Borislav Stanojevi

avolji triler: Dilan Dog i uzepe Tartinija, izvetaj o onostranoj detektivskoj istrazi Detektiv muziar erlok Holms svira violinu. Rip Kirbi svira klavir. Klavir (ali i mnogo ta drugo) svira i navodni najvei svetski detektiv, Betmen/BrusVejn. Doni Stakato je (TV) dez-pijanista, koji se bavi detektivskim poslom, jer ne eli da izvue nos iz tuih poslova. I njegova karikatura, Vik Arpeo, ne odstupa od originala. Engleskog (TV) privatnog detektiva Filipa Marloua (koga ne treba meati sa istoimenim amerikim, endlerovim) ne zovu dabe Raspevani detektiv/Singing Detective... Dilan Dog, stripovski detektiv/lovac na udovita, svira klarinet. Komije tvrde da on to ini uasno loe. Ali komije se, po pravilu, gnuaju tueg muziciranja. Naalost, ni njegov asistent Gruo nema neko visoko miljenje o Dilanovom umeu. A znamo da je pravi Dulijus (Gruo Marks), svetski popularan majstor filmske sprdnje, bio veoma obrazovan ovek, solidan multi-instrumentalista, dobar vodviljski peva, veoma dobar poznavalac nota i muzike uopte. Dilanov Gruo, dodue, ne mora biti onaj pravi, filmski1, a i njegov smisao za humor je makar morbidan, ponekad prosto lo, vulgaran i uvek namerno, ak i bezrazlono, apsurdno cinian. Ako u obzir uzmemo i injenicu da mu Dog neprestalno duguje znatan broj plata, razumeemo asistentovo otrovno i neprekidno kritizerstvo prema efu. Dakle, Dogovom Gruu ne moramo verovati na re. Ipak, u epizodi u kojoj Dog pokuava da promeni posao, deavaju se dve bitne stvari, koje e nam neto vano rei o Dogu i njegovom muziciranju: - primljen je na mesto filmskog kritiara zbog briljantno poloenog testa iz - oblasti klasine muzike (koriene u filmovima), - na audiciji u pozorinom orkestru, dirigent ga prima na mesto prvog klarinetiste, zato to je zadovoljan Dilanovim sviranjem avoljeg trilera, kao za izvoenje izuzeto tekog muzikog komada; ali ga i odmah zatim izbacuje iz orkestra, jer ne prati ili ne ume da ita note, i nije u stanju da se uklopi u orkestarsko muziciranje.

Nagoveteno je da on moe biti samo dvojnik, kao da je to neto lako, to, tek tako, moe svako, iako sve naklonosti Dogovog Grua ukazuju na to da on mora biti makar (re)inkarnacija pravog.
1

Osim toga, gotovo u svakom kadru u kom se Dilan maa za klarinet, u nekom uglu nai e se, skoro sakrivena - hrpica partitura. To bi trebalo da znai, poto se u Londonu vie ne greju na drva (i partiture), da je Dog (makar) muziki pismen. I, dosledno, da je proveo mnogo vremena vebajui (makar jedan) izuzetno teak muziki komad. Dodue, injenica je i da strip-crtai prosto oboavaju grafiku predstavu muzike, i da im ona omoguava da prostor kadra ispune hijeroglifima, kojim su ispeatirani dugi nizovi vijugavih, paralelnih (notnih) linija, a koji opet zamenjuju dosadno zahtevnu preciznost iscrtavanja scenografije. Ali crtai su po pravilu muzike analfabete, i nemaju (i sa gotovo religiznim uasom odbijaju da imaju) ikakvog pojma o notama. Kao i matematki kodovi/formule, notni zapisi, koji su (uz matematike2) verovatno najprecizniji naini beleenja iega pod kapom nebeskom, strip-crtaima su samo haotine mase crta i crtica koje treba da predstave nevidljivo i onostrano. A to onostrano ionako niko ne vidi i njihovu grafiku predstavu ne moe razumeti, pa emu se i truditi da strip-publici, koja, opet po pravilu, ne sme biti obrazovanija od svojih strip-stvaralaca, to onostrano, metafizino, muziko, i nauno - predstavimo makar vernije? Oni zvezdani trenuci Dilana Doga, kada se u kadru, ili izned njega, pojave fotokopije/skenovi istinskih partitura, oznaavaju neto savreno - recimo, debilnog i/ili naputenog enfant terrible-a, koji savreno svira Baha, koga nikada nije mogao ni uti, a kamoli nauiti. Dakle, radi se o znaku upozorenja da udovite ini neto udovino. Normalni ljudi, valjda, takve stvari prosto - ne rade. A i te stvari, uglavnom, promaknu samo najveim, najobrazovanijim i najtalentovanijim strip-crtaima, kao to je, recimo, Korado Roi. Po pravilu, trenuci Dilanove svirke u stripu su nacrtani vijugavo, brljivo su prepuni znaka i svih notolikih taaka (najee pogreno nactranih ili postavljenih), a koje je crta mogao da pozove iz svoje analfabetske memorije: ne-daj-boe da Dog tako, ita svira. U najboljem sluaju bila bi to ogavno atonalna, hororina muzika, nalik na dodekafonu, aleatorinu ili onu smrtno, eksperimentalno ozbiljnu, iz 50-70-ih godina, iji je estetiki plan bio da nas podsteti kako je milozvunost nemogua posle Auvica. Ali, mi znamo da su manijakalni muitelji, (pa i oni iz Auvica), uz muenje i posle njega, kao svi nepopravljivi malograani, vazda preferirali melodinu i harmoninu muziku (iz perioda od baroka do romantizma). Stoga ne
2

Maijski simboli, nakrabani kakogod, takoe su na visokoj ceni kod strip-crtaa. Ali jo je uveni majstor horora Lavkraft ukazivao na mogunost da se iste istine mogu evocirati (multidimenzionalna putovanja, npr.) magiskim i matematikim jezikom, i da su oba pisma razliiti kodovi iste stvarnosti, pa je normalno da u stripu dele istu sudbinu.

moemo pretpostaviti da bi Dog, u sred srede sopstvenog ivotnog horora mogao svirati takvu monstruoznost, kakvu mu strip-crtai percem tua guraju u klarinet. Kao i ostali detektivi, on mora teiti da se uivi (pa i muziki) u udovite/manijaka/demona koga lovi. Uostalom, zato, dovraga, detektivi - ita sviraju? Zbog suvika koncentracije3, naravno. Kad pregrejani mozak pone da gura injenice loe prespojenim neuronskim skretnicama, pa tako zamagljuje zakljuke do kojih se tek treba doi, i pone da prikriva one male bitne putokaze, koji tek ekaju da budu uoeni, potrebno je suoiti ga sa neim - kako bi to duhovito rekli monti-pajtonovci - SASVIM drugaijim. A muzika je ono savreno drugaije od iega to smo ikada sreli. Kao prvo, nevidljiva je. Nae napouzdanije ulo - oi, i na najpouzdaniji organ za razjanjavanje stvarnosti koja nas okruuje, mozak, nita pozdano ne mogu saznati o njoj. Da li stie od Boga, Anela, avola, Prirode, Kosmosa, Due sveta..? Da li predstavlja njih, ili Sudbinu, ivot, ili nas same, naa oseanja, matematiku ili metafiziku ili mistiku procesiju misli... takoe nevidljive, i nama tako teko spoznatljive? Ili predstavlja samu Smrt, njen glas koji nas uvek suoava sa kvalitetom ivota kojim smo iveli, na kraju svega to jesmo, poetak neeg SASVIM drugog, ili prosto samo KRAJ SVEGA? Ili je muzika samo boja, ili oblik Istine? Opet su to, za nas, sve same konstatno promenljive i to je najtee naopipljive i nevidljive (vrednosti). Zatim, muzika je najapstraktnija/najtea manuelna vetina, kojom smo ikada ovladali, a da pritom ne znamo ni emu tano slui, a u kojoj je tako lako biti lo, a tako teko dobar; u kojoj rezultat NIKADA ne vidimo, a tako ga zastraujue oseamo. Ponekad, i kao frivolno, pa i erotsko veselje, a retko ak i kao nezemaljsku radost, sreu, neuporedivu uzvienost...Ponekad kao neizdrivu tugu, oaj i uas, ponekad kao ljubavnu nenost ili raspilavljenu boleivost... A pritom se sve navedeno, u istom muzikom toku, smenjuje u treptaju oka, pretapa se munjevito ak i u svoju sopstvenu suprotnost. Ne moemo, dakle, prebaciti Dogu to svira u samoi4. Kao prvo, sasvim je svejedno TA klarinet svira. On uvek svira MUZIKU. A ona je uvek izlaz iz trenutnog bezizlaza. S druge strane, Tartinijev avolji triler, iako je nastao u XVIII veku, i danas spada meu najtee izvodive violinske komade. Ugoditi (transponovati) ga
3

Klarinet je svoje ime dobio po latinskoj rei clarus (ili srednjelatinskoj, clario, sa istim znaenjem - ist, blistav, svetao), koja dobro opisuje zvuk ovog drvenog (danas se klarinet pravi od ebonita, vrste vrste plastike) duvakog instrumenta.

Pokazalo se, uostalom, da on ni u policiji nije mogao biti timski igra. Pa, kako bi se tek mogao potiniti jednom metronomski strogo dirigovanom orkestru?
4

za izvoenje na klarinetu nije jednostavno, ali izvoditi ga, makar pristojno, daleko je tee. Dakle, Dilanovo umee ne moe biti za potcenjivanje. Uostalom, ba kao i ono to sam Dog naziva petim-i-po ulom, a pokazalo se sasvim dobrim metodom detektivske detekcije u njegovom beskrajnom lovu na udovita. Pa, ako ga to ulo ponekad navodi da svira runo, nemojmo zaboraviti da od runih muzikih tonova i svakovrsne buke demoni bee bezobzirce. avolji triler I pored svega reenog, znam, tvrdoglavi italac e se zaintaiti: ali zato, ovee, ZATO Dilan Dog svira BA avolji triler, od svih moguih muzika na ovom udovinom svetu? Naravno, moglo bi se odmah prekratiti da je komad izabran samo zbog svog bombastinog imena, koje sjajno odgovara jednom lovcu na udovita5. Ali ako se radi samo o marketingu, zato ne izabrati neki od, moda i slavnijih komada, kao to su Listovi Mefistovi valceri, ili neku od arija iz opere avolja stena Bediha Smetane, ili Mefistovu pesmu u Auerbakom podrumu Modesta Musorgskog, ili neku od tema popularne Noi na golom brdu (ija je inspiracija Valpurgisjka vetiija orgija/sabat) istog kompozitora? Uostalom Musorgski ima jedan jo prikladniji komad, pod imenom Menuet udovita - primeran detektivu udovinog, i laki za sviranje. Naklonost prema avolu/Sympathy for the Devil Rolingstonsa da i ne uvlaimo u to6. Ne treba zaboraviti ni da je dez dugo bio zvan prosto - avolova muzika. Ameriki (literarni, stripovski, filmski i TV) detektivi uglavnom i sviraju samo dez, ali ne samo zato to je demonski, ve zato to momentalna improvizacija na kojoj se on bazira, zahteva jo vie inovativnijeg angaovanja u tehnici sviranja, od ponavljanja memorisane partiture. I pored svega toga, Dog svira SAMO avolji triler. Bie da sve to i nije bez nekog vraga. Uzmimo prvo kompozitora. Iako je njegova biografija prepuna nedoumica i nepoznanica, preutanih i previenih dogaaja i celih perioda ivota, uzepe Tartini (Giuseppe Tarini,1692-1770), e mnogima ve na prvi pogled izgledati kao linost zanimljivija od melanholinog, neodlunog, prilino pasivnog Dilana Doga, nevinog oruju i pesnienju.

A strip-autore, uglavnom ba i ne krasi neko strpljenje i marljivost, kad se radi o mukotrpnom prikupljanju podataka iz pranjavih enciklopedija i istorija, pogotovo - muzikih. ast izuzecima, kao to je tvorac Martija Misterije, Alfredo Kasteli. 6 Muzika koju Dog puta na gramofonu, i slua, neka ostane za neku drugu priliku.

Tartini je roen u Piranu (Istra, tada Republika Venecija, danas Slovenija, ali to je oblast na koju je Hrvatska oduvek, odnekud, polagala pravo), to je bio dovoljan razlog da ga Hrvati svojataju kao svog najveeg baroknog kompozitora. Posebno je uveni hrvatski muzikolog Franjo Kuha insistirao da se u Tartinijevim kompozicijama mogu nai tragovi hrvatskog narodnog melosa. Tartinijeva majka, dodue, Katerina Zangrandi, bila je iz Pirana, ali poreklom je iz mone i bogate padovanske aristokratske porodice (u 16. veku njen predak, Nikolo, naruilac je freski za crkvu sv. Jovana Jevaneliste od samog Parmianina7). Postoje nagaanja da je samo prezime Zangrandi izvedeno iz rei zanzara (zunzara, muva) i, naravno, grande (velika). Svakom itaocu horora ve je jasno da se aludira na Veliku zunzaru, Gospodara muva, avola Velzevula/Belzebuba, komandanta dela paklenih legija. Ideja uzepeovog oca8, minornog optinskog slubenika, po svemu sudei prilino beznaajnog i bledog karaktera, bila je da uzepe postane monah u franjevakom redu, ili makar svetenik, a tome se majka, u to doba, nikako nije mogla suprotstaviti. uzepe je boravak u katolikoj bogosloviji u Kopru iskoristio samo za sticanje osnovnog muzikog obrazovanja. Ve 1708., on bei iz klostra i odlazi u Padovu, da studira pravo na Univerzitetu. Umesto advokata ili sudije, Tartini postaje ampion u - maevanju. Ubrzo izlazi na glas kao beskompromisan i nemilosrdan, napobediv duelist. Iako je slubeno kandidat za svetenika, 1710., otima Elizabetu Premacone, neaku-miljenicu nadbiskupa Padove, monog kardinala Kornara. Venava se s njom u tajnosti i, pred poterom, spasava glavu u samostanu sv. Franje u Asiziju. Tek tu se (1712-1715), pod budnim okom kapelnika, eha Bohuslava ernohorskog, istinski posveuje violini, i muzici. Upravo tada, po nekim izvorima (koji se oslanjaju uglavnom na prie samog Tartinija), 1713., uzepeu se u snu ukae sam avo, i nudi mu se u najam kao rob, koji bi ga poduavao sviranju violine. Kao primer svog umea, avo mu svira briljantan i avolski teak muziki komad. Ono to je Tartini uspeo da zapie po buenju, ugraeno je u avolji triler, ili (avolju) sonatu u g-molu, za violinu solo. Tartini je sam priznao da je ono to je uspeo da prenese iz sna toliko bedno u odnosu na original, da bi najradije slomio svoju violinu i zauvek napustio muziku, samo da se umeo izdravati nekim drugim poslom. Ipak, u ovoj prii se neto ne slae. avo koji se pojavljuje u samostanu i konkurie fratru kao uitelj muzike je najmanji problem. Naime, istorija nam tvrdi da Tartinija 1714. zatie na
7

Ili kako to lepo rekoe Jethro Tull: Kad poslednja himna bi otpevana/ u praznoj katedrali/ samo jo avo klicao je BIS! 8 Tvrdi se da je on bio proglaen za patrona/zatitnika/ktitora franjevakog manastira u Piranu i da porodica Tartini tamo ima svoju kriptu. Iako je manastir i do danas aktivan, monasi, na alost, vie ne mogu pronai kriptu Tartinija - iz nejasnih razloga.

mestu violiniste u Operi u Ankoni, to bi moglo znaiti da je dovoljno, ali ne i avolski spektakularno napredovao u umeu muziciranja. Ali 1716. ili 1717., u Veneciji, on sree i slua violinistu-majstora Verainija. Nakon tog dogaaja, toliko je nezadovoljan svojom vetinom, da se povlai u samou, kako bi se usavravao. U javnosti se ponovo pojavljuje tek 1721. A poto smo, iz tradicije, navikli da avo ispunjava svoje obaveze odmah (makar kako to prividno bilo, zbog svoje demonski lupeke prirode) po potpisivanju pakta sa smrtnikom, koji se pritom odrie sopstvene besmrtne due bespovratno i bez mogunosti varanja, moemo pretpostaviti da je u tom poslu neto krenulo po zlu. Pa, ili Tartini taj san nije sanjao 1713., ili u tom snu nije sklopljen uobiajen ugovor s avolom. U svakom sluaju, Tartini, posle 1721, vei deo svog ivota provodi u Padovi, na mestu prve violine i upravnika orkestra bazilike sv Antuna, koji, od tada, u dobroj meri zahvaljujui koncertima koje njihove potrebe komponuje Tartini, postaje uven irom Evrope. To je pozicija koja je uzepeu donosila znaajne prihode, ali i mnoge privilegije, od kojih je najvanija - neogranieno odsustvovanje radi nastupanja drugde. Od 1723 do 1726 odlazi u Prag, gde je u slubi ekog dvorskog kancelara, grofa Kinskog, i svira na sveanostima pri krunisanju Karla VI. Od 1728 do 1730 je, izgleda, u Parmi. Zato je ipak odbio pozive (1730-1753) u Englesku i Francusku, i time mogunost najvee slave za muziara u to vreme - za sada, ostaje nepoznato. Sam tvrdi da je 1740., u Bergamu, povredio ruku u dvoboju, pa se postepeno povukao iz koncertnog ivota i stvorio sopstvenu kolu violine, koja uspeno traje i posle njegove smrti, sve do XIX veka. Negde oko 1750, njegovo koncertiranje sasvim ustupa mesto njegovom bavljenju muzikom teorijom, obojenom spekulativnim misticizmom i kultom imitiranja prirode, nasuprot humanoj umetnosti i estetici. Zbog toga ga, pred kraj ivota estoko napadaju teoretiari enciklopedijske, humanistike orijentacije (posebno an ak Ruso). Zaudo, upravo Tartinijevom okretanju teoriji prethodi drugo, moda i uverljivije, datiranje uvenog sna o avoljem trileru, ono iz 1749. U tome se slae vei broj izvora, izmeu ostalih i oni paranormalni, koji su optili sa uvenim mistikom, magom i medijumom, Madam Blavackom, jednim od uzora za Dogov stripovski lik madam Trelkovski. Blavacka tvrdi da je, posle ovog sna, Tartini, svojom svirkom koju je nadahnuo sam Satana, pronosei njegovu demonsku slavu, zasluio titulu Majstora nad nacijama. Izgleda da natprirodnim izvorima Blavacke naa, ljudska hronologija, ne znai mnogo, pa ne razlikuju 1713. (kao poetak karijere violiniste) i 1749. (kao kraj violiniste i poetak karijere pedagoga i teoretiara). Ima tu (makar) jo jedna tajanstvena injenica: naime, Tartini je itavog svog aktivnog muzikog ivota proizvodio uda: u

skladu sa izvetajima njegovih savremenika o arobnom Tratinijevom sviranju, znatno je unapredio violinsku tehniku9 svog vremena, i u skaldu s tim je izumeo novo gudalo. Da stvar bude jo udnija, tvrdi se da je ve 1714., Tartini otkrio tzv. ton diferencije (rezultantni ton, Tartinijev ton...) Radi se o fantomskom, (avolskom?) treem tonu koji se uje kada se, na primer, na violini istovremeno izvedu dva tona. Taj trei ton ne proizvodi svira, ve on nastaje iz njihove kombinacije - navodno kao zbir ili razlika vibracija tonova koje je svira fiziki proizveo (u zavisnosti od proizvedenih tonova). Treba li posebno napominjati da je ba avolji triler svesno sastavljen od mnotva upravo - tonova diferencije? I na kakve zakljuke bi ova injenica mogla navesti detektiva udovinog? Moda je Tartini samo bio laov - mitoman. Jer, Tartini je od roenja bio polidaktil, tj estoprst na levoj ruci. Tada su takvu decu smatrali avolovom, dakle prirodno roenom sa potpisanim ugovorom. Ukoliko je tako, Tartiniju nije trebao san o avolu, niti prodaja due u zamenu za potrebne privilegije. estoprsti violinista ve je u znaajnoj prednosti nad svakim normalnim. A moda avo, prevarant i lukavac kakvim ga je Bog dao, nije ni nudio pogodbu, ve samo udesne darove. Uostalom, avo je poznat po tome da sve ume izvrnuti u sopstvenu korist - samo mi imamo potekoe da tu korist prozremo.10 A moda je Tartini sanjao svog avola vie nego jednom. I moda je itavog uzepeovog sanjanog ivota trajalo pogaanje, nagovaranje, zavoenje, nuenje s jedne, i izvrdavanje, okolianje, neodlunost - s druge strane. Pa je avo, kako bi najzad sklopio ugovor, nudio arobne mamce kompozicije, tehnike inovacije, teorijsku mudrost, slavu. A Tartini sve to naoko omalovaavao, i lukavo, dozirano koristio, izbegavajui da kae fatalno da? Da li je Tartini, najzad, ipak prevario avola - do kraja ipak ne sklopivi ugovor? Bilo bi lepo da je tako. Ili je itav Tratinijev nejasni i tajnovit ivot samo mukotrpno dirinenje u slavu Satane, koji ga je na kraju prevario i ostavio, danas gotovo zaboravljenog od kohorti slualaca, da tavori na stranicama pranjavih istorija, udbenika i enciklopedija. I jednog, dodue prilino popularnog, italijanskog horor stripa.
9 10

Ova tehnika se do danas smatra uzornom. Kao i puteve Gospodnje, uostalom.

U prii o Tartiniju, i njegovom avoljem trileru, koji na klarinetu svira stripovski Dilan Dog, samo jedno je sigurno: kao i uvek, iza horora i avola stvarnosti, ostane samo jedna udovino neunitiva, boanski trijumfalna istina. San.