je bilo nai pravu meru intonacije i gesta. Utisak je da se u svemu najbolje snaao Nikola Jurin, koji je imao pravi odnos prema Brehtovoj ironiji i humoru. Novak Bilbija, je svojom glumakom fakturom dobro ocrtao poloaj nemake radnike klase pod demagokom kapom nacizma, dok je Filomena Dogan u zavrnoj sceni uzbuljivo ovaplotila traginu sudbinu ene-majke u Treem Rajhu. Ostali akteri ove predstave uspevali su samo sporadino da se izvuku iz mehanizma predimenzionirane multimedijalnosti Markovieve reije. U tome su ipak donekle uspevali Stojadin Stojiljkovi (u "Povratku iz logora") i Svetlana Vujii (u "Krstu kredom"). Scenografija Vlade Rebezova, do kraja funkcionalizovana, u slubi koncepta reije, bez prave anse da autorski uestvuje u kreaciji brehtovskog sveta. Kostimi Branke Adi-Ursulov, verni epohi i neutralni; muzika Alfi Kabilja - u potpunom dosluhu sa monumentalnom postavkom Bode Markovia. Publika - kao znaajan akter predstave - impresionirana i zbunjena. I na kraju, bolje je ipak zapoeti sezonu i sa ovakvim ambicioznim i zbunjujuim zahvatom, po cenu poluuspeha, nego, se "uspeno" ogledati u nekom drugom minornom pozorinom poslu. Dnevnik, 8. jun, 1980.

25 255

U ZNAKU MEDIJSKIH NESPORAZUMA

Milutin . Pavlov: Zar je vano ko bere Mariorine karanfile reija Milivoje Milojevi

Zrenjaninsko pozorite je zavrilo sezonu praizvedbom teksta savremenog vojvoanskog knjievnika Milutina . Pavlova Zar je va no ko krade Marioline karanfile. Ovaj autor objavio je do sada vie zbirki poezije i proze, a najiri auditorijum upoznao ga je kao scenaristu zapaene televizijske drame Knjiga drugova. U svom pozorinom debiju Pavlov ostaje veran svojim literarnim preokupacijama - ravnici i njenim "malim ljudima". Ovaj njegov pozorini trud, meutim, ostao je u znaku viestrukog nesporazuma. Prvo, Pavlova je zaveo uspeh ovog teksta u radio izvoenju (nagrada na festivalu u Ohridu) te ga, bez znaajnijih dramaturkih i literarnih prerada, preputa pozorinom gledalitu. A pria iz ivota grobara i grobljanskih muzikanata, sva u verbalnom humoru i vicu, sa nedoreenom crnohumornom dimenzijom i pomerenim i grotesknim likovima, sa tek naznaenim lokalitetima, jasno usmerena ka radiodramskom, u prostoru pozornice deluje zgreno, nerealizovano. Kao da se promenom medija rasprsla smisaona okosnica ove drame. Likovi su se razvodnjili, ale zazvuale isprazno, socio-psiholoki kontekst kao da je savim nestao. Zbog ovoga treba za aliti, jer Pavlov je pisac koji dobro poznaje ovo podneblje i sigurno da pojednostavljenja u fakturi ove drame potiu iz nepoznavanja zako nitosti scene. Ostale manjkavosti zrenjaninske predstave idu na dru ge adrese. Reditelj Milivoje Milojevi je bukvalno proitao ovaj literarni predloak i opredelio se da ga rekonstruie sa svim recidivima radiofonskog. Nije uspeo scenski da ga osmisli, razigra, da razvije zaetke mizanscena. Poverovao je da sa anegdotskom fabulom i verbalnim humorom, statinim monolokim pasaima i nerazvijenom igrom moe da napravi celoveernju pozorinu predstavu. Zapravo, drei se striktno napisanog, izneverio je ono to je imanentno u poetici Milutina Pavlova. Nestalo je poetinosti - javila se patetika. Umesto crnohumornog, dobili smo bizarno. Sve ove zamerke reiji mogu se saeti u jednoj - Milojevi se do kraja predstave nije anrovski i stilski opredelio. as je to bila groteska, to je verovatno najblie Pavlovu, as burleska, pa onda realistika komedija. Asinhronost u ita nju dramskih tokova onemoguila je da scenski fragment Milutina . Pavlova zazvui barem onako kako je napisan. Uz ovakvu saradnju pisca i reditelja jasno je da predstava Zar je vano ko krade Marioline karanfile nije mogla da dosegne neke vie standarde. Gledali smo izvoe nje bez ara, scenske uverljivosti, bez pravog kontakta sa gledalitem. Tu i tamo, poneka jezika burleska uspevala je da pree rampu, s vremena na vreme osetili smo ono to je autor eleo da postigne - "komediju sa gorkim ukusom". Najsaetije reeno: zrenjaninsko izvoenje dramskog prvenca Milutina . Pavlova delovalo je krajnje siromano. Kvalitetna radio-drama ostala je bez neophodne autorske i rediteljske nadgradnje i dogradnje. Zbog toga se nije moglo dogoditi nita drugo do raspada nedunog neteatralizovanog teksta. I kako to biva, poetni nesporazumi se tafetno produavaju i do ostalih aktera. Glumci su, tek naznaene likove, realizovali sledei re diteljske dileme. Mihailo Foro je manirom iskusnog glumca skicirao figuru efa pogrebnog preduzea, ali nita vie od toga. Nikola Jurin se u obliju Koria, veitog mladoenje, oseao 25 256

veoma neprijatno po kuavajui, sa malo uspeha, tehnikom da nadomesti prazninu u kojoj je lebdeo. Lidiju, veitu verenicu, tumaila je, inae vrsna glumica, Bogdanka Vakanjac, prenaglaeno i ne ba uverljivo. Lazar Brusin je dobro oiveo Peru Donia, grobara A kategorije. Zagorka Bogdanovi je korektno odigrala njegovu enu. Svetla taka u ovoj predstavi, prilino dezorijentisane glumake ekipe zrenjaninskog pozorita, bio je Miloje Ivanovi. Njegov Bora Kontra delovao je uverljivo, ivopisno i "crnomanjasto". U predstavi su jo igrali Predrag Stani, Miroslav Nikoli, Svetislav Niko li i, u zapaenoj epizodi, ivojin ajtinac. Vladimir Kovaevi je napisao dopadljivu muziku. Scenografija Vladimira Rebezova pratila je, neutralno, realistiki sloj predstave. Na kraju ovog prikaza neto emu, moda, i nije ovde mesto: sudbina prve drame Milutina . Pavlova karakteristina je za praizvedbe domaih autora. Dela se izvode dramaturki neobraena, nedovoljno pripremljeno, ishitreno, Posle neuspeha ili deliminog uspeha, neminovno dolazi do razlaza domaeg dramskog pisca i pozorita. Nadamo se da e u sluaju Pavlov biti drugaije. Dnevnik, 11. avgust, 1980.

25 257

ROK DRAMSKOG TRAJANJA NA IZMAKU

Brendan Bien: Talac, reija Milivoje Milojevi

Kada se poetkom ezdesetih godina pojavilo na evropskim scenama, delo irskog dra matiara Brendana Biena Talac, svojom intrigantnom strukturom politikog trilera, i privlanim tragikominim pozorinim valerima, predstavljalo je znatno osveenje pomalo "ustajalog" repertoara. Pria o zarobljavanju pripadnika engleske armije u Severnoj Irskoj, njegovom zatoenitvu u jednom burdelju, i namerama da se isti zameni za utamnienog lana Irske republikanske armije i, konano, apsurdne pogibije Engleza, posle doivljene ljubavi odnosno politikog "preobraaja" personala burdelja, sie je Bienove drame. Tih ve davnih ezdesetih, i sama tema je bila novina za pozori nu publiku, jer neobjavljeni rat na tlu Evrope (englesko-irski sukob) nije do tada znatnije eksploatisan na sceni. Danas, posle Vijetnama, Avganistana, Salvadora, nestala je iz ovog dela okantna ekskluzivnost direktnog posmatranja aktuelne istorije. injenica da irska agonija i dalje traje, naalost, ne obezbeuje Talcu novi sloj dokumentaristike odnosno istorijske intri gantnosti. Zapravo, rok trajanja tog znatnijeg, politikog sloja, u drami samo, je na izmaku. Bienov tekst svakako ima jo isto scenskih znaajki, kojima meutim dananje teatarsko itanje mora da odredi prioritete. Pogledajmo ta nam Bien u ovom delu jo nudi. Pre svega, prvo se uoava linija rasprave o apsurdnosti svakog potinjavanja sudbine pojedinca nekom opteoveanskom humanizmu. Tema o nepotrebnom komplikovanju i zagaivanju meuljudskih odnosa, tako e je prisutna. Konano, autor nam nudi i jedan komplot tipino irskih mitologema, humora, songova i folklornih belega. Reditelj zrenjaninske postavke Talca, Miloje Milojevi posegao je za onim slojem ove drame koji se obraa univerzalnoj osudi svakog nasilja nad ljudskim duhom, njegovom reli gijom, i, konano, egzistencijom. Pravilno uoivi poroznost politike dimenzije Bienovog dela, on je naalost gradio svoju koncepciju skoro iskljuivo na ovoj humanoj, aktuelnoj ali dramski nedovoljno snanoj komponenti dela. U elji da dokae ono u emu ni pisac nije bio ubedljiv, reditelj je preferirao kominu dimenziju drame tako da se tragini potekst jedva osea. Samo finale drame gubi na taj nain dramatiku apsurdne pogibije mladog junaka. anrovska izmenljivost traginog i kominog tek ponekad u ovoj predstavi ima prave oblike. Bienova osobena ironija, kojom tekst obiluje, esto je zatrpana isforsirano burlesknim situacijama. Znatan trud je reija uloila u rekonstrukciju tipinog irskog miljea, i moe se konstatovati da je u tome imala uspeha, iako joj scenografija nije bila u tome od naroite pomoi. Uopte, valja konstatovati da je u zrenjaninskog Talca uloen znatan rad: i reditelja i glu maca. I to se vidi, jer ukupnom dojmu ovog izvoenja Talca za laskaviju ocenu nedostaju samo detalji. Kao to je suvie verovao Bienovoj univerzalnosti, Milojevi je, dosledan elji da taj tok prati, pri begao preciznoj "mikro reiji" pojedinanih scena. Dobili smo tako neujednaen niz prizora sa smenjivanjem efektnih odnosno bledunja vih reenja. Iz dela je nestao duh cininog irskog rezonera koji se svemu podsmeva. 25 258

U korienju songova, ija se sadrina istini za volju teko prati, nije bilo ekonominosti pa su ovi esto skoro potpuno zaustavljali radnju umesto da je bogate rit mikim, asocijativnim i folklornim da marima. Kada je reija u pitanju, neodoljivo se namee zakljuak da je Milojevi isuvie potovao u Bienu ono to je ve postalo anahro no, umesto da poletnijim itanjem prodre do ironinoparabolinog jezgra prie koja se, moda, s pravom smeta u burdelj. Predstava nastala na ovakvim premisama, odvijala se ne bez arma, premda bez dublje zasnovanosti dramaturkih obrazaca. Jedan, u osnovi komediografski ton, vladao je od samog poetka, i ovakvom Talcu nedostajala je samo anrovska kompaktnost da ipak posta ne gledljiva predstava. Brojan glumaki ansambl korektno je ispunio svoje, ne uvek precizno odreene, zadatke. Bogdanka Vakanjac, kao Mis Gilkrist, bila je najblia ironino-humornoj sutini Bienove dramaturgije. Dvostrukost u kojoj svi likovi ive, ona je najdoslednije ouvala i prikazala. Budimir Pei, kao Pat, korektan, s tim to je povremeno svesno rtvovao tragian podtekst lika koji tumai, istiui njegovu humornu odoru. Meg Dikon, u tumaenju Gordane Vinoki, bila je sva iz jednog komada, bez presudnog iga prolosti, to vai i za Milidija, Nikole Jurina. Stojan Notaro je preobraenika Musjea interpretirao dovoljno uzdrano, pazei da ne pree u karikaturu, sa efektnim songom reminescencije na "engleski period" simpatinog u daka. Debitant Sinia opi, snalazio se u ulozi Leslija onoliko koliko mu je reija u tome pomagla, znai svakojako. Valja rei, ipak, da je svojom bezazlenou esto, spontano, doticao humanistiki podtekst Bienove drame. Svetlana Utjeanovi je Terezu odigrala u prevelikom trku, bez psiholokih rezova koji bi pokazali razliita lica ove "svetice" i ljubavnice. U ovako izneverenoj politikoj drami, Miloju Ivanoviu nije bilo lako da odigra oficira IRA. Utisak je da je liku priao ambiciozno, bio je sasvim blizu da uspe ali za par nijansi je "preglumio". Selimir Toi kao "Princeza Grejs" prijatno iznenaenje, dok je Mihailo Foro lik dobrovoljca pretvorio u karikaturu. U predstavi su jo igrali Prvoslav Zakovski, Divna Stojiljkovi (preterano nervozno), Milan Koalovi, Anelka Davidovac i Dragica Petrov (eksterijerno najuspelija od "personala"). Unevi u predstavu kantri-muziara, igra ga Nenad Panti, reija je morala da mu pronae primereniji mizanscen. Scena Flore Viorela, u strogoj funkcionalnosti, bez posebnih vrlina. Kostimi Milene Nieve, takoe. Zoran Mileti je za ovu predstavu napisao zanimljivu muziku, kombinujui Brehta i Boba Dilana. Dakle, bila je ovo predstava koja nije iskoristila preostale aktuelnosti Bienovog dela, ali moe se gledati kao dopadljiva komedija.

25 259

NAJDEROV POVRATAK Aleksandar Popovi: Razvojni put Bore najdera, reija Slavenko Saletovi

Teko je objasniti kako i zato pojedina dramska dela posle duge pauze ponovo zako rae u susret publici. Jedino je sigurno da na to najmanje utie pozorina publika! U sluaju Popovievog Bore najdera u pitanju je pozorina i drutvena sudbina samog autora, koji se, posle pisca u modi, naao na pozicijama zaboravljenog dramatiara. Scenska postavka ove drame, po opredeljenju Slavenka Saletovia, otkriva, ipak,mogue povode za drugi i vot "Bore najdera". To je, pre svega, izvesna tematska aktuelnost Popovievog teksta, jer se njegova fabula vezuje za zloupotrebe slubenog poloaja, nerad, loe poslovanje i sline radnje - to je prisutno i u naoj svakodnevnici. Istini za volju, i lik glavnog junaka Bore najdera, onako kako ga je Popovi napisao, egzistira nezavisno od sudbine drame kao prepoznatljiv pozorini i ivotni znak naeg mentaliteta.U graenju zrenja-ninske predstave, ovakav prilaz, koji se ogledao u redukciji knjievnog predloka, jasno je pokazao mogunosti nove interpretacije Po povieve komedije, ali i neophodnost precizno postavljenje mere u "eksploataciji" scenskih efekata. Jer Popovi je dramski autor ije vrline treba, pre svega, traiti u ismevanju ivotnih i drutvenih stereotipa, konvencija i mito manije. Njegov humor izaziva nedoumice, dok se najznaajniji dramaturki pomaci deavaju u sferi jezika, ija hotimina zaoijanost i smiljena otuenost najbolje prezentuju svet Aleksandra Popovia. Saletovi je, meutim, iao za radnjom, precizno, tumaei zgode i nezgode, razvojnog puta jednog karijeriste, inteligentno je podvlaio mesta gde se aktuelna stvarnost i delo dotiu, jasno postavio likove, ali i u akademskoj preciznosti realizacije ispustio popovievsku atmosferu, koja se sastoji od "hiljadu petlji". Mera satirinosti i realnosti pokazala se manjom od nadrealne humornosti. Predstava je raena realistikim manirom, sa povreme nim zgunjavanjem u grotesku. Popovieve invektive povremeno su doticale gledalite, neke uloge su efektno uraene, reakcija publike je bila pozitivna ali, to ve postaje manir ovog pozorita, nije bilo onih presudnih sitnica koje su neophodne za predstavu koja moe da traje. Reiji je nedostajalo vie sluha za persiflau, za jezike bravure, za analizu stereotipa. Scenografiji, koju potpisuje inae studiozni i provereni, Miodrag Tabaki - takoe. Prazan i sluajan scenski prostor nije bio nikakav podsticaj za igru podsmevanja i stilizacije. Otueni na tako proizvoljnom prostoru, glumci su mogli lake da odigraju neki komad apsurda beketovske kole. Glumakom ansamblu nedostajalo je ujednaenosti u prilazu likovima i ukupnoj inscenaciji. Novak Bilbija uspeno je izgradio lik karijeriste i hohtaplera "s naih grana". Istakao je svu njegovu ljigavost, povodljivost, skorojeviku boleivost na privilegije rukovodeeg poloaja. Sa neophodnom distancom, igrao se s Borom najderom putajui ga da zvei isprazno kada to treba, omoguavajui mu da se "glasne" ljudski, progovori frazom politikanta ba na mestima gde je i Popovi 26 260

zamislio. Na toj stazi persiflae bio je i Budimir Pei, koji je kadrovika Vitu igrao s dobrom merom ironije. Rozika, Svetlane Utjeanovi, bila je dovoljno izvetaena i koketna, i sa Gordanom Vinoki, u ulozi Line, zatvara krug aktera koji su izbegli realistiki manir, dobrim delom i reijom nametnut. Kostime je uradila Ljiljana Orli, ne zamerajui se ni piscu ni reditelju. Dnevnik, 16. novembar, 1982.

26 261

UPOTREBA NUIA
Branislav Nui: Gospoa ministarka, reija Ivana Vuji

Praksa savremenog teatra sankcionisala je manir adaptiranja, prerade, dopisivanja, odnosno "autorskog itanja", jednom reju "osavremenjivanja" ak i klasinih dramskih tekstova. U liberalizaciji procenjivanja dokle se moe ii u menjanju "predloka" ovaj se recenzent zaustavlja na principu da tek evidentna novostvorena teatarska vrednost opravdava rigorozniju smisaonu ili dramaturku intervenciju. Zahvat koji je Ivana Vuji uinila na Nuievoj Gospoi minista rki, estina kojom je ta radikalizacija izvrena nema ni priblinog odziva u umetnikom utisku predstave. Ne udubljujui se naroito ni u Nuievo ismejavanje naih pokondirenih naravi i mentaliteta, ni u njemu specifinu karakterizaciju ili komediografsku vizuru, a jo manje ovoj komediji primerenu dramaturgiju, Vujieva je ovog naeg klasika proitala kao da je Arto ili ari. Prikazala nam jedan nedovo ljno neobrazloeni teatar surovosti i apsurda. Do takve dramske matrice Gospoe ministarke, upotrebljene na zrenjaninskoj sceni, rediteljka je dola skraivanjem teksta, preme tanjem, korienjem Nuievih proznih tek stova (uglavnom bez pravog opravdanja), svoenjem radnje na otuenu krivulju. I zahvati u Nuievim junacima takoe su decentni tako da neki izuzev prezimena i nemaju vie dodirnih taaka sa izvornikom. Gledajui ovakvu predstavu sticao se utisak da je rediteljki bilo skoro svejedno s kojim e tekstom realizovati svoju viziju pozorine igre. Njen je rediteljski rukopis u ovoj predstavi obilovao neitkim mestima, nedovrenim metaforama, nedosegnutim politikim asocijacijama. Problematina je na primer dramaturka upotreba trbunog plesa, Ninko vievih higijensko - kozmetiarskih solilokvija; nejasan je takoe i simboliki znaaj nove linosti koju Vujieva uvodi u predstavu - Majke otadbine. Stie se ipak utisak da je na pojedinim mestima ove "dramatizacije" postojalo jo po neto, neki izostavljeni tekstualni ili scenski segment, koji bi omoguavao bolju protonost rediteljskih ideja, da bi vizija Ivane Vuji bila konsekventnije elabo rirana. Ovako, odigrana predstava deluje nedovreno i neko nsekvent no, ne samo kad je u pitanju Nui ve i namera Ivane Vuji. Neke su linosti pretvorene u karikature - Pera pisar, ujka Vasa, tetka Daca, Soja. Drugima je pridodata neka manijakalna putenost ili tupost (Dara i sluavka Anka), dok trei deluju ipak sa znatnim ostatkom nuievske tipologije. Ovako razliito oformljeni, stavljeni u proces nekog, nazovimo ga, fizikog teatra, bez jasno izgraenih relacija, likovi su se sudarali, gubili u otuenim kretnjama i bez jasne dramske logike, kao marionete, s mukom su priali "Vuji- Nui" priu. Gegovi kojima se pribegavalo, do besmisla su se ponavljali, las civne scene bile su uglavnom bez funkcionalnosti. Dobro reirane i odigrane slike, kojih je sreom bilo, i koje govore da je ipak re o ta lentovanom ali preambicioznom reditelju, gubile su se u moru ponavljanja i preterivanja. U takvoj, rediteljski nedovoljno apsolviranoj predstavi, glumaki ansambl zrenjaninskog pozorita imao je izuzetno teak zadatak. Ostvarenja koja su pokazali razliita su, u zavisnosti koji ih je zglob ove nedoneene predstave zahvatio. Bogdanka Va kanjac odigrala je jednu grotesknu ivku - ministarku, glasovno 26 262

limitirano ali dovoljno temperamentno. No, ni ona nije u ovakvoj "Ministarki" bila glavna. Mirjana Vukojevi je Daru predstavila kao duevno otupelu, a Svetlana Utjeanovi Anku kao erotizovano, priglupo i samo na instinkte oslonjeno stvorenje. Novak Bilbija je, u maniru fizikih egzibicija iz ranijih predstava, dao svoj doprinos raspadu tematske i stilske koherentnosti predstave. Bliske Nuiu, likove: dr Ninkovia i Peru Ka linia, sa umerenom stilizacijom valjano su odigrali Nikola Jurin i Milan Koalovi. Zapaena je bila i epizoda Budimira Toia (Jova PopArsin) u kojoj je efektno spojena nuievtina i osmiljena slikov nost fizikog teatra (moda je to put kojim je mogla reija i Ivane Vuji). Uz dosta posrtanja, preterivanja i nesnalaenja igrali su jo i: Zoran Jovievi, Miloje Ivanovi, Mihailo Foro, Prvoslav Zakovski, Stojadin Stojiljkovi, Ruica Cvijeti, Stojan Notaro, Selimir Toi, Divna Stoiljkovi, Gordana Vinoki i Anelka Davidovac. Ukoliko u narednim izoenjima ove predstave artikuliu i doziraju svoje zadatke na sceni, i sops tvenom glavom porazmisle o onome to igraju, i ovakva Ministarka bolje e izgledati. Scenografija Vlade Rebezova realizovana je u istim linijama, sva u funkciji zamiljene modernizovanog Nuia. Kostimi Bjanke Adi-Ursulov, iz nedovoljno ubedljivih razloga, konfrontirani na realistike (za mukarce) i groteskne (za ene). U zakljuku valja rei da je zrenjaninska publika ovako rigorozno eksperimentisanje sa klasikom videla ve pre petnaestak godina (inio je to s dosta uspeha Jovan Putnik), ali i da posle superiorne autorske igonove vizije Gogoljevog "Revizora", ona od buduih "gnevnih reditelja" trai daleko vie mudrosti i umetnike snage. Dnevnik, 25. februar, 1983.

26 263

PREKID NA UMETNIKIM VEZAMA Boidar Zeevi: Pivara, reija Milivoj Milojevi

Beogradski pisac Boidar Zeevi u svojoj Pivari, kao i najder u Hrvatskom Faustu, za dramski predloak uzima temu pozorita pod okupacijom, odnosno ire gledano problem "izvoenja" umetnosti pod presijom. Slinost se produava i po autentinosti izvornog dogaaja: grupa beogradskih glumaca je, zaista, iz Narodnog pozorita prela pod okrilje kolaboracioniste, pivarca Vajferta. I tu se svaka slinost sa najderom prekida. Zeevievi akteri ne odlaze u partizane ve bee panino neposredno pred samo oslobaanje Beograda. U "Pivari" takoe ne postoji lik slian Afriu: Zeeviev junak, Ruj Blaz, posle neuspelog bekstva na osloboenu teritoriju ak pristaje da se prostituie samo da bi spasao ivot. Ta fabularna razliitost u odnosu na "Hrvatskog Fausta" niukom sluaju nije limitirala mogue domaaje Zeevieve drame. Dramaturka i smisaona konzistentnost njegovog dela naruena je, meutim, mnotvom nerealizovanih a skoro ravnopravnih komponenti. Pre svega, globalna metafora: pivo - koju autor pomalo na silu izvodi iz samog mesta dramske radnje, Vajfertove pivare nedovoljno je univerzalna da otrpi tako estu upotrebu. Na trenutak je moemo razumevati kao faizam, a potom se uini da je u pitanju aluzija na kapital, da nas u potpunu nedoumicu dovede njeno mogue znaenje, koje iskrsava na samom kraju dela, u Jagovom monologu, kada se mo piva uspostavlja kao ideoloka kategorija sasvim dvosmislenog politikog podteksta. To po sebi nije mana ali njena scenska neuverljivost jeste. U nameri da svoj tekst uini slojevitijim, Zeevi u dramu unosi dokumentaristike inserte (scene iz Kotane i ida, koje su "glumci-kolaboranti" izvodili) a reminescencijama na klasinu antiku literaturu iznalazi opte humanistike i egzistencijalne paralele. Taj snop estetikih i etikih, odnosno ideolokih pretpostavki, uokviren u sasvim realistiki prosede Beograda, sredinom i potkraj 1944. ovaj autor ne uspeva da pretvori u sled smisaonih dramskih situacija. Negde sredinom komada, naime, nastaje prekid na vezama, pre svega dramaturkim, pa delo ostaje u znaku nesintetizovanih polaznih teza. U ambiciozno pisanom tivu dramaturki najtanje su scene umnoenog "pozorita u pozoritu", zatim "osveenja" Julije i Ruj Blaza, kao i poneka sekvenca sa pozorinim rediteljem ruskog porekla, Hartvigom. Kao u svim dramama ideja, i Pivara donosi nedovoljno izdiferencirane likove, to naroito vai za "Vajfertove" glumce, koji nose imena po likovima koje su igrali na sceni Narodnog pozorita. Ta je injenica svakako u znatnoj meri oteala zadatke zrenjaninskim glumcima u ovom praizvoenju. Reditelj Milojevi je s primetnim entuzijazmom pristupio ovom nedoreenom tekstu. Oigledno je smatrao da se iz zanimljivih autorskih naznaka moe stvoriti ubedljiva predstava. Moe se ak rei da je on scenski materijal veoma precizno, ponegde ak nadah nuto realizovao, pogotovo gde se i sam tekst zgruava u 26 264

grotesku. Pored preteranog po verenja u Zeevievu dramu, moe mu se zameriti nesnalaenje u melodramskim scenama, odnosno strah od neophodnih "trihova". Predstava je igrana u svedenoj scenografiji Viorela Flore, ija crno-bela gama omoguava metaforinost igre, koja se, naalost, nije dogodila. Kostimi Svetlane Zojki u zauujuem rasponu od efektnosti (Vajfert) do sluajnosti. Glumci su se s razliitim uspehom iskazali u, za njih nepovoljnom, dramskom prostoru. Budimir Pei je, kapitalistu-kolaboracionistu Vajferta, odigrao sa dovoljno oholosti, bisek sualne strasti i burujske nezajaljivosti. Nikola Jurin je kao Jago bio dovoljno podmukao ali i okretan to je radnji davalo toliko potrebne zamahe. Miloje Ivanovi je svog ida doneo u veselinovievskom maniru, to se u ovakvoj predstavi pokazalo dobrim. Milan Koalovi je Ruj Blaza odigrao korektno, izuzev u melodramskoj sceni sa Julijom. Gordana Vinoki je, kao Koko, bila sasvim rezervisana i defanzivna, to se moe rei i za Stojadina Stojiljkovia u ulozi Lira. Ova predstava ponuena zrenjaninskoj publici nije domaila ambicije autorove, pre svega zbog nepreciznosti i nekoherentnosti njegove glavne ideje. Kasniji pozorini nesporazumi logino iz toga slede. Dnevnik, 7. maj, 1983.

26 265

TRAGOM KOMINOG DO GROTESKE

Branislav Nui: Sumnjivo lice, reija Stevo igon

U proloj sezoni, na zrenjaninskoj sceni gledali smo neuspeo pokuaj da se od Nuievog komediografskog predloka (Gospoa ministarka), primenom radikalnih pozorinih metoda, stvori moderna drama apsurda i surovosti. Ovog puta, drugi reditelj, Stevo igon, vetijim i smislenijim intervencijama, pomalo ve istroenom (izigranom) Sumnjivom licu udahnjuje protonost i strukturalnu sveinu. Zrenjaninsko izvoenje ove rane Nuieve komedije prolo je u najveoj moguoj meri bez stilske anahronosti, pulsiranje u gledalitu izazivano je pozorinom igrom a ne samo prepoznatljivim tekstualnim slojem, dok je vetom dramaturkom intervencijom obnovljen i znatan deo istorijski istroenog satirinog naboja. igon je u prilino razlivenu Nuievu fabulu urezao naizgled jednostavnu vertikalu: itavu radnju smestio je u policijsku stanicu. Govor birokratske logike, od tog momenta, osenio je itavu radnju i sve se pojavilo u udnoj, pomerenoj svetlosti. andarmerijska stanica, iz neke srbijanske palanke obrenovievskog vremena, ovakvim se oneobiavanjem lako moe zamisliti i u aktuelnoj vizuri neke junoamerike dravice. Ili u glavi svakojakih totalitarista. U takvoj postavci, tema o "sumnjivom licu", odnosno zameni linosti, nala se na sporednom koloseku pretvorila se u jedan od mehanizama za analizu atmosfere primitivne vlasti i njenih ivopisnih "negativaca". Pomerajui izvoaki stil ove komedije, od uproenog psiholokog realizma ka stilizaciji i groteski, reditelj je veinu likova sveo na ispoljavanje elementranih karakteristika, i oni samo kao "negativni zbir" doivljavaju svoju funkcionalnu neophodnost i stilsku ukupnost. Dajui im jo po neki karikaturalni rekvizit (npr. mucanje Alekse unji a), igon je predstavu ispunio obiljem kominog, koje se na dovoljno mesta zgunjava u groteskno. Ve osvedoenu sposobnost da majstorski oblikuje grupne scene (kao u brilijantnom "Revizoru"), Stevo igon je i u "Sumnjivom licu" suvereno iskazao. U redigovanom mizanscenu ove klasine komedije, akteri deluju kao veoma uveban tim usmeren ka jedinstvenom cilju. U ovoj predstavi on je glasio: pokazati kako je sprega gluposti, primitivnosti i vlasti, komina i opasna. U zrenjaninskoj predstavi, dobroj i vrstoj, kominog je bilo vie, iako ni primitivizam nije mnogo zaostajao verovatno zato to je Nui tako hteo. Zahvaljujui osobini ovog reditelja da preciznom organizacijom igre istovremeno ne ponitava glumake individualnosti, mnogi od uesnika dobili su priliku da iskau svoje ve pomalo uspavane glumake sposobnosti. To su dobro iskoristili Miloje Ivanovi, iji je Milisav nosio sve politikanstvo i ljigavost, koje raaju zatvorene militantne sredine, Selimir Toi, koji je ve arhetipskog sreskog pijuna Aleksu unjia predstavio kao ovijalnog ak duhovitog mladia, i u neto manjoj meri Prvoslav Zakovski, jer je vrhunskoj kreaciji smetalo kolebanje izmeu persiflae i realistikog graenja lika. Ipak, ostvarenje po kome emo pamtiti ovu predsatvu doneo je Budimir Pei, iji sreski pisar ika, kao stoer, objedinjuje sve dobre osobine ove predstave. Stilizacija kojoj je pribegao u tumaenju ovog, inae zanimljivog, lika toliko je promiljena i dozirana da u momentima prelazi u 26 266

koreografiju, a sve vreme je svojevrstan potekst i komentar zbivanja na sceni. Prostor koji mu je reditelj ostavio, Budimir Pei je ispunio glumom zrelom i koncentrisanom. Ovo izdanje "Sumnjivog lica" treba i zbog njega gledati. Po Nuiu centralni lik, Jerotija Pantia, igrao je vrsni glumac, ali ovog puta nekako rezervisani i sputani, Stojadin Stojiljkovi. Bolje se uklapajui u kolektivnu igru, on je proputao mogunost da briljira u "solo deonicama". teta! Sa Stojiljkoviem u punoj formi, sud o predstavi bi bio jo povoljniji. Scenografija Vlade Rebezova, po proverenom metodu (iz Revizora), redukovanim koloritom i jednostavnou, davala je kominom tonu ironine primese. Kostimi Branke Petrovi - ve poslovino dobri. Dnevnik, 8. oktobar, 1983.

26 267

NA SPOREDNOM KOLOSEKU
Redinald Rouz: Velika porota, reija Milivoje Milojevi

Mnogobrojni su putevi koji dovode do uspeha ili neuspeha jednog scenskog dela. U preliminarne, esto i odluujue, spadaju svakako izbor dramskog teksta, kao i primerenost rediteljskog itanja odabranog teatarskog polazita. U sluaju drame severnoamerikog autora Redinalda Rouza Velika porota, koja je svojevremeno imala znatan uspeh u filmskoj verziji, reditelj Milojevi je imao dovoljno razloga za oprez. Rouzov tekst je, pre svega, vie scenario nego pozorina drama. Zatim, milje je tipino ameriki. Oznake regionalnog, u realistikoj strukturi Rouzove prie, vaan su elemenat u uspostavljanju vertikale ovog dela: "propitivanje" moralno-psiholoke dijagnoze mentaliteta amerike malograanske provincije poznih pedesetih go dina. Shodno tome, ova drama, krajnje pojednostavljene dramaturgije, moe da ima uspeha samo ako se igra u doslednom dokumentaristikom (ili veristikom) duhu. Samo precizna i nadahnuta interpretacija lokalnog moe iz ovog drams kog teksta da izvede univerzalnija znaenja. Priu o dvanaest ljudi, koji raspliui raomonsku spiralu o ubici i svedocima, istovremeno podvrgavajui i sebe svakojakim analizama, Milojevi je pokuao da odigra kao traktat o hipokriziji i optoj relativnosti istine. Dosledan svojoj ideji da u Rouzu afirmie ono to kod ovog postoji kao realistiki snimak, a ne kao misao ili dramaturki zglob, on je predstavu odveo na sporedan put mehanike teatralizacije, ak sakralizacije, svakodnevnog (igra sa stolovima u maniru "tajne veere"). Taj potez je, neminovno, prizvao i retoriku to nije ba imanentno Rouzu. Iz drame je na taj nain nestao i duh autentinog ivota, dok je pokuaj uspostavljanja globalne metafore moralnog raskola ostao samo pokuaj. Na tom putu "irenja" znaenja Rouzovog teksta dosledno ga je pratio i scenograf Flora Viorel. Njegova veoma kultivisana i, u osnovi, nadahnuta scena, belinom kao predodreena za igru "prljavih ruku", imala je samo jednu manu: pratila je onaj tok predstave koji se, naalost, nije pred gledalitem realizovao. Slinim putem krenula je i kostimograf Svetlana Zojki, zastavi na pola puta: njeni su kostimi istovremeno i realistiki i stilizovani, i stili zovano - realistiki. Dvanaest (gnevnih) ljudi, tumailo je dvanaest razliito usme renih i inspirisanih glumaca. Konstrukcija ove drame, inae, trai snane glumake linosti, to je jedna od apriornih mogunosti da ona uspe. Zrenjaninski glumci su se razliito snali u dvostrukoj, autorsko-rediteljskoj mrei. Neki su prenaglaeno skliznuli u karikaturu (Zakovski, Ivano vi), ili strip glumu (Vukojevi). Znatan broj je svoje nesnalaenje iskazao jednom vrstom defanzivne (uzdrane) glume - Pei, Cvijeti, Toi. Ipak, nekolicini uesnika ove predstave uspelo je da svoje likove uverljivo oforme. Pre svega to vai za Stojana Notaroa, koji je sa puno mere, doarao kompleksan lik Jev rejina-imigranta. Gordana Vinoki je bez velikih gestova odigrala lik ene pune gorine - plastino i precizno. Svetlana Utjeanovi je bila nadahnuta u interpretaciji naivke "labilnih" opredeljenja. Listu uspenih zakljuuje Stojadin Stojiljkovi, koji je pokazao dovoljno tem peramenta za robustan lik silnika sa skrivenom grekom u ivotnoj matrici. Konano, ova zrenjaninska premijera otvorila je iznova pitanje: kako, konano, formirati repertoar koji e imati pravog odjeka u gledalitu. 26 268

Dnevnik, 7. decembar, 1983.

26 269

OVEK SA GREKOM U GLAVI I VREMENU

Duan Kovaevi: Balkanski pijun reija Milivoj Milojevi

Podatak, ako ne jedinstven onda veoma nesvakidanji u istoriji ju goslovenskog teatra, da se jedan pozorini komad igra istovremeno u petnaestak pozorita, a to je upravo sluaj sa Balkanskim pijunom Duana Kovaevia, navodi na razmiljanje o moguim uzrocima ove "epidemije". Za potrebe prikaza zrenjaninske premijere ovog dela, razlozi ovakve masovnosti uglavnom bi se mogli svesti na tri osnovna. Prvi zadire u sferu primenjene dramaturgije: napisan je upravo idealno za potrebe pozorine eksploatacije - u predstavi igraju tri glumca i dve glumice, sve se odvija u jednom dekoru i u svakodnevnim kostimima. Drugi razlog je delikatniji jer autor, u elji da opredmeti kafkijansku parabolu o nesvesnoj rtvi i manijakalnom goniu, posee za temom informbiroa i Golog otoka, dodue kao pomonim dramaturkim sredstvom, koje ostaje ipak u ravni estetike. Konano, Balkanski pijun je dobro napisana drama, vieslojno komponovana, na tragu Gogolja ali i Kafke. Miloje Milojevi je u osnovi dobro proitao Kovaevia: predstavu je vodio linijom tragikominog, jer "Balkanski pijun" je i komedija sa ozbiljnom sadrinom ili tragedija sa kominim situacijama i okolnostima. On je dobro dozirao manijakalni spust Ilije vorovia, oveka sa grekom u prolosti, i robijanjem na Golom otoku. Uspeno je izgradio atmosferu u kojoj se svakodnevnica pretvara u poligon progona i suludosti, i konano, bio je na tragu fantazmagorine parabolinosti ove orvelijanske teme. Omaio je na mestima gde je i pisac bio manje uspean. Pre svega, u odsustvu prave stilizacije "presnog" ivota, replikama svakodnevnog, bilo da je u pitanju socijalna ili politika aktuelnost. Da je bio rigorozniji prema scenama u kojima radnja posustaje, pred stava bi svakako dobila u intenzitetu, koji je ovoj zrenjaninskoj povremeno nedostajao. Pria o sredovenom oveku koji iz psiholoke samoobmane eli da "pomogne" drutvu koje je "nesposobno" da se brani od zavera (inostrane), o njegovom bratu, obeleenom slinim paranoidnim opsesijama, supruzi, bizarno privrenoj muu, keri potpuno uronjenoj u svakodnevnicu i, konano, podstanaru - nesvesnoj rtvi u balkanskoj verziji Jozefa K, smetena je u "kotao" sobe koja od tihog porodinog kutka prerasta u svojevrstan zatvor. U tako svedenom mizanscenu veliku je ansu i odgovornost imalo petoro aktera. Stojadin Stojiljkovi je Iliju vorovia, nesvakidanji lik nae ukupne dramske literature, izuzetno plastino oiveo na liniji gonia koji je zapravo sav u mrei sopstvene psiholoke i politike halucinacije .Komini valeri kojima je bojio lik "balkanskog pijuna", u igri ovog zrelog i snanog glumca, nisu zaklanjali traginu pomerenost oveka koji kobnom revnou otkriva mogunosti pojave opasnih socio-psiholokih i drutvenih mehanizama koji smanjuju prostore tue slobode. Njegov pandan, brat mu ura, sa slinim detonatorom u redu kovanom miljenju, dodue bez jasnije predistorije, u interpretaciji Budimira Peia, izrastao je u moda jo opasniji prototip zlohudnika lienog emocija. Peiev ura je svojom bezprizivnou uskakao u prostore Ilijinog zamora (ljudskog). I dok je Ilija kompleksan lik, ura je tip ljudi koji pretei egzistiraju negde u senci. 27 270

U tom uskovitlanom kvintetu, lik Danice kao da spaja obale irealnog (vorovii) i realnog (podstanar i ki), odnosno komediju ini traginom, ili obrnuto. U igri Gordane Vinoki bilo je i fanatine privrenosti muu i zdravorazumske uplaenosti zbog neoekivanog sklopa dogaaja. Smetalo je samo povremeno pribegavanje karikaturi, potencirano i neadekvatnim kostimom. Podstanar Miloje Ivanovi ostao je na sredini Kovaevieve anrovske klackalice nedefinisan, dok se Svetlana Utjeanovi kao Sonja vorovi, Ilijina ker, zadovoljavala onim to je reija pronala u epizodama, koje ni piscu nisu naroito vane. Scenografija Vlade Rebezova, bez ambicija da dublje zae u Kovaeviev vilajet. Kostimi Svetlane Zojki bili su znatno bolji u drugom, "tamnijem" delu predstave. Na kraju treba rei: zrenjaninska premijera nije iscrpela sve mogunosti Kovaevievog "Balkanskog pijuna". Pamtie se, ipak, najvi e po snanoj igri Stojana Stojiljkovia. Dnevnik, 30, januar, 1984.

27 271

ZATVORENI KRUG SOCIJALNIH SUKOBA

Gorana Stefanovskog: Hi-Fi reija Naa Janjetovi

Drama Hi-Fi makedonskog pisca Gorana Stefanovskog, koji svakim novim tekstom sve vie osvaja prostor u samom vrhu nae dramske literature, smelo zadire u neke aktuelnosti vremena dananjeg. On pie svoju verziju prie o klasinom sukobu generacija u zatvorenom porodinom krugu, o lomovima psihe i etike, o medijskom nerazumevanju, konano i o pravu pojedinca na celinu sopstvenog identiteta. Pank i dogmatizam, alkohol i droga, vreme prolo (da li je bilo ba takvo) i vreme dananje (koje nije samo takvo), prepliu se u ovoj drami, koja od komedije prerasta u tragediju , odnosno verizam prelazi u moralizam. Stefanovski, zapravo najuspelije stranice ispisuje tamo gde konkretnim injenicama doputa da se izbore za univerzalnost. U delovima gde se drama bavi uoptavanjima, koja imaju ponekad tendenciju da progovore u ravni optih mesta,o kosmopolitizmu, odnosima velikih sila i slinom, autor gubi snagu i uverljivost. Ovaj mladi pisac, u delu ije smo zrenjaninsko izvoenje upravo videli, pokazuje kako se i od tekue stvarnosti moe graditi dobro dra msko delo, ije se eventualne manjkavosti javljaju u trenucima nescenine didaktinosti. Drugu latentnu opasnost po konzistentnost drame Hi-Fi, mogunost ematskog prenoenj zakljuaka iz sukoba deda i unuka, sa plana porodinog, i u tim okvirima generacijskog, u iri drutveni kontekst (koji postoji, ali ova drama za tako neto nema dovoljno socio-psiholokog pokria), veto je izbegla reija Nae Janjetovi. Pribegavi, u osnovi, analitikom postupku, ona je pregledno i razlono, u ovoj korektnoj i kultivisanoj predstavi, izloila sve autorove dramske iskaze. Takav rediteljski postupak "otetio" je, donekle, izvoenje Hi-Fi za mogui punokrvniji i ei angaman aktera. I jedan pomalo potisnuti dramaturki sloj dela Gorana Stefanovskog zasluio je preciznije scenske akcente. Re je nagovetenim tezama o totalitarizmu i opasnostima koje on izaziva svagda gde se potceni. Dril koji Boris sprovodi nad Matejom, pored psiholokog plana, koji se moe veoma plastino iskazati krilaticom "to me vie spasavate, meni je sve gore", ima u sebi i elemente "inenjeringa ljudske due". Naa Janjetovi je to naslutila u Hi-Fi, ali nije ila do kraja u isticanju i identifikovanju tog vekovnog usuda. Ipak, predstava je u celini dobro uraena. Deluje i uzbuuje. Pro vocira, namee se. Glavni njeni akteri valjano su obavili svoje zadatke. Stojan Stojiljkovi je ulogom Borisa, predstavnika, ali ne i reprezentanta starih generacija, uverljivo pokazao mane i ogranienja oveka, koji iz sopstvene nesree, nanosi i ostalima bol. Pravolinijska odanost misiji "iscelitelja", koju sam sebi namenjuje, u Stojiljkovievoj interpretaciji javlja se esto kao kob znatno ira od stana u kome se odigrava proces "privoenja svesti" zabludelog unuka. Tog unuka igrao je, i ovom ulogom praktino debitovao na zrenjaninskoj profe sionalnoj sceni, daroviti Dragan orevi. Slobodno se moe rei da je ovaj, nimalo jednostavan zadatak, uspeno obavio. Iako mu ni pisac nije dao dovoljno sociopsiholokih karakteristika, onih s kojima se vie gradi lik a manje odreuje tip, naroito u drugom delu drame, orevi je nagovestio znatan, i estok, dramski potencijal. 27 272

U ulozi Sonje, keri i majke, Gordana Vinoki uspeno je asistirala dvojci glavnih aktera, iako se moe zaaliti to nije, verovatno po rediteljskoj koncepciji, u pojedine scene unela vie emotivnog angamana. Za Mirjanu Vukojevi, skoro da vai ista konstatacija, jer su dve njene scene s Borisom pruale ansu za pravu igru, a sve se zavrilo samo "ilustrovanjem". Scenografija Viorela Flore, u saglasju sa rediteljskom koncepcijom, izbegavala je izrazitije podvlaenja i akcentovanja. Kostimi Marije Kranjc - uspeli. Dnevnik, 5. maj, 1984.

27 273

DISHARMONINO MUZICIRANJE
an Anuj: enski orkestar, reija Neboja Komadina

Razgovarajui sa novinarima neposredno pre premijere Anujevog teksta na zrenjaninskoj sceni, Neboja Komadina je izjavio da publika verovatno oekuje prijatnu zabavu ali, dodao je, kako bi se on obradovao kada bi posetioci osetili i malo munine. I nade su mu se ispunile: posle premijere u nama je bilo dovoljno muni ne, naalost ne zaslugom Anuja, inae veoma fleksibilnog dramata, ve uglavnom zahvaljujui rediteljskim intervencijama. rtve njegovog "profesiona lnog defekta" postali su glumci sa njima i mi. Ova tuna komedija, francuskog dramskog pisca ana Anuja govori o sudbini zabavljaa, zapravo o banalnostima njihovih ivotnih sudbina kada su van svetlosti scene. Pisac itavu tragikominost ovog komada gradi na kontrastima izmeu njihove "umetnosti", i prozainih odnosa koje su van bine, u svakodnevnom ivotu, ispleli. U inter medijima muzikih numera, saznajemo smeno-tune detalje iz inti me svakog junaka ponaosob, time njihovo muziciranje dobija novu dimenziju. Govorei o sudbinama umetnika, koji sticajem okolnosti zabavljaljaju banjske goste, sa dosta ironije, ak sarkazma, Anuj ne proputa mogunost da ukae na usamljenost zabavljaa. Svakako da je kulminacija dramske tenzije ba u saznavanju svakodnevne tuge onih koji nas zabavljaju. Piev zamiljeni pogled, u "enskom orke stru" saopten je veim delom kroz lepravu formu, koja tek pojedinim akcentima nagovetava tamnu pozadinu. Meutim, njegova vizija samo naizgled poiva na toj povrnoj komici, ona je u osnovi humorna, ponekad ak groteskna. Zato u tkivu ove drame postoje dva simultana toka: jedan povrni, leprav, komian, i onaj drugi - na relaciji banalnog i traginog. Komadina se, pravilno, odluio da preferira ono sutastveno u Anujevom enskom orkestru . Meutim, nije to uinio dovoljno dosle dno, u elji da, verovatno, uini ustupak publici. Smenjivao je, mehaniki, komino-stilizovane scene sa realistiko-tunim, i tako raz- ruio svaku ljupkost koju ova predstava nosi u formi, neuspevi da nas simultano uveri u traginost sudbina pievih junaka animir muziara. Umesto dramatike dobili smo melodramatiku, umesto su ptilne persiflae - nategnuto egaenje. Takva nedovoljna anrovska opredeljenost reditelja, u mnogome je uticala da glumci propuste velike mogunosti koje im takav tekst prua, ak je to rediteljevo kolebanje uticalo da pojedini role odigraju znatno ispod svojih mogunosti. Preputeni sami sebi, snalazili su se razliito. Jedini celoviti lik, u anujevskom duhu, ostvarila je Bogdanka Vakanjac. Spretno izbegavi mogui realistiki tretman Suzane Delisije, opredelila se za stilizaciju, ponekad dodue prenaglaenu, koja je najbolje doaravala tragikominost ove junakinje. Neurastenini lik Anujeve heroine, ona je doaravala uglavnom spoljanjim sredstvima imajui istovremeno i oseanja za graenje jasne psihogene ugroenosti Suzane Delisje. Gospoa Ortanz, Filomene Dogan, markantna ali i jednodimenzionalna, bez neophodnih nijansiranja i unutarnjih osvetljivanja. Njen ruski "akcenat", dobro je smiljen ali nedovoljno dosledno realizovan. Stojan Notaro, najvea je rtva rediteljeve nedoslednosti, 27 274

njegova vrsta realistika gluma najvie je odudarala od iskriavosti Anujeve drame. Na sceni je delovao kao da je zalutao iz nekog komada koji se prikazuje u susednoj sali. Ovaj, inae veoma upotrebljivi glumac, tuom krivicom ruio je jedinstvo svake scene u kojoj je i govorno uestvovao. Naalost, jer uloga pijaniste prua izuzetne mogunosti. Zagorka Bogdanovi je korektno tumaila Pamelu, dok je Patricija Ivanke Bari bila isuvie afektirana. Mira Dimitrijevi (manje) i Dragica Despotovi (vie) - bledunjave. Kostimi Slavke uk, svei i prijatni. Vlada Rebezov je scenu reio u stilski istim i jednostavnim potezima. Prestoniki reditelj Neboja Komadina, radio je ovu predstavu oigledno nedovoljno inspirisan. teta je obostrana. Zrenjanin, 1984.

27 275

FRAGMENTI HEROJSKOG VREMENA

Milan Tutorov: UOOO!, reija Lilijane Arsenov

Zrenjaninsko pozorite je za 40. godinjicu osloboenja svog grada premijerno izvelo dramu domicilnog knjievnika Milana Tutorova Uoo!. Autor znatnog broja dramskih tekstova, uglavnom iz savremenog ivota, pisao je ovaj tekst kombinacijom dokumentarnog i umetnikog. Koristei istorijske izvore o pogibiji narodnog heroja arka Zrenjanina, Tutorov nije odstupao od injeninog. U popunjavanju "meuprostora" koga ima i u ratnim okolnostima, i koji konano dovodi do "oivotvorenja" dogaaja koje kasnije nazivamo istorijskim, autor je pokuao da naslika neminovna psiholoka i etika stanovita linosti, uglavnom autentinih. Stvoren je tako dramski predloak koji fakturom naginje radio-dramskom izvoenju, zbog preovlaujueg verbalnog iskaza. Reditelju predstave ponuen je tako materijal relevantne dokumentaristike, tromog dijaloga, i dramatine ali ne uvek i scenine fabule. Lilijana Arsenov se odluila da rigoroznim saimanjem dijaloga doe do izraenije dramske prohodnosti. Time je znatno dobila u tempu i funkcionalnoj ravnotei fragmenata iz revolucije, s kraja 1942. godine. Meutim, zapostavljajui donekle dokumentarnost, ona je ogolela zbivanja, i bez jasnog vremenskog konteksta esto ih ostavjala u psiholokim vakumima. Arsenova se povela za akcionim slojem drame Uo-o-o!, a on nije takvog opsega da "iznese" celoveernju predstavu. I, paradoksalno je, reditelj se posle rezonski obavljenog dramaturkog posla naao u pat poziciji. Verovatno je tekst Milana Tutorova trebalo postaviti u doslednom dokumentaristiko-didaktikom maniru, jer ovo to smo videli na zrenjaninskoj sceni ipak najvie na to podsea. U realizovanju predstave "Uoo!", u kojoj je dramsko svedeno na nizanje fragmenata revolucionarnog vremena, ija je istorijska dramatinost znatnija od pozorine, i ostali akteri imali su razliit uspeh. U scenografiji Viorela Flore, previe slinoj onome to je u poslednje vreme ovaj autor radio na zrenjaninskoj sceni, zasnovanoj na umereno stilizovanim detaljima, proputena je prilika da se multimedijalnim sredstvima stvori ambijent prime reniji prizorima vremena. Nesnalaenje se prenelo i na glumaki ansambl. Tumai pozitivnih junaka nikako nisu uspevali da pronau odgovarajui ton to, istini za volju, nije bilo ni lako u ovako koncipiranoj predstavi. Prvoslav Zakovski je imao neto od sugestivnosti i ustanike samosvesti u tumaenju lika arka Zrenjanina, ali za dublje poniranje u ovaj ko mpleksan lik revolucionara on oigledno u tekstu a ni rediteljs kom konceptu nije naao dovoljno reenja. Budimir Pei je tumaio krvnika pilera sasvim realistiki i sa merom, to se, naalost, ne moe, s jednim izuzetkom, rei i za ostale interpretatore likova neprijatelja. U predstavljanju izdajnika Zorke Rokni Kragi, Gordana Vinoki je, ipak, zrelom glumom, usmerenom na unutranje vibracije, daleko nadmaila sve aktere predstave. U veristiki, ali pravolinijski sazdana ostvarenja, mogu se uvrstiti i uloge Stojana Stojiljkovia, Anelke Davidovac i Miloja Ivanovia, dok je promaajem u dodeli uloge Mihailu Foru, ovaj inae vrsni glumac, esto sebe i druge dovodio u delikatne situacije. Dakle, gledali smo samo prigodnu predstavu nevelikih dometa, niz fragmenata 27 276

iz ratnih vremena. Da je nekim sluajem ostvarena bo lja prethodna saradnja pisca i reditelja, ovo bi delo Milana Tutorova sigurno delovalo scenski dramatinije i imalo bi due pozorino tra janje. Dnevnik, 10. oktobar, 1984.

27 277

O LJUBAVI I KARIJERI
Ivan A. Gonarov: Obina pria, reija Stevo igon

Tema o suvinom i poraenom oveku, u Obinoj prii Ivana Gonarova, naravno da ima pesimistike obrise: bez obzira kojim putem krenuo kroz ivot, suoie se s porazom - poruuje ovaj ruski klasik. On, dodue, ovakav zakljuak izvodi iz sklopa aktuelnih drutvenih (kapitalistikih) odnosa, koji mrve ljudskost. Ali, ostaje utisak, da je u svakom sluaju, u takvom drutvenom okruenju, individua na gubitku. U dramatizaciji romana, napisanog jo 1847. godine, suprotstavljeni su romantizam i realizam, kao mogui obrazci ponaanja, ak se i lirsko, realistiko i komino, smenjuju kao plima i oseka. Ovo delo, ili, bolje reeno, ono to je ostalo od njega u reetu vremena, moe da se svede na dramski paralelizam sudbina dvaju generacija. Kroz dra mu pratimo ivote mladih. Mlade i gnevne predstavlja Aleksandar Adujev, koji od romantika i idealista, na kraju drame, postaje praktiar i oportunista. Njegov stric, fabrikant Petar Ivanovi Adujev, na suprotnom je polu: on na kraju pragmatine ivotne staze uvia da mu je karijera unitila mnoge radosti i emotivne zanose. Njihovi odnosi danas, ipak, nemaju prave odlike sukoba generacija, posmatramo li ih iz aktuelnih socijalnih i politikih uglova. Reditelj zrenjaninske predstave, po Gonarevu, Stevo igon, dobro je zapazio ovu injenicu, i akcenat je stavio na preispitivanje sudbina junaka u mreama ljubavi i karijere, a znatno manje je insistirao na rekonstrukciji drutvenih okolnosti. U njegovoj viziji, Obina pria je realizovana kao porodina drama u kojoj se sueljavaju sudbine oca i sina, Aleksandra i Petra Adujeva. Za razliku od ranije vienih reija na ovoj sceni, igon se, ovog puta, opredelio da postavi osnovne dramske konture, da obelei neop hodne akcente, dok je glumcima ostavljena velika sloboda u osmiljavanju likova i scenskih reenja. Dobili smo na taj nain, neoekivano, ne rediteljsku ve glumaku predstavu. Tumai glavnih junaka, Dragan orevi i Budimir Pei, uz diskretnu pomo reditelja, uspevali su da se nametnu kao glavne vrednosti predstave. Kao Petar Ivanovi Adujev, Budimir Pei je ostvario jednu od svojih najzrelijih uloga na zrenjaninskoj sceni. Blagom stilizacijom, izveo je lik iz zamke patetinosti i mogue knjike suvoparnosti. S puno strpljenja gradio je starog Adujeva: od uspenog fabrikanta do starca koji je izgubio smisao ivota. Smenjujui lirsko i komino, on je ulogu obojio gogoljevskom svetlou. Mladi Dragan orevi je igrajui Aleksandra Adujeva, koji nosi u sebi neto od Rastinjaka i inih, odigrao je prvu svoju znaajnu ulogu. Uneo je u ovaj zanimljiv lik veliku koliinu emocija i energije, i u veini situacija uspevao da, sa Peiem, oblikuje razvojni luk drame. Silina, eruptivnost i velika pokretljivost karakteriu njegov stil, dosta primeren liku koji je tumaio. Neiskustvo se, naravno, osealo u njegovoj igri, ali ukupan utisak govori o znaajnom napretku u njegovoj glumi. Energija koju je orevi unosio u predstavu, u mnogim se sluajevima pretvarala u istinsku scensku vrlinu. Gordana Vinoki je odigrala Lizavetu Aleksandrovnu s dovoljno otmenosti i suz-dranosti. Scene s njom i Peiem, verovatno su glumaki najujednaenije u ovom dobrom izvoenju Obine prie. Sasvim zasluen aplauz na 27 278

"otvorenoj sceni" dobila je Irena Tot tumaei Julijanu Tafajevu, jer je u minijaturi ispoljila izuzetnu mo transformacije. Mirjana Vukojevi je Naenku odigrala korektno, to se moe rei i za ostvarenja Kristine Mirkov, Selimira Toia, Milana Koalovia i Vinje Mandi. Scenografija Viorela Flore u punoj funkcionalnosti - nenaglaena i diskretna. Kostimi Boane Jovanovi - verni epohi. Dnevnik, 24. decembar, 1984.

27 279

NEVOLJE S FEJDOOM
or Fejdo: Mu ide u lov, reija Petar Zec

Komedija je dramski rod u ijoj scenskoj realizaciji nema srednjeg reenja: ili je smena ili - neuspela! Kada su u pitanju Fejdoove komedije (ili vodvilji) stvari su jo drastinije, jer su njegova scenska ostvarenja konstruisana matematiki precizno, sa dijalogom koji zahteva malicioznu tenost, i "geometrijskim" preciznim mizanscenom. U sluaju da se zanemare principi na kojima poiva ova dramaturgija preostae nam susret sa neveselim moralizmom ili tromom mrzovoljom. Fejdoov smeh je u gegu, paralelizmu situacija, duhovitim replikama, i konano, jednom pomalo i ponekad, otuenom scenskom mehanizmu. O tome svaka radikalna rediteljska postavka mora da vodi rauna. Fejdo se teko moe delimino i "na mah" adaptirati, bez obzira koliko njegova lakoa to nagovetavala. Postavljajui na zrenjaninsku scenu delo Mu ide u lov, koje uzg red budi reeno trai glumake parade, Petar Zec kao da je na sve to zaboravio. Osim nekoliko spoljanjih i nedovoljno funkcionalnih intervencija (stilizacija u istonjakom maniru, nemotivisana muzika zavesa i sl.), njegov rediteljski zahvat je neprimetan. Naalost, ni "prepisivanje teme" nije bilo teno. Ono to smo gledali na sceni je delovalo tromo, bojaljivo, ponekad kao banalno prepriavanje svakodnevnih (francuskih!) duhovitosti o branim i vanbranim zgodama i nezgodama. Zec, oigledno nije imao sluha za teno i tano predstavljanje sveta u kome nema suvie vrlina, nema pozitivnih junaka, za ambijent u kome se, zapravo, smejemo sami sebi, to, naravno, nije bez terapeutskog znaaja. Skraenja koja je uinio na tekstu nisu bez logike, ali, naalost, nisu ba najpreciznije uinjene. Leernost kojom je priao Fejdou viestruko se osvetila samoj predstavi. U sopstveni rediteljski indeks, zato ni sam nee kao pozitivu uvrstiti ovaj "zrenjaninski uzlet". Najtee je ipak bilo glumcima. Relativno mlada postava, koja je dugo sedela na "klupi za rezerve", iznenada je dobila ansu da se ogleda u glavnim ulogama. I to u Fejdou, naalost olako shvaenom. Ostavljeni, uglavnom, od reditelja sami sebi, pokuavali su da spasu to se da spasiti. I, nisu uspeli u tome. Miloje Ivanovi, kao Disotel, jedini je bio na tragu prave fejdoovske komike. U pojedinim trenucima ovaj je glumac nagovetavao sasvim lepe mogunosti koje e, nadajmo se, uz drugog reditelja do kraja iskazati. Anelka Davidovac kao da nije uspevala tokom cele predstave da se oslobodi treme. Bila je u gru, to je naroito smetalo u dijalogu. Milan Koalovi je igrao bez dovoljno gipkosti i ovijalnosti, koja inae krasi lik Morisa. Kasanj, Mihaila Fore, delovao je prenaglaeno rustino, ak ponekad i nedotupavno. Svetlana Utjeanovi, kada se otkloni nepotrebna "istonjaka" natruna - primerena liku. Dragan orevi je Gotrana odigrao korektno, iako s primetnim manirom "nervika", to se javlja skoro kao zatitni znak ovog mladog glumca. Komesar Selimira Toia, ako izostavimo nepotrebnu privatnost, dovoljno smean. Ruica Savi je u nekoliko navrata nasmejala publiku, to nije zanemarljivo kada se igra komedija! Svi zajedno, muili su se sa Fejdoom. 28 280

Svetlana Todorovi je napravila kostime, bogate, skupe i - pro maene. Koketiranje sa travestiranjem i istonjakom modom unelo je jo veu zbrku u i ovako stilski izgubljenu predstavu. Ni sceno grafija Viorela Flore nije izbegla rediteljske zablude. Nije imala stils ku okosnicu. Dnevnik, subota, 26. januar, 1985.

28 281

KLOPKA JE USPELA
Ira Levin: Klopka, reditelj Miomir Stamenkovi

Ira Levin, ameriki spisatelj, oigledno ume da pie kriminalistike drame, Miomir Stamenkovi zna da reira ovu vrstu literature, a zrenjaninski glumci su ovog puta, znalaki protumaili prvog, a posluali drugog, te je i konaan rezultat tog druenja pozitivan i zapaen. U najkraem, tako bi se mogli saeti rezultati premijernog izvoenja dela Klopka na zrenjaninskoj sceni. Publika je s pravom aplaudirala, svi akteri scenskog krimia valjano su obavili svoj posao. Ira Levin je majstor svog zanata. Njegova kriminalistika pria funkcionie bes prekorno. Zapravo, Klopka zadovoljava dva osnovna principa ovog anra: nije naivna i, drugo, do samog kraja ne isputa elemenat iznenaenja. Scenski mehanizam se, progra miranim neoekivanostima, razvija, krijui istovremeno u sebi logiku kriminalistike prie i blagu parodiju sopstvenog anra. I ba taj nesvakidanji spoj realistikog i ironinog omoguuje delu Ire Levina da izbegne sudbinu slinih komada: Klopka uspeva da preivi i prikazivanje ubistva na sceni, opteg mesta propasti pozorinih krimia. Pisac je to u ovoj drami uspeo da izbegne na taj nain to je uveo u igru takozvanu duplu ekspoziciju, koja namerno brie razliku izmeu stvarnog i izmiljenog. U takvoj vizuri stvarno ne deluje naivno, a izmiljeno lii na mogue. Taj tretman je naroito karakteristian za scenu gde dva pisca kriminalistikih romana, ispitujui koliko je uverljiv opis ubistva, istovremeno pokuavaju jedan drugog da uklone sa ivotne pozornice. Veto koristei takvu dvostruku priu, koja, uzgred reeno, u preplitanju svemu stvara direktnu kominost . Ira Levin, poigravajui se anrom, stvara dramski predloak vrste funkcionalnosti, zanimljivosti i preglednosti. Reditelj Miomir Stamenkovi je svoje bogato filmsko iskustvo u predstavljanju anra kriminalistike suvereno demonstrirao u posta vljanju Klopke na zrenjaninskoj sceni. Pre svega, shvatio je da Levinova drama zahteva veliku preciznost u postavci. Shodno tome klonio se eksperimentisanja i radnju je kompaktno i teno ispriao. Unutar scena uspostavio je pravi dinamizam i napetost, a delo drame je sloio u pravom ritmu. U njegovoj reiji nije bilo suvinih detalja i ukrasa. S pravom je insistirao na punoj motivaciji svega to se odvija na pozornici. Vidan je bio i njegov napor da se scene ubistva odigraju s punom uverljivou. Veto je izbegao suvian naturalizam ali se istovremeno klonio i, za ovakvu predstavu, opasne stilizacije. U dobrom maniru klasinog engleskog kriminalistikog filma, Miomir Stamenkovi je Klopku realizovao i kao pozorinu dramu. Njegova reija nije, u ovoj prevashodno psiholokoj igri zloina i ubica netipinih osobina, izgubila iz vida i tanak socijalni sloj, ali ega nema u drami teko ga moe biti u predstavi. To bi bila i osnovna zamerka Levinovom delu: Klopka nije drama veeg, pogotovo umetnikog dometa. Meutim to je neka druga pria. Predvoeni rediteljem koji je jasno znao ta hoe, glumci su pruili dopadljiva ostvarenja. Najimpresivniji je bio Milan Koalovi iji je Kliford Anderson dat svee, neposredno i uverljivo. U ovoj predstavi on je pruio obrazac moderne glume: igrao je lako i precizno, s oiglednim unutarnjim projekcijama lika. Gordana 28 282

Vinoki je neurotian poloaj Mojre Brul veoma plastino predstavila. Scene koje prethode iznuenom sranom napadu, kome podlee, ova glumica je reila s punom merom i gradacijom. Mihajlo Foro je advokata Milgrima doneo u tipinom amerikom stilu. Duh biznisa po svaku cenu, jasno je odzvanjao iz svakog njegovog gesta. Svetlana Utjeanovi je na mahove uspela da doara manijakalnost Helge Ten Dorp, Holananke koja prorie budunost. Pitanje je samo celishodnosti jezike iskrivljenosti koja je trebala da pokae njeno stranako poreklo. Noseu rolu igrao je Budimir Pei. U osnovi bila je to dobra i vrsta gluma. Zasmetala nam je jedino preterana ilustrativnost u pojedinim, sreom retkim, momentima. Ova uspela predstava igrana je u odgovarajuem dekoru Dragoljuba Ivkova. Zrenjanin, 22. mart, 1985.

28 283

IZMEU ANEGDOTE I SATIRE

Miodrag Karadi: Samo vi ajte, a mi emo graktat i arlaukat reija Blagota Erakovi

Praizvedba nagraenog teksta mladog autora Miodraga Karadia Samo vi ajte a mi emo graktat i arlaukat protekla je uspeno zahvaljujui pre svega reditelju (i adaptatoru) Blagoti Erakoviu i tumau glavne role Savi Damjanoviu. Relativno razliven tekst, razbijen na niz anegdota o tipinom crnogorskom ivotnom miljeu, sa dosta duhovitosti ali i banalnosti, posluio je Erakoviu kao dramski predloak za scensku viziju vrsto organi zovanih sekvenci i jasne dramske artikulacije. Traei u Karadievoj komediji ne vic ve pravu duhovitost, satiru umesto izrugi vanja, reditelj je stvorio predstavu koja ispod zavodljivog sitnorealistikog prosedea nago vetava ironian rez u okamenjene arhetipove "ojstva i junatva". Karadiev izvorni tekst uglavnom poiva na folklornim elementima i jezikim specifinostima Crnogoraca. U Erakovievoj viziji on je pomeren i na jedan univerzalniji plan: saimajui meandre Karadievog "vilajeta", koji kao da opstoji na izlazu iz Uskokovievog egovia. Reditelj je uspostavio i izvesnu "drutvenopolitiku vertikalu" ove drame. Iz anegdostskog tiva i lagodnog kazivanja o mentalitetima naih zabiti, iskrsava intrigantna fabula o izmiljenim politikim neprijateljima. Oko ove au torove nagovetene implikacije reija pokuava da organizuje kimu predstave, u emu samo delimino uspeva, jer Karadi oigledno nema kovaevievski zamah, iz Balkanskog pijuna, na primer. Ipak valja rei da Erakovi izvlai maksimum iz jednog simpatinog ali nedovoljno preciznog i dramski nedovoljno organizovanog teksta. U direktnom scenskom radu, reditelj je insistirao pre svega na izbegavanju izvetaene folkloristike, i na tempu koji je u ovoj predstavi postao bitan dramski akcenat. Skoro u svim nastojanjima Erakovi je imao uspeha. Pre svega, tuma naslovne uloge, Sava Damjanovi, u potpunosti je prihvatio njegovu koncepciju univerzalnog tumaenja "crnogortine". Njegov Stevan Beirovi je dominirao scenom. Nametao je tempo, smenjivanjem realistike glume i persiflae, kombinovanjem ironinog i patetinog davao je igri neophodnu razig ranost ostavljajui istovremeno dovoljno prostora i za domiljanje moguih znaenja na planu politike i etike. Posle due pauze, dakle, Damjanovi je demonstrirao vrhunsku igru. U ovoj dobroj predstavi znaajnu ulogu ostvario je i Budimir Pei, iji Vid ima prave konture politikog brodolomnika. Mihajlo Foro, ivopisno i pomalo karikaturalno, donosi tipian lik prevrtljivca i reakcionara, dok Miloje Ivanovi izgledom i manirima doprinosi ambijentalnom situiranju komedije. Sestru Stevana Beirovia odigrala je s punom merom Svetlana Utjeanovi, a Ruica Cvijeti je uspeno doarala lik "ene koja pada iz alosti u alost". Prvoslav Zakovski je u drugom delu predstave imao nekoliko zapaenih scena. Velibor Radonji je veoma funkcionalno reio scenu, uz duhovito podvlaenje ironije na kojoj je insistirala reija. Dnevnik, 19. jun, 1985. 28 284

U LAVIRINTU MELODRAME
Aleksej Arbuzov: Tanja, reija Lilijana Arsenov

U savremenoj dramaturgiji klasina melodrama kao i da ne postoji. Ovaj dramski rod, izrastao vie iz socio-psiholokih potreba epohe, a manje kao rezultat samostalnih estetikih procesa u sferi umetnosti, provlai se, meutim, i danas pozornicom kao ironini kontekst vremena, ili kao medijum rediteljima sklonim globalnoj persiflai. Pojava melodramskog teksta pisanog u ovom vremenu, sa svim ogranienjima anra, reiranog i igranog doslovno i dosledno, svojevrstan je ipak anahronizam. Ipak, ko zna... Pisan u ortodoksnom stilu prave melodrame, tekst savremenog sovjetskog autora Alekseja Arbuzova, donosi jednu banalno isprianu ljubavnu priu, sa suzama, patnjama, umiranjem i, konano, pronaenom sreom. Sa druge strane "umetnosti" koju ispisuju "ljubii", Arbuzov stvara lavirint u kome se pravi ivot javlja kao privid ili imitacija. Njegova Tanja, ne samo to je po strukturi melodrama, to samo po sebi i nije zlo, ona je to i u svakom detalju, a to se pokazuje dosta zaguljivim. Ako zanemarimo repertoarske razloge pojave drame Alekseja Arbuzova na zre njaninskoj sceni, moramo konstatovati da Lilijana Arsenov nije imala nimalo jedno stavan nain da ovo delo, sa premalo poezije, jedva humora, a ponajmanje duha, realizuje. Oigledno, ona se odluila da Tanju dosledno i celovito predstavi. Prihvativi pravila anra, Arsenova je teno poreala slike, omoguila glumcima da izgovore neophodan tekst, logiki postavila odnose: jednom reju, rediteljka je sasvim korektno i zanatski ispriala ono to je Arbuzov zamislio. Jedina znatnija zamerka njoj upuena, odnosila bi se na nedovoljnu vrstinu u oblikovanju scena iz prvog dela drame. Delo je, ipak, zaivelo na sceni nainom jedne Mirjam ili Zagorke. Sve je liilo na pravi teatar, nedostajalo je samo uverljivosti, koja naalost nije ogranienje samog anra ve i pitanje pievog talenta. Glumci su, kultivisanom scenografijom Vlade Marenia, plovili i tonuli kroz rizike melodrame, razliitim nainom i uspehom. U naslovnoj roli Tanje, Mirjana Vukojevi, u prvom delu "davila" se u virovima "sree i nesree", dok je u drugom pronala pravi ton i "ljudski glas". Milan Koalovi kao German, podelio je sudbinu Vukojevike iz prvog dela drame, a u drugom delu, naalost, imao je znatno manji udeo. Olivera Begovi je Mariju donela previe tvrdo i skoro u jednoj ravni, ali ovaj je lik takav i kod Arbuzova. Selimir Toi je diskretnim glumakim sredstvima Ignjatova uspeo da izdvoji iz galerije netipinih, jednoslinih likova. To bi se moglo rei i za Gordanu Vinoki u ulozi gazdarice. Prvoslav Zakovski i Mihajlo Foro, rutinerski su obavili svoj nezavidan posao, to delimino vai i za Anelku Davidovac i Ruicu Cvijeti. Novajlija na zrenjaninskoj sceni Nermil Belagi, doneo je nespretnog Grienka duhovito i svee, sa nagovetenim talentom za geg i pantomimu. Tumaei Dusju, Gordana Jovanovi kojoj je ovo debi, nagovestila je izvesnu sveinu, koja nije na odmet ovom ansamblu. Budimir Pei, kao Vasin, bio je najautentiniji lik, toliko ivotan i stvaran da je predstavljao spasonosni izuzetak. Scenografija Vladimira Marenia stilizovana i proiena, kao da je jo vie 28 285

isticala nevelike domete ove melodrame, koja e ak imati i svoju publiku. Zrenjanin, 7. februar, 1986.

28 286

TRAGEDIJA IZ SAVREMENOG IVOTA

Milan Tutorov: Krajputa za troje, reija Milan Tutorov

Odluivi se da novoustanovljenu Kamernu scenu otvori ba dra mskim tekstom Milana Tutorova Krajputa za troje, zrenjaninsko po zorite je povuklo dvostruko dobar potez. Prvo, ukazalo je na aktuelnost ove drame, koju su proteklih dvadeset godina ekanja samo pribliili izmenjenom drutvenom biu gledalita, a zatim, prirodom same predstave jasno je naznaen i profil ove nove scene: ona treba da bude mesto prevashodno glumakog iskazivanja. Drama sa traginim zavretkom, ali ne i tragedija, Milana Tutorova, sadri u sebi obrazac porodine drame, sa jasnim i prepoznatljivim drutvenim okolnostima. Uz prisustvo ene jednog od njih, braa svode ivotne raune. Mladen je revolucionar, koji zbog pliaka i rukavaca posleratnog vremena, ne uspeva da ostane u matici razvoja drutva, dok Toma istog revolucionarnog "pedigrea", pored, u osnovi postrevolucionarnog fona, u kome u punoj meri uestvuje, istovremeno uplovljava u vode konformizma i karijere. Pisac, dakle, gradi dramski sukob u ovoj predstavi na suprotstavljanju emocija i ideja, odnosno savremenost gleda kroz prizmu sukobljavanja etike i pragmatike. Porodina tragedija, koju obojica unose u svojevrsnu "tajnu veeru", sa oevim samoubistvom kao krstom na koji se obojica raspinju, samo je povod autoru da na univerzalnijem planu elaborira svoju temu: kako se uva i nastavlja revolucija. Jedan brat ivi u prolom i za prolo, uplaen i zgaen nad vremenom koje protie. Njegov u osnovi poten stav, krajnje je neproduktivan i praktino konzervativan jer je lien svake akcije. Drugi, zastupa krajnje pragmatian princip uspenog oveka, koji iz ivota eliminie sve ono to moe da mu omete karijeru. Jedan nije sposoban da se menja i da menja, drugi, u promenama zaboravlja odakle je poao i sa kojim ciljem. U tako konfrontiranim postulatima, Tutorov manirom modernog pisca, ne izvlai nasilan zaakljuak ve diskretno sugerira dijalektiko razreenje koje ne moe da pokvari ni pomalo isforsiran pucanj na kraju komada. U sferi ideja, ovo je valjano napisan tekst, ponegde malo suvoparan, u autorovoj reiji, ipak, pretoen je u snanu predstavu, jasnog koncepta i stabilne organizacije scenskog vremena i prostora. Svojom postavkom, Tutorov je omoguio Miloju Ivanoviu da odigra svoju najbolju ulogu na zrenjaninskoj sceni. Njegov Mladen je, u bliskom kontaktu sa publikom, ubedljivo doarao sav oaj i bezizlaz oveka koji se, sticajem okolnosti, naao izvan zahuktalog voza drutvenih promena. Ubedljiv u gestu, precizan u afektu, koncentrisan u momentima kad je priteran uz zid. Ivanovi je suverenom glumom obeleio premijerno izvoenje Krajputaa za troje. Selimir Toi je drugog brata -Tomu, igrao takoe maksimalnno koncentrisano i precizno, ali ovaj je lik, u samom tekstu, pomalo papirnat i nedovoljno ivotan te, je i pored znatnog truda, rezultat ispao manji. Intu itivno osetivi manjkavost lika koji igra, Toi se opredelio za "asistenciju", koja je predstavi omoguila da se priorodnije razvija. Lik Maje je, i u izvorniku Tutorovljevom, uzgredan, zamiljena vie kao rezonator dogaanja. Maja je iz senke, bez isticanja, trebala da omogui glav nim 28 287

akterima da se razmahnu. U uzdranoj, pomalo plaljivoj igri Svetlane Utjeanovi ovaj je lik bio jo marginalniji nego to pisac zahteva. teta to reditelj nije obratio na to panju! Sve u svemu solidna predstava zrenjaninskog pisca, odigrana u neambicioznom dekoru Viorela Flore.

Zrenjanin, 10. oktobar, 1986.

28 288

KAD SLAVA PROE

Don Marel Uspomene Sare Bernar, reija Naa Janjetovi

Severnoameriki dramski pisac Don Marel (1945) napisao je, prema seanjima Sare Bernar, dramski tekst pod nazivom Sara i vrisak languste. U izrazito kamernoj prezentaciji ovog komada, u zrenjaninskom izvoenju naslovljenom drugaije, susreemo se sa seanjima i halucinacijama ostarele pozorine dive. Potpuno naruenog zdravlja, u vlasti nesanice i histerije, Sara uz pomo svog sekretara i sapatnika Pitua, svojevrsnom igrom podseanja i preruavanja, izbegava misao o starosti, prolaznosti slave, konano, i o smrti samoj. U svojevrsnoj psihoanalitikoj seansi, Marel otkriva protivrenosti, uspone i padove jedne vrtoglave karijere, kao i traume ivota raspetog izmeu agonije i ekstaze, usamljenosti i skandala. Medijum koji omoguuje retrospektivu nesvakidanjeg umetnikog ivota, sekretar Pitu, u drami je takoe zanimljivo postavljen jer, glumei osobe iz Sarine intime, i sam dobija ansu da istakne apsurdnost line pozicije, koja nalii igri leptira sa pla menom to gasne. Marelova drama pisana je u preovlaujui traginim valerima ali bez znatnije spoljanje dramatinosti, bliska literarnom pozorinom iskazu (Lezedrama). U rediteljskoj postavci Naa Janjetovi se opredelila za ujednaen dramski ritam, i time omoguila glumcima da razlono i nijansirano oive poslednje dane Sare Bernar. Svojevrsnom reijom "iz drugog plana", ona je, bez insistiranja na spoljnim efektima, i prevelikih intervencija, stvarala sve preduslove pozorinog dogaaja za ljubitelje glumakih bravura. U toj nenametljivosti, ini nam se, da je ipak u neemu pogreila: Marelova Sara je drama koja se mora igrati u jednom dahu, bez pauze. Jer, posle odmora, splet uspomena i nevesele stvarnosti zrenja ninske Sare, vie se nije mogao s pravom koncentracijom nastaviti. Gordana Vinoki je uverljivo i s pravom merom igrala ostarelu francusku divu. Odgovarajueg glumakog temperamenta, uspeno je doarala iskidani histerini puls Sarinih podseanja i umiranja. Dobro je pokazala svu goropadnost i strastvenost njene prirode, kao i paralelnu nespremnost ove heroine da ivi u stvarnosti, bez potapanja s uspomenama. U njenoj interpretaciji lik Sare Bernar je autentian i snaan. Mihajlo Foro je Pitua dopadljivo odigrao. Naroito je uspean bio u scenama "preruavanja", kada je sigurnom persiflaom otvarao put i neophodnom ironinom podtekstu. Izvesnu nervozu na poetku drame brzo je prevaziao. Scenografija aka Kukia, nenametljiva kao i reija: diskretno prisutna. Drama Dona Marela imae, dakle, svoje zrenjaninske gledaoce.

Dnevnik, 30 oktobar, 1986.

28 289

SMEH SPOREDNOG NUIA

Karijera, po Branislavu Nuiu, adaptacija i reija Steve igona

Teko je proniknuti u prave razloge reditelja Steve igona da svoju estu reiju u zrenjaninskom pozoritu zasnuje na sasvim marginalnim Nuievim jednoinkama. Upitanost dobija na znaaju naroito, kad se ima u vidu da je svoje dosadanje velike rediteljske uspehe sa ovim ansamblom postizao bavei se velikom dramskom literaturom (Gogolj, Sterija, klasini Nui). Ako, meutim, zanemarimo razloge ovakvog izbora, ostaje konstatacija da se reija u startu suoila sa znaajnim hendikepom posezanjem za "spored nim" Nuiem, to je vidljivo i u konanom ostvarenju. Dopadljiva predstava, sa vetom inscenacijom, solidnom glumom, dopadljivom fabulacijom, povremeno je patila od ispraznosti. Kao adaptator, igon se ograniio na uspostavljanje logikog redosleda jednoinki, kao i na "kozmetika" doterivanja koja su trebala da obezbede neophodnu prohodnost komine dimenzije. Ovakvim potezima, ipak, nije sebi dovoljno pomogao u postavci "sporednog" Nu ia, ije su komediografske vrline u odabranim jednoinkama (u rasponu od Analfabete do Mia) sasvim rudimentarne. igon je svesno izbegao karikaturalnost (ali ne i poneki glumci) opredelivi se za ek lektinu rediteljsku postavku, u irokom rasponu od tek naznaene apsurdne komedije, preko groteske do "maksenetovske" burleske. Veto kombinujui razliita stilska sredstva, reditelj je pleo mreu vrcavog smeha, u kojoj je naalost bilo ponekad samo verbalne ili mizanscenske magle. Preveliko poverenje u istu formu donelo je Karijeri par mesta gde se providi dosada. Tempo kao iz nemih komedija, dobro odabrana muzika i nadasve znalaki rad sa glumcima, uinili su da Karijeru doivimo kao pitku i gledljivu komediju. Kao u retko kojoj predstavi itav ansambl je precizno funkcionisao; niko nije ispadao iz igre dok je dobar deo aktera ostvario zapaene role. Najistaknutiji su bili Ruica Cvijeti i Milan Koalovi, slu ei se potpuno razliitim glumakim sredstvima. Cvijetieva je majku igrala sa grotesknim preruavanjem, izuzetno disciplinovano, pruajui pravu podrku partnerima. Koalovi je svoje likove doneo sluei se persiflaom i vodviljskom "kooreografijom". Olivera Begovi je imala znatan udeo u predstavi, najee sa zadatkom da unese senzualnost, koja je i inae kod Nuia uzgredna. Imala je u tome dopadljivih mesta ali joj vie leernosti ne bi kodilo. Mihailo Foro je Svetu pisara odigrao u svom visokom standardu, na klackalici stilizovane i realistike glume, to je posledica ovakvog izbora iz Nuia. Ta je injenica jo prisutnija kada je u pitanju Budimir Pei, koji je Jocu Radulovia odigrao u tipinom nuievom stilu, i u maniru poznatih interpretatora ovog naeg klasika. Naime, njegova je gluma esto, u meavini stilova i ritmova koju je igon primenjivao, ostajala bez dovoljno fleksibilnosti u odnosu na svojevrsno "filmsko kadriranje" koje je reija nametnula. Prvoslav Zakovski je imao par vrlo ivopisnih i dobro stilizovanih scena, to delimino vai i za Nermila Belagia. Ostali su se samo dobro uklopili u i gonu omiljene masovke, koje ni ovog puta nisu prole bez efekta. Pitka i vickasta predstava, igrana je u belim plahtama Viorela Flore. Takva 29 290

scenografija izvlaila je predstavu iz miljea balkanoidne graanske Srbije u salon bekog tipa, to je zduno prihvatila i Boana Jovanovi u kreaciji kostima. Taj je slikovni pomak ostao, ipak, samo uspeo scenski usklinik, bez znaajnijeg uticaja na oblikovanje predstave Karijera je, ipak, sasvim uspela predstava, problem je samo u tome to od Steve igona vie oekujemo. Zrenjanin, 10. oktobar, 1986. god.

29 291

KADA UMETNOST PARODIRA IVOT

Ivo Brean: Predstava Hamlet u selu Mrdua Donja, reija Dmitar Stankoski

U aktuelnu pozorinu tendenciju u nas: da se unutar jednog scen skog doivljaja suoavaju ivotna zbilja (akutna ili istorijska), i umetnost odnosno umetniko delo, ukljuuje se zrenjaninsko pozorite po drugi put ove sezone. Prvi put je bio u pitanju tekst Ljubomira Simovia Putujue pozorite opalovi, sada sa, u svoje vreme kontroverznim, delom Iva Breana Predstava Hamleta u selu Mrdua Donja. Godine koje su protekle od njegove pojave na jugoslovenskim scenama pokazale su da je skoro izreena "politika anatema" bila pogreno uperena. Breanov Hamlet, sada je to sasvim vidljivo, daleko je od svakog politikanstva: njegove su mete u sferi etike i deformisane ljudskosti. Karikatura kojom se Brean povremeno sluio u slikanju posleratnog vremena iskljuivo je iz registra satire, kojoj je cilj scenska katarza i ispitivanje aktuelne mere ljudskosti. Njegova komedija sa traginim zavretkom, paralelizmom ivotne zbilje, one najsiro manije i najelementarnije, iz perioda obnove, i kompleksne i vieslojne ekspirove trage dije, stvara najrazliitije dramske spojeve i lomove. Sukob pukog mentaliteta, neskrivene domiljatosti, gramzivosti i karijerizma, sa tek oformljenom narodnom vlau, na fonu suptilne, a zato ne manje surove, dvorske intrige, izaziva nesvakidanje preplitanje ivota i umetnosti. Prelazei iz farse u sloenu duploeksponiranu scensku viziju, Breanova drama se dotie i melodrame, ali posee i za socio-psiholokom persiflaom posleratnog ivota. Hamlet u selu Mrdua Donja jeste kritika jednog konkretnog vremena, koja ispod naizgled razularenog osnovnog toka nosi jednu hroninu, crnohumornu ali i otrenjujuu fabulu. No, pored jasne i ponekad veristike geografsko-istorijske prepoznatljivosti, ovaj tekst u dubini svoje dramske dvosmislenosti, i rizine verbalne orkestracije, krije misao univerzalnog znaaja: o kvarljivosti oveka u dodiru sa vlau. Dobro osetivi taj zapreteni, ali jasno i dosledno sproveden govor otuene vlasti, za koji podsticaj dolazi iz ekspira ali ga isto tako i reprodukuje dijalektika primitivnog, Dmitar Stankoski je Breanovo delo pretoio u predstavu jasne razvojne linije i poverenja u dramski tekst. Znai: odluio se vie za prezentaciju, a manje za interpretaciju; ponekad je za takav rediteljski postupak potrebno znatno vie truda i imaginacije. U konkretnim scenskim reenjima,on je vie posezao za folklornim (odnosno mitskim), koristei se dokumentaristikom iskljuivo koliko je to za funkcionisanje predstave bilo neophodno. Znaajna odlika ove reije ogleda se naroito u spremnosti da glu mcima stvori jasan i precizno usmeren prostor za igru. Tu ansu je najbolje iskoristio Selimir Toi, koji je od imurine stvorio upeatljiv i prijemiv lik. Igrajui na granici lakrdije, uspevao je da doara pievu viziju pomeane jave i snovienja. Kada tome dodamo i veoma dobro obavljen glumaki posao od strane Budimira Peia, koji je kako je drama proticala dobijao u zamahu, odnosno ivopisan i s merom realizovan lik Mile Puljiza u igri Miloja Ivanovia, jasno je da je zrenjaninsko izvoenje 29 292

Hamleta u selu Mrdui Donjoj bilo uspeno. Anelka Davidovac je veristiki odigrala lik seljanice upletene u "igre " ivota i umetnosti, dok je njen partner Milan Koalovi, insistiranjem na preteranoj "serioznosti". sebe esto dovodio u smisaone tesnace. Mihajlo Foro je iz drugog plana uglavnom pratio glavne aktere. Mare, Gordane Vinoki, isuvie je bila separatna i esto bez pravih spona sa osnovnim tokom predstave. Nezahvalnu ulogu uitelja je odigrao Prvoslav Zakovski, dosta pasivno u prvih pola sata drame, kasnije s potrebnom merom ironije i intelektualne posrnulosti. Iz mase seljana izdvajao se Nermil Belagi. Zrenjanin, 28. mart, 1986.

29 293

POZORINA PAKLENA POMORANDA

Ljudmila Razumovska: Draga Jelena Sergejevna reija: Branko Popovi

Kao to u Louzijevoj filmskoj, i zapadnjakoj, verziji mladalakog nasilja bez granica, iz sedamdesetih, buka i bes dostiu bestijalne razmere, tako i u ruskoj varijanti iste drutvene patologije, na daskama zrenjaninske pozorine scene, dramsko itanje ivota izaziva jezu prepoznavanja. U ovom rimejku predstave od pre pet godina, pozorite i ivot su odigrali ironian tango, tako to je stvarnost, naa, posleratna, ve napisanom i odigranom, delu dala ubrzanje i novu surovost. Pozorite je na izazov aktuelnog uzvratilo uveanom energijom kararze. Obnova predstave savremene ruske autorke Ljudmile Razumovske Draga Jelena Sergejevna, pokazala se kao, iz ugla izmenjene drutvene matrice, jer u osnovi ovog teksta o dananjem ruskom drutvu jeste socijalno-etiki lom kao inicijacija mladalakog besa i makijavelizma, dobar repertoarski potez koji direktno koincidira sa naom, za sada samo prestonikom, provalom netolerancije i faistoidnosti. Zbivanja na ivotnoj sceni u nas, danas, kao da jo vie podseaju na milje koji Razumovska dramaturki uspostavlja u svojoj drami posveenoj sukobu generacija, morala, i dozvoljenih sredstava u Rusiji, a koji viesmisleno i dramatino asociraju na nau stvarnost. To to ivot, svojim tamnim stranama, omoguava teatru dnevnu aktuelnost nikako nije greh umetnosti! Drugi valjan razlog za ovakav repertoarski povratak lei u injenici da je pozorite "Toa Jovanovi" bilo u prilici da za ovaj projekat angauje etvoro mladih i talentovanih glumaca, koji su uspeno oiveli kvartet tinejderskih nasilnika i tragiara. Sve ostalo je bilo isto, ili bolje rei slino, praizvedbi koja je, mora se rei, bila veoma uspena. Pre svega tekst, aktuelan, akutan, pomalo patetian, i naturalistian, kako samo ruski dramati mogu da budu, dobra i precizna reija Branka Popovia, ija je najvea vrlina u tome to je dramatinu anatomiju drutvenih lomova ostvarila ne pukim preslikavanjem zbilje ve isto pozorinim sredstvima: energijom glume, kontrolisanom destrukcijom, jer ivot i film trpe drugi intenzitet i valer, i ublaavanjem patetike koja je imanentna ruskom "timu". Sigurnost u voenju predstave, ka skoro antikoj katarzi, moda je i najvea vrlina Popovievog rada u Jeleni Sergejevnoj. Scenografija Fiorela Flore, sa ogromnim prostornim prazninama koje nagovetavaju pusto i privremenost, - dobra i funkcionalna, i Klemencov, ve uobiajeno diskretan i pre cizan, scenski pokret, stvorili su reiji i glumcima povoljan ambijent za kreaciju, koja nije izostala. Predvodei mladu ekipu, Svetlana Utjeanovi je ponovila svoju uspenu kreaciju od pre pet godina. Utisak je da je u ovom rimejku, ponesena energijom mladih, Jeleni Ser gejevnoj dodala jo dubine, ublaivi istovremeno nanose patetike kojom Razumovska optereuje ovaj lik. Dalje, generalno uzevi svo etvoro mladih glumaca je ispunilo osnovne zahteve uloga koje su proivljavali. Najujednaeniji je bio Ljubia Milii, iji je Voloa bio dovoljno surov i cinian, dok je Nataa Ilin, tumaei Ljalju, devojku nieg socijalnog porekla, u samom finalu predstave najavila glumake potencijale vrsne tragiarke. Jugoslav Krajnov je Pau odigrao s 29 294

izvesnom uzdranou, ali korektno, dok je Via Aleksandra Bogdanovia imao dovoljno autsajderske izgubljenosti. Konano, predstava Draga Jelena Sergejevna je dobro, aktuelno, ne veliko ali angaovano ostvarenje, u onoj meri u kojoj transparentni angaman u umetnosti potreban.

Zrenjanin, 2. oktobar, 1992

29 295

NETO SE IPAK ZNA...

Bernard o: To se nikad ne zna, reditelj Ljubia Risti

Pre svega: nije svaki Bernard o zaloga uspeha. Zatim: nije do voljno delo sa njegovim potpisom samo postaviti na scenu. Kao i za ostale komade neophodan je istrajan rad i barem malo kreacije. U zrenjaninskoj premijeri komedije To se nikad ne zna mnogi od ovih ele menata su nedostajali. Sam tekst, iako je sa skoro svim oovskim odlikama, nije vanserijski ak je, uz svako strahopotovanje prema velikom autoru, zvuao starmalo. Porodica gospoe Klendon, proverenog borca za enska prava i pisca knjiga iz porodinog morala i mentalne higijene (ija su deca, naravno suta suprotnost onim idealnim likovima iz njezinih knjiga), traga za muem koji ih je, posle razvoda potpuno napustio. On je olienje svakojakih negativnosti, ali ima jednu zanimljivu pozitivnu osobinu - bogat je. Pronalaze ga i tu se radnja prividno zaplie... Sve u svemu, jedna banalna fabula koju jedino oov humor odrava na okupu. Meutim, kada dodamo da ni osvedoeni dramski majstor, Bernard o, nije u ovoj komediji bio naroito inspirisan, postaje jasnije sa kakvim su predtekstom raspolagali izvoai ove predstave. Mogue polemike iskre koje povremeno nudi o (o istunstvu koje se zloupotrebljeno pretvara u manu, o sudbini velikih moralizatora itd.), postoje i u ovom delu ali su se neopaene utopile u masu indi ferentnih replika. Mladi reditelj Ljubia Risti, koga smo upoznali kao vrsnog reali zatora Fejdoovog vodvilja Buba u uhu, kao da je u ovom sluaju dvostruko pogreio. Odabrao je nere prezentativnog oa, odnosno traio u njemu akcente kojih zapravo ovo delo, pa ak i itav njegov opus, ne sadre. U piscu slojevitog humora, ak lingvistikih persiflaa, on je traio elemente burlesknog, ak revijalnog. Risti je predstavi pokuavao da udahne bri ritam, meutim uglavnom se ograniio na mehaniko ubrzavanje: mnotvo skokova, akrobatika, jurnjava sutinski nita ne menjaju u organizaciji dramskog toka. Jednu prevashodno narativnu komediju on je, s velikim naporom, prevodio na teren vodviljskog, moramo da kaemo ne ba s mnogo uspeha. Druga intervencija Ristieva, takoe neobavetenom gledaocu naizgled mehanika, nikako nije bez znaaja za kompletnost utiska, a odnosila se na zavretak ovog dela. Naime, reditelju se originalan zavretak uinio nedovoljno atrakivan pa je oa zainio ekspirom (finale dela Piram i Tizba). Ni u ovom sluaju novatorstvo nije imalo oekivani efekat, jer takve kontaminacije moraju imati jako opravdanje u kompleksnoj transformaciji ideje predstave, to ovoga puta nije bio sluaj. U rediteljskom bloku ovako smiljena predstava nije imala mnogo ansi da na pozornici zablista nekim novim sjajem. Tako je i bilo. Ansambl kao da je priao realizaciji ovakvog oa sa izvesnim rezervama: neophodnog poleta koji bi, eventualno, mogao da prigui naznaene protivrenosti, nije bilo. Predstava je tekla bez pravog ritma i tona, neprestano se rasipala, to je svakako doprinelo nepovoljnosti konanog utiska. Bernard o, koji i inae predstavlja izazov specifinou svog humora, ovoga puta je proao mimo nas. 29 296

Interpretatori su se na pozornici dvojako pokazali: oni koji su mogli i hteli da slede Ristia u burlesknom ritmu poteno su obavili svoj posao. Oni su koliko-toliko oiveli junake koje su tumaili, naravno ne uvek u oovskom duhu. Drugi su jednostvano dramskom tehnikom izvrili povereni zadatak, ne uputajui se u nadgradnju likova. U prvu grupu spadali bi: Anelka Davidovac, Rade Brankov i Dragoljub Lazarov. Prilino osveenje predstavlja naroito igra Radeta Brankova. Stojan Notaro kao advokat Makomas uspeo je da se otrgne iz letargije u koju je upala grupa izvoaa, i da u prilinoj meri animira lik smuenog pravnog savetnika. Sava Damjanovi, kao Bun - korektan. Filomena Dogan i Neo Pajevi, kao gospoa Klendon i Rergas Krampton, igrali su prilino bledo, sa naglaenom distancom prema likovima koje su igrali. Smatramo da je i dodela ovih uloga pomenutim glumcima prilian promaaj. Olga Beli je Gloriju igrala sa prekovie gra, bez dovoljno nijansi koje odlikuje oove enske likove. Najcelovitije ostvarenje ove predstave doneo je Stojan Stojiljkovi, kao glavni kelner. I gestom, i ritmom, i uspelom maskom, bio je najblii pievim intencijama, naalost to je ipak samo epizoda. Ovaj glumac nas iz predstave u predstavu uverava u svoju mo transformacije i ne bi bilo loe da se to i repertoarom iskoristi. Scena Miodraga Tabakog realistiki funkcionalna i dopadljiva. Kostimi Vinje Posti, sa malo izuzetaka uspeli. Zrenjanin, 13. maj, 1993.

29 297

VEDRINA PRED NITAVILOM

Semjuel Beket: Sreni dani, reija Duan Torbica

Na poetku u izrei ono to se obino izgovara na kraju, ova praizvedba Beketa nije projekat zrenjaninskog Narodnog pozorita ve samo stalni umetniki proizvod, to izaziva niz nedoumica, i to ne samo zbog oskudica premijera u domicilnoj teatarskoj kui, ve prevashodno zato to su glumica Anelka Davidovac i reditelj Duan Torbica napravili dobru predstavu. A sada redom: prvo izvoenje ovog Beketovog komada na zrenjaninskoj sceni, tek 1997. godine, to je prosto neverovatan podatak, svakako je pozorini dogaaj za se- be, i neto to e ovdanja publika umeti da ceni. Rodonaelnik antidramskog teatra apsurda, pofrancueni Irac Semjuel Beket, kod nas slavan po delu ekajui Godoa, u svojim romanima i dramama, ve pedesetak godina, anticipira ne samo razvoj evropske dramaturgije i proze, tako to jasno polarizuje potonje umetnike na sledbenike ili oponente, ve svojom filozofijom apsurda nagovetava i danas veoma aktuelne kontroverze oko kraja istorijskog vremena. U delu Sreni dani iz 1963. godine, on donekle na puta sebi osoben svet redukcionalizma i otvorenog cinizma, zaranjajui u milje malograantine, sentimenta i prebiranja uspomena. Njegov inventar svakodnevne ikonografije tipinog sreno-nesrenog branog para, u prvi mah deluje ak kao duhovita i bezazlena persiflaa, ali sa konanim zbirom ove drame postaje jasno da je veliki apokalipti ar scene, samo s druge strane, one koja rasprostire privid kao masku nasuprot besmislu, doao do sebi svojstvenog ishodita: sve je nitavilo, jer u trajanju nema kretnje i razvoja! Ipak, poto drama nije samo njen konaan utisak, ve i put do finala predstavlja znaajan element scenskog kvaliteta, moe se rei da Sreni dani u poznavanju jednog drugaijeg Beketa igraju znaajnu ulogu. Zato izbor ovog teksta za reditelja Duana Torbicu predstavlja dobar potez, koji e se i u scenskoj postavci potvrditi. A on i Anelka Davidovac, imali su izuzetno teak zadatak da u okvirima prie o "ubijanju vremena, u egzistenciji bez smisla", scenski "opravdaju" naizgled ogoljenu fabulu o sredovenoj eni, simbolino ukopanoj na sred neke pustoline, koja u stanju sentimentalne rezignacije, oslonac nalazi u najbanalnijim gestovima line toalete, i evokacije prolosti, a sve u cilju da se podri krhka iluzija sretnog malograanskog trajanja. Glumica je, Anelka Davidovac, u uslovima znatno limitiranih scenskih sredstava, upuena skoro iskljuivo na glas i mimiku, naravno i na beskrajno mudar i cinian Beketov tekst, donela svoju Vini s dozom pune uverljivosti i apsurdne vedrine. Njena sredovena anti herojina, uspeno je razotkrivala osnovnu zamisao drame Sreni dani koja glasi: ivot je zapravo apsurdna igra pred konanou nitavila, a samoa je jedino istinsko stanje ovekovo, jer prave i trajne komunikacije nema. U drami tu tezu ubedljivo ilustruje i "prisutni" Vili, suprug, koji se svo vreme nalazi u stanju "isprekidanih" mentalnih veza. Njega je veoma decentno i precizno tu maio Miodrag Panteli. Duan Torbica, dosledan svom rediteljskom principu da pisca treba autentino tumaiti, bez nasilnih osavremenjavanja, u emu ga je sledio i scenograf Milan Grahovac, glavninu svog posla usredsredio je na lik Vini, zapravo pomagao je 29 298

Anelki Davidovac da je ne zavede prividna vedrina lika koja tumai, jer bi to predstavi oduzelo dubinu apsurdnosti. I oboje su uspeli: Torbica da nam predstavi Beketa njim samim, uz linu diskretnu ali i dragocenu asistenciju a Davidoveve, strogom kontrolom emocija, pravim ritmom u smenjivanju, inae minimalistikih glumakih sredstava koja su joj stajala na raspolaga nju, jednom reju - njen je odgovor na izazov velikog pisca bila - zrela gluma. Sreni dani, kako to ironino zvui, i danas i ovde, zaslueno e imati svoju publiku, mladu, da vidi kako to zapravo izgleda izvorni beketovski teatar, i onu ostalu, da se podseti na ono to nisu mogli do sada u Zrenjaninu da vide! 1998.

29 299

ZRENJANIN ZA POETNIKE
KULTUROM UZVODNO dnevnike beleke o gradskim dogaajima i pojmovima

30 300

Ovaj tekst je deo mog javnog (objavljivanog) dnevnika drutvenog ivota grada, obo jen linim ukusom, raspoloenjem, iluzijama i zanosima. Belei vreme potkraj osamdesetih do sredine devedesetih. Za savremenike dogaaja, tivo za podseanje, za naknadno pristigle - mesto da se obaveste, konano, za mlae od prvih datuma koji se pominju, prilika da se zaude! Da zavire u vreme, ukuse, zanose i zablude svojih roditelja. A, videete, ima toga za sve pomenute grupe Zrenjaninaca. Dovoljno zaboravljenog, novog i nepoznatog, ponekad i kominog. Zapoinjemo neim ega nema u ovom izboru tekstova. U starom Domu omladine, na obali Begeja koji sad to nije, pored Gradskog parnog kupatila, koje je davno srueno, postojao je prostor za neverovatne kreativne i duhovne slobode, poluzvanino nazvan "Jorgan sala heroja". Samo desetak metara udaljeno od kancelarija u kojima su sedeli ljudi zadueni za pravilan komunistiko-socijalistiki odgoj lokalne mladei. Bilo je to mesto za muzike, pesnike, likovne a prevashodno dramske eksperimente. Za nekonvencionalno, jeretiko, mladalako i avangardno miljenje i bavljenje "umetnostima". Od umetnosti slobodnog ivljenja u provinciji, do vrhunskih vebi za pravu, buduu karijeru. Naalost i za ivote pre kraja zavrene. Vrhunski projekat tog Doma bila je autorska predstava Romeo u ulijeti Miodraga Martinova Diva, reditelja nesluenih mogunosti i prekratkog, limitiranog ivotnog veka. Uz njega je stasavao i Milan Vukoti, genijalni svatar umetniki, inae budui diplomirani scenograf, pozorini matar koji nam je nestao negde u sopstvenom vremenu. U Klubu mladih pisaca okupljali su se Vujica Rein Tuci, Jovica Ain, Miodrag Milenkovi um, Voja Despotov, Milutin . Pavlov, Spiridon Miti, Radivoj ajtinac. Pisac ovog rukopisa bio je tada samo "pripravnik" kod spomenutih. Muzikom i muziarima se bavio peva, recitator i zavodnik Vlada Grubanov. Svu tu subverzivnu ekipu na okupu je drao, brinuo o njima, iako im se ponekad inilo drugaije, i odlazio u komitete na ideoloke packe upravnik te ustanove Bora Halasev. I da se ne zaboravi, u bati koja se naslanjala na Gradsko parno kupatilo, koje je M.M. um ovekoveio u prozama Prie kupatila, najbolji rotilj u gradu pekao je ura Gaborov. Svirali su orkestri Omege, Tihuana, Kombo, Tetka Ana... Poetkom osamdesetih poinje da radi letnji Amfiteatar, koji se nalazio u sadanjem dvoritu Narodnog muzeja. Tamo su Zrenjaninci, a bilo ih je uvek u rekordnom broju, uglavnom u okviru manifestacije "Zrenjaninsko leto", skoro decenuju imali prilike da prisustvuju muzikim, scenskim, poetskim i multime dijalnim programima iz Jugoslavije i sveta. Iz tekstova koji slede uveriete se kako je na grad tih decenija bio veoma atraktivna destinacija za vrhunsku i popu larnu kulturu i zabavu. Bili su nam u gostima Rade erbedija, grupa Film, Konstantin Bogino, Relja Bai, ansambl Glinka, kubanski, ameriki, afriki folklorni virtuozi, Ljuba Tadi, Milan Oklopdi, Ruica Soki, Fabijan ovagovi, sarajevski pozorini ansambli, uveni svetski i nai gitaristi, violinisti... Tih je godina u "Amfiteatru" bio kompletan Zrenjanin, pola Jugoslavije i etvrt sveta. Naravno da sam preterao sa ovim iskazom ali svi oni koji su iz ponedeljka u ponedeljak dupke punili tribine neudobnog ali dragog prostora izmeu Muzeja i Pozorita, u kome je smelo da se pui, iako je i tada puenje bilo tet no po zdravlje, imali su neodoljiv utisak da su tih sati ba oni bili svet. Ono to se deavalo na sceni, i komadi teget neba uokviren Pozoritem i muzejem, imali su nesvakidanju mo melana ushienja, mate i slobode. Dnevnik onog to se ovom autoru inilo bitnim, u posmatranih, proivljenih i prosanjanih dvadesetak godina, odsedam desetih do devedesetih prolog veka, belei 30 301

i kako nam je televizija tih godina bila veoma vaan deo ivota. Gledali smo Dinastiju, kamiondije, bordije, sluali i gledali Lepu Brenu, imali horove svetskih dometa (Koa Kolarov i Josif Marinkovi, uivali u pesmi i humoru grupe "Poslednja igra leptira", Opatijski festival i San Remo su nam okupirali panju. U modi su bili "Filmski maratoni", ali ne oni televizijski ve bioskopski. Pratili smo ta je aktuelno na "Festu" i poseivali "Minifest". U tim smo godinama mnogo itali Kunderu i njegovu Nepodnoljivu lakou postoja nja. Sredinom posmatranog perioda zapoinje era kafia koji su uporedo sa diskotekama zamenili tradicionalne kafane i ive svirke. Ta promena mesta okupljanja mladih, bez obzira to je to na poetku liilo samo na uspostavljanje novih lokacija, znaila je je neto mnogo dublje u kulturolokom i sociolokom smislu. Sa kafiima zapravo zaponje nova era zabave i organizacije slobodnog vremena. Vreme izlazaka se sve vie pomera ka ponoi, muziki, generacijski i modno najmlai se diferenciraju na jasno raslojene grupe minkera, pankera, rokera i ostalih. Tih prvih godina ere kafia u Zrenjaninu su "in" bili "Akvarijus" i "Aleks". Meutim, jo od tih nostalginih osamdesetih i ranih devedesetih, na grad ne naputa zavisnost od novokoponovanosti. Gostovali su i "Bijelo dugme" i Zdravko oli, bila je i "Generacija 5", "Haustor" i "Smak", muzicirao je ansambl "Renesans", ali brene, muslimovii, ilii, zmijaneve i ini tozovci punili su nau halu sportova, koju smo megalomanski zvali Medison. U nekom od tekstova koji slede napisao sam kako nam je harmonika i Balkan u genima. Moda sam i preterao, ali kao da mi se stalno privia kafansko kolo i maramica u visoko podignutoj ruci. U svojim kolumnama opisivao sam zavrno doba naeg komunizma sa ljudskim likom - kako smo mu tepali, i tek za poetog socijalizma, period stalnih ekonomskih reformi, nae stabilizacije, posustajanje Jugoslavije, ubrzavanje moralnog rasula, faze ideolokog raspadanja, vrhunske kulturne vrednosti i ekspanzivni nalet unda. Zapravo, nita od toga nije direktan povod redova koje sam nedeljama i mesecima ispisivao, bio je to zapravo pravi background naih zabava, izlazaka, ostajanja kraj tele vizora, godinjih odmora, snegova i izmaglica, pevanja, pucanja i plakanja s kraja prolog veka. Ovde, u Zrenjaninu. Bivoj Jugoslaviji. S Evropom u mislima, a Balkanom u stvarnosti.

30 302

3. septembar, 1977. O GORINI S OSMEHOM*

Monodrama beogradskog knjievnika Mome Dimia iveo ivot Tola Manojlovi spada ve u "klasiku" ovog, u poslednje vreme, veoma popularnog dramskog roda. Od premijere, pre dosta godina, na sceni Ateljea 212, Petar Kralj anje, zaslueno, uspehe na mnogobrojnim pozornicama. U zrenjaninskom izvoenju Tola Manojlovi je iznova, spojem humornog i mudrog, s opojnim ukusom gorine, ostavio upe atljiv utisak. U emu su literarne vrednosti Dimievog teksta? Saeto reeno, u sledeem: u naizgled nepretencioznom, ak mestimino s finim umiljajem, naivno-domiljatom prianju o nezgodama i bezbrojnim bolestima neukog srbijanskog seljaka, Tole Manojlovia; autor zapravo ispisuje nepatetinu himnu neunitivosti ivota i optimizma ljudskog. Mnogo je iskonske mudrosti u jednostavnoj aroliji Tolinog priseanja. Iako sledea analogija poiva na jedinstvu po suprotnosti, moe se slobodno izrei: Tola Manojlovi je na Kola Brenjon. Verujemo da bi nam i Roman Rolan dao za pravo. To to kod Dimievog junaka pretee stoicizam, dok je kod Rolanovog junaka izraenija radost ivljenja u skladu sa prirodom, po logici apsurda u konanom utisku veoma pribliava ova dva junaka. Glumac sad ve srednje generacije, Petar Kralj, interpretirajui lik ovog junaka, iz ivota unetog u literaturu, i opet ivotu vraenog, uloio je sav svoj umetniki potencijal. U nesvakidanjem spoju zavidne dramske vetine, s uspostavljenom delikatnom ravnoteom u predavanju liku, i superiornim poimanjem dubina dramskog tkiva, ovaj glumac vaja lik epskog zamaha. Oigledno je: borba obostranog prilagoavanja bila je velika. Ali isplatila se - lik koji je ostvaren, i ove veeri na "Zrenjaninskom letu", pred nama, antologijske je vrednosti. Kralj je Dimievog junaka gradio veoma moderno a istovremeno klasino isto, s mnogo promiljenosti i koncentracije. Postigao je ono to se retko postie: bio je u liku ali i izvan njega, kao dvojnik i sebi i dramskom junaku, to je kazivanju davalo dragocenu slojevitost. Zbog gore reenog, u sluaju ove monodrame moemo slobodno govoriti o koautorstvu pisca i izvoaa. Bez praznog hoda i nesaglasja, Dimi i Kralj ive ivot Tole Manojlovia. I jo neto: ovaj scenski doivljaj, evo traje ve desetak godina, odolevajui menama ukusa vie generacija. U zrenjaninskom amfiteatru izdrao je jo jednu proveru. Zapravo, i znatno vie od toga - trijumfovao je. Verovatno, s glumcem i autorom, trijumfovala je i naa sposobnost venog optimizma i sposobnosti da izdrimo. Humorni lik iz nae ruralne stvarnosti, knjievni Tola Manojlovi je u istoimenoj monodrami oigledno izrastao u paradigmu naeg etno-psiholokog pamenja. * U to vreme je na Manojlovi, Toa, je jo delimino "pod komunistikim koritom". Momu Dimia sam bolje upoznao 1974. godine kada smo za Ulaznicu pripremali izdavanje knjige Roberta Grejvsa Uputstva orfikom iskueniku. Uspeli samo da angaujemo za grafiku opremu i ilustracije uvenog grafiara Bogdana Kria. Nau, "banatsku verziju" Tole Manojlovia, ika Milivoja Maleeva, iz Titela, sreo sam 2004. dok smo leali u istoj sobi Klinikog centra u Novom Sadu. Naravno, sve ovo nisam mogao znati u Anfiteatru 1977, niti ova naknadna beleenja pripadaju prethodnoj recenziji. Povezuju ih samo preplitaji mog pamenja.

30 303

16. septembar, 1977. I BI EGOVI*

Fenomen monodrame, koji dijagnostiki obeleava dananji trenutak naeg teatra, zrenjaninskim izvoenjem slavom ovenanog egovia, jo jedanput je demonstrirao svoje domete. Govorei tekst Dragana Uskokovia, u reiji nae bive sugraanke Slobodanke Aleksi, glumac Petar Boovi je iznova briljirao. U ambijentu koji je po prenatrpanosti gledalita delovao znatno vie fudbalski nego pozorino, ovaj glumac je izgovorio svoju priu manirom istinskog majstora, zatienog mnogobrojnim uspesima. I zaista, teko je neto rei novo o interpretaciji koja je na festivalu monodrame u Zemunu trijumfovala i od svih prikazivaa obasuta pohvalama. Ipak, nek nam bude doputeno da, u jednom impresionistikom krokiju, kaemo nekoliko svojih utisaka. Pre svega, fama koja prati neko umetniko delo, dajui mu mitska obeleja, setimo se sluaja sa filmom eljusti, u produenom trajanju, pri suoavanju sa objektom "idolo poklonstva" ostavlja u ulima, po pravilu, ukus gorine. Jednostavnije reeno, posle zakljuaka da je bilo dobro, ili ak veoma dobro, uvek doe jedno - ali. Pod pritiskom naeg predugog i prejakog oekivanja nestaje, ne glumeva pauini nalina umenost, ve naa sopstvena mo spontanog predava nja doivljaju, a tamo gde spontanost nestaje raa se skepsa. U sluaju egovia, najtee e potrebu analiziranja izdrati Uskokoviev tekst. On je sav u jednoj ravni, sa isuvie malo sublimnog u nizanju fragmenata svakodnevnice. Njegove vrline lee u prepoznatljivosti i potpunom odsustvu svake spisateljske umiljenosti. Tekst je zapravo samo mogui okvir jedne glumake bravure u jeziku i gestu. I ba ta pojednostavljena "ivotna fraza" inspirisala je Boovia da maksimalno prozrai skrivene sunovrate ovog vie ivotnog nego dramskog tkiva, koji jedino u jezikom inu i postoji. Ovaj glumac je veto i istrajno, u kolokvijalnosti, traio i nalazio neophodno vezivno tkivo, koje e zamiljenu viziju drati na okupu. Uz, najee uspenu, stilizaciju govornog, ba u tome poigrava nju s kolokvijalnom frazom lei je i privlanost ove monodrame. Ako tome dodamo i pri roenu leernost Boovievu koja liku obezbeuje uverljivost i prijemivost, dolazimo do saznanja da je u sluaju izuzetnog uspeha monodrame egovi najveu ulogu odigrao srean spoj glumakog arma i nepretencioznog teksta, jer sluajui Boovievog egovia, svi smo verovali glumcu, ne razmiljajui mnogo o mudrosti izreenog. Sluaj ove monodrame je onaj kada nije poeljno posle odgledane predstave proitati i tekstualni predloak. U intimnoj i spontanoj atmosferi Amfiteatra glumac je bio onaj kome se blanko veruje! * Dragan Uskovi je moj kolega sa studija. Zanimljivo je da sam se te i njenice setio tek skorih dana kada sam ga video na tv. ekranu kada su ga intervjuisali povodom pripreme "rimejka" egovia. Nisam siguran da bi mu se svidele moje pojedine ocene teksta koji je davno napisao. Reditelja ove monodrame, Slobodanku Aleksi, upoznao sam dok sam radio u pozoritu "Toa Jovanovi", a imao sam priliku da "Cacinu" kafu popijem u drutvu sa njenin suprugom, mojim kolskim drugom glumcem Brankom Milieviem - Brkom, u njihovom pitoreskonom potkrovlju u Beogadu. Snimao sam tada te-ve emisiju o njemu za serijal "Detinjstva".

30 304

23. septembar, 1977.

DOGODIO SE RADE ERBEDIJA*

Posle viegodinjeg odgaanja, u nedelju 14. septembra, u pozorinoj dvorani do granica izdrljivosti punoj - dogodio se Rade erbedija. Ne Amfiteru, jer bila je kia. Upravo tako, dogodio se, jer susret sa ovim autentinim dramskim umetnikom, prevazilazi iskljuivost isto pozo rinog ina. U jednoasovnim bravurama, po Krleinoj poleminoj, umnoj i antidogmatskoj partituri, on je demonstrirao sve vrline koje karakteriu umetnika u ijoj igri nema razmaka izmeu dram ske sutine i njenog predstavljanja. Za nastup pred Zrenjanincima, erbedija je odabrao izbor iz Krleinih invektiva, posejanih po mnogim rukopisima, namenje malograanima, zapravo njima u inat. Bila je to scenska kompozicija, koju je s ovim glumcem, uobliio reditelj Dino Radojevi. Tekstovi izgovoreni suverenom intonacijom, deluju kao da nisu napisani u periodu 1917-1937, ve da dopiru iz savremenosti. Kao da su pisani danas. Bili su i satirini i autentini, opori, i za dananjeg malograanina, neprijatni. Rade erbedija je kazivao ranog Krleu dahom i damarom ovog velikog umetnika koji i danas ispunjava na knjievni i kulturni horizont. Njegov je zastupnik, erbedija, otvarao virtuozno i najskrivenije pretince mudrosti, ironije, mladalake unosti i, samo ovom velikanu dostupne, dalekovidosti. Angaovano, posveeno, sa arom ali i odstupnicom intelektualne glume. U rasprostiranju ovog, u osnovi neknjievnog, vie filozofskog ili aforistiarskog, a jo manje klasinog dramskog rukopisa, na gost je jednostavno i ubedljivo iskazivao obrazac svog poimanja glumstva. Na praznoj pozornici, ija je prazninave progutala mnoge dekorisane i kostimirane heroje i heroine, u svakidanjem dinsu, golim licem pred nama, proao je Rade erbedija kroz Krlein predloak govorei ga kao sopstveno disanje. Zapravo najmanje je tu bilo one klasine glume a ponajvie samog ivota umetnosti. Dok je bio pred nama, sluali smo ga s uverenjem da govori sopstvene istine. A one su, u datom trenutku, zaista iz njegovog krvotoka izvirale. Rade erbedija je u isti mah bio i mladi Krlea, egzaltiran, jetak, pobunjen, a jednovremeno i glumac izraene personalnosti. On je bio glumac kome se veruje. Dok govori kompleksnu politiko-filozofsku materiju Miros lava Krlee, koji je sve samo ne jednodimenzionalan pisac, sigurni smo da ovaj hamletovski umetnik misli i sam tu misao. Zadovoljstvo je bilo sluati slapove Krleine britkosti, koja se pred nama iznova i neponovljivo pisala, jer erbedija nije glumio ve stvarao dogaaj punog jedinstva - pisca - dramskog umetnika i publike. Na samom zavretku "Zrenjaninskog leta" publika je tako zaslueno doekala ovaj dra gulj. * Bila je to nedelja, iako je "Zrenjaninsko leto" tih godina odravano ponedeljkom. Taj dan u nedelji, petak, odabran je iz dosta prozainog razloga: jedino ponedeljkom nije svirala muzika u hotelu "Vojvodina", jer u suprotnom u Amfiteatru nije bilo mogue izvoditi bilo kakav program "uivo". Sa erbedijom sam se upoznao i saraivao krajem osam desetih u Subotici i na Paliu, seam se, snimali smo tv. emisiju u kojoj sam sa velikim glumcem, i boemom, razgovarao dok smo sedeli u amcu koji se nalazio na suvom, ispred Nepszinhaza u Subotici. Mnogo 30 305

godina kasnije, ali neuspeno, pokuavao da stupim u ponovni kontakt sa njim, sredinom devedesetih, dok je bio u Londonu, elei da ga angaujem za promociju likih pria njegovog zemljaka, uvenog grafiara Ljubomira Koktovia. Knjigu "Gut baj Brodvej - elo Vrans", ing. Dragan Basta i ja samo ipak poslali knjigu na njegovu englesku adresu.Aa od svega mi je u telefonskom imeniku preostao samo tadanji erbedijin broj 99441716037147 ...

10. februar, 1984. VREME PROMENLJIVO I RELATIVNO* ili kako smo obeleili godinjicu roenja Todora Manojlovia

Traju ovi dani, ve se moe rei i meseci, u navodnoj orvelijans koj 1984. godini. Protiu u nesvakidanjoj smei kie, krhkog snega, preplaenog sunca i, ini se, ponajvie, da li samo, klimatskog sivila. Dogaaji se niu, pretiu, ostaje nam da se nadamo da ih prepoznajemo. To izmeano vreme sea me na Pola Valerija i njegovu knjigu Melan (to bi znailo neto kao: smea). Ima u njoj jedan zapis: "Ogledalo ini da izaemo iz nae koe, lica. Nita ne moe odoleti svom dvojniku", koji po srodnosti razmiljanja upuuje na Todora Manojlovia, naeg pesnika sugraanina, iju godinjicu roenja stidljivo obeleavamo. U pitanju je, ne toliko sumnja u njegovu knjievnu vrednost ve bojazan od ideolokog predznaka koji obeleava jedan deo njegovog ivota. asopis Ulaznica donosi, ne ba najbriljivije preveden i obraen, Manojloviev dnevnik pisan na nemakom. U komentaru uz njega, premalo je pokuaja da se ovaj autor preciznije situira u nau kulturnu batinu. Novosadski Letopis Matice Srpske, u istoj prigodi objavljuje seanja nekolicine zrenjaninskih knjievnika na poslednje godine Manojlovieve u rodnom gradu (ajtinac, Hajdukovi, Rein-Tuci i drugi). Ovi prilozi dosta ivopisno slikaju ostarelog pesnika, ali mogao se prireiva setiti i Jovice Aina, Mie Martinova i Vojina Matia, iji bi ve davno objavljeni zapisi, isto literarnim vrednostima, upotpunili ovaj izbor. A Manojloviev "sluaj" i nije vie tako nejasan. Naroito posle eseja Radomira Konstantinovia u knjizi Bie i jezik. Uz sve opasnosti koje se javljaju u svoenju zama nijeg teksta na nekoliko izvadaka, verujemo da e ovako interpretiran Konstantinovi dati najbitnije odgovore. Pre svega: "Manojlovi je ostao u senci najznaajnijih modernistikih pesnika, ali se duh modernizma obljavljivao i kroz njega". Znai bio je znaajna knjievna figura, u neposrednoj blizini velikana. Kultura je za njega bila tolerantnost u duhu graanske "liberalnosti". I opet Konstantinovi: "On je hteo da poezija pretvori svet u bajku... Manojlovi je verovao u poeziju kao u arobnjatvo, kao magiju koja preobraava svet". Zar nam sada nije jasniji njegov idealizam, paganstvo i udnja za veim svetlom. Ko nano, nain kojim Radomir Konstantinovi sagledava, kratkotrajnu i iskljuivo kulturnu Manojlovievu saradnju sa osvajaima, ima u sebi filozofsku logiku. On kae kako rat Manojlovia, kao uostalom i mnoge druge moderniste izrasle iz graanske ideologije, upuuje na sintezu boga i kulture. Taj spoj, iz panike 30 306

i nesigurnosti nastao, ovaplouje se u religioznom misticizmu koga na sugraanin prevladava sa prestankom "komara okupacije". U naem gradu, estoko prekopanom, nadajmo se, i za budunost, sve je nekako u znaku Balkana. U Narodnom pozoritu izvedena je premijera drame "hit" pisca Duana Kovaevia Balkanski pijun. U ovoj, ne u potpunosti uspeloj, predstavi o manijakalnom spustu Ilije vorovia, oveka sa grekom u prolosti, Balkan se iskazuje nekom tamom koja uti u ljudima iz senke da bi se iznenada ustremila i ka prostorima krhke slobode. Glumac Stojan Stojiljkovi, u zrelosti karijere, na daskama zrenjaninskog pozorita razruenog ali upornog, podrava veru u nama da se njegova obnova nee zavriti samo na graevinskom zahvatu. U bioskopu "Balkan" ve se danima pred prepunim "filmitem" prikazuje Balkan ekspres reditelja Branka Baletia. U njemu smo svakojaki, ali - "ponosni". Ovom ratnom, komino-traginom filmu, zrelo realizovanom, sa proverenom bestseler glumakom ekipom, nedostaje samo malo vie samoiro nije, bar onoliko koliko je u istoimenoj pesmi grupe "Azra": " Balkane, Balkane, Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj". * Zanimljivo, zvui li ta re ironino, kako naa demokratski naminkana i poevropljena palanaka uspeno ignorie postojanje i delo Radomira Konstantinovia. Muk sa kojim je doekana njegova knjiga Dekartova smrt veoma je indikativan. Pseudointelektualtina se "mudro" opredelila da razbije sva ogledala jer injenica da je pre izvesnog vremena izalo novo izdanje njegove kultne knjige "Filozofija palanke" vie je gest iskrenih potovalaca a ne probuene civilizacijske spoznaje. uti provincija a velegrad se skoro neprimeeno preruio u sebe samoga. Svet se u meuvremenu nije "pretvorio u bajku" dok Mia Martinov Div i Vojin Mati vie nemaju potrebe da se dopisuju sa Manojloviem. "ive" u susedstvu. Branku Baletiu, koga sam imao prilike tokom rada na Televiziji upoznam, dugujem izvinjenje: samoironinost i duhovitost njegovog Balkan-expresa za dananje je vreme mislena imenica! Da li e "sluaj Perii" inspirisati Duka Kovaevia za nastavak Balkanskog pijuna. Ali, nema vie Bate Stojkovia da udari glanc.

17. februar, 1984. AVANGARDA ZAUVEK; MILAN VUKOTI* U agregatnom stanju veite avangarde, on traje kao dragocena neobinost.

I vie nije sve sivo. Za sve se pobrinuo sneg. Sneg u februaru! Kanda nas je iznenadio. Ipak preiveemo. Zavejani svakojako, do kulture uglavnom stiemo posredstvom televizije. A na televiziji... O tome, s razlogom, docnije. Kulturni dogaaj prethodne nedelje u Zrenjaninu svakako je bila premijera u Dramskoj radionici "Centar", integralnog autora Milana Vukotia (tekst, reija, scenografija i entuzijazam). Predstava pod imenom Prie iz Megapolisa, odigrana je pred punim i kompetentnim gledalitem Doma mladosti, sa odjekom koji se mora 30 307

respektovati. Trei autorski projekat od povratka iz Teatra levo, (prethodni su bili: Ring slobodan i ak, gde stanuje) uverio nas je da se ivotni i umetniki avangardizam Milana Vukotia, scenografa po obrazovanju, pesnika po nespremnosti da se uklopi u "pravila igre", umetnika po sposobnosti da raznoliki ivotni materijal savlada, superiorno nastavlja. A zapoeo je negde u zimu 1969. godine. u udesnoj "Jorgan sali" starog Doma omladine. Tada mladi slikar koji obeava, prireivao je ivopisne hepeninge, prepune nekonvencionalnosti i mladih, i na sceni i u publici. Mnogi ga pamte iz tog vremena, po leptir mani, moda jo vie po nesvakidanjem "klizajuem hodu". Kasnije, godinama bio je "duhovni voa" Teatra levo iz Beograda. Njegova predstava Rastibuilizovane klejbezable, sistemom arape sa sto petlji, presudno se umeala na medijalnu kulturu mnogih studenstskih generacija. Gostovala je na TV i radiju, a zavrila na gramofonskoj ploi. Videli su je i odsmejali nai i strani gledaoci. Kada se ta "petlja" oparala, Vukoti je doao u Zrenjanin da sa Dramskom radionicom ispie nekoliko novih stranice zrelog, ali veito nekonvencionalnog dramskog traganja. Sa drugom celinom iz Pria iz Megapolisa sasvim bi se dobro oseao i na uspelijim bitefima. Milan Vukoti, dakle, koraa dalje. Iako diplomirani scenograf, nee profesionalni angaman. Razmilja o organizovanju meunarodnog festivala dramskih trupa u Zre njaninu. Pie pripovetke, pesme. Slika i pria. Bavi se lutkarstvom. U agregatnom stanju veite avangarde, on traje kao dragocena neobinost. I to je od dugotrajnijeg znaaja: za njim ne ostaje pusto ve novi klinci: glumice Olgica Trbojevi i Zorica Savi, muziar Milan Bojani - Riza i drugi. U Galeriji 24, u Novom Sadu, u toku je izloba naeg sugraanina Nikole tiklice. Ovaj mladi i nesvakidanje talentovani karikaturista i "striper", ve par godina skree na sebe panju dobrim i kultivisanim crteom, kao i naglaenom angaovanou u temi. Takvim radom skrenuo je na sebe i panju redakcije Komunista gde u poslednje vreme sreemo njegove efektne karikature. U stripu je takoe veoma prisutan i angaovan. Moda bi trebalo razmisliti, uz dobar scenario, o objavljivanju sveske stripova i karikatura Nikole tiklice u ediciji Ulaznica. Prolih su dana knjievne veeri odrala dvojica mlaih i znanih beogradskih pisaca. Dobitnik Andrieve nagrade David Albahari bio je gost zavrne veeri knjievnog konkursa "Raspust 84". Pred malobrojnom publikom Albahari je itao svoju najnoviju prozu i govorio o prevodilakim i antologiarskim iskustvima. Oni koji nisu doli - mnogo su izgubili. Milan Oklopi predstavio je svoj najnoviji roman Metro. Publike je bilo mnogo. Poneki su naalost, bili isuvie preokupirani eljom da se sami eksponiraju. Sreom, Oklopi i ostali to su dobro izdrali. Konano, o temama koje posredno postaju deo nae kulture, iz dana u dan. Prvo o televiziji. I dalje nas prozivaju, prete, savetuju i najvie nerviraju: trae TV pretplatu. Uz nevienu zloupotrebu medija i sparuen program, uvlae u tu dosadnu igru i neka nam draga TV lica. Ni sneg ih ne moe spreiti. Na programu su: Kamiondije, sa potpunim scenaristikim besmislom. Bordije, koje pokazuju da i morbidno i pornografsko lako sklizne u besmisao i dosadu, najzad stigli su i unapred (politiki) osporavani Prosjaci i sinovi, pomalo tro mi i jo u "bezbednim" predratnim vodama. U Beogradu rutinski traje Fest. U nas se verovatno priprema "Mini Fest". Nadajmo se da se nee svesti samo na sueni izbor filmova. Dajmo makar tada filmu malo dostojanstva. Sa snegom emo ve nekako. * Da li dananja omladina i zna ta je to gramofonska ploa. Te 1984. je bila senzacija to to su Klejbezable M.D.Vukotia narezane na gramofonsku pl u!? 30 308

Kuda li je vreme dananje, sasvim umreeno globalnim stereotipovima i primitivnim ou-biznisom zavelo i odvelo ovog sanjara, "opsenara" i polivalentnog artistu, koji je pre Top liste nadrealista i bez uvida u monti pajtonovski kalambur, u ovoj naoj provinciji raskoljnikih manira aplino vsko-dalijevskom dikcijom slikao, pisao i pravio pozorite - svo troje po definiciji asimetrino i "rastibuilizovano". tiklica je u Ulaznicu uao prekasno, pre malo. Onda kad je svoj svet sveo na bojene minijature, na uramljene margine svog talenta. Da li me udi to je bilo premalo publike na knjievnoj seansi sada naeg najpoznatijeg "pisca u tuini" Davida Albaharija? Pogaate, odgovor je - ne. Preterano je i onda razmiljao u svojim prozama. Kao to me nije iznenadilo to vie nema Mike Oklopa iako je imao premnogno publike. Logino, mesto mu je zauzeo "kompatibilniji" i "angaovaniji" V. Arsenijevi. Samo su zamenili prezimena. Televizija opet prieljkuje pretplatu, naravno dravna. Ovo to sam napisao je pomalo nonsens, ne zbog televizije. Ostali "pinkuju" ili dubliraju "razglasne stanice". Ko pamti - razumee. Ko ne razume- pitae. Ko pita - smejae se. Raosovi Prosjaci i sinovi su, da ne brinete, ubrzo zapali u nemirne vode, a mi, srpski deo ondanje drave, smo, naravno, prekinuli dalje emitovanje. Auto trubi, mi smo rodoljubi!

24. februar, 1984. U ZNAKU FOLK PEVAICE* ...ve je i to dovoljno izazovno za nae balkanske ili eventualno balkanoidne ukuse
U naem svakodnevnom, i sve vie, novokomponovanom, ivotu prole se nedelje dogodila Lepa Brena. I ne moe se rei da ovu, sve neizbeniju, folk pevaicu nismo dostojno prihvatitli i pozdravili. Bilo nas je, Zrenjaninaca, preko osam hiljada, zguvanih i pritenjenih. Oni koji su znali na ta idu, verovatno su bili zadovoljni. Deca najvie (a bilo ih je nekoliko hiljada). Koncerti su proli kao i u drugim gradovima, iako se mi neodri emo lako primata Brenine "lansirne rampe". Karavan "Slatkog greha" nastavio je svoju jugo-svetsku tur neju, a nama je ostalo pitanje: u emu je fenomen ove pevaice koja je osminu naeg grada izvukla iz relativno zagrejanih kua, i kroz neizbeni sneg dovela u ne naroito konfornu Halu. Lakonski odgovor bi glasio: onim to ona ima a nama u znatnijim koliinama nedostaje! No, ozbiljno govorei, ti se razlozi, u osnovi, mogu svrstati u dve grupe. Prvi su vezani za samu Brenu i muziku koju "prikazuje", dok se drugi mogu pronai u kulturno-ekonomskoj konstelaciji savremenog ivota u nas. Znai, prvo o Lepoj Breni. Plava, visoka, sa vrtoglavo dugakim nogama - ve je i to dovoljno izazovno za nae balkanske ili eventualno balkanoidne ukuse. Zatim: lice lutkasto i nasmejano, glas ugodan, i sve ostalo to odie nekom sreom. Scenski je suverena i samouverena (drska). Odevanje (i obnaivanje) i kreta nje (igranje) u granicama dobrog "ukusa"(!!?). itaj: seksa. Tano toliko da deca i mame i mogu da prate tate na koncertima. to se pevanja tie - vie ume nego to zna. Ima i boljih pevaica od nje, ali 30 309

izvoaa - nema. Temperamentna je, sugestivna, zna da bude mazna, ali i rodoljubiva. Jednostavno ula nam je u korak. Koji bi bili oni "spoljanji razlozi". U pesmama Lepe Brene nema ni stabilizacije, ni poskupljenja a ni Libana. U njima tee tipian novokomponovani ivot, u kome su najozbiljniji ljubavni problemi. Dok se slua Lepa Brena, sve je makar prividno lepo. Slatki svet kia! Svi oni koji pristanu da je gledaju i sluaju, imaju svojih pet minuta arene lae. Iz takozvane alternativne kulture imamo jo jedan primer. Gostovala je zagrebaka grupa "Film", Neki teoretiari roka svrstavaju ih u "Novu romantiku", to bi znailo da nisu prevashodno okrenuti tekometalnom zvuku, ve da u rokerskom maniru poseu za romantinim temama, odnosno da se iz njihovih zagluujuih "aparata" povremeno javlja i melodija. Izvesna otmenost koja krasi ovu popularnu grupu prenela se i na dvoranu: mladi su igrali, povremeno pevali, umereno aplaudirali. Jedino nije bilo urlika i masovne histerije. Koncert pod nazivom "Sva uda svijeta" pratili su i neki uglaeni klinci. U argonu bili su to "minkeri". Mladii iz Zagreba ostavili su prijatan utisak homogenim zvukom u kome ima dosta dobre muzike. Pevali su: "Na mojoj zastavi je tvoje ime", bez agresivnosti i pomodne neurastenije. Zakljuak bi mogao da glasi: nije svaki rok isti. I, sluajmo, makar povremeno, ono to mladi pevaju...ne samo zbog muzike! U savremenoj galeriji u toku je izloba kolaa slikara Bale Raievia. Ova nevelika prezentacija slika u tehnici kolaa, upoznaje nas sa autorom izraeno opredeljenim da, varijantom strip tehnike, tumai neke od kulturnih simbola dananjice (novac, erotika, tehnokratija). Kao informacija, korisna izloba. Na kraju, za bolji san, jedan stih pesnika Pere Zupca: Samo snegovi osviu (u zenama) I bregovi se bele (daleki). * Fahreta Jahi alijas Lepa Brena je prvi znaajniji iskorak u svet estrade naparavila u zrenjaninskom hotelu "Vojvodina". Pevala je javno, naravno, folk muziku ali je za svoju duu umela izuzetno dobro da zapeva evergrin pa ak i rok. Imao sam prilike da je upoznam u diskoteci Doma omladine. ak sam dozvolio sebi da je ubeujem kako treba to pre da promeni umetniko ime "Brena" u neko manje provincijalno. Naravno da me nije posluala. Fasciniranost dobrog dela nae populacije njenim scenskim vetinama ipak je vie posledica naeg mentalnog sklopa a menje njene smiljene strategije

2. mart, 1984. VREME SLIKARSKE ZRELOSTI* ili parabola Zdravka Mandia o razaranju ljudske tvari
Dok posmatramo grad kroz prozor ateljea slikara Zdravka Mandia, kao da se izmaglica i neka razlivena osamljenost uvlae u platna koja nas opkoljavaju. Pred nama je slika "Tisa". Sivo more vode koja usisava u sebe i okolni prostor. U gornjem uglu amac, sa dve ljudske figure. Oseanje usamljenosti i izgubljenosti ovekove u neizvesnosti prostora i vremena. I letimian pogled na mnotvo slika u ateljeu govori da ovog autora i likovno i filozofski, moda je bolje rei poetski, 31 310

opseda tema ovekove sudbine u predelima iji smo samo gosti. Karakteristino je platno nazvano "Neizvesno pecanje". Ljudska mrlja kojoj je pecaroki pribor uzgredan i sluajan rekvizit, sve ostalo su voda i nebo, grafiki pojednostavljeni i nekako zlokobni. Misao ovog slikara, u krajnje redukovanom koloritu, karakteristinom za najnoviju fazu, traga za teskobom koju oliava siva, preovlaujua tama, iza koje kao da ipak postoji neko ponono sunce. Posmatramo veliko platno sa jednostavnim nazivom "Ljudi u ravnici". Na njemu, kao da je Mandi otiao najdalje u nedramatinoj, ali zato ne manje intenzivnoj, parabolinosti razaranja ljudske tvari: konture ljudi i dece vidno su nagrieni hladnim, otuenim prostorom. Zlokob usamljenosti se nadvija nad bitisanjem ovekovim, suptilnim i lirskim iskazom Mandievim. Neto neizrecivo ispunjava ova platna dokazima da, esto isuvie profanisan, pojam angaovanje u metnosti ima u sebi jo dovoljno pravog znaenja. Pogotovo kad postoji pravo saglasje likovnog i emotivnog. Dok razgledamo slike Zdravka Mandia, putujemo kroz njegove teme i varijacije, sve se neminovnije namee zakljuak da je ovaj slikar, na sugraanin, u vremenu prave stvaralake zrelosti, jo u punom uzlazu, s istovremenom jasnou svesti o putu koji valja kistom slediti. U ateljeu prepunom slika, jo dva tri akta: rubensovske figure u karakteristinom sfumatu, nekoliko akvarela, po rezovima i boji, u maniru savremenog amerikog dizajn-slikanja; nedovrene slike, pribor za uramljivanje i blok sa slikarskim "zabelekama" i skicama. Sputamo se liftom u grad koji ivi svoj realni ivot s kraja nedelje, s neodoljivim utiskom da Zdravko Mandi, s velikim trudom i zadovoljstvom, tu gore iznad "Tekstila" ivi jedno autentino i sve snanije slikarstvo. Na planu tekue kulture (akademske, "prave" i alternativne) vredi zabeleiti nekoliko uoavanja. Odran je, dakle, koncert grupe "Poslednja igra leptira". Ova tipino - zabavljaka muzika druina skupila je preko hiljadu posetilaca, nesvakidanjeg raspona u godinama. Kada se zna da ova ekipa predstavlja vei i poznatiji, deo popularnog "Indeksovog" radio pozorita Beograda 202, koje u svom repertoaru ima satiru velike otvorenosti i estine, takvo interesovanje nije neoekivano. Meutim, oni koji su oekivali politike pikanterije - razoarani su. "Leptiri" su izveli jedan doziran i leprav koncert, koji se veini ipak veoma svideo. Umesto politikih, bilo je vie seksualnih pikanterija a one su priznae, bezazlenije. Dominirao je i, da nije preterivao, briljirao bi, solista Nea Radulovi. On je trenutno bez premca najsvestraniji oumen u zemlji. Ipak, valja upozoriti na povremene ustupke neukusu, naroito kada je u pitanju travestiranje i koketiranje s banalnostima. Ovi talentovani mladii nadajmo se, odolee pliaku estrade. U CK SK Srbije odrano je savetovanje o idejnim i vrednosnim kriterijuma u zabavi, a uoi tog skupa Televizija Beograd mu je dala svoj doprinos: emitovana je zabavno-rekreativna emisija Super-market, koja je od poetka do kraja nepatvoren und. Na elu sa kaljom, "ranjenim" jo u Kamiondijama. U utorak, na istoj televiziji, gledali smo veoma kvalitetan film Valerija Zurlinija Tatarska pustinja. Ali takvi su ivot i televizija. Nikad se ne zna ta e osvanuti! * Danas nema vie ni "Nee Leptira", ni kalje i Vujisia. Zdravko Mandi je iv i dovoljno zdrav. Postao nezaobilazna likovna injenica ove zemlje promenljivog imena. Njegova se slika, sa iracionalnom svetlou i blago erotizovanim formama, rasprostrla preko korica ove knjige koju itate ili premetate u vitrini. U ateljeu u zgradi "Tekstila" vie mu nije komija Tivadar Vanjek. On je otiao u sasvim neizvesnu istoriju i Muzej. Na toj adresi je sad slikar Radia Luci. Reka Tisa se permanentno javlja u mojoj poeziji a estrada i politiki neukus nezadrivo se ire 31 311

naim pornografisanim medijima. Nije nam ba vreme neke zrelosti ! A i "Centralni komit" se sad zove drugaije.

9. mart, 1984. DOK SE PEVA BLUZ* Zar nije Ledi i bez droge divno pevala bluz!
U naem gradu na izmaku zime, traje suenje rasturaima droge, onima sa inicijalima i onima sa imenima. Na televiziji Dajana Ros, kao Bili Holidej, peva i umire u filmu Ledi peva bluz. Umire od posledica uzimanja droge. A bluz je melanholina crnaka pesma... Iz ovako sloenih navoda, bez suvinog insistiranja, namee se tema koja saima neke puteve i stranputice mlade generacije. Jer, muzika je, verovatno najobuhvatniji imenitelj onih koji danas imaju izmeu petnaest i trideset godina. Disko, rok i, zato da ne, evergrin, traju u njihovim "toplim godinama", za veinu kao prijatna margina, za poneke kao zaklon, za manji broj kao iskljuiv odgovor na ivotna pitanja. I treba se snalaziti u tom muzikom vilajetu, jer kroz njega vodi jedan od puteva kojim mladi koraaju ka neemu. Ve pominjana Bili Holidej, na putu do muzike slave sree "lani raj" droge, i stranputicom stie do smrti. Muzika je, naravno, potpuno nevina za tako tragian kraj, jedino, karakteristino je da su mnogi od idola mladih, pod teretom slave posegnuli za tim lanim eliksirom moi. Da na- brojimo samo nekoliko imena: Dim Morison, Denis Doplin, Elvis Prisli, Dimi Hendriks... Lista je sigurno znatno dua a nabrojanima je zajedniko da su na vrhuncu karijere podlegli "beloj kugi". Droga i muzika i pored svega, nisu posestrime. Droga jeste est pratilac zbivanja u tom svetu, ali sama ta konstatacija vie govori o psihikoj (i socijalnoj) konstituciji, u veini sluajeva, mladih ljudi, dok sa sutinom same muzike nije u dosluhu. Masovni mediji ine u ovo sluaju lou uslugu i mladima i muzici koju oni vole: bez izuzetka belee svaki sluaj pronalaenja droge kod poznatih imena iz ou-biznisa. Time je neosetno, ali skoro nepovratno, stvoren imid pop-muziara u kome je talenat nerazdvojan od droge. A ta bolest zavisnosti i psiho-fizike destrukcije sve vie hara, Moemo i muzikom protiv nje. Zar nije Ledi i bez droge divno pevala bluz! U Domu mladosti, u ponedeljak, sluali smo neku drugu muziku i videli neku drugu mlade. Ili moda su to oni isti sa rok koncerata. Gostovao je naime, ve renomirani ansambl za staru muziku - "Renesans". Neki ozbiljni a simpatini mladii svirali su, na udnim i drevnim instrumentima, melodije Renesanse, srednjovekovne Srbije, Dubrovnika. Pevali su muziku iz ekspirovog vremena, Ronsarove sonete. Pevali i svirali duboko uvereni da je to to rade dobro i znaajno. A upravo je bilo tako: taj sklad tonova iz prolosti ugodno je proimao nau svest opsednutu bukom i brzinom. U publici preko etiristotine mladih. Pratili su ovo zaneseno muziciranje sa velikom panjom i aplaudirali radosno i esto. Bilo je to naizgled udno vee u kome je takozvana ozbiljna muzika svojom arolijom preskoila barijere. Pokazalo se da prava muzika jo ima mo. Rekosmo da je mu zika jedan od kljueva za razumevanje mlade generacije. I da ponovimo: ne suprotstavljamo ozbiljnu muziku roku, ali pokuavamo samo da podsetimo da Ledi 31 312

peva dobro bluz i bez droge. U bioskopu "Balkan", pred ve posustalom publikom daje se film Pazi ta radi - maturanti reisera Milana Jelia. I ovaj se film dobro uklapa u temu o kojoj govorimo: kao primer kako odrasli, bavei se neim to ima ambicije da bude umetnost, lano i neduhovito preds tavljaju mladu generaciju. U ovom tipinom novokomponovanom filmu (od svega po malo, ni od ega dobro) jedan trend zabavljakog, nazovi bioskopskog, filma doiveo je kolaps. Sva je srea to su mladi, a i odrasli, daleko od upljih lutaka kako ih u filmu predstavlja Milan Jeli. Ni muzika (opet muzika!) "Lakih pingvina" ne pomae. Ni lepa i gola Olivera Jeina. Film je ipak glup, a mladi su lepi. A na televiziji: Igmanci - ne ba najuspeliji, ali i takvi su vredniji od amerikih "limunada", Prosjaci i sinovi - bolje da su ostali u bunkeru. Bordije - konano su poeli da izumiru. Samo nam se Suzana Mani i dalje smei! * Suzana Mani, u svojim silikonskim godinama dospeva na stranice "Plejboja", sa sve buketom na stidom mestu. Vreme je, konano, stvarno relativna kategorija. U modi je slogan Sport da - reci drogi ne. I zaista, pamtimo Dajanu Ros samo po pesmi, svako umire nainom koji sam izabere. Naravno, ako ne ivi u Iraku ili Nigeriji. Od serijala "igmanci" ostao je samo vic da su borci taj poduhvat preduzeli samo da bi za "nekog" nabavili led za viski. Verovatno da nije bilo ba tako ali i van vica stvari su sasvim drugaije izgledale. I to ne samo u ratu... Grupa "Renesans" jo muzicira, dok Oliveru Jeinu vie ne viam. Ni obuenu!

16.mart, 1984. MOGU LI PRAVA OSEANJA KROZ DEBELU KOU?*

Sredina je marta. Ni hladno ni toplo, nigde pravog sunca, a zimska se mrzovolja povlai presporo. Da li ste zapazili kako izgleda ova naa sudbinska ravnica u prolenoj ekaonici. Sve nijanse sivog, uronjene u talog depresije. Jo, dakle, preovlauju sivi tonovi, nebom se guvaju kamare tame, a vetar iznenada muki ujeda. Ali, u vazduhu i zemlji, nepovratno se zainje lepota. Prolee. Snene dine to su preostale od februarskih nepogoda, sada su samo oznake zastanka u naim brzopoteznim ivotima. Pesnik Radivoj ajtinac se ovako pita u jednoj pesmi: Zar jo ima blagosti (Moe li to jo uvek kroz kou): Mi blagost najee vezujemo za enu. Osmi dan meseca marta posvetili smo zato eni i njenoj superiornoj blagosti. Kako smo proslavili taj praznik ene (majke, borca, radnice, ljubavnice). Bile su izlobe (moda je previe bilo runih radova), akademije, knjievni susreti. Sveano smo izjavljivali, hvalili, divili se. Sreom, ene nam nisu sve poverovale. Bilo je jela i pia. Karanfila i ostalog. ta li su te krhke ene morale izdraati ovog "sudbonosnog" etvrtka. Ipak, dobro je zapitati se, sledei pesnikovu misao, mogu li prava oseanja jo kroz nau odebljalu kou? Imamo li vremena za misao koja tei sutini. Ovaj je, pomalo dvolini praznik izmamio na ulice itav sajam neukusa, malograantine, primitivizma. Iz svakojakih jazbina je pokuljao agresivni ki, a mi ga posmatramo. Da li je taj surogat nae dananje lice, ili pak samo zamor i mirenje. Moramo, ipak, biti svesni da nemamo 31 313

suvie vremena za ekanje, jer guba nekulture koristi svaki minut, svaku pukotinu. I to ne samo ona ulina i oigledna. Valjane je kulture, meutim, u proteklim danima bilo u izobilju. Znai, koegzistencija kia i kulture! U Savremenoj galeriji u toku je izloba grafika Vere Zari i keramike Ane Nemet. Zarieva je izloila neveliki izbor pomalo mistinih otisaka, koje u nekoj udnoj kombinaciji gotikog i ekspresionistikog seu do jednog Oskara Kokoke ili Grosa. Keramika Ane Nemet, bezsjajne glazure, u rasponu od upotrebnog, preko dekorativnog, dosee i do primeraka u kojima im je jedino umetnost funkcija. Gostovanje kubanskog ansambla "Aragon" omoguilo je Zrenjanincima trenutke retkog uivanja. Izvanredan orkestar, po sastavu mali, po zvuku nalik na simfonijski, pevaica raskonog alta Ania Likares i plesni parovi (rumba, samba i a-a-a) utisnuli su svoj afro-kubanski ritam u one delove nae svesti koje su okrenute pamenju. Isto se moe rei za predstavu Teatra u gostima (Zagreb) iji je efektno odigrani Balkanski pijun izmamio salve aplauza. Maestralna igra Fabijana ovagovia osnovni je akcenat ovog izvoenja, u kome su i leerni Relja Bai i koncentrisana Marija Kon delovali nadahnuto. Re je svakako o izvrsnoj predstavi koja je, ipak, otvorila naknadno interesovanje i za zrenjaninskog Balkanskog pijuna, koji je manje superioran kao celina, ali u kome tandem Stojiljkovi - Pei igra veoma ubedljivo i dopadljivo. Zbog njihovog angaovanja pogledajte i ovu nau predstavu. Na televiziji:Krlea. U adaptaciji Branka Ivande prikazan je pr vi deo Krleine drame u U logoru. U karakteristinom, za ovog pisca, usloenom i umnoenom, vremenu i prostoru, sa nagovetajima glem bajevske atmosfere gledali smo dosta preciznu iako ne previe inspi risanu ekranizaciju. Pogledajmo, ipak, i drugi deo drame u kojoj je snana igra Krunoslava aria zasenila prologodinjeg "faustovskog " favorita Boidara Alia. Spontani, da li, proces amerikanizacije naeg televizijskog prog rama nastavlja se nesmanjenom brzinom. Ove sedmice gledaemo osam anglo-amerikih filmova ili serije. Za dobru kulturnu ravnote u i sociloko-estetsku autentinost - previe. * Dok itam sopstveni tekst povodom Dana ena u kome apostrofiram slavljenice kao majke, borce, radnice, ljubavnice, kao da Istovremeno oseam stid zbog patetike i ideoloki obojenog renika ali mi i sujeta 'hrani" saznanje da sam u postojei "osmomartovski stereotip" uspeo da ubacim i ljubavnice, to zvanini protokol epohe ne praktikuje. Osveta malog crnca - ali kome? A patetici i pseudosociologiji nikad kraja: "Moramo, ipak, biti svesni da nemamo suvie vremena za ekanje, jer guba nekulture koristi svaki minut, svaku pukotinu" itam sebe nekadanjeg i pitam se odakle mi toliko naivnosti, indoktriniranosti i patetike. Da li je duh vremena bio tako gust ili sam ja bio pogodan medijum. Da li me pravda to to sada prepoznajem svoje zablude. Verovatno da ali nedovoljno! Veru Zari sam godinama kasnije upoznao u likovnoj koloniji u Beiima, i o ovoj slikarki, eni mog druga, takoe slikara Pere uria, snimio televizijski film pod naslovom "Iluminantni eksperesionizam Vere Zari, pozajmivi termin kojim u definisati njen osoben likovni svet od svog biveg profesora Milana Solarova. Fabijana ovagovia jo uspevam da zamislim u ulozi Ilije vorovia. Poavi s druge strane lika stigao je do istog onog mesta gde je i Bata Stojkovi poentirao. A kada je u pitanju "kulturna ravnotea" - sa kog Plenuma je to citat!?

23. mart, 1984.

31 314

REKLO BI SE DA JE VE PROLEE* Umetnost, ona prava, moe da odoli protoku vremena a mi?..

Sa ovogodinjim martom, provodimo se u duhu narodne izreke "o ludoj baba marti": as je hladno, a as toplo. Pone sa hladnim jutrom da bi to blie podnevu dobro zagrejalo. Prolee nam se ipak uvlai u ivot i na sledei nain: Opet sunce u lanjskom liu poinje i traim prijatelje uz koje mi prolaze godine ali oni su otili sa udnim okusom u ustima, a ja tako daleko ne mogu. Tako zapoinje svoju pesmu o proleu Jasna Melvinger, melanholijom koja je uvek prisutna kad se uspomene prelistavaju. Na televiziji naoj, i neizbenoj, protekle nedelje, u tri maha imali smo razloga za melanholina raspoloenja. Dva su povoda iz sveta filmske umetnosti: prikazani su il i Dim, nekada veoma cenjenog Fransoa Trifoa, i Mladi lavovi, ne manje poznatog Edvarda Dmitrika. Meutim, sadanja, sudbina im je razliita. Dok je od ila i Dima preostala samo velika ana Moro, Mladi lavovi kao da su manje razgraeni protokom skoro dvadesetak godina. Za to je manje zasluan Dmitrik, znatno vie su tome doprineli autor romana po kome je film snimljen - Irvin ou, a posebano brilijantni Marlon Brando i Maksimilijan el. Dodajmo tome uspele kreacije Montgomerija Klifta, Din Martina i Mej Brit - za vee prave nostalgije, vie nego dovoljno. Umetnost, ona prava, moe da odoli protoku vremena a mi... Bio je i snimak "Opatijskog festivala". Nesvesno se otme uzdah, kada je to jo bilo, u poznatoj kristalnoj dvorani hotela "Kvarner"!? Na ovogodinjoj "Opatiji" sve je bilo drugaije, sem Olivera Mlakara. Pevale su ak i Slaana Miloevi i Bebi Dol. Vremena se menjaju. Pi ta emo se uskoro: ta to bee "Opatija"!? Ili San Remo? Na istoj dravnoj televiziji okonano je prikazivanje drame Miroslava Krlee U logoru. Vredelo je biti strpljiv: naizgled razliven galicijski ratni milje zgusnuo se u kravavi austrougarski dansmakabr. U ovoj drami ovekove sudbine u ratnoj maini besmisla, Boidar Ali je nesvakidanjom, ak fizikom, transformacijom proiveo pred nama uas oveka raspetog na krst surovog militarizma, dok je Krunoslav ari nedvosmisleno postao znaajno ime jugoslovenskog glumita. Znaajan je i udeo Bogdana Diklia. A verovatno ste primetili: nema vie grozomornih najava novokomponovanih talenata. Televiziji treba pomoi da istraje u tome. U ime smirenog i izraajnog lica Mire Stupice, iz najave premijere Ateljea 212 dela Marija se bori sa anelima. Da li se treba boriti s anelima - stvar je za diskusiju. Potiv pornografije duha i tela, koja sve vie opseda kioske i duhove - vie je nego oigledno - moramo barem pokuati. A pesnikinja, Melvingerova, nam poruuje: Reklo bi se da je ve prolee... * Bogdan Dikli sad uglavnom reklamira "Don kafu", moe on i bolje, ali ko zna zato je ovo dobro. Ambiciozne televizijske drame su i na dravnoj televiziji obina halucinacija, a pojava jednog Dimija Barke i slinih na prestinim festivalima vie nikoga ne skandalizuje. Slaana Miloevi je, naravno, ve klasik. Marlon Brando je preminuo prethodno valjano usahnuvi, ak je i prolee kao godinje doba postalo nepodobno. O Jasni Melvinger davno nisam nita uo, a voleo bih da je ona u pravu kada je re o proleu. Petko Vojni Pular, njen su31 315

drug, je ovih dana govorio na komemoraciji knjievnici Magdi Simin. A i Mira Stupica se povemeno bori s "Don kafom", takoe. Dosta je bilo anela...

30. mart, 1984. VEITI MLADI VLADA REBEZOV* Sposobnost obnavljanja i radovanja karakteristika je mladih, i onih koji itavog ivota ostaju mladi

Njie li vam prolee zanemarene radosti u dui? Uspevate li da se obnovite, bez obzira na sve to je protiv, zahvaljujui prirodi samoj? U naoj civilizaciji koja samo bolu i patnji priznaje dostojanstvo, dok na radost gleda s dosta opreza, kao da se poslednjih godina neto menja: mlade generacije menjaju pravila igre. Radost i srea, zadovoljstvo to se svakog novog jutra ivot nastavlja, deo su njihove duhovne konstitucije koju esto, brzopleto, pogreno tumaimo. Mladi su oduvek bili takvi, ovi dananji su drugaiji samo po tome to unose vie upornosti u realizaciju svoje ivotne formule. Sposobnost obnavljanja i radovanja karakteristika je mladih i onih koji su itavog ivota mladi. Jedan takav veiti mladi zove se Vlada Rebezov. Ovaj dugogodinji scenograf pozorita "Toa Jovanovi" od januara je penzioner ali radni elan i ivotni optimizam ga ne naputaju. Posao scenografa zapoeo je jo za vreme studija u Beogradu. Radio je malo u Novom Sadu, potom odlazi u Panevo, za koga ga veu mnogobrojne lepe uspomene i jedna veoma tuna: prisustvovao je zatvaranju tamonjeg profesionalnog pozorita (tek se danas ine pokuaji da se obnovi njegov rad). U Zrenjaninu je proveo (i jo ih provodi) naplodnije dane. Mnogobrojne su predstave za koje je Vlada Rebezov smislio scenografiju, koja je po pravilu nenametljiva ali znatni doprinos pozorine igre. U toku karijere za vie od etiristotine pozorinih komada, rukom i talentom ovog slikara i velikog znalca sveukupne scenske tehnologije, izgraene su kulise koje su omoguavale nadahnutu igru i uvek bile diskretan doprinos lepoti scenskog dogaanja. Iako iza njega stoje mnogobrojne nag rade, on skromno naglaava kako je na sceni sve dobro ako se reditelj i scenograf dogovore i time omogue piscu da se uje, a glumcu da se razigra. Sea se Vlada jednog takvog dogaaja sa Jovanom-Batom Putni kom, rediteljem izuzetne imaginacije. itave noi su na maketi ispitivali mogunosti scenske postavke nekog, sad ve i nije vano kog, dela. Izjutra su konstatovali da je prva varijanta bila najbolja. I nisu se naljutili jer kakav bi to bio ivot umetniki kada bi se reenja iz prve pronalazila. Dva velika radnika ali i boema doivljavala su in stvaranja i u tom nonom bdenju nad mogunostima scenske realizacije budue predstave. A Vlada je zaista boem ali posebnog kova. On je boem koji na prvo mesto stavlja rad, koji voli do perfekcije svoje umee da dovede, pa tek onda doputa svojoj poetskoj prirodi da se razgali. On voli rad i voli ivot sa neizmernom naivnou koja ne zna za odbijanje, sujetu i surevnjivost. Vlada Rebezov je izuzetno ime u naoj scenografiji a istovremeno ovek koji je spreman da u svako vreme pomogne amaterima, da praznicima radi na dekoraciji bine ili sale, bez ikakve poze i pompe. S mladikim oduevljenjem on i ovih dana priprema scenografska reenja za proslavu Prvog maja. Ovaj visoki, potpuno sedi ovek, koji pored pozorita i 31 316

slikanja jo veoma voli svog unuka i amac na Dunavu, jedna je od vrednosti ovog naeg grada. A u naem gradu gostovali su neizbeni "trumpfovi". Bilo je guve i nervoze roditeljske. Najmlai su bili zadovoljni, oni malo odrasliji si primetili rutinu s kojom je itav posao uraen. "Sedmorica mladih" su se umorile. Ipak, vredelo je videti. Iz radoznalosti. U Domu mladosti je u toku izloba Slobodana Lucia. Na nekolikim njegovim platnima uskovitlano ravniarsko nebo deluje veoma ekspresivno. U Narodnom pozoritu prekinute su probe na delu Miguela Tunjea (iz tehnikih razloga) i sada se punom parom radi na predstavi Gorana Stefanoskog Haj-faj. Na televiziji je prikazan morbidni Stanar Romana Polanskog; nedeljom se nastavlja produeni kurs melodrame (na ameriki nain) itaj: Tajna njene sestre. Zapoelo je i emitovanje domae serije Neto izmeu, za sada je to nebitno produeni istoimeni film. Nama preostaje da budemo sat vie, evropski, dobro raspoloeni. * Ovog prolea Jasmina Tutorov, vii kustos, je u zrenjaninskom Duhovnom centru postavila izlobu scenografija i slika ovog ve legendarnog pozorinog pos lenika i zanimljivog slikara akvarela. Izloba je "gostovala" i na Sterijinom pozorju. Vlada je to zasluio. Ni pozorite ni boemija dugo se nee oporaviti od njegovog "izostanka ". Od "Sedmorice mladihe " preostao samo Jova Radovanovi ia ko i on radi "pod runom". Slikar Slobodan Luci kao da se ne snalazi pod nava lom hiperrealista? O melodrami neu - sve nam je i onako melodrama. Osim tragikomedije i farse. Toliko o savremenim anrovima. I skoro da zaboravim, ve godinama pozorini zli jezici priaju da je Miguel Tunje bio izmiljen "lik". Tako je to sa latinoamerikancima!

25. maj, 1984. VREME UMETOSTI* Ova naa moderna vremena u udnom su nekom odnosu sa kulturom

udna su ova moderna vremena. Ni aplin ih ne bi neobinijim prikazao. Na talasu veitog optimizma, esto bez pravog pokria, putujemo kroz meteoroloke i ostale nesvakidanje okolnosti. Prvi udar "osloboenih" cena smo nekako preiveli, a uskoro emo uroniti u dugo, skupo leto. ivi se sve tee, ali i na to se nekako navikavamo. Kada je re o kulturi: u poslednje vreme nam domaa i gostujua ne nedostaju. Nije teko nabrojati desetak znaajnih kulturno-umetnikih dogaaja koji se vrednou suprotstavljaju matici zaborava. Oni kao da se, za razliku od ivota, kreu uzvodno. Valja zato progovoriti koju re o najznaajnijim. 31 317

Od kulturnih proizvoda, onih koji nastaju u naem gradu, najveu panju svakako zavreuje izlazak pesnike knjige Bogdana Duvera Na usni zemlje. Trea knjiga ovog pesnika, ve srednje generacije, donosi stihove jasne poetske utemeljenosti, samosvojnog i promiljenog iskaza i refleksivnosti koja se kree tematski od ispitivanja same prirode poezije, preko traganja po vilajetu vokabulara, do odziva na vene teme umetnosti: ivot i smrt (i kako ih prevazii). Duverova knjiga svojim najboljim stranicama unosi u ovo nae ravniarsko pevanje, i ne samo u njega tonove, koji se moraju respektovati. Dok smo jo u sferi knjievnosti, valja pomenuti knjigu za decu Pere Zupca Deje srce u kojoj ovaj poznati pesnik, nekad na sugraa nin, u svom ve osvedoenom stilu, ispisuje dopadljive stihove o revoluciji, detinjstvu, igrama i ljubavima. Gostovanje pozorita ITD iz Zagreba sa predstavom Hamlet, donelo je Zrenjanincima nesvakidanje uivanje. U ovoj verziji ekspirovog klasinog dela, osvedoeni majstor crtanog filma Zlatko Bourek javlja se kao mnogostruki, uspeni autor. U kombinovanoj igri glumca i lutke, nesvakidanjoj simbiozi, u besomunom tempu, ostvarena je scenska arolija koja je delovala snagom oka. Jedan drugi zagrebaki umetniki kolektiv, folklorni ansambl "Lado" takoe je imponovao visokim profesionalizmom svoje stilizacije izvornog melosa. U bogatom muzikom ivotu ovih meseci u gradu, i najprobirljiviji znalci su morali da budu zadovoljni. Sve je zapoelo "Festivalom muzikih kola SR Srbije", na kome smo imali priliku da ujemo na delu generaciju muziara koji dolaze. Pijanistiki koncerti an-Pjera Meneginija i Konstantina Boginoa doneli su dve kole i dva repertoara. Prvi je bio zapaen po svom nesvakidanjem Hamer klaviru, a drugi po izuzetnom muzikom temperamentu i ekspresivnoj interpretaciji. Festival omladinskih horova Vojvodine, koji je ovih dana okonan, potvrdio je kvalitet horske muzike u naoj pokrajini kao i dalju superiornost horova "Koa Kolarov" i "Josif Marinkovi". I pored sve kvalitetnijeg pevanja, ostaju otvorena pitanja menjanja repertoara ovih, prevashodno, omladinskih horova. Ovakav zahvat u ve uvreenu tradiciju izbora kompozicija nee biti lak ali, ini nam se, neminovan je. U Savremenoj galeriji izlagao je Janez Boljka, istaknuti slovenaki grafiar i skulptor. Iz njegovih otisaka javlja se svojevrsna ikonografija savremenog main skog i kompjuterizovanog vremena. Ova naa moderna vremena u udnom su nekom odnosu sa kulturom. Ima je i kad je ne oekujemo. Javlja se nova publika koja, kao da istovremeno, ne moe bez Brene i Miroslava Ilia, ali zna, takoe, da Bourekov Hamlet pretpostavi prenosu fudbalske utakmice. * Kakva su naa postmoderna vremena? Prvo, kao da nas je napustio na "veiti optimizam". U tranzicionom vremenu njegova neutemeljenost je postala isuvie "transparentna"! Kada je individualno stvaralatvo u pitanju kao da je nastupio period hibernacije. Izuzecima svaka ast. Pre svega mislim na "Led i mleko", poetsku knjigu Radivoja ajtinca. Duver uti. Hora "Josif Marinkovi" nema. Samo je iznikla bista Slobodana Bursaa u "Aleji". Peri Zupcu, izlaze sabrana dela, ali u Novom Sadu. Slovenci i Hrvati vie ne "stanuju " kod nas. Brena se zatee i jedva protee. Miroslav Ili, tu i tamo. Kada bi bilo iji "Hamlet" gostovao kod nas fudbalski prenos mu ne bi mu smetao. Gubitnici bi bili jedni i drugi. Ako tranzicija bude dovoljno dugo trajala imaemo izgovora za pola narednog veka! Da li emo imati ta da zaboravimo? Naem postmodernom ivotu smeta jedino to mu nije prethodilo moderno ve ratno vreme. Kada je, iz rakursa 2004. re o odnosu "modernih vremena" iliti drutvene, itaj 31 318

politike "elite" prema kulturi ,sve me neto asocira na takozvano "nasiljej u (iroj) porodici"!

7. septembar, 1984. KRAJ LETA*

Iz prohladnog i kiovitog leta neosetno, sa malo sete u osmehu, uplovili smo u toplu jesen. Na grad jo die izvrnute koe. Oni kamioni, s prolea, i dalje tutnje preostalim ulicama koje nisu preseene sanitarnim rezom. Iz vesti koje stiu, saznajemo: ponegde bi umesto "kozmetilih" radova trebalo rigoroznije intervenisati, naroito u kvartu koji je dobio naziv po dudu, tom ljubimcu banatskih revira. Re je, naravno, o Dudari! Biva reka Begej, zar i one mogu da postanu bive - kao da to nije rezervisano iskljuivo za ljubavi, u udu ali dostojanstveno trpi, u ime budue lepote!? Mi bivi, sadanji i budui Zrenjaninci, proveli smo godinje od more na Tisi, Tamiu, kanalima i bazenu. etali smo gradom koji sanja zelenilo. Bili smo i na morima i planinama, naim i grkim, i maarskim banjama. Znatno nas je vie ostalo u gradnulicama, bagljaima i umicama. Ovo je vreme stabilizacije, samo po neki se jo nisu sa njom suoili. Ali, neka, amerika televizijska serija Dinastija doi e njima glave. Dok god ista bude trajala, niko nas nee odvojiti od svestkih tokova agresivne malograantine! Kultura je uspeno preivela raspust, dok je jedan njen deo, takozvana masovna kultura, doiveo kulminaciju. Od prolea do danas, u gradu je otvoreno preko dvadeset kafia, koji su znatno vie od pukih ugostiteljskih prostora. Mahom skueni, u dizajn maniru uvezenom iz evropskih prestonica, pod zvonom disko i rok muzike, oni iz dana u dan postaju sve neizbeniji. Mlade ih je zaposela, u pomalo zakasnelom otkrivanju ovog medijalnoh subkulturnog "pomaka". U ove "ustanove", u kojima se odvijaju karakteristini "programski zahvati", za sada im u programske savete jedino delegiramo komunalne i sanitarne inspektore. Na top listi popularnosti vode "Akvarijus", po poseenosti, i "Aleks", zbog polemike oko moguih asocijacija imena firme. I tako, dok mi gledamo Dinastiju, deca se sa zakanjenjem uk ljuuju u "usmereni oblik medijalne kulture". Kafii nai nasuni! Kultura nas odraslih, hvala na pitanju, i ovog kratkog namrtenog leta je postojala. Najvidljiviji su neimarski radovi na Trgu slobode, pokuaj da se pozorina zgrada vaskrsne. Graevinari oigledno uspevaju da uhvate ritam. Glumce taj napor tek oekuje. "Zrenjaninsko leto" je arenim ali i prijatnim programom okupilo rekordan broj gledalaca, naalost vie u sali Doma mladosti a manje u otvorenom prostoru amfitetatra, ali to spada u klimatske i, znatno manje, kulturne probleme. U vrhunske domete ove tradicionalne manifestacije, po subjektivnom izboru, spadaju gostovanje Godo-festa, Neprijatelj naroda, Koncert Jovana Kolundije, kao i 31 319

nastup Iva Serdara u komediji Volim Njofru. Dok "Leto" jo traje, u jeseni, kao da je vreme da se zapitamo kojim jo nainom ovu manifestaciju uiniti jo privlanijom i kvalitetnijom? Moda, ipak, valja saekati prve kie i nostalgiju za proteklim letom, ma kako ovo pitanje bilo zanimljivo. Pored kafia, u modu su uli i "filmski maratoni", gledanje filmova bez gutanja i treptanja. Pored oiglednog porasta interesovanja za film, socio-psiholozi bi mogli iz ovog fenomena jo poneto saznati. Nije daleko od pomisli i zakljuak da "maratonci", gomilanjem i guvanjem utisaka i slika, pokuavaju da zatrpaju sve vidniju egzistencijalnu pukotinu s kraja dvadesetog veka. U masi zamraene sale blii smo jedni drugima, bez obzira na vrstu i kvalitet "celuloida" koji se vrti. Pravim ljubiteljima filma, naravno, dugujemo izvinjenje. Ali ko im je kriv! Scenograf i "metar mnogih uda", Milan Vukoti, svojim udnim i duhovitim priicama iz knjige Prie za plavo, sline je sudbine, ali i za njega je jesen puna iekivanja. Ulini prodavci knjiga koji su preplavili grad, moda nagovetavaju mesece koje emo posvetiti itanju. Vredi pokuati, jer posledice nisu trajne!? Jednom reju postajemo, sve neizbenije, grad koji svoje vrline i mane ne sme da zanemaruje. * Uline prodavce knjiga ove su godine zamenile novinske kue (Politika, Novosti, Dnevnik) koje uz svoja izdanja u enormnim koliinama nude bestselere i klasike, uz dodatnu ponudu "nobelovaca". Najavaljivani tirai od nekoliko stotina hiljada ponuenih primeraka ozbiljno dovode u pitanje dobar glas koji nas bije - da itamo samo u samoodbrani. Skandaloznu sumnju u nau usmenost na pravu meru ipak svodi nezvanino saznanje da je reklamirani tira ipak samo zvuna mistifikacija, dok pogled u zalihe ovih, naalost izuzetnih knjiga, u unutranosti kioska skoro u potpunosti razvejava sve sumnje. Nama Srbima ni jeftina knjiga nita ne moe! Graevinari i komunalci nas ve godinana, bogu hvala, vie ne uzmemiravaju. Grad spava snom pravednika, Dosta smo se mi ravijali. Neka se sada drugi pomue. "Zrenjaninsko leto" se podelilo na dve-tri polovine, imam utisak kada bi se sastavili ne bi ga bilo ni za etvrtinu nekadanjeg... Kafii su i dalje u modi, samo su promenili imena, sada se zovu "Zeleno zvono" i "Muzeum"; ne rade vie iskljuivo nou, radno vreme im je sve blie jutru a iva svirka je skoro odumrla, ovo je "epoha" momaka koji svi odreda nose ime - DJ. O Milanu Vukotiu Vuki i dalje nita ne znam. Filmske maratone na televizijama skoro i niko vie ne pravi a jo manje gleda. Pitam se, ne suvie mrzovoljno, u kojoj e se "sapunici" za par godina pro budutu sadanja "exit generacija". Mehanizam globalne gluposti nije samo za nas rezervisan.

14. septembar, 1984. DRUGO VREME*

Vreme koje i ovog septembra ivimo nije samo klimatski neobino. Vratili smo se na svoja radna mesta, ili na mesta na rang listi Siza za zapoljavanje, tek smo prevalili polovinu godine a dani nam se strmoglavo zaleu ka zimi. Nekad, ne tako 32 320

davno masovno bi se upuivali u biblioteku: nailazila je sezona itanja. itaa je bilo mnogo, najmanje onih prinudnih. Verovali ili ne u naem gradu i danas postoji lepa biblioteka. Postoji i klub knjige koji vam moe nabaviti skoro sve ono to se u nas tampa. Potrebno je samo da izaemo iz svojih televizora i zamrzivaa, da hladnokrvno proemo pored gerile ulinih prodavaca skupih i dekorativnih knjiga, i da zaronimo u tiinu beskraja koji je porean u vitrinama itaonice. To uostalom mnogo podsea na detinjstvo kada je jesen bila prava. Odvaniji neka se osmele da posete i poneku knjievnu manifestaciju. Nije to nita strano. Moe da bude ak i zanimljivo. U ponedeljak, 10. ovog meseca bili smo na jednoj takvoj priredbi. Sada se to zove "Premijera knjige". Izuzetno animativan gost, sarajevski knjievnik Duko Trifunovi valjano je predstavio svoju najnoviju knjigu Dnevnik i nonik. Domaini ovog programa bili su dovoljno diskretni i lukavi da vrsnog pisca puste da sam objasni, svoje i njihove razloge, za objavljivanje ove dobre i lepe knjige (za lepotu se pobrinuo Mersad Berber). U publici, koja je popunila salu Gradske biblioteke, vladala je prijatna atmosfera. Zar je za vee na poetku radne nedelje potrebno vie? Lepa tradicija donosi nam za dan osloboenja grada, 2. oktobar, poetak pozorine sezone. Ove godine, prva premijera Narodnog pozorita oekuje se s posebnim zanimanjem. Naime pozorini poslenici odluili su da povodom 40. godina osloboenja grada izvedu premijerno dramski tekst Milana Tutorova o pogibiji narodnog heroja arka Zrenjanina. Oekivanja su velika a nama ostaje da se nadamo da emo za Praznik gledati uzbudljivo svedoanstvo iz same revolucionarne sri naeg grada. Malo je gradova, pa i onih najveih, koji se mogu pohvaliti sa dva tako vrsna hora kao to su nai "Josif Marinkovi" i "Koa Kolarov". Podseamo na njih, u ovo meuvreme, iz razloga to esto ni u punoj sezoni nismo spremni da akdekvatno procenimo njihov udeo u razbi janju provincijskih okvira naeg ukupnog ivljenja. Najmanje je u pitanju sam materijalni momenat. Re je o ukupnom tretmanu, o emu na samom poetku jeseni treba povesti rauna. "Tempo sekondo" naziv je jedne poeme iz ve spominja ne knjige Duka Trifunovia. To "drugo vreme" u njegovoj poetici nosi izraen peat eleginost u maniru Laze Kostia. Nae "tempo sekondo" iziskuje takoe nesvakidanje odgovore u kojima kultura i lepota jesu i sredstvo i cilj. Epidemija masovne zabave jo traje. Bioskopi, kafii diskoteke, prepuni su nae "stereo i video" omladine. Jedna analiza iz koje bi saznali zato su mladi tamo gde jesu, ta rade, emu se dive, ime su nezadovoljni moda bi preciznije locirala nae nerazumevanje i njihova stremljenja. * Umesto "premijere" knjige sad imaju "promociju". Publici je skoro svejedno, ima je jo manje. Duko Trifunovi nije vie sarajevski knjievnik, sada je novosadski "penzionisani" pesnik. Gradska narodna biblioteka je lepa i doteranija. Knievnik i pozorini veteran Milan Tutorov je skoro dobro. Ne pie vie jer je ve napisao Autoru nema ko da pie i niko mu nije odgovorio. Nije mi jasno ta danas znai sintagma "narodni heroj" a ni Dan osloboenja grada nam vie nije isti. Panta rei! Praznici se menjanju i pomeraju. Sve je, to bi rekao pomenuti Duko Trifunovi "tempo sekondo"!

9. novembar, 1984
KULTURA U JESEN* 32 321

Vreme je jedino nepotkupljivo: koliko jue pisali smo za ovu rubriku tekst pod naslovom "Reklo bi se da je ve prolee" a danas je na redu ve datum iz novembra U naoj kulturi, uprkos vremenu, iz dana u dan "otpadaju plodovi". Oni zreli i za dugotrajnu upotrebu, ali i oni koje voda brzo odnese. Neki oekuju pak povoljniju "hidrosituaciju." Da vode manje odnose! Lepo je bilo proitati, sredinom oktobra, kako su lutkari zre njaninskog pozorita na meunarodnom festivalu u Varni, u konkurenciji iz 12 zemalja osvojili est nagrada. Ovo je bio jo jedan od uspeha umetnika-lutkara, koji iz godine u godinu potvruju svoj kvalitet, ali i entuzijazam. Zbog njih, a naroito zbog dece, potrebno je to pre pristupiti rekonstrukciji, sad ve naputene, zgrade Lutkarskog pozorita u kojoj su se mnoge generacije prvi put srele sa umetnou uopte. Jer i u stabilizaciji postoje stvari koje se moraju uraditi. A ovo mora! Isto pozorite, na velikoj sceni, izvelo je kao prvu premijeru u novoj sezoni tekst Milana Tutorova UOO nainom da su svi ostali prikraeni: i autor, izvoai i publika. Sudbina ovog pozorinog dela sa temom iz revolucije kao da iznova otvara temu: kako herojsko vreme predstaviti na sceni? Utisak je ipak da je u ovom sluaju proputena prilika da se ostvari impresivna freska iz NOB-e. Moda se, kao i mnogo stvari, ponavlja. U povodu znaajne likovne manifestacije "Predeo kao povod - prostor kao ishodite", ovaj bi se iskaz pre svega odnosio na takozvane performanse, vrstu umetnikog izvoenja uivo, posle ega ne ostaje umetniko delo ve samo utisak. Ne tako davno slina smo dogaanja zvali "hepening", inae i tada je doivljaj vredeo koliko i sada! Ova velika izloba, bijenalnog karaktera, predstavlja zanimljiv presek kroz ukupno likovno stvaralatvo u Jugoslaviji, i po tome je dragocena. Uz sve primedbe, angaman Savremene galerije zasluuje estitke. Na ovogodinjem sajmu knjiga, zrenjaninski izdava Gradska biblioteka pojavila se sa vie ovogodinjih izdanja, i dve najnovije knjige. Izbor iz proze Miodraga Bulatovia, pod naslovom Od ljubavi, i knjiga za decu Duka Trifunovia Od igle do lokomotive, upotpunili su dosta znaajnu produkciju 1984. godine. U prvoj knjizi posebno skreemo panju na iscrpan pogovor Mirka orevia, dok Trifunovieva knjiga ima sve anse da u knjievnosti za decu ubrzo izbori vidno mesto. Adresa na koju je otila ovogodinja Nobelova nagrada za knjievnost, opet kao da ima primesa politike. eki pesnik Jaroslav Sajfert zaista je jedan od velikih pesnika dvadesetog veka, ali i intelektualac koji bi se mogao uvrstiti u grupu "unutranjih disidenata". Pe snik suptilnih i iskrenih stihova, kao to je ovaj: Tek u starosti nauio sam (da volim tiinu). Nekad uz buenje vie od muzike, naao se tako u sreditu knjievno-politikih rasprava koje e mu, ipak omoguiti da bude itan. Tako je, uostalom, bilo i sa eslavom Miloem. Dok eerna vodica u bioskopima iznova dokazuje vitalnost novije filmske produkcije u nas, poast nazvana "brejkdens": silovito zaokuplja nae tinejdere. Istoimeni film uneo je nova "gimnastika" pravila na nae ulice i plesne dvorane. Kau, ako kima izdri, ideoloki nije tetno. U TV vremeplovu, stigli smo i do vrhunskih Hikokovih filmova. Dok gledamo Ptice, jeza koja nas obuhvata ima snagu egzistencijalnog krika. Za one koji gledaju unapred. ta emo sa kratkovidima!

32 322

* Lutkarsko pozorite nikada nije vie dobilo sopstvenu zgradu. Sreom, uspesi se i danas niu. Dobre predstave, nagrade, aplauzi. Jedino bi, moda malianima bilo ugodnije u "sopstvenoj" kui. Kada je u pitanju "impresivna freska iz NOB-e", u dananje vreme ni "Nob" nije na velikoj ceni. I ne samo zbog "otkria" da je postojao i Draa Mihajlovi, u pitanju je ne samo istorijska i paraistorijska revizija, ima u svemu i naih osobenih drutvenih mentalnih preskoka! Tako je to sa svim prolim "herojskim vremenima". Od hepeninga, preko performansa sada smo stigli do "instalacija". jedino nam nedostaje nekdanji kvalitet i format. Pa makar bio "jugonostalgiarski". Sajfert je pevao o tiini, muzici i starosti. Pa o emu bi drugom pravi pesnik. Kada je o nagraivanju disidenata re, primat je u nae vreme uzeo film: Iranci, Irani, Vijetnamci, Infijci kolo vode po kanovima, venecijama, berlinima... Kada je o Miodragu Bulatoviu re, ko jo pamti njegovog fascinantnog "crvenog petla koji leti prema nebu". Zaborav je najgori kada je neopravdano brz! U Buletovom sluaju bri nije mogao da bude. 14. decembar, 1984.

UMESTO GODOA DOEKALI SMO BRENU* On, lino, iz opravdanih razloga opet nije doao, a neopravdanog je bilo...

Sticajem okolnosti, ovog zanimljivog decembra, gledali smo Beketovog Godoa, koji, lino, iz opravdanih razloga opet nije doao, a neopravdano i nepotrebno, ali verovatno zaslueno, stigao nam je film Nema problema, posveen u celosti svojevrsnoj mitologizaciji estradne zvezde broj 1 - Lepoj Breni. Dok je puna sala ljubitelja pozorita, "neosnobova", publike u paket-aranmanu, i znatnog dela mlade generacije, sa manje ili vie uspeha pokuavala da se provue kroz egzistencijalistike zamke ove nekadanje avangarde, u redovima za nesuvisli proizvod Mie Miloevia, nekad jednog od najrigoroznijih filmskokritiarskih pera, i kompanije cenjenih umetnika, ljudi su padali u nesvest, uz este intervencije hitne pomoi. "Godoovci", s poetka ezdesetih godina, asno i s oduevljenjem pokuavali su da nam dokau dalekosenost Beketove teorije otuenja i razaranja ljudskosti. Ljuba Tadi je maestralno ispunjavao scenu glumakim smislom, koji je u sadejstvu sa ostalim akterima (Rade Markovi, Mia Tomi, Bata Paskaljevi i Rastislav Jovi ) nadometao sve ono to je vreme oduzelo ovom vesniku avangardne drame u nas. Lepoj Breni su u filmu svi odmagali: proslavljeni scenarista Sinia Pavi smuenim i plitkim tekstom, Reditelj M.Miloevi - neinventivnom reijom, a poznati komiar Nikola Simi samom injenicom to je pristao da se pojavi u ovom ki filmu. Estradna zvezda dobro izgleda, lepo peva ali uasno glumi. Sve u svemu, ovaj film bie od koristi jedino da oznai dno ispod koga je nemogue ii u zloupotrebi medijuma i kulturno-psiholokog praga izdrljivosti publike. Beketovi junaci, na rubovima zapadne civilizacije, ekaju Godoa, nekog novog mesiju koji bi osmislio ivotnu prazninu u koju su uro njeni, marionete iz MiloeviPavi-Brena produkcije, direktno inauguriu dvojac sa kormilarom koji ekspresno vozi u zaborav: u amcu su Brena i und, za kormilom - ou biznis. Bioskop je ipak 32 323

prepun a u prepunom bioskopu - deca i omladina. Fenomen za socioloke analize. Demokratizacija medijuma i izgubljen kriterijum u kulturnoj proizvodnji, svakodnevno nas iznenauju delima u stilu "nema problema". Iznenauje sve, osim onih koji se rukovode iskljuivo profitom kada je kultura u pitanju. U pogreno shvaenoj stabilizaciji kulture, restrikciji ispod dozvoljenog, vreme je da se zamislimo do koje granice smemo sa "brenizacijom ivota". Ipak, invazija dece u svet novokomponovanog filmskog kia ne mora toliko da zabrinjava, gledaju deca i televiziju. Znatan deo nae najmlae generacije ne proputa ni jedan nastavak "obrazovne" serije Dinastija. Ovih smo dana konano odahnuli, televizija je saoptila da je obezbedila emitovanje ove, za jugoslovensku kulturu kapitalne serije do kraja 1985. godine. Ista televizija je pokazala vrstinu svojih opredeljenja kada je suspendovala urednika svog filmskog programa zbog prekida inae kolonijalistiki "parfimisanog" filma Kartum. Reda mora da bude! No alu na stranu, u naoj kulturnoj svakodnevnici traju takvi estetsko-ideoloki komploti da ne vredi iskljuivo ekati Godoa ve odmah zasukati rukave. A ima i onih koji su to ve uinili: jedno knjievno popodne u koli u Melencima na to upuuje. U literarnoj sekciji razgovara se o knjizi Milovana Vitezovia eir profesora Vujia. Puna sala zainteresovane dece, mnogo pitanja, zanimljivih zapaanja, lepa govorna kultura. Deca oigledno itaju i razmiljaju. Vredi zabeleiti i ime pedagoga koji radi sa njima: Radoslav Adamov. Ovaj primer verovatno nije usamljen, nije novokomponovana "umetnost" zaguila sve oduke, ali oigledno je da se kiu ne moemo sup rotstavljati iskljuivo rigu roznom kritikom ve stvarnim kvalitetom. Problem nije samo krilatici "nema problema", i Dinastiji, on je dublje u nama. * Kako sam se samo tih ranih devedesetih okomio na nedunu Dinastiju. Danas ona deluje kao fina i dosadna "klasika" kada se uporedi sa otunim latinosapunicama. Ipak, jo gore od toga je svest o tome da e nam za godinu ili dve i one izgledati kao bezazlena arada u odnosu na "neto". Milovan Vitezovi jo "otplauje" dugove za "dogaanje naroda". Izgleda da je bio u pitanju dugoroan kredit. teta, zbog profesora Vujia.. U vezi gospodina Godoa izjavio bih da on u Ujedinjenoj Evropi skoro nema vie ta i da trai. Pogotovo bez Bate Paskaljevia i Mie Tomia. Kada ga je, malo pre pominjanini, Bulatovi ipak "priveo" u liku obinog pekara , nismo ga ozbiljno shvatili!? Uzgred, und nam se iz bioskopa preselio u dnevne novine. Za samo 10 dinara dostupne su nam sve lai i gnusobe u nas a i ire... Kako tek dijabolino zvui ove 2004. ona reenica iz 1984. godine " ... ali oigledno je da se kiu ne moemo suprotstavljati iskljuivo rigoroznom kritikom ve stvarnim kvalitetom" !!! Nedostaje samo jo atribut "marksistiki".

21. decembar, 1984.

32 324

PUKOTINA RAJA* Film je priom i strukturom ostao veoma sve i aktuelan.

Ovih nedelja niz reke nam stie uglavnom nafta. Televizijinoj "zlovolji" uprkos, i prepodnevnom terminu, nepogodnog za decu zbog Nedeljnog zabavnika, domaicama jo loije zbog supe sa rezancima, uzvodno iz vremena prolog doplovila nam je Pukotina raja. Re je o filmu iz ezdesetih godina reditelja, Vladimira Pogaia. Razlog za pominjanje ovog zvunog naslova lei u injenici da je pomenuti film pravljen prema istoimenoj drami naeg sugraanina Milana Tutorova. Prvi put je delo izvedeno na zrenjaninskoj sceni 1958. godine, i od tada je ova drama doivela niz postavki, televizijsku adaptaciju, da bi sa Pogaiem dospela i na film. U vreme praizvedbi i ekranizacije Tutorov je dobio niz laskavih rei i nagrada, i onda je Pukotina raja, psiholoka drama o ljubavi i njenom naliju, pala u zaborav. Najava televizijskog emitovanja filma rodila je zebnju: kako e to to je Tutorov zamislio pre dvadesetak godina izgledati u ova "moderna vremena". Meutim, dogodilo se suprotno! Film je priom i strukturom ostao veoma sve i aktuelan. Ljubavna pria, koja se okonava samoubistvom najiskrenijeg (da li i psihiki najslabijeg) aktera, samo je vremenom doivela anrovsku transformaciju. Nedostatak drastinosti i surovosti, koji obeleavaju dananju socio-psiholoku dramu, pomerila je zapravo Pukotina raja u melodramu, vrstu koja danas gospodari velikim i malim ekranom, a i dobrim delom literature. Precizno osmiljena fabula, produbljeni i psiholoki iznija nsirani odnosi, zauujue primeren ritam, dobra gluma (imena kao to su Milan Puzi, Severin Bijeli, Ljubica Jovi i Antun Vrdoljak to obezbeuju), uz pravu saradnju pisca (Tutorov) i reisera (Pogai), omoguili su nam film koji je zasluivao bolji reprizni termin. U najgorem sluaju onaj koji je zauzeo predveernji, film Kie Ranipura. U takvom nas miljenju ne moe pomeriti ni veoma pouna po ruka ovog Bartonovog filma: "i posle velikih ljubavi, ene se vraaju svojim muevima..." Poruka Milana Tutorova je znatno manje optimistika, to ne bi smela da bude prepreka da proitate Pukotinu raja. I vama i autoru, dugujemo razjanjenje zato smo film uvrstili u anr melodrame, veoma popularan ali od kritike svojevremeno dosta proskribovan. Pukotina raja nije to po svojoj strukturi ve po nenosti koja se krije iza "obine ivotne prie". U originalnoj drami sve je protkano lirskim pasaima, U dananje vreme kia i agresivne "umetnosti", ukusi su pomereni ali ni to ne dovodi u pitanje ukupnu pozitivnu sliku kada je u pitanju Pukotina raja. Sudei po reklamnim spotovima i oglasima u novinama, na samom kraju decembra knjiga je u ofanzivi. Naroito smo se zauzeli da decu obradujemo nekim zanimljivim naslovom. Jedino smeta to to se ovakav italaki trend sprovodi u okviru beskrupulozne akcije pod radnim naslovom "usreiti decu za Novu godinu, po svaku cenu, uzmi od roditelja i radne organizacije koliko moe, to bre, dok to ne uini drugi!" Knjiga tako u masovnim koliinama prodire u nae domove, i nee njenom dostojanstvu smetati nain na koji je stigla. Zabrinjava neto drugo: kao kod svih velikih neitaa, a po statistikama u vrhu smo svetskom, "ubogi ukorieni cvetovi", koji potpisuju Rumovi, Danojli ili Anti, nai e se ubrzo na sporednom koloseku naih, pa i dejih ivota. Knjizi zato treba mnogo pre Nove godine pripremiti bolje i sigurnije mesto. Kulturno-umetniko drutvo maarske narodnosti "Petefi", priredilo je ovih 32 325

dana u Domu mladosti zavrni godinji koncert, sa koga je prihod namenjen postradalom Kopaoniku. Bio je to veoma kvalitetan presek kroz rad mnogobrojnih sekcija ovog znaajnog kolektiva. Gost veeri je bio hor "Josif Marinkovi". Ovo uspelo izvoenje pratila je brojna publika, koja je znalaki aplauzom nagraivala uspele pesme i igre amatera. Na sceni je veoma uspeno ostvareno proimanje kultura naroda i narodnosti, da je toga vie bilo tokom godine, i u gledalitu bili bismo jo zadovoljniji. * Ba je ta polovina osamdestih bila relaksirana: ja raspredam o vrstama melodrame i programskoj emi televizije. Lamentiram uzgred nad sudbinom knjige i prevelikim brojem "apstinenata", a na " na sceni je veoma uspeno ostvareno proimanje kultura naroda i narodnosti". Uznemirava me, takoe pojava da svakojaki izdavai, pred Novu godinu, pokuavaju da zarade na knjigama za decu! U odnosu na dananja "proimanja" i potraivanja kraj te 1984. bio je zaista "dramatian". Jedino je, sudei po broju razvedenih brakova, teza da se "i posle velikih ljubavi, ene se vraaju svojim muevima" ozbiljno dovedena u pitanje.

11. januar, 1985. BALKAN U NAIM MISLIMA*

Kad kolo krene, svi nai "balkani" se "otvore"

Rej arls, glasom prepunim nostalgije i tuge peva "Dordija u mojim mislima". Mi, ovdanji s kraja potonje i samog zamrznutog poetka 1985. godine, sa puno uvaavanja i koncentracije igramo kolo. Tutnji Balkan po luksuznim hotelima, skijakim centrima, provincijskim kafanama, jednosobnim nekomfornim stanovima. Prolaze kineske izlobe, bitefi, festovi, pogorelii, danijeli, velikovii osvajaju Evropu. Sava centar, Lisinski, Cankarjev dom dovode i razvode umetnike svetskog ranga. Dubrovake igre, splitska leta, oktobarski saloni suoavaju se sa vrhunskom kulturom. Navlaimo uenost na lica, zaspimo sa hazarskim renicima, dinastijama, aerobikom. Ali kad zasvira kolo spadaju sve maske, pucaju frakovi, smokinzi, noge nam se same bratime sa zemljom. I svi smo jedno klupko to oznojano i predano zavre i zaplie. Kad kolo krene, svi nai "balkani" se otvore. Obuzme nas neka vatra od iskona, i gori takvim intenzitetom da zaboravljamo ne samo na civilizaciju koja nas je "opteretila" nizom nepotrebnih konvencija. I brige nestaju kad nam se telo pod diktatom harmonike raspojasa. Kakav dez, bluz, rok, disko, kakav brejkdens. Ko te pita onda za tango ili valcer. Kolo je ritam koji nas spaja neodoljivo, koji nas vraa u davna vremena kad smo zapoinjali sa osvajanjem Balkana. Sada nam je lake: on je trajno u nama. Probija kroz sve zakrpe nauenog u koncertnoj dvorani, laboratoriji za strane jezike, atomskom reaktoru ili konzervatorijumu. kolujemo se u moskvama, londonima, budimpetama, stepojevcima, lokvama, breicama; doktori smo nauka, mesari, profesori, istoriari 32 326

umetnosti, metalostrugari, oficiri. Tako raznovrsne, ali svojeglave, jedino nas kolo izjednaava. Na zov harmonike svrstavamo se u stroj za "tabananje". Maramica u ruci, kosa po elu, u oima zanos, u pluima meh, u srcu blaenstvo bez obala. Igramo a Balkan nam u mislima. Rei e neko: kome zdravom i pravilno orijentisanom moe da smeta kolo, i u krajnjem sluaju Balkan? Zato se stideti porekla muzike koja nas podsea na mladost, zaviaj, roditelje, rodni kraj. ta je loe u muzici koja nas kao himna die sa sedita, i alje u "prve borbene redove" muziko-psiholokog patriotizma. Odgovor je sva kako odrean. Niko objektivan ne moe biti protiv kola. Ta nevina igra u kojoj kroz tabane oseamo sebe, tek u prenesenom znaenju govori o naim zabludama. Dok se zapliemo u rukavce primitivizma, inercije, boleivosti, kraj nas tutnje nevidljivi vozovi. Evropa nam mae kroz zamagljena stakla. Naukom se ne moemo baviti bez knjiga i periodike, kulturu nam ne mogu formirati distributeri i komercijalisti. Hrabro smo priznali da ivimo u vremenu krize, priznali i ostali na tome. Nee nam privreda i drutvene nauke koraknuti hrabrije i smelije dok nam misao i ukus najee golica ki. Odmrzavamo bivu avangardu, sve je vie lanog "evergina". U Borbi iz broja u broj anketiramo ljude od pameti da kau neto na temu odnosa partije i inteligencije, ali kolo zaista igramo dobro i koncentrisano. Balkan nam, dakle, samo kao atavizam i inercija smeta. U kulturi i zabavi privodi se kraju proces ujednaavanja zahteva i potreba stanovnitva diljem Jugoslavije. Jedino brine to se to odigrava na nedopustivo niskom nivou. Svojevremeno smo "osudili" elitizam, jer je proklamovao odvajanje prave umetnosti od naroda. Danas bi sa jo vie ara trebalo zatvoriti vrata undu koji nas rui sa ploa i kaseta, sa televizijskog ekrana, iz bioskopskih dvorana. Nije naravno harmonika kriva za ovu "zimu naeg nezadovoljstva". Ni frula ili tambura, na njih smo neopravdano zaboravili! Kriv je manir koji i danas na sve odgovara: lako emo i "nema problema". Verovatno nije potpuno u pravu ni grupa "Bjelo dugme" kad peva kako "padaju zvezde" Jo je rano za to, ali ne bi bilo loe da malo "oladimo" sa kolom, naravno u onom prenesenom znaenju, i da se pogledamo u lica. Balkan, onaj iz gudura i vilajeta previe nam viri iza civilizovanih osmeha. Tradiciju treba negovati, samo nije preporuljivo isuvie tapkati na jednom mestu. Lako je graanima i radnim ljudima sveta, njima je sa 1984. godinom otiao i famozni mister Orvel. Naa Brena je jo tu! * I Rej arls je otiao. Ostao je u mislima onih koji su ga voleli. Jedan od njih, ili od onih koji ne znaju ta e sa parama, dao je na aukciji basnoslovnu sumu za njegove naoare. Meutim, skoro je sigurno da nee "progledati"! A i sa Balkanom stvari stoje drugaije. Izneverio nas je, pa sa Bugarima, Turcima, Rumunima iskoraio ka Evropi. Dok smo raspravljali o odnosu "partije i inteligencije", prva nam se umnoila a druga (inteligencija) istanjila. Piem o tome kako nam se "elita" odvojila od naroda. Danas se pitam: kuda se dela ta elita? A kada je re o "dizanju", u smislu ustajanja, sa mesta, himna to naravno ne uspeva. Da li harmonici jo polazi to za rukom. To bi valjalo ispitati. Kako li se zvae ona emisija na BK-televiziji koja "pita narod o svemu i svaemu"? "Tradiciju treba negovati, samo nije preporuivo isuvie tapkati na jednom mestu" - ovo je autocitat, po emu li se razlikuje od "autogola"? Imam utisak da smo se strateki veinski opredelili za tapkanje u mestu, jer smo zapali u lingvistikokulturoloku omaku pa se umesto potovanja tradicije opredelili za tradicionalizam u miljenju i delovanju. Mala razlika u semantici ali posledice su katastrofalne. "Bijelo dugeme" je palo s zvezdama, Orvel se pokazao kao naivina u odnosu na Bin Ladena a "Sablja" je spreila Cecu Ranatovi da postane "lepa" Lepa Brena. A na 32 327

sve su pali "snegovi i a".

18. januar, 1985. LJUDI, GODINE SNEGOVI* Drage osobe iskrcavamo u nepogodu, dok putovanje nastavljamo sa ravnodunima

Zarobljeni snegom i hladnoom, i sopstvenom nespremnou da se nosimo sa "raljama ivota", predajemo se sklonosti "filozofiranja" i prelistavanju prolih zbivanja. Na samom poetku novog brojanja, posle zvaninih i obiajnih praznika, u relativnoj idili "slatkog do ma", takve misaone aktivnosti ak izgledaju neminovne. Ponimo od jedne kapitalne tvrdnje: itav se ivot moe saeti, bez prevelikog nasilja nad razlikama, na sledeu arhetipsku situaciju: drage osobe iskrcavamo u nepogodu, dok putovanje nastavljamo sa ravnodunima, sledei neku umiljenu nunost. I kao da u svemu preteu saputnici na raun srodnika i istomiljenika. Razlozi za ovako pesimistiki rezon moda su isuvie deo linosti autora ovog teksta, povod za njihovo isticanje meutim dolazi iz nae kulturne svakodnevnice. Glumac Stojadin Stojiljkovi, jedan od stubova pozo rita "Toa Jovanovi" odlazi iz Zrenjanina. Odlazi u punoj artistikoj zrelosti, u momentu kada iz uloge u ulogu potvruje snagu svog talenta, sugestivnost, robustnost oplemenjenu promiljenou i persiflaom. Vie od trinaest godina Stojiljkovi postoji na zrenjaninskoj sceni kao jasno prepoznatljiv znak glumakog umea, i ivota shvaenog kao neprestalne avanture kroz lavirinte dramskog iluzionizma. U antologijskoj predstavi Gogoljevog i igonovog Revizora, njegov gradonaelnik natkrilio se i nad gubernijama naeg doba. Njegov portret lokalnog pohlepnika, prevrtljivca, militantnog zloslutnika, retka je pojava i na renomiranijim scenama. U delu Duana Kova evia Balkanski pijun, i ulozi Ilije vorovia, Stojiljkoviu nisu umakli ni takvi korifeji kao to su Fabijan ovagovi i Danilo-Bata Stojkovi. Uostalom, mnogo je takvih velikih i velikomalih uloga ovaj vrsni glumac proiveo na sceni naeg pozorita. Bez opasnosti da preteramo, moe se rei da Stojadin Stojiljkovi ostaje deo istorije pozorita "Toa Jovanovi". Ostaje, iako iz naeg grada odlazi u pu noj snazi. Mi naravno nastavljamo, ak nam nije ni vano da li ovog glumca iskrcavamo u nepogodu. On odlazi po sopstvenoj volji, ili nevolji! Takva je glumaka, skitaka sudbina, ali verovatno ni naa ravnodunost nije manja. Pozorina zgrada sve vie novom fasadom ulazi u na urbani vidokrug. Ne valja jedino to nam odlaze oni koji je ispunjavaju smislom. Prvo je neprimetno otiao Nikola Jurin, izgubio se u nesporazumima i Novak Bilbija. U penziji su Bogdanka Vakanjac i Stojan Notaro. Kua na Trgu slobode, kao da gubi svoju duu. I nije to problem iskljuivo pozorita. Dotie on, verovatno, i naeg gradonaelnika, isto kao i obinog gledaoca sa galerije. Dvanaesti je as da pored zgrade porazmislimo i o ljudima s druge strane zavese. Tim pre to meu onima koji preostaju ima jo "srodnika". Ljude drage ne treba ostavljati, barem dok traje ova "polarna" zima. 32 328

Bacimo li, ipak, pogled unazad, u 1984. godini zrenjaninska kultura je imala dovoljno vrednih rezultata. Ne koliko izuzetnih i, to je moda jo vanije, preovlaujui broj dobrih. U pozorinom ivotu, da time za ponemo najvrednije ostvarenje je svakako izvoenje Ste rijine enidbe i udadbe, u reiji Dragana Jovia. Predstavu emo pam titi po vrsnoj igri Mirjane Vukojevi. Dela Balkanski pijun i Haj-faj obeleio je svojom glumom Stojadin Stojiljkovi. Od gostujuih predstava svakako treba istai Bourekovu viziju Hamleta Od glumaca istakao se jo Budimir Pei. Homogena ekipa Lutkarske sce ne bila je takoe veoma prisutna i zapaena irom zemlje, a i u inostran stvu. Centralno mesto u muzikom ivotu grada pripada koncertu Ka mernog orkestra, sa solistkinjom Ksenijom Jankovi. Znaajne uspehe postigao je i mladi violinista Pea Milosavljevi. Pijanista Konstantin Bogino i violinista Jovan Kolundija, bili su najubedljiviji od gostiju. Horovi "Josif Marinkovi" i "Koa Kolarov", i u 1984. briljirali su na jugoslovenskim prostorima, bez obzira na "smenu generacija" U amaterskim delatnostima istiem vrlo dobro organizovani Festival muzike i folklora Rumuna u Jankov Mostu. Izdavaka delatnost Gradske biblioteke, pored vie solidnih nas lova, obeleena je knjigom Radivoja ajtinca Demogorgon, promi ljenim zapisima povodom ravnice i zaviaja. * Stojan Stojiljkovi je prvo otiao iz pozorita "Toa Jovanovi", po tom i iz ivota. Da li drugo ima veze sa prvim, teko je rei. Meutim, u naem mentalitetu je da se olako odriemo nesvakidanjih i kvalitetnih ljudi. Teza o zamenjivosti svih vai skoro iskljuivo kada su u pitanju politiari. ak i tu ima izuzetataka. Premalo ali ih ima. Kod umetnika i strunjaka takvo shvatanje dovodi drutvo u stanje inferiornog autizma. Ne bi primenjeno na nas, nikako!? No, zapoeo sam o vrsnom glumcu Stojanu Stojiljkoviu. Moda bi pozorite moglo da ga se seti. A budui gradonaelnik da povede rauna o pojedincima po kojima se grad prepoznaje. I ne samo kad im valja otkriti spomenik. Jer nepogode se zainju mnogo pre nego to se dogode. Da li pazimo jednog Mandia, ajtinca, Tutorova... I ta je sa legatom Vanjekovim?

1. februar, 1985. O KIU I UZVIENOM Uzvienost se raa u momentu kada ljudskost nadvladava zluradost i konvencionalnost

Moda vam udno deluju ove rei iz naslova stavljene tako jedna pored druge. ini vam se kao da je izmeu njih onoliko prostor koliko razdvajaju polove. Meutim, u vremenu dananjem, koje priznaje jedino pravilo koje kae da pravila nema, pojmovi to ih one oznaavaju toliko se prepliu da ni najrigoroznijii 32 329

analitiari nisu sigurni kako ih valja rasplesti. Poimo prvo od kia. Naalost, njega je u ovom naem vremenu vie od uzvienosti. Moda je i dobro to je tako, jer bi u protivnom bilo preterano dosadno! alu na stranu, kad je re o kiu pogledajmo ta o njemu kae znameniti evropski romansijer Milan Kundera u svom najnovijem delu Nepodnoljiva lakoa postojanja (citat je doslovan, ali po izboru i sa skraenjima autora ovog teksta - koga interesuje original: on je na strani 297) - Ki izaziva dve suze ganutosti. Prva suza kae: Kako je to divno, deca koja tre po travnjaku! Druga suza kae, kako je to divno biti dirnut, zajedno sa itavim oveanstvom, nad decom koja tre po travnjaku. Tek ova druga suza pravi od kia ki. Duhovito i nemilosrdno tano. Kako bi, meutim, ta definicija izgledala u verziji "made in Balkan"? Pokuajmo: neki peva folka (itaj novokomponovanih zapevki) sa izmiljenim imenom, recimo Muslim Muslimovi, snimi divne pesme na ploe i kasete. Posle mi svi to sluamo u dokolici, dok nas sa zida gledaju tajanstveni morski pejzai, kupljeni na nekoj pijaci. U vitrini nam stoji plastino cvee. Dok se kupamo u stereo undu, listamo revijalnu tampu, iz koje blagovremeno i iscrpno saznajemo ak i to ta je Muslimova stara baka govorila unuku kad je kretao u neizvestan umetniki ivot. To bi bio primarni ki, ili ona prva suza kod Kundere. Drugi in, koji bih mogao okarakterisati sintagmom: ki postaje svestan sebe samog, odigrava se svakodnevno: u salama ili halama za zabavu. Kolektivnost doivljaja je neophodna konanom formiranju kia kao pogleda na ljudsku sreu. Dok mladi sa atiranim pramenom kose, "kristalno" istim i nekultivisanim glasom pria o ljubavnim ja dima, mi prvo tiho s njim pevuimo, potom pustimo glas, dignemo ruke u vis, da bi se u zavrnoj fazi zanosa, toliko zaneli da bacamo na binu delove odee ili obue. Kako nae raspoloenje raste, mladi junoa na sceni postaje sve "duhovitiji": pria viceve s bradom, improvizuje na granici neukusa i sl. Svi smo u zanosu, gledamo se i zgledamo, i konstatujemo kako je to lepo to smo svi ovako skupa oduevljeni lepom pesmom, i jo lepim osmehom naeg omiljenog pevaa. Iz sale izlazimo jedinstveno razdragani jer: jedan smo rod. U zatvorenoj krunici kia. Iako je sigurno svima jasan smisao ovog primera, zbog "dece" evo nekoliko objanjenja. Prvo: re "Balkan" ovde ima znaenje kulturnog zaostajanja, a ne geografskog pojma. Drugo, novokomponovane pesme nisu loe po sebi ve ih takvim, sa asnim izuzecima, ini plitak tekst i neinventivna muzika. Tree, kolektivan zanos ne smeta zbog mase i koliine, ve je sam povod isuvie beznaajan. O kiu plastinog cvea i slikama sa pijace, deca ue na asovima likovnog vaspitanja, pa o tome ne bismo ovog puta. Primer za uzvieno mogli smo da vidimo u nedelju popodne, u filmu Prie sa Menhetna. Naime, da vas podsetimo, mislimo na priu o muziaru koji posle mnogo iskuenja dobije mesto za dirigentskim pultom. U zlo doba iznajmljeni frak pone da se raiva, to publika propraa gromkim smehom. Na junak doivljava krah: ostaje u koulji, u svetu frakova. Sve ipak spaava uveni muziar dentlmenskim gestom skida svoj frak, solidariui se na taj nain sa kolegom. Koncert se nastavlja a publika, koja se smejala nesrei, sledi primer: frakovi (itaj etikecija) silaze sa pozornice. Do tog momenta u ovoj storiji funkcionie jedna ehovljevska situacija, s tim da mali ponieni ovek, ipak, doivljava svoje zvezdane trenutke: koncert se trijumfalno nastavlja. Da nije uzvieno zbog umetnosti filma, bilo bi ki, zbog banalnosti! Uzvienost se raa u momentu kada ljudskost nadvladava zluradost i konvencionalnost. Dodirujui patetiku, ovoj prii je to polo za rukom. U istom filmu, reditelj ilijen Divije je jo "efektnije" ipak plasirao i klasine ki sekvence (naroito ona sa Dinder Roders). Potvrdila se tako uvodna teza da ki i uzvieno 33 330

traju uporedo. ak se moe rei da ih esto deli samo tanka linija, koju najee zovemo ukusom, stilom ili merom. Ostaje nam samo da se dogovorimo, hoemo li uzvieno (kulturno, civilizovano) pomoi kao to barano podupiremo ki. * Da ponem sa podnaslovom teksta iz 1985. On je taan, samo mi primer sa filmom Prie sa Menhetna njie dobar. Nije u pitanju bilo uzvieno ve patetino, ili jo tanije melodramsko jer u svemu ne dominira umetnost ve bioskopska banalnost. Ne ki - on je neto drugo. Divije je u pomenutom filmu uspeo i to postigne. Kada smo kod kia, sada se to zove popularna kultura, ili zabava, pitam se kako bi Kundera definisao stanje drutvenog organizma u kome ki zbivanje, posmatra ista takva publika dok sve zajedno snima i emituje neka televizija u boji. da li ki kao masovni implant kvantitetom prelazi i novi kvalitet - und!? A kad je o Kunderi re, kao da mu nestanak totalitarnog okruenja oduzima dah.

1. mart, 1985. OSMEH MONA LIZE

Leonardova "Mona Liza" svojim zagonetnim osmehom ve stoleima provocira domiljatost, kako istoriara umetnosti tako i obinih ljubitelja a da ne govorimo o misliocima opteg tipa. Kad zanemarimo sve pretpostavke i objanjenja, ostaje ipak teko razumljiva tolika znatielja za poreklo njenog "izvesnog osmeha", dok istovremeno mnotvo namrtenih lica, koja ispunjavaju vaskoliku istoriju umetnosti, nikoga ozbiljnije ne zabrinjavaju. Zato je osmeh tako provokativan, emu toliko podozrenje zbog jednog diskretnog i zavodljivog enskog osmeha? I da li je radost ba uvek subverzivna? Mnotvo ovakvih upitnika mogli bi smo ispisati povodom evropske savremenosti kojoj, i pored svog balkanskog inata, ipak pripadamo. Ugledni i drevni Evropljani, koji nam u nekim novim anketama zameraju to to ne umemo da se smejemo, neka izvinu. Primer Leonardove "Mona Lize", i sve opte zauenosti, dokazuje da smo mi zapravo prokletstvo namrtenosti od njih prihvatili. Meutim, mi ovog puta neemo da govorimo o presingu tmurnog i neprijatnog, kao mentalnog ivotnog principa. U pitanju je samo prolee koje nikako da stigne. Prolazimo ovim naim gradom zavejani u neke svoje dileme, i ne primeujemo osmeh mladosti koja jednostavno zna da prolee mora kad tad stii. Oni imaju vremena da ga saekaju. I nije da oni ne shvataju da svi skupa ivimo u "vreme krize", jednostavno oni nose u sebi dovoljno vedrog pesimizma, kako bi to rekao Miroslav Krlea. A mladi Crnjanski je to ovako opevao u znamenitom "Strailovu": Lutam jo vitak, sa srebrnim lukom, rascvetale trenje, iz zasede, mamim ali iza gora, zaviaj ve slutim, gde u smeh, pod jablanovima samim, da sahranim. Nad gradom nam se smenjuju neprilini snegovi, ovi potonji ve sasvim 33 331

neugledni i nepotrebni. Na ulicama kisne poznata nam folk pevaica, koja je nekada davno od nas krenula u svet, da postane slavna. Kisnu Brenine slike u ovom besprizornom vremenu. Ni kriva ni duna, folk pevaica ispata. U oekivanju koncerta pitamo se: da li smo se za godinu dana uozbiljili? Znaaj odgovora znatno prevazilazi uticaj grla Lepe Brene, ali ni njen iroki osmeh nije naivan! Sredinom nedelje najhrabriji i najuporniji isplivali su iz zrenja-ninske verzije "Festa". Izbor je bio solidan i verovatno jedino mogu. Videli smo nekoliko zaista dobrih filmova (na Kusturica i njegov Otac na slubenom putu bili su u samom vrhu), ostali su mogli makar da zabave. Sasvim oekivano, publike je bilo u izobilju. Na ovek je, makar kroz bioskop, eleo da se ukrca u neki svetski voz. Devet filmova koji su se vrteli u "Balkanu" doneli su nam barem iluziju uestvovanja u interkontinentalnoj kulturnoj savremenosti. Rekosmo imali smo iluziju, ali zar i to nije dovoljno sad kad smo tako daleko od "vremena nenosti". Poteno smo odgledali ono to nam je "veliki svet " ponudio, sada ostaje samo da se oiste tone semenki koje smo u intelektualnom zanosu utroili. Ostala nam je ipak uteha: ni svet nije ba najsreniji, jer ko se potpuno sabran bavi Tarzanom, ili aplinovski zamiljenom policijskom akademijom? Jedino nije ba u redu to su naem oveku u filmu Marijini ljubavnici natovarili na lea impotenciju, kad smo mi ba prepotentni. Taj "veliki svet" bi konano morao da se opredeli da li smo mi mrzovoljni ili impotentni. Obe karakteristike ne moemo da prihvatimo. Mnogo je to i za mnogobrojnije narode. Ipak, kad bolje razmislimo, neka oni brinu svoje brige. Znamo mi i sami kakvi smo! A ustvari smo nasmejani, samo ne znamo ta nam je svih godina! Da nam se ovaj tekst ne bi sumorno zavrio, proitajmo jo jedan odlomak Crnjanskog: Jer ljubav e moja pomeati, tajne, po svetu, sve potoke i zore i spustiti na ivot, vedro i beskrajno i kod nas, nebo i senku Fruke Gore. U oekivanju prolea, razmiljajmo amaterski o osmehu MONA LIZE. Razloga za sopstvenu namrtenost ve emo pronai, ili ga ve moda i znamo! * Nepunih est godina reklo nam se samo: iz razvalina graanske klase buknula je poast "nacionalnih" samospoznaja, nenauenih lekcija i feudalnih atavizama. Da li smo ve 1985. znali da emo uskoro i s razlogom biti namrteni, pitanje je. Ali, kao da svako od nas svakodnevno ustaje sa spoznajom tmurne is- torijske prolosti, to je izvesno. Onaj koji u kunom albumu uspe da pronae fotografiju na kojoj je nasmejan, spada svako u retke izuzetke.

15. mart 1985. DOK PROLEE KASNI Zima se u povlaenju uspaniila, kae Manojlovi Todor

Iako za to nemamo dovoljno valjanih i kalendarskih dokaza, ovih godina, u sneg i mraz zagledani, kao da nam i prolea kasne. Zasitili smo se idilinih belih prizora, a sustiu nas realnosti i u poeziji. Nestrpljivi, sa dna februara ve prieljkujemo 33 332

"opet sunce u lanjskom liu", kako peva Jasna Melvinger. Ovu smo pesnikinju citirali prole godine, slutei kraj zime, ali lepih pesnikinja i mudrih stihova nikada nije dosta. Osvrnemo li se, meutim, na imena i teme kojima smo posveivali prole zapise, i bliska prolost zaplahnjuje nas nostalgijom. Znameniti Francuz Pol Valeri, poruuje nam iz svog 19. veka. ene su voe. Ima bresaka, ananasa i lenika. Nekorisno je slediti: to je jasno/ Poetnik se ne moe odluiti da ubere od samo jedne vrste./On eli da prepozna samog sebe u raznolikosti vrta. Prijatno je, makar na trenutak, uz ovaj zapis, zaboraviti hladnou u iekivanju gradskih i meugradskih autobusa. Neko mirisno leto i "veno ensko" struji iz Valerija. A veno leto je i u poeziji Manojlovia. Sedi Todo iz Bekereka, kako ga inspirativno naziva Vojin Mati, u starom hotelu "Vojvodina" zagledan u neki svoj lini Mediteran, i ispisuje stihove u prkos zimi: Zima se u povlaenju uanila/ Na belim grebenima i posmatra/ Sa muklom pretnjom sunanu vrevu grada/ Jer u cvearskim izlozima / ve cveta prolee/. U povodu Manojlovia pominjali smo Radomira Konstantinovia, znamenitog esejistu i teoretiara knji evnosti. Sa mnogo kulturoloke irine analizirao je mesto naeg zemljaka u prostorima umetnosti i politike. Ovih su dana u "Prosvetinoj" ediciji izabranih romana tampani njegovi Ahasfer i Pentagram. Zapoeo je time "drugi ivot" romaneskne proze ovog veoma cenjenog i, istovremeno, malo itanog knjievnog uglednika. U Knjievnom glasniku lanak o njemu nosi naslov Konstantinovia treba itati". Slaemo se: zima je izmeu ostalog i godinje doba za itanje "teke literature". Kapor i komp. mogu da prou i za sunana vremena. Milan Vukoti je u meuvremenu izdao zbirku kratkih pria, napravio je Trioline u A-molu i svoju garderobu dopunio jednim velikim crnim eirom. Zrenjaninskim ulicama sada etaju dva markantna eira. Drugi je na glavi slikara Radie Lucia, koji svakodnevno peice, rembrantovski, odmie ka Bagljau. Dodamo im Dobrivoja Rajia, nije daleko od pameti konstatacija da je crna boja hit ove zime. Saekaemo ipak njihove izlobe za zakljuivanje - ima li u pojavi "umetnikih" eira neke trajnije simbolike !? Pozorite "Toa Jovanovi" je prolog februara uspeno "lovilo" Balkanskog pijuna od Duana Kovaevia, koji je docnije, odlinu predstavu svojerunim rediteljskih zahvatom, uz malu pomo prijatelja, pretvorio u manje dobar film. U pozoritu su inae ove godine poslali "mua u lov," ali je isti upao u klopku. Oekujemo da ovih dana vidimo kako je Miki Stamenkovi postavio svoju Klopku, jer Fejdo sa Petrom Zecom nije ba najblistavije proao. Balkan ekspres je tutnjao zemljom Srbijom i ove i prole godine, naroito o praznicima, uz frulu i harmoniku. Branko Baleti je naalost izgubio svoj voz i eka drugi na nekoj sporednoj stanici. Mladi karikaturista i stripmejker Nikola tiklica. Verovatno sada u nekom vojnikom klubu ureuje zidne novine i sprema program za prolee. Prolaze mu vojniki dani i kuju se planovi za konano osvajanje tabloidne scene. Ozbiljnost i zanos kojima ovaj momak prilazi "radovima s tuem" garancija je da e pravi uspeh ubrzo doi. Zdravko Mandi, u sfumatu svog ateljea nastavlja da proivljava "pariske teme", dok ravnicom promiu njegovi sivi zagubljeni ljudi. Na nekim stanicama svojih ivota kao da nas iz ogledala posmatraju njihove brodolomnike due. Mandieva se platna sve vie ispunjavaju pravim egzistencijalnim posekotinama. * Zdravko Mandi se neposredno pre prethodnog zapisa vratio iz Pariza, sa studijskog boravka u "gradu svetlosti". Branko Baleti, je izgleda, jo na svojoj "sporednoj stanici". Nikola tiklica je po svemu sudei postao rtva pravila da rad obezbeuje uspeh. Verovatno negde sasvim sitnim slovima pie: ako nije drugaije 33 333

sueno. Nadam se da ga nije baksuziralo to to je najuspelije karikature objavljivao svojevremeno u Komunistu. Umetnici sa eirima nisu dugo ostali u modi premda su Luci i Raji postali dobri slikari. Petar Zec, reditelj jednog osrednjeg Fejdoovog vodvilja na zrenjanisnkoj sceni, nikako da mi zaboravi dosta zajedjliv prikaz te predstave. Ba udno! Valeri i Manojlovi su se sloili da je leto godinje doba za bogove, a Todo i Melvingerova da je sunce nezadrivo.

6. april 1985. O PESNICIMA I LJUBITELJIMA*

Na ovim je stranicama nedavno pominjano ime Dragice Stojanovi. Povod je bio izlazak njene prve zbirke pesama Teskoba. Dva su znaajna razloga da se ipak iznova vratimo ovoj poetesi i njenoj knjizi. Prvi je samo naizgled vanliterarni: U poslednjih nekoliko decenija od znatnog broja zrenjaninskih pesnikinja, koje su se svojim stihovima oglaavale na konkursima, u asopisima ili javnim nastupima, Dragica Stojanovi je prva uspela da doe do knjige. Svim njenim prethodnicama, a bilo ih je veoma nadarenih, jedva danas pamtimo imena, a nema ni rei da se moemo setiti ponekog stiha. Naa mlada sugraanka (roena 1963.god.) sreom ali i upornou, i to je najvanije vrednou, izbegala je taj pad u anonimnost i nepisanje. Jasno je da Dragicu Stojanovi nee same korice knjige proslediti u svet knjievnosti, ali valja pozdraviti pojavu ove zbirke i kao prekid nepisane i neprijatne tradicije - iskljuive "mukosti" knjievnog ivota u Zrenjaninu (Ileana Ursu nije jo objavila knjigu u naem gradu). U pitanju je (sa Dragicinom knjigom) dobar izdavaki potez Gradske biblioteke. Pesnikinja je ono najpotrebnije uradila sama: napisala dvadesetak zrelih, emotivnih i gorkih pesama. Bez mnogo ornamenata, pesnikim rezom koji uzima iz ljudskog iskustva, ona je ispisala i ovakve stihove: Ovde je bio prag Iz petlove kreste Izlazilo je sunce Dan je kljucao o prozore Pomerili su se zidovi Vidik je svakog jutra bio iri Samo su vrata ostajala na istom mestu Da pri povratku ne zalutam Ovakvih pesama Stojanovieva ima jo. I evidentno je, ona, mlada poetesa, postoji kao novi lirski znak u naem gradu. 33 334

Premijere, one pozorine naroito, pored susreta sa novim scenskim delom, prilike su i za raznovrsna socioloka, kulturoloka pa i psiholoka zakljuivanja o fenomenu publike. Velike drutvene promene koje se iz dana u dan evolutivnim putem dogaaju, radikalno menjaju tradicionalne predstave o strukturi publike koja redovno poseuje kulturne programe, u sklopu toga i ve pomenute premijere. Poslednjih godina, meutim, kao da ubrzano nestaje jedan njen sloj koji bi uslovno nazvali graanskom publikom. To su ljudi srednjih ili starijih godina solidno obrazovani, akademiziranog ukusa, a sa druge strane i nespremni za prihvatanje veih izmena umetnikog stila. Poto su u prethodnom periodu ba oni predstavljali vei deo gledalita, primetno je njihovo sadanje izostajanje. Kulturne ustanove okreu se zato radnikoj publici, koja je dui period bila na "klupi za rezervne igrae". Naravno, preko noi ne mogu se uiniti spektakularni rezultati. Potrebno je stvoriti kulturno-potroake navike i razviti "kulturnu glad" u prostoru koji su u meuvremenu sistematski "obraivali" "magovi" masovne zabave i razbibrige. Bie potrebno jo mnogo vremena i pravog angamana da ovaj veliki posmatraki potencijal zapone obnovu posustale gledaline armije. Treu, socio-psiholoku, moda jo vie bioloku populaciju, sainjavaju mladi posetioci kulturnih priredbi. Njih ima na naim predstavama i koncertima, ponekad u preovlaujuem broju. Ali, kada su oni u pitanju, suoavamo se sa nizom estetikih i medijalnih nesporazuma. Optika kojom mladi doivljavaju kulturu i umetnost, umnogome se razlikuje od tradicionalnog predstavljanja emu esto podlee institucionalna kultura. Kada sve to imamo u vidu, ne moe nas suvie zauditi arolik sastav premijerne publike. Ne mislimo da ne treba razmiljati o tome gde su intelektualci u vreme kulturnih zbivanja, zato nam izostaju esto i politiki radnici. Ima osnova da se razgovara i o tome, ali znatno je vanije odgovoriti na pitanje: kako dovesti stalnu i pravu publiku u nae sale, galerije i biblioteke. Vreme za razmiljanje kao da istie. I jedno uzgredno zapaanje: ta li se deava sa naim graanstvom? * Dragica Stojanovi danas i dalje postoji u senci, kao poete sa ivotnog tajanstva. Zakopana u svoj svet introspekcije. U tu je, a ipak je nema, dok peva Ljilji Brik: Zna zamiljala sam/ Tvoga psa / Njegovu dugu dlaku / Boje ada / Kako provlaim prste / Kroz nju / Pod prstima oseam kou / Toplo meku/ Kao to je topla krv praseta/ U prvom novembarskom snegu./

33 335

ZAVRNI ESEJ:

ILI DO EGA NAS MOE DOVESTI BAVLJENJE KULTUROM

Kada sam 1977. godine zapoinjao sa hroniarskim belekama o pojavama, dogaajima, stvaraocima i ljubiteljima u kulturno-zabavnom segmentu naih ivota, u gradu, medijima i duama, skoro sve je bilo drugaije nego sada. Postojala je Jugoslavija, drug Tito je bio iv, imali smo Centralni komitet jedine Partije, postojao je jo privid zemlje koja nije bogata ali jeste stabilna. Polovinom devedesetih, meutim, iznenada se pojavilo sve ono to e dovesti do ovog. A moda i nije dolo iznenada, i nije dovelo do ovog, ve do onog, to prethodi ovom. Sve u svemu, ne bavei se politikom sferom, u svom hroniarenju, saplitao sam se o mentalne pukotine koje u dananjem Zrenjaninu, i otadbini nam, bez obzira kako se zvala, sada lie na modani ekoloko-duhovni triler. I to samo bavei se, u vidu pisanja, kulturom, zabavom i, naalost ili sreom, televizijom. U podseanju na tu etiku, estetiku i patetiku devedesetih oslanjao sam se skoro iskljuivo na svoje javne zapise, i izjavljujem da sva ironija koju donosi vremenski protok ide na moj raun. Dakle, autor sam sebi otpisuje buduu prolost. Namerno kaem ovo na kraju knjige jer nisam ba toliko naivan da sve priznam na poetku. Retki su majstori trilera koji ve na poetku otkriju ubicu. Zato, dok budete itali ove zavrne redove, dobro razmislite da li ete imati snage da se vraate na "mudrosti" koje sam tedro rasipao diljem rukopisa. Mogu se poneki i prepoznati u mojim zabludama. Jedna od takvih mudrosti koju sam izvoleo napisati glasila je: "Poimo prvo od kia. Naalost, njega je u ovom naem vremenu vie od uzvienosti. Moda je i dobro to je tako, jer bi u protivnom bilo preterano dosadno!" Samo desetak godina posle toga, bilo nam je svakojako samo ne dosadno: krvavo, polugladno, inflatorno. Ki je, hvala bogu preiveo, pornografija takoe. Od uzvienosti vie ne patimo, hvala na pitanju! Potvrdila se tako uvodna teza da ki i uzvieno traju uporedo. ak se moe rei da ih esto deli samo tanka linija, koju najee zovemo ukusom, stilom ili merom. Od preterane uzvienosti se moe dobiti lupanje srca dok je u dananje vreme politika pornografija mnogostruko nadmaila onu klasinu, koju smo nekada aljivo imenovali kao "vedske akcione filmove"!? Zato ba sad na pamet pada Severina i njen, kako ree Isidora Bjelica, "projekat"!? Po svemu sudei, u tim devedesetim umeo sam da pametujem o fenomenu nestanka "premijerne" publike. Napisao sam: "Poslednjih godina, meutim, kao da ubrzano nestaje jedan njen sloj koji bi uslovno nazvali graanskom publikom", ne primeujui kako zapravo nestaje i sama graanska klasa to je bio uvod, ne u propast pozorinih premijera, ve u besmisao etnocentristikog i pseudograanskog rata. Kaem "pseudograanskog" jer je oigledno da je na "socijalizam s ljudskim likom" naprosto pojeo svoju graanski klasu. U etnikom suicidu igrali su samo graani iz dravne statistike, u zbilji su jedva postojali. Iako je "bure baruta" znatno

33 336

kasnije opisano, ono je evidentno poelo da proputa otrov jo u vreme "tita posle tita". Zabavljeni festivalima, filmskim i te-ve undom, dosta bogatom kulturnom ponudom, socijalnom krizom umerenog intenziteta, zamajavani ostacima ideologije komunizma koju su Maralovi egrti odravali svakojakim transfuzijama, nismo bili svesni da atavizam nedosanjane prolosti buja. Priznajem, kada sam ispisivao: "kad kolo krene, svi nai balkani se otvore. Obuzme nas neka vatra od iskona, i gori takvim intenzitetom da zaboravljamo ne samo na civilizaciju koja nas je "opteretila" nizom nepotrebnih konvencija ve kao da propadamo kroz vreme. Balkan, onaj iz gudura i vilajeta previe nam viri iza civilizovanih osmeha. Tradiciju treba negovati, samo nije preporuivo isuvie tapkati na jednom mestu", nisam ni slutio kolika je koliina i gustina ljudskog mraka koji nosimo u sebi. Duhovitosti tipa: "taj veliki svet bi konano morao da se opredeli da li smo mi mrzovoljni ili impotentni. Obe karakteristike ne moemo da prihvatimo. Mnogo je to i za mnogobrojnije narode", izreena u povodu predstavljanja naih ljudi u nekim belosvetskim filmovima, danas deluje skoro barunasto meka kada pogledamo kako nas ak i dobronamerni svetski sineasti predstavljaju u storijama iz "domovinskih ratova" u dvadesetom veku. Sredinom prve decenije prolog veka ispisujem: "lako je graanima i radnim ljudima sveta, njima je sa 1984. godinom otiao i famozni mister Orvel. Naa Brena je jo tu!" Brena je i 2004. prisutna, iva bila i sasvim je lepo porasla. I zove se Ceca Ranatovi. Veliki brat je u Hladu, svet se iz Avganistana premestio u Irak, sa presedanjem u Njujorku i Los Anelosu. Te 1984. jo sam zapisao: " Dok gledamo Ptice, jeza koja nas obuhvata ima snagu egzistencijalnog krika. Za one koji gledaju napred. ta emo sa kratkovidima"!? Iako je Dafne di Morie istoimeni roman napisala slutei drugi svetski rat i faizam, mi smo makar Hikoku mogli poverovati, moda bi tih godina i pomo oftomologa bila dovoljna. No, naa je kratkovidost izgleda endemska. I sledei ispis, da li sam ve tada bio paranoian, iz kolumne koja razmatra fenomen bioskopskog gledanja filmova do "poslednjeg daha", ima slinu slutnju u sebi: "nije daleko od pomisli i zakljuak da filmski maratonci, gomilanjem i guvanjem utisaka i slika, pokuavaju da zatrpaju, i sopstvenu, sve vidniju egzistencijalnu pukotinu s kraja dvadesetog veka. A da je stvar bila sasvim ozbiljna svedoi i moj "apidaran i znaajan" iskaz potkraj te godine: "U CK SK Srbije odrano je savetovanje o idejnim i vrednosnim kriterijumima u zabavi". Samo tako, bez komentara! Moda je zapravo posledica te novinske vesti saoptenje iz dravne televizije kada je suspendovala urednika svog filmskog programa posle prekida prikazivanja filma. Kartum. Film je inae vreao nesvrstanost naih afrikih pobratima.!? Iz dananje perspektive, posle ovih dana ponovo odgledanog istog filma, istini za volju na privatnoj televiziji, zakljuio sam da arlton Heston onda nije uopte bio kriv, odnosno da je te 1985. zapravo direkcija televizije prvo prekinula prikazivanje dotinog Kartuma, pa onda suspendovala urednika. Logikom naknadne pameti, zakasnele jedno tridesetak minuta! Ja sam tada napisao: "ista televizija je vrstinu svojih opredeljenja. Reda mora da bude!" Toliko o naknadnoj pameti. Pitam se samo kako onda izgleda tek naknadna glupost? Sve u svemu, kratkovidi, da ne kaem sporomislei uvek bolje prou! A sada, neto sasvim drugaije, kako bi rekli pajtonovci! Zapis je iz 1985. u povodu koncerta grupe Film: "...nije svaki rok isti. I, sluajmo, makar povremeno, ono to mladi pevaju... ne samo zbog muzike!" Ne znam zato sam ovo citirao. Moda zbog Exita!? Krajem te, ili krajem neke od susednih godina, piem naposto proroki, i stidim se toga: "...reju postajemo, sve neizbenije, grad koji svoje vrline i mane ne sme da zanemaruje". Da li u pogreiti ako ovaj tekst i knjigu zavrim vrlo optimistiki: vrline smo uglavnom zanemarili, a mane su nas, logino, sustigle! Meutim, ovaj na grad je i vee poare preiveo. Nama, Bekereanima, da li i 33 337

Perovgraanima i Zrenjanincima, posle velikih poara dolazi u goste Franc List! Vano je poetnu stanicu Balkan exkpresa vratiti tamo gde je bila: u Evropu! Pa ma ta to Evropi i nama znailo. I makar se u Turskoj trasa opet zavravala. Uvek e biti neke Agate Kristi da pronae ubicu. u leto 2004.

33 338

NAPOMENA Pisanje zaborava, u mojoj verziji, do ovog decembarskog belega u 2004. godini, je okonano. Zaborav, opti i lian, meutim neminovno traje do u beskraj. Pisanje, takoe. itanje napisanog popuni e neke praznine, ali i nagovestiti nove. Od namere da se moje lino vreme stavi u paralelu sa povesnim, injeninim, zabeleenim, prote klo je dosta vremena. Donekle se izmenio i koncept projektovane knji ge: pored ranije objavljenih tekstova, u zidanicu koja se suprostavlja zaboravu umetnuti su u novi prikazi, eseji, beleke. Po sasvim subjek tivnom oseaju da ba oni nedostaju zamiljenoj celini. Napisao sam i tri zamanija lanka: skice za buduu istoriju knjievog, likovnog i pozorinog ivota naeg grada. Iz dijalogu sa urednikom ove knjige, knjievnim kritiarem Nenadom aponjom, kao i interakcijama unu tar same tekstualne fakture, oformila se konana struktura rukopisa. Svojoj subjektivnosti time sam dodao optu - povesnu jer istorija kul turnih zbivanja uvek je relativna i podlona ukusima epohe. Posle ove knjige, poslovi buduih autora se, ipak, uslonjavaju. Tekstovi ovog Pisanja zaborava imaju razliito poreklo. Poetak je vezan za Ulaznicu, potom slede zagrebaki Telegram, beogradski Student i novosadski Index.U pitanju su knjievni prikazi. U lo kalnom Zrenjaninu i novosadskom Dnevniku, s kraja ezdesetih zapo injem sa prikazivanjem pozorinih predstava to, sa veim prekidima traje skoro trideset godina. Likovnom kritikom poeo sam da se bavim sredinom devedesetih, beleei uglavnom svoje literarne odazive na slike i likovnu umetnost uopte. Beleke o kulturnim zbivanjima u gradu (u kolumni Kulturom izvodno ) datiraju uglavnom iz osamdesetih i devedesetih godina ve prolog veka, iako ih ima i iz 2004. Nekoliko obimnijih eseja napisao sam posle dvehiljadite i obja vio ih u novosadskom "Dnevniku". U sastavljanju ove knjige koristio sam se monografijom Zrenjanin, (1966), katalogom Vukice Popovi Velikobekereki slikarski atejei, (1969), knjigom Knjievna re u Zrenjaninu, (1984), i asopisom Ulaznica. Posebnu zahvalnost za sklapanje ove knjige dugujem svom dugogodinjem prijatelju slikaru Zdravku Mandiu, rukovodiocu za viajnog fonda Narodne biblioteke iz Zrenjanina gospoi uka Mariji, direktoru Savremene galerije slikaru Radovanu ivankiu, profesoru Goranu Ibrajteru kao i prijatelju Petru Stojkovu. Zahvaljujem se i svima ostalima koji su imali razumevanje za ovaj zamaan posao. autor

33 339

BELEKA O AUTORU

Zoran Slavi je roen 1945 godine u Zrenjaninu. Gimnaziju je zavrio u rodnom gradu a u Beogradu diplomirao 1969. na Filolokom fakultetu, grupa Jugoslovenska i svetska knjievnost. Radio kao profesor u srednjoj koli, bavio se izdavakom delatnou, organizacijom kulturnih aktivnosti, pozorinom delatnou a od 1987. zaposlen je na Televiziji Novi Sad. Autor je veeg broja televizijskih emisija iz kulture, putopisa i doku mentaristike. Novinarstvom se bavi od 1963, a kontinuiranim knji evnim radom od 1964. godine. Objavljivao je poeziju, prozu i knjievnu, pozorinu i likovnu kritiku u mnogim znaajnijim jugoslovenskim asopisima. Prevoen na nae (bive) i strane jezike. Poezija i proza su mu uvrtavane u vie izbora i antologija. U tri perioda bio je glavni urednik zrenjaninskog asopisa Ulaznica. Pored izvoenja tri dramska i dva radio-dramska teksta, stotinak bibliografskih jedinica u asopisima i novinama, objavio je i sledee knjige: Samoa, pripovetke (1972) Privid srebra, poezija (1974) Ispiranje zaviaja, poezija (1987) Skok u nesanicu, roman (1985) Pokriven istorijom, poezija (1995) Izlazak iz slike, poezija (1996) Na plai slikarskoj, poezija (1997) Ujed vremena, roman (1998) Udes ravnotee, poezija (1999) Povratak u samou, roman (2000) Sto godina kasnije, pesme (2004) lan je Drutva knjievnika Vojvodine.

34 340

INDEKS IMENA

A Adamov, Jovan Adamov, Radoslav Adi, Endre Adamovi, Ljiljana Albahari, David Ajfel, Alfred Ajvaz, Milan Aleksi, Slobodanka Aleksi, Vladimir Ali, Boidar Andersen, Kristijan Andri, Ivo Andri, Dragoslav Ani, Dragutin Ain, Jovica Adi-Ursulov, Branka Albert, Marija Anti, Miroslav Anti, Jovan Anuj, an Apler, Tivadar Aranelovi,Miroljub Rasinski Arbuzov, Aleksej Arsi, Ivanka Arsenov, Lilijana Atanaskovi, Bora Abramovi, Marina B Baba, Zoltan Babi, Goran Babi, Miodrag Babinski, Itvan Bailovi, Ljljana Balaevi, ore Baleti, Branko Bajtaji, er Blanua, Milan Basta, Dragan Basta, Mirjana Baraciju, Zoltan Bari, Ivanka Bari, Sran

Bari, Milan Barka, Dimi Bart, Rolan Barton, Riard Baro, Marijan Bai, Relja Baungartner, Bauer, Josip Baumgartner, Begovi, Olivera Beli, arko Belovi, Miroslav Bjeli, Jovan Benka, Miroslav Bence, Tibor Beket, Samuel Bekovi, Matija Berber, Mersad Berberski, Slobodan Bernar, Sara Bekereanin, Jovan Risti Belagi, Nermil Betoven, Fridrih Van Berbakov, Mia Bijeli, Severin Bilbija, Novak Bjelanovi, Milica Bjelica, Isidora Bjelogrli, Aleksandar Bobi, Ljubinka Bogdanovi, Aleksandar Bogdanovi, Lazar Bogdanovi, Zagorka Bogino, Konstantin Bogojevi, Slobodan Bodo, Antal Bojani, Milan Riza Bogojevi, Slobodan Boljka, Janez Bond, Edvard Borodo, Lajo Borovski, Samuel Boro, Itvan Boro, Mirjana Borhes, Luis Horhe Boovi, Petar Bourek, Zlatko 34 341

Brajer, Jano Bajtaji, er Brankov, Radovan Brando, Marlon Brajkovi, Dragomir Brajtner Brena, Lepa Breton, Andre Breht, Bertold Brik, Ljilja Brit, Mej Brki, Rudolf Brkovi, ore Broz, Josip Tito Brstina, Branimir Brean, Ivo Brzak, Dragomir Brusin, Lazar Budaji, Lajo Bunuevac, Kosta Bulatovi, Miodrag Bulaji, Lidija Bulatovi, Miodrag Bursa, Slobodan V Vago, Pal Vakanjac, Bogdanka Valeri, Pol Vanjek, Tivadar Vasiljev, Duan Vasiljevi, arko Vasi, Ivana Vasi, Pavle Varkonji, Joef Vasi, Pavle Veg, andor Veger, Ferenc Velder, Jano Veselinovi, Janko Vesni, Radoslav Vijatov, Duan Vinaver, Konstantin Vinoki, Josip Vinoki, Gordana Virag, Mihalj Vitgentajn, Ludvig Vitezovi, Milovan Vientijevi, Marijana

Vladovi, Borben Vojin, Ivan Vojnovi, Mojsije Volinski, or Volter, Vrbnjak, Janko Vrtipraki, Vasa Vrtipraki, Petar Vrdoljak, Antun Vujaklija, Lazar Vujii, Svetlana Vuji, Ivana Vuji, Joakim Vujisi, Pavle Vukoti, Milan Vukov, Vladislav Vuo, Aleksandar G Gardinovaki, Stevan Baja Gedeon, andor Gete, Johan Volfgang Georgije, Bekerek ot Gibauer, Branislav Gligorovi, Bora Glii, Milovan Gliha, Oton Glii, Desa Glovacki, Aleksandar Glovacki, Uro Govedarovi, Petar Gogolj, Nikolaj Vasiljevi Gojgner, Johan Gojkovi, Zvonko Goli, Slavko Goco, Karlo Gonarov, Ivan Graovac, Nikola Grahovac, Milan Grevjs, Robert Grosu, Sima Grim, braa Grubanov, Vladimir Gruji, Marina Gruji, Milorad Grozdanov, Stojanka Davidovi GuI, Bogdan Gvozdenovi, Milo Gvozdenovi, Nedeljko 34 342

D Davidovac (Krsmanovi), Ana Davio, Oskar Damjanovi, Sava Damjanov, ore Danikov, Ivan Danil, Konstantin Danilovi, oka Danojli, Milovan Deak, Ferenc Dedi, Bora Denegri, Jea Derida, ak Despotov, Vojislav Despotovi, Jovan Despotovi- Petrov, Dragica Despotovi, Slobodan Dikli, Arsen Dimitrijevi Vukojevi, Mirjana Dimi, Moma Dini, Miomir Divije, ilijen Devi, Bora Deov, Pal Dobri, Aleksandar Dogan, Filomena Doj, Adolf Dragi, Drago Drakovi, Radomir Dunerski, Isidora Dugali, Desa apja, Jano apja, Marija armati, dr Zoltan orevi, Mirko orevi, Dragan ukes, Zvonko uki, Branko urevi, Gordana uragi, Giga uza, Petar E Eliot, T.S.

Erakovi, Blagota Erdman, Nikolaj Erih, Jano ebeljan, Petar enar, Emil igon, Stevo ivanki, Radovan ivanovi, Milan ivanovi, Milivoje ivkov, Stevan ivoti, Velimir upanski, Slavko upunski, Smiljana ui, Miroslav Z Zagornik, Franc Zakovski, Prvoslav Zamurovi, Stojan Zarin, Aleksandar Zari, Vera Zeevi, Boidar Zec, Petar Zec, Safet Zeevi, Boidar Zojki, Svetlana Zori, Vojislav Zrenjanin, arko Zubac, Pero Zurini, Valeri I Ivanda, Branko Ivandi, Ivanovi, Ivan Ivanovi, Miloje Ivanji, Ivan Ivkov, Dragoljub Ibrajter, Goran Ilin, Nataa Ili, Miodrag Beli Ili, Miroslav Ignjatovi, Srba Igo, Viktor Izele, Karolj 34 343

J Jagodi, Ivan Jakobsen, Rolan Jakovljev, Duan Jakovljevi, Stevan Jaki, ura Janiek, Jovan Jaji, Branka Jankovi, Emanuilo Jankovi, Bogdanka Jankovi, Ivan Jankovi, Ksenija Janjetovi, Naa Jahi, Fahreta Jain, Jovica Jeli, Milan Jelisei, Marko Jeremi, Maa Jemenica, Aleksandar Jefti, Nieva Kosti Milena Joki, Vera Jonesko, Een Josimovi, Stevan Joksimovi, Borivoje Jovanov, Zoran Jovanov, Blagoje Boba Jovanovi, Boana Jovanovi-Dobrotin, Zoran Jovanovi, Gordana Jovanovi, Paja Jovanovi, Soja Jovanovi, Toa Jovievi, Zoran Jovi, Dragan Jovi, Ljubica Jovi, Rastislav Jovi, ore Jovovi, Bogdan Joksimovi, Bora Jurin, Nikola Juhas, ua Juhas, Ferenc K Kabiljo, Alfi Kandinski, Vasilij

Kapeler Pukari, Sonja Kapor, Momo Karaonji, Itvan Karadi, Milan Karadi, Miodrag Karadi, Vuk Karlavaris, Bogomil Karpenter, Aleks Karas, Vjekoslav Kaar, Aleksandar Kafka, Franc Kejzi, Ken Kengelac, Pavle Kerac, Milan Kedi-Kova, Laslo Klemenc, Ivan Kinski, Nastasja Kiranski, Duko Ki, Danilo Kilini, David Klemenc, Ivan Kolarov, Vladimir Koa Kolundija, Jovan Kovaevi, Vladimir Kovaevi, Duan Kovaevi, uro Kovaevi, Radomir Kokto, an Komadina, Neboja Konstantinovi, Radomir Kojadinovi, Rade Kokotovi, Ljubomir Kokoka, Oskar Kon, Geca Kon, Marija Konjovi, Jovan Konjovi, Milan Konjhoi, Franjo Koalovi, Milan Korolija, Mirko Kosara, Dragia Kosor, Josip Kosti, Laza Kosti, Mirjana Kosti, Zlatibor Konculov, Slavko Kova, Boris Kova, Itvan Ko, Erih Krajnov, Jugoslav Kralj, Petar 34 344

Kranjc, Marija Krathovil, Jovan Krianec, Petar Krlea, Miroslav Kristi, Agata Kron, Aleksandar Krsmanovi, Dragan Kulenovi, Skender Kuzmanovi, Vojislav Krulj, Rajna Kulundi, Marija Kulji, Todor Kuki, ak Kundera, Milan Kupusovi, Sulejman Kusturica, Emir L Laletin, Vojislav Lali, Ivan V. Latinovi, Saa Lazar, Erne Lazarevi, Laza Lazarevi, Dragutin Lazarov, Dragoljub Lazarov, Dragutin Lazarov, Lepa Lazarov, Sava Lazarov, Zorka Lazenjikov, Aleksandar Lazin, Milo Lazi, Vladimir Lauka, Gustav Lerik, Ivan Leskovac, Mileta Levin, Ira Lei, Josip Likanes, Ania Livada, MIlan List, Franc Louzi, Dozef Lubarda, Petar Lubura, Mladen Lukovi, Aleksandar Lukovi, Radovan Luci, Marija Luci, Radia Luci, Slobodan

M Mada, Imre Majera, Ljubosav Maleev, Milivoj Man, Tomas Mandi, Vinja Mandi, Slobodan Mandi, Zdravko Mandovi, Manojlovi, Todor Maksimovi, Boris Maksimovi, Desanka Maksimovi, Jovan Marel, Don Markovinovi, Filip Markov, Perica Markovi, Boda Markovi, Vita Markovi, Jago Markovi, Predrag Markovi, Rade Mareni, Vlada Majtenji-Markovi, Mihalj Majstorovi, Milivoje Malarme, Stefan Marioncu, Stevan Marjanovi, Zoran Markovi, Nada Marini, Vlada Marodi, Milan Masatesku, Tudor Mate, Imre Martinov, Miodrag - Div Martinovi, Mia Mati, Vojin Mati, Smilja Makovi, Tihomir Medvedov, Nikola Menegini, an Pjer Mekov, Kim Metrovi, Ivan Mijatov ajtinac, Mirjana Mikloi, Franc Milankov, Momilo Mileker, Feliks Milenkovi, Milorad um Milenkovi, Radoslav Milenov, Vojin 34 345

Milenov, Duanka Milievi, Branko Milievi, Mihajlo Mili od Mave Miliev, Duan Milii, Ljubia Milojevi, Miloje Milosavljevi, Mira Milosavljevi, Pea Milosavljevi, Pea Ll. Miloevi, Mia Miljkovi, Branko Minda, Tibor Minja, Stevan Mirkovi, Miki Miti, Spiridon Mici, LJubomir Mirkov, Gordana Mirkov, Kristina Mirkovi, Milutin Mirkovi, Miodrag Miki Mirkovi, edomir Mihajlovi, Draa Mihajlovi, Duan Mihajlovi, Evstatije Eta Mitrovi, Velja Mii, Milutin Montgomeri, Klift Murti, Edo Mijatov, Emil Mijatovi, Cvijetin Miler, Artur Mitri, Janiije Mikov, ivojin Molijer, an Batist Mokan, Dragoslav Mom, Somerset Morison, Dim Mrki, Borislav Muzil, Robert N Narandi, Anita Nanovi, Voja Nenadi, Milan Nedeljkov, Nenad Nedljkovi, Nada Nemanji, Rastko Nemanji, Sava Nemet, Ana

Nikaevi Miodrag Nikaevi, Svetolik Nikolin, Vukosava Nikoli, Boa Nikolajevi, Milivoj Nikoli, Aleksandra Nikoli, Mirjana Nikoli, Miroslav Nikoli, LJubomir Nikoli, Svetlana Nikoli, Svetislav Nikolson, Dek Novak, Lael Novak, Ree Novakov, Dragoljub Novakovi-Jaji Branka Novkovi, Milica Novotni, Ilonka Notaro, Stojan Novkovi, Milica Nui, Branislav O Ovidije, Publije Ognjanovi Aleksandar Ognjenovi, Vida Oldal, Joef Oklopdi, Milan Oluji, Vesna Oljaa, Mladen Orekovi, elimir Orvel, Dord Ormai, Marija Orli, Ljiljana Ostrovski, Aleksandar Ozborn, Don P Pajevi, Neo Panteli, Miodrag Panti, Mihajlo Pati, Duan PaskaLjevi, Bata Pavlov, Milenko Pavi, Milorad Pavi, Sinia Pavkov, Steva 34 346

Pavlov, Milutin . Pavlovi, Aleksandar aca Pavievi, Boidar Longa Pavlovi, Mirjana Pavlovi, ivojin Pavlovi, Miodrag Pavlovi, Aleksandar aca Pajevi, Nedeljko Paskaljevi, Bata Pataki, Ferenc Panteli, Mirko Pai, Nikola Plat, Silvija Peji, Arkadije Peji, Tomislav Pervi, Muharem Petkovi, Vladislav Dis Petrovi, Boko Petrovi, Bogdan Petrov, Ivan Petrovi, Brana Petrovi, Branka Petrovi, Dragomir Petrovi, Duan Petrovi, Miodrag kalja Petrovi-Gagi, Nenad Petrovi, Rastko Petrovi, ore Petrovi, Zoran Petronje, Nemanja Pei, Erebet Pei, Budimir Pei, Stevan Pimoht, Viktorija Pitalo, Boko Plaovi, Raa Plat, Silvija Pogai, Vladimir Pomoriac, Vasa Popa, Vasko Popovi, Aleksandar Popovi, Aleksandar Saa Popovi-Bekereanin, Joca Popovi, Branko Popovi, Bogdan Popovi, Branislav Popovi, Dimitrije Popovi, Joca Bekereranin Popovi, Mia Popovi,Vasilije(Ugrinov, Pavle) Popovi, Vukica

Popovi, Georgij Popovi, Jefimije Popovi, Radovan Popovi, erban, Nedeljko Popovi, Teodor Posti, Vinja Proti, Miodrag B. Prisli, Elvis Pular, Petko Vojni Prust, Marsel Putnik, Borislav Pub Putnik, Jovan Bata Puzi, Milan Predi,Uro R Ravasi, Sinia Ravasi, Ljubica Radakovi, Milica Radakovi, Milivoj Radin, Jovan Radievi, Branko Radosavljevi, Ljiljana Radosavljevi, Olga Radovanovi, Pavle Radovi, Borislav Radovi, Boro Radojevi, Dino Radovi Dori, Vesna Radovi, Velibor Radonji, Velibor Radmilovi,Zoran Radovanovi, Jova Radovi, Ivan Radulovi, Nenad Nea Raievi, Bala Rajai, Dragan Raji, Dobrivoje Rakidi, Jovica Rakiti, Slobodan Rankov, Ana Razumovska, LJudmila Rackov, eni Raos, Ivan Ranatovi, Ceca Rebezov, LJiLjana Rebezov, Vlada Regasek, Jova Rembrant Relji, Radomir 34 347

Reep, Drako Ree, Novak Rilke, Rajner Marija Risti-Bekereanin, Jovan Risti, Ljubia Risti, Sanja Rodi, Duko Rolan, Romen Ronsar, Pjer Roder, Dinder Ros, Dajana Rouz, Redinald Rumovi, Ljubivoje Rodi, Milorad Raikovi, Stevan Runjo, Jasmina S Sabo, er Santo, Jano Savi-Cvijeti, Ruica Savi, Zorica Savi, Tihomir Sajfert, Jaroslav Sandi, Aleksandar Salma, Ferenc Saletovi, Slavenko Sekulin, Stojan Sekuli, Aleksandar Seleni, Slobodan Senreri, Itvan Servantes, Miguel Serdar, Ivo Sidran, Abdulah Simin, Magda Simovi, Llubomir Slavi, Zoran Sremac, Stevan Solarov, Milan Soldatovi, Voja Soldatovi, Jovan Solenjicin, Aleksandar Spasojevi, Neda Sretenovi, Zoran Stamenkovi, Miomir Stani Predrag Stanojev, Milo Stankoski, Dmitar Stankovi, Srboljub Lule Stanivuk, Radivoj

Stevanovi, Lidija Stevi, Radoslava Stepanov, BiLjana Stepanov, Sava Stepi, Paja Sterija, Jovan Popovi Stefanovi, Dobrica Stefanovski, Goran Stefanovi, Dobrica Stojanovi, Velimir Stojanovi, Dragica Stojanovi, Dragoslav Sip Stojanovi, Slobodan Stojanovi, Sreten Stoiljkovi, Divna Stoiljkovi, Stojadin Stojkov, Sava Stojkovi, Bata Stojkovi, Mirko Stoki, anka Stoi, Selimir Strajtman, Antal Strinberg, August Stupica Mira Suboti, Irina Sfera, Emil T Tabaki, Miodrag Tabakovi, Ivan Tabakovi, ore Tadi, LJuba Tasi, David Tati. Stevan Telke, Imre Teodorovi, Arsa Terzin, Jelena Terzijef, Briit Tei, Ljubomir Tima, Aleksandar Todorovi, Dragoslav Tomaevi, Radojica Tomi, Mia Tomi Rade Tonti, Stevan Toraki, Jovan Torbica, Duan Todorovi, Arsenije Todorovi, Niifor 34 348

Todorovi, Svetlana Tomi, Mia Topalov, Olivera Tot, Edita Tot, Irena Tot, Lajo Toi, Selimir Todorovi, MiroLjub Trbojevi, Olgica Trifkovi, Kosta Trifunov, Miodrag Trifo, Fransoa Trifunovi, Duko Trifunovi, Lazar Trumi, Jelena Trumi, Stojan Tuci, Vujica Rein Tuner, Alojz Tukan Petar Turinski, ura Turinski, ivojin Tutorov, Jasmina Tutorov, Milan eli, Stojan elebonovi, Aleksa en, Li Fan opi, Branko opi, Sinia uk, Dragan uk, Duan uk, Slavka U Udicki, ura Ugrinov, Pavle Ujevi, Miroslav Uskokovi, Dragan Ursu Nenadi, Ileana Utjeanovi, Svetlana F Fajfer, KaroLj Feldi, Laslo Fejdo, or Ferenci, Jene

Fier, ore Fier, Josip Fjamengo, Jak?a Flora, Radu Flora, Viorel Foro, Mihailo Folhner, Petar Frajnd, Marta Fuko, Miel Filadelfi, MihaLj H Havel, Vaclav Hajdn, Franc Jozef Hajdukovi, Luka Hajdeger, Martin Halasev, Borivoj Hanauska, Bora Harag, er Hartig, andor Hegedui, Krsto Hegel, Georg Vilhelm Fridrih Hendriks, Dimi Herceg, Mirjana Hikok, Alfred Holidej, Bili Hristi, Jovan. Hristi, Zoran Huba. eljko C Caran, Jovan Cuci, Sima Cvejanov, Ivan Cvejanov, Milan Buba Cvetajeva, Marina Crnjanin, Milorad Crnjanski, Milo akiran, Boris arls, Rej ehov, Anton Pavlovi omski, Noam D

34 349

Duver, Bogdan Doplin, Denis alaji, Stevan ari, Krunoslav ajber, Aca erbedija, Rade ajtinac, Stanko . ajtinac, Radivoj ajtinac, iva ajtinac, Ugljea aponja, Nenad ebez, Marinko ekspir, Vilijam el, Maksimilijan erban, Milenko eum, Duan ipo, Mirjana najder, Petar najder, Slobodan o, Bernard obota, Slobodanka ovagovi, Fabijan ou, Irvin tajn, Andrija tefan, Florika

tiklica, Nikola eki, Vuina trbi, Antonije treda, Jiri treda, Ludvig uli, Doni ubert, Franc ulc, Bruno uica, Boidar

35 350

SADRAJ
Pristup .......................................................................................... ZAVIAJNI ESEJI......................................................................... Grad kao zaviaj ........................................................................... Ovaj grad u kome jesmo................................................................ Na korak od poetka..................................................................... Eka, zima, ljudi .......................................................................... Dva mosta a jedva Begej................................................................ Danil: ni san ni java..................................................................... Trg: kue s licima......................................................................... Todo je u Bekereku.................................................................... I vetrenjae mogu biti stvarne....................................................... Dva pamfleta i jedan grad............................................................. Tito opet u Zrenjaninu................................................................. Kako se vratiti bez vraanja.......................................................... Vitez golubije due....................................................................... Balkon, spomenici, prolaznost...................................................... Nervozni boljevik ........................................................................ U traganju za vlastitim biem........................................................ I hrastove ivot obara......................................................... umov odlazak ............................................................................. Franc List u Bekereku.................................................................. Dvodnevna Maarska.................................................................... No i dan posle............................................................................ Stvaranje uprkos rata i straha........................................................ U duhovnom sklonitu.................................................................. Nekad i sad ovaj grad.................................................................... Uranak u ime ivota..................................................................... Nad Panonijom ispevam sliku........................................................ Svetlopis Itvana Oldala............................................................... Hartig andor: Zauvek u zemlji uda............................................. PISCI, KNJIGE Kvadratura zrenjaninskog knjievnog kruga Pesnitvo razmicanja Knjievni Titanik izranja Eho pesme iz "izgubljenog rukopisa" Dramska posveta gradu Mudrost iskrenosti Kroz fikciju uz dodir stvarnog Poetsko-prozni roman O zaviaju i neudobnoj pesmi U zagrljaju sa jezikom O stranstvovanju Liana u Americi Roman o devedesetim elina ljuska strugane mate 3 3

Pesnikovom stazom Parodija kao imanentna kritika Poetska gozba Divljina pamenja Jovice Aina Pisac iz senke Mudre ose Radivoja ajtinca Do Manojlovia i dalje Traei sopstveni rez u vremenu Ironini diskurs svakodnevnice Poetinost svakodnevnih ugoaja Krstarenje proznim obrascima Rei razglobljenog sveta Vojislav Despotov ili prevarena prolaznost Pesnitvo kontrolisanog zanosa U jezgru egzistencijalne strepnje NEDREMANO OKO LIKOVNOG TRAJANJA Od zografa do slikane autolimarije Tivadar Vanjek: Lakoa zaboravljanja Mandieve tiine i krik potonji Esej o sazrevanju slike Beskrajne razliitosti istog Akvarel kao konano stanje Voda, bilje, ptice Lebde slike nad melenakim nebom Silazak na dno due Duko Kiranski Crte u centru grada Opori znaci unutranje slike sveta POZORITE:ISTORIJA.KRITIKE.BELEKE U magiji pozorine stvarnosti Vekovi pozorinog trajanja Humorno vienje Joneska Dobro zapoeta sezona Folkor na sceni Pesnikovo arobno oko Bez poetske dimenzije Lorka i Kokto na sceni Rat, komika, patetika Solenjicin na zrenjaninskoj sceni Povratak emociji Opereta od Trifkovia sainjena Urnebes na sceni Teskoba Sterijinog smeha Izmeu ljubavi i strasti Nesvakidanje proitan Goldoni Tmurni Ibzen Publicistika na sceni 4 4

Iznevereni original Predstava iskoenih uglova Sterijin i Putnikov Deanski Ikosa proitani Sremac O mehanizmu nasilja U znaku nesporazuma Rok trajanja na izmaku najderov povratak Upotreba Nuia Prekid na vezama Tragom kominog do groteske Na sporednom koloseku ovek s grekom Zatvoren krug sukoba Disharmonino muziciranje Fragmenti herojskog vremena O ljubavi i karijeri Nevolje sa Fejdoom Klopka je uspela Izmeu anegdote i satire U lavirintu melodrame Tragedija iz savremenog ivota Kad slava proe Smeh sporednog Nuia Kad umetnost pomae ivotu Pozorina paklena pomoranda Neto se ipak zna Vedrina pred nitavilom ZRENJANIN ZA POETNIKE Kulturom uzvodno (dnevnike beleke) (O gorini s osmehom) (I bi egovi) (Dogodio nam se Rade erbedija) (Vreme promenljivo i relativno) (Avangarda zauvek: Milan Vukoti) (U znaku folk pevaice) (Vreme slikarske zrelosti) (Dok se peva bluz) (Mogu li prava oseanja kroz nau odebljalu kou) (Reklo bi se da je ve prolee) (Veiti mladi Vlada Rebezov) (Vreme umetnosti) (Kraj leta) (Drugo vreme) (Kultura u jesen) (Umesto Godoa doekali smo Brenu) (Pukotina raja: Milan Tutorov) (Balkan u naim mislima) (Ljudi, godine, snegovi) 5 5

(O kiu i uzvienom) (Osmeh Mona Lize) (Dok prolee kasni) (O pesnicima i ljubiteljima) Zavrni esej Napomena Beleka o autoru Indeks imena

6 6

Zoran Slavi PISANJE ZABORAVA Prvo izdanje 2005. Urednik i recenzent Nenad aponja Lektor i korektor Marija Meji Prelom Studio Agora Plasman Knjiara AGORA 023-40-738 Izdava AGORA Zrenjanin, Koe Kolarova 12 A e-mail: agoraptt.yu; www.agora-books.co.yu Za izdavaa Dragoslava ivkov aponja tampa AGAVA Zrenjanin, ure Jakia 15 Na koricama: Zdravko Mandi: Ludaje, ulje u prozorima: na prednjoj strani Sud u Zrenjaninu, razglednica na zadnjoj strani: Vladeta Milojevi: Krovovi Bagljaa, umetnika fotografija izadava se zahvaljuje autorima CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 821.111(411)-31

7 7

FOTOGRAFIJE UZ KNJIGU '' PISANJE ZAVIAJA''

Bekerek iz 1930.

8 8

URA JAKI

9 9

NEDREMANO OKO

10 10

JOEF VARKONJI KONSTANTIN DANIL

11 11

12 12

ALEKSANDAR SEKULI

13 13

TIVADAR VANJEK

14 14

RADIA LUCI

15 15

ZDRAVKO MANDI

16 16

RUDOLF BRKI

17 17

LJUBOMIR KOKOTOVI

18 18

MILORAD BERBAKOV

MARIJAN BARO

19 19

DUKO KIRANSKI

20 20

MILAN GRAHOVAC

21 21

RADOVAN IVANKI

22 22

FLORA VIOREL

23 23

DOBRIVOJ RAJI

24 24

STEVAN JOSIMOVI

25 25

ALEKSANDAR KAAR

DRAGOSLAV MOKAN

26 26

MILICA BJELANOVI

27 27

SLAVKO KONCULOV

28 28

RAJNA KRULJ

29 29

VESNA OLUJI

30 30

ISIDORA DUNERSKI

31 31

PETAR TUKAN

32 32

33 33