Lazar Jani

Oni su ovde, sa nama

roman

UniBook, Puurs, Belgija 2011. Ilustracija na koricama: Mile Deserti, 2011. Lazar Jani

Izdava:

A kada petli najave zoru, ja psujem tada u praznom stanu, i kao ludak smejem se stvoru, sto lae nou, a kune danju Smejem se, Aleksa Laki 1986. A vozovi idu, ne haju za tugu, starca koji stoji i dugo ih gleda Pre poslednjeg voza lei e na prugu, usamljeni ovek, umoran od svega. Vozovi idu, Aleksa Laki 1995.

Prva knjiga

KUA OBRASLA BRLJANOM

PROLOG Duboko dole, u estaru, zahukala je dvaput sova, a onda je ponovo sve utihnulo. Leao je licem prema blatnjavoj stazi, krkljajui, pokuavajui da udahne vazduh. Usta su mu se otvarala kao kod ribe na suvom, a u plua vise nita nije ulazilo, osim mozda, trulog lia i raskvaene zemlje, koji su mu napunili drelo. Zadnjim atomima snage pokuavao je da progrize tu opnu koja ga je spreavala da die... Nita mu drugo vie nije ulazilo u glavu, ni no na seoskoj stazi, ni magla na vrhovima bunja, ni hladnoa koja ga je stresala do kostiju, nita, samo da jo jednom udahne, jo jednom, a onda e sve biti dobro, i ustae, obrisae blatnjavo lice rukama, i otie pravo do majke, koja ga sigurno ve sa zebnjom pogleda kroz prozori sa ipkanom zavesicom... Samo jos jedan dah, i sutra e se opet smejati, a njegov brat Lazar e ga povesti u umu da zajedno love zeeve, ej, brate moj, koliko ih samo ima tamo iznad Cvetkovog gaja, a Lazar mu je obeao, ma samo da udahne kroz ovu ovu lepljivu maglu, kroz ovo smrdljivo blato, kroz ovo nabreklo grlo... Dok je septembarska no 196o. godine sve vie padala na obronke brda, na blatnjavoj stazi na ulasku u umu, trista metara od male kuice zidova obraslih brljanom, osvetljene kroz dva prozoria kao kroz dva oka, samo lojanom lampom, petnaestogodinji deak je umirao.

1.

Kad je otvorio oi, samo je nejasno pomislio na san koji mu je navukao nekakvu zebnju oko srca... Mile je otvorio svoj lap-top i veto, sa par udaraca prstima po tastaturi, pregledao svoju elektronsku potu. Nita narocito nije bilo, osim to se Ivan, njegov drugar, trenutno nalazio na mrei. I ne razmisljajui, uputio mu je video poziv. Ej ti majmune, jel ti nekad jebe neto uivo, osim sto po ceo dan chatuje sa nekim jadnicama, koje su u svom ljubavnom ivotu spale na tebe?, rekao mu je smejui se. Ivan se cerekao sa ekrana zavaljen u svojoj stolici u studentskoj sobi, u studenjaku, iza njega se video neuredan krevet i polica sa nabacanim knjigama. Bio je to smedj, trkljast momak u ranim dvadesetim, sa nebo plavim oima koje su mamile devojke. Ma nema ti pojma, ludae, koliko nesrenica sa fejsa bi isekle vene samo da budem sa njima, ali, zna ti mene, ja opsluujem samo moju Natau... Sad sam se i ja ukljuio, treba da skinem nesto o nelinearnim jednainama za fax... Jel se vidimo veeras u Floku? Pa kako?, to je u njihovom argonu znailo pa naravno, viali su se skoro svakodnevno, a najvie u klubu Flok u zgradi ispod Milovog stana. Imam neto samo da obavim u gradu, a u Floku sam do estice... Opet ti keva alje pare iz ikaga, ti nita drugo danju ne obavlja u gradu, osim sto die dolare... Ne seri, ne diem nikakve pare, ja za razliku od tebe radim, a ne ekam samo da mi neto padne sa neba, kao ti. Ivanu je tek to bilo smeno, hvatao se za stomak dok se cerio. A ti zove radom to sto se epuri kao obezbeenje pred ribama po splavovima, izigrava estokog momka, a u stvari gleda samo ta e u sitne sate da privede u stan! Ej, majmune, rad je sve to ti donosi kintu, a ako jos spoji lepo sa korisnim, tim bolje, smejao se i Mile. Ovakvi razgovori su bili karakteristini za njih dvojicu, i jedan i drugi su voleli da se zezaju, ali, kad bi jednom od njih neto bilo potrebno, onaj drugi bi prevrnuo svet da mu pomogne. Hajde, brate, vidimo se onda kod Lakija u Floku?, pitao je pomirljivo. Ako se ne vidimo, upaliemo svetlo, Ivan se primakao veb kameri i na ekranu se videle samo njegove usne nametene za poljubac. Cmoknuo je kameru i odmakao se, iroko se cerei. U istom momentu Mile je skoio, ispruio ruku, i, kobojagi, uhvatio poljubac prstima, a onda ga polako stavio sebi na obraz. To je bio njihov tos kojim su uveseljavali drugove i pravili ribe ljubomornim. Kad je ugasio lap-top, Mile je ustao sa troseda i istegao se. Bilo je vreme za njegovu jutarnju gimnastiku, sklekove, trbunjake, i sve ostalo ime je sebe muio kako bi odrzao kondiciju, i svoje lepo oblikovane misie. Bio je to lep, crnokos deko, sa ukasto-mrkim oima, koje je on voleo da zove zelenim. Falio mu je koji centimetar do 180, i zbog toga je esto voleo da kae da je ocu ponestalo materijala kad ga je pravio. Ali zato je svojih sedamdeset i neto kilograma lepo oblikovao u sklad bicepsa, tricepsa, ploica, i to uglavnom vebama. Nije voleo teretane, smatrao je da su momci koji se tamo nabilduju samo naduvani. Pomerio je malo stoi sa tepiha, i poeo prvu seriju sklekova. iveo je sam u trosobnom stanu u irem centru grada. Stan je bio majin, koja je vec nekoliko godina bila u Americi. Otac mu je bio advokat, imao je veliku kancelariju i novu porodicu. Razveli su se kad je Mile napunio osamnaest. On im to nikada nije oprostio, bilo ga je stid od drutva zbog te injenice. Ostao je sa majkom, dodue, samo par meseci, a onda je ona otila sa svojom novom ljubavi u ikago. Dobio je stan, i svoju slobodu. Roditelji su svoju krivicu pokuali da mu nadoknade parama i poklonima, ali on je to primao bez ikakve elje. Vie je voleo da sam zaradi svoj dinar. Iako je bio prirodno inteligentan, kola ga nije neto zanimala, i jedva je ekao da zavri nekakvu srednju kolu uenika u privredi, neto za parne kotlove, ni sam vie nije znao kako mu se zove zanimanje. Za ivot je zaraivao radei u firmi za obezbeenje imovine i lica Protekta, kao izbaciva u diskotekama ili klubovima. Odgovaralo mu je radno vreme, radio je od etvrtka do nedelje od 20h do 04h. Danas je bio tek utorak i bio je slobodan. Oznojan, zavrivi sa poslednjom serijom sklekova, uao je u kupatilo i podesio toplu vodu. Za trenutak je stao ispred ogledala, samo u gaama, i posmatrao uinak vebi naduvavi miie u stavu kako bi to napravio Mister Univerzum. Zadovoljan, hitrim pokretom je svukao bokserice, i uao pod tu. I sada, dok mu je mlaka voda spirala znoj sa tela, ponovo se setio sna. Nije to bila nekakva nona mora, boe sauvaj, jedina jeziva stvar u vezi ovog sna je bilo to to ga je ve mnogo puta, i to u dlaku isto, odsanjao... ...Bila je to kua, delimino zaklonjena drveem, do koje je vodio uzan poljunen put, zarastao travom. Predeo mu je bio nepoznat. Iza njega je bila uma, kroz koju je takodje prolazio isti ovaj put. Odande sam valjda doao, mislio je, mada nikad nije znao odakle je doao, jer san je uvek poinjao odavde. Tu, na izlasku iz ume. Ispred njega je bila padina breuljka. Napred, visoka, nikad koena, ve poutela livadska trava, i, na samom vrhu, stara kua iji su zidovi bili zaklonjeni divljim brljanom. Kasno popodne, sunce samo to nije zalo. Njegovo potamnelo lice gledalo ga je iza tamnih oblaka pri horizontu sa njegove desne strane. Bilo je kasno leto, ili rana jesen. Lie jos nije poelo da uti, ali je bilo prohladno, nekakav hladan vetar duvao mu je u lice. Poao bi poljunenom stazom, vukui polako noge, i milujui desnom rukom vrhove izdjiklalih visokih travki. Kua se inila daleko, i, kako je prilazio, inilo mu se da se jo vie odaljavala. Na kosoj liniji breuljka sa leve strane, na par desetina metara od puta, utke je stajalo usamljeno, veliko suvo drvo, sa tek po kojim listom na gornjim granama. Sredinja, najdeblja grana bila je prelomljena, i nebo je parala njegova otrica, poput nekog klina. Kao da ga je nekad davno pogodila munja, i prepolovila ga. Drvo je bilo bolesno, skoro mrtvo. ak je i gnezdo, koje je video u ravi jedno grane bilo prazno. Kad je ponovo pogledao prema kui, video je da mu je dosta izmakla. Imao je oseaj da je sve oko njega mnogo ire, u svakom pogledu beskrajno ire... I tu se san zavravao. Nekada bi se na ovom mestu budio, a nekada je san prelazio u neto drugo, kao kad, na primer, sanja da vozi helikopter, i uiva u oseaju lebdenja, a onda se san zavereniki okrene, i vidi sebe kako sa mukom okrece pedale bicikla kroz neko blato. Pa, dobro, rekao je poluglasno dok se brisao. Moje seanje nije od papira, dodao je u sebi, pomislivi na svog prijatelja Lakija. Jer da, pomislio je, Laki je iveo okruen tonama papira, starih knjiurina, asopisa, stripova, od ega je, bar dve treine, bio i proitao

2. Klub stripoteka Flok se nalazio u prizemlju rune zgrade arhitekture real socijalizma pedesetih, u kojoj je Mile u potkrovlju imao stan. Nekada je to bila samoposluga, velika runa prostorija visokih zidova od oko stotinjak kvadrata. Kad je lanac trgovinskih kua sredinom devedesetih godina prolog veka propao, Laki je, uloivi skoro svu uteevinu, kupio jevtino lokal od firme u steaju, i tu se uselio. On je prostoriju preuredio napravivi iznad galeriju, na kojoj je stanovao. Do galerije su vodile jake drvene stepenice od hrastovih greda i fosni, koje su bile u dnu desnog ugla prostorije. Sa obe strane od ulaze bile su police do poda galerije ispunjene knjigama, stripovima, DVD-ima, asopisima i mnogim drugim zaboravljenim stvarima koje si mogao kupiti samo tu, i nigde vie u celom gradu. Po sredini prostorije nalazile su se manje police, u dva reda, ispunjene slinim sadrajem. Tu si mogao kupiti egzotine poklone za roendan, indijske majmune od drveta i tkanine, ukrasne svee i dimne tapie. Vei deo prostorije je bio ispunjen DVD i VHS filmovima, koji su se tu rentirali ili prodavali. U jednoj polici se nalazilo nekoliko hiljada starih gramofonskih ploa, ve zaboravljenog pretka CD-a. Pa onda maske, indijanske, ili Majkla Majersa, pa slike minijaturne i one vee, reprodukcije i originali od poznatih i nepoznatih slikara, pa kolekcija tabakera i Zipo upaljaa, sa svim moguim reljefnim ilustracijama. Tu nije bilo neego ega nema. Kad bi, moda, neka zalutala muterija ula i zatraila komplet cevi za WC olju, Laki bi se, moda, samo malo zamislio, a onda rekao, dobro, to nemam, ali imam knjiicu u kojoj moete proitati sve o tome kako se postavljaju cevi u kupatilu. Pa bi onda zaronio u policu, i istu pronaao i stavio pred zabezeknutu muteriju. U sredini kluba, desno od pulta za kasu, odmah ispod stepenita, nalazio se mali drveni stoi u starinskom stilu i oko njega isti takav dvosed i dve fotelje za ljuljanje. Tu je muterija mogao dobiti kafu iz automata u plastinoj ai i jedno dugako predavanje Lakijevo o temi koja ga je, ili ga nije zanimala. Tu je on bio kralj zemlje izgubljenih stvari u vremenu i prostoru. Kasnih etrdesetih godina, irokih ramena, obuen u stilu sedamdesetih u dins, sa licem na kome se nisu videle godine, ali jeste nekakvo veliko ivotno iskustvo iz prohujalog vremena. Kratko oian, na keca, sa isto tako kratkom bradicom skoro sasvim sedom, izgledao je kao nekakav profesor koji ui osnovce jednainama. Mile je znao da je Laki zavrio Pedagoku akademiju, ali nije ni jedan as odrao uenicima, ako se ne rauna to sto je uvek imao da rasini neku temu muteriji koja je imala vremena da to saslua. Upisao je on i Pravni fakultet , ali ga je zabatalio i, jo dok je bio mlad, otisnuo se u svet. Radio je svata, konobarisao, radio na graevini, ali i bio mornar, dodue na reci... I sada se vratio u svoju luku, i odatle ga vie niko nije mogao isterati. Kao da se umorio od takvog ivota, ta li... Oenjen nije bio, a da li ga je neko ekao tamo u belom svetu, to je samo on znao. Galerija je bila replika donje prostorije, sa izuzetkom, to se na sredini nalazila ogromna ugaona garnitura okrenuta prema policama sa TV-om, kompjuterom i muzikom linijom. Zidovi su bili ispunjeni ormanima sa slinim sadrajem kao i dole, u klubu. Valjda sve to nije moglo da stane dole, Laki je kao hrak vukao gore, u galeriju. Na podu su bile naslagane gomile knjiga i kompleta asopisa i stripova, kao svojevrstan lavirint izmeu ulaza i ugaone garniture. A ona je bila posebna pria. Tapacirana u tamnocrvenoj vestakoj koi, sa dva lakta, na koju je moglo sesti desetak ljudi, a bogami, kad se izvue, i polovina njih i da prespava. Tu se odvijao drutveni ivot posle osam uvee, kad je klub bio zatvoren. Koliko noi je Mile tu proveo u brojnom drutvu, gde se sluala muzika esdesetih, pilo Lav pivo i puilo toliko, da su se posetioci mogli videti samo ako bi razgrtali dim rukama. Mala kuhinja, u kojoj je dominirala rashladna vitrina sa staklenim vratima, u uglu galerije, sa velikim ankom. Pored kuhinje bila su dvoja hrastova vrata, od kojih su jedna vodila u malo kupatilo, a druga u malu spavau sobu, kojom je dominirao veliki francuski leaj. Sve to upotpunjavalo je sliku stanita Lakijevog, kao iz nekog starog filma o muzeju odbaenih stvari. Lakija je upoznao jo kad je bio klinac i dolazio sa mamom da kupi neku knjigu koja mu je bila potrebna za kolu. Laki mu se smeio, nazvao ga je Mishelin, a jednom mu je ak i poklonio veliki strip album tvrdih korica o indijancima i osvajanju Divljeg zapada. Kasnije, kad je bio stariji, dolazio je i sam posle kole, dok su mu roditelji bili na poslu. Fascinirao ga je taj nestvarni svet kluba, a jo vie ga je fascinirao Laki, koji mu je izgledao kao voa karavana pionira to su ili u osvajanje divljeg zapada, iz stripa koji je proitao. Bio je reio da prelista i rukom opipa svaki eksponat u klubu, ali, valjda zato to je Laki godinama sve vie toga skupljao, sve ove godine mu nisu bile dovoljne za takav podvig. I danas bi pronaao neto to jo nije video, a kad bi pitao je li to neto novo, Laki bi mu, smejui se, rekao da to tu stoji jo od 99-te... Vraajui se iz grada, zaustavio je motor Suzuki, oev poklon za osamnaesti roendan, i, razmislivi malo da li da ga ostavi u garau iza zgrade, ipak odluio da ga ostavi ispred kluba. Nije jo bilo pet sati, i mislio je da ako Ivan bude ranije prolazio gradskim busom iz Studentskog doma, videe motor i sii e na narednoj stanici. Tri stanice dalje, na istoj liniji, ivela je i Ivanova devojka Nataa, pa bi on mogao i da produi do nje, ako ne bude video da je Mile vec stigao. Kad je otvorio vrata, veselo ga je pozdravilo zvonce, znak da je neko uao. Sa sterea se uo nekakav stari rock. Odmah je uo Lakijev glas kako neto objanjava neuglednom elavom liku, koji je sedeo ivicom dupeta na fotelji, sa obe ruke drao plastinu au sa vruom kafom ili ajem, i znojio se po eli. mirkajui, sluao je Lakijevu recenziju nekoliko DVD filmova koje je ovaj drao u ruci, jedan po jedan odvajao i objanjavao zato ba taj ne treba da kupi. Mile je video da su to, uglavnom, akcioni filmovi, ali mu je kupac izgledao kao neko ko se, u stvari, vie razume u pornie. E, vidi, ovde je Van Dam mator, a ribe su kao izvaene iz kace sa kupusom. Tu je, naravno, i zla banda, i to ne jedna, nego dve, hogani i pogani, drutvo kao, otprilike, oni u skuptinskom restoranu, samo to jo ovi imaju i pitolje. On je, kao, umoran od ivota, ali mu se jo ne umire, naroito od kako ga prebiju, ukradu mu motor i ostave da istruli u pustinji. Dobro, ne bi ba istrulio, ima tu i nekakvih ptiurina leinara, ali mu se privia i neki indijanski vra, pa se oni udrue da ubijaju od batina te motorokradice. Najjaca scena je kad se ribe upiaju u gae kad vide oamuenog Van Dama kako udara glavom u odkrinuta vrata... U ovom drugom se matori Van Dam povampirio, ne zna ni gde ide ni gde udara, ali sreom, povampirio se i Dolf Lundgrin, pa se oni zajedno ponovo priseaju slavnih dana iz prvog dela Univerzalnog vojnika, nabrajao je Laki reajui jedan po jedan DVD pred skupljenog elavka, koji je izgledao kao neko ko je ba hteo da ponudi na prodaju Kirbi usisiva, ali, nekako, ne moe da doe do rei. Tada je Laki registrovao Mila, preko lica mu je preao otvoren osmeh, i udarivi lako zatvorenom akom o Milovu ispruenu pesnicu, rekao, samo na momemenat prekidajui koncentraciju: Gde si, Mishelin, sedi, sad u ja askom ovde zavriti. Rekao je to tonom kao da misli na dovravanje pogurenog elavka, a ne na prepriavanje sadraja filmova, pa se Mile u sebi nasmejao. Seo je na stolicu za ljuljanje, uzeo nekakav otvoren filmski asopis sa stoia, i poeo da ga prelistava, znajui da je to Lakijevo askom, jo barem etvrt sata. Pazi sad, oni misle da smo svi mi bez pola mozga, pa da mozemo da progutamo ova njihova sranja od scenarija, reije i treerazrednih glumaca, koji glume kao u porniu, nastavio je Laki, a i elavko se malo lecnuo, kao da je hteo neto da doda, ali mu je zafalila ba ta polovina mozga u kojoj se formiraju reenice. Valjda misle da je dovoljno da pronau neku ribu sa veim brojem brusa nego kvocijenta inteligencije, pa emo se mi polomiti da im napunimo bioskopske blagajne, radi tamo nekih sisa. Pa, ako hou da gledam sise, ima toliko toga u vedskim filmovima. Sisa i golih dupeta ima valjda vise nego gaa, a takve slike uz, obavezne, razbijene njuske, pljute iz ove nove produkcije. Evo, na primer, ovaj... i Laki je nastavio da analizira sledei film koji mu je doao pod ruku. Pola proitanog asopisa i dvadesetak minuta kasnije, Laki je zavrio kratak pregled preporuka elavku za gledanje, i ovaj je srameljivo odabrao jedan, valjda od sramote da ne uzme nita, posle tako iscrpnog predgovora. Odlian izbor! kratko je prokomentarisao prodavac, kao da malopre nije i taj, ba kao i sve ostale filmove iz ponude, popljuvao. Ubacio je DVD u kesicu, uzeo ispeglane pare koje mu je elavko pruio i skoro ga otpratio do vrata, kroz koja je ovaj, maltene izvinjavajui se zbog svog loeg filmskog ukusa, trapavo izaao. Ti si lud, smejao se Mile dok mu je Laki prilazio. Da nismo zajedno odgledali veinu od tih filmova, jo bih mogao i pomisliti da su takvo sranje! Treba sve posmatrati i sa runije strane, tako se dobija kompletan uvid u celinu slike. Laki se ponovo iroko osmehivao. Nee skoro ovog debeljka-elavka videti, samleo si ga kao teka protivnika u muva kategoriji. O, ne sekiraj se ti, nije njemu ovoliko vremena posvetila ni roena mama, doe on ponovo da diskutujemo o filmovima! Da tako neto ve nisam viao, ne bih ti poverovao! nasmejao se Mile. Samo mi nikad nee biti jasno kako moe toliko vremena da potroi na takve gubitnike! Svakakvog cvea u boijoj bati..., tiho je prokomentarisao Laki, i kao da mu je nekakva senka naas preletela preko lica. A odmah zatim, ponovo se okrenuo Milu, i veselo upitao:

Je li, molim te, reci mi samo odakle ti ona od jue ujutru, im je izala iz zgrade znao sam da je noila kod tebe, ljapkala je bosa po baricama koje su ostale posle peraa ulice, jednu cipelu sa tiklom je drala u depu od jakne, a drugom je mahala na putu i zustavljala taksi? Uz sve to je jo nesto i psovala, neku avliju ili nekakvu rakiju, nisam dobro cuo ta od starog dobrog Mik Degera, koga sam upravo sluao. Uvek si dovodio fine ribe, sve su nekako uvijale ustima dok priaju, ali ova je sve neto vikala, ba kao da je kerka ciganina koijaa... Htela je da je vozim motorom kui, a ja sam joj dao za taksi i rekao da mi je motor na farbanju, cerekao se i Mile. ulo se zvono kad su se otvorila vrata, i Mile je pogledao da vidi da nije to sluajno Ivan, ali nije bio, bila je to jedna gospoa koja je htela da razgleda figurice za poklon. Dok se Laki bavio svojim poslom, ustao je i otiao do automata za kafu, i ne razmiljajui, odmah odabrao ono to uvek pije, kratki espreso, prethodno ubacivi u aparat novanicu od 20 dinara. Dok je ekao, sluao je Lakija kako hvali odreeni artikal na taj nain sto bi iskritikovao onaj koji se nalazio pored njega. Pomislio je da e opet, moda, prisustvovati dugakom monologu, ali je gospoa brzo uzela onu prvu figuricu koju je i htela, platila i otila. Doi e veeras i Ivan, moda i sa devojkom, rekao je kratko Lakiju kad se ovaj vratio. On je slegnuo ramenima, u stilu, svejedno mi je, malo poutao, pa rekao: ini mi se da devojka nije samo lepa, nego je i pametna. ta ono studira? Istoriju umetnosti? Valjda arheologiju. ta ja znam. Meni je sve to isto. Tvoje ribe uglavnom studiraju puenje kurca i jebanje na sto naina, osetio je prekor u njegovom glasu. Kad e nai jednu pravu, zar se ne umori od toliko glupaa, kako im samo popamti i imena? Da mu neko drugi to kae Mile bi se naljutio, ali je znao da je Laki u pravu, i ovaj mu je tako neto i mogao da kae. Uzdahnuo je i tiho jo jednom rekao: ta ja znam... A onda, elei da promeni temu, rekao: Opet sam sanjao onaj san... Laki ga je prodorno pogledao. Zar jo niko nije pokosio tu prokletu livadu? A onda se na trenutak zamislio i poeo: Jebiga, ti zna da ja nisam neki psihoanalitiar i tuma snova, ali sam listao malo literaturu od kako si mi proli put ispriao za taj tvoj san... Snovi su svojstveni svakom oveku, pa ak i ivotinje sanjaju. Samo spavanje je mehanizam oputanja miia i odmaranje nervnog sistema, kako bi ovek sakupio snagu za sve ono to ga eka kad se probudi. ovek provede treinu svog ivota u spavanju, pa prema tome, to je jedna vana stvar u njegovom ivotu. E sad, najvei deo spavanja celokupna aktivnost organizma je umanjena, osim u jednoj fazi, takozvanoj REM fazi kad je poveana modana aktivnost. Ta faza traje od osam do trideset minuta i ponavlja se vie puta u toku noi. To je faza kolutanja oiju, kad se oi ispod kapaka brzo pomeraju. Tada sanjamo... Laki je malo zastao, uzeo cigaretu iz paklice sa stoia i polako pripalio. E sad, ljudi su oduvek pokuavali da protumae snove, naroito kad bi sanjali neke strane stvari, poput vetica, vremenskih neprilika, i, to ne rei, svoje ili neije smrti. Uglavnom, pravilo je da, to su snovi runiji, njihovo znaenje je povoljnije. Na primer, sanjati neiju smrt, znai produiti mu ivot... Snovi su najee odraz nekog snevaevog iskustva, njegovih elja i razmiljanja... Malo zastavi, da povue jo jedan dubok dim, opet nastavi: Ovaj tvoj san je malo drukiji od drugih, jer se stalno ponavlja, i, moe se reci, da te opseda. Ovde se ne moe prosto tumaiti san na osnovu nekog tvog iskustva. Frojd, koji se mnogo bavio snovima, takve snove je nazvao arhainim ostacima, koji cine nekakvo duhovno naslee. Jung je to nazvao kolektivnim nesvesnim, kao nekakvim ljudskim praiskustvom koje lei u svesti pojedinca. U tom se ulo zvonce, i jedan lik je uao u klub. Laki je zastao, pridigao se sa dvoseda, pogledavi u pridolicu. Ovaj na nikog nije obraao panju, nego se odmah uputio polici sa stripovima. Laki je imao ogromnu kolekciju stripova poev od ovih novih izdanja Veseli etvrtak, svaka sveska u celofanu, od po 190 dinara, pa onda nekoliko stotina polovnih stripova Zlatne serije i Lunovog magnus stripa. Cena ovih stripova je bila razliita, zavisno od stanja u kojoj se nalazio strip i od toga koliko je bio redak na tritu, i kretala se i do 250 dinara po svesci. Tu su onda bile i cele kolekcije strip revija Stripoteke,Denisa,Eks almanaha, pa strip albumi tvrdih korica najboljih crtaa sveta. Pridolica je uronio u taj svet, i Laki je znao da je ovaj zaboravio na vreme, i da ce proi dosta dok se za nesto ne odlui. Rekao mu je samo: Komija, ako Vam zatreba pomo, slobodno zovi, i ponovo se okrenuo Milu. Kad bi tvoj san raslanili da bi mu videli znaenje po sanovniku, nastavio je Laki, dobili bi nekoliko slika, koja svaka za sebe, ima neko znaenje: stara kua, brljan, hodanje uvelom livadom, staro drvo precepljeno munjom, prazno gnezdo, zalazee sunce, vetar koji duva u lice... Neu da te plaim, ali mogu ti rei, da mi se kosa digla na glavi, kad sam video u sanovniku da svaka ova slika sama za sebe znai neku nevolju... Naravno, moe biti, i da je to samo nekakav pejza koji si video na nekoj slici, ili deo nekog filma koji si gledao, pa na to zaboravio... Laki je zautao. Lice mu je bilo zamiljeno, gledao je odsutno negde prema izlogu, ali Mile je znao da je on sad odlutao negde daleko u svoju prolost. Izgledao je kao da razmilja o neem to je hteo da zaboravi, o nekoj tajni koju sa nikim jo nije podelio, i nikad ni nee... Onaj to je razgledao stripove, uputio se prema kasi nosei u ruci nekoliko komada. Laki se prenuo, ustao, pregledao ih, sabrao cene i naplatio. Mile je video da je ovaj izabrao nekoliko svesaka Marti Misterije, doktora za onostrano. Sa sterea se ula obrada stare stvari od Nazareth Love hurts Nan Vernon. Odlian enski vokal u prvom planu i tiha muzika koja se probijala iz daljine. Mile je zagonento gledao u veliku uramljenu sliku na zidu iza dvoseda, nekakva zimska idila sa kuom na breuljku zaklonjenom empresima. Na trenutak je pomislio na kuu iz svog sna, ali ova je bila vea, brvnara od drveta, sa potkrovljem. Iz odaka je veselo izlazio dim. Ne, to nije bila ta kua. I Laki je posmatrao neku sliku. Samo, ta slika je bila u njegovoj glavi i stigla je iz davne prolosti. Valjda, iz prohujalog vremena kad je on bio mlad.

3. Tog leta 1985. godine neto ga je vuklo da se vrati kui. Tamo nije bio skoro tri godine, od kako je iznenada odluio da se otisne u svet. Tad je bio jo student Beograskog univerziteta i pomou indeksa je otiao najpre u Nemaku, a posle i u druge zemlje Evrope. Zadnje dve godine je bio u Iraku, radio je na graevini. Imao je ugovor jo do kraja godine, ali je iznenada, krajem septembra uzeo neplaeno i vratio se u Srbiju. Kad je izaao iz autobusa na Valjevskom putu, do zaseoka Lakia imao je jo nekoliko kilometara da prepeai. Bilo je toplo, pretoplo za ovo doba godine. Put je bio kolski, poljunen, ali neravan. Ovde su se jo mogle videti zaprege sa volovima ili konjima, mada je bilo i traktora. Krivudao je izmeu brda, prolazei pored retkih kua, pored kukuruznih polja, a najvie pored livada i panjaka, gde su se jo napasala goveda. Ponegde pored puta uzdizali su se spomenici na grobovima vlasnika imanja. Ovde je tek odnedavno prestao obiaj sahranjivanja na imanju pokojnika, ali su ovi krajputai jos merkali prolaznike. Nije nosio puno stvari, jedna putna torba sa najpotrebnijom garderobom i poklon za majku. U kaubojkama i farmerkama, i samo majici bez rukava, zategnutoj preko irokih preplanulih ramena, sa dugom kosom vezanom u rep, vie je liio na nekog zalutalog hipija, nego na nekog iz ovih krajeva. Mislio je da ga niko nee prepoznati, par seljaka je video, nazvao im dobar dan, i oni njemu, ali su ga gledali ispod oka. Ni on njih nije poznavao, ali dobro, bio je jo daleko od kue. Iza njega je naiao stojadin, vukao se polako, izbegavajui rupe na putu. Za njim se vijorio oblak praine. Ba lepo, pomislio je, samo mi je jo to trebalo, i sklonio se malo da ga propusti. Auto je iznenada zakoio pored njega, oblak praine ga je sustigao i obiao, otvorio se prozor i kroz njega se pojavila jedna upava glava, koja je viknula: Aleksa Lakiu! Jel si to ti, Aleksa?!, smejao se neko kroz svoje poutele zube. Tek kad se malo razila praina koju je podigao auto, prepoznao ga je. Bio je to njegov drugar iz detinjstva Mihajlo Lukovi, zvani Kameni. Ej, Kameni, ja sam, Laki! Nije te bilo vie od deset godina u ovim krajevima, zamislio se, Nisam te video jo od osnovne kole... Nego, ajde, ulazi, da te bacim do kue, i ja se vraam iz Valjeva. Otvorio mu je desna vrata. Laki je obiao spreda auto i seo na mesto suvozaa. Kameni je iveo par stotina metara nie od Lakijeve kue. Bili su komije i nerazdvojni u ranom detinjstvu. Kad je zavrio osnovnu kolu, Laki je otiao u Beograd, tu je iveo u Uenikom domu. Retko je viao Kamenog, jer je retko dolazio kui, radio je preko raspusta u gradu. Od onda se vie nisu druili, ivoti su im se razili svojim tokovima. Laki je bio ljut na sebe to je svog druga Kamenog skoro i zaboravio... Ej, Kameni, Kameni, pa ta mi ti radi? pitao je. Radim zemlju sa ocem, ta bi? Nisam ja zavrio nikake velke kole, ko ti! Gledao ga je pa dodade: I nisam ja vie Kameni, sad me vie niko tako ne zove. E, ja u tako da te zovem, uvek sam te tako i zvao!, nasmeja se Laki. Malo pouta, pa upita: Jel via moje? Kameni ga je gledao. Bio je to krupan momak, od sto kila to bi se reklo, upave crne kose nikad eljane, obuen u tofane pantalone i koulju, odelo koje je oblaio kad ide u grad. Nije to bila ba prikladna odea za ovu vruinu, koulja mu je do pola struka ispod pazuha bila mokra. Polako, porazmislivi, ree: Viam, i nisam uo da dolazi. Jel oni znaju da dolazi? Auto je polako plovio nizbrdicom. Nisam stigao da javim. Odjednom mi je iskrslo. Kameni je neko vreme utao, i gledao ispred sebe. Nesto je mrmljao sebi u bradu. Odjednom se prenu, pa ga oprezno upita: A jel ti majka pisala? Laki ga pogleda. Neko teko oseanje mu preplavi telo, ba kao i tamo u Iraku, kad ga je neto vuklo kui. Reci mi, ako neto ima da kae. Kako su moji? Kameni se predade. Pa, dobro, kad ja ve moram biti taj koji e ti rei loe vesti! Aleksa, otac ti je na samrti. Pojo ga rak. Laki preblede. Nije mogao da progovori. I Kameni je utao i gledao put. Laki mu je zbog toga bio zahvalan. Otac mi je na samrti, pomisli. To me je vuklo. To me je vuklo kui. Zbog toga sam danima imao isto ovakvo oseanje zebnje kakvo sam imao malopre... Ali, stani, to ne moe biti mogue. Majka je pre mesec dana pisala i nita mi nije pomenula. Kakav je to rak da oveka pojede za mesec dana? Onakvog oveka? Skoro se nasmejao pomislivi, pa Lazar Laki bi mogao ovog tu Kamenog da nosi na leima sav ovaj put kojim se klackamo...? Proistio je grlo i tiho upitao: Koliko dugo je bolestan? Od prole zime. Ja sam ga vozao po lekarima. Istopio se. Imo je stodvaes kila, a sad nema cetres. To nije moglo da ima smisla, pomisli. Pa od prole zime sam dobio od majke nekoliko pisama. U svakom je pisala da su svi dobro?! U svakom sluaju, stiemo, sad e mi sve razjasniti. Stizali su. Poljunen put se peo uzbrdo kroz umicu. Jo par stotina metara, pa e se pojaviti i njegova kua. Gledao je kroz prozor u umu. Prisetio se kako je sa ocem tu sakupljao drva. Prvo bi doao umar i bojom obojio stabla koja su se smela ruiti. uma je bila njihova, ali nisu smeli obarati zdrava i jaka stabla, samo ona starija i oronula. Otac bi pljunuo u ake, uzeo sekiru, i obarao jedno po jedno. Nije mu dozvoljavao da bude tu kad ih obara. On bi kasnije doao i vukao odseene grane. Tako bi spremali ogrev za celu zimu. Nekad bi bilo vika i za prodaju. Ko li je ovog leta spremio drva, sad kad je otac bio bolestan?, pomislio je. im su izali iz ume, ugledao je. Izgledala mu je manja nego to se seao. Oronula, mala kuica, na vrhu breuljka, zarasla u brljan. Izgledala je i ona bolesna. Kameni je zaustavio auto na vrhu breuljka, ispred neugledne kapije. Udario je sa obe ruke po volanu, pogledao Lakija praznim pogledom i rekao: Sad, ta je, tu je. Aj, pa se vidimo kasnije, navrati ako stigne kod mene na rakiju. Kad je izaao, Kameni je malo bre nego to treba poterao stojadina dole niz put, i nestao iza krivine koja je savijala iza njegovog ambara. Kao da je beao od bolesti. Stao je na kapiju. Kua je stajala levo od njega, malo uvuena iza ardaklije, ispruzena duom stranom prema dvoritu. Tri sobe, sa ulazom u srednju. Ispred, celom duinom dugaka veranda. Desno, naspram kue, bio je ambar i iza njega drugo dvorite za kokoi.Ni one se nisu ule. Pravo je bila tala i iza nje senik. Noge su mu bile teke, i samo je stajao. Tada se na vratima kue pojavila sitna enica, sa maramom. Njegova majka Lenka. Majko, pomislio je, ali nije mogao da izgovori. Aleksa, sine, rekla je to tiho da je jedva uo. A onda jae: Aleksa, sine! Stigao si majku da obraduje! Oca da vidi! Lazare, stigao nam Aleksa, ovo zadnje je doviknula okrenuvi se prema vratima. A onda je poletela prema kapiji. Odigao je od zemlje kao da je i ona imala etrdeset kila. Zagrljeni, nita nisu govorili, osetio je samo kako joj se telo gri, dok je jecala. Dobro, de, de ... govorio je, ne znajuci ta drugo da kae. Naglo se odvojila od njega, pogledala ga uvis, i krajikom marame brisala suzu. Kako si lep, da te se majka nagleda! Mislila je majka na tebe sve ove amotne godine od kako si u belom svetu! A onda se zamislila i tiho proaptala:

A otac ti je neto bolestan... I sad je htela to da umanji, rekla je to kao da ga je uhvatila prehlada, nita strano... Zato mi nista nisi o tome pisala?, upitao je prekorno, skoro otro. Malo se trgla, i tiho proaptala: Lazar mi nije dao. Svako pismo sam morala prvo da mu proitam pre nego to ga poaljem tebi... Pomislio je na oca. Istina, bio je to ponosan ovek. Ali ovo? Da zabrani da mu ita kae? I neka sumnja, kao crv, uunjala mu se u glavu... Polako su krenuli prema ulazu. Dva stepenika, odkrinuta vrata i u sobi je. Na sredini sobe veliki drveni sto sa hoklicama. Pravo, mala vitrina sa posuem. Na njoj su stajale dunje. Pravo desno smederevac na drva, pored otoman. Na njemu je sedela jedna baka u crnini, pognuta, i neto aptala, kao da se molila. Njegova baka Ilinka. Podigla je lice i pogledala ga. Priao joj je i poljubio je. Nije se pomerila, samo ga je gledala. A onda je ponovo poela neto da mrmlja usnama. To je tvoj unuk, Ilinka, postao je pravi ovek! ponosno joj je rekla Lenka, a njemu objasnila: Baka je poela pomalo da se gubi. Samo tako odluta... Levo i desno su bila vrata od druge dve sobe. Gde...?, zaustio je, a majka mu pogledom pokae na desnu, zadnju sobu. Uao je polako. Soba je bila zamraena. Bila su tu dva kreveta. Kad su mu se oi privikle na mrak, primetio je na jednom krevetu neto malo, zgreno ispod pokrivaa. Videla mu se samo glava. U stvari, videle su mu se samo oi. Sive, ugasle, tupo su gledale u plafon. Priao je, i nagnuo se da mu bude u vidokrugu. Oi su ga gledale, i u njima se video samo uas! Trnci su mu proli niz kimu. Sve to je hteo da kae, zaboravio je pred tim oima. To jeste bio Lazar Laki, njegov otac. Bar oi su bile njegove.

4. Sedeli su u velikoj garnituri na galeriji, sluali muziku, priali i, ta bi drugo, pili pivo i puili. Ivan je doao sa Nataom nekoliko minuta pre osam, kad je Laki zatvarao i zajedno su se popeli na galeriju. Ivan je priao, a ostali su se smejali. E, sad u da vam ispriam kako sam bio na informativnom razgovoru sa policijom u subotu!, kae Ivan pa nastavi: Zna onog klinca, Mile, to smo ga upoznali u Riju, kad nam je nudio onu narukvicu na prodaju? Joj, znam, onaj runi, ut ko da ga je tata pravio sa dvadeset jaja, a ne sa dva!, smejao se Mile. Krenem ja u petak popodne kod Natae u stan, i sretnem njega. Pozdravimo se, i pria on kako je krenuo u zlataru da proda neki zlatan lanac sa priveskom. Sad, nije vano, kae kako plaaju 900 dinara gram, i zove mene da odemo negde na pivo, kad proda. Smeje se, a Nataa ga gurka, i moli: uti, nemoj...! Priaj sad kad si poeo, ubeuje ga Mile. Elem, kaem ja, ne mogu, urim, krenuo sam kod Natae u stan, ona me eka. On se ponudi da doe i on, i da donese pivo, pa da tamo pijemo... Ja, budala, dam mu adresu, i odem. Mislio sam da nee ni doi... Polakomila se budala na pivo, smeje se Mile Nataa za vikend bila sama u garsonjeri, cimerka joj na selu, mi tako priamo, kad oko deset evo njega, sa kartonom piva u jednoj ruci, i okaenom nekom ribom, na drugoj ruci. Zvoni, mislim, probudie pola komiluka. A ta njegova riba nema esnaest godina!, ubacuje se Nataa. Uvuem ih unutra, da ne bude komije, a naroito baba Tavaku, to ivi u dvorinom stanu pored Natainog. I tu se mi porazmestimo, njih dvoje na jedan, ja i Nataa na drugi krevet, otvorimo limenke, i pijemo. On izvadio i dop, izvukao nekoliko crta, ponudi i nas, mi odbijemo, i oni pomru sami... Sve se bojim da bi ti odbio, da te ja nisam klepila, kae Nataa. to, ne koristim ja to, zna Mile, evo, reci joj, brani se Ivan. Nije ti dobro od dopa, cereka se Mile. I nastavimo da pijemo, nastavlja i Ivan da pria, karton se prazni, ak i ova moja se napila, i daje mi signale oima. Pitam ga, kad mu ide zadnji gradski, kae ima vremena, u dvanaest. Nastavljamo da pijemo. U deset do dvanaest ga podsetim na autobus, oni ustanu, ona njegova sve zapinje. Ispratim ih do vrata, oni stanu u dvoritu, vidim ljube se. Kaem mu pouri, on meni, nema frke brate, a ja budala, dodam, da ako zakasne, mogu da se vrate ovamo... Jebiga, ve sam se i ja napio... Ne znam ta mi je bilo, udarilo mi pivo u glavu. Svi se smeju, Ivan nastavlja: Posle dvadesetak minuta, ja i Nataa taman hteli, zna, kad opet neko legao na zvono, ne prekida. Izaem, oni su, ko bi drugi, zakasnili su na gradski. Kreten kupio u dragstoru jo jedan karton piva, nije se ni setio da postoji i taksi. ta u, uvuem ih unutra, Nataa obesila nos, mislim, strelja me oima. Oni seli ponovo na svoj krevet, opet pria, opet pivo, sreom, nema vie dopa. Jebiga, mislim, propalo vee, nema cimerke, a ovi se uvalili, ta u, udri tugu na alkohol. Ugasili smo svetlo, upaljen samo televizor, vidim, oni se ljube, a Nataa, besna, nee ni da me pogleda. Odjednom, on na njoj, svukao pantalone samo do pola dupeta. Nataa ode u kupatilo, a ja ostao da im drim sveu. Posle se okrenu, sad je ona gore, jae ga, samo je u majici, na mene ni ne gledaju. Otiao bi i ja u kupatilo, ali Nataa zakljuala. Da izaem napolje, probudiu baba Tavaku, a Nataa nema vie soba, to je garsonjera. Sedim tako, pijem pivo, utim i sam sebi puim od muke. Opti smeh, smeje se i Laki. Mogao si bar telefonom da snimi porni, pa da gledamo, mogao je Laki to da iznajmljuje u klubu, kaze Mile. Ne prodajem deju pornografiju, smeje se Laki. Nisam se toga ni setio. Pa da, mogao sam biti i reiser i kamerman, nazvao bi film Bitanga i princeza... Sad, koliko je ona princeza, to nije bitno, vano je da je on bitanga, jer je problematian. I kako se to zavrilo?, pita Mile. Radili su to do etiri ujutro, kasnije su se pokrili. Nataa se vratila u krevet, legla i okrenula mi lea. Ja sam pio i gledao noni program na televiziji. U pet su otili, ovaj mi kae, brate, vidimo se opet. Hvala brate, ali ni u snu vie... Provala smeha, smeje se i Nataa. I kakve to veze ima sa informativnim razgovorom? pita Mile. Primila me Nataa da prespavam kod nje, kad ujutru, oko osam, zvoni mi mobilni telefon, zove me neki lik iz policijske stanice, pita je li poznajem tog i tog, i kad sam ga zadnji put video, on im je dao moj broj. Kaem, poznajem ga, video sam ga sino u gradu. On mi kae, prie vam se ne slu. Kaem, nisam jo zavrio, kasnije je doao sa svojom devojkom kod moje devojke u stan, pili smo pivo, otiao je u pet ujutru. Pandur mi kae kako je tip izjavio da smo nas dvojica sami celu no proveli napolju na trgu i priali. Kaem, nije tako, rekao sam kako je bilo. Sta bi ti sam sa njim radio celu no na trgu?, pita Mile. Ne znam u kom je lik tripu, ne bi ni sa devojkom provodio sam celu no na trgu, a ne sa njim. Pandur me na kraju pita, da li mi je nudio neku tehniku, i zahvali mi se na saradnji. Kasnije me zove on, kae, brate, bio si o-key, imam neke probleme sa pandurima. Najebem mu se keve, i uz to poskidam mu i svu ostalu rodbinu po spisku, i kaem mu da me vie ne zove. Sad moe da plati sledeu turu piva, poto si se kod pandura tako jevtino izvukao, kae Mile. Od kojih para? Pa, nisam ja prodavao ni tehniku ni zlatni lanac! Ma, alim se, ja u, ko jo hoe pivo? Laki je odmahnuo rukom da nee. Ivan je guzvao svoju praznu limenku. Hoe ti, eeru? pitao je Natau, a onda je rekao Milu: Ma, donesi i nama dva. Mile je otiao do anka, uzeo iz rasladne vitrine tri limenke piva, i ostavio u novanik na sanku 300 dinara. Zadri kusur, rekao je novaniku. Bacio je jo sa anka jednu limenku u Ivanove otvorene ake. Uz put mu je bacio jo jednu, kad je Ivan prvu pruio Natai. Hej, nisi mi rekao kako je na vonji?, upita Mile Ivana. Ivan je iao na obuku za vozaa B kategorije. Jue sam tek prvi put sa poligona izaao u grad. Pita me Dragoslav, instruktor, pre toga, jel imam tremu. Kaem nemam, pre nego to sam doao ve sam omanuo tri piva! On pita, jel znam ja koliko je dozvoljeno po novom zakonu da imam alkohola u krvi? Znam, kaem, ali znam i da neu duvati pandurima dok sam u auto koli. On kae, sledei put u duvati njemu, pa ako budem imao vie od o,30 promila alkohola mogu slobodno da idem kui... Neki drkadija, kae Mile. uj ovo, samo to sam izaao na ulicu, pojuri auto neki pas lutalica lajui za tokovima. Kae mi on, pazi da ne udari psa. Kaem, jebe mi se za psa, ko mu je kriv ako podleti pod tokove. A on e, ako zgazi psa, to ti se rauna kao da si zgazio peaka, pae na polaganju. Kaem, neu zgaziti peaka, peaci ne tre i ne laju za autima. I, jesu preiveli svi peaci tvoj prvi as na ulici?, smeje se Mile. Peaci jesu svi preiveli, ali Dragoslava zamalo da udari kap kad na semaforu nisam stao na crveno svetlo! A to nisi stao?, pita Mile, i ve se hvata za stomak od smeha. Dobro, nisam ja budala, znam da na crveno treba stati, ali, pravo da ti kaem, semafor nisam ni video, zbunio me Dragoslav, hajde sad skreni levo, ne, nemoj, nastavi pravo, pa na sledeoj raskrsnici napravi polukruno okretanje. Mislim, daj odlui se, kaem, ekaj, jel si mislio na ovu raskrsnicu, ili onu sledeu, i u tom proletim kroz crveno. Ti nisi normalan!, rekla je Nataa. Sluaj ovo..., nastavljao je Ivan da pria svoje dogodovtine sa obuke za voznju. Mile i Nataa su se smejali, dok je Laki sedeo zamiljen u svojoj fotelji, vrlo retko uestvujui u razgovoru, kad bi ga neko neto direktno upitao.

Neto pre deset Nataa i Ivan su odluili da odu ponovo do Nataine garsonjere. Laki i Mile su ih ispratili do vrata. Pozdravili su se, i oni su otrali prema stanici, jer je upravo nailazio autobus. Mile je stao pored svog crnog suzukija od hiljadu konja. Laki je na vratima iroko udisao sve vazduh. Nisi neto veeras raspoloen? konstatovao je Mile. Laki se pravio da je preuo pitanje. Odlutao je mislima negde daleko, mnogo dalje od ovog mesta i ovog trenutka ovde. Mile je upalio motor, mahnuo i odvezao se niz ulicu. Laki je stajao jo na vratima kluba. Mislio je na svoju kuu u rodnim Lakiima, praznu, naputenu ve mnogo godina, iz koje je pobegao u jezivom uasu, on, koji se nieg nije plaio, sa eljom da se vie nikad ne vrati... Pomislio je u sebi, boe, kako da kaem Milu, da je ta kua iz njegovog sna, moda moja kua

5. Obiaj je bio da kad je u kui bolesnik na samrti, komije i rodbina dolaze da sede preko cele noi, da ga uvaju. Lazar je imao rak grla. Ve duze vreme nije mogao da pria. Otpustili su ga iz bolnice pre desetak dana da umre kod kue. Od pre dva-tri dana nije uzimao ni vodu ni hranu. Samo su mu vlaznom maramicom kvasili usne. To vee, na dan kad je Aleksa stigao, u kui je bilo desetak ljudi i ena. Po dvoje-troje sedelo je pored Lazarevog kreveta, a ostali su sedeli u srednjoj sobi, pili kafu i rakiju i priali. Ovog trenutka kod Lazara je bio Ilija Lukovi, otac Kamenog, prvi komija i najblii prijatelj. Sa njim je bila i njegova majka Velebita Lukovi, ena od preko sedamdeset godina, ali jo uvek visprena. Povremeno je ulazila i Aleksina majka Lenka, da vidi da li neto treba, da donese svee pokvaenu maramicu, ili dospe Iliji rakiju. U srednjoj sobi se vodio neobavezan razgovor, prialo se o vremenu, letini, i svakodnevnim poslovima. Priao je Milutin Jevi, valjda najstariji itelj zaseoka Lakii, starac koji je pamtio i lepa i runa vremena, ak i vreme pre Balkanskih ratova. E, kaete ljudi, velika je vruina, ali kakve ja vruine pamtim, kad sunce sie sa neba i pogori svu letinu, da govedo nema gde ivu travku isupati... Seam se da sam kao deak pravio kule od ljunka u koritu Jadra, jer preko leta nije bilo ni kapi vode da potee. Ne znate vi deco, obraajui se Aleksi i Mihajlu Kamenom, kakva je vruina bila one godine kad ste se vi rodili, a jadni rab boji Marko, brat Lazarov, i stric tvoj Aleksa, ispusto bogu duu svoju, tamo dole u umi, na stazi kozjoj prema potoku, bog da mu duu prosti. Stric Marko je umro od astme kad je imao petnaest godina, rekao je Aleksa. Milutin ga je zagonetno gledao pa je nastavio: Da, da, od asme... od smrta, to bi se reklo, nije tom detetu od poetka bilo sueno da ivi, takav se rodio, evo je Ilinke, tu ive, moe da kae, bio je boleljiv od kolevke. Baba Ilinka je sedela na otomanu i nije ga ula, ljuljkala se napred nazad i neto mrmljala, kao da je ba pevala uspavanku tom istom Marku. A bilo je i tako vreme, kad se Marko rodio, nije bilo lekara, rat je jo trajo, a otac mu Gavro je pogino tamo kod Valjeva a da ga nije ni vido. Pogino zajedno sa ocem svojim a mojim saborcem jo iz prvog velikog rata, mojim imenjakom Milutinom, da da... Ubili ih dumani, nali ih posle zajedno zagrljene i jedva ih razdvojili kad su ih saranjivali.. Milutin nije pomenuo da su i Gavra i Milutin, kao i on sam, bili u etnicima, kao i uostalom veina seljaka iz ovog kraja, ali Aleksa je to znao. E jadna nam je ova naa muenica Ilinka, namuila se kroz ivot, kako, samo ona zna. I ovek i svekar od poetka u ratu, njoj na plea nekoliko sitne deice, samo je Lazar rat preiveo... I na kraju, dobi jo jednu nesretnu duu, Marka, da se mui s njim, ta je jadna preturila preko glave, dobro je i iva! Aleksa je gledao u svoju baku Ilinku, i bi mu neto teko oko srca. Uzdra se da ne pusti suzu. Jedino joj je Lazar bio uzdanica, izrasto je u pravog oveka, na dedu, vodio je kuu ko pravi domain jo od kako je dorasto za motiku... Aleksi se inilo da ga Milutin gleda nekako prekorno, kao da je hteo rei, a ti, Aleksa, im si odrastao, otiao si i ostavio svoje da se sami mue. Lazar je Marku bio ko otac, pazio ga je ko svoje dete... Aleksa je spustio glavu i gledao u svoju aicu sa rakijom. Milutin je nastavio svoj monolog: E, mnogo izgibosmo u ovim ratovima, eto, iz prvog rata u selo smo se vratili ja i Milutin i Savatije i jo samo nekoliko ljudi. Pa selo se zove Lakii, a u njemu samo jedna kua Lakia, tvoja Aleksa, a ostalo sve izumrlo u bedi i ratovima ... Imao je Milutin jo jednog sina, Radovana, junainu, pogino je hrabro jos etres druge branei srpstvo. Malo pouta, pa dodade: Trei sin otide pred rat na kole, pa ga ovi nekrsti to i na svoju krsnu slavu pljuju, preludie i prevukoe na svoju stranu, streljale ga vlasti u Beogradu, jer je propagiro nekakvu revoluciju... Seam se, kad je Milutin uo za Jovana, plako je vie od muke to ovaj pogibe za komuniste! Moj deda-stric Jovan je ranjen kad je unitavao gorivo za nemake tenkove. I on se borio protiv okupatora. Uhvatili su ga i muili, ali nikoga nije odao. Posle su ga Nemci streljali, stao je u odbranu svog dede-strica Aleksa. Milutin na to nita nije odgovorio, nego je nastavio: Priam ti kako i Radovan i Jovan pogiboe mladi, jo se ni ne oenivi ...I tako, od cele loze Lakia ostade samo Lazar. Malo pouta, pa dodade: A iza njega ti, Aleksa. Malo je poutao, pa tiho dodao: Eh, ta ti je ivot, koliko god da doivi, kratko je, a posle se u sanduku dugo lei..." Baka Ilinka, koja je svo vreme pogrueno sedela na otomanu i utala, odjednom je ustala i vikala, smejui se: Oni su ovde, sa mnom! Oni su ovde, sa mnom! Lenka, pogledaj, oni su ovde, sa nama! i veselo pokazivala majci prema lusteru. U sobi je nastao tajac. Svi su pogledali prema plafonu, i ugledali dva leptira, koji su leprali oko sijalice. U tom su se otvorila vrata od sobe. Tu je stajao Ilija Lukovi, i guvao svoju kapu. Pogledao je u Aleksu i rekao: Aleksa, Lazar je upravo izumro...

6. Bilo je tek deset uvee, i za njega je to jo bilo rano. Reio je da se odveze do kluba u kojem je preko vikenda radio. Jo jedno-dva piva, da malo proaska sa drugarima, ako ih bude, i, to ne rei, da odvoji neku malu da mu ispuni no. Kafe klub Scilla se nalazio u strogom centru gradu, u jednoj od uliica koje su presecale peaku zonu. Od etvrtka do nedelje klub je radio kao diskoteka, gostovali su prenaduvani gradski high tech di-dejevi. Od ponedeljka do srede atmosfera je bila mirnija, ak si ponekad mogao nai i slobodan sto. Otiao je pravo za ank. Radio je novi deko, znao mu je ime, ali ga nije dobro poznavao. Ali, on je poznavao Mila, bar je znao ta ovaj pije. Bez rei mu je doneo mali Lav, i pokazao mu, saekao da on klimne glavom, i onda ga otvorio. Mile je voleo da pije iz flae. U klubu veeras nije bilo neke guve, bilo je zauzeto par stolova, uglavnom u bati, a vei deo prostora unutra je bio prazan. Samo neke goste je znao iz vienja, jer su esto dolazili. Pretpostavio je da je jo rano, dananji klinci su izlazili tek u jedanaest. Otpio je u cugu jednu treinu piva iz flae, zapalio jedan Winston 100s iz paklice, i duboko uvukao prvi dim, uivajuci u oseaju koji mu je preplavio celo telo. Gde je Zuki?, upitao je konobara. Drako Zuki je bio njegov kolega iz obezbeenja, koji je trebao raditi veeras. Izaao je nesto da kupi, odgovorio mu je konobar, a onda, pogledavi prema vratima, dodao: Evo ga, vratio se! Zuki je bio krupan, malo vie prosed nego to bi se oekivalo za njegovih trideset sedam godina, ali ovek pun snage, energije, i neke vesele prostodunosti, koja je izbijala iz njegovog stava. Poreklom iz Kljuca, u Bosni, iveo je u Beogradu zadnjih petnaestak godina, tu se i oenio i napravio dvoje dece, jednog dekia i jednu curicu. Mile ga je znao zadnje dve godine, radili su zajedno u Protekti. Mile se ceo okrenuo na stolici, podigao uvis obe ruke i veselo mu viknuo: Pa gde si ti, brate, gde luta? Zuki mu je prilazio, iroko se osmehujui. Pozdravili su se udarivi jedan drugom akom o aku. Zukic je primakao jednu ank stolicu sebi pod dupe i seo. Jesi opet malo blb-blb blb-bll? udarao je svojim prstom po usnama, isputajui suglasnike, to je njemu znailo, neto, kao, opet si malo vie popio? Ma, neee, tri piva smejao se Mile. A ta je to, za ampiona! ta radi? Doao sam tebe da vidim. Moe pivo? Zuki se smejao. Mogu misliti, mene da gleda! Pa se uozbiljio, videvi da Mile pokretom ruke zove konobara: Ej, nemoj, hvala ti, moram da popijem diklofenak, uhvatilo me neto u leima Jebe te godina proizvodnje, a? Vie kilometraa, ispravio ga je Zuki. Jebi ga, brate, ta da ti kaem, doi u i ja u tvoje godine, smejao se Mile. Mada, sad kad te gledam, boju ima, jo samo da se ukoi! Idi, bei, pa, nisam ba na umoru! Miki, daj to pivo! E, takvog te volim, obradova se Mile, pa rece konobaru. Donesi dva, ! Kucnuli su se i ispili. Mile je dokrajio prvu flau. Kako su ti klinci? pitao je Mile. Ej, dobro su, ta da ti kaem, lepi na mamu, pametni na tatu Ma, pametniji od tate, ovi danjanji klinci se raaju sa fakultetom, eto, moj Laki, on je stariji, nameta mi sve na mobilnom, igra igrice na kompjuteru, a ja znam samo da ga ugasim, i to kad izvadim utika iz struje a nema jo sedam!... Zuki je volio da se raspria o klincima. Lepo je to imati klince zamislio se Mile. Pa, ta eka, mlad si, ima stan, ima para? Jo samo da nadjem neku ozbiljnu devojku E, pa brate, ovde je nee nai. Video si i sam, kakve si sve odavde vodio u stan! Ti si danas drugi koji mi je to rekao, setio se Mile Lakija. Zukicu je zvonio mobilni. Gde si, ovee?... ta?... Kad? Radim da da Da vidim, saekaj! Spustio je telefon, i, ozbiljan, okrenuo se Milu: Mogu li da te zamolim da me zameni ovde pola sata, jedan prijatelj mi je imao saobraajku, udario ga neki ludak izlazei na ulicu iz haustora, da skoim do tamo, da vidim je li mu treba pomo? Izgovorio je sve to brzo, u jednom dahu. Naravno, tu sam, samo ti idi! Mile je znao da je bilo dana i kad je Zuki njega menjao. Zukic je rekao svom sagovorniku da odmah dolazi, ustao, kucnuo Mila po ramenu, i poao brzo prema vratima. Na ulazu se skoro sudario sa jednim starim gostom kafea, poznanikom, koji ga upita: Gde es, Zukiu? Zuki je zastao, podigao prst u visini lica, smiljajui kako na brzinu da odgovori, a onda, uvidevi da nema vremena da mu sad sve otpoetka objanjava, samo odmahnuo rukom, rekao: Ma, jebi se, ne zadravaj me, eno, neka ti Mile kae gde u! i istrao napolje, do auta. Poznanik je gledao za njim u udu! Mile se za ankom zacenio od smeha. Ostavi sam, Mile je zapalio cigaretu i zamislio se. Razmiljao je o tome kako mu je Laki danas bio udan, od trenutka kad mu je ponovo ispriao za svoj san. Nije se on mnogo uzbuivao zbog tog svog sna, bio je momak koji je vrsto stajao na zemlji obema nogama, i nita takvo kao to su snovi, nije ga moglo izbaciti iz ravnotee. Sanjao ih je on, valjda, ve milion, svakakvih gluposti, bilo je ak i karakondula koje su pokuavale da ga uplae, ali nikad nije traio nekog da mu tumai snove iz tamo nekakvog sanovnika. Najee ih je zaboravljao odmah poto bi se probudio. Za ovaj je onako, usput, ispriao Lakiju jednom prilikom kada se na galeriji povela pria o jednom filmu, vezanom za snove kojima je glavni lik predviao nekakve strane nesree i katastrofe. Jedina stvar koja ga je navela da to ispria, je to, to se san, u malim prekidima, ve nedeljama ponavljao. U kafe klub je ula jedna devojka, malo zastala i uputila se pravo prema anku. Trojica pijanih mladia, koji su sedeli za prvim stolom do vrata, i do tada glasno razgovarali, na trenutak su zautali, a onda je jedan od njih glasno zazvidao za njom. Sedajui na sank stolicu, lagano je mahnula konobaru, koga je , verovatno, poznavala. U Milov vidokrug je ula dok se primicala anku, i on je poeo otvoreno da je posmatra. Prvi put je video ovde, u ovom lokalu. U stvari, ovakvu devojku, mislio je, prvi put je video u ivotu. Imala je oko dvadeset godina, i, verovatno je bila njegove visine, ako nije bila u tiklama. Tanka crna letnja haljina, sa niskim dekolteom, bila joj je iznad kolena, taman toliko, da se to ne bi moglo nazvati nepristojnim. Nosila je i malu konu jaknicu, raskopanu, koja joj je dopirala do iznad kukova. Po ispupenjima na haljinici videlo se da nije nosila nita ispod nje, osim gaica. Njih je na trenutak video dok je prekrtala nogu preko noge sedajui. Duboke, letnje izme, od crne koe, sa visokim potpeticama, dosegnule su joj do kolena. Ono to ga je na njoj zadivilo, bile su krupne, zelene oi, kojima ga je na trenutak pogledala, odvano, ne sklanjajuci pogled pred njegovim. Dugu, talasastu, crnu kosu je nehajno vezala u rep. Tek crnilo za trepavice i diskretan ru boje usana je bilo sve to je imala od minke. Ipak, njeno lice je odisalo sveinom, i sve je bilo tu na mestu, ravan nos, predivne, malo napuene usne, i dva reda ravnih belih zuba, koje je pokazala kad mu se osmehnula. Bilo je to najlepe stvorenje koje je on uivo video. Preduhitrio je konobara i obratio joj se: Izvini, mogu li da ti ja ponudim pie?

Klimnula je glavom, kao da je to neto najnormalnije, i pristala. Smirnoff vodku sa ledom. rekla je konobaru. Kad je dobila pie, Mile je podigao svoju flau i bez rei joj nazdravio. Ona je uzvratila, blago liznuvi visoku aicu. Ja sam Mile, predstavio se. A onda dodao, nisam te ovde viao. Magdalena. Mogu li da ti se pridruim? Delile su ih tri stolice. to da ne? Nemam nita protiv da bolje upoznam kavaljera koji me asti piem! Premestio je sa sobom samo cigarete i upalja, a konobar mu je, usluno, premestio i pie. Magdalena, izvini ako sam malo nepristojan, ali kako to da te nikad ovde nisam viao? Nisam odavde. U poseti sam kod brata, a to je, inae, ovaj klipan ovde, pokazala je na konobara, koji se nacerio. Miki, pa ti se ni ne hvali da ima ovakvu lepoticu za sestru, namignuo je konobaru. Ovaj se jos cerio, dok je iza anka glancao au. Ona je slobodna devojka, rekao je, i to je zazvualo kao da nema nita protiv toga da Mile krene u akciju. Bio je dve-tri godine mlai od nje. Lepo ti mene uva, rekla je, kobajagi, prekorno, i ponovo se nasmejala. Odakle si? pitao je Mile. Ja sam devojka sa sela! rekla je prkosno, zabacivi glavu. Ne izgleda mi tako. A to, po tebi devojka sa sela treba da nosi opanke i maramu? Nisam tako mislio. Ne znam, u stvari ni ta sam mislio, ja ni ne poznajem ni jednu devojku sa sela, nasmejao se Mile. Eto, sad poznaje! Mile je otpio gutljaj piva. Magdalena je potraila u svojoj maloj tanici cigarete, izvukla iz paklice jedan Eve 120s , i on joj je usluno pripalio svojim zipo upaljaem. Pa, kakvi su ti utisci odavde? Nemam ih jo. Stigla sam danas popodne. Upisala sam Psihologiju i ovde u od oktobra studirati... Pa lepo, imae ovde mnogo kandidata da proanalizira. Eto, moe poceti od mene, pokazao joj je i svoje bele zube. Dok se smejao, pojavile su mu se iznad usana dve male jamice. Ne znam ba, ima lep osmeh, a to je moda samo zato to planira da me veeras odvue u auto. Rekla je to, kao da u stvari, i ne bi imala nita protiv. Mogao bih samo da te provozam na motoru. Mislim da bih se smrzla od straha! Ne boj se, za prvi as ne bih vozio vise od esdeset! Ti izgleda planira vie od jednog asa, pogledala ga je svojim krupnim oima, i njemu je srce postalo ogromno. Momci oko prvog stola do vrata su zvali konobara. Mile ih je samo ovla pogledao, profesionalna deformacija. Namirisao je nevolju. Odgovorio je Magdaleni: Ako ti se svidi. A ako mi se ne svidi, obeava da e me ostaviti kod prvog taksija? Ako ba insistira, obeavam, oiju mi! Laes. Bilo joj je to zabavno. Kad kaem majke mi, ja laem. A kad kaem oiju mi, ne laem, majke mi! smejao se Mile. Ti si jedan vrlo duhovit deko, to ti priznajem. Smejala se a zatim je dodala: A ta ti studira? Studirao sam za bika, ali sam pao na rikanju. Od tada studiram TOF. A ta ti je to, TOF? Tranje oko fakulteta. Dobro, ne mora da mi kae. A sad ozbiljno, ne studiram nita. Radim kao obezbeenje. Ti si onda neki estok deko, gledala ga je znatieljno. Ba bih volela da te vidim kako pravi red. Miki, koji je u meuvremenu odneo pie za prvi sto, neto se buno raspravljao sa onim momcima. Jedan od njih, oigledno pijan, je stajao i pruao ruku preko stola, pokuavajui da ga dohvati. Flae i ae na stolu su bile prevrnute. Gledaj sad! Mile je ustao, i skinuo jaknu. Ispod je esto nosio majicu na kojoj je pisalo Obezbeenje, iako nije radio. To mu je esto pomagalo da bez velikog uplitanja smiri klince koji su malo vie popili. I ovo su bili klinci, imali su manje od osamnaest godina. Seao se da ih je viao vikendom u klubu. Priao im je. Onaj koji je stajao, glasno je psovao konobara. Druga dvojica su sedela i posmatrala. Sluaj, debilu, ne zna ti kome se obraa! Mogu sad da te pocepam kao svinja masnu krpu, ej, klipane! Oisti ovo sranje i donesi nam ponovo pie, kad ti kaem! U emu je problem? upitao je Mikija. Stajao je blago rairenih nogu, sa oputenim rukama, ali spreman da u svakom trenutku skoi. Namerno je izdigao sto i prevrnuo sve sa njega, kratko je objasnio Miki. Jesu ti platili? pitao je. Nisu. Galamdija je sada stajao i gledao Mila. Videlo mu se po oima da nije samo pijan, nego da je jo na neemu. I druga dvojica su ga gledali, oigledno su ga prepoznali. Momci, platite pie i napustite lokal, rekao je mirnim, dubokim, otrim glasom. U redu je, nema problema, koliko treba? brzo je upitao jedan od ove dvojice koji su do sada samo sedeli, izvadio dve novanice od po 1000 dinara i spustio na sto. Bie dovoljno, nije nita polupano, zadri kusur! A onda je hitro uhvatio za ruku onog to je stajao i pokusavao da dohvati i zguva novanice sa stola, ustao i zagrlio ga: Idemo sada. Za ta mu plaa, jebe mi se za njegovu piljivu sestru, hou da pijem! U redu je, brate, mi sada idemo, nema nikakvih problema, govorio je Milu dok je vukao svog drugara prema izlazu. I trei je ustao, polako izlazio licem okrenut prema Milu, i mrko ga gledao. Videemo se mi jo! vikao je galamdija dok je izlazio. Kad god poeli! odgovorio mu je Mile. Kad su se vrata za njima zatvorila, Mile je upitao Mikija. Zato pominje tvoju sestru? Ovaj naduvani je traio da zovem Magdalenu da sedne za njihov sto. Vreao me je kad sam mu rekao da mi je to sestra i da nije slobodna. Ima li dovoljno novca za ceh? Klimnuo je glavom. Uzeo je novac, i poeo da kupi prevrnute ae i flae sa stola. Mile se okrenuo prema Magdaleni. Bila je vesela, smejala se i tapala mu. Bravo, sredio si ih bez ijednog ispaljenog metka! To su samo pijani klinci. Dovoljno je samo da malo podignem obrve i otro ih pogledam, pa da ih smirim. Obukao je ponovo svoju jaknu.

Mada, onaj mali, naduvani, verovatno nee biti miran dok jednom ne dobije i batine! Nastavili su priati jo jedno pola sata, a onda je Mile video Zukia, ulazio je u kafi i pokazivao mu znake licem i rukama Magdaleni iza lea, u smislu, dobra ti ova veeranja. Je li sve u redu, brate? pitao ga je Mile. Jeste, ma, neki penzioner, ulubio je sebi branik, drugaru napravio tetu na krilu od trista evra, a nema para ni za bolje naoare, naravno, deblje od starih! Zuki se cerio prilazei im. Kaem mu ja, to vozi nou kad ne vidi ni danju Ka-sta-strofa!, smeje se Mile. Potovanje, ja sam Drako Zuki, predstavio se on Magdaleni. Mile ih je upoznao, a Magdalena je Zukiu poklonila jo jedan svoj osmeh za padanje u nesvest. Onda je pogledala u sat na displeju svog mobilnog telefona. Moram ii, rekla je, i okrenuvsi se Milu, upitala: Hoces da me donekle otprati? Naravno. Pokupio je cigarete u dep, izvadio par novcanica i platio. Zukiu, ostavljam ti sad radnju u ispravnom stanju. Miki, vidimo se. Ako te neko ponovo bude gnjavio, tu ti je sad profesionalac! Zuki je pitao: A ta je to bilo? Nita naroito, rei e ti Miki. Nasmejao se, setivi se Zukievih rei kad je izlazio. Vidimo se, brate, sutra! Izali su na ulicu. No je bila topla, iako je bio poetak septembra. Krenuli su prema peackoj ulici, udaljenoj stotinjak metara. Primetio ih je im je izaao. Stajali su pedesetak metara od kafia. Naduvani se neto raspravljao sa onim sto ga je odvukao. Trei je posmatrao ulaz kafia. Kad ih je ugledao, nesto je viknuo drugoj dvojici. Mile nije uo ta, od muzike u bati, ali se to verovatno odnosilo na njihov izlazak. Ne plai se, rekao je Magdalenii, koja je na trenutak zastala kad ih je uoila. Naduvani se odjednom otrgao od druga koji ga je pokuao da zadri, i krenuo prema njima. Pratio ga je osmatra. Mile je rukom zaustavio Maju i polako poao prema ovoj dvojici. Trei je ostao gde je i bio i odande gledao. Naduvani je sa urlikom poleteo. Mile je primetio da na ruci ima neto, kao bokser. Drugi ga je pratio na korak-dva. U istom trenutku, kada su stigli do njega, uradio je dve stvari. Uhvatio je ispruenu desnu ruku naduvanog u zamahu za udarac, i okrenuvi ga u zaletu, zavrnuo mu je na lea. Istovremeno, sa osloncem na levu nogu, podigao je desnu i drugog napadaa strahovitim udarcem pogodio u grudi, od ega je ovaj odleteo unazad par metara i udario leima o kontejner za smee. Ostao je da lei, kao riba na suvom, pokusavajii da povrati istisnut vazduh iz plua. Naduvanom je podigao ruku toliko visoko iznad lea, dok nije uo kako je njegov zglob izleteo iz asice. Svukao mu je drugom rukom bokser sa ruke i onda ga je snano odgurnuo od sebe, da je ovaj tresnuo glavom u taj isti kontejner, i pao pored drugara. Stao je pored njih, i kad je video da se ni jedan ne die, ubacio je bokser u kontejner. Obratio se treem, koji je stajao desetak metara dalje, sav ukoen. Nosi ih odavde. I reci im da neu vie da ih vidim u blizini. Okrenuo se i vratio Magdaleni, koja je drhtala. Vodi me negde odavde, samo je tiho rekla.

7. Bilo je proslo vise od esdeset sati kako nije spavao. Sve do sada, ini se, nije bio ni svestan praznine u sebi, poslovi oko sahrane su mu bili zaokupili svu panju. Od kako je jue ujutro u ranu zoru otisao do crkve da pozove paroha Nikodija Stefanovica, pa sve do veeras, kada je na kapiji ispratio poslednje prijatelje Lazareve, koji su sa okolnih brda doli danas da mu iskau poslednju potu, sve mu je prolo u magnovenju, kao u nekom filmu u kom on nije svesno uestvovao. Stao je na kapiji, zapalio cigaretu, i, duboko uvukavi prvi dim, kao da je pokuao dimom da ispuni tu prazninu, koja mu je odjednom preplavila grudi. Tada je pokuao da se priseti svog oca Lazara, kakav je bio u njegovoj svesti sve dok ga prekjue ponovo nije video, oveka ogromne snage i energije, ali mu je u pamet stalno dolazila slika bledog upalog lica, tanke, prozirne koe zategnute samo preko kostiju, i sivih, ugaslih oiju, koje su ga gledale sa samrtne postelje. Seosko groblje, zajedniko za vie zaseoka, bilo je na par kilometara niz put kojim je neki dan doao sa Kamenim do kue. Nije bilo veliko, par desetina razasutih spomenika novijeg datuma grupisanih po familijama, smetenih na vrhu breuljka, u hladu dvoreda kestenova, do koga se stizalo krivudavim poljunenim putem. Grobovi Lakia su bili najbrojniji, i on pomisli kako je tana opaska starog Milutina Jevdjia o tome kako u Lakiima vise nema Lakia, skoro svi su se ve bili premestili ovde, u mir i senku kestenova. Putem od svoje kue polako mu je prilazio Ilija Lukovi. Laki je stajao na kapiji i posmatrao ga. Sunce je ve bilo zalo iza umovitog obzorja i mrak je polako padao. U jednom trenutku, uini mu se da to nije Ilijino lice, nego neije drugo, iskeeno i sa nekim grozniavim sjajem u oima, i neka jeza prostruji mu telom. Ali, kad se bolje zagledao, video je samo skrueno lice starog oveka, pomalo umorno i skrhanom nekom tugom. Pripisao je svoje preasnje vienje umoru i igri senki koje su padale u predveerje. Treba da se naspavam, pomislio je. Zahladnelo je, rekao je Iliji kad je priao, ne znajui ta da mu kae. I stvarno, iznenada je oseao nekakvu hladnou. Ilija ga je gledao pravo u oi. Uinilo mu se malo udan taj pogled, kao da ga nekako procenjuje. Osetio je da se Ilija sprema neto vano da mu kae. Aleksa, poeo je Ilija i dalje ga gledajui pravo u oi. Lazar ti je ovo ostavio. Tada je video u njegovoj ruci jednu kovertu. Ilija mu je polako pruio rukom. Laki je pruio ruku da je uzme, ali Ilija je nije isputao. I dalje ga je gledao u oi i zatim je rekao: Lazar je bio dobar ovek, zapamti to, Aleksa! Onda je pustio pismo, okrenuo se i polako se vratio odakle je doao. Laki je pogledao pismo. Bila je to debela bela koverta, bez marke, i na njoj je stajalo par redaka napisanih itkim Lazarevim rukopisom. Dok je razgledao kovertu, pomisli na to da se ne sea da je danas uopte razgovarao sa Ilijom. Kao da ga je ovaj ceo dan neto izbegavao. I, iako je koverta bila zatvorena, obuze ga oseaj da Ilija zna ta se nalazi unutra. Polako je otcepio jedan kraj pisma. Izvadio je nekoliko stranica papira ispisanih Lazarevom rukom. Mrak je sve bre padao i nije bilo dovoljno svetla za itanje. Usao je u kuu. Baka Ilinka je sedela na istom mestu kao i no kada je Lazar umro. Lenka je pospremala olje i ae ostale na stolu. Uao je u Lazarevu sobu i seo na njegov krevet, u kome je proveo poslednje dane. Na sredini sobe su jo stajale dve hoklice na kojima je, jo pre samo nekoliko sati, stajao Lazarev sanduk. Proitao je pismo jednom, pa jo jednom

8. Miris sopstvenog znoja, ba kao posle nekoliko serija sklekova, i miris njenog tela, tako prijatan, meali su se, stvarajui eksplozije u njegovoj svesti, u ritmu pokreta njihovih pripijenih tela. Oseao ju je svakim ulom, do granica neizdrivog zadovoljstva. Ljubio je njena ramena, grudi, vrat, grizao je, plazio je, gutao slatkast ukus njenih usana. Dolazio je do ivice ambisa, i opet se odmicao, odlaui neizbeno, burno, skoro elektrino pranjenje... Njegova soba u polumraku, elektrina rasveta u prozoru, svetlucanje led-dioda sa sterea, igra senki na plafonu, probijali su se izmeu njegovih trepavica. Sklanjao je rukom njenu kosu sa svoga lica i pokuavao da joj vidi lice, ali video je samo tamnu senku. Ali znao je da je tu, oseao je njen pogled uperen u njega. A onda se izmicala, oseao je njene zube i usne na svojim bradavicama, stomaku, preponama. Vukao ju je ka sebi, ali njena glava je vec bila izmeu negovih nogu, i on se prepustio. Gledao je senke koje su treperile na plafonu, u seriji fleeva, i, odjednom mu se inilo, to vie nije bio taj plafon, nego neki drugi, i to vie nije bila njegova soba, nego neija tua... Ali, nije mu to bilo vano, jer zadovoljstvo se pojaavalo... Zatvorio je oi, i samo uivao. Sad je on gurao rukama njenu glavu jos nie, klizao se preko zguvane posteljine i glava mu je padala preko ivice kreveta. Otvorio je oi, ali ispred njega je bio mrak, opet ih je zatvorio, ali glava mu je padala, ivica kreveta mu je sad bila ispod ramena... Oseao je pritisak u slepoonicama , bljeskovi boja titrali su mu ispod zatvorenih kapaka. Otvorio je ponovo oi, ali u prvi mah nije nita drugo video osim senki, koje su pulsirale, u ritmu krvi koja je pulsirala u njegovim grudima. Senke su se igrale sa njegovim oima, spajale se i razdvajale u nita prepoznatljivo, ali je oseao da neeg tamo ima, neeg to ih posmatra, ali nije mogao da vidi ta je to... A opet, ona je jo bila tu, drao je njenu kosu i stezao u svojim rukama. Oseao je njenu kou na svojim butinama, a njeni nokti su ga grabili po slabinama. Skoro da je bolelo koliko je prijalo. I nije mu bilo vano da li neega ima tamo u tami, jer vrhunac je stizao, u naletima, dok su mu lea polako klizila niz ivicu kreveta, ukopao se polusavijenim nogama u zguvanu posteljinu... A onda su se senke ispomerale, i sad je video da je neto stvarno tu, i to neto mu je prilazilo, ali on je bio paralisan, ne od straha, nego od isekivanja... Skoro odjednom, osetio je da se sve oko njega izmenilo, to vie nije bila njegova soba iznad Lakijevog kluba, nego neka druga, glava mu je pala na nekakve krpare, a telo mu je bilo na nekom starinskom drvenom krevetu, i, inilo mu se da je to san, da je zaspao vodei ljubav sa Magdalenom. Protrljao je oi i okrenuo glavu u svim pravcima. Ona je jo bila tu, video je njenu kosu izmedju svojih nogu, drzala ga je za bokove da ne spadne skroz, i osecao je njene usne koje su ga uvlaile. Ali, enterijer definitivno nije bio taj, video je u polumraku, i ona senka iza njegove glave, je bila neka ljudska prilika, stajala je na vratima i posmatrala ga. Sad je bio paralisan, hteo je da vikne, da se probudi, ali iz grla mu je sa ogromnim naporom izlazilo samo nekakvo tiho krkljanje. A ona je nastavljala sve jae da ga uvlai u sebe, poela je da grize, skoro da je bolelo. Drala ga je za bokove da mu telo ne spadne sa kreveta i uvlaila u sebe cele njegove genitalije. Pokuao je da se otrgne, ali telo ga nije slualo. Hteo je da vikne, ali grlo ga nije slualo. Hteo je da se probudi, ali razum ga nije sluao. Grozniavo je razmiljao, ovo je san, ta bi drugo bilo, ma kakav san, jebena nona mora.... A onda se prilika sa vrata naglo pomerila, urliknula i skoila prema njima. Na trenutak je zatvorio oi, isekujui udarac, osetio je vetar iznad sebe, ali nita ga nije dotaklo. Kad je otvorio oi, video je da je prilika ve bila na krevetu, i vukla za kosu Magdalenu, i osetio je snaan bol kad se njena glava otkidala od njegovih prepona... i dalje je bio mrak, i video je samo siluete dve prilike koje su se borile iznad njega, a on je, osloboen, tresnuo dupetom na pod... Dve prilike su skoile sa kreveta i poletele prema vratima, sad vie nije mogao da prepozna koja je od nih Magdalena, jedna je isputala zvukove nalik ivotinjskim urlicima. Jo trenutak, i nestali su iza vrata, a urlici su su prerasli u histerino smejanje, koje se polako odaljavalo... Krv je polako poela da se vraa u njegove odrvenele udove, i sa tekom mukom, poeo je da se pomera. Trljao je rukama svoje nabrekle genitalije, koje su ga uasno bolele. Dao je sebi par sekundi, i polako ustao, hvatajui se za krevet. Kroz mali starinski prozor desno od vrata dopirala je meseeva svetlost. Seo je na krevet, i razgledao oko sebe. Soba je bila mala, u njoj samo dva kreveta i izmeu njih orman, na suprotnom zidu od od prozora, na njemu neki okrugli predmeti. Odjednom, sa uasom, ucinilo mu se da je prepoznao da su to male ljudske lobanje, koje su ga gledale svojim praznim oima... Ti sanja, pomislio je, ovo nije nita drugo nego nekakav uasan san, i sad je vreme da se probudi. Zatvorio je oi, i naglo ih otvorio, u elji da se probudi, ali prizor se nije promenio... samo je mesec izaao iza nekog oblaka i u sobi je bilo jo malo svetlije. Sad je video da na ormanu nisu lobanje, nego dunje, i uzdahnuo je sa olakanjem... Spolja se vie nita nije ulo, i odjednom je odluio da izae iz ove sobe, da pobegne to dalje iz ovih loe omalterisanih zidova, i vidi ta je to iza njih. I ne razmisljajui, poleteo je kroz vrata, uao u jo jednu prostoriju, ali nije imao elje da je razgleda, jer je desno video jo jedna otvorena vrata, koja su vodila napolje, u no! Proleteo je i kroz njih, i preko neke dugake terase, izleteo u neko dvorite. Sad kad je bio napolju, osetio je hladnou septembarske noi, jer je bio go i skoro sav mokar od znoja, ali se nije obazirao na to, nego je desno od sebe ugledao neki put i poeo je da tri niz njega... da se to vie udalji od ove kue. Trao je koliko ga noge nose, put je bio zatravljen, noge su mu se zaplitale o nekakvo rastinje, i odjednom, zapeo je za neto, i pao, kotrljajui se niz brdo. Zaustavio se na leima, trava ga je bola po goloj koi. Video je isto nono nebo, i veliki okrugli pun mesec, koji je obasjavao livadu na kojoj je leao... Oko njega je strala uvis skoro suva, izdjiklala livadska trava, i nisui se na vetru, neto mu aputala... Odjednom, uini mu se ovaj predeo poznat, i on se pridie da ga razgleda. Pravo ispred nega stajalo je ono staro, mrtvo, suvo drvo, bodui nono nebo svojim rakljama! Polako se okrenuo i pogledao prema vrhu brdaca, i bila je tamo, sakrivena iza brljana, mala, stara kuica, iz njegovog sna...! I tada se probudio.

9. Ponovo se setio Lazarevog pisma. Zakljuao je ulazna vrata kluba, poto je Mile otiao motorom niz ulicu, i popeo se na galeriju. Najvanije dokumente drao je u drvenom sanduetu, nalik na mornarsko, samo manje. Otkljuao je katanac i otvorio poklopac. Meu vanim dokumentima, raznim izvodima iz matinih knjiga roenih, venanih i umrlih, koji su pripadali njegovoj porodici, pronaao je pouteli koverat, koji mu je uruio Ilija Lukovi na dan Lazareve sahrane. Oevo pismo, adresirano na njega Lazarevim krupnim i itkim rukopisom. Na kovertu je pisalo: Uruiti mom sinu, Aleksi Lakiu, posle moje smrti. U potpisu, Lazar Laki. Na trenutak, dok je prevrtao u ruci pouteli koverat, ophrvele su ga emocije. Ljubav i divljenje prema tom izuzetnom oveku, njegovom ocu, koji je, suoen sa neumitnim svojim krajem, smogao snage da ne dozove sina kui, i da ga na taj nain zatiti. Izvadio je iz koverte nekoliko ispisanih papira i poeo da ita: Aleksa, sine! Sada kad bih hteo da te vidim barem na jedan dan, pre nego to napustim ovaj svet, i kad nema trenutka a da ne pomislim na tebe, tamo negde u belom svetu, jedino to me jo spreava da vrisnem ne bih li te dozvao, to je ovo prokletstvo koje se nad sve nas nadvilo, a za koga nikad nisam smogao snage da ti ispriam! Evo, ve pet meseci se leim od kancera, i doktori nemaju povoljne prognoze o mom ozdravljenju. Bogu hvala, prevelik je teret koji nosim na dui, i jedva ekam dan kad u otii pred boga, da mi ga skine i poalje me na proienje! Jer sine moj, tvoj otac je imao u ivotu samo jednu elju, a to je da tebe zatitim, i, da bih to ostvario, uinio sam jednu uasnu stvar, o kojoj ti ni sad neu govoriti, u sebinoj elji da me ne zamrzis! Ali, svemu je krivo to prokletstvo koje je baeno na nau kuu Lakia jo pre vie generacija. Naa loza ostala je samo na tebi, i moja jedina elja je da se na tebi i zavri. Ne zato to ja ne elim da ime Lakia traje jo generacijama, nego zato to nad nasem imenu nadvija se zloin koji je poinio jedan na predak, i, zbog toga, iako svi nismo krivi, ispatamo ve decenijama. Ni u jednoj familiji koju ja poznajem, nije bilo toliko nasilnih smrti, ubistava i samoubistava, i prirodnih smrti pod nerazjanjenim okolnostima. To je zato to smo kanjeni da svi ispatamo dok nam se loza ne zatre. Znam da sada, dok itas ove redove, ne moe da doe sebi, i misli da je sve ovo lupetanje jednog bolesnog i umirueg oveka! Zapitaj se samo zbog ega sam te vrlo rano odvojio od kue, i poslao te da se koluje u Beogradu? Zato da bih te spasao od zla koje vreba u naoj kui sve muke potomke, koji mogu da produe lozu. Sada u ti ispriati jednu priu. Tvoj pradeda, Aleksa Laki, rodio se jo u prolom veku, i kao jedini muki potomak bogate kue Arenela Lakica bio je dran kao malo vode na dlanu. Doputano mu je sve jo od malih nogu. Obasut panjom i obasipan poklonima izrastao je u vrlo razmaenog i svojeglavog mladia. Imao je sve to je poeleo. ta nije bilo njegovo uzimao je na silu. Njegov otac, Arandjel, bio je cenjen i mogao je novcem da kupi sve nestaluke koje bi mu sin napravio i zbog kojih bi doao u sukob sa zakonom. Da bi ga malo smirio, oenio ga je Milicom, devojkom iz bogate kue, sa kojom je ubrzo dobio i sina Milutina, tvog pradedu, jer je mlada bila ve dobro zala u trudnou kad su je doveli. On je po tome bio poznat u kraju, oijukao je sa mnogo devojaka i sve ih je varao. Samo jednu stvar otac nije mogao da mu kupi. Aleksa se zaljubio u jednu lepu devojku iz siromane kue, Lelu Simonovi, ali ona ga nije htela. Jednog dana Lela je nestala, zajedno sa svojim jo maloletnim bratom. Nestao je i Aleksa. Danima su ih traili andarmi iz Valjeva, ali i pola sela. Deset dana kasnije, u kui se iznenada pojavio Aleksa, raskrvavljen, polulud, danima je pre toga negde lutao, upao kosu i nanosio sebi povrede. Sumnjali su da ih je on ubio, ali od njega se nikakvo razumljivo objanjenje niti priznanje nije moglo dobiti, a njihova tela nikad nisu pronaena Arandjel ga je smestio u duevnu bolnicu, ali se on tamo, iskoristivi nepaznju bolniara, obesio krevetskim aravom. I od tada poinje propast kue Lakia. Nekakvi duhovi i sablasti poeli su da progone skoro sve ukuane, traei osvetu, krv za krv. Stvari u kui su se same pomerale, u mraku se uo smeh i glasovi, none more su progonile ukuane. Najpre su pobegle sluavke. Siromani oban, koji je radio kod Aranela, hranio i uvao krave, i spavao nou na seniku, nekim sluajem prevrnuo je lampu u tali i u poaru izgoreo sa kravama. Arandjel se posle toga i sam ubio, lovakim karabinom na livadi pored kue, prethodno je zapalivi. U kui je izgorela i njegova ena Radica, a Milica se jedva spasila sa Milutinom u naruju. Vratila se kod svojih roditelja sa sinom, i ovde je dugo godina bilo samo zgarite. Izgorela je ne samo kuca, nego svo bogatstvo Lakia, i novac i hartije od vrednosti. Kad se vratio iz prvog rata, Milutin je na zgaritu sazidao ovu kuu, posle smrti majke i finansijskog bankrotstva njene porodice. Ovde se oenio i izrodio decu. iveo je teko, bogatstva vie nije bilo, veliki deo zemlje i ume uzele su mu banke, za neke nevraene dedine kredite. Imao je samo par krava i stado ovaca, i elju da radi i izdrava decu. U poslu su mu pomagali i ena i deca, ona koja su preivela Od osmoro dece, odrasla su mu samo tri sina. Na poslednjem porodjaju umrla mu je i ena Stojanka Najstariji, Gavrilo, tvoj deda, oenio se Ilinkom, a Radovana i Jovana zatekao je novi rat neoenjene Ali, duhovi su se vratili. O tome bi ti mogla posvedoiti Ilinka, da je pri sebi, ali ona vec dugo godina ivi u nekom drugom svetu. Rat je odneo i Milutina i njegove sinove, i moja dva brata i sestru, koji su poumirali jo dok su bili bebe. Nemam dokaza, ali sumnjam da je i u njihovim traginim sudbinama uplelo svoje kande ovo prokletstvo! Duhovi su se smejali nad iskopanim rakama! Taj smeh, i te glasove i sam sam imao priliku uti i traili su od mene da i tebe zadavim, jo u kolevci. Iznenadna smrt moga brata Marka ini mi se da je malo primirila duhove, i sve je neko vreme bilo normalno. Kad si ti napunio petnaest godina, sve je poelo da se ponavlja. Zato sam te poslao u Beograd da te odvojim od toga svega. I zato, molim te, i kunem te svojim posmrtnim krstom, Aleksa, nemoj se nikad, ni za ivu glavu, vraati u ovu kuu! Molim ti se, sveti boe, i sveti Gavrilo, zatitnie ove kue, iako ste oboje od nas okrenuli glave, da zatitite bar moga sina Aleksu, od ovog pakla i ovog prokletstva. Svoje kosti predajem da njima platim svoj dug ubijenoj devojci, a svoju duu pokorno stavljam na boji tas da izmeri moju krivicu. Zbogom, jedini sine moj Aleksa, oprosti svom ocu ako moes sto ti nije sagradio dobru kuu, nego ti ostavlja ovu prokletu, da je nikad vie ne vidi! Dugo nije zaspao. Razmiljao je o svojoj kui u Lakiima u kojoj ve petnaest godina niko ne boravi, osim duhova Razmiljao je o svojoj porodici, o tome koliko su propatili dok su bili ivi. Razmiljao je o svojim precima i zlom semenu koje su zasejali. O svom pra-pradedi ije ime nosi, Aleksi Lakiu, mladiu koji je okrvavio svoje ruke ne samo krvlju Lele Simonovi i njenog brata, ve i krvlju cele svoje loze. oveku koji je zapoceo ovo prokletstvo, koje se, mislio je, na njemu zavrava. Ali, odkud sad Mile poinje da sanja bas tu njegovu prokletu kuu? Neto se tu debelo ne uklapa Kad je zaspao, sanjao je svoju kuu. Stajao je u dvoritu, ispred verande. Bilo je kasno leto, ali je jos bila nesnosna vruina. Pogledao je u ulazna vrata na kui. Bila su otvorena. Iznutra se uo pla bebe. Polako je uao. U srednjoj sobi nikog nije bilo. Pla je dolazio iz desne, majine i oeve sobe. Taman kad je hteo i tamo da ue, iznenada, u kuu je utrao Lazar. Brzo je proao pored njega ne primeujui ga, a zamalo su se sudarili! Utrao je u zadnju sobu. Provirio je za njim. Video ga je kako stoji pored kolevke, ljulja je i tiho peva neku deju pesmicu. Lazar je sad bio mlad, imao je samo oko dvadeset pet godina. Krupan, visok vie od stodevedeset, irokih ramena, stajao je bez majice, dok su mu miii poigravali na leima. U kolevci je bio on, Aleksa! Prestao je plakati i sad je gugutao ocu, i pruao mu ruice. Lazar se nasmejao, podigao ga je iz kolevke, i poeo da ga baca uvis. Beba se smejala i uivala. A onda ju je privio na grudi i poeo da njie Lazar joj je neto aputao. Primakao se korak da uje. Nee tebe tata dati nikom Nikom!... Nee tebe tata dati nikom... Nikom!... To je stalno ponavljao. Beba mu je zaspala u naruju. Lagano je spustio u kolevku i pokrio. Onda se uspravi. Sad mu je video lice! Bilo je to lice izmueno od brige, i nekakvog unutranjeg bola! Stajao je neko vreme zamiljen, a onda je polako izaao iz kue... Poao je za Lazarom. Lazar je izasao iz dvorita i poao desno, prema livadi. Polako je poao za njim. Kad ga je stigao, video je da Lazar sad kosi travu na livadi, pored kue Gledao je svog oca sa puta, golog do pojasa, oznojenog, kako veto kosi runom kosom. Onda je zastao, kao da je osetio da ga neko gleda, okrenuo se i pogledao pravo u njega. Ali, iako je stajao na desetak metara,

Lazar ga nije video! Ponovo je nastavio da kosi. Laki je pogledom preao preko livade. Video je usamljeno staro drvo, koje je sad bilo celo, nije imalo prelomljenu kronju. Tu je video i jednog deaka kako sedi ispod njega, leima naslonjen na stablo. Polako je krenuo prema njemu, preko livade, radoznalo ga posmatrajui Bio je to jedan petnaestogodinji deak, kao ugljen crne kose sa razdeljkom na desnoj strani, u majici i kratkim pantalonicama. Rezbario je malim depnim noiem neki tap. Kad mu je priao, podigao je glavu i pogledao ga. Deak ga je, za razliku od Lazara, video! Nasmejao mu se i rekao: Nai svetovi su se pomeali. Sad je znao, iako nije imao ni jednu njegovu sliku, da je to njegov stric Marko. Onda je deak ustao, i pokazao mu tap. Tek sad je video da je to frulica. Bila je vrlo lepo izrezbarena. Rekao mu je: Mora da je slua. Ako bude sluao, videes tajne. znaajno ga pogledao, i dodao Nemoj da se plai! Laki je upitao: ta u to videti? Deak se nasmejao: O, velike tajne!, Ali, ne sada, jer mora doi ovde ! Pokazao mu je na kuu. Ja cu te ekati! Onda je strpao frulu u zadnji dep pantalonica, mahnuo mu i otrao preko livade prema umi. Okrenuo se prema kui. Lazara nije bilo. Odjednom je bila no i kua se iza drvea jedva nazirala. Poao je prema njoj. Bilo mu je hladno. Kako je prilazio kui, bilo mu je sve hladnije. Hladnoa mu je prodirala do kostiju i on se strese. Stao je ispred kue. Bila je mrana i nekako, zlokobna. Noge su mu bile teke tonu i nije mogao da se pomeri. Ali, znao je da mora da ue. Neto neobjanjivo ga je vuklo unutra. Neto se iznutra ulo. Nekakvo stenjanje, kao kad nekome stavi ake na usta da ne moe da vie. Odjednom prolomi se zloban enski smeh. Poao je svojim nogama od tone prema ulazu. Vrata su bila otvorena. Kad je uao u kuu, uo je da nekog ima u desnoj, oevoj i majinoj sobi. Osetio je prisustvo neke neprirodne sile, i osetio je kako mu se jei svaka dlaka na telu. U njemu je vritalo, ne ulazi, bei, ali video je svoju ruku kako otvara vrata. Bila je to Ona, ena u belom, duge kovrdave kose. Bila je na krevetu njegove majke, glave zagnjurene ispod stomaka golog mladia koji je dopola, glavom nadole, visio sa kreveta, kidala ga svojim krvavim zubima i jela. Uas mu je zaledio telo. Nije mogao da se pomakne ni da ue, ni da pobegne. Kad ga je videla, podigla je glavu, sa lica joj je kapala krv i zasmejala se. Uuui, Aleeeksa! Probaj i ti kakav je ukus Lakia krvi! Onda je podigla glavu prema plafonu i ponovo se sa urlikom zasmejala. Tada je video koga je to prodirala. Sa uasom je prepoznao da je to Mile. Ali on nije on nije!, promucao je. Pogledala ga je: To ti misli da on nije Laki! Ja znam da jeste! I onda je ponovo spustila glavu meu Milove noge i poela da ga kida zubima! Iznenada ga je spopao nekontrolisan bes. Teina mu je nestala sa nogu i on poleti prema eni u belom, sa eljom da je zadavi, da jednom za sva vremena okona sa njom! Dobio je nadljudsku snagu, i, skoivsi na krevet, zgrabi je za kosu. Otrgnu je sa Mila i on spade sa kreveta. Dok ju je grabio, ona mu se histerino smejala! Onda se otrgnu od njega i preleti preko sobe ka vratima. Trao je za njom kroz kuu, pa kroz dvorite, pa na put. Ali ona je letela, kao vetica, i brzo mu je izmicala. uo je kako se smeje i kako mu dovikuje: Nije jo vreme, ali uskoro ete biti moji, obojica! Zadnje to je uo, bio je ponovo njen smeh koji se gubio u noi

10. Probudio se mokar iz komarnog sna. Laki je pogledao na sat. Bilo je pola etiri ujutro. Ustao je i doao do anka. Otvorio je rashladnu vitrinu, na trenutak razmislio i uzeo iz nje flau rakije od kruke. Bila je naeta i u njoj je ostalo jo oko tri etvrtine tenosti. Potraio je pogledom au ali najblia mu je bila asa za vodu. Usuo je skoro polovinu ase i potegao u cugu. Samo se malo stresao dok mu se hladna rakija slivala niz grlo. Ostavio je asu u sudoperu, i polako se okrenuo sa flaom u ruci. Sad je video ae za viski, uzeo je jednu i vratio se do ugaone garniture. Seo je i polako nasuo sebi treinu ae rakije od kruke. Uzeo je telefon sa stola i bez mnogo razmiljanja okrenuo broj koji je znao napamet, ali nije ga okrenuo zadnjih petnaest godina. ekao je da zvoni skoro do kraja. Tek kad je ve hteo da prekine vezu i zove ponovo, uo je u slualici pospan enski glas, glas koga nije uo petnaest godina, ali koga bi uvek prepoznao. Halo? Marija, rekao je tiho. Iz slualice se ulo samo utanje a onda uzdah prepoznavanja. Aleksa! Ophrvale su ga emocije. Mnogo puta je eleo da joj ponovo uje glas, ali je svaki put sam sebe spreio da je pozove. Sve ove godine odricanja od nje, znao je sad, bile su uzaludne. Marija, govorio je polako, elim da ti ujem glas. Ne, laem, elim da te vidim kraj sebe. Znam, prole su godine od naseg zadnjeg vienja, znam, ja sam traio od tebe da se udalji od mene, i znam koliko je to teko palo oboma Da li ti se neto dogodilo? pitala je uzbueno. Jesi li dobro? Dobro sam. Koliko god mogu biti dobro ovde sam, daleko od tebe, koja si mi znaila sve u ivotu! Poutala je pa onda skoro proaptala: Da nije sad malo kasno da me opet zove? I ne mislim na to da je tri ujutro Zna ta je bilo razlog da se raziemo. Molim te, nemoj mene kriviiti zato to je do toga dolo. A da li sam kriva ja? Zna li da sam godinama plakala dok mi suze nisu presuile, i dok sebe nisam naterala da nastavim da ivim? ta sada hoce od mene? ta se sad promenilo, da li je to tvoje prokletstvo sada otkazano, ili je sve bila samo ala? Zna da nije bila ala. Bili smo zajedno u kui moje majke kad se sve dogodilo. Zautao je a onda tiho dodao: Mislim da se ponovo deava! Sa druge strane slualice nije se ulo nista. Ali oseao je njeno prisustvo, i ona je ponovo poela da mu prenosi svoju snagu. Kako to misli? Ja i ti smo poslednji preostali iz naih prokletih loza. A nismo se videli petnaest godina da ne bi ponovo oiveli sve te stare duhove! Pa, ivimo razdvojeni i nikad se vie nismo pribliili jedno drugom blie od hiljadu kilometara! Prodala sam kuu i pobegla u Pariz?! I ti misli sad da to nije dovoljno? Mislim da nismo poslednji. Bojim se da nam se neto potkralo i da ima jo nekih pobobocnih srodnika. Zapravo, sumnjam ko je jedan, ali moram to da proverim. On je ovde, u Beogradu, i neko mu se pribliio, a to nisi ti. Ne znam ko je. Ali znam, poelo je ponovo isto da se deava. Aleksa, skoro je plakala, hoe da kae da nita nije vredelo to to smo se mi jedno drugog odrekli, i da se stara prokletinja ponovo probudila?! Video sam je noas. Naravno, u snu, i jo nema dovoljno snage da obuzme nekog toliko da ubije. Ali, crpi svoju snagu iz nove krvi i nee se smiriti dok to ne dobije. Aleksa, skoro da je plakala, zato nas bog kanjava zbog grehova naih predaka? Zato, zato uiva u naem muenju? U stvari, on i nije nikakav bog, ve jedan matori pokvarenjak koji sedi gore sam i smilja pakosti! Nije to bog, Marija! Ne znam sta je Ona, ali sam siguran da to nije bog. Malo je poutala. ta emo da radimo, Aleksa?, upita ga tiho. Moram proveriti u optini u Valjevu i u crkvi u Lakiima maticne knjige da vidim da li ja imam jo nekog ivog srodnika iz moje loze. Moda neko iz enske linije Tebe bih zamolio da uradi malo istraivanje u tvojoj lozi Simonovia. Zna i sama da je Ona najjaca kad neki pripadnici naih loza dou jedni drugima u blizinu. Tad je toliko jaka da moe preko svoje krvi da obuzme nekog toliko da ubije Dobro Uradiu to, mada ne znam odakle da ponem Mislila sam da sam ja poslednja, ba kao i ti Iskapio je rakiju iz asice i nasuo sebi ponovo. Marija, nema pojma koliko elim ponovo da te vidim. Ali, tek sada, to nee biti mogue. Nisam hteo godinama da te zovem, ali sam duboko u sebi bio sretan jer sam znao da si bezbedna sve dok si daleko od mene. Nou bih se budio i mislio da li sada spava i da li neto lepo sanja, ali bih bio siguran da to nije toliko lepo, koliko ja tebe sanjam irom otvorenih oiju. I pitao se gde es biti do kraja mog ivota. Bio bih srean da si ti srena, ali znao sam da nisi. Malo je poutao, pa nastavio: I zato ni ja nisam mogao biti srean! Poslednjih godina sakrio sam se ovde u ovom zamku od papira, pobegao od svega, ali nisam mogao da pobegnem od sebe, svojih uspomena i seanja Godinama sam razmiljao o tome ta nam se to desilo, pokuavao da prodrem do odgovora, ali njih nije bilo Obmotao sam oko sebe pokrov, pokuavao da nastavim iveti dalje, ali znam sad da u tome nisam uspevao. Promenio sam se, povukao se u svoj svet, oko koga sam sagradio barijere, enigme zamotao u zagonetke. I istrulio u sebi Sad znam, ja sam samo jedan klovn koji zasmejava decu, a ispod minke i crvenog okruglog nosa blistaju mu od suze tune oi. Ja sam bez tebe samo jo jedan lovac u itu, onaj poslednji odsjaj zvezde pre nego to e je sakriti zora, i kad pada kia ona kap koja ti upadne u oko, pa ti se ini da plae! Nemoj, Aleksa, rasplakaes me. Otpio je ponovo iz ase: Marija, reci mi neto lepo? ta god poeli!, rekla je. Evo, da ti pomognem. Kai mi da se divi mome umu, ali ne toliko koliko elis da oseti moju kou na tvom telu. Kazi mi da sam pesnik ulanjen u drutvo mrtvih pesnika, ali da je dodir moje ruke snaniji od bilo kojeg napisanog stiha. Kazi mi da sam Artur Rembo, ali da si ti Sigmund Frojd i da na tvom kauu mogu dobiti lek za moju duu. Kazi mi da me jo uvek voli, vie zbog mene nego zbog sebe, i da mi nee davati samo mrlje ljubavi, kao prosjaku! Kazi mi da es mi usnama zaepiti usta ako opet ponem da plaem! Prestani, rekla je to tiho, ali neubedljivo. elim da legnem pored tebe, da osetim tvoju kou na mojim butinama i tvoju kosu na mojim grudima. elim dodir tvoje ruke, da me pomazi po kosi i da mi na uho apues uspavanku. elim da tako zaspim san bez snova, i da se nikada vie ne probudim! Nije nita govorila. uo je kako tiho jeca. A onda je prekinula vezu. Malo je sedeo bez ikakvih misli. Znao je ta treba da uradi. Posluae Marka. Sad kad je doneo odluku, bio je miran i pribran. Morao je da se vrati tamo gde je sve zapoelo, i da se ponovo suoi sa svojim ponovo vaskrslim demonima iz prolosti. Morao je prvo da se vrati u svoju rodnu kuu.

11. Sadraj oevog pisma, koje mu je malopre uruio Ilija Lukovi, potpuno ga je izbacio iz koloseka. Popuio je jo nekoliko cigareta sedei na oevom krevetu, dok mu je pismo stajalo u ruci. Prevrtao ga je i poinjao ponovo da ita. Onda je ustao, ubacio ga u torbu i uao u srednju sobu. Hteo je da pita majku ta ona o ovome svemu zna. Baka Ilinka je spavala na otomanu. Lenka je sedela nalakena za stolom. Seo je naspram nje. Uhvatio je za ruke i okrenuo joj glavu prema sebi. Pogledala ga oima punim straha, ne od njega, nego od neeg o emu je razmiljala. Ilija ti je rekao, promucala je. ta mi je rekao?, upitao je ozbiljno, naglaavajui svaku re. Spustila je glavu prema stolu. utala je. Prodrmao je za ruke i pitao: ta se ovde deava, majko? Nije sad tako strano. Samo ponekad nou ujemo korake, i nekakvo smejanje. Ranije su se stvari pomerale. Nalazila sam tanjire ujutru na stolu, sa sve priborom, postavljene kao za neku gozbu, sta li, iako sam bila sigurna da sam sve uvee sa stola spakovala u kredenac. I Lazar je sve to sluao. Bio je kao u nekom transu jo zadnjih nekoliko godina. Molila sam ga da zovemo nekog, baba-Radu, koja skida vradbine, ili bar popa Nikodija da okadi kuu, ali on nije hteo ni da uje. A kad bih pomenula da zovemo tebe, poludeo bi, samo to me ne bi udario Zakleo me da ti nikad, nikad to ne priam, da se ne bi vratio Ali, sad zna, pa je, valjda, svejedno Uutala je. Gledala je u jednu taku mueme na stolu. Rekao joj je: Otac mi je ostavio jedno pismo, Ilija mi ga je sad dao. Pie o prokletstvu. Ko o tome jo zna? Zna Ilinka, valjda je zbog toga i skrenula pameu Zna Ilija, i verovatno, Mihajlo Zna baba-Rada, jednom sam tajno, da ne zna Lazar otila u njeno selo da traim pomo. Dala mi je neke zamotuljke da sakrivam po kui, ali nije pomoglo Od kad se sve to deava? Duboko je uzdahnula. Oduvek, proaptala je. Kako se ja toga ne seam? Jednih godina bi prestalo. Kad si napunio petnaest ponovo je poelo, budio bi se i ti, ali sam ti lagala da to eta Ilinka u drugoj sobi, da su joj dole prijateljice, da se one smeju I Lazar bi, da te zavara, grdio Ilinku i lupao akom u zid Ubrzo te je poslao na kole u Beograd. Srce mu odjednom preplavi neka tuga dok je gledao svoju majku, ovako sitnu, i razmiljao o tome koliko je propatila u ovoj kui, dok njega nije bilo. Sad sam ovde, majko, bie sve dobro Zajedno emo se izboriti protiv tih aljivdija i servirki tanjira Pogledala ga je uplaeno: A, ne, ti nikako ne sme ostati u ovoj kui To se deava samo kad u kui ima nekih mukih eljadi! Ja i Ilinka same biemo sigurne! Zgrabila ga je za ruku: Obeaj mi da es ve sutra otii odavde? Gledao je u nju i nije znao ta da kae. Kako da je napusti sad kad joj je najpotrebniji. Sad kad Lazara nema? Obeaj mi!, ponovila je. Dobro, de, sutra emo se sve dogovoriti, rekao je da je umiri. Jutra su pametnija od noi Naglo je ustala od stola, okrenula se od njega i brisala suzu rukavom. Dobro, onda, rekla je tiho. Vie od dva dana i dve noi nespavanja uinilo je svoje. Otiao je u prednju, gostinjsku sobu, i obuen legao na trosed. Nije ni palio svetlo, kroz prozor se videlo svetlo sa terase, i osvetljavalo je dovoljno sobu da ne zakai fotelju ili stoi na sredini. Leao je na leima par sekundi, pokuavao da usredsredi misli na oevo pismo i majinu udnu elju da ode odavde, ali umor je bio tako jak, da je skoro odmah zaspao. Spavao je san bez snova. Nije video kad je pola sata kasnije Lenka ugasila sva svetla i legla i sama u Lazarevu sobu. Nije je uo kako se tiho molila niti je uo Ilinku kad je par minuta kasnije ustala na svom otomanu i posmatrala belu priliku koja se materijalizovala u srednjoj sobi i kroz zatvorena vrata ula u njegovu. Nije je uo dok ga je sa vrata dozivala jezivim apatom: Aleeeksaa! Aleeeksaa! ekala sam te duugoo da se vrati, Aleksaaa

12. Mile se probudio na podu kod vrata u svojoj sobi, go i drhtei od hladnoe i jeze. Bio je jo mrak pa je ustao i napipao na zidu prekida za svetlo. Pogledom je potraio Magdalenu. Nije je bilo ni na krevetu, ni u sobi. Potraio je u kupatilu. Bilo je prazno. Naslonio se na lavabo i pogledao svoj odraz u ogledalu. Njegove krupne zelene oi grozniavo su ga gledale. Tanak trag pljuvake curio mu je sa ugla usne. Pustio je hladnu vodu i ispljuskao se po licu. Osetio je odjednom ogromnu ze, pa se halaplivo nagutao hladne vode iz slavine. Jo se tresao razmiljajui o tome ta mu se to upravo dogodilo. Ako je to bio samo jebeni san, onda je bio neverovatno stvaran, pomislio je. Celo telo ga je bolelo, ak je imao i oseaj ogrebotina od trave po leima. Okrenuo je lea ogledalu da vidi. Bila su crvena, ali nisu izgledala izgrebana. To je od tepiha, rekao mu je glas razuma u njemu, nema ovde nikakve jebene trave, ni u sobi, ni u zgradi, a bogami ni van zgrade, svuda je samo beton i asfalt, najblia trava je dve stanice autobusom nie kod parka. Stao je pod tu i pustio vodu na najjace. Voda mu je prijatno masirala telo. Svi bolovi polako su se spirali sa njega, odlazei sa prljavom vodom u kanalizaciju. Jo su ga samo prepone malo bolele na dodir. Pregledao je svoje genitalije, ali tu je sve bilo na svojem mestu. Glasno se nasmejao, setivi se Magdalene. Magdalena, ljubavi, iscrpela si me totalno! Ali, kad je ona otila? Briui se velikim frotirskim pekirom, proetao je do ulaznih vrata stana. Bila su otkljuana. Seao se da ih je zakljuao kad su doli. Obmotao je pekir oko struka, i izaao u hodnik. Svetla u hodniku i na stepenitu su bila popaljena. Jasno je sad, Magdalena je izala noas dok sam ja spavao i otila kui, pomislio je. Mile je oduvek bio racionalan. Nikakvi snovi, pa makar bili i komarni, njemu nisu nita znaili. Vratio se u sobu, upalio kablovsku i prebacio kanal na MTV. Posteljina na krevetu je bila sva zguvana. Dok je zatezao arsav, primetio je na njemu mali srebrni lani sa priveskom. Nije bio njegov, sigurno ga je Magdalena izgubila. Pogledao je privezak. Bio je to mali pentagram. udan ukus ima Magdalena, pomislio je. Ipak, jedan razlog vie da se ponovo vide, da joj vrati lani! Bilo je tek etiri sata izjutra, pa je ponovo legao, skinuvi samo mokar pekir sa sebe. Na MTV je bio neki stari pop, iz osamdesetih i devedesetih, i, uz muziku koja mu je prijala, poelo je ponovo da mu se drema. Pre nego to e zaspati, pomislio je samo, konano sam video iznutra onu staru kuu Probudio ga je zvuk interfona. Uporno je tandrkao ve drugi put. Izvukao se iz kreveta i trljajui oi, izaao u predsoblje. Pritisnuo je dugme da se javi: ta god da prodaje, ne kupujem! Brii! Ne prodajem, ja poklanjam celog sebe, sve, osim buljsona!, smejao se Ivan. Za tebe sve, ljubavi, otkljuao je pritiskom na dugme interfona ulazna vrata. Popui mi, majmune! Otkljuao je i vrata na stanu i uao u kupatilo, dok se Ivan penjao stepenitem. Dok se umivao, uo je da je Ivan uao u stan. Draga, kod kue sam!, cerio se Ivan iz predsoblja. Skuvaj nam kafu!, doviknuo mu je iz kupatila. Uzeo je iz ormania u kupatilu iste bokserice, crvene, sa irokim crnim prugama sa strane i navukao ih. Kad je uao u sobu, poeo je sa prvom serijom sklekova. uo je Ivana u kuhinji kako lupka oljama. Par minuta kasnije pojavio se u sobi sa dve velike olje za aj pune kafe. Isuse, zar ba mora da mi mlati pred oima tim tvojim zgodnim crvenim dupetom?, cerio se posmatrajui oznojanog Mila kako radi sklekove. Hajde, naduvao si se ve kao abac pred parenje, evo ti kafa. A? ta kae? podigao se Mile i sad mu je pokazivao svoje uveane miie na telu. Mogao bi i ti, treberu, ponekad da uradi koju seriju sklekova. Hvala, ne puim! Ivan je seo na fotelju. Uostalom, Natai se svia ovo moje zmijsko telo, ovakvo kakvo je. Ravan si, kao daska, kae Mile sedajui preko puta Ivana. Uzeo je sa stoia cigaretu, zapalio je, i otpio gutljaj kafe. ta tu ima nekom da se svia?, smejao se Mile. Pa, ta ima? Ivan se uozbiljio. Ima deset sati pre podne, a Laki jo nije otvorio klub. Sad sam bio ispred, jo uvek je zakljuano. Ne lii to na Lakija. Uvek otvara na vreme, zamislio se Mile. Dohvatio je mobilni telefon sa stoia i pozvao Lakijev broj. Automat sa druge strane obavestio ga je da mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Pozvao je fiksni broj. Zvonilo je do kraja, niko nije podigao slualicu. udno, na mobilni nije dostupan, u stanu se ne javlja. Mile je ustao, obukao farmerice i majicu. Hajdemo dole da vidimo da li su mu kola tu. Moda je negde otiao? Garaa je bila zakljuana. Provirili su kroz rupe izmeu dasaka od vrata, i videli da Lakijev stari, uti golf kec, kabriolet, nije u garai. Kuda je otiao, a da nije poneo mobilni? pitao se Ivan. Moda ga je poneo, ali tamo gde je sada nema signala rekao je Mile.

13. Dok je plovio svojim kabrioletom starim dvadeset godina, autoputem od Beograda prema Rumi, gde e se iskljuiti na put M-21 prema apcu i Valjevu, pa uputiti ponovo, posle petnaest godina u rodne Lakie, Laki se seao vremena kad je upoznao Mariju Tog leta 1995. godine, navrilo se bilo dve godine od kako se trajno naselio u Beogradu, posle osmogodinjeg potucanja po svetu od oeve smrti. Njegova majka Lenka i baka Ilinka jo su ivele u Lakiima. Lenka je imala pedeset pet godina i jo je bila zdrava, koliko je znao, to se ne bi moglo rei za njegovu osamdesetogodinju baku, koja je sad ve bila skoro nepokretna. Iako ih je potpomagao finansijski i vie nego to im je to bilo potrebno, oseao je stalno krivicu to ih nije poseivao, ili bar to one ni za ivu glavu nisu pristajale na njegovu ideju da se presele kod njega u Beograd. Majina udna elja, a i elja njegovog oca izreena u neobinom oprotajnom pismu, ponovo su ga oterali u izgnanstvo od rodne kue. Kad god bi u nekom pismu, koja je esto pisao majci, izrazio elju da ponovo svrati, jo bre, skoro ekspresno, dobijao bi pismo od majke u kojem ga ona preklinje da to ne uradi. Ali, sada, konano se zaustavio na jednom mestu. Nije bio bogat ali je tokom godina rada u inostranstvu utedio lepu sumu dolara, pa je dao sebi voljno. Kupio je mali supermarket u Beogradu 1993. godine, u vreme velike hiperinflacije u Srbiji, koja je obezvredila domau valutu toliko, da su cene nekretnina dostigle istorijsku najniu vrednost. Bila je to visoka, runa prostorija blizu centra grada, u prometnoj ulici kojom je prolazio i gradski saobraaj. Veliki trgovinski lanac bio je propao, pa je politiki postavljen vd direktor doao na glupu ideju da preduzee izvue prodajom manjih delova imovine, prvenstveno manjih prodavnica i supermarketa, kako bi obezbedio likvidnost za isplatu minimalnih plata za oko dve hiljade radnika. Nije mnogo ljudi, ak ni po tim minimalnim cenama od par hiljada maraka po objektu, moglo da obezbedi sredstva za kupovinu. Sreom po Lakija, tih dana je sluajno bio u Beogradu, oko sreivanja vize, pa je u dnevnim novinama proitao oglas o licitaciji. Odluio se, pomalo umoran od lutanja, i pojavio se sa ponudom. Bio je jedini koji je bio zainteresovan za taj supermarket, pa ga je dobio po poetnoj ceni. Zakupio je garsonjeru u blizini, i sledeih par meseci potroio jo par hiljada dolara na ureenje lokala sa velikom galerijom, po svom ukusu. Iznenadio se koliko ga je sve to jeftino izalo, standard u Srbiji tih meseci je toliko opao, da je prosena porodica mogla ceo mesec da preivi sa nekoliko desetina maraka. Cene su bile smeno male, naravno, raunajui kurs dolara. Vie nije mogao ni da se snalazi sa vrednosu domae valute, centralna banka je ve svake nedelje izbacivala po jo jednu novu novanicu sa sve vie nula! Kad je sve radove zavrio, astio je sebe kupovinom skoro novog, tri godine starog golfa kabrioleta. Ovo mu je bio prvi auto koji je sebi kupio, do sada nije bio u prilici da sebi priuti auto, jer se stalno selio Najpre je pomiljao da otvari video klub, ali, lokal je bio prevelik za taj obim posla, a svaka trgovina bila je skoro onemoguena vrtoglavim padom dinara. Prvog januara 1994. godine tadanji guverner narodne banke, koga su svi od milja zvali deda Avram, uspeo je konano da spasi domau valutu vezujui je za nemaku marku i zamrzavajui joj kurs. Tada je osetio da je dolo vreme za otvaranje radnje, tako da je odmah posle novogodinjih praznika otvorio strip klub Flok, koji je dobio ime po psu strip junaka alosne Sove. Flok je bio video klub ali i knjiara, i prodavnica najrazliitijih proizvoda. Najvei deo robe nabavljao je otkupom od graana, koji su, finansijski iscrpljeni, prodavali cele svoje kune biblioteke knjiga, stripova, asopisa, gramofonskih ploa, kako bi doli do novca za hranu i komunalije. Robu je prodavao komisiono, i bio je umereno zadovoljan zaradom. Za te uslove, kada su skoro svi propadali, on je opstajao Kada se jednom na njegov oglas, koji je je stalno bio otvoren u oglasniku, pod imenom Nemojte da Vam novac skuplja prainu, aluzija na to da za knjige i asopise koji ljudi poseduju na tavanima i u podrumima on daje novac, javio jedan enski glas i ponudio mu na prodaju kolekciju starih asopisa i knjiga, nije tada mogao da pomisli koliko e mu taj glas znaiti u ivotu Otisao je svojim kabrioletom na datu adresu u starom delu Dorola. Bio je poetak leta, ali vruine su ve bile nesnosne, pa mu je prijala vonja u otvorenom autu. Naao je uliicu koja je izlazila na Francusku ulicu. Zgrada je bila manja, imala je i sopstveno malo dvorite. Pozvonio je. Posle nekoliko minuta vrata mu je otvorila jedna devojka u kasnim dvadesetim, dovoljno zgodna koliko se to moglo videti od tankih radnikih pantalona podsavrnutih nogavica, i u irokoj beloj majici. Odea joj je bila sva umazana bojama, kao da je upravo kreila kuu. Imala je dugu plavu kosu vezanu u rep, i lice, ne toliko lepo, ali koga su krasile ogromne plave oi i irok osmeh. Dobar dan, doao sam u vezi asopisa, uli smo se telefonom. Jeste li Vi Marija?, upitao je kulturno. Ako Vam sada nije zgodno, moemo to i neki drugi put? Izvolite, izvolite, Aleksa, je li tako, nemojte da se udite mojoj odei, ja sam, naime, slikar i ovo je moje radno odelo! nasmejala se, jer je dobro protumaila njegov zbunjen pogled. A, tako, ree ulazei u dvorite. Dvorite je bilo uredno podiano, sa sivim kamenim ploama u zemlji umesto trotoara, i sa oazama cvea ograenog belim kamenom. Bilo je tu i jedno veliko drvo, ispod koga je stajala batenska garniture od prua. U hladu je sedela i jedna stara gospoa u invalidskim kolicima i dremala. To je moja baka Magda, objasnila mu je Marija. Vreme je za njenu popodnevnu dremku i ona voli da je provede na otvorenom kad god je lepo vreme. Dobar dan, gospoo, rekao joj je Laki, ali ona ga nije ula. Hajdemo unutra, pozvala ga je Marija u kuu. Unutra je bila prijatna hladovina iza debelih zidova. Uvela ga je u veliku sobu, ija je oigledna namena bila da bude atelje. Zidovi su bili ispunjeni gotovim platnima, u jednom oku stajao je tafelaj a na sredini mali stoi sa dve fotelje. Sa zanimanjem je poeo da razgleda platna. Bio je to nadrealizam, preovlaivale su tamne boje, uglavnom plavo-zelene, iz kojih su se probijali stilizovani ljudi samo oseneni crnom bojom. Bio je to skoro sve isti motiv, kao da su sve slike zajedno inile jednu veliku. Sa ove slike prosto kulja bol, prokomentarisao je Laki gledajui jednu sliku ene koja plae otvorenih usta, dok joj je na ramenu naslonjena glava tunog deaka. Iza njih stajale su dve stilizovane spodobe bez lica, samo sa takama naznaenim oima. Ne mogu da zamislim kakvo te je loe osecanje navelo da naslika ovu sliku. Ba mi je upeatljiva! Pogodio si, slika se i zove Bol. Svako od nas ima neke svoje demone koje ga teraju da se na neki nain izrazi, odgovorila mu je Marija. Jesi li izlagala ova platna?, okrenuo se prema njoj. Jesam. Uglavnom na grupnim izlobama, lan sam ULUSa, uglavnom na njihovim godinjim izlobama Samostalno jo nisam imala izlobu. Sad je to skup hobi, slabo ide prodaja, a veliki novac, koji ja nemam, treba dati samo za zakup galerije. Nije u ovoj zemlji sada vreme za slike. Da sam roena bar u Parizu, ili negde u Evropi Laki je nastavio da razgleda, dok je Marija priala: Ja sam akademski slikar bez stalnog zaposlenja, ivim sama sa bakom izdravamo se, uglavnom, od njene ne tako velike penzije. Mnogo novca troim na boje i platna, sreom da smo skromne, pa nam ne treba puno za ivot eleo bih da kupim jednu tvoju sliku! ree joj Laki okrenuvi se ponovo prema njoj. Oi su joj bljesnule i iroko se osmehnula: Stvarno? Koju? Evo, na primer, ovu!, pokazao joj je sliku na kojoj jedan goli mukarac lei na boku, leima okrenut posmatrau i u ruci dri ram od manje slike. Kroz ram se providi lepa gola devojka zagonetno osmehnuta, osmehom Mona Lize. Unutranji ram je reljefno uraen, i otro odvaja dva dela slike, unutranji, naslikan toplim bojama, i spoljanji, naslikan onim uobicajenim crno-plavo-zelenim tonovima sa ostalih slika. Izgledalo je kao da u slici ima jo jedna slika Pa, moe, slika je trista maraka, ako ti to nije mnogo?, zastala je, upitno ga pogledavi, pomalo uplaeno isekujui odgovor. Nije, osmehnuo se Laki, u stvari, u ovom sluaju ja pljakam tebe, jer verujem da e ova slika puno vie vredeti kad se proslavi! Oduevljeno je skoila i pljesnula rukama, kao dete kad joj neko kupi sladoled. A onda se brzo pribrala, pa ree: Pa ja ti nisam ponudila ni kafu?! Moe kafa i hladna limunada? Moe, ree. Okrenula se da izae, ali se brzo neto dosetila, pa se ponovo okrete njemu: E, da, ako jo hoce te asopise, spakovani su tu u osku pored

zida, samo mi smetaju, ve sam htela da ih prodam kao stari papir, kad sam videla oglas. Vidi ta ti odgovara, to ti je gratis Okrenuo se prema osku koji mu je pokazala. asopisi su bili spakovani u pakete, uvezani kanapom. Bilo je tu Politikinih zabavnika, Duge, Galaksije, Misterije, Kekeca i Dejih novina. To ga je zanimalo. Bilo je tu i nekoliko paketa dnevne tampe. To ga nije zanimalo. Uz sve to i pedesetak knjiga, uglavnom lektira za nie razrede. I to je odvojio. Sve u svemu, brzo je procenio, najvie to moe za ovo sve platiti je pedesetak maraka. Toliko bi platio i drugima. Veina toga nee se nikad prodati, kad bi prodao dvadeset posto, izvukao bi svoj novac. Ali, ni sam ne znajui zato, valjda zato sto mu se ova devojka svidela, odluio je da joj za sve plati veu cenu. Gratis nije dolazilo u obzir! Vratila se posle par minuta i sa vrata mu ree: Nisam mogla da izdrim, morala sam da probudim baku i da joj kaem za prodatu sliku. Ona bi htela da te upozna, kafa i limunada su u batici. Ako bi hteo? Naravno, rekao je, a zatim dodao: Izabrao sam asopise i knjige koje me zanimaju. Ne dolazi u obzir da mi ih poklanja. Mogu da ti ih platim sto maraka Sa slikom, ukupno etristo Pruio joj je novac. Zastala je. Brzo se premiljala, ali novac joj je bio potreban. Nasmejala se i strpala ga u prednji dep na grudima od radnih pantalona. Ali, pod jednim uslovom Pozivam te na otvaranje moje grupne izlobe u gradskoj kui sledee subote? Bie koktel i besplatni sendvii, sve finansira grad, brzo je dodala. Moe, mislim da ba te subote nemam nita zakazano, nasmejao se. Gospoa Magda Ranitijevi bila je stara predratna dama, udata za jednog inzinjera i bogatog kuevlasnika. Posle rata svu imovinu vlast mu je konfiskovala, osim ove kue. Umro je pedesetih. Magda je bila doktor u gradskoj bolnici, otila je u penziju pre dvadesetak godina. Bila je vrlo pametna i prijatna ena, ali ga je gledala nekako procenjivaki, inilo mu se, od kako joj se predstavio. Kad je ispriala svoju tunu biografiju, detaljno je ispitala njega ko je, ta je, ime se bavi, i to na prefinjen nain, da mu to uopte nije bilo neprijatno. Svo vreme Marija je upadala u razgovor sa ponekom pametnom primedbom, ponekad duhovitom, naroito kad je gospoa Magda prela na temu o unukinom detinjstvu i kolovanju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Lagano su preli i na ozbiljnije teme, vezane za pad svih drutvenih vrednosti i morala, sve veu neobrazovanost dananje omladine, i tu se Laki naao kao riba u vodi, zapoevsi jedno od svojih omiljenih predavanja Nau omladinu danas ne ui skola, jer je obrazovni sistem takav da ne doprinosi elji za obrazovanjem. Prvo, nastavnici su danas proseni, nema vie onih gromada od profesora, koji svojim ogromnim znanjem i iskustvom inspiriu decu da budu gladni znanja, znanja kao takvog, a ne da se samo provlae kroz razrede da bi se dobila nekakva diploma, koja, usput budi reeno, vie nita ni ne znai Drugo, danas je znanje roba koja se malo vrednuje, u poplavi kriminala i drugih lakih naina sticanja materijalnih dobara. Pa, ova deca ne mogu ni na prste jedne ruke nabrojati dananje naunike, filozofe, knjievnike, ali zato znaju sve estoke momke sa ovih ulica, voe paravojnih formacija i loe politiare koji su ovom narodu doneli samo bedu Pa onda, mediji, koji vrve od vaarske zabave i samozvanih proroica, koje podvaljuju pekulacije umesto istina Danas deca stiu znanje na ulici, u kafiima, itaju utu tampu i gledaju ruiastu televiziju Dogadja se to, draga gospoo, da znanje danas negde iscuri usput dok doe do njih Ono malo to do njih dokaplje uglavnom je pseudoznanje koje vrvi od izmijotina, zbrke i jeftine imitacije Marija ga je gledala irom otvorenih oiju, klimajui potvrdno glavom i upijajui svaku njegovu re. I on je nastavljao u istom nadahnutom ritmu, sve dok stara gospoa, vec umorna od prie, nije se izvinila i zamolila Mariju da je odgura do kue. Pre nego to je pola, primakla je kolica Lakiju, nagnula se prema njemu, uhvatila ga za miicu, i, gledajui ga ravno u oi, rekla: Dragi mladiu, navratite nam ponovo, drago mi je sluati Vas, nas dve ionako nemamo neko veliko drutvo, a naroito ne takvo da se moe rei da je uglaeno i naitano. Sad, ja Vas pozdravljam, i ostavljam sa mojom unukom da Vam pravi drutvo, a stara dama bi morala da se malo poelja i osvei, pre nego pogleda na drugom kanalu snimak koncerta Dragana Stojnia! I na to mu je namignula! Marija se brzo vratila, dok je on pogledao na sat. Prolo je vie od sata u prijatnom razgovoru, ali, video je, sad je vec morao da uri da bi stigao na neku drugu adresu. Molim Vas da izvinete mojoj baki, ako Vas je malo udavila njenom radoznalou, zapoe Marija. Nikako, nema razloga, bilo mi je vrlo prijatno u Vaem drutvu, prekinuo je Laki njeno izvinjenje. Ali, meni je veoma ao, vec kasnim na jedan drugi poziv, i morau da se odjavim, nasmejao se ustajui. Pomogla mu je da ponese sliku i pakete do auta. Nemojte zaboraviti da mi poaljete poziv za izlobu, ree pozdravljajui se. A, to nikako neu zaboraviti! I nije zaboravila

14. Kad je siao sa Valjevskog puta koji je vodio prema Loznici, na lokalni put prema Lakiima, bilo je ve prolo osam sati izjutra. Par kilometara od glavnog puta izgubio je i signal na mobilnom telefonu. Ovde nije bilo predajnika, a okolna brda su zaklanjala signal koji je dolazio iz Draginjca. Nita se ovde nije promenilo u zadnjih trideset godina, ak je i asfaltni put iao samo par kilometara, do crkve, a onda se naglo prekidao, kao da iza, tamo u Lakiima, vie niko i ne ivi Pomislio je, nije samo on napustio ovaj kraj, napustila ga je i drava, i lokalna samouprava, ostavili su ga na upravu samo njegovim duhovima i ponekom, udom prezivelom njegovom itelju Pitao se da li je stari paroh Nikodije Stefanovi jo uvek iv. Sumnjao je u to, bio je star i tada kada ga je zadnji put video pre mnogo godina, na oevoj sahrani. Odustao je da sada svrati do crkve, hteo je prvo da vidi svoju prokletu kuu Provezao se autom kroz umu i izaao na livadu koja je vodila na brdo. Put je bio ravan, ali zatravljen. Malo ko je sada ovuda prolazio. Sa leve strane utke ga je doekalo staro drvo. Kua se skoro vie nije videla od divljeg rastinja i brljana. Parkirao se ispred kapije. Kad je izaao iz auta, video je da se do kue skoro ne moze stii od izraslog korova i bunja. Trula drvena ograda ograivala je godinama ljudskom nogom negaenu teritoriju. Pokuao je da otvori kapiju. Bila je urasla u bunje i nije mogla da se pomeri. Povukao je snanije i trula letva mu je pukla u rukama . Nije mislio da e biti ovako, inae bi bar poneo neku sekiru. Ali sad ta je, tu je Rukama je polomio jo nekoliko letava i provukao se unutra Odjednom ga je je obuzela nekakva tupost, maglilo mu se pred oima. I tiina Nije uo ni pticu. iblje ga je grebalo, ali nije hteo da odustane. Sa mukom se provlaio, video je da je raskrvavio podlakticu, ali je iao napred. Odjednom, pred njim se pojavila veranda. Popeo se preko dva stepenika i pred njim se ukazao slobodan prostor. Samo je divlji brljan zauzeo ceo dugaki pravougaonik zida ispred njega. Nije video ni ulazna vrata, preko svega je obrastao brljan. Tu je zastao. ta ja ovde radim, pomislio je. Neu ovde nai nikakve odgovore. Bolje ostaviti ovu kuu njenim duhovima Ali, stajao je kao hipnotisan pred ulazom A onda, iznenada, zauo je glasove. Najpre tihe, poput ubora vode, a onda sve glasnije! I to ne jedan, bezbroj glasova sve jae je aputalo tamo, unutra, iza brljana! Nita nije mogao da razume, niiji glas nije mogao da prepozna. Ali, kao hipnotisan, sluao je te apate koji su ga prizivali da provali unutra! To vie nije bila njegova slobodna volja, ali nije bilo ni tog straha koji bi mogao da ga zaustavi! Glasovi su ga zvali! Nudili su mu odgovore! Sada e se sve razjasniti! Sada e se sve zavriti! Ispruio je ruke da pokida brljan srastao sa vratima. Nisu ga bolele izgrebane ruke. Pokidao je brljan ispod koga su se ukazala vrata! itav kreendo glasova sada ga je zvao da uini i taj poslednji napor, da provali unutra! Sada je znao da e ih sve videti! I bio je spreman da vidi bilo koga unutra, Aleksu Lakia, poludelog zbog zloina koji je uinio, njegovog oca Aranela sa karabinom, Milutina i Gavrila sa bradama u etnikim uniformama, zadavljenu decu u kolevkama, od raka pojedenog Lazara, ili Lenku i Ilinku u samrtnom ropcu, pa ak, da, bio je spreman da vidi i nju, Belu prikazu, kako ih sve prodire! Samo na jedno nije bio spreman, samo jedna stvar bi mogla da ga uasne, a samo na to nije ni pomislio! I dok su vrata pod njegovim tezinom iz treeg puta popustila, i kad je kroz njih propao unutra, upravo to se i dogodilo! Uasnulo ga je to to unutra nije bilo nikog! I glasovi su svi odjednom zamukli! Dnevna svetlost prvi put posle niza godina obasjala je unutranjost kue. Sve je bilo isto, koliko se seao, kao pre petnaest godina, kad je zadnji put ovde boravio. Sve, osim praine i pauine, koja je premreila sve zidove. Otvorio je i leva i desna vrata. I sobe su bile iste. Vratio se u srednju sobu, podigao prevrnutu stolicu, krpom koju je naao u kredencu obrisao malo prainu sa nje i prainu sa stola. Odjednom se neega setio. Ponovo je otvorio kredenac, i zaista, bio je tu, satljik sa epom od plute, dopola pun rakije Nasmejao se, uzeo ga je, i jednu asicu koja je stajala pored njega, i stavio na sto. Seo je za sto, otvorio satljik i nasuo rakiju u asicu. Prineo je nosu, malo pomirisao, i sruio u grlo. Bila je dobra, bolja nego to je se seao! ta je on uopte i oekivao da e zateci ovde? Odgovore? Reenja? Pomo? Nije sad bio u nita siguran. Otpio je jo jedan gutljaj rakije Sad, u tiini koja ga je okruila, nije vie bio siguran ni da je malopre uo apat i glasove Sve se to moglo pripisati prevelikom uzbuenju to se naao ovde posle toliko godina Sruio je jos jednu asicu rakije u grlo. Slatko-ljuta tenost razlila je toplinu po njegovom telu i on se potpuno opustio. Razmiljao je o svojoj majci. Pred oima je video njeno sitno, tuno lice, i mogao je samo da zamisli sve one tune godine koje je provela ovde, odravajui kuu njenim sitnim, otrim pokretima, i dvorei bolesnu i nepokretnu Ilinku I kako je svaki dan mislila na njega, tamo negde, u belom svetu, kako bi to ona rekla. Kako razgovara sa njim itajuci tek pristigla pisma, i piui njena, evo, ba za ovim istim stolom! Znao je da su joj ti trenuci bili najvaniji u njenom ivotu, trenuci kad joj je izbegli sin bio najblii Osetio je da je u ovome bio u pravu, jer mu se celo telo preplavilo tugom, velikom i velianstvenom, u ovoj tiini koju je upotpunjavao samo tuan zvuk frule negde iz daljine I dugo je jo sedeo i sluao tunu melodiju u svojoj glavi. Odjednom se prenuo, naulio ui Ne, ta melodija ipak nije bila u njegovoj glavi, dolazila je spolja, izvan kue. Ustao je i krenuo za zvukom. Brzo se probio kroz iprazje u dvoritu i izaao na put. Zvuk je dolazio desno, sa livade. Poao je za njim iekujuci da vidi ko je to to tako lepo i tuno svira. Bilo je nekog tamo, preko livade, kod prelomljenog drveta. Polako se pribliavao zanesen melodijom. Sad je video. Bio je to onaj isti deak iz njegovog sna, sedeo je na istom mestu i svirao na fruli Bio je to Marko. Kad mu je priao, Marko ga je pogledao i rekao: ekao sam te. Pored njega je leala jedna debela knjiga, korica iskrzanih i poutelih od starosti. Upitao ga je: ta to ita?. Nasmejao se: Ja nista! Vidi, moja knjiga je prazna Marko je uzeo knjigu u ruke, otvorio je i poeo da je lista. Sve stranice su bile prazne. Ali, tvoja knjiga je ispisana. Nju moras ti da proitas! To je jedna vana stvar. Ustao je, a zatim dodao: A sada u da ti pokaem drugu vanu stvar! Onda ga je pokretom ruke pozvao da ga sledi. Okrenuo se i brzo krenuo preko livade, niz brdo, udaljavajui se i od kue i od puta. Uao je u umu trista metara nie od puta. Poao je niz jedan puteljak izmeu stabala, dole, prema potoku. Laki je znao za taj potok u umi, igrao se sa Kamenim kod njega kad su bili deca. Nije imao ime, zvao se prosto potok. Stigavi do potoka, deak se brzo sagnuo i iseprkao na obali nesto malo, neto to se presijavalo na suncu. Ispruio je ruku i pokazao mu to to je naao. Sad je video da je to mali srebrni lani, sa priveskom u obliku pentagrama. Privezak se ljuljao u deakovoj ruci. Onda je deak ozbiljno klimnuo glavom i rekao: Pronai lani. On e ti rei ko je Ona ! A sad saekaj ovde. Uskoro e neko da dodje. Strpao je lani u dep, okrenuo se i potrao u umu. ekaj, Marko, doviknuo ga je. Deak je zastao, jo jednom se okrenuo prema njemu i rekao: Ja se ne zovem Marko. I, nestao je u umi Laki je stajao neko vreme zamiljen. Ko je onda ovaj deak, ako nije Marko, pitao se. On mu, u svakom sluaju, pomae. Proli put mu je pokazao frulu. Zvuk frule ga je ponovo prizvao do njega. Sada mu je pokazao knjigu i lani. To su novi tragovi u njegovoj potrazi. Ali ta to znai? Ovakav lani kod nikog nije video. Treba da prati trag lania, do nove karike u odgonetanju ove zagonetke. I knjiga? Mnogo novih pitanja bez odgovora Rekao mu je da eka ovde. Dobro, ekae Okrenuo se prema stazi. Na stazi ispred njega, na desetak koraaja, stajao je Lazar! U ruci je drao lovaku puku dvocevku i punio je patronama. Ali, Lazar, jer to jeste bio on, imao je ponovo dvadeset pet godina! Da, bio je ponovo mlad. Okaio je puku na rame i krenuo prema njemu. Kad je vec doao na korak od njega, Laki je zakljuio da ga Lazar opet uopte ne vidi! Iao je ustro, pravo na njega, i gledao kroz njega, prema potoku! Laki je zakoraio korak u stranu, da se ne sudare. Lazar je priao potoku, skinuo puku sa ramena, kleknuo i ostavio je pored sebe. Onda je zahvatio sa obe ake vode, i ispljuskao se po licu. Ostao je da klei i gleda u vodu. Laki ga je samo gledao. Lazar je duboko disao, i izgledao je zabrinut. Kleao je tako dugo pored vode, ne pomerajui se. Laki je vec hteo da se okrene i vrati u kuu, kada se Lazar, verovatno uvi neto, odjednom okrenuo i pogledao pravo u njega. Imao je izmuen izraz na licu, izgledao je kao da se oko neega lomi. Laki je pomislio da ga je Lazar konacno primetio, ali, onda je video da on gleda, nekako, kroz njega! U neto, iza njega to se nalazilo na stazi!

Odjednom, Lazar je brzo ustao, dohvatio puku i potrao stazom. Laki vie nije imao vremena da se skloni, i Lazar mu se primakao na korak, licem u lice, i Proao kroz njega! Bio je to jeziv i neopisiv oseaj, u tom jednom deliu sekunde, kad su se njihova tela nalazila u istom prostoru! Laki je , u tom trenutku, mogao da oseti i oevu svest, njegove misli, njegov oaj, ali i odlunost! I na trenutak, to ga je zaprepastilo! Lazar je iao da ubije Marka! Tu njegovu misao on je osetio! Stajao je paralizovan nekoliko trenutaka. Zatvorio je oi, naterao sebe da broji do pet, a onda se okrenuo i poao za Lazarom. Sad je video da se vreme promenilo. Bilo je hladno, i u umi je padao mrak. Pourio je uzbrdo stazom, sapliui se. Sustigao ga je na desetak koraka od izlaska iz ume. Lazar je stajao pored staze, iza drveta, i drao puku ispred lica, cevi naslonjene na granu. Nije se pomerao, ekao je kao lovac na eki! Laki je pogledao u pravcu u kome je Lazar nianio. Na stazi, na samom ulasku u umu, stajao je jedan deak, visok, ali mrav, jednom rukom se naslonio na drvo, a drugu je stavio na grudi, i iroko otvorenih usta, pokuavao da uzme vazduh, brzim kratkim, plitkim udisajima! Marko je imao astmu, setio se Laki. Onda je Marko poeo da trazi neto po depovima, i dalje pokusavajui da die. Nije to naao. Njegova pumpica, pomislio je Laki. Marko se polako ruio na blatnjavu stazu. Jednom rukom i dalje se drao za drvo, grebao noktima, pokuavajui da se uspravi. Moram mu pomoi, pomislio je Laki. Potrao je prema Marku, i, stigavi, pokuao je da ga uhvati i podigne. Desna ruka mu je bez otpora prola kroz Markovo telo, a leva, kojom je hteo da ga uhvatu za ruku oslonjenu na stablo, prola je i kroz drvo, i on se smrzao od straha! Marko je bio stvaran, ali on, Laki, bio je duh! Okrenuo se prema Lazaru i povikao: Pomozi mu! O, za ime boga, pomozi mu! Lazar je nepomino stajao u mraku. Sad je spustio puku. Nije pucao, ali nije se ni pomerao. Laki je zavritao: To je ta tvoja tajna! To je ono to nisi hteo da napie u pismu! Onda je, posrui, poao prema njemu. Tada je video. Iako je bio mrak, video je Lazarevo lice, iskrivljeno u oaju. Lazar je plakao! Ali, video je jo neto! Lazar je odloio puku, ali je u ruci drao Markovu pumpicu. A onda ga je uo kako apue. Samo sedam rei ponavljao je u nedogled. Tupo, mehaniki Laki se stresao od iznenadne jeze, kad je, konano, shvatio smisao tih rei! Lazar je aptao: Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu! Dao sam ti Marka, ostavi sad Aleksu ! Uinilo mu se da se, iz daljine, negde iz ume, uo histerian enski smeh Ali, moda se to samo vetar igrao njegovim nervima! Trenutak kasnije, kad se probudio sa naslonjenom glavom na svojim rukama na stolu, pored dopola ispijenog satljika i asice sa rakijom, u svojoj rodnoj kui, i Laki je plakao

15. Tako je upoznao Mariju Ranitijevi. Sledeih nedelja nastavili su da se viaju, najpre na njenoj grupnoj izlobi u Gradskoj kui. Poslala mu je pozivnicu nekoliko dana ranije, a na dan izlobe telefonom proverila da li e doi. Nekako se u isto vreme dogodilo da je tih dana poeo skoro svaku no da sanja svoju rodnu kuu. Nije tome pripisivao neki veliki znaaj, osim neke eznje da se ponovo vrati da je vidi Na izlobi je blistala! U tesnoj letnjoj haljini pastelnih boja do kolena, kose vezane u punu, iz koje je samo jedan uperak padao sa strane do dna lica, blago naminkana, smejala se skoro svo vreme Lakijevim alama, pokazujuci zube bele i ravne kao na reklami za zubnu pastu. Drala ga je blago ispod ruke dok su etali i posmatrali izloene slike. Laki ih je, naravno, sve komentarisao na njegov, ironino duhovit nain. Usput ga je par puta upoznala sa nekim njenim poznanicima slikarima. Ona je izloila dve slike. Odluila se za Bol, sliku koju je on pohvalio, i jo jednu, veliku sliku na kojoj je na liniji zlatnog preseka stajala grupa njenih plaviastih spodoba, amorfnih likova, naznaenih samo potezima etkice crnom bojom. Nebo je bilo tamno-petrol, a istina ispred njih, tek, naznatno svetlija Laki nije bio neki poznavalac savremene umetnosti, a i kako bi komentarisao veinu izloenih apstraktnih slika, zbrku tehnika, boja, tema, jednom reju brljotina! Marijine slike su njemu, mada je on bio pomalo pristrasan, bile ubedljivo najbolje Koktel su posluzili u belim plastinim aama, uglavnom sokove, mada je Laki naleteo i na male plastine ae za kafu sa vinjakom, i odmah presuo dve u svoju au sa kolom. Sendvii su bili mali trouglasto iseeni hlebovi sa paretom sira i nitom ajne kobasice, veliine jednog zalogaja. Laki je pojeo koliinu koju su organizatori predvideli za, najmanje, dvanaest ljudi! Mariji je i to bilo smeno. Posle izlobe odveo je na Bermudski trougao. Bio je to trougao kafana umatovac-, Lipa- Grge, izmeu Radio Beograda i PGP-a. Tu su se skupljali novinari, knjievnici, javni radnici, uglavnom, kulturna elita Beograda. Trougao te tri kafane nazvan je Bermudski trougao, jer onaj ko tu zaie, izgubi se po ceo dan, i nema ga na poslu. Uli su u umatovac. Laki je tu ranije upoznao nekoliko knjievnika i novinara, Momu Kapora, Bogdana Tirnania, i jo neke, javnosti manje poznate, ali u ovim krugovima dokazane boeme Pozdravio je nekoliko prijatelja koji su tu sedeli, ali je sa Marijom seo odvojeno, za poseban sto. Razgovarali su o utiscima sa izlobe, pa su polako preli na linije teme, o sebi Laki je Mariji ispriao skoro sve o sebi, to nije stigao prvi put, u njenoj batici, kad su sedeli sa gospoom Magdom, njenom bakom. Kad je ona poela svoju priu, upitao je za njene roditelje. Oca, nemam, nisam ga nikad ni imala, majka nikad nije rekla sa kim me je zaela A majka., tu je Marija malo zastala, u stvari, nemam ni majku, ne znam ta se sa njom desilo, bila je bolesna, leila se u bolnici na psihijatriji, a onda je nekud pobegla, i nikad je nismo nali odgajila me baka, skoro od mog ranog detinjstva ao mi je, rekao je Laki nisam trebao ni spominjati Ne, u redu je, elim da zna sve o meni odmah, da ne bude tema koje bih pred tobom izbegavala. Gledala ga je oi, pomalo tunim, ali prekrasnim oima, i on shvati koliko mu se svidela! Nastavili su da se viaju tokom leta, i lagano, to je prelo u ozbiljnu vezu. Ljubav ga je, oseao je, oinula sa million volti, a i ona je isto prema njemu oseala Jedino, a to je malo bacalo senku na njihovu vezu, primetio da je gospoa Magda poela da ga gleda nekako podozrivo, svaki put kad bi svratio. Mislio je, da je to zbog brige za Mariju, pa je pokuavao da je pridobije ljubaznou. Jednom prilikom, sedeli su ponovo u batici, u divno avgustovsko popodne, Laki i Marija su priali o jednoj knjizi; bio je to Idiot od Dostojevskog, Marija ga je upravo proitala. Gospoa Magda je dremala, blago se ljuljkajui u stolici. Laki je upravo iznosio svoje miljenje o knezu Mikinom, o njegovoj preteranoj naivnosti i dobroti, zbog ega su ga svi, imajui u vidu sopstvenu pokvarenost, smatrali idiotom; i taman se upustio u analizu tananih drutvenih odnosa u Rusiji devetnaestog veka, kad ga je Magda iznenada prekinula, kao s neba, upitavi ga: A, kae, slabo poseuje majku u Lakiima? Laki joj je ranije ve bio ispriao odakle je, i da se retko via sa majkom. Malo se lecnuo, ali je odgovorio iskreno: Piem joj pisma, aljem joj novac, ali nisam bio tamo od oeve sahrane Nastupila je neprijatna tiina. Laki je ekao da Magda jo neto upita, ali ona je ponovo zatvorila oi i nastavila da se ljulja. Laki se ponovo okrenuo Mariji. Ona se nemo udila ireci ruke i podiui ramena, oseala se neprijatno zbog bakine upadice. I Laki je slegnuo ramenima, blago joj se nasmeivi, i upravo je hteo da nastavi priu tamo gde je zastao, kad Magda ponovo progovori, i ne otvarajui oi. Bezduno je staru majku ne poseivati, takva su dananja deca, nezahvalna! Ali, bako, pokuala je da se umea Marija. uti, presekla ju je Magda. Ni ti nisi bolja! I nastavila je da drema. Lakiju je bilo neprijatno, i to ne zbog sebe. Svoju situaciju nije eleo da objanjava, to, da mu je majka traila da ne dolazi. Bilo mu je ao Marije, koja svoje najbolje godine provodi uz nepokretnu baku, ali je outao. Hteo je da brani Mariju, ali, pomislio je, Magda to moda vie misli na sopstvenu erku, koja je negde otila jo pre mnogo godina, i nikad se vie nije javila. Ali, prijatan razgovor se prekinuo. Laki je video da se Marija uzrujala, jo malo su neto nategnuto priali, i ubrzo je otiao. Zato su to nadoknadili dva dana kasnije, vodei ljubav kod Lakija na galeriji. Uostalom, pomislio je tada Laki mrsei Marijinu kosu, dok je leala gola pored njega, vano je da se nas dvoje razumemo, a Magda je tu samo kao nekakav neeljen prtljag. Ipak, ubedio je sebe, morau sa matorom da i dalje budem ljubazan. Ali, naas je pomislio na kneza Mikina, i uinilo mu se da je i sam moda isto tako naivan. Krajem leta, kad je po ko zna koji put svratio kod Marije, pomislio je da bi mogao moda da je odobrovolji uinivi joj jednu uslugu. Naime, gospoa Magda je priala kako ima elju da poseti neke njene prijatelje u unutranjosti, ali zbog njene bolesti, nije u stanju da putuje autobusom. Laki se ponudio da je on odveze i vrati svojim autom zajedno sa Marijom, i gospoa Magda je prihvatila Dogovorili su se da pou jedan vikend, krajem septembra Pokazalo se, da mu je to bila vrla tragina odluka.

16 . Dok je parkirao auto na prilaznom putu prema crkvi u Lakiima, njegov mobilni telefon je dobio signal, i u istom trenutku stigla mu je poruka o proputenom pozivu dok je bio nedostupan. Bio je to poziv od Mila. Pozvao ga je. Pa, gde si ti, ovece?, pitao ga je Mile. Nisam u gradu. Vratiu se, verovatno, veeras. Moram sa tobom da razgovaram o neem vanom. Pozvau te kad stignem, makar bilo i kasno. Molim te, budi budan Pa, zna mene, ja ne leem pre dva ujutro O emu hoe da razgovaramo? Dugaka je to pria. Ali, da te zainteresujem, rei u ti samo da sam pronaao kuu koju stalno sanja, zagonetno mu odgovori Laki. Dobro. ekacu te. Ako nisam u stanu, biu u klubu u kojem radim, ree Mile. Radi li i veeras? Ne, samo ubijam vreme. Drutvo, ribe, zna ve! Dobro, Mishelin, vidimo se. Moram sad jo neto da uradim. uvaj se! Laki prekide vezu. Jer, nije hteo telefonom Milu nita da pria o svojim sumnjama da je i on, na neki nain, ukljuen u porodino prokletstvo Lakia. To je bila toliko neverovatna pria, i eleo je, prvo, da nae neki dokaz, i drugo, da ga gleda u oi dok mu bude priao, kako bi Mile shvatio ozbiljnost situacije. Seao se kako ni on sam, sve do 1995. godine, iako je ve imao oevo pismo, i uo majina upozorenja, nije ozbiljno shvatio celu priu. Ta njegova greka, pokazalo se, bila je fatalna za njegovu majku i baku, kada se, uprkos majinim upozorenjima, ponovo vratio, zajedno sa Marijom, u svoju rodnu kuu, pre petnaest godina Parohijska crkva u Lakiima bila je stara graevina, sagraena pre skoro vek i po, u osnovi u obliku krsta, fasade ve oljutene zubom vremena. Pored crkve bila je isto toliko stara kua, u kojoj je iveo paroh sa porodicom. Nije bilo zvona, pa je pokucao na vrata kue. Nekoliko minuta kasnije otvorio mu je mlad ovek, od oko tridest pet godina, kratke kose i negovane brade, u mantiji. Znai, pomislio je Laki, stari paroh Nikodije Stefanovi, nije vie meu ivima. Dobar dan, poeo je Laki, zovem se Aleksa Laki i hteo bih da Vas zamolim za pomo. Naime, eleo bih da rekonstruiem svoje porodino stablo, pa bi mi u tome pomoglo ako bi mi dozvolili uvid u Vae knjige kstenih, venanih i umrlih, koje imate za ovu parohiju. Dobar dan, ja sam Luka Jevremovi, ovdanji paroh, predstavio se ovek, pruajui Lakiju ruku. Kaete Laki, hm, jedan Va predak pre vie od sto trideset godina zaduio je ovu parohiju, bio je glavni donator kada se ova crkva gradila. Bio je to Arandjel Laki, i on jo uvek ima svoju stolicu u loi, na centralnom mestu Nego, samo da uzmem kljueve, odveu Vas u crkvu da Vam pokaem knjige koje ovde imamo. Na trenutak paroh se ponovo vratio u kuu, ali je odmah izaao drei u ruci sveanj kljueva. Dok su ili prema ulazu u crkvu, Laki ga upita za starog paroha Nikodija Stefanovia. Da, nije vie na ovom svetu, upokojio se u leto 2000. godine, imao je osamdeset dve godine, od kojih je vie od pedest proveo na slubi u ovoj crkvi, priao mu je Luka Jevremovi. Sad je sa svojom pastvom na nebesima, i to, slobodno mogu rei, veom pastvom od one koja je ostala meni. Po zadnjem popisu, u Lakiima je ostalo manje od sto pedeset dua, uglavnom starih osoba. I previe ima naputenih kua i imanja, a u ovima u kojima jo gori vatra u ognjitu, nema mladih, oni su pobegli u grad za boljim ivotom U crkvi je vladao polumrak i prijatna hladnoa. Paroh je poveo Lakija u malu prostoriju, desno od oltara, gde je drao knjige. Mali sto, sa dve stolice i orman sa spisima. Odakle da ponemo? Ovde uvamo knjige od osveenja crkve, 1884. godine. Imali smo srecu, tri rata su prohujala ovim prostorima, ali crkva nije dirnuta. Mnoge crkve po Srbiji imale su goru sudbinu. U njima je sva arhiva spaljena a esto i one same. Mnogo novih crkava obnovljeno je u zadnjih dvadeset godina, na njihovim zgaritima, ali knjige nisu mogle biti rekonstruisane Laki je izvadio iz depa jedan presavijen papir, i rairio ga. Na njemu je bilo njegovo porodino stablo, poev od Arandjela Lakia, pa sve do njega. Sam ga je bio napravio pre petnaest godina, posle traginih dogaaja u kui njegove majke. Ovo je moje porodino stablo koje sam ja skicirao, na osnovu razgovora sa ljudima koji su poznavali moje pretke. Meutim, imam razloga da sumnjam da ono nije potpuno, odnosno da postoji jo neka grana na ovom stablu, koja mi nije bila tada poznata. eleo bih da pokuam, uz pomoc vaih knjiga, da pronaem i dodam tu izgubljenu granu, kako bih kompletirao stablo. Hm, kaete da vi imate knige od 1884. godine. A ko je vodio knjige ranije, pre izgradnje crkve?

ADAM LAKI

1942-1944

ALEKSA LAKI 1960-

Valjevska eparhija, ali, bojim se, da te knjige nisu sauvane, jer je eparhija u dva navrata bila spaljena, ree paroh, razgledajui porodino stablo Lakia, koje mu je Laki pokazao. Potom je paroh Luka Jevremovi otvorio orman i odatle izvukao tri debele knjige, tvrdih korica, poutelih od starosti. Poto danas nemam nekih velikih obaveza, bice mi drago da ti pomognem u prelistavanju ovih knjiga Poeemo od 1895. godine, tada je krten Milutin Laki, tvoj pradeda. Ovo je knjiga u koju se upisuju krtenja. U ovoj drugoj upisivano je upokojenje, koliko vidim, isto emo poeti od 1895. godine, tada je umro Aleksa Lakic, tvoj ukundeda Sva venanja u ovoj crkvi posle 1884. godine nai emo u ovoj treoj knjizi Ali, poto vidim da emo na ovom poslu ostati dobrih par sati, najpre, da nam moja ena skuva po oljicu kafe i da iznesem vino, da isperemo iz grla ovu prainu sa starih knjiurina, nasmeja se paroh i izae napolje. Laki se udubio u listanje starih knjiga, da nije ni uo kada se paroh, malo kasnije, vratio sa kafom i vinom. Kad su nazdravili, i otpili par gutljaja slatkog crnog vina, i Luka se pridruio u potrazi za nekim podatkom, koji bi im otkrio tu izgubljenu granu Lakijevog porodinog stabla. Mogue je da neemo nai podatke o krtenjima i smrti svih, jer neko, moda nije krten, ili je umro na nekom drugom mestu, pa ovde nije sahranjen, objanjavao je paroh Luka Jevremovi. Crkvene knjige od drugog svetskog rata naovamo nisu obavezne, vaee su matine knjige koje vode matiari u dravnoj upravi. A to je za ovu optinu u Valjevu Toliko smrti, pomislio je Laki par sati kasnije, dok je prelistavao, valjda, desetu knjigu od poetka potrage. Nisu nali nista novo, poneki podatak je prepravio, npr. da je Milutinov sin Velizar pokopan 1929. godine, a ne dve godine ranije kako je mislio Mrtvoroeno Milutinovo dete, koje je ubilo i svoju majku na poroaju, nije bilo krteno. Nije bilo podatka ni o Jovanovoj smrti, jer je on sahranjen u Beogradu Ali, nieg nije bilo to bi mu pokazalo da ima jo nekog iz njegove loze! Ve je hteo da se zahvali parohu i da odustane, prolo je ve dosta vremena a da nije nita otkrio, kad paroh Luka Jevremovi, itajuci neto iz knjige, promrmlja: Zanimljivo! A onda prui Lakiju knjigu iz koje je itao. Ovo bi mogao da bude neki trag! Bio je to izvod iz krtenja izvesne Eleonore Davidovi, 15. septembra 1965. godine. Godina njenog roenja je bila 1943. Nije mi jasno, ree Laki parohu. Ova devojka krtena je u ovoj crkvi u svojoj dvadesetdrugoj godini ivota. Nije to bilo neuobiajeno za vreme posle drugog svetskog rata, mnogo ljudi nije dolazilo u crkvu, i nikada nisu krteni, upisani su samo u matine knjige optine gde su roeni. Ova devojka je ipak krtena, u kasnijoj dobi ivota. Moda je to elela, ili je trebala da se vena u crkvi, pa to ne bi mogla da nije nikad krtena. E sad, ona je to mogla da uradi u bilo kojoj crkvi, ali je izabrala da se krsti ba ovde, u Lakiima, iako nije odavde I ta?, pitao je Laki, ne shvatajui. Pogledaj ime njenog oca! Paroh kucne prstom ispod imena u knjizi, smeskajui se. Nije mogao da poveruje svojim oima. Bilo je upisano da je ime njenog oca Jovan Laki?! Da li bi to mogao biti Jovan Laki, njegov dedastric, koji je streljan u Beogradu 1943. godine? Ime njene majke je bilo Gorica Davidovi. Nosila je majino prezime, prirodno, ako je roena vanbrano, posle smrti oca. Adresa stanovanja je bila Gledao je podatak o adresi tupo, ne progovarajui ni jednu re. Ta adresa mu je bila dobro poznata zadnjih osamnaest godina! Jer, to je bila adresa zgrade u Beogradu u kojoj je imao klub i na kojoj je stanovao! I, to je sve objanjavalo, bila je to i Milova adresa!

17. Luka Jevremovi nije hteo ni da uje Lakijeve razloge da ne ostane na ruku, koji je popadija Slavka Jevremovi za njih dvojicu pripremila. Laki je urio da se vrati u Beograd, ali kranje njegovih creva, a bilo je ve etiri popodne, podsetilo ga je da nita nije jeo jo od jue u podne, i on, mada nevoljno, pristade. Slavka je bila vredna domaica, a uz to i dobra kuvarica, i on zahvalno prionu na jelo. Kisela orba, podvarak, mlad sir, i prologodinja dimnjena pruta, tanko naseena, bilo je to praznik za njegov prazan stomak. Luka je izneo jo jednu litru istog onog vina, i oni zalie Kad je Slavka iznela jo i gibanicu, jo uvek vruu, Laki vie nije mogao ni da zine, a ne da jede. Laki je pohvalio domaicu za njene kulinarske vetine, a onda, na navaljivanje njegovog domaina da proba i gibanicu, uzeo jedno pare, prelomio ga na dva dela, i sa obe ruke prineo ih oima: Jedite, oi, najedite se! rekao je, praen veselim smehom i Luke i Slavke. Luka je priao o svom nametenju u ovoj parohiji, o ljudima u Lakiima, o njihovom tekom i siromanom ivotu. Nekako, usput, on pomenu i praznoverje ovih ljudi, pravdajui to njihovom neobrazovanou i izolovanou, i Lakiju se upali alarm, te ga upita: Na kakvo praznoverje mislis? Na vetice, vradbine i duhove? Pa, mogu rei, na sve to zajedno Ovde ima ena koje, kobajagi, skidaju ini, neke besplatno, iz uverenja, a ima ih i kojima je to porodini posao, odgovori Luka. Da li poznaje neke od tih, takozvanih, vetica? Pa, hipotetiki govorei, vestice se kriju, tako da one nisu optepoznate. Kad nekome u kui nesto ne ide od ruke, stoka ugine, ili sua prepolovi useve, taj obino ne ide kod veterinara, ili kopa bunare na njivama, nego za svoj gubitak okrivi neku, samo njemu poznatu, veticu, i pomo trazi od vraare, koja otklanja ini. Te vraare, sad navodno, nisu vetice, nego beli magovi koji uklanjaju zle ini. Ja, naravno, u te stvari ne verujem! Laki se zamisli, pa oprezno upita: Da li ti je poznata familija Simonovi? Paroh ga ozbiljno pogleda. Nastade, dua, neprijatna tiina, i Laki skoro poali to je pitao. Slavka se tiho izgubi iz sobe. Simonovia nema ovde, u Lakiima, poe Luka. Ima ih, koliko je meni poznato, tamo prema Loznici, u Nedeljicama i Brezjaku, nisu brojni, moda nekoliko kua Ali, i tu zastade, premiljajui se, ali odjednom, iznenada odluivi, nastavi: Nasluujem zato postavlja ovo pitanje. Ime Simonovia je, na neki nain, povezano sa tvojom porodicom, i to jo od davnih vremena, jo od Arandjela Lakia, i njegovog sina Alekse Laki se zaudi odakle je taj podatak Luki poznat, i Luka to primeti. Sad ti moram rei i ono to nisam hteo, jer vidim da se udi odakle mi takva informacija? Poznat mi je jedan deo nae porodine istorije, i ime Simonovi igra u njoj veliku ulogu, ree Laki. Luka se zamisli, pa poe da pria. Pitao si me za prethodnog svetenika Nikodija Stefanovia. On je rukopoloen za paroha u ovoj crkvi, neposredno pred drugi svetski rat, 1941. godine. Bio je to jedan neobian ovek, neu da kaem da je bio lo svetenik, taman posla, bio je on odlian svetenik, iveo je sa ovim narodom u teko vreme, najpre rat, pa onda komunisti, u svakom sluaju, teko vreme i za njega i za crkvu. Ali, bio je on, traim prave rei, i ovek otvoren za neke stvari, koje nemaju veze sa verom. Eto, naprimer, to vetiarenje. Rekao bih da je on verovao u postojanje takvih stvari Kako si to zakljuio? Jesi li ga poznavao? pitao je Laki. Luka je ustao, otiao do ormana, i sa njega skinuo jednu veliku kartonsku kutiju. Doneo je tu kutiju i stavio na sto. Nikodije Stefanovi, nastavio je Luka Jevremovi, otvarajui kutiju, je napisao jednu knjigu od oko petstotina pisaom mainom kucanih strana, koja se zove Letopis Lakike parohije, u jednom primerku, a koju sam ja pronaao na jednom skrovitom mestu u crkvi. Najpre sam mislio da je to pravi letopis, jer opisuje vreme od izgradnje crkve, i obradovao se, ali, kad sam je celu proitao, bilo mi je jasno zasto je Nikodije ovu knjigu sakrio. Jer, ono to ne tima u ovoj knjizi, pored onih silnih, tanih podataka o istoriji ove crkve i ovog kraja, koji imaju istorijsku vrednost, jesu delovi teksta, zbog kojih bi paroh Nikodije Stefanovi bio, u najmanju ruku, rasinjen od strane eparhijskih crkvenih vlasti Luka je izvadio knjigu iz kutije, stavio je pred sebe, i poklopio rukama. Onda je pogledao Lakija. Mora mi sada obeati da ovu knjigu nee obelodanjivati. Dau ti je da je proita, jer u njoj e nai neke tajne o svojoj familiji, koje ni u snu ne bi pretpostavio Mnogo ti podcenjuje moje snove, pomislio je Laki, a glasno rekao: To ti mogu obeati! Luka mu je pruio knjigu, Laki je prihvati. to vie o svemu razmiljam, nastavi tiim glasom paroh Luka Jevremovi, sve vie mislim, da je stari svetenik Nikodije Stefanovi, ovu knjigu upravo za tebe i napisao

18. Na dan kada su krenuli u posetu Magdinim prijateljima, bila je strana omorina, i videlo se da se sprema vrlo dramatina promena vremena. Vrlo je loe spavao prethodnu no, imao je neke neobine none more vezane za njegovu kuu, kao da ga je nesto upozoravalo na nekakvu opasnost. Ustao je sav slomljen, skoro bolestan, pa je ak poeleo da se izvini, i da ne poe na put. Ali nije. Ipak, sad nije mogao da odustane, to bi pokvarilo sve sto je postigao u odobrovljavanju gospoe Magde da prihvati negovu ljubav sa Marijom. Gospoa Magda je insistirala da krenu u dva popodne, kod njenih prijatelja su trebali da prenoe, i da se vrate sutra. Doao je u petnaest minuta pre dva pred njihovu kuu, u napetom i mranom raspoloenju. Mislio je da e se oraspoloziti kad vidi Mariju, ali i Marija je bila nekako utljiva, a gospoa Magda ozbiljna. To ga je jo vie dotuklo. Podigao je krov na autu i pomogao Magdi, unevi je sa kolica na sedite. Kolica je sklopio i ostavio u gepeku. Krenuli su autoputem prema Niu, cilj im je bio neko selo u okolini Nia. Laki ga je prethodno pronaao na auto karti i bio je siguran da e pogoditi put Marija je sedela pored njega napred i utala, dok gospoa Magda odpozadi nije prestajala da pria. U poetku joj je kulturno odgovarao, ali je posle nekog vremena preao u nekakvu tupost, samo je mehaniki vozio, ne razmisljajui ni o emu. Mnogo puta narednih petnaest godina je razmiljao o tome ta mu se taj dan desilo, da je potpuno promaio put i nikada nije stigao do Magdinih prijatela u okolini Nia. Nije mu bilo jasno ni kojim putevima je on to iao, da je, iznenada, posle par sati vonje, odjednom se prenuo, prepoznavi da vozi poljunanim putem koji, izlazei iz ume, vodi uzbrdo prema njegovoj kui!!! Tek sad je primetio da je napolju duvao olujni vetar, i nebo je bilo mrano, oblaci su su nisko stajali iznad njegove kue na brdu. Kao omaijan dovezao je auto do vrha brda, pred kapiju. U tom trenutku, auto se sam ugasio, kao da ga je kontrolisala neka tua sila. Pokuao je ponovo da ga upali, ali starter je samo zakrao. Tada, odjednom, vetar je utihnuo i nastupila je grobna tiina. Laki se okrenuo prema Mariji. Ona je samo staklasto gledala napred, ne pomerajui se. Onda se okrenuo prema Magdi. Gledala je pravo u njega, odjednom mranim, prodornim pogledom, ucinilo mu se, punim mrnje?! Ne znam ta se desilo promucao je, ali, ovo je moja kua?! Pa, upoznaj nas onda sa porodicom! rekla je odluno. Odjednom ga je preplavila jeza, i odmah zatim, osetio je da vie ne kontrolie ni svoje pokrete! Video je sebe kako otvara vrata auta i izlazi. Otvorio je kapiju, okrenuo se, i, skoro bez imalo iznenaenja gledao kako je Magda sama izala iz auta, i koraala odluno, i prola pored njega, kroz kapiju, u dvorite! Nisu joj trebala invalidska kolica, sa kojih ih je on podigao i smestio na zadnje sedite, tamo u Beogradu. Kolica su leala sklopljena u gepeku. Iza Magde, pored njega je, kao hipnotisana, nesigurnog koraka, prola i Marija. I dalje je imala onaj staklast i prazan pogled. Poao je mehaniki za njima. Na vratima se pojavila njegova majka Lenka. Prvo sa iznenaenjem, a onda sa sve veim uasom gledala je as u Lakija, as u Magdu i Mariju, kako joj prilaze. Znala sam da ete doi. Sve ovo sam ve sanjala, rekla je tiho Lenka. Pa, hoce nas pozvati u kuu, Aleksa Lakiu? rekla je Magda zapovednikim glasom. Hou uo je sebe Laki kako odgovara. Lenka se, inilo se pobeena, pomerila u stranu. A, da, jo nekog treba da saekamo, rekla je Magda sa demonskim osmehom. Onda se okrenula Mariji: Marija, ovo je tvoja majka, Roksanda! I pokazala je prema kapiji! Svi su se, kao po komandi, okrenuli prema kapiji. Nebom je eksplodirala svetlost munje, i, samo sekundu kasnije, prolomio se tresak grmljavine. Na kapiji je stajala skoro demonska ena, u beloj haljini do zemlje, duge crne, rasputene kose, koja joj je pokrivala celo lice U tom trenutku, prve, krupne kapi kie, poele su da padaju.

19. Iz kue Luke Jevremovia je krenuo posle pet sati, popodne. Za neto vie od dva sata brze vonje bie u Beogradu. Dok je vozio, pogled mu je stalno beao na prednje sedite, na kome je leala knjiga Nikodija Stefanovia. Tu staru, od vlage skoro unitenu, poutelu knjigu, uspeo je samo da prelistao na brzinu, u kui Luke Jevremovia. Nije imao vremena za itanje, i sad je silno alio zbog toga, ali morao je da se vrati u Beograd, kako bi upozorio Mila na opasnost. Golicalo ga je da zapone sa itanjem, ne bi li saznao kakve to tajne o njegovoj porodici ona otkriva. Pomislio je na krtenje Eleonore Davidovi u crkvi u Lakiima. Pretpostavljao je da bi Eleonora mogla biti Milova baka sa majine strane. Jer, stan je bio u posedu porodice njegove majke. Milov otac, Stole Desertic, bio je poreklom iz Krajine, u Beogradu je osamdesetih godina studirao prava, i oenio se Milovom majkom Marijanom. Studirali su, i on i Stole, otprilike, u isto vreme. Samo, Laki je bio vanredan student, redovan je bio na Pedagokoj akademiji, a i Pravni fakultet je samo u prvoj godini upisivao hiljadudvesta brucoa, pa ga zato nije poznavao. Seao se, kad se tu doselio devedesetih, oni su iveli sami sa sinom, pa se pitao ta se to desilo sa Eleonorom. Mile je nikad nije pominjao. Pre pet-est godina Stole i Marijana su se razveli, Laki nije znao zato. Mile nije hteo da prica o toj temi Odluio se, i pozvao Mila mobilnim telefonom. Nije se zaustavljao, jer je imao blutut slualicu. Gde si Lakia, ta ima? Jel stie ovamo?, veselo se javio Mile. Proputa zabavu, evo ba sakupljamo delie jednog tanjira, od ukupno dva, koja je ovaj smotani Ivan prao posle ruka, i samo on zna kako, uspeo da ga razbije U pozadini se uo Ivanov smeh. Malo sam se zadrao, ali stiem za oko dva sata Bie u stanu?, upitao je. Biemo, nabavili smo pivo, gledamo neki film i pijemo uj, moda e te zauditi ovo pitanje, ali kako se zove tvoja baba po majci? Mile se zamislio: Lena zapravo, Eleonora, ne pamtim je, ona i deda su poginuli u saobraajnoj nesrei dosta pre mog roenja Zatim je dodao: I mama je bila sa njima u autu, ali, nekim udom, izvukla se nepovreena! Zato pita? To je bilo to. Nije bilo sumnje, Mile je bio iz loze Lakia A i prokletstvo je, izgleda, ve imalo posla sa njegovim precima! Dobro, Mishelin, sve u ti objasniti kad doem Budi sa Ivanom u stanu. Vidimo se Hteo je jo da doda uvaj se, ali kako bi mu objasnio od ega da se uva, od prokletstva Lakia za koje nije ni uo, i ne ree nita. Nije hteo da ga plai Sad je grozniavo razmiljao ta da uini da sprei da se i Milu neto dogodi. Najvanija stvar je bila da mu Mile poveruje ono to mu ispria o prokletstvu. Mile nije verovao u takve stvari. Ali, sad je znao, neko iz loze Lele Simonovi mu se pribliio. Neka ena, ili devojka, koja je u srodstvu sa Magdom i Roksandom. Koja je u srodstvu sa Marijom. I to ne moe biti dobro Mile mora da mu poveruje! Setio se lania. Deak, za koga je mislio da je Marko, pokazao mu je lani sa pentagramom. Pentagram je vikanski simbol. Nose ga vetice. Moda Mile zna nekog ko ima takav lani? Teko, one ga kriju Deak mu je pokazao i knjigu. Knjigu je pronaao kod Luke Jevremovia. Kako je ono Luka rekao? Mislim da je stari paroh Nikodije Stefanovi ovu knjigu za tebe i napisao? O, kako se nadam da jeste! Knjigu, znai, imam. Jo da pronaem i lani Ali, nije sad vaan lani. Mile mora da se skloni iz Beograda. Ima majku u ikagu. Mora da ga nagovori da ode kod nje. Tamo e biti bezbedan. Bar privremeno, dok on, Laki, ne otkrije kako da izbegne prokletstvo. Moda ova knjiga otkriva kako to da uini? Boe, pomislio je, nemam mnogo vremena, ali moram da proitam tu knjigu. Klju je u njoj! Luka je rekao da je Nikodije Stefanovi u njoj pisao o veticama! Moda ima neki recept, kao ono, kolac za vampire, pa da zabijem u crno srce Lele Simonovi! Ali, morao bih prvo da naem telo! Njeno telo nikada nije pronaeno! Ona nema oznaen grob! Boe, toliko pitanja bez odgovora, a tako malo vremena! Vozio je zamiljen. Nesvesno je poveavao brzinu na preko sto dvadeset kilometara na sat Odjednom se dosetio, pa je pozvao Mariju. Javila se posle prvog zvona, kao da je, tamo u Parizu, sedela pored telefona i ekala njegov poziv. Marija, klupko se razmotava. Pronaao sam dokaz da ima jo nekog u mojoj loi, to je Mile Deserti, ivi u Beogradu. On je praunuk mog dedestrica Jovana Lakia, koji je za vreme rata iveo isto u Beogradu. Imao je vezu sa nekom Goricom Davidovi, iz koje mu se, a posle njegove smrti, rodila erka, Eleonora, koja je Milova baba po majci Jesi li ti neto pronala? Duboko je uzdahnula: Nisam. Ono to znamo, to je da je Lela Simonovi imala kerku Mariju, koju je rodila sa sedamnaest godina i dala na usvojenje, bilo je nemogue u ono vreme da je zadri, jer je rodila vanbrano Marija je rodila moju babu Magdalenu, Magdalena je rodila moju majku Roksandu, a iza njih sam ja U naoj lozi nije bilo mnogo potomstva, svi su imali samo po jednu kerku Da li je mogue da je tvoja majka , moda, rodila jo jedno dete, a da ti za njega ne zna? upitao je. Moja majka je, tako sam ja mislila, bila bolesna od izofrenije, jo od mog roenja leena je u psihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa, istoj onoj u kojoj je radila i Magdalena, sve dok, sredinom sedamdesetih, nekako u isto vreme kad se baba penzionisala, nije nestala Mislim da joj je baba sredila da pobegne, i da su ostale u kontaktu sve naredne godine Ali, ja ne znam ta je ona radila, i gde je bila do 1995. godine, to sad niko vie ne zna Mogue je. Kad bi znali gde se krila tih godina, moda bi saznali i da li je rodila jo dece Marija je zastala, bilo joj je teko o tome da pria. I Laki se seao tog kasnog leta 1995. godine, i uasa koji je nastao kad su se svi oni, on i Marija, Magdalena i Roksanda, Lenka i Ilinka, susreli zajedno, u njegovoj kui obrasloj brljanom, u Lakiima

20. Sedeli su u srednjoj sobi Aleksine kue. Zapravo, nisu svi sedeli. Ilinka je leala na otomanu, pokrivena tankim ebetom, i posmatrala neku taku na plafonu, otprilike u pravcu sijalice na dugakom, krivom kablu. Nemo je pomerala usne, kao da je priala sa nekim koga samo ona moe da vidi. Lenka je stajala pored njenih nogu, naslonjena na zid izmeu otomana i vrata od zadnje sobe i netremice gledala u Magdu. Magda je sedela na stolici koju je privukla vratima, njene starake, bledoplave oi, sa podsmehom su gledale u Aleksu. Pored nje, blago rairenih nogu i skrtenih ruku na grudima, uspravna kao rimska statua, stajala je Roksanda, poput nekog telohranitelja. Na ukoeno lice u zlurad osmeh, koje je okrenula Aleksi, padala joj je gusta crna, talasasta kosa. Nije je sklanjala, iako joj je suavala vidik, jer ono to je htela da vidi, bio je Aleksa, zgren na stolici, praznog pogleda, zamrznotog na Magdi. Pored njega je sedela Marija, oduzeta, u transu. Magda je sada priala Mariji. Napolju je padala kia, njen monotoni um prekidala je samo udaljena grmljavina. sagradila zid oko sebe iza koga nikog nisi putala. Otvarala bi elicna vrata na tom zidu samo kada bi slikala one tvoje odvratne slike. Sve moje misli tebi upuene, zavravale bi runo predstavljene u komaru boja na tvojim platnima. Ja sam odavno mislila da si ti izgubljena, ali Roksanda mi je stalno priala, jo od kada je bila u ustanovi, da e se jednom urazumiti. Da je u tebi naa vikanska krv, da e te dotai duh Magdalene Simonovi, tvoje pra-prabake Aleksa je razmiljao. Dobro, sa Ilinkom e biti lako, dovoljno je samo da joj izvuem jastuk ispod glave i poklopim ga na nju par minuta. Ali, Lenka je ilavija. Morau prvo Lenku. Skoicu na nju i sa ovim rukama obuhvatiti taj njen krljavi vrat. Pue kao stara suva grana A onda je na redu Aleksa Prokleta im je loza, seme Alekse Lakia mora biti uniteno, kao to je on pokuao da uniti Magdalenu. Jo i danas se budim sa uasom, sanjajuci njegove ruke na Magdaleninom vratu, koje je dave, i guraju u hladnu vodu potoka. Vidim njen strah, ali i mo da nam svima prenese tu sliku, dok joj svest otie niz hladnu vodu. Zadnjim atomima snage, kriknula je u sebi, i prenela svoju svest, kao svetlost kad se prenosi na fotografiju, na svoju usvojenu erku, koja je tada imala est godina Da, mislio je Aleksa, u pravo je Magda, proklet je taj Aleksa! Ali, reiu se ja i njega, izgoree u ovoj kui zajedno sa svim duhovima loze Lakia Aranel je pokuao isto da uini, pre nego to se ubio, ali je zaboravio da zakljua vrata, i ona prokletnica Milica spasla je to zlo seme, spaavajui Milutina iz plamena Ali ja u zakljuati, da, vatrom u proistiti ovo leglo Lakia Vatra je dobra, ona proiava. I vazduh e pomoi da plamen razgori Ali, voda? Dobro, morau saekati da prestane kia Zemlja e pokrivati grobove Lakia i duh Magdalene Simonovi e biti osveen Ti e Aleksa biti na no koji e konacno doneti mir Magdaleni Simonovi, nastavljala je Magda gledajui sad u Aleksu. Onda je pruila ruku u nedra i odatle, ispod bluze izvukla no, dugaak, sa dvostranim seivom, okrugle drke na ijem je vrhu bila lopta sa urezanim pentagramom. Dok ga je izvlaila, pokidala je dugme na bluzi, i ogolela starake, mlohave grudi, ali nije se potrudila, da ih ponovo pokrije. Pruala je no Aleksi. O, da, bio je srean Aleksa, bie lake sa noem, kako je lep, pravi ratniki. I hteo je da ustane, da primi taj no, kao dar, i da ga upotrebi, ba kako je traila Magda! U tom trenutku zastao je zaprepaen. Video je Lenku, koja je iskoristila priliku, i sad je izlazila iz zadnje sobe sa Lazarevom pukom. I Magda je videla njegov pogled, i poela je da se okree prema Lenki. Okrenula se taman dovoljno da vidi usta dve cevi, i u sledeem trenutku iz jedne je bljesnula eksplozija plamena i gasova, i njeno lice je nestalo u hrpi krvi i mesa. Samo se skljokala u stolici, glava joj je pala na grudi, a ruka, koja je pruala no Aleksi, pala pored stolice ispustajui ga. Roksanda je sa ivotinjskim krikom skoila prema nou. Zgrabila ga je i okrenula se prema Lenki. Bila je brza. Ali, Lenka je bila bra. Hladna, pribrana kao nikad do sada, okrenula je cev puke prema Roksandi, i u trenutku kad se ona bacala na nju, sa visoko podignutom rukom u kojoj je bljesnula otrica, njena bela haljina na grudima se rascvetala u ogroman krvavi cvet. Aleksa je odjednom izaao iz hipnoze. Tog trenutka nije se vie seao da je jo malopre planirao da ubije i Lenku i Ilinku, a zatim i sebe! Gledao je kako Roksanda pada na Lenku i rui je, poslednjim atomima snage zarivajuci joj otro seivo u grudi. Skoio je prema njima, grubo odgurnuvi Roksandino telo, i klekao pored Lenke. Kia je stala. Sunce se pojavilo iza nekog oblaka. Marija je plakala iza njega. Ilinka je gledala u Magdin le na stolici i smejala se. Ali, Aleksa nita nije uo ni video, osim majke u ijim grudima je jo stajala drka noa sa pentagramom. Uhvatio je neno ispod glave, i izdigao prema sebi. Aleksa proaptala je Lenka. Ja sam sve ovo sanjala i sve sam pripremila Iz ugla usne curila joj je tanka linija krvi. Majko, bie sve dobro, sad u da te odvezem doktoru Ne! Lenka ga je grevito stegla za ruku. Sluajpitaj Iliju. On zna sve sam mu rekla A onda su joj sitno telo potresli trzaji, iz usta su joj nahrupili kasalj i krv. Jo ga je gledala, uinilo mu se da je htela jo neto da kae, a onda je jo jednom udahnula i prestala da die. Video je u njenim oima, koje su se gasile, svoju sliku u odrazu. I znao je ta je htela da mu kae, jer je isto i on oseao dok je privijao njeno krhko telo na svoje grudi Ilinka je ponovo gledala u plafon i sad ih je videla! Videla je i Lazara i Marka, pored njih Gavrila i Milutina. Oni su joj se smeili. Evo, sad vidi i Lenku, i ona se smeje. Oni su je dozivali. Htela je da podigne ruku da ih pozdravi, ali, kao da se predomislila, samo im se nasmeila, i umrla. Otisla je tiho njima. Marija je i dalje sedela na istoj stolici i plakala. Njen svet se ruio Odjednom, ulazna vrata su se irom otvorila. Kroz njih je jurnula suneva svetlost. Na vratima je stajao Ilija Lukovi, mokar, i u rukama guvao svoju kapu.

EPILOG
Nisam smeo ranije da uem, da i mene ne bi omaijale. Te vetice imaju mo da hipnotiu oveka, govorio je Ilija Lukovi Aleksi. Lenka mi je sve rekla. Ona je sve to ve sanjala. I bila je spremna. Rekla mi je da e to biti jednog ovakvog dana, i kad sam video oblake, znao sam da je to danas. Doao sam ovamo i video tvoja kola. Stajao sam kod kapije i ekao. Lenka mi je rekla da ne ulazim dok ne ujem pucnjeve

Aleksa je jo sedeo na podu, drei mrtvu majku u naruju. Polako mu je dolazilo do svesti znaenje rei koje je Ilija izgovarao. Prenuo se i pogledao ga. Kako to mislis, znala?! upitao je. E, to ni sam ne znam. U snu je unapred videla ceo dogaaj. Da e doi sa njima! Zato je spremila Lazarevu puku u njihovu sobu kod vrata, na dohvat ruke. Lenka je bila kod baba Rade, ona joj je neto dala, ne znam, valjda tri zrna soli, i ona je to zamotano drala u nedrima. Kad to ima vetica nema na tebe uticaja. Bila je spremna. ekala je priliku. Znala je ta e se desiti. Znala je da e obadve biti ovde, i, Ilija je zastao i gledao u Mariju. njihova unuka i erka. Aleksa, ovo su Lenkine reci. Sluaj me, Lenka zna da ovu devojku voli, ali vi se odmah morate razdvojiti, inae e zlo i nju obuzeti. Ona je tvoje, ali i ti si njeno prokletstvo! Bezbedni ste samo ako niste zajedno! Aleksa ga je gledao ne shvatajui. Onda je polako ustao, prethodno neno spustivi Lenku na pod. Gledao je u Iliju. To ti je sve rekla Lenka da mi porui? Da. Rekla mi je da je poslua. Jer, sve ovo, kazem ti, ona je ve z n a l a ! Rekla mi je da e umreti i ona, i Ilinka! Aleksa se okrenuo prema otomanu. Ilinka je nepomicno leala. Prisao joj je i uzeo za ruku. Nije uo otkucaje srca, ali odmah je znao da vie nije iva. Gledala je prema sijalici licem ukocenim osmehom. Zatvorio joj je oi i poljubio u elo. Zbogom, bako, proaptao je. Okrenuo se prema Mariji. Ona je sedela skupljena na stolici i tiho jecala. Priao joj je i zagrlio je. Drhtala je u njegovom naruju kao pokislo pile. Stajali su neko vreme utei. A onda je Aleksa osetio Ilijinu ruku na svom ramenu. Okrenuo se. Ti sad moras otii, Aleksa. Kao da nisi ni bio ovde. Ja u sve srediti. Doi e sutra na sahranu. A devojka neka ide kod mene. Mihajlo e je odvesti u Beograd. Kako e srediti?, pitao je Aleksa. Treba zvati policiju, i hitnu pomo Neemo nikoga zvati. Sve e biti uraeno. Samo ti sad mora otii! Kako samo da odem. Pogledaj sve o v o ! Neko e posumnjati, zvae policiju E, moj Aleksa Lakiu, iako si iz ovog sela, ne zna ti ljude iz Lakia! Niko nee nita prijaviti. Niko nee nita priati. Ono to ne treba da se pria, niko nikad nee pominjati. Nae tajne saznae samo nai grobovi! rekao je Ilija Lukovi. Platievo, Serbia, 14. februar 2011. Kraj prvog dela trilogije ONI SU OVDE, SA NAMA Kua obrasla brljanom

Aleksa Laki Ili putovanje alternativnom stvarnou

ta rei o Lazaru Janiu? Lazar Jani je autor trilogije Oni su ovde, sa nama, sastavljene od tri knjige: Kua obrasla brljanom, Vetije ludilo, i Sam, ispod ljive, i oliene u arhetipskom anti-junaku Aleksi Lakiu, koji nas vodi, u serijama flebekova, kroz period dug vie od etristo godina alternativne istorije i budunosti Srbije. I to je, za sada, dovoljno. Onda, ta rei o Aleksi Lakiu? Aleksa Laki je njegov bezvremeni alter-ego, ali i nije samo to. Mnogo autorovih biografskih podataka nasledio je i njegov anti-junak, mnogo od karaktera, iskuvstava, razmiljanja i htenja. Ali, on, u mnogo emu, nadilazi svog autora. Jer, Aleksa Laki, u trilogiji Oni su ovde, sa nama, nije jedan ovek, nego, najmanje, tri. U prvoj knjizi trilogije Kua obrasla brljanom, Aleksa Laki je Laki, pedesetogodinji vlasnik klub-stripoteke u Beogradu, koji, osim Mila Desertia, ima jo prijatelja koliko ih ima i jedan vuk samotnjak. Pobegao je od uasne tajne iz svoje prolosti, koja mu je razorila ivot, ljubav, porodicu Sakrio se u svom svetu, okruen knjigama, stripovima, filmovima i drugim beznaajnim stvarima i tu tavori, ne ekajui vie nita. On je, u stvari, kukavica, koji nije imao hrabrosti da se suoi sa pretnjom koja mu je ugroavala porodicu, nego se od nje sakrio. I sada, ostalo mu je samo da ali. Ali, opasnost sada preti njegovom najbliem prijatelju, Milu Desertiu, koji je i sam, na neki nain, povezan sa mranim tajnama iz Lakijeve prolosti. I, Laki, jer nema ta vie da izgubi, konano se prenuo, i otisnuo na put na koji dugo nije iao, u rodne Lakie, u svoju rodnu kuu, u kojoj je sve i zapoelo. Hvata se u kotac sa tajnama svoje propasti, otkrivajuci prve delove slagalice, koja e dovesti do njegovog otrenjenja. Prva knjiga trilogije pokriva period od pedest godina, od 1960. do 2010. godine. Kroz svojevrsne, isprekidane slike, meavinu snova i stvarnosti, kroz flebekove, pred itaocem se pomaljaju konture starog zloina, koji je uzrok Lakijevog prokletstva. Prvih pedeset godina, od 1895. do 1945. godine, vremenski je okvir druge knjige trilogije Vetije ludilo. Aleksa Laki je dvadesetogodinji sin bogataa, koji zivot provodi po krmama i konacima, sa bulumentom lanih prijatelja koji se provode na njegov raun, opijajici se do besvesti i jurei suknje. Ali, on je mladi koji ima i svojevrsne psihike probleme, periode prazne svesti i padanja u trans. Oajniki se zaljubljuje u jednu lepu siromanu, ali opasnu devojku. Ona ga odbija, i on stvari reava na najgori mogui nain, postajui tako uzrok propasti cele njegove loze. Najvei deo kockica slagalice otkriva se u drugom delu trilogije Oni su ovde, sa nama. Ali, ostalo je jo nekoliko kamenia koji se ne uklapaju nigde? Te kamenie posejao je Aleksa Laki tree knjige, Sam ispod ljive, dvadesetpetogodinji Tehniar virtuelnog adaptiranja stvarnosti. On dolazi iz daleke budunosti, iz 2311. godine. U svetu bez nacija, koji ivi u skladu sa prirodom, u svetu nezamislivih tehnolokih mogunosti, ali svetu koji je lien istorije, tradicije, pa ak, i slobode, Aleksa Laki je romantini pobunjenik, koji koristi svoje veze i rupe u sistemu, kako bi pomogao svojim precima, i svom narodu pokazujui mo alternativne istorije. I, ta rei na kraju? Ne pretendujui na velike umetnike domete, autor ovih redova se iskreno nada da e ove knjige privui itaoce da se zabave i uivaju, bar onoliko koliko je sam isto to radio dok ih je pisao. I da, molim itaoce da menjaju svoju stvarnost sami, ne ekajui da im je neko drugi menja, svojim rukama, svojim radom, i svojim znanjem. Jer, sve drugo je, jelda, fantazija? Lazar Jani

Table of Contents
Start