Originalni nauni rad

UDK 061.235-055.2(497.11)

Bojan Bili1
kola slovenskih i istonoevropskih studija Univerzitetski koled London, Velika Britanija

KOLEKTIVNI IDENTITET KAO STRATEGIJA PREIVLJAVANJA BEOGRADSKE AKTIVISTIKE GRUPE ENE U CRNOM
Apstrakt: Beogradska aktivistika grupa ene u crnom ve dvadeset godina u nepovoljnim drutveno-politikim uslovima artikulie feministiki orijentisan antiratni stav. Dosadanja socioloka istraivanja nisu delatnosti ove antipatrijarhalne i antimilitaristike organizacije, koja se odupire mnobrojnim oblicima represije, sistematski prila iz perspektive drutvenih pokreta. Ovaj lanak se poziva na vie empirijskih izvora kako bi ispitao nain na koji se mali krug aktivistkinja/aktivista odrao na srbijanskoj/postjugoslovenskoj civilnoj sceni u poslednje dve decenije. Dosledna artikulacija kolektivnog identiteta koji se odraava na mobilizaciju resursa i izbor aktivistikih strategija kljuna je za iznenaujue dug opstanak ove drutvene grupe. Primenjujem savremene teorijske uvide iz oblasti studija kolektivnog identiteta kako bih podstakao potencijalno plodonosno ukrtanje regionalnih aktivistikih epizoda i zapadnog/anglosaksonskog pojmovnog aparata za izuavanje civilnog angamana. Kljune rei: ene u crnom, Srbija, kolektivni identitet, antiratni aktivizam

Beogradska aktivistika grupa ene u crnom (UC) saoptila je 12. oktobra 2010. godine da su dva mladia upala u njihove prostorije u Jug Bogdanovoj ulici u Beogradu i ekiem napala aktiviste, traei "pedere" meu njima (Tanjug 2010). S obzirom na injenicu da se ovaj incident dogodio na dan vrlo nasilne Parade ponosa, lanice grupe su zakljuile da je napad povezan s podrkom koju pruaju LGBT populaciji u Srbiji. Pozvale su srbijanske vlasti da pronau i kazne poinioce. Nekoliko sati kasnije, neke su od njih bile u prvom redu aktivista i aktivistkinja koji su nosili parole protiv homofobije u protestu zavrenom velikim brojem povreenih policajaca koji su obezbeivali skup.

bojan.bilic.09@ucl.ac.uk

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Bojan Bili *** Ovo je jedan od poslednjih incidenata u dvadeset godina dugoj istoriji (represije nad) beogradske aktivistike grupe UC nesumnjivo jedinstvenom fenomenu na srbijanskoj civilnoj sceni. U protekle dve decenije, od samog poetka ratova za jugoslovensko naslee, lanice i lanovi ove grupe organizovali su vie od 700 ulinih stajanja, performansa i protesta u Srbiji i regionu, to je poduhvat koji bi se mogao smatrati izuzetnim i u zemljama sa duim aktivistikim tradicijama i liberalnijom politikom kulturom. Od osnivanja grupe, organizaciju vode dva slogana Uvek neposlune i Ne u nae ime koja reflektuju jasan politiki stav obeleen prefiksom anti: one su antipatrijarhalne, antinacionalistike i antimilitaristike, kao i antihomofobne i antiklerikalne. Beogradska aktivistika grupa UC ini esencijalni deo male, ali dinamine zajednice aktivistkinja/aktivista i boraca/borkinja za ljudska prava koja je postala vidljiva ranih 90-ih godina, dakle neposredno pre i u toku oruanih sukoba u bivoj Jugoslaviji (uak 1996). Mnoge antiratne inicijative su brzo nestajale ili se suavale i profesionalizovale pod pritiskom unutranjih tenzija, reimske represije i opte drutvene atmosfere obeleene siromatvom i strahom. Meutim, bez obzira na izrazito nepovoljne okolnosti, UC je uspeo da sauva aktivistiki napon i da neprekidno osvaja deo javne sfere i (fizikog) javnog prostora u koji se smetala odluno iskazana antiratna i antipatrijarhalna poruka. U ovom lanku se pozivam na niz metodolokih tehnika kako bih ispitao iznenaujui opstanak beogradskog UC-a. Empirijski korpus koji podvrgavam sociolokoj analizi ukljuuje dubinske intervjue sa lanicama/lanovima grupe i sa drugim antiratnim aktivistkinjama/aktivistima u Srbiji i regionu, njihove letke, publikacije, kao i moja lina zapaanja (participant observation) u toku skoro dvomesenog uea u aktivnostima grupe.2 Naime, u toku leta 2010. godine uestvovao sam u javnom stajanju na beogradskom Trgu republike kojim se obeleila petnaestogodinjica genocida u Srebrenici, a takoe sam bio ukljuen i u organizaciju performansa Par cipela, jedan ivot, odranog u julu 2010. u Knez Mihailovoj ulici u centru grada. Prikupljenom empirijskom materijalu pristupam iz perspektive savremenih studija kolektivnog identiteta zato to smatram da ona u znaajnoj meri moe
Ovaj rad predstavlja deo ireg istraivakog projekta posveenog (post)jugoslovenskom antiratnom angamanu u toku kojeg sam intervjuisao oko 60 aktivistkinja i aktivista iz Srbije, pri emu je njih 20 u poslednje dve decenije bilo u vezi sa organizacijom UC. Moji/e ispitanici/e su u uzorak ukljuivani/e snowball metodom koja podrazumeva da uesnici/e u studiji sami predlau kandidate/kinje koje bi trebalo intervjuisati. Kako bih poveao varijancu, intervjuisao sam lanove/ice grupe koje/i su uestvovale/i u najranijim protestima, kao i one koje/i su se organizaciji pridruile/i kasnije. Prikupljanje podataka obavljeno je u decembru 2009. i u januaru i julu 2010. godine, a intervjui su trajali izmeu 40 minuta i tri sata.
2

188

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... objasniti dvodecenijsku "otpornost" UC-a. Pozivajui se na socioloke studije anglosaksonske provenijencije i kritiki ih primenjujui u postojugoslovenskom istraivakom kontekstu, ovaj lanak podstie potencijalno plodonosno ukrtanje regionalnih aktivistikih epizoda i "zapadnog" pojmovnog aparata za izuavanje civilnog/vaninstitucionalnog angamana (Bili 2010a, 2011a). U sledeem odeljku teksta ocrtau najvanije karakteristike jugoslovenskog feminizma kako bih osvetlio poziciju koju UC zauzima u istoriji tog fenomena. Jugoslovenski feminizam i UC Pojava i delatnost autonomnih antiratnih enskih grupa na jugoslovenskoj teritoriji 1990-ih godina ne moe se razumeti ukoliko se u obzir ne uzmu dugorone putanje razvoja jugoslovenskog enskog pokreta (Boinovi 1996). Uee ena u politikom ivotu Jugoslavije intenziviralo se po zavretku Drugog svetskog rata i bilo je naroito izraeno u neposrednom posleratnom periodu.3 ene iz svih jugoslovenskih republika (iskljuujui Makedoniju, ije predstavnice nisu mogle da se kroz neosloboenu teritoriju probiju do Bosanskog Petrovca) osnovale su Antifaistiki front ena iji su glavni zadaci bili osloboenje zemlje, poboljanje drutvenog i obrazovnog statusa ena i borba za ravnopravnost ena i mukaraca. Po zavretku rata, Front je predstavljao ene Jugoslavije u meunarodnom enskom pokretu. Zahvaljujui neprekidnom enskom angamanu, jugoslovensko zakonodavstvo je izjednailo pravni poloaj mukaraca i ena u svim drutvenim sferama. Tako je dozvolilo abortus zakonom izglasanim 1951. godine i integrisalo u pravni sistem zemlje sve internacionalne konvencije kojima su se ureivala prava ena (Nedovi 2005). Meutim, iako su ovi napori bitno smanjili nepismenost meu enama i poveali nivo javnog zdravlja, reim nije uspeo da destabilizuje duboko ukorenjene patrijarhalne vrednosti. Bez obzira na mnoge pozitivne trendove, Jugoslaviju su u pogledu rodnih pitanja i dalje obeleavale regionalne i republike razlike, kao i ozbiljne tenzije izmeu urbanih i seoskih sredina. Za mnoge ene postojao je raskorak izmeu politike ravnopravnosti, sa jedne strane, i svakodnevne drutvene stvarnosti obojene dominacijom mukaraca, seksizmom i diskriminacijom, sa druge (Bili 2011b). Poetkom 70-ih godina, u kontekstu globalnih studentskih protesta 1968, u jugoslovenskim urbanim centrima poele su da se pojavljuju grupe visokoobrazovanih i uglavnom partijski neangaovanih ena. Dobro obavetene o aktuelnim feministikim inicijativama u zapadnom svetu, ove ene su bile sve
Iako su jugoslovenski partizani uglavnom raunali na materijalnu i logistiku podrku ena, mnoge su bile aktivne borkinje od kojih su neke posle rata proglaene narodnim herojima.
3

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

189

Bojan Bili nezadovoljnije stvarnim poloajem ena u jugoslovenskom drutvu. Feministike ideje postale su naroito prisutne u jugoslovenskom javnom prostoru posle konferencije Drug-ca ena. ensko pitanje: Novi pristup? odrane u Beogradu 1978. godine (Blagojevi 1998; Bonfiglioli 2008). Dve grupe, pod nazivom ena i drutvo, osnovane su u Beogradu i Zagrebu, a beogradska se 1986. definisala kao feministika i delovala je bez finansijske pomoi drave. Iako je stalno nailazio na otpor oficijalnih struktura politike moi, a naroito onih organizacija vlasti koje su bile posveene enskim pitanjima, enski politiki angaman je postajao vidljiviji. To je rezultiralo mnotvom radionica, javnih diskusija, ali i osnivanjem SOS telefona za ene rtve nasilja. Sa jaanjem nacionalizama irom Jugoslavije, feministikinje su zakljuile da militarizacija drutva i osnaivanje patrijarhalnih tendencija prete enskom nasleu jugoslovenskog socijalizma. Iz tog razloga, feministiki angaman dobija izraeniju politiku crtu. U srbijanskom kontekstu, feministkinje se jasno distanciraju od narastajueg nacionalistikog sentimenta i otvoreno preduzimaju politike akcije. Jedna grupa njih 1990. godine osniva Beogradski enski lobi, organizaciju koja e objaviti oko dvadeset antiratnih proglasa. Neto kasnije dolazi i do osnivanja beogradskog Centra za antiratnu akciju u kom ene takoe igraju znaajnu ulogu, organizujui antiratne demonstracije i pruajui pravnu pomo prigovaraima savesti. Kljuna figura beogradskog UC-a, Stanislava Staa Zajovi, bila je aktivna u grupi ena i drutvo i jedna je od osnivaica Beogradskog enskog lobija i SOS telefona. Takoe je uestvovala u aktivnostima Centra za antiratnu akciju, gde je, meutim, postala nezadovoljna karakterom antiratnih protesta koje je organizovao Centar, smatrajui da aktivnosti Centra perpetuiraju rodnu neravnopravnost:
U Centru su uglavnom radile ene, pa mi se uinilo kao da se zalaganje za mir tie samo jednog pola, kao da je to deo nae tradicionalne enske uloge brige o drugima, teenje, skrivanje, pruanje podrke. To je nevidljivi, skriveni, nepriznati enski rad. Kao feministkinja znam da je to samo produetak kunog rada, da ima terapeutsko dejstvo, ali da nema transformativni karakter. [...] Bilo mi je stalo da pokrenem ensku mirovnu grupu kako enski rad ne bi bio nevidljiv i nepriznat, jer je to nepravino. Nae angaovanje za mir nije naa prirodna uloga, nije naa majinska dunost, nego politiki izbor i kulturno opredeljenje da budemo protiv rata, militarista, nacionalista, da im ne dozvolimo da govore u nae ime. Bilo mi je stalo da se u mirovnom pokretu ne ponavljaju, ne reprodukuju neke patrijarhalne uloge podreenosti i nevidljivosti, neravnotee moi.

U takvom drutveno-politikom kontekstu, beogradski UC je 9. oktobra 1991. godine organizovao prvo javno stajanje u tiini ispred Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Aktivistkinje su bile inspirisane UC grupom koja je osnovana u Izraelu 1988. godine kao reakcija na Prvu intifadu, sa ciljem javne 190 Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... osude sveprisutnosti rata, nasilja i nekanjenih zloina u tadanjem drutvenom ivotu Izraela. Aktivistkinje se oblae u crno imajui na umu bele ene Junoafrike republike koje su nosile crnu lentu protestujui protiv aparthejda (Uroevi 2007). Beogradski UC je za svoj angaman dobio nekoliko nagrada, a zajedno sa izraelskom grupom je nominovan za Nobelovu nagradu za mir 2001. godine.4 Aktivistkinje UC-a su svake nedelje po osnivanju grupe, dakle paralelno sa odvijanjem jugoslovenskih ratnih sukoba, tiho protestovale na beogradskom centralnom Trgu republike nosei iskljuivo crninu. Od zavretka ratova, organizovale su stajanja u tiini, podseajui na regionalno i meunarodno vane datume. Meutim, najbitniji deo njihovih aktivnosti usmeren je na napor da se srbijanske vlasti i javnost primoraju na "suoavanje" sa kriminalnom prolou, naroito u vezi sa priznavanjem gorespomenutog masakra u Srebrenici kao zloina genocida. Imajui to u vidu, ne iznenauje injenica da su od prvog pojavljivanja 1991. godine, lanice i lanovi UC-a izloeni mnogobrojnim oblicima represije. Jedna od osnivaica grupe smatra da se istorija represije moe podeliti u tri faze (Zajovi 2007): prva faza se poklapa sa ratnim sukobima i poricanjem umeanosti drave u njih. U toku ovog perioda, lanicama grupe nije bio dozvoljen rad sa izbeglicama, a izbeglice kojima su one ipak pomagale su imale informativne razgovore sa policijom. Mnoge lanice su i same bile policijski ispitivane, a ti su razgovori esto bili praeni pretnjama i ucenama kojima se nameravalo oslabiti jedinstvo grupe. Strane feministkinje koje su planirale da uzmu uee u aktivnostima organizacije nisu mogle da dobiju vizu da uu u Srbiju ili su bile vraene pri pokuaju da preu dravnu granicu. Ovaj period represije dostigao je vrhunac neposredno pre pada Miloevievog reima krajem 2000. godine: aktivistkinje su stigmatizovane, njihove kue pretraivane, pasoi oduzeti, a strane/i volonterke/volonteri koji su se zatekli u Srbiji su proterane/i. U toku drugog perioda, izmeu ruenja reima 2000. i ubistva premijera Zorana inia, uoljivo je "rastereenje od klime straha" (Zajovi 2007, 68) koje su lanice organizacije iskoristile za decentralizaciju svojih aktivnosti. Meutim, sudski postupci pokrenuti protiv organizacije pre oktobarskih promena, nastavljeni su u ovom periodu i nisu okonani pre 2003. godine, upuujui na zakljuak o sporosti reformi pravnog sistema. Ozbiljnije represivne mere otpoele su u treoj fazi, nakon atentata na Zorana inia. Organizacija je opet finansijski proveravana, a njene su lanice/lanovi bile fiziki i verbalno napadnute/i. Ovoj periodizaciji dodajem i etvrtu fazu koju karakterie povratak na vlast Demokratske stranke sa kojim performansi UC-a dobijaju podrku vlasti/policije, ali postaju odve militarizovani, to je aspekt kojim u se detaljnije pozabaviti u analitikom delu rada.
Vano je napomenuti da ene u crnom predstavljaju globalnu mreu aktivistkinja posveenih miru i pravdi.
4

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

191

Bojan Bili tavie, u toku dvodecenijske delatnosti, UC je esto bio predmet sociolokih i antropolokih istraivanja (Baiocchi 2009; Bili 2011c). Na primer, Sintija Koburn (Cockburn 2007) analizira rad UC-a u kontekstu globalnog feministikog antiratnog aktivizma i osvre se na ulogu mukaraca-aktivista u enskoj aktivistikoj grupi. Hjus i saradnice (Hughes et al. 1995) smatraju UC jednom od najvanijih feministikih inicijativa u Srbiji i regionu i potcrtavaju politiki odmak od vie patrijarhalno orijentisanog Centra za antiratnu akciju. Druge studije ispituju grupu iz antropoloke perspektive i bave se nainima na koje je uee feministkinja u (post)jugoslovenskim antiratnim poduhvatima redefinisalo ensku politiku subjektivnost (Devi 1997a, 1997b; Duhaek 2002; Jansen 2005; Slapak 2001). Fridman (2006, 2011) pozicionira svoju studiju u kontekst politike drutvenog seanja, odgovornosti i poricanja i analizira ulogu UC-a u podizanju javne svesti o zloinima poinjenim za vreme jugoslovenskih ratnih sukoba. Ona zakljuuje da antiratni napori nisu mogli da zaustave ratove, ali su sauvali alternativni glas kao zalog suivota u posleratnom periodu. Gorespomenute studije, dakle, uglavnom ne koriste pojmovni aparat razliitih teorija drutvenih pokreta da bi postavile pitanje kako je ova organizacija uopte uspela da se na srbijanskoj i regionalnoj civilnoj sceni odri dvadeset godina. Pa ipak, govorei na proslavi povodom petnaestogodinjice postojanja grupe, Zajovi (Zajovi et al. 2007, 13) je izjavila da su "oseanja, stavovi, strasti, misli mnogih utkani u UC, kao kolektivni in, proizvod kolektivnog rada". Upravo je ideja kolektivnosti, po mom miljenju, kljuna za delatnost i trajanje ove organizacije, pa u je detaljnije ispitati u narednom segmentu lanka. Analiza Kolektivni identitet je sve popularniji pojam u (anglosaksonskim) studijama drutvenih pokreta, jer se smatra da moe objasniti aspekte aktivistikih poduhvata za koje teorije mobilizacije resursa (resource mobilization) i politikog procesa (political process) nisu dovoljne (Polletta & Jaspers 2001). Centralno pitanje na koje se pokuava odgovoriti istraivanjima u oblasti kolektivnog identiteta jeste kako se gradi grupna kohezija i na koji nain ona utie na kolektivnu akciju (Hunt & Benford 2004). Melui je jedan od prvih teoretiara drutvenih pokreta koji se sistematski pozabavio idejom kolektivnog identiteta. On kae da:
empirijsko jedinstvo drutvenog pokreta treba smatrati rezultatom, a ne poetnom takom, injenicom koju treba objasniti, a ne dokazom [...] akteri "proizvode" kolektivnu akciju zato to su u mogunosti da definiu sebe i svoje odnose sa okolinom (Melucci, 1995, 43).

192

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... Melui, dakle, tvrdi da jedinstvo drutvenog pokreta nije prosta empirijska injenica, ve zdravorazumska opservacija koju je potrebno podvrgnuti sociolokoj analizi. Kolektivni poduhvati koje u svojstvu posmatraa drutvenih pojava opaamo kao proizvode homogene grupe aktera voenih odreenom ideologijom u jednom vremenskom trenutku, u stvari su samo "snimci" neprekidnih procesa pregovaranja, polarizacije i saradnje koji su u odnosu meusobne zavisnosti.5 Takvu bi drutvenu aktivnost prevenstveno trebalo razumeti kao polje znaenja i orijentacija konstruisanih kroz drutvene odnose koji imaju svoje resurse i ogranienja (Melucci 1995). Kolektivni identitet je proces koji svedoi o konstruktivistikoj prirodi drutvenih pokreta i podrazumeva niz kognitivnih definicija ciljeva i sredstava izraenih jezikom rituala, praksi i simbolikih artefakata. Za moju diskusiju je naroito relevantna injenica da Melui vidi kolektivni identitet kao karkteristiku pokreta koja je veoma vana za njegovo trajanje, jer neprekidne artikulacije kolektivnog identiteta markiraju "granice" aktivistikih aktera u drutvenom polju. U ovom radu ispitujem pet aspekata kolektivnog identiteta UC-a: crnina, aktivizam i telo, aktivistika grupa kao pribeite, ideoloka doslednost, i vostvo. Crnina: boja politike vidljivosti Jedan od najvanijih ciljeva beogradskih feministkinja okupljenih oko UC-a od samog poetka jugoslovenskih ratova bio je da pokau da njihov antiratni angaman ne proizlazi iz "prirodne" uloge ena da tee, hrane i neguju. elele su da svoj stav artikuliu ne kao drutvenu i bioloku ensku predispoziciju, ve kao politiki izbor koji kritikuje dominaciju patrijarhalnog i militaristikog. Ovim aktivizmom se pokuala poveati vidljivost ena kao politikih aktera, odnosno akterki, ali i ojaati solidarnost meu enama u svim bivim jugoslovenskim republikama i irom sveta, jer je "aktivna solidarnost meu enama snaga i nenost kojom emo prevazii izolaciju, samou, traume i druge posledice mrnje" (iz saoptenja izdatog 1992, citirano po MlaeInteresantno je, u tom smislu, zapaziti da Stabs (Stubbs 2010, 6) tvrdi da je ispitivanje (post)jugoslovenskog antiratnog organizovanja slino pokuaju da se trodimenzionalni predmet projektuje u dvodimenzionalnu ravan, to je proces u toku kojeg se gube neki vani aspekti prouavane pojave. Ovaj autor kae: "Pokuati opisati i analizirati izgradnju mira na post-jugoslavenskim prostorima od 1991. godine do danas je gotovo kao pokuati prikazati raznovrsan i dinamian krajolik u seriji crno-bijelih fotografija. Neke e bitne znaajke, pa ak i ljepota, moda biti uhvaene, no vrlo vjerojatno na raun bogatstva, kompleksnosti i svakako irokog spektra boja. Takve fotografije ne mogu biti nita vie do selektivne memorije koje govore moda jednako o fotografu kao i o samom krajoliku. Postoji rizik da se ignorira i smatra nebitnim ono to drugi mogu vidjeti i razumjeti kao ono kljuno."
5

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

193

Bojan Bili novi & Hughes 1999). U svojoj publikaciji ene za mir, objavljenoj 1993. godine, lanice beogradskog UC-a piu:
elimo da bude sasvim jasno da je ono to radimo na politii izbor, radikalna kritika patrijarhalnog, militaristikog reima, kao i nenasilni akt otpora politici koja unitava gradove, ubija ljude i razara odnose meu ljudima (citirano po Mlaenovi & Hughes 1999).

Noenje crnine u javnim stajanjima je vaan element ovih napora, jer se poziva na iroko rasprostranjene ideje u pogledu izraavanja tuge i alosti u istonoevropskom/hrianskom kontekstu (Slapak 2001). Reflektujui o ulozi crnine u svojim ulinim performansima, lanice grupe su zapisale:
Mi smo grupa ena koje stoje u tiini i svake nedelje nose crninu kako bi izrazile neslaganje sa ovim ratom. Odluile smo da pokaemo ensku stranu rata. U naim zemljama ene nose crninu kako bi pokazale alost za onima koji su im bliski. Mi nosimo crninu za sve rtve rata. Mi nosimo crninu zato to su ljudi isterani iz svojih kua, zato to su ene silovane, zato to su gradovi i sela spaljeni i uniteni (saoptenje od 17. decembra 1992, citirano po Mlaenovi & Hughes 1999).

Crnina je, dakle, izraz alosti i empatije upuen "svim rtvama rata". Ona preseca nacionalne pripadnosti i suprotstavlja se implicitno prihvaenoj ideji da su "nae" rtve vanije od rtava drugih (Fridman 2006, 2011). Ovo je naroito vano u srbijanskom politikom kontekstu, s obzirom na injenicu da Srbija nije zvanino bila u ratu sve do bombardovanja NATO-a 1999. godine. Akt tihog stajanja u crnini na beogradskom Trgu republike efektivno potkopava odnose moi koji enama dodeljuju status oznaen marginalnou i potinjavanjem. Crnina koriena u javnom protestu naputa svoju tradicionalno privatnu sferu u kojoj ene iskazuju alost i na taj nain postaje "vidljiva, politika boja" (Zajovi i dr. 2007, 30). U tom smislu, u toku priprema za performans Par cipela, jedan ivot,6 nekoliko puta je ponovljeno da bar pripadnice najueg jezgra grupe treba da nose iskljuivo crninu. Jedan od najvanijih mehanizama putem kojeg drutveni pokreti konstruiu kolektivni identitet jeste ocrtavanje granice (boundary work), odnosno naglaavanje razliitosti grupe od drutvenog okruenja (Hunt & Benford 2004, 485). U tom smislu, crnina UC-a privlai panju, olakava prepoznavanje grupe i uspostavlja se kao separator izmeu demonstranata/demonstrantkinja i posmatraa. Crnina ojaava koheziju grupe tako to istie slinost njenih lanova/lanica u javnom prostoru. Po reima dvojice aktivista:
Performans Par cipela, jedan ivot odran je u julu 2010. godine u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Organizovali su ga UC i beogradski umetnici okupljeni oko DAH teatra, grupe Spomenik i Centra za kulturnu dekontaminaciju kako bi obeleili petnaestogodinjicu genocida u Srebrenici. Organizatorke/i su pozvale/i javnost u Srbiji da donira po jedan par cipela sa porukom za rtve ovog masakra ili njihove porodice.
6

194

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet...
[...] ne bi trebalo da predstavljamo individuu, nego da pokazujemo nau snagu, da budemo jedna celina, to nas vie bude u jednoj boji, ljudi steknu utisak da smo jai, snaniji, da [moemo] jae da prenesemo tu poruku koju mi elimo da kaemo. [...] mi nosimo crninu, jer smo drugi i kao takvi nevidljivi, a crnina za mene znai postati vidljiv, ostaviti utisak, biti primeen i sagledan, naterati neme posmatrae da reaguju. (2007, str. 31).

Crninu, kao glavnu simboliku karakteristiku UC-a, oponenti organizacije ponekad asociraju sa mranim silama i "opskurnom enskom moi", o emu govori i Benski (2005) koja je delatnost ove organizacije izuavala u izraelskom kontekstu. Tako je, na primer, mala grupa ena koja se pojavila u Knez Mihailovoj ulici za vreme performansa Par cipela, jedan ivot kako bi ga opstruirala i verbalno napadala aktivistkinje, bila obuena u belo. Strateki izbor kontra-demonstrantkinja je, sa jedne strane, predstavljao ekstremnu suprotnost UC-u, a sa druge se pozivao na tradicionalne predstave o belom kao simbolu istote i nevinosti. Ovo jasno upuuje na Meluijevu opservaciju o "paradoksu identiteta" (Melucci 1995, 48), po kojem potvrivanje razlike od ostatka drutva podrazumeva njegovo implicitno prihvatanje i priznavanje pripadnosti kulturi koja aktivistkinje/aktiviste prepoznaje kao drutvene aktere. U tom su smislu re-artikulacije kolektivnog identiteta uvek procesi obeleeni recipronou. Aktivizam: pustiti telo da govori Beogradski UC je jedina organizacija nastala na samom poetku ratnih konflikata u Jugoslaviji koja je do danas zadrala svoju aktivistiku komponentu. lanice/lanovi organizacije su redovno protestovale/i na beogradskim ulicama sve do potpisivanja dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine. Ulini protesti su se proredili u posleratnom periodu i uglavnom su posveeni obeleavanju znaajnijih godinjica ili su, pak, izraz solidarnosti sa civilima uvuenim u oruane konflikte irom sveta. Redovnost javnih stajanja u toku najteih ratnih godina je kljuna za opstanak grupe bez obzira na injenicu da je, po reima jedne aktivistkinje, "broj ena (uesnica protesta) bitno varirao, a u jednom trenutku je pao na samo tri".7 Uline performanse beogradskog UC-a, zajedno sa gorepomenutom crninom, karakteriu dva vana elementa: tiina i telo. Stajanja UC-a podrazumevaju da aktivistkinje za vreme protesta ne govore i, u principu, ne reaguju na eventualne verbalne napade posmatraa. Sasson-Levy i Rapoport (2003) tvrde da je ljudsko telo prirodno sredstvo drutvenog protesta, ali su teorije drutvenih
7

Intervju sa autorom, Beograd, 15. jul 2010. godine.

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

195

Bojan Bili pokreta dugo zanemarivale pitanje znaaja "protestujueg tela" ena i mukaraca. Feministika teorija je tek skoro poela da se eksplicitnije bavi ulogom tela u kolektivnim politikim poduhvatima. Tela postaju mesta protesta koja destabilizuju navodno rodno neutralni drutveni i nacionalno-politiki poredak. Primoravajui okruenje da protest vidi kao jasno "rodno markiran", UC redefinie politiki diskurs koji ocrtava legitimnost politike delatnosti.
[...] telo proizvodi, elaborira i artikulie politiku ideologiju. Ono ne slui samo kao medijum za promenu, ve je samo realizuje. Na osnovu toga tvrdimo da ensko telo kao tekst alternative i subverzivnog znanja moe uzdrmati duboke drutvene i kulturne strukture (Sasson-Levy & Rapoport 2004, 399).

tavie, tiina se u okviru grupe razume kao otvaranje prostora za koncentraciju i promiljanje. U isto vreme, stajanje u tiini je izraz ljudskog dostojanstva, alosti i saoseanja sa tvama rata. U jednom od svojih proglasa, lanice UC-a kau:
utanje smo odabrale odbijajui da izgovaramo suvine rei koje onemoguavaju i spreavaju razmiljanja o sebi, i o drugima. utanje obeleava ivote veine graana i graanki. Masmediji su nas uutkali, ali za nas utanje je u celini izraz neslaganja sa ovim ratom. Mi [...] smatramo da se vana iskustva i oseanja iskazuju i doivljavaju utanjem. utanjem kao protestom ovde, odakle je rat voen, uoljivim utanjem kao krikom i opomenom. utanjem i crninom elimo iskazati i stid i saoseanje (Zajovi i dr. 2007, 33).

Zajedno sa konotacijama alosti i sauea, tiinu na javnim stajanjima UC-a treba shvatiti i kao nain nenasilne odbrane. Kako sam ve naznaio, aktivistkinje nastoje da ne odgovore na provokacije posmatraa, pa se na taj nain tiina uspostavlja kao jo jedna linija razdvajanja izmeu "publike" i lanica/lanova grupe. Po reima jednog aktiviste, tiina je "za nas metod da pokaemo da smo drugaiji". Tiina osnauje predstavu o jedinstvenom i drugaijem akteru pozicioniranom u prometnom i bunom javnom prostoru.
utanje kao sredstvo nenasilne odbrane je jako vano. Ti ne vodi ratove u koje oni ele da te uvuku, na provokacije ne odgovara. Znaajno je za uenje nenasilja. To je dekonstrukcija, ti uti, ne eli da ponavlja ono to oni od tebe trae (Zajovi i dr. 2007, 34).

Znaaj nenasilnog reagovanja i neodgovaranja na provokacije potcrtan je nekoliko puta u toku priprema za performans Par cipela, jedan ivot. Pre nego to su aktivistikinje i aktivisti napustili sedite UC-a u pratnji policije, koordinatorka grupe je naglasila neophodnost da uesnice i uesnici savladaju iskuenje da se verbalno sukobe sa prolaznicima ili osobama koje e doi da ometaju performans.

196

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... Utoite: UC kao prostor slobode i solidarnosti Grupni identitet je mogue ostvariti samo kroz emocionalne veze i oseanja solidarnosti koja ga odravaju u vreme konflikta i represije (Barr & Drury 2009; Klandermans 1997). Kljuni aspekt konstrukcije kolektivnog identiteta je zajedniko emocionalno iskustvo (Goodwin 1997) koje daje smisao kolektivnom poduhvatu i moe imati veliki biografski znaaj (McAdam 1986, 1988). U tom smislu, jedna od najbitnijih funkcija uestvovanja u aktivnostima UC-a je ideja zauzimanja, deljenja, konstruisanja i odbrane dela drutvenog prostora u kom lanice/lanovi grupe mogu izbei "uloge" propisane militarizacijom i repatrijarhalizacijom drutvene zajednice. Grupa na taj nain postaje okruenje u kom lanice/lanovi mogu slobodno izraziti svoje emocije, ali i diskutovati o pitanjima u vezi sa irim drutvenim matricama koje se delovanjem grupe ele destabilizovati. Organizacija se, dakle, esto percipira kao mesto koje dozvoljava aktivistkinjama/aktivistima da "budu ono to jesu", a da se pri tom ne oseaju ugroenim. Okupljanje na bazi zajednikih neprilika (grievances) koje se kroz javni protest "kondenzuju" u politiku poruku ima osnaujui efekat na njegove uesnice/uesnike. Po reima jedne aktivistkinje (Zajovi et al. 2007, 23):
Nama su [...] protesti bili neka vrsta leka. Zvui udno, ali tih sat vremena, otvoreno na ulici mi bismo stvorile na prostor u kojem su, barem privremeno, vaile nae vrednosti. Taj prostor se otvoreno razlikovao od preovlaujue zvanine stvarnosti. Prostor u kome smo mi bile slobodne i mogle da diemo. Nekad se ta agresija vanjskog sveta fiziki oseala, i upravo zato je veza unutar grupe bile jaa. Ja sam se oseala jae unutar nje. [...] Sve su to bila ostrva naeg sveta i naih vrednosti gde smo jedne drugima davale snagu da idemo dalje.

U skladu sa mnogobrojnim istraivanjima posveenim pitanju na koji se nain uee u protestima odraava na kasniji politiki razvoj i biografiju aktivista, ovaj citat pokazuje da sudelovanje u jednom kolektivnom poduhvatu poveava spremnost za angaovanje u narednim slinim akcijama (McAdam 1986; Searle-Chatterjee 1999). Protestovanje moe biti psiholoki transformativno iskustvo, zato to konstituie demonstrante kao politike aktere i, na taj nain, stvara oseaj slobode i politike dejstvenosti (agency) (Bili 2011a; Fridman 2006). Ovde treba obratiti panju na injenicu da citirana aktivistkinja kae kako je grupa jaala upravo zbog estih inova agresije kojima je bila izloena. Takvi su postupci samo podstakli aktivistkinje da se vre veu za vrednosti grupe, jer su prisustvovale njihovom direktnom ugroavanju na javnom mestu. Druga aktivistkinja, sa 18-ogodinjim aktivistikim iskustvom, kae:
Kada je rat ve poeo, na moju nesreu i na nesreu svih nas, traila sam ljude koji su protiv rata, ne obavezno ene, nego ljude koji su protiv rata...i tako sam nabasala na ene u crnom, koje su na ulici stajale i imale svoj protest u Beogradu, onaj u sredu od 15:30 do 16:30. Ja sam jednostavno njih videla, jednoga zimskog dana 92. i priklju-

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

197

Bojan Bili
ila sam im se i tu sam nala za sebe, kako da ti objasnim, jedan azil due, zato to sam tu spojila to to sam godinama traila. Nala sam na jednom mestu i tu re feminizam koju sam traila, a nisam znala ta je, koja me jako definie i nala sam i tu hrabrost koju sam imala u sebi, ali ipak nisam mogla da na ulici stojim sama. Tako sam svake srede dolazila na trg da bih uzela malo vazduha i da bih mogla da diem.8

Ideja o aktivistikom angamanu i ueu u protestima UC-a kao proirivanju "prostora za disanje" se ponavlja u aktivistikim narativima (videti npr. Tereli 1997). Ovo pokazuje da su se aktivistkinje/aktivisti nali/e u moralno teko podnoljivom okruenju u kom je sudelovanje u protestima omoguilo odravanje "psihikog kontinuiteta". Dramatian ton kojim intervjuisana aktivistkinja govori o svom iskustvu vezanom za UC, potcrtava vanost psiholoke dimenzije aktivistikog angamana. Ideologija UC-a: nepomerljivost jednog politikog stava Beogradski UC od samog poetka ratova za jugoslovensko naslee vidi srpski nacionalizam kao osnovi uzrok raspada Jugoslavije. Aktivistkinje smatraju da je Beograd bio centar "imperijalnog" projekta koji je eleo da okupi sve pripadnike srpskog naroda u jednu dravu, oteujui pritom suverenitet i teritorijalni integritet drugih jugoslovenskih republika. Ve u junu 1992. godine, dok mnogi aktivisti/aktivistkinje govore o "civilnom ratu"9 na jugoslovenskoj teritoriji, UC izdaje saoptenje u kom se kae da su:
srbijanski reim i njegove represivne strukture (federalna armija i paramilitarne formacije) odgovorne za sva tri rata, u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Srbijanski reim vodi ratove u ime svih graana i graanki Srbije. Na taj nain svi graani i graanke postaju rtve imperijalne politike (iz saoptenja objavljenog 10. juna 1992, ovde citirano po Mlaenovi & Hughes 1999).

Iako principijelno osuuje nacionalizam i ratoborni patrijarhat, UC insistira na asimetrinoj raspodeli politike mou unutar jugoslovenske federacije, po kojoj je srpska politika elita imala najlaki pristup politikim institucijama i vojnim sredstvima. Ovo je dalo srbijanskom reimu nadmo u konfliktu i omoguilo mu da sa teritorije Srbije i Crne Gore napadne ciljeve u HrvatIntervju sa autorom, Beograd, 15. jul 2010. godine. Jugoslovenski ratni sukobi jesi, meutim, imali i elemente graanskog rata. Ovo se, na primer, odnosi na tzv. Republiku Srpsku Krajinu, samoproglaeni entitet (19911995) unutar Hrvatske koji je bio naseljen veinskim srpskim stanovnitvom i iji su se predstavnici borili protiv hrvatske drave. Videti, takoe, Boli (1992) i njegov koncept unutranjeg rata.
9 8

198

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... skoj, ali i da podrava srpske jedinice u Bosni i Hercegovini. U tom smislu, UC vidi ratove u bivoj Jugoslaviji kroz prizmu agresije Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu koja je "zloupotrebila ideju Jugoslavije i pretvorila je u projekat Velike Srbije". lanice/lanovi organizacije se ve dve decenije suprostavljaju frazi po kojoj su "loini injeni na svim stranama", jer je vide kao formulu kojom se ele relativizovati krivica i odgovornost. Ideoloka doslednost je najvaniji kohezioni element grupe koji neutralie ili u svakom sluaju smanjuje znaaj razlika meu njenim lanovima/lanicama. Po reima jedne aktivistkinje (Zajovi et al. 2007, 58):
ta me je privuklo enama u crnom? Pa, mi smo razliitog godita, razliitog obrazovanja, ali sve delimo ista politika ubeenja sve smo bile protiv Miloevieve ratoborne politike i za mirna reenja problema. Dopadalo mi se oduvek to to razlike unutar grupe nisu nikada bile relevantne, bilo na nacionalnoj ili religijskoj osnovi to se poklapa sa nainom na koji sam vaspitana u mojoj porodici. Za mene su lino stajanja na beogradskim ulicama i trgovima bila veoma vana. UC je bio jedina grupa koja je konstantno, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, javno i otvoreno pokazivala svoj politiki, antimilitaristiki stav.

Kako sam ve napomenuo, jedan od najvanijih politikih ciljeva beogradskog UC-a je podizanje javne svesti kojom bi se drutvo nateralo na "suoavanje" sa kriminalnom prolou (Fridman 2011). Esencijalni deo ovih napora je priznavanje masakra u Srebrenici u kom je u julu 1995. pogubljeno oko 8000 bosanskih muslimana, kao zloina genocida.10 Iako je Meunarodni tribunal za bivu Jugoslaviju ovaj zloin oznaio kao genocid, taj se pojam teko prihvata u srbijanskoj politikoj javnosti i nije eksplicitno spomenut u rezoluciji o Srebrenici koju je usvojila Skuptina republike Srbije.11 Ovaj aspekt delatnosti UC-a dobro ilustruje Bergerov (1969) koncept strukture plauzibilnosti kojima autor objanjava "preivljavanje" politikih stavova neprihvatljivih drutvenoj veini. Berger smatra da politiki nepopularna uverenja moraju oslabiti pod pritiskom drutvenog okruenja. Kako bi ostali ideoloki privreni grupi koja zastupa takav stav, lanovi/lanice moraju biti u stalnom kontaktu jedni sa drugima, odnosno sa onima koje Erickson
Nemogunost relativizacije ove pozicije postala je oigledna u toku priprema za performans Par cipela, jedan ivot. Naime, lanice grupe zamolile su jednog dizajnera da kreira letak koji bi javnost informisao o najvanijim detaljima u vezi sa ulinom akcijom. Kad je letak bio zavren i dostavljen lanicama grupe, primeeno je da na njemu pie masakr umesto genocid u Srebrenici. Sve su kopije letka povuene i nove su odtampane ovog puta sa pravilnom formulacijom. 11 Meunarodni sud pravde u Hagu oslobodio je Srbiju odgovornosti za masakr u Srebrenici, koji se u presudi Suda takoe oznaava kao zloin i genocid. Sud je, meutim, proglasio Srbiju krivom za propust da iskoristi svoj uticaj kako bi ovaj zloin spreila i kaznila njegove poinioce (Summary of the Judgment 2007).
10

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

199

Bojan Bili Nepstad (2004, 51) naziva "potvrujui drugi" (confirming others). Struktura plauzibilnosti se formira meu aktivistima/aktivistkinjama koji/e su intimno povezani/e, pa legitimiu stavove jedni drugih i ublaavaju eventualne sumnje. Ovakav vid afektivne privrenosti grupi, po Bergeru je mogu samo ukoliko se kontinuirano uestvuje u njenim aktivnostima. Struktura plauzibilnosti se naruava odsustvom komunikacije ili neredovnim interakcijama (Erickson Nepstad 2004). Beogradski UC je uspeo da sauva svoju "strukturu plauzibilnosti" po cenu zauzimanja marginalne pozicije na srbijanskoj politikoj sceni. lanice grupe zastupaju radikalno antinacionalni i antinacionalistiki stav u politikom okruenju obeleenom veoma jakim nacionalnim/nacionalistikim sentimentom. Pripisujui odgovornost za bolnu seriju jugoslovenskih ratova iskljuivo srbijanskom reimu, lanice grupe nude prilino pojednostavljenu interpretaciju ovog fenomena koja onemoguava njihov jai drutveni uticaj, pa njihova saoptenja retko uspevaju da izau iz uskog okvira beogradske aktivistike scene. Ovakav stav ne uzima u obzir znaaj meusobno osnaujuih "antitetikih" sila koje u jugoslovenskom politikom prostoru imaju svoje dugorone razvojne putanje. 12 Liderstvo: snaga harizme UC je organizacija koja bi po svojoj ideologiji trebalo da bude bazirana na principu horizontalnosti i solidranosti. Aktivistkinje/aktivisti su obuene/i u crno i u ulinim performansima obino stoje u (polu)krugu ili lee drei se za ruke to su protestne strategije kojima se izjednaava status aktivista/aktivistikinja. Ova dimenzija javnog nastupa osnauje grupnu koheziju i prikazuje protest kao proizvod kolektivnog napora, ime se, u izvesnom smislu, zamagljuje uloga lidera, odnosno liderke, grupe. Performansi UC-a ine koordinatorku grupe nevidljivom, tj. nerazluivom od drugih uesnica/uesnika. U horizontalno orijentisanim kolektivima, eksplicitna analiza uloge lidera takoe se ne moe nai u publikacijama grupe, ve joj se pristupa iskljuivo kroz intervjue i opaanja uesnika. Beogradski UC ima istu koordinatorku od samog osnivanja organizacije. Re je, kako sam ve spomenuo, o aktivistkinji sa bogatim aktivistikim iskuU tom smislu, beogradska sociolokinja Anelka Mili (2002, 24) primeuje da: "Nema sumnje da je antiratni angaman ena iz enskih grupa, tako i ostalih ena, podigao svest i osetljivost kako ena, tako i ljudi uopte, za ono to predstavlja ugroavanje ljudskih prava. No, sa druge strane, u tom antiratnom angamanu ena bilo je svojevrsne radikalistike neosetljivosti i netaktinosti prema sloenosti, konfuznosti i delikatnosti raspada Jugoslavije."
12

200

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... stvom steenim u skoro svim vanijim (jugoslovenskim) feministikim inicijativama s kraja prolog veka. Ona se najee vidi kao "motorna snaga" grupe (koordinira aktivnosti grupe, vodi njene sastanke, daje i oduzima re, predstavlja organizaciju u javnosti i u inostranstvu, donosi odluke kad nije mogue postii konsenzus) i stoga uiva veliko potovanje njenih lanica/lanova. Moji su sagovornici jednoglasni u stavu da se opstanak organizacije mora pripisati njenoj harizmatinoj koordinatorki. Jedan aktivista kae da je dvodecenijsko postojanje grupe mogue:
Zahvaljujui Stai Zajovi i njenoj neverovatnoj energiji, koja mi nekad teko pada, ali da, ona je idejna tvoriteljka i mislim ona je porodila UC u Beogradu... sigurno zahvaljujui njenoj sposobnosti da stvori jednu filozofiju, jednu etiku UC-a, UC postoji i dan danas.13

Ovaj aktivista pokazuje da je UC na neki nain postao ivotni projekat koordinatore grupe sa kojom se ona identifikovala u tolikoj meri da ih nemogue razdvojiti. Ovaj projekat ili stil ("filozofija") obeleeni su korpusom etikih vrednosti koji je ostao konstanta u delatnosti organizacije od samog njenog poetka. Identifikacija liderke sa grupom vidljiva je i u razgovoru sa jednom aktivistkinjom:
Kad je posmatram, oduevljena sam strau sa kojom objanjava neku ideju ili se bori za neki predlog ili projekat... na primer, ako smo negde u nekom restoranu i neko je pozove telefonom u vezi sa radom UC-a, one ne moe da sedne, pone da eta, ljudi je gledaju... ali, ona je toliko u tome... ponekad joj kaem "mora unositi manje strasti, manje srce u sve ovo"... ponekad se plaim da bi joj toliko napora moglo nakoditi...14

Dakle, ak i one aktivistike strukture koje se doivljavaju kao de-hijerarhizovane imaju centralne linosti iji liderski kapacitet proizlazi iz njihovih organizacionih sposobnosti, harizme, ambicije, oseaja politike dejstvenosti (agency) i hrabrosti koji omoguavaju energetski zahtevne investicije u politiku stvar. Ovakva vrsta privrenosti ostavlja na druge lanice/lanove grupe utisak da se grupa "dri na okupu" i da se za njene ciljeve vredi boriti. To slui kao snaan podsticaj da se u njoj i ostane. Diskusija Melui (Melucci 1995, 55) smatra da je "razumevanje naina na koji drutveni pokret uspeva ili propada u svojoj nameri da postane kolektivni akter [...]
13 14

Intervju sa autorom, Beograd, 20. jul 2010. Intervju sa autorom, Beograd, 10. jul 2010.

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

201

Bojan Bili fundamentalni zadatak sociologa". Ovaj lanak ispituje iznenaujui opstanak i dvodecenijsko postojanje beogradske antiratne aktivistike grupe UC, fokusirajui se na najvanije elemente u konstrukciji njihovog kolektivnog identiteta. Analiza dubinskih intervjua sa lanicama/lanovima grupe, kao i dokumentarne grae vezane za njihovo delovanje, pokazuje da je organizacija razvila strateke opcije kojima osnauje grupnu koheziju i pojaava kolektivni identitet. Prvo, nosei iskljuivo crninu i tiho protestujui (u nedeljnim/mesenim/godinjim intervalima), UC transformie moralni i politiki stav u raspored koji proverava i potvruje privrenost izvornoj aktivistikoj ideji grupe i pritom ustanovljuje telo kao "alternativno politiko i rodno znanje" (Sasson-Levy & Rapoport 2003, 400). Rezultujui oseaj kolektiviteta i solidarnosti slui kao snana prepreka naputanju grupe, jer smanjuje kognitivnu disonancu koja se javlja kao posledica konflikta izmeu potrebe da se neto preduzme protiv ratoborne politike reima, sa jedne strane, i (tradicionalno patrijarhalnog) nedostatka politike dejstvenosti (ena) da se to zaista i uini, sa druge. Uee u grupi reprodukuje deo politike i drutvene realnosti u kojoj se miljenja i emocije mogu (relativno) slobodno iznositi i deliti i u kojoj se moralne vrednosti artikuliu kao univerzalne, a ne nacionalne. Izrazita ciklinost javnih protesta obeleena nedvosmislenom ideolokom pozicijom umanjuje znaaj obrazovnih, profesionalnih i starosnih razlika meu lanicama/lanovima grupe i razvija kod njih oseaj odgovornosti za odranje njelog delovanja (Bili 2010b, 2011d). U tom se smislu, kolektivni identitet pojavljuje, ne kao prost zbir individualnih identiteta, ve kao interaktivni i relacioni proces koji je u stalnoj artikulaciji, kako pre, tako i posle svakog aktivistikog poduhvata. Kolektivni identitet je, dakle, fluidni metakoncept koji predstavlja taku u kojoj se presecaju partikularni identiteti, ivotna iskustva, emocije i politike vrednosti lanica/lanova grupe. Privatne neprilike pronalaze put do javnog prostora zato to se artikuliu kao politiki inovi neodvojivi od irih drutveno-kulturnih obrazaca. Ovo ukazuje na veoma politizovanu prirodu prouavane organizacije i poziva na dalje ispitivanje politikih orijentacija postjugoslovenskih antiratnih aktivistkinja i aktivista koje obeleavaju dinamiku njihovih interakcija (Walder 2009). Neki istraivai su pokuali da proire i dopune Meluijevo insistiranje na procesualnoj prirodi kolektivnog identiteta bavei se razlikom izmeu identitetskog procesa i "proizvoda" koji se pojavljuje na njegovom kraju (npr. Snow 2004). Proizvod bi, po ovom gleditu, predstavljao "konstruisani drutveni objekat na koji reaguju protagonisti pokreta, njegovi protivnici i posmatrai" (Snow 2004, 4). Meutim, Fleer Fominaja (Flesher Fominaya 2007) tvrdi da su kolektivni identitet kao skup unutargrupnih procesa koji se odvijaju u irem drutvenom miljeu, sa jedne strane, i javno vidljivi izraz politikog sadraja tih procesa ("proizvod"), sa druge, u stvari, dva razliita fenomena. Drugim reima, protivnici pokreta ne reaguju na kolektivni identitet na nain na koji se on doivljava i konstruie od strane lanica/lanova grupe, ve na ono to se u javnosti projektuje i 202 Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... razume kao predstava datog pokreta. U kojoj e meri same/i aktivistkinje/aktivisti biti zainteresovane/i da suze "pukotinu" izmeu svog kolektivnog identiteta i njegove javne manifestacije zavisi od njihovih politikih stavova i ciljeva. U sluaju beogradskog UC-a, distinkcija izmeu kolektivnog identiteta kao procesa i kolektivnog identiteta kao projektovanog "proizvoda" je teko empirijski "uhvatljiva". Ovo ima veze sa injenicom da UC mobilie kolektivni identitet kao politiko sredstvo, pa su lini, drutveni i drugi kolektivni identiteti, u stvari, "kondenzovani" u politiku poruku (Flesher Fominaya 2007). Ovoj se organizacije ovde pristupa posle 20 godina od njenog osnivanja, a to je vie nego dovoljan period za testiranje razliitih aktivistikih opcija i razvijanje vidljivog i jasno prepoznatljivog kolektivnog identiteta. Na taj nain je ono to danas opaamo kao identitetsku konstrukciju podranu razliitim strategijama opstanka grupe, samo "sublimat" dugoronih procesa izgradnje identiteta. tavie, ovo je organizacija koju ne karakterie ideoloka heterogenost koja bi takve procese uinila tekim i sporim. Naprotiv, ideoloka nepomerljivost je jedna od kljunih osobina grupe. Bar jedan deo odgovora na pitanje kako je UC uspeo da opstane u poslednjih dvadeset godina krije se u injenici da je artikulacija kolektivnog identiteta zasnovana na kombinaciji konsenzusa, sa jedne strane, i jakog i harizmatinog liderstva, sa druge. Grupa koja je toliko raznorodna u pogledu starosti, obrazovnog nivoa, politike kulture i drutvenog statusa lanica/lanova bila bi paralizovana ukoliko bi konsenzus bio jedini nain donoenja odluka. Takoe, suvie autoritarno upravljanje vodilo bi unutranjim tenzijama i otporima koji bi spreavali stvaranje odrivog kolektivnog identiteta. Uspeno kombinujui ova dva elementa konsenzus i liderstvo i povremeno dajui primat jednom, odnosno drugom, organizacija zadrava kako svoj ekpresivnoemocionalni aspekt, tako i svoju strateku logiku. Osim toga, posebno je zanimljivo da su podsticaji za odravanje kolektivnog identiteta ostali praktino isti u dva bitno razliita politika konteksta, onom pre i onom posle pada reima Slobodana Miloevia. U prvom sluaju, lanice/lanovi UC-a bile/i su viene/i kao izadnice/i, a njihova stajanja nisu obezbeivale policijske snage. Grupa je privremeno zauzimala javni prostor i izlagala se verbalnim i fizikim napadima prolaznika, pa je na taj nain potvrivala svoju razliitost od politikog okruenja u kojem je delovala (Devi 1997b; Fridman 2011). Meutim, sa padom autoritarnog reima, stajanja UC-a su dobila policijsko obezbeenje i ak su postala u dobroj meri militarizovana i zbog toga to je drava shvatila da moe da potvruje svoju politiku legitimnost titei nenasilni alternativni glas. Ovo je bitno promenilo prirodu javnog pojavljivanja UC-a, zato to je lanice i lanove grupe zatvorilo u jedan deo javnog prostora, pa je onomoguujui fizike i verbalne napade, takoe spreilo emocionalnu razmenu i spontano pridruivanje. Militarizacija protesta ini grupu egAntropologija 12, sv. 2 (2012) 203

Bojan Bili zotinom ometajui komunikacijske kanale i na taj nain perpetuirajui ideju, kako unutar, tako i van grupe, da su uesnice/uesnici protesta ideoloki i fiziki odvojeni od ostatka drutva. Konano, Melui (Melucci 1995, 54) tvrdi da socioloka analiza zasnovana na konceptu kolektivnog identiteta "ne moe da objasni sve", pa da ovaj pojam treba shvatiti kao upozorenje na neophodnost da se prepozna i uzme u obzir mnotvo dimenzija kolektivnih poduhvata. Ova se analiza, na primer, ne bavi pitanjem koje se u dananje vreme ini kljunim u istraivanjima drutvenih pokreta, a to je sama mobilizacija akterki i aktera, odnosno njihova "regrutacija" u (esto visokorizini) politiki angaman (Bili 2012b). UC je grupa koja kombinuje razliite politike, istorijske, drutvene i line mree, pa je vano ispitati procese i mehanizme koji olakavaju ili oteavaju politiku mobilizaciju u aktivizam koji moe ugroziti i ljudski ivot (Baiocchi 2009; McAdam 1986). S obzirom na injenicu da grupa postoji ve dve decenije, mogla bi joj se prii i iz generacijske perspektive kako bi se ustanovilo koji motivacioni faktori pokreu uee i onih aktivistkinja koje nisu direktno povezane sa jugoslovenskim periodom civilnog angamana grupe. Bibliografija: Baiocchi, Lis. 2009. Women in Black: Mobilization into anti-nationalist, antimilitarist, feminist activism in Serbia. CEU Political Science Journal 4: 469-500. Barr, Dermot & John Drury. 2009. Activist identity as a motivational resource: Dynamics of dis-empowerment at the G8 direct actions, Gleneagles, 2005. Social Movement Studies 8: 243-260. Benski, Tova. 2005. "Breaching events and the emotional reactions of the public: Women in Black in Israel". U Emotions and Social Movements, ur. Helena Flam & Debra King, 57-78. London: Routledge. Berger, Peter. 1969. A Rumor of Angels: Modern Society and the Redescovery of the Supernatural. Garden City, NY: Doubleday. Bili, Bojan. 2010a. "Mapping the ephemeral: Yugoslav civil society initiatives towards the end of the 1980s". U Civil Society in Central and Eastern Europe, ur. Heiko Pleines & Sabine Fisher, 47-58. Stuttgart: Ibidem. Bili, Bojan. 2010b. Bourdieu and social movement theories: some preliminary remarks on a possible conceptual cross-fertilization in the context of Yugoslav anti-war activism. Sociologija 52: 377-398. Bili, Bojan. 2011a. Staying "sane" and even growing in times of chaos: Serbian anti-war activism as therapy. Antropologija 11: 45-65. Bili, Bojan. 2011b. In a crevice between gender and nation: Croatian and Serbian women in 1990s anti-war activism. Slovo 23: 95-113. 204 Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... Bili, Bojan. 2011c. Recovering post-Yugoslav anti-war and pacifist activism: A research agenda. The South Slav Journal 30: 24-56. Bili, Bojan. 2011d. A concept that is everything and nothing: Why not to study post- Yugoslav anti-war and pacifist contention from a civil society perspective. Sociologija 53: 297-322. Bili, Bojan. 2012a. Not in our name: Collective identity of the Serbian Women in Black. Nationalities Papers. (u tampi) Bili, Bojan. 2012b. Movementising the marginal: Recruitment to the AntiWar Campaign of Croatia. Narodna umjetnost. (u tampi) Blagojevi, Marina. 1998. Ka vidljivoj enskoj istoriji: enski pokret u Beogradu 90-ih. Beograd: Centar za enske studije. Boli, Silvano. 1992. Sociologija i "unutranji rat" u Jugoslaviji. Socioloki pregled 26: 9-25. Bonfiglioli, Chiara. 2008. Belgrade 1978: Remembering the conference Drugca ena. ensko pitanje novi pristup? Dostupno na http://igitur-archive.library.uu.nl/student-theses/2008-1031-202100/UUindex.html. Boinovi, Neda. 1996. ensko pitanje u Srbiji u 19. i 20. veku. Beograd: ene u crnom. Cockburn, Cynthia. 2007. From Where We Stand: War, Womens Activism and Feminist Analysis. London: Zed Books. Devi, Ana. 1997a. "Anti-war initiatives and the un-making of civic identities in the former Yugoslav republics. Journal of Historical Sociology 10: 127-156. Devi, Ana. 1997b. "Redefining the public-private boundary: nationalism and women activism in former Yugoslavia". Dostupno na http://scholarworks.iu.edu/journals/index.php/aeer/article/view/700/793 Duhaek, Daa. 2002. "Gender perspectives on political identities in Yugoslavia". U From Gender to Nation, ur. Rada Ivekovi & Julie Mostow. Ravenna: Longo Editore. Erickson Nepstad, Sharon. 2004. Persistent resistance: Commitment and community in the Plowshares movement. Social Problems 51: 43-60. Flesher Fominaya, Cristina. 2007. Creating cohesion from diversity: the challenge of collective identity formation in the Global Justice Movement. Sociological Inquiry 80: 377-404. Fridman, Orli. 2006. Alternative voices in public space: Serbias Women in Black. Ethnologia Balkanica 10: 291-303. Fridman, Orli. 2011. It was like fighting our own people: anti-war activism in Serbia during the 1990s. Nationalities Papers 39: 507-522. Goodwin, Jeff. 1997. The libidinal constitution of a high-risk social movement: Affectual ties and solidarity in the Huk rebellion. American Sociological Review 62: 53-69. Hughes, Donna, Lepa Mlaenovi & Zorica Mrevi. 1995. Feminist resistance in Serbia. European Journal of Women Studies 2: 509-532. Antropologija 12, sv. 2 (2012) 205

Bojan Bili Hunt, Scott & Robert Benford. 2004. "Collective identity, solidarity, and commitment". U The Blackwell Companion to Social Movements, ur. David Snow i dr., 433-460. Oxford: Blackwell. Jansen, Stef. 2005. Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu. Beograd: Biblioteka XX vek. Klandermans, Bert. 1997. The Social Psychology of Protest. Oxford: Blackwell. McAdam, Doug. 1986. Recruitment to high-risk political activism: The case of Freedom Summer. The American Journal of Sociology 92: 64-90. McAdam, Doug. 1988. Freedom Summer. New York: Oxford University Press. Melucci, Alberto. 1989. Nomads of the Present. Philadelphia: Temple University Press. Melucci, Alberto. 1995. "The process of collective identity". U Social Movements and Culture, ur. Hunk Johnston & Bert Klandermans, 41-63. Minneapolis: University of Minnesota. Mili, Anelka. 2002. enski pokret na raskru milenijuma. Beograd: Institut za socioloka istraivanja. Mlaenovi, Lepa. & Donna M. Hughes. 1999. Feminist resistance to war and violence in Serbia. Dostupno na http://www.uri.edu/artsci/wms/hughes/warvio2.htm. Nedovi, Slobodanka. 2005. Savremeni feminizam: Poloaj i uloga ena u porodici i drutvo. Beograd: Centar za unapreivanje pravnih studije. Polletta, Franceska & James Jaspers. 2001. Collective identity and social movements. Annual Review of Sociology 27: 283-305. Sasson-Levy, Orna & Tamar Rapoport. 2003. Body, gender, and knowledge in protest movements: The Israeli case. Gender & Society 17: 379-403. Searle-Chatterjee, Mary. 1999. Occupation, biography and new social movements. Sociological Review 47: 258-279. Slapak, Svetlana. 2001. "The use of women and the role of women in the Yugoslav war". U Gender, Peace, and Conflict, ur. Inger Skjelsbaek & Dan Smith. London: Sage. Snow, David. 2004. Collective Identity and Expressive Forms. Dostupno na http://escholarship.org/uc/item/2zn1t7bj. Stubbs, Paul. 2010. "Grassroots peacebuilding in the post-Yugoslav space: trajectories, limits and lessons". U U dosluhu i neposluhu, ur. Goran Boievi, 16-17. Gronjan: Miramida centar. Summary of the Judgment of the International Court of Justice of 26 February 2007. Pristup 10. februara 2012. na adresi http://www.icj-cij.org/docket/ index.php?sum=667&code=bhy&p1=3&p2=2&case=91&k=f4&p3=5

206

Antropologija 12, sv. 2 (2012)

Kolektivni identitet... uak, Bojana. 1996. "An alternative to war". U The Road to War in Serbia: Trauma and Catharsis N. Popov ur., str. 479-508. Budimpeta: Central European University Press. Tanjug. 2010. Napadnuti aktivisti ena u crnom. Pristup 10. januara 2012. http:// www.blic.rs/Vesti/Hronika/211209/Napadnuti-aktivisti-Zena-u-crnom. Tereli, Vesna. 1997. "Expanding our civil space: Women in peace initiatives". U Women and the Politics of Peace: Contribution to a Culture of Womens Resistance, ur. Biljana Kai, 19-30. Zagreb: Centar za enske studije. Uroevi, Milo. 2007. Simbolika ena u crnom, pre i posle petnaest godina. U ene za mir, ur. Staa Zajovi i dr., 29-35. Beograd: ene u crnom. Walder, Andrew. 2009. Political sociology and social movements. Annual Review of Sociology 35: 393-412. Zajovi, Staa. 2007. Dis/kontinuitet represije nad enama u crnom. U ene za mir, ur. Staa Zajovi i dr., 65-70. Beograd: ene u crnom. Zajovi, Staa i dr. 2007. ene za mir. Beograd: ene u crnom. Primljeno: 09.03.2012. Prihvaeno: 01.06.2012. Bojan Bili COLLECTIVE IDENTITY AS SURVIVAL STRATEGY OF BELGRADE ACTIVIS GROUP WOMEN IN BLACK The Belgrade-based activist group Women in Black has been for twenty years now articulating a feminist anti-war stance in an inimical socio-political climate. The operation of this anti-patriarchal and anti-militarist organization, which has successfully resisted numerous instances of repression, has not been up to now systematically approached from a social movement perspective. This paper draws upon a range of empirical methods, comprising life-story interviews, documentary analysis and participant observation, to address the question as to how it was possible for this small circle of activists to remain on the Serbian/post-Yugoslav civic scene for the last two decades. Consistent collective identity, which informs the groups resource mobilization and strategic options, holds the key to the surprising survival of this activist organization. I apply recent theoretical advances on collective identity to the case of the Belgrade Women in Black with the view of promoting a potentially fruitful cross-fertilization between non-Western activism and the Western conceptual apparatus for studying civic engagement. Key words: Women in Black, Serbia, collective identity, anti-war activism. Antropologija 12, sv. 2 (2012) 207