Miodrag Popovi Pamtivek: Srpski rjenik Vuka St.

Karadia
PAGANSKI SLOJEVI- Patrijahalna kultura u R. deluje kao sloena celina (nije isto to i rodovsko-plemenska). Donji slojevi poniru ak do animizma; u gornjim nalazimo tragove istonjake civilizacije. Izmeu njih, as gue as ree, niu se slojevi koji su se pod raznim uticajima, avarskim, traanskim, ilirsko-romanskim, vizantijskim, turskim vekovima taloili u njoj i ostavljali tragove mnogih kultura, pre svega hrianstva. Ni jedan od ovih slojeva ne postoji sam za sebe, ve samo u sklopu celine, iz koje ga je teko izdvojiti. Isti ljudi oru zemlju drvenom ralicom, kako se inilo pre vie hiljada godina, a mole boga pred prelepim vizantijskim ikonama. U njihovim ritualima pagansko i hriansko se do te mere proimaju meu sobom da ih je teko rezlikovati jedno od drugog. Leopold Ranke: Kod Srba nalazimo izvestan religiozni nain miljenja, koji se trudi da povee dve suprotnosti, veru u provienje koje vlada svim i, ako smemo da kaemo, neku vrstu oboavanja prirode, bez svetenika. Najstariji slojevi R.npotii iz doba a n i m i z m a. U Vukovom delu priroda je ivo bie, kao i u drugim tradicijskim kulturama. I ona ima duu. Vukovi seljaci oslukuju disanje prirode; raaju se i umiru s njom. Plae se groma, u ritualnim povorkama mole se suncu i kii, a dugi pripisuju natprirodnu mo (Ako muko proe ispod duge, postalo bi ensko, a ensko...muko). Biljke koje se koriste u magijskoj medicini (izijed, spori). Razumeju i nemuti jezik ivotinja. Pele smatraju za svetog insekta; u kukavici prepoznaju sestru koja ali za bratom, a vuje ime slui im kao zatita od zlih demona. Bog je olienje svekolike moi prirode- dodvoravaju mu se obrednim rtvama, molitvama, idolopoklonikim ritualima. U molitvama, umesto ustaljenih formula kazuju line elje. U R. se nalaze tragovi htoninih (podzemnih) i solarnih (nebesnih) boanstava.U zdravicama, kultnim legendama, poslovicama i prazninim obredima uvali su uspomenu i na stare bogove koje je crkva bila jo prilikom prihvatanja hrianstva zamenila svecima (npr. Gromovnika su sakrili iza sv. Ilije, Spasa iza Spasovdana; jedino boga Vida, boga svetlosti, ploda i rata nisu sakrivali- njegov dan su vezivali za Kosovo, Vidovdan; za Tucindan, npr. nema imena u kalendaru). Srpska mitska boanstva Dajbog, Trajan, Vid, Hromi Daba, itd. Zna se, htoninog su porekla, vezana za zemljoradnju. Maks Veber: Htonina boanstva pri preovlaujuoj zemljoradnji spajaju esto dva znaenja; ona gospodare ishodom etve i obezbeuju bogatstvo, i vladari su mrtvih koji su zakopani pod zemljom. Srpska religiozna svest onog vremena bila je sloena, puna protivrenosti. ivei u strahopotovanju prema Bogu jedinome, srpski patrijahalci nisu zaboravili da odaju poast i starim boanstvima. U namerniku prepoznavali su boanskog gosta i prihvatali ga da se ne bi zamerili bogovima. Nastojali su da udovolje svima: i pretku zatitniku, i crkvi, i popu, kome su plaali za molitvu i blagoslov. Kult mrtvih- na pomen o etrdesetnici, polugodinjici i godinjici dolazio je pop da oita molitvu (hri.), ali ono to se posle toga deavalo- daa ili gozba za mrtve- malo je imalo veze sa hrianstvom. Umesto seanja na mrtve, prireivala se veera za umrle, na kojoj su se gostili ivi. U R. ima i niih mitskih boanstava, demona ili ljudi sa demonskim osobinama- vile (dobar demon), i vetice( zli demon,ima u sebi nekakav avolski duh, koji u snu iz nje izie i stvori se u leptira, u koko ili u urku, pa leti po kuama i jede ljude, a sosobito malu decu.), vukodlak (vampir), mora, drekavac; zmaj; avo; suaja itd. Demoni se nalaze svuda oko oveka; oni mogu ui u bilje, u ivotinje; kada uu u ljude, ovi postaju neisti, odnosno pretvaraju se u zle demone. Javljaju se na tajanstvenim mestima, obino nou. Najvie su ugroene ene, trudnice (uvanje babinje).uvali su sistem magijskih zabrana, kojim su se njihovi preci branili od zla. Mnoge radnje, mesta, bia ili rei, iz danas nerazumljivih razloga, bile su tabuisane- ne valja, govorilo se bez ikakvog racionalnog objanjenja zato (npr. u nedelju ne valja sei nokte(a maloj deci nikako prije godine da ne bi djeca ispala lupei). Zatitnu mo imale su amajlije, pojedina imena (ivko i Vuk (bio nekad srpski totem, terimorfni predak zatitnik)). U R. ive i mitizirani srpski heroji Milo Obili, Sibinjanin Janko, Zmaj Ognjeni Vuk, Viskoi Stefan, Marko Kraljevi. R. sadri u sebi davnu prolost narodne psihe, prua njen unutranji presek, ono to je kao kolektivno i zajedniko, znaajno u etnopsiholokom smislu (fantastino-mitoloko miljenje). Frojd: Hrianski narodi loe su krteni. Ispod tanke glazure, oni su ostali ono to su i njihovi preci, mnogoboaki varvari- a narodi na Balkan, meu njima i Srbi, moda neto vie od drugih. Tragovi matrijarhata- prezimena izvedena od enskih imena, davana samo deci iji su oevi rano umrli, a majke preuzimale njihovu ulogu. Tragovi prolosti ive pritajeni u donjim slojevima svesti oveka. HRIANSTVO- Juni Sloveni su na Balkan doli kao mnogoboci,gde su zatekli romanizovane straosedeoce koji su vie vekova pre junoslovenskog prodora bili pohrianjeni. Izmeu njihovog mnogobotva i hrianske religije postojao je ogroman, nepremostiv jazto su, po svojoj prilici, bile dve meusobno udaljene, jedan drugoj strane kulture, koje na Balkanu vekovima nisu mogle da nau zajedniki jezik.Hrianska crkva je bila tolerantnija prema paganima, nego jereticima koje je spaljivala na lomai,a o toj toleranciji svedoi ukljuivanje Strarog zaveta, koje je svojom etikom blii paganima nego izvornom hrianstvu (teofanija), u Sveto pismo. Za prvo vreme crkva je manje nametala svoje crkvene obrede, a vie hristijanizovala stare kultne praznike (npr. Krsno ime i Boi). Prvi materijalni tragovi o prihvatanju hrianske vere kod Srba, bie grka imena sinova srpskih upana Mutimira i Gojnika- prvo Stefan, drugo Petar. Hriansko- paganski verski sinkretizam- crkveno venanje uz svadbeni obred (koji ima izrazito mitski karakter). Duanov zakonik zakonom stogo kanjava jeretike, ak i katolike (poluverce), dok je prema paganima tolerantniji. Tek e Srpska crkva u XVIII v. pod Zapadnim uticajem povesti otriju borbu protiv drevnih kultova. Stari kult pretka rodonaelnika prereae u vladarski kult koji crkva prihvata i daje mu hrianski peat. Paganski predak-zatitnik postaje hrianski svetac (Koliko je kult predaka bio ukorenjen u narodu, vidi se iz velikog broja domaih svetaca srpske pravoslavne crkve(preko65)). Zahvaljujui elastinosti i irini, hrianstvo je jo u srednjem veku uhvatilo duboke korene u srpskoj patrijahalnoj sredini. Ono je vetim kalemljenjem na stara debla postepeno srastalo s njima, tako da se na novom stablu teko razlikovalo koja je grana stara, a koja mladika. U R. se nalaze tragovi hrianske kulture i religije, i to ne samo u isto crkvenim obredima i hrianskim molitvama, ve i u narodnim kultovima, u leksici hrianskog, tj. grkog porekla koja je sauvana u narodu, kao i u linim imenima preuzetim iz hrianskih izvora. Pod Turcima dolazi do procvata paganstva, jer oni nisu nita preduzimali protiv starih srpskih kultova i verovanja, oni su za njih bili isto to i hriani-raja koja plaa danak, a i usled ruenja svetovnog feudalnog vrha Nemanjia, crkva je oslabila i kao turska

feudalna institucija bila dosta udaljena od naroda. O rodjenju i svadbi, uz paganske obiaje, obavljao se i hrianski ritual krtenja i venanja. Nekadanje mnogoboake kletve i zakletve takoe su ble pohrianjene: kleli su se u ime Boga jedinoga i zaklinjali se pred svetim jevaneljem. Jedino nisu uvodili demone u crkvene obrede- avola su se, npr., osobaali tek kada se prekrste; krst, svejedno koji, hrianski ili prehrianski- u njihovoj svesti oni su znaili isto- spasavao ih je od svakog zla. Biblijski motivi u narodnom predanju: legenda o bogatom Gavanu (=biblijska pria o Lotu), pominje se Adam i Ana, Solomun i Solomunovo slovo. Zajedno sa hrianskom prodire u nae krajeve i vizantijska kultura, koja je pre svega zahvatila gornje, feudalne slojeve- pod njenim uticajem podizani su velelepni hramovi i utvreni gradovi, kalueri prepisivali i prevodili, nastajale dvorske biblioteke, razvijala se srednjovekovna knjievnost, negovana na srpskoslovenskom jeziku i ivopisi i ikone (slikarstvo), dela grkih majstorane ostavljaju dubok trag u patrijahalnoj kulturi. U prvom R. pominju se samo imena nekih manastira (Sopoani, Mileeva , Ravanica..);U interpretaciji R. manastiri su vie nacionalni simboli, zapisani najee po pomenu u narodnoj poeziji nego li spomenici izuzetne graditeljske kulture. Njihove prelepe galerije, rasute irom Srbije, ostale su oigledno izvan patrijahalne kulture. Od srednjovekovnog slikarstva ona je prihvatila samo ikone kao likovene predstave pretka zatitnika, kraj koga je na zidu u sobi obino stajao narodni drveni krst. Preko srednj. knj. i preko liturgije rei iz crkve domaeg ili irok porekla ui u iru upotrebu: mantija, elija, krst, manastir, iguman, crkva, oltar,raj, pakao, ikona itd.; rei crkvenoslov. porekla: svejtenik, Vaskrsenije, bdenije, pouenije, itanje, pisanje itd kao rei knjievnog porekla, i one su se zatekle u govornom jeziku iz koga ih Vuk preuzima; termini grkog laikog porekla: jevtinoa, patos, parip, talas, temelj, tefter, eremida itd. Pored injenice da su Srbi, sudei po rukopisaima sauvanim iz nemanjike epohe, bili otporni prema jezikim pozajmicama uopte, grecizmi bi mogli biti znak snanog uticaja vizantijsko-grke civilizacije na Srbe. Prelaenje ovih rei iz uene srednjovekovne knjievnosti u govor patrijahalne sredine pisalo se i pod Turcima; u marginalnim zapisima inoci 16.-18.v. drali su se narodnog jezika, tako da je dolo do veeg proimanja knjievnog jezika i narodnog govora. 2/3 tih rei se nalaze u R.: slepac, beda, tugaupokojiti se, hudi, srok itd. Istvoremeno i knjike i narodne rei ine ivi jezik patrijahalne kulture oplemenjene hrianstvom. Hrianski sloj predstavljaju i lina imena grkog i biblijskog porekla. Na poetku bila su to imena svetaca i vladara; postepeno, sa irenjem hrianstva, esto prilikom pokrtavanja, silazila su i u narod: od imena grkih svetaca- Nikola (narod pobeuje), Petar (kamen, stena), Vasilije (carski), Dimitrije (zemljin rod), Arsenije (junaan, uzvien), Teodor (dar od boga), Jelena (Suneva svetlost), Jerina (mir), posrbljena: Vasilj, Mitar ili Dmitar itd.; Eufemija (dobra sudbina)- Jefimija; sveci latinskog porekla: Konstantin (postojan), Ignjatije (vatra), Pavle (mali), Marko itd.; imena hebrejskog porekla: David (voljen), Toma (blizanac), Gavrilo (bog je moja pomo), Matej (dar boga Jehove), Jeremija (bog podie), Ilija (Jehova je moj bog), Lazar (pomae bog), Ivan i Jovan (bog se smilovao), Jelisaveta (bog je zakletva), Ana (milost, zahvalnost), Marija itd.; aramejska imena (jez.na kome je pripovedao Hristos):Sava (ded, starac), Marta (gospoa), Mikael (slian bogu)- Mihajlo ili Mijajlo (posrbljeno). Za vreme patrijahalne kulture Srbi su esto uzimali hrianska imena, ali kao hriani nisu prihvatali islamska, odnosno arapska. Ime je oznaavalo ne samo lini nego i etiki, verski i kulturni identitet, a strana imena znaila su poistoveivanje s kulturom iz koje su pruzeta. U srpskoj patrijahalnoj zajednici grka i hebrejska imena menjala su, u izvesnoj meri, zvukovni lik, ali je i ona, prihvatajui ih, menjala sopstveni kulturni identitet. Vremenom imena su postala deo linog i narodnog identiteta. Srbi su na paganski nain o slavama prireivali gozbe pretku zatitniku, a on je nosio hriansko, tj. grko ili jevrejsko ime Nikola, Dmitar, Stevan, Mihajlo, Jovan. Etika renesansa pod Turcima oivela je narodne rituale, verovanja i predanja nasleena od pamtiveka, ali nije istisnula ve asimilovane slojeve hriansko-vizantijske kulture: crkvene obrede, leksiku iz verske i kulturne sfere, grka i jevrejska imena. Crkva vie nije imala nekadanju mo, ali se ouvala kao verska institucija. U patrijahalnoj zajednici ipak nisu nali mesto vii oblici feudalne kulture, koje ekonomski i duhovno osiromaena sredina nije mogla da prihvati: blistava knjievnost i filozofija, vizantijsko neimarstvo i umetnost, teoloka uenost, monaka poezija. Zajedno sa njima povukao se u manastirske elije i stari knjievni jezik, kultivisan vekovima i obogaivan terminaima za apstraktne pojmove, kojima je oskudevala patrijahalna zajednica. Neto se izgubilo- umetnost i knj. univerzalne orijentacije i vrednosti- ali jose vie dobilo: sauvani su mitski temelji, dubina bez koje ni jedan narod nije postigao vee domete u kulturi i umetnosti. ORIJENT- Zna se da je glavnina Vukovih rei arhaina, zemljoradniko-stoarska, ona izvire iz tradicijske kulture. U njegov renik, videli smo, ugraene su i novije kulture, pre svih hriansko-vizantijska feudalna. Ali, kroz itoki orijentalni zastor, u gornjim, povrinskim slojevima ocrtavaju se i konture kulture koja je, zajedno s Turcima, dola sa islamskog Istoka i uklopila se u ivot patrijahalne zajednice. Izraz poturenjaci, kako se u R. nazivaju oni koji su primili islam, govori i da je islamizacija vodila i etnikom otuenju- domai musliman osea se pripadnikom vladajue turske nacije. Zajedno sa novom verom, muslimani prihvataju i novu, orijentalnu kulturu, koja je preko Turaka, stigla i na Balkan. Preko ovih muslimana slovenskog porekla Orijent prodire i u srpsku patrijahalnu kulturu i postaje njen trei sloj, manje dubok no prva dva, ali vidljiv i prisutan ne samo u materijalnom ve i u duhovnom ivotu srpske etnike zajednice. Ali sama etnika se odupirala razaranju matinog etikog jezgra, jer su muslimani, kao i hriani, primivi islam, zadrali tota od stare vere, naroito obrede i praznike iz predhrianskog doba. U R. iz 1852. nalaze se tragovi ove naizgled neobine, a ipak logine pojave: urevdan, za koji su vezani mnogi paganski obiaji, praznuju i muslimani i hriani, kao i Prokopija; neki slave krsno ime; uvaju se i kultovi srodstva, ne samo krvnih ve i ritualnih, kao to su kumstva (iana kumstva- izmeu muslimana i hriana); karakteristino je da muslimani nazivaju srpske svetenike zakonoama, kako inae Turci ne zovu pravoslavno svetenstvo. Srpske zakonoe su, naime, u nekim islamiziranim porodicam ai dalje tajno obavljali obrede strae vere. Domai muslimani zadrali su jezik predaka- obogaen posrbljenim orijentalnim reima, ouvani narodni jezik, a ne rituali i predanja, postao je glavno vezivno tkivo izmeu islamiziranog stanovnitva i matinog etnosa. Turcizmi: od turske administracije doli su slubeni nazivi: agaluk, baa,paa, kuluk, nahija, tapija, sultan, raja, vezir, hara itd.; od turskih karavanskih trgovaca: razni nazivi za konje-ajgir,dorat, ogat, bitanga (kljuse koje se nae u polju, a ne zna se ije je); timarenje, ergela,mamuza itd. Turci obogauju ceo Balkan novim, istonjakim kultom konja, koja se osea i u srpskoj narodnoj poeziji. Iz Vukovog popisa rei koje su Turci ostavili za sobom u srpskom jeziku, vidi se da meu njima dominira vojnika i ratna

terminologija (top, kubura, pitolj, tane, ule, barut, fiek, sama, topaija,topus, jatagan itd.); zatim rei u vezi sa zanatstvom (samardije, sapundije, somundije, urije, izmari, baovani, berberi, kazandije, kalpakdadije, kapamadije; skelediej, mehandija, delat, kalfa, egrt ; neke od ovih zanata Turci su doneli sa sobom, a nekima su nametnuli svoje nazive; i sama re zanatlija je turcizam; uz njih idu i nazivi orijentalnih sredstava za rad: alat, burgija, ekser, kalup, testera, turpija itd.; nazivi izraenih predmeta: avan, asura, duek, jastuk, jorgan, kazan, lula, makaze, muema, oklagija, saksija, san, sanduk,tava, tepsija, aa, fenjer itd.; proizvodi: elik, eer, pirina, gajtan, kadifa, lepeza, marama, pamuk, sedef, skerlet, itd.), trgovinom i drugim privrednim delatnostima ( Sa Istoka, preko Turaka, dola je veina naziva jela i pia: ajvar, alva, kava, kajgana, kajmak, meze, pita, pilav, rakija, somun, sarma, tarana, turija, evap, orba), kao i naziv nonje (anterija, dolama, jelek itd.), pokustva i graevinskog materijala (ambar, duvar, kapija, kat, kula, kurumlija, odaja, odak,, pender, soba, tavan, ardak itd.; palanka, kasaba, sokak, ), jela, namirnica- tu je jezik postao bogatiji za meru za koju je materijalna kultura koju su Turci preneli sa Orijenta na Balkan bila iznad materijalne kulture srpskog naroda (mase) u doba feudalizma. Sam spisak od 1259 turcizama u R. iz 1818. kazuje u kojoj je meri bila prodrla istonjaka materijalna kultura u srpsko selo. Turci su preneli i orijentalnu muziku koja se na ovim prostorima kombinovala sa narodnim melosom. U posezanju raje za gospodskom nonjom osea se iskonska elja niih slojeva da oponaaju gospodara, ali, naroito docnije, u ustanku, i svesna namera pobunjenih da se sjajem oruja i ruha izjednae sa Turcima. Karakteristino je da su se Crnogorci, hajduci i ustaniki prvaci, oni koji su prvi ruili tursku vlast, odevali u ruho po raskoi slino nonji turskih aga i begova. Doista neobina pojava- turcizacija nonje kao akta nacionalne emancipacije. Kako se nasluuje i iz Vukove zbirke turcizama, kljunu ulogu u prodiranju orijentalne kulture i civilizacije na Balkan imale su zanatlije (delom i trgovci) obe ver, kako varoke tako i seoske. Nau se, sasvim retko, i turska mitoloka prredanja: srpskim vilama, veticama i vukodlacima prikljuiju se turske ale i karakondule. Sam Vuk domae muslimane naziva Srbima turskoga zakona. U R. iz 1852. on jasno razlikuje Muslimane od Turaka. Renik je proaran zanimljivim podacima o Muslimanima i njihovom odnosu sa Srbima, sve ono i dobro (gostoljubivost, sklonost ka poptavljanju graevina, drueljubivosti) i loe to se o njima govorilo u narodu. Ta toj slici se s malo napora moe razlikovati ratoborni i agresivni islam od kultivisanog i oplemenjenog Istoka. Radei na prvom reniku, Vuk je nailazio na tragove istonjake knjievnosti u srpskim narodnim pesma i unosio istonjake metafore i simbole u pesnike (stajae) rei. Pesnika leksika istonjake poezije stizala je i do sainjalaca narodnih junakih pesama. Isputanjem turcizama iz srpske junake pesme nestaje herojski kolorit, ono to joj daje poetsku snagu. Tokom istorije turcizmi su oigledno postali tipske rei za ovu vrstu usmene poezije: Onda ore proe kroz nahije Pak popali turske karaule I obori turske teferie I udari na turske palanke posrbljena verzija ima parodijski prizvuk Onda ore proe kroz srezove Pak popali turske straarnice I obori turske letnjikovce I udari na turske gradie

Marko Kraljevi koji umesto mejdana deli dvoboj nije pravi Marko Kraljevi. Istonjake metafore i simboli u narodnoj poeziji, turcizmi kao herojski kolorit junake narodne pesme, kapadokijski aljivac (Nasredin-hoda) u srpskom narodnom predanju (kao Era, osa, Ciganin ili prosto, srpski seljak)-sve to kazuje da je Orijen prodro u duhovne sfere srpskog ivota kao i u materijalne. Jedinstvo triju kulturnih slojeva: paganskog, hrianskog i orijentalnog, dalo je neku vrstu simbiotske knjievnosti. Kao i u prirodi, i u kulturi se sve ukrta; tako se bogati, ide napred. isti oblici su iluzije, zablude. Gde nema ukrtaja, umesto pravog napretka i kulture, postoji samo mehaniko ponavljanje. Turci su otili, a iza njih, kao jedna od trojnih komponenti troslojne patrijahalne kulture, ostala je bogata riznica pojmova i rei, kojima i danas mislimo, govorimo, piemo.

Vuk
(Vuk-srpsko mitsko zaitno ime) MITSKO-PAGANSKI

Stefanovi
(gr. stefanos- venac) HRIANSKI BIBLIJSKO-HEBREJSKA VIZANTIJSKO-GRKA
VARIJANTA

Karai-kao simbol ove troslojnosti (tur. karaca- crnomanjast) ORIJENTALNI (ISLAMSKI) KULTURNI SLOJ

VUKOV LETOPIS KNJIEVNIH VRSTA- U R. nalazimo knjievne vrste koje i u narodnim umotvorinama: izreke (blagoslovi, pozdravi, zakletve), basme, kletve, zagonetke, poslovice, tubalice, molitve, besede (zdravice), obredne pesme, lirske minijature, pretkutnjice, popjevke, podskoice, aljive i deje pesme, epske fragmente u desetercima, anegdote, aljive pripovetke, legende, herojske skaske, prie o ivotinjama, demonoloka predanja, kae, gatke, rugalice, ritualne, drutvene i viteke igre,- bogata panorama lirskih, epskih i dramskih oblika, jednostavnih i sloenih, primarnih i sekundarnih,stabilnih i nestabilnih, koji unoenjem u renik dobijaju leksikografsku namenu, ali manje-vie zadravaju ista estetika svojstva. Prelaskom iz usmenog u pisani oblik, prozne vrste postaju stabilnije. Umesto trivijalne zabave R. itaocu prua ozbiljne zanimljivosti- u samim knj. formama otkriva etiki i estetiki identitet srpskog naroda.Vuk ne robuje starini, ne podreuje se ukusu italake publike; naprotiv, on ga odreuje i usmerava ka novome. Prevoenjem iz govora u pisani slog menja se ne samo medijum iskaza nego, donekle, i osobina anra. Promene su uglavnom kompozicione i stilistike. Kao medijum, pismo trai saetost izraza i sugerie stabilnost anra. Raznolike forme iskaza niu se jendna za drugom i lanano povezuju meu sobom, gradei tako nove i neobine celine. U tom procesu sve je u hodu i nastajanj, u ivom preplitanju govornog i literarnog.Ne postojanje granice izmeu knj. rodova: lirsko lako prelazi u epsko, epsko u dramsko, dramsko u lirsko. Dinamina igra anrova: ulanavanje, meusobno proimanje i pretakanje jedne forme u drugu, kao i njihovo svrstavanje u nove mozaike celine zbiva se pred oima italaca. R. podsea na ogledalo u kome se ivot patrijahalnog sveta odslikava u mnogim oblicima, formama, anrovima. Nita nije normirano,

klasifikovano i sistematizovano, ve je rasuto po delu; prisutno kao i sam ivot, u svakom koraku, kazano uz put, improvizovano kao potvrda znaenja pojedinih rei i otkrivanje njihove starine i dubine, unutranjeg smisal i lepote. Basme- magijske formule ovog tipa, zapisane u R., neto su starije od lirskih stihova koji u istom delu prate mitske obrede. Poetski sakralni govor basama, upuen kao pretnja demonskim silama, treba da zatiti od njih bolesne i unesreene. Lekovito dejstvo basama zasniva se na sanzi i sugestivnosti same rei; izgovaraju se pri bajanju. Kletva-kao vrsta magijskih formula, kletva je neka vrsta antibasme: basmom se izgoni bolest, a kletvom doziva nesrea. I one se kazuju u sklopu rituala i deluju tajanstvom magije. Inspirisane gnevom nemonih i uvreenih, obino teke i svirepe, kletve podseaju da doba varvarstva; u veini preovladava osvetniki impuls: (Da Bog da da vam se okameni u eni dijete, u kravi tele, u ovci jagnje, u zemlji sjeme). Tubalice ili tualjke, knj. vrste koje postoje od pamtiveka, koje, kao i kletve, mogu biti u nesimetrinim desetercima (Jaoj, Boo, moje grdne rane), Vuk ih daje uz rei tuiti, pokajnice i narikaa. Idu u nastarije obredne pesme; vremenom, neke su se sa svojim deseterakim metrom skladno ukljuile u epske pesme, odakle ih je Vuk preuzeo i uneo u renik. Basme, kletve i tubalice po vremenu nastanka, zajedno sa obrednim pesmama, pripadaju najarhainijim vrstama. Izreke kao knj. vrsta, nesumnjivo predstavljaju najjednostavniju formu izraza. a.) blagoslovi (da si iv i zdrav), b.) pozdravi (pomoz Bog, dobro vee), c.) zakletve (tako mi slave, tako mi trojstva, tvrda vera ostavit te neu), d.) psovke (sram te bilo, pasji skote) i e.) obraanja (estiti care sveti estokrili anele itd.) kao i u ivom govoru, rasuti su po celom reniku; ima ih na stotine. Preuzete neposredno iz govora, izreke u Vukovom literarnom pismu predstavljaju vezu izmeu govornog i pisanog jezika, odnosno folklornih i literarnih formi. Iz njih, kao iz kakvog izraajnog nukleusa, neposredno izrastaju knj. forme kakve su poslovice, zagonetke, zdravice, obredne himne. I izreke, kao i poslovice predstavljaju govorni sloj koji naginje umetnikom jezikom izrazu. Jovan Mukatirovi je kao i Dositej objavio posovice u pouno prosvetiteljske svrhe, suprotno njima, Vuk je traio u poslovicama narodni razum i karakter. Kod Mukatirovia i Dositeja poslovine reenice niu se jedna za drugom, hladne, mrtve, pouene. U V. R. u njima se osea dah ivot umetnikog govora. U narodnom govoru poslovice su se zvale pripovjesti ili prie, kako stoji i u R., to je vezano za nastanak poslovica iz pria. Radi njihove razumljivost, V. e navesti i priu ili ritual iz kojih su ponikle (uz poslovicu Reve na stranu kao Markovo ralo ispriae, npr, narodno predanje o oranju Marka Kraljevia). Nasuprot rastegljivoj narodnoj pripoveci, poslovice se odlikuju maksimalnom saetou jezikog izraza; obino je zgusnuta u jednu reenicu. Radi vee stamenitosti i trajnosti, moe biti i silabika sa unutranjom rimom, ili dvodelna, nainjena od dve paralelne reenice, to umnogome doprinosi dinamici izraza. U prii, rei se slobodno ponaaju; u poslovici one su stenjene u nesvakidanju formu, birane, nekad namerno skovane radi vee trajnosti i sugestivnosti. Nalaze se u nesimetrinom epskom desetercu (Pravo reci pa gledaj te uteci Dva lenika orahu su vojska), simetrinom osmercu (Tiha voda brijeg roni), sedmercu ( Kad vrba groem rodi), dvanaestercu (Majka erku kara snasi prigovara)i devetercu (Dva loa izbie Miloa Tavnoj noi nema svedoka); sa unutranjom rimom (Bez alata, nema zanata; Izbira nae otira); sa asonancama i aliteracijama (Vreme gradi, vreme razgrauje, Sluti, sluto, naslutie). Ekspresivnost se postie ritmikim paralelizmima, slikovitou (Ne stoji kua na zemlji, nego na eni) ili lascivnou ( Lasno je tuim k***m gloginje mlatiti ), nekad i igrom rei (Naiu puniu, a tuiu po ponjiu). U zagonetkama, knj. vrsti koja je takoe esta u R., naroito u drugom (oko 80 novih) takoe se javljaju metrike forme: osmerac, deseterac i dvanaesterac; unutranja rima (Dva lokvanja oko panja- ui oko glave), ritmika ponavljanja (uaa ui, bjega bjei, skoi ua te uhvati bjegu- maka i mi), asonance i aliteracije. Od poslovica zagonetke se razulikuju nerazumljivim pesnikim reima i verbalnim poigravanjima. Obe pripadaju jednostavnim formama. Zdravice- kultne formule koje se kazuju u sveanim prilikama (Boi, slava, svadba, krtenje). U R. ove pohrianjene paganske ode, koje se esto odlikuju snanom pesnikom ekspresijom, obino imaju ritualnu namenu (Ko pije vino za slave Boje, Pomoz mu Boe i slavo Boja!...). Ima ih aljivog karaktera, kao i onih koje se improvizuju za odreenu priliku. Njima su sline i autentine paganske molitve, u kojima sveani besedniki ton zamenjuje himnino-molitveni (Naa doda Boga moli, oj dodo, oj dodole, Da udari rosna kia, oj dodo, oj dodole). Vie sklon slobodnom pripovedanju nego ustaljenom knjievnom, odnosno pesnikom maniru ( silabikom govoru, ritmikim paralelizmima, asonancama i aliteracijama, unutranjim rimama, kovanicama, ekspresivnim lascivnostima), Vuk je u svoje napise obino unosio poslovice, zagonetke i zdravice samo kada su bile sastavni deo same prie ili rituala iji scenario zapisuje. U R. inae dominira s l o b o d n a n a r a c i j a, kazivanje. Vuk ne poduava, ne zagoneta, ne besedi; on pria, upravo stvara. On je roeni pripoveda, kaziva, narator, prialo. Kao pisac sklon pripovedanju, Vuk je u R. uneo oko etrdesetak omanjih pripovedaka i humoristikih anegdota, mnoge legende, po koju skasku, dve-tri prie o ivotinjama, demonoloka predanja, bajke, delove mitova o Milou Obiliu, Sibinjanin Janku, Marku Kraljeviu, Zmaju Ognjenom Vuku itd. Glavninu njegove proze ine zapisi, omanji ogledi, ritualni scenariji. Pripovetke Vuk obino navodi kao narodno kazivanje (Pripovjedajuili Pripovjedali su mi), ime postie veu sugestivnost. Kompozicija joj je saeta, jezgrovita, bez digresija i izlinih metafora, esto sa dosta radnje, to joj daje dinamiku. Dinamika se postie i dijalogom u narativnoj funkciji; dijaloka naracija moe biti kratka, jednostavna, a nekad je i dua, psiholoki sloenija- psiholoki iznijansiran dijalog nalazi se u prii o avolku. Meu humoristikim priama i anegdotama ima i aljivih, ali glavninu ine podsmeljive- predmet podsmeha su svetenik, cigane (grebenite), ogranien car, kaluer (rebarce) itd. Meu simpatinim junacima aljivih anegdota javljaju se Nasredin-hod (zlogluk) i Ero. Satirino-ironini duh , koji se sree i na drugim mestima, izraz je nacionalne, klasne i staleke netrpeljivosti; ona se u izvesnoj meri naslanja na agresivno-agonalni mentalitet patrijahalnog sveta, iji su izvori u dalekoj prolosti. ala i prefinjena ironija, kojima takoe obiluju krae prie i anegdote, izraz su tieg, kulturom oplemenjenog mentaliteta. Ispriane narodnim jezikom, u kome ima dosta govornih obrta, krae prie i anegdote deluju kao da ih usmeni pripoveda stvara ovog trenutka a ne kao briljivo klesana knj. proza. Varka je dvojaka: na jednoj strani, tobonji narodni pripoveda, iza koga se u stvari krije daroviti pisac, sam Vuk karadi; na drugoj, iluzija o istinitosti onoga to se kazuje. Iz leksikografskih potreba ili prosto po inerciji, Vuk oblikuje i druge anrove a n e g d o t s k i m s t i l o m, saeto i jasno. Bajke i prie o ivotinjama- Vukove prie o ivotinjama, dodue retke, kratke su. Ni bajke, po njegovoj terminologiji enske pripovetke, gatke, nisu mnogo due, ali su zato nezamagljene, kristalno jasne do mere koja je neobina za knj. vrstu u kojoj dominira fantastika, kao da pria o svakodnevnim

stvarima; ubedljive. U reniku se nalazi bajka o tamnom vilajetu, oskudna po broju rei, a bogata po znaenju, u ovoj obradi dobila je didaktiko-filozofski smisao: ovek e se u ivotu kajati kako god da postupi: uzeo drago kamenje ili ne. Neke bajke pretvaraju se u legende pojedinih mesta (npr. Carigrada), druge se bave zakopanim blagom, motiv traganja za njim nalazimo i u poznatom kazivanju o tajanstvenoj travi raskovnik, koja otvara sve brave. Legende, takoe pisane anegdotskim stilom, kao etimoloka i kulturnoistorijska predanja redovno tumae odreene pojave i injenice: *nastanak pojedinih mesta (Carigrad, Kotor,Vuitrn). Ponekad imaju oblik putopisnog zapisa, a mogu ukljuiti u sebe i delove razliitih mitolokih predanja, pa i celu bajku.*postanak pojedinih prirodnih fenomena (stene, jezera, ostrva, izvori, reke). Pod reju jabuica nalazimo hriansku legendu o Adamu i Evi u paganskoj obradi.* o pojedinim istorijskim ili mitolokim junacma koje predanje vezuje za odreena mesta (Prokleta Jerina za Golubac i Koznik, Krljevia Marka za selo Rovine, grad Prilep itd.).* u legendama o linostima nalazi se mit o pretku zatitniku (Marko Kraljevi, Milo Obili, Lazar Pecirep, Sveti ore itd.) kao hrabar i pravdoljubiv zatitnik, predak je stoer oko ijeg se herojskog lika okuplaju rod, pleme, nacija. Meu personifikacijama nae se i antipredak koji poseduje suprotne osobine od pretka (Bogati Gavan). U R. iam sluajeva da neke legende i skaske prelaze u herojska itija. Npr. legenda ili tanije legende o hajduku Lazaru Pecirepu, u stvari predstavlju mozaiko itije (O K. Marku). Iako u R. ima i izvrsnih istorijskih ogleda ( Koin rat npr.) u kojima se mogu nai dragoceni podaci o ivotu srpskog naroda pod Turcima, istorija je najee pretoena u legendu, odnosno data po narodnom pamenju. Legende obino uvaju u sebi tragove istorijskih zbivanja. Tako legenda o podizanju manastira Deani uva narodno seanje na sam in oslepljenja Stefana Deanskog. Osim legendarnih interpretacija istorije, Vuk precizno belei istorijske dogaaje. Na jedan nain zapisuje istorijsko, a na drugi legendarno-mitoloko. Istorijske dogaaje navodi kao nesumnjive injenice, a kod legende i skaske, na samom poetku, ograuje se nizom stepenovanih iskaza od onoga to e potom napisati ( moe biti da je, kau, vele. Govori se, pripovedaju, jedni kau...a jedni opet kau). Skaske su, kao i legende, najee kratke, nerazvijene, esto samo zapis u jednoj reenici; u njima(ree i u legendama) ima tragova dveju tradicija: paganske i hrianske (u tumaenju postanka kukavice), davane su uz put, kao tumaenje pojedinih rei ili kao fragment veih celina. Skaske o demonima, veticama, vukodlacima, avolima, vilama, adaji i druga vjerovanja u stvari kojijeh nema, mogu se uzeti i kao nova knj. vrsta: demonoloaka (ili mitoloka, po Vuku) predanja. Njihov glavni junak je demon, svejedno kakav, zao ili dobar. Uz grmljeti nalazi se predanje o gromovniku Iliji, boanstvu svetlosti. Od demona najvie se govori o vetici. Rasuta po reniku na raznim mestima, ponekad i ulanana, kazivanja o njoj na kraju se ipak slivaju u celinu. O personifikovanoj kugi kao demonu. Ako se ostave na stranu folklorne (govorne) vrste, glavna i najea knj. vrsta u R. je zapis, jednostavna knj. forma koja se u starom Egiptu nalazila na sarkofazima i zidovima hodnika i odaja u faraonskim grobnicama; Egipani su smatrali da zapisi imaju samosataln ivot i da su veni. Od svih knj. vrsta koje je znao iz Biblije i stare srpske knj., Vuk je prihvatio samo najstarijuzapis. Po njemu, zapis bi bio pisani znak koji izraava neto sveto, vezano za drevni ritual i magiju. Zapisi su imali ustaljenu poetiku, pisani su da bi sauvali od zaborava stavri izuzetne vrednosti; oni oivljavaju kulturno-istorijski, socioloki, etnopsiholoki ili religiozni profil sredine; daju malu istoriju, portret vremena, zapis kao knj. delo. Mogu biti krai, od samo jedne reenice: U Risnu valja djecu za vrat ljubiti da ne budu zla, dui su pripovedaki intonirani. Vukovi kratki zapisi su kao svici, blesnu iznenada, po nekoj asocijaciji, nekoj unutranjoj potrebi; koliko god da ih je, ne zamaraju. Sam zapis, u kontekstu renika, nije vie izolovan fragment, ve deo ire celine u kojoj njegovo semantiko polje postaje ire. Mogu biti literarni iskaz o imaginarnom (onom to ivi u narodnoj mati, prii, bajci ,legendi, skaski ili mitolokom predanju) i realnom svetu. Mitoloki zapisi (o tabuima, inima, amajlijama, demonima, imitativnoj magiji itd.) uvaju seanja na predcivilizacijko doba, npr: Govori se da u gluho doba najvie izlaze vjetice i ostale kojekakve aveti, zapisi inspirisani Biblijom, zapisi o prilikama pod Turcima u Srbiji istorijsko-biografski zapisi, Rasporeeni po slojevima, zapisi iz R. predstavljali bi ivopisan mozaiki letopis ili kao niske omanjih celina, rasute tamo-amo, upeatljivi, puni ivopisnih slika. Vukovi zapisi su i tematski raznoliki: lingvistiki, fonoloki (o glasovima u srpskom govoru), etnoloko-mitoloki, socioloki, kulturno-istorijski, kostimografski, prirodnajki, medicinski, geografski, pa ak i kozmetiki. Neki se javljaju u putopisnim i memoarskim formama. Putopisni zapisi, nastali kao izbor iz onoga to je Vuku na putu ostalo u seanju: manji putopisni fragmenti o naputenim gradovima i zidinama, o nonjama (opisi raskonih narodnih nonji po Crnoj Gori, Liki i Dalmaciji; o ivotu Dubrovana) i neobinim prirodnim pojavama itd. Naknadnim unoenjem novih podataka i poneki zapis iz prvog R., proiren i obogaen, prerasta u R. iz 1852. u ogled. U prvom R., npr., Vuk e uz re kmet doneti samo kratak zapis: U savkom selu imaju po dva, po tri (u velikim selima i vie) kmeta: knez se mora s njima, kao sa starjeinama seoskim, dogovoriti za svato. Proirujui zapis kazivanjem o poloaju seljaka kmetova u Bosni, u R. iz 1852. nainie od ovog zapisa ogled o drutveno- ekonomskim prilikama u Osmanskom carstvu. Sem toga, u drugom reniku bie i novih ogleda, kojih nema u prvom. Ogled je studijski promiljen i dokumentarno proiren zapis iju vrednost pre svega ini suma podataka o odreenoj pojavi. Ogledi kakve nalazimo u R. u stavri su blii monografiji nego eseju. Umesto rasutih razmiljanja, u njima preovlauju injenice koje se mestimino niu i kao ivopisne slike; bez patosa su i asocijativnih skokova karakt. za esej. Ne moe se uvek jasno odrediti granica izmeu zapisa i ogleda- neki zapisi mogu biti suvi, hladni; u ogledima pak iskrsnu emocionalno kolorisane slike, retke u studijskom tekstu.Za razliku od zapisa, u ogledima je naglaeniji narativni ton, koji je karakteristian za folklorne prozne anrove. Vuk obino poinje ogled narativnom reenicom: U stara vremena bilo je mnogo vie namastira (namastir) ili kojim drugaijim folklornim obrtom: Na narod misli i pjeva da su hajduci postali od turske sile i nepravde i nastavlja pripovedakim stilom u koji katkad ukljuuje manje memoarske fragmente i upravni govor; nekada i predanja, od kojih se redovno ograuje umecima tipa kau, neki su pripovijedali; esto dominira radnja (o egrtu). Tematski, ogledi su aroliki kao i zapisi: isto istorijski (Koin rat, krdalije, Poljice npr.), kulturnoistorijski (kola, zadubina itd.), etnografski (otmica, nadimak itd.), pravnoetnografski ( uz re sok), kostimoloki ( o ivopisnim narodnim nonjama, npr. uz kapu tarpo), socioloki (najbrojniji su; pop, selo, kmet,knez, itluk, hajduk, spahija, namastir, egrt itd.)- kao ive slike srpskog drutva pod Turcima, oni istovremeno pripadaju i nauci i literaturi; mitoloki ogledi, kako tematikom, tako i formom izdvajaju se od ostalih, oni su pre prikazi paganskih rituala, nego ogledi o njima; u prvom su planu radnja, zbivanje, igra, koju obino prate lirske obredne pesme: himne, molitve, tubalice. Scenario Boia moe se

podeliti na delove, pri emu bi unoenje badnjaka i dolazak poloajnika bili inovi boine ritualne drame. I u opisivanju rituala i igra Vuk je pre svega pripoveda i antologiar. Sve je u Vuka, moglo bi se rei, zapis. U obliku zapisa kod njega se javljaju postojee folklorne vrste preobraene iz govornih u literarne: anegote, humoristike prie, legende, skaske, demonoloka predanja, pesme, itd. Obogaeni veim brojem injenica, proireni zapisi postaju nova knjievna vrsta-ogled. Isto tako, i obredne igre, samim inom zapisivanja, prelaze u novu knj. vrstu-ritualni scenarij. Arhaini po sadrini, kao oblici pisane knj., Vukovi ogledi i ritualni scenariji su u stvari nbove literarne vrste.

Sneana Samardija OSOBENOSTI VUKOVOG KAZIVANJA U PRVOJ GODINI SRPSKOG VOJEVANJA NA DAIJE
U knj.istorijskim prouavanjima kao najpoznatiji Vukovi istorijski spisi izdvajaju se sledei tekstovi: Prva godina srpskog vojevanja na dajije (1828), Druga godina srpskog vojevanja na daije (1834), Pravitelstvujui sovjet serbski (1864), Milo Obrenovi knjaz Serbiji ili Graa za srpsku istoriju naega vremena (1828), biografije vienijih ljudi, objavljene u periodici (Ivan Kneevi, 1820; itije hajduk-Veljka Petrovia, 1826; Kao srpski Plutarh ili itija znatiji Srbalja u Srbiji naega vremena, 1831/2). U predgovoru njegove Grae za Srpsku istoriju naega vremena kae: (...) piui ovu knjigu nikad nisam zbacio s uma istine kojaje u istoriji najglavnija stvar, ni potomstva z akoje se istorija pie (...) nego sam se trudio da dogaaje opiem prosto, kao to bi Srbin, Srbinu pripovedao. Pomirivi protivrenost- istinu istorije i fikciju pripovedanja- Vuk je sjedinjio osobine koje ga karakteriu i kao istoriara i kao pisca. Kao istoriar, on u fazi izmeu beleenja legendarne i tradicionalne istoriografije i istraivakih napora da se pisanje istorije priblii nauci (toj pojavi prethodi). U V. spisima se otkrivaju najbolja svedoanstva V. spisateljskog talenta izraslog iz umetnosti usmenih kazivaa. Vukovi istorijski spisi mogu se podeliti na hronike i biografije-itija. Veza V. proze i usmene epske tradicije: 1. Veza V. opisa i Vinjievih stihova-V. se stilom najboljih Vinjievih pesama nadahnjivao katkad pri pisanju. Prisustvo poezije u V. Prvoj godini... najvidljivije je na stranicama u kojima se prepoznaju Vinjiev epski katalog o sei knezova, stihovi o Karaoru i srpskoj pogibiji na okeini, mada u V. kazivanju nema poetske idealizacije svojstvene epskoj pesmi. 2. tu se, osim to je iroko epski pisana, proarana anegdotama, prepuna boje i atmosfere onoga vremena, otkriva obilje umetnikih postupaka svojstvenih usmenoj poeziji i prozi. Sama organizacija ovog teksta, i po sklopu i po ritmu reanja slika i detalja, nosi vie obeleje epa nego istorijskog osvrta na nacionalnu prolost. U kompozicionoj ravni uoava se veliki broj razliitih epizoda, koje se mogu izdvojiti iz celine, bilo kao uobliene anegdote, bilo kao paralelni tokovi radnji, koje imaju svoje junake, glavne i sporedne, svoje unutranje zaplete i rasplete, a koje se meusobno dodiruju ili presecaju tok izlaganja. Njihova nedovenost je samo prividna i i proizilazi iz V. nastojanja da itav tekst sastavi prema hronolokom redu. Nosee epizode anegdotski jezgrovite ili razlivene u kompozicionim rukavcima, odnose se na Aleksu Nenadovia, ora uriju i Jakova Nenadovia, Karaora, ali ima i drugih, koje predstavljaju tursku stranu (o Adi-mustajpai, Pamandiji, Gusmancu, Noin-agi, Beir-pai) i kolektivnog junaka- turske vojnike (u nadiranju i povlaenju), srpske logore i aneve (u junakim okrajima ili oslikane s nalija, koje se podrazumeva u svim bunama i ratovima). Ovakav niz epizoda objedinjen je na unutranjem planu hronotopom (1804. god., Srbija), ali je i taj prostorno-vremenski inilac teksta veoma sloen. Na spoljanjem planu, ovu mreu zbivanja uslovlajvaju dva el. : pripoveda sam (ima ulogu istu kao i usmeni pripoveda ili peva) i kolektiv (Prolost-odreeno znanje o dogaajima- aktivna je u svesti svakog pojedinca iz naroda, i kolektiv cenzurie- vrednuje svako kazivanje o poznatom (prihvata ili odbacuje)- upravo zbog toga V. je obavezan da ne samo potomcima nego i savremenicima ispria svoje vienje ustanka). Iz te kolektivnosti , iz obaveze prema znanju koje poseduju svi ostali , proistekla je i V. potreba da uporite- uverljivost kazivanja pronae u pesmama Filipa Vinjia, a da sopstvenu sliku ustanka saopti oslanjajui se na niz modela i postupaka, koje je lako preuzimao iz usmene kulture. U osobitosti njegovog stila posebno se uoavaju: primena epske tehnike graenja scene i lika; korienje paralelizama, kontrasta i gradacije; sloenost i funkcija hronotopa; postizanje pripovedaeve objektivnosti. 1. POSTUPAK EPIZACIJE zahvatio je nekoliko epizoda Vukovog kazivanja o 1804.god., najverovatnije da se takav postupak spontano nametnuo kazivau, kao neminovna posledica izbora teme i vremenske distance. Meutim, udaljenost zbivanja od trenutka u kojem se o njima kazuje poveava emotivno angaovanje pojedinca i kolektiva, jer je niz injenica prelomljen kroz sagledavanje, procenjivanje, vrednovanje dogaaja od ireg nacionalnog znaaja. Sama priroda materije (slavna prolost) i prisustvo epskog inioca u doivljaju- oseaju prolosti kod Srba podstiu i Vuka da istinu saopti na poseban nain. Epski detalji: epizoda o pismu Alekse Nenadovia- Gazijin san u f-ji nagovetaja tragine sudbine Nenadovia. ore urija formira se kao klasian epski junak; sve u njegovom ponaanju, izgledu i sudbini prua materijal za epsko uobliavanje; pre turih biografskih podataka, uriju e najaviti poreeni Turci u hvalospevu (kao to u epskoj pesmi najbolje priznanje dolazi od njegovog protivnika); povreena epska sujeta ( samovoljan kao epski Marko Kraljevi); epski tragina njegova pogibija (epska tehnika prikaza smrti boljeg junaka savladanog neasno, na prevaruJakov kroz zaveru ubija uriju, ali ne lino), drugi epski detalj-kada urija shvata da ne moe doi do konja (kobno za junaka je odvojiti ga od konja); u beanju ga udara sedamaest puaka (emotivnost kazivanja; sluga Milutin sa sedamnaest rana dolazi sa Kosova), kada ga, nakon borbe, savladaju rane, njega pukama premlauju kao izuzetnog protivnika- nakaenje junaka;On nestaje na ovome svijetu, kao da se pridruuje Lazarevim nebeskim ratnicima. Sama epizoda slikana je na otvorenom prostoru, jasno je osvetljena, prepuna uzvika, pucnjave i pokreta, ime se epskim potezima prikazuje punoa epskog lika i tragika njegove pogibije. Smrt dahija u statinu sliku- uperen prst na jednu kuu, u kojoj su gorele svijee u sobama, a glas njegov Eto tu su daije gotovo se i ne uje. Dahije su pogubljene bez borbe, u tiini. Vuk tipinom tehnikom usmenog pripovedaa akustinim sredstvima predouje ritam zbivanja. Epizode o

2.

3.

4.

urijinoj smrti i pogubljenju dahija otkriva do koje je mere Vuk umeo da iskoristi kontrast, kao jedno od osnovnih stilsko-izraajnih sredstava u usmenoj tradiciji. UPOTREBA PARALELIZAMA, KONTRASTA I GRADACIJE- Ovi pripovedni postupci u V. kazivanju neretko dominiraju i nad samom istorijskom injenicom. esti paralelizmi iskorieni su i na nivou radnje (tuba na dahije o koju se sultan ogluuje-tuba nakon koje srpskim ustanicima sultan alje vojnu pomo) i na nivou junaka ( Turci: Srbi; Turci: TurciAdi-mustajpaa i Pamandija ili dahije, dahije i Guanac; Srbi: Srbi- urija i Jakov, Karaore i knez Teodosije). U sklopu paralelizama veoma su esti kontrasti, primetni naroito u oslikavanju turskih redova; vidiljivi su u pojedinanom iskazu i kao kontrasni parovi epizoda razmeteni u vremenskoj osi V. teksta na dva naina: ili su neposredno prikazani kao pohod osionih i razmetljivih Bonjaka na srpsku raju // povratak desetkovanih turskih trupa sa hvalospevom o Srbima, ili su epizode vremenski veoma razmaknute- vienje ustanka Srba na poetku i na kraju prve ustanike godine. Upotreba gradacije- pri izboru ustanikog voe (Stanoje Glava knez Teodosije Karaore); iskoristio ju je V. da objektivno prikae srpske ustanike- nabrajanje, kumulacija, najee je u onim odlomcima o ustanku u kojima se irokim epskim zamahom oslikava kolektivni junak- anonimni uesnici u dogaaju (rasipanje srpskog logora pod Kadinjaom). Epski katalog prilagoen proznom kazivanju, pojavljuje se dva puta: na poetku- prvi katalog odnosi se na seu knezova, a drugi na rezultat ustanka-na kraju uokviruju osnovni narativni tok. Simetrina kompozicija: ekspozicija (Svitovski mir, dolazak dahija na vlast, stanje u Srbiji do februara 1804. (see knezova)) + katalog poseenih knezova + ustanak + nabrajanje pobunjenih paaluka i vojskovoa + epilog (zavist i zavada voa, poslanstvo u Petrograd, odnos sa Turcima do svretka jeseni). Svi elementi pripovednog niza kao dubinskom uzrono-posledinom osom povezani su hronotopom. OSOBENOST HRONOTOPA (vreme i prostor)- Odrednica vremena i prostora meusobno su naglaeno povezane tokom itavog pripovedanja. Istovrmeno svaki odeljak u tekstu ima i sopstveni prostorno-vremenski okvir, tako da je zapoinjanje pasusa gotovo formulativno (Poto se, Kad Kako se U to vrijeme) . Vuk e datirati dogaaje na tri naina: 1. najree primenjivan, odnosi se na uobiajeni kalendar, pri lemu se vreme i prostor pojavljuju kao kompaktni, srasli lanovi- Beir-paa u poetku meseca junija, preavi Dunav... 2. potpununo je u skladu sa namerom Vukovom da o dogaajima pie kao to bi Srbin Srbinu pripovedao-preciznost ovog datiranja je neosporna, ali je lokalnog tipa- boj na okeini odigrava se na Lazarevu subotu, uoi cveti, Nemci zavaene strane pozivaju na pregovore negde oko ureva dne..u Zemun. 3. Svi ostali dogaaju raunaju se u meusobnom uzrono-posledinom vremenskom odnosu, a preciznost datiranja gubi se potpuno u uopetnim odrednicama- U to vrijeme bio nee u Makedoniji. Uz topografsko navoenje lokaliteta: vremenske odrednice postaju apsurdno detaljne, prestajui da nose istorijsku tanost, ve sluei uverljivosti pripovedanja. Tad, to vee, sutradan, ujutru pre zore, za nekoliko dana- obavljaju svoju f-ju predstavljanja samog dogaaja, ali se svaka pojedina epizoda preciznije da odrediti samo u vezi sa prethodnom i onom koja joj sledi. Takav postupak paralelnim radnjama i samostalnim anegotama daje prividnu povezanost (segment o uriji i Beir-pai- ove dve paralelne prie potpuno su nezavisne jedna od druge, samo se u jednom trenutku ukrtaju). Potujui hronologiju zbivanja, Vuk od te hronologije odstupa u brojnim situacijama kada treba da prekine/nastavi jedan od svojih paralelnih pripovednih postupaka- tako vremenska perspektiva teei da bude linearna, postaje skokovita, ispresecana i udesno dinamina. Tokom prpovedanja jedne kompaktne epizode, Vuk remeti prirodan tok dogaaja vraajui se u prolost- ovaj postupak je tipian za uvoenje novih linosti (Alekse Nenadovia, Karaora, Noin-age itd.) Poremeen pripovedni tok vremenskim iskorakom unapred-nazad izgleda nuno zbog isprepletenosti dogaaja, a samo iz perspektive celog teksta ini da je hronologija pravilna; ovakvo kretanje napred- nazad svojstveno je prirodi stiha epskih pesama, gde se radnja povezuje asocijativno. Taj ritam uticao je i na osobitu konstrukciju hronotopa. Segmentovanost svakog odeljka u prostorno-vremenskoj perspektivi. Vuk u svojoj prii o ustanikim danima iz 1804. god. nije ni jednom oznaio sebe kao kazivaa. Pri tom, kaziva je drugi bitan inilac koji objedinjuje razlivene istorijske injenice. OBJEKTIVNOST PRIPOVEDAA- Tokom celog pripovedanja Vuk nikad ne naputa pripovedanje u 3. licu. Postupak je sproveo dosledno: i kad uvodi nove likove i pri objanjavanju tuih odluka i dok komentarie dogaanja poto ih je izloio ak i u zagradama u kojima smeta pojedina obavetenja. Kada god iznosi sopstveni sud, to je uinjeno nakon jasnog slikanja dogaaja: otud svako Vukovo zapaanje deluje kao opti, jedino mogu, logian zakljuak (pristanak da se smakne urija). Uverljivost postie se prenoenjem tueg govora. Dijalozi i monolozi direktno dati ili preneti u neupravni govor, postaju sredstva kojim se postiu dinamika i dramatinost kazivanja, ali i verodostojnost odreene scene. Koliko hronotop vidljivo objedinjuje dogaaje iznutra, toliko ih neprimetno gradi, vodi i razmeta pripoveda. Ostavruje izuzetnu uverljivost u izlaganju inejnica, iako samu injenicu omotava viestruko u umetnost kazivanja. Vuk predstavlja obe strane- i Srbe i Turke, ali ni u njegovim komentarima Srbi nisu nikad mi, a Turci oni. U sveukupnosti zbivanja, Vuk prikazuje razliita vienja istog trenutka i ova dinamina perspektiva daje objektivnost njegovom pristupu, a pri tom izuzetno verno doarava haos i nemir vremena o kojem pie. Vieglasje u V. kazivanju potpuno zatamnjuje subjektivnost pripovedaa. Pripoveda samo prenosi ono to je optepoznato, sagledavajui ga sa svih strana. Mada ni u jednom trenutku ne otkriva svoju autorsku prisutnost, Vuk koristi sve prednosti koje pripoveda ima nasuprot istoriaru. Postigao je neobian efekat posredovanja izmeu prolosti o kojoj pie, iz koje potiu tua kazivanja, i budueg vremena koje e dodatno proceniti njegovu objektivnost. Postupak u kome se pripovedanje usporava, a epizoda koja sledi naglaava (kao pria u prii) posebnom formulom ( A to se sve dogodilo ovako, ...daije ve bile ierane evo ovako). Iako poseduje znanje o dogaajima nakon 1804., u osnovi njegovog pripovedanja dominira znanje prikazanih likova. Obeleavanje pripovedaeve neverice (I tako se toboe uini mir, Kad se ve sa Srbima kao svri posao) signalizira se i kraj pripovedanja i mogunost uspostavljanja novog pripovednog niza. Umesto istorijske sinteze, Vuk je opisivao ljude i

dogaaje koristei svakidanja prianja , onu povjest iz usta naroda koja se tematski odnosi na rat, okupaciju ili oslobodilaku borbu. Do Vuka prolost i istorija su bile neraskidive od pesnita.

Slobodan Jovanovi Iz istorije i knjievnosti I VUK KAO SLIKAR ISTORIJSKIH LINOSTI

Vuk se odlikovao otrim opaanjem i tanim beleenjem. Umeo je da raspoznaje glavno od sporednog, vano od nevanog; ta god je zabeleio ini nam se znaajnim. Pored sve iskidanosti i nedovrenosti svojih istorijskih spisa, imao je i kod dogaaja i kod ljudi oseanje njihovog unutranjeg jedinstva i njihove ukupne karakteristike- i stoga beleio samo ono u emu bi se to jedinstvo i ta karakteristika ogledali. Vuka je interesovao Srpski narod kao celina, sa svojim ivotom i obiajima, ali u njegovim istorijskim spisima ima veliki broj opisa pojedinaca. Najvie se bavi Miloem; njemu je 1828. posvetio maroit spis; 1832. u jednom pismu koje mu je uputio, i koje je bilo itava rasprava, dao je ukupnu ocenu njegove vladavine. Najvie je pisao o poglavicama prvog ustanka- Ajduk Veljka, Milenka Stojkovia, Petra Dobrnjca... Najvea je zaokrugljena slika Ajduk-Veljka. Treba pre svega imati na umu da su Vukovi modeli bili prosti i sirovi ljudi. Oni su se svim biem unosili u ono to su radili; njihova radnja dostizala je stoga herojsku visinu, ali psiholoka pozadina te radnje bila je zbog svoje jednostavnosti malo zanimljiva. Kao Homerovi junaci, tako i Vukovi modeli iveli su vie spolja nego iznutra. Njih nije trebalo objasniti, nego ispriati, ali ba zbog toga njihov ivotopisac morao je imati mnogo pripovedakog dara, to je Vuk imao. Vuku su savremenici zamerali da potcenjuje i omalovaava nae znamenite ljude, unosei u njihov ivot ak i takve stvari o kojima se u istoriji iz pristojnosti ne govori (o seksualnom ivotu Ajduk-Veljka). Vuk se branio da istorija mora da belei sve- i dobre i rave strane jednog oveka: inae nije nepristarasna. Kao svi otri posmatrai, i on je imao sklonosti da preteruje u relaistikom prikazivanju, a realistiko prikazivanje kada se sa njim pretera, prelazi u karikiranje. On se trudio da u njima pored istorijske linosti, prikae i onog obinog oveka koji se u svakodnevnom saobraanju sa ljudima ispoljava. Plutarh: Na karakter jasnije se pokazuje u jednoj, na prvi pogled nevanoj, radnji, u jednoj sluajnoj rei i pokretu, nego u onim velikim podvizima koje istorija belei. Vuk je kao i Plutarh drao da kod velikih ljudi male stvari jesu neki put karakteristinije nego velike. Opis Ajduk Veljka- potpun. Vuk je imao pravilo da belei sve to vidi, i nita vie nego to vidi. Lako je beleiti ono to se vidi, ali teko je videti ono to vredi da se zabelei.

VUK KARADI O UNUTRANJOJ POLITICI KNEZA MILOA

Vukovo pismo Knezu Milou iz 1832.god jeste najpotpuniji i najreitiji dokument koji nam je ostao protiv Miloeve uprave. Ono nam otkriva sve rave strane Miloeve unutranje politike, i objanjava kako je to bilo mogue, da posle njegovih velikih uspeha na polju spoljanje politike od 1830. do 1833. god. doe tako brzo njegov pad od 1839. To pismo je vano i za poznavanje Vuka kao politiara. Njegove ideje o politikim reformama pokazuju da je Vuk bio, bar poetkom 30-ih godina kada je svoje pismo pisao, jednomiljenik tzv. ustavobranitelja. Ceo ustavobraniteljski pokret teio je tome: dati seljaku i inovniku pravnu sigurnost: seljaku sigurnost imanja, inovniku sigurnost zvanja. Ti glavni ciljevi ustavobraniteljske politike obeleeni su ve u Vukovom pismu. Potrebno je postaviti pored kneza jo jednu vlast, koja e paziti da ne vrea prava naroda i inovnika. Tu ulogu ne bi vrila Skuptina, poto je izgubljena vera u nju tokom Miloeve vladavine, nego jedan Senat, kakav je predvien hatierifom od 1830. god. on trai da knez deli vlast sa velikaima , a osim inovnika drugih velikaa nije bilo u Vukovo vremeVuk je pristalica velikake vlade. Nema nita protiv naslednih plemia. Politike ideje V.: 1. ograniiti kneza gospodom, 2. privezati narod za gospodu tako to e se narodu dati pravna sigurnost. Slaganje J. Hadia (Milo Sveti) i Vuka. Kao politiar Vuk izgleda mnogo manje originalan nego kao knjievnik: u konstruktivnom delu svog pisma, tamo gde govori ta treba raditi, on prosto izraava opte ideje tadanje opozicije.

Jovan Dereti POECI SRPSKE KNJIEVNE KRITIKE

Poetak srpske knj. kritike vezuje se za ime Vuka Karadia. On je objavio dve opirne kritike na romane Milovana Vidakovia, koje je nazvao prvom, odnosno drugom, srpskom recenzijom. Pre Vuka nije bilo kritike kao posebne grane knjievne aktivnosti. Ali ako nije bilo kritike kao posebnog anra, to ne znai da nije bilo nikakve kritike refleksije o knjievnosti, niti pokuaj da se ocene pojedinana dela. I Dositej i njegovi sledbenici u predvukovskoj eposi razmiljali su o knj. pitanjima; njima dugujemo prve estetike i knj.-teorijske napise, kao i prve knj. ocene. Vuk je velika prekretnica u razvoju srpske knj. misli zbog novog stava i pristupa knj. Kritiarki koji dolaze posle Vuka vie se nadovezuju na odreene intencije i tenje predvukovskog razdoblja nego to nastavljaju Vukov kritiki rad. U razdoblju srpske kritike moemo izvriti sledeu internu periodizaciju:

1. POECI KNJIEVNOG MILJENJA PRE VUKA- 1.)Ideja kritike prvi put se kod nas javlja u Slavenoserbskom
magazinu (1768), prvom pokuaju asopisa u naoj knj. U programskom Predisloviju, gde su navedene sve discipline koje e negovati asopis, autor se obraa patriotama i poziva ih da alju svoja miljenja i ocene o knjigama i drugim predmetima. U tom cilju Magazin je uveo i rubriku kritike pod naslovom Izvestija pod uenih delah. Posle uvodnih delova o znaaju rubrike,, tu je objavljeno nekoliko prikaza srpskih knjiga tampanih u slovenskoj tipografiji u Mlecima. Prikazi su informativnog karaktera, bez ocene; uz to su prikazane samo knjige kolskog i bogoslubenog karaktera; nema ni jednog prikaza knjige koja bi spadala u umetniku literaturu. Pa ipak, u ovim prikazima moramo videti prve zaetke recenzije, prikazivake aktivnosti u srpskoj knj., praformu nae knj. kritike. Ovu vrstu delatnosti nastavili su u izvesnoj meri prvi srpski listovi: Srpskija novini (u Beu 1791-2) Slavenoserbskija vjedomosti (u Beu, 1793-4). Pored drugih vesti iz kulture, u njima su povremeno izlazila obavetenja o knjigama koje su tampane ili koje se pripremaju u srpskoj tampariji u Beu. Od svih srpskih knjiga koje su u to vreme izlazile Vjedomosti su najvie panje posvetili Istoriji J. Rajia. Tek e Davidovieve Novine srpske, pokrenute u Beu 1813.,, nasatviti recezentske pokuaje Magazina, koji e u Vukovim recenzijama na Vidakovieve romane izrasto do razvijenog oblika knj. kritike. Pre pojave Vukovih kritika imamo jedan vid knj. aktivnosti koji predsatvlja vanu komponentu svake knj. kritike. To je prikazivaka, recezentska aktivnost. Ona je tesno povezana sa periodinom literaturom, novinama i asopisima. U njima ima informacija o knjigama, ima reklame knjiga, ali nema onoga to je navanije za kritiku- nema ocene knjige. 2.) mnogo je plodniji drugi vid knj.-kritike aktivnosti pre Vuka; moemo ga nazvati knjievno-teorijskim. Njegov zaetnik je Dositej Obradovi. On je prvi na pisac koji se bavio pitanjima estetike i teorije knj. Od njega potiu prvi napisi iz tih disciplina. U Sobraniju (1793)nalaze se i dva kraa eseja o ukusu koji predstavljaju slobodnu preradu i kompilaciju tekstova dva manje poznata engleska estetiara 18.v. Henri Feltona i Viljema Melmonta. U prvom eseju raspravlja se o opim estetikim pitanjima : o naravnom vukusu, o prirodnom lepom i runom, o uzvienom, o estetikoj meri itd. Dok je drugi u celini posveen estetici knjievnosti. U eseju emu se ima nadati za ivota koji to pie i na tampu izdaje (I glava Sobranija), takoe slobodnom prevodu sa engleskog, u sreditu panje je pisac u dvostrukom odnosu: prema delima koje pie i drutvu za koje pie. U drugom eseju pod slinim naslovom Jest li polezno na prostom dijalektu na tampu to izdati (I glava Mezimca) on raspravlja o knj. jeziku ne samo kao instrument kulture nego takoe kao knjievno-estetikom fenomenu. Osnova je klasicistika, ali sa velikom primesom novih ideja i shvatanja. Tri osnovne kategorije prem kojima se orijentie Dosijtejeva knj.-estetska misao su: kategorije pravila, ukusa i stila. Dositej ima vrsto poverenje u pravila, karakteristino za kalsicistiki nain knj. miljenja. On smatra da su p r a v i l a u estetici isto tako pouzdana i neprikosnovena kao matematika pravila. Isto tako. Deli sa klasicistima poverenje preme autoritetima klsine knj. misli, pre svega prema Aristotelu i Horaciju. On kae da su ta dva teoretiara dali lepa pravila stvaranja (spisanija) i kritike (i o tome suda), ali se ograuje injenicom da su ta pravila izvedena iz dela pisaca koji nisu imali nikakva druga pravila, osim onih koje je diktirao njihov prirodni ukus. Ukus je, na taj nain, prvobitniji, pa samim tim vaniji od pravila. U k u s ili estetsko oseanje, po D., proishodi iz vnutrenjega uvstvija lepote i prijatnosti. To oseanje je na isti nain kao i zdravi razum dato svakom oveku od prirode, ono je svakomu prirodno. Ljudi se ne razlikuju po tome to jedni imaju, drugi nemaju ukusa., ve po stepenu razvijenosti i usavrenosti tog prirodnog oseanja. Kao takav ukus je u osnovi svih vrsta umetnosti, iz njega proizilaze sva pravila koja reguliu kako umetniko stvaranje, tako i kritiko rasuivanje o ukusu. Kategorija ukusa zauzima centralno mesto u estetici 18.v. D. shvatanje ukusa proizilazi iz engleske senzualistiko-racionalistike estetike (Haeson, Berk, Hjum i dr. koji istiu subjektivnost ukusa-lepota nije u stvarima nego u duhu onoga koji posmatra stvari). Po D., lepota zavisi od samih stvari, a ne od posmatraa. Ukus je iskonsko oseanje lepote koje je priroda ulila u oveka. On je univerzalan kao to je i razum univerzalan. Zajedniko je svim ljudima da vie vole poredak od nereda, harmoniju od disharmonije, lepo od runog. D. pogledi na s t i l: o jeziku kao knj.-estetskom fenomenu govori uopteno u pomenutom eseju o ukusu. Tu ukazuje na nekoliko momenata koji ine sastavni deo klasine stilistike: neophodnost poznavanja jezika na kome se pie, jasnost stila, izbor i poredak rei, razlika izmeu govora i pisane rei, izgraivanjem stila itanjem drugih pisaca itd. Konkretniji je njegov pristup pitanju jezika i stila u Mezimcu. On tu govori o izraajnim mogunostima naeg jezika iz prihvaenog teorijskog koncepta, ali i iz vlastitog iskustva prvog srpskog pisca koji pie narodnim jezikom. Dajui samokritiki osvrt na vlastiti stil, on objanjava svoje stilske pogreke odstupanjem od duha narodnog jezika i ukazuje na jezik kojim govore najprostiji seljani Srblji kao obrazac stila za kojim treba da tei svaki pisac. Od knj. vrsta o kojima je D. izneo svoje miljenje, dve su klasine: basna i komedija, a jedna moderna: roman. O basni i komediji on razmilja na teorijski nain, pokuavajui da ih definie i da objasni njihovu funkciju. Basna nije samo pria o ivotinjama, niti je komedija samo uveselitelna i aljiva igra, i jedna i druga iza privlane forme skrivaju prekrasne i previsoke nauke i te su nauke ono to je najvanije u njima. D. shvatanje knj. je utilitaristiko, on istie u prvi plan njen praktini, moralni i vaspitni znaaj, princip polze, korisnosti, dok je estetska forma samo sredstvo koje omoguava da se na to laki i prijatniji nain doe do osnovnog cilja. Dok je o basni i komediji govorio i kao pisac i kao teoretiar, o romanu D. govori iskljuivo kao italac. On je prvi italac i prvi ljubitelj romana u naoj knj. On nije izneo svoje shvatanje romana, nije dao definiciju ovog anra, ve je samo u svojim objavljenim spisima i pismima pominjao razne romane i preporuivao ih itaocima i prevodiocima ( Don Kihot, Robinson Kruso; Pamela S. Riardsona, Lesaov il Blaz i Fenelonov Telemah), ali nema pravog kritikog suda. Meutim, sam in izbora koji je izvrio iz obimne literature romana predstavlja prvi korak u kritikoj aktivnosti. On je prvi Srbin koji osea i istie lepotu nae narodne pesme. Njegove izjave o savremenim piscima, njegovim prethodnicima inastavljaima, sastoje se, kao to je odavno primeeno, od samih pohvala i komplimenata, najee neumesnih i preteranih. U svoje shvatanje kulture i knjievnosti D. unosi takoe istorijsku dimenziju. Kultura je univerzalna kategorija kao to su i razum i ukus univerzalni i

2.

opteljudski. Njen razvoj u istoriji je u znaku stalnog uveavanja i usavravanja. Narod se ui od naroda, nastojei da primenjeno usavri i prevazie i tako preda i drugim narodima u naslee (predgovor Etici- o kulturi). D. je zaetnik srpske knj. misli. U njegovim delima nailazimo u relativno razvijenom obliku knj. teoriju, kao i nagovetaj drugih dveju disciplina knj. nauke: istorije i kritike. Uz D. jo nekoliko pisaca njegovog doba dalo je svoj skromni doprinos knj. misli; to su Emanuel Jankovi (o komediji u prolgu prevoda Goldonijeve komedije Trgovci 1787- komedija nije samo za zabavu i razbibriku, ve ona u sebi skriva nauku koja je od velike koristi za itaoca), Jovan Doenovi (prvi kod nas razmilja o lirskoj poeziji, ali vie je velia nego to raspravlja o njoj), Luka Milovanov (dao je prvi pokuaj sistematske, naune rasprave o srpskom stihu; njegova rasprava je prvi na ogled o stihu i metrici), Pavle Solari (Pominak (moe se uzeti kao poetak knj. istorije kod Srba)- sadri katalog slovenskih knjiga tampanih u mletakoj tampariji, sa obimnim predgovorom u kom se govori o srpskoj i hrvatskoj knj., nazivajui je jedinstvenom, ilirieskom; on je prvi srpski pisac koji poznaje hrvatsku knj. i govori o njoj), Lazar Boji ( Pamjatnik knjiga iz 1815. sadri biografije 4 srpska pisca: J. Rajia, D. Obradovia, G. Trljajia i A. Stojkovia u kojima je dao osvrt na njihov ivot i knj. rad tako da se o njima moe govoriti kao o malim knj.-istorijskim portretima pomenutih pisaca; tu je osvrt na istoriju srpske knj. kao i prvi pokuaj njene periodizacije: deli je na staru( poinej, po njemu, od patrijarha Danila, a zavrava se .Brankoviem) i novu ( poinje Z.Orfelinom)- time proiruje Dositejev koncept knj. istorije, ukljuujui u nju srednjovekovnu knj. koju je D. iskljuio.) i dr. Pre Vuka i njegovih kritika uinjeni su prvi, poetni koraci u svim oblastima knj. misli: u prikazima knjiga, kritici, u knj. teoriji i estetici, u istoriji knj. Najvie je uinjeno u knj. teoriji, mnogo manje u istoriji knj., a najmanje u kritici. U prikazima i uzgrednim osvrtima na knjige ili pisce nema kritikog suda, ocene, bez koje kritika nije kritika. VUKOVA KRITIKA- Pre V. imamo samo el. knj. kritike, rasute, meusobno nepovezane. Kod V. se pojavljuje kritika kao anr. Do V. teite knj. misli je na optim pitanjima knj., dok u V. kritici u prvi plan izbija konkretno knj. delo. Pre V. umesto kritike imamo komplimente; V. daje prave ocene, neuvijene, esto grube i neutive. Od V. poinje kritika u jo jednom smislu: kritika kao osporavanje pisca, kao negacija dela o kome se sudi. Svi njegovi tekstovi iz oblasti knj. kritike mogu se razvrstati u tri skupine: 1. recenzije (na Vidakovieve romane Usamljeni junoa i Ljubomir u Jelisijumu, pri emu se prva iskljuuje jer se bavi samo jezikim pitanjima dela; imao je ambicije da napie recenzije o svim vanijim srpskim piscima, ali nije), 2.polemike (a.) odgovori (odgovara na napade; istie se polemika sa P.A.Popoviem oko skupljanja narodnih pesama pod naslovom Pravi uzrok i poetak skupljanja naijeh narodnijeh pjesama1842), b.) primedbe (sam napada; najznaajija je ona koje je dao na prevode g. Tome Ljubibratia i na primjeanija na njih g. Stanimira ivkovia 1820)), 3. predgovori (po zastuljenosti knj. tema izdvajaju se predgovori raznim izdanjima naronnih pesama. Posebno prvoj, 1823, i etvrtoj, 1833, knjizi. Tzv. Lajpcika izdanja; predgovor narodnim pripovetkama; predgovor Opitu Luke Milovanova). U svoje kritike, polemike i predgovore Vuk unosi ogromnu injeniku grau na osnovu koje izvodi svoje zakljuke, daje ocene i sudove o piscu i delu o kome raspravlja. Struktura njegovih kritikih tekstova je jednostavna; ona se moe svesti na sledeu prostu formulu: injenice plus zakljuci. U kriticiLjubomira u Jelisijumu Vuk prepriavajui delo daje primedbe na pojedine pojave u romanu, a na kraju, poto je izloio sadrinu, daje opti sud o knjizi. U tim primedbama, zapaanjima i sudovima Vuk se otkriva u pravoj, i neponovljivoj svetlosti: kao izuzetno pronicljiv autodidakt, koji ima znanja ali nema sistematinosti, koji jasno vidi stvari, duboko ponire u sve to ispituje,ali uvek zdravim razumom, prirodnom logikom. Kao misaono i stilistiki najuspeliji V. kritiko-polemiki tekst moe se izdvojiti njegov lanak Primjeanija na prevode g. Tome Ljubibratia.... V. je tu bio manje u situaciji da nabraja jezike i druge pogreke svojih protivnika, a vie polemie sa njihovim miljenjem. Otud u tom lanku nema onoga to najvie optereuje V. kritike tekstove, nema sirovog, neproraenog materijala (nerazvijen analitiki aparat); on je gotovo u celini sainjen od misaonih iskaza na teme u kojim aje V. bio najjai, tako da ovaj tekst spada u najvee domete njegove misli i njegovog izraza. Teme V. kritikopolemikih tekstova: 1. kritika knj. jezika i opteg pravca nae suvremene knj. (osnovni kriterijum te kritike jeste gramatika pravilnost jezika pisaca; V. kritika nae knj. nije kritika njenog stila, nego njene gramatike. V. nije prvi postavio tezu da treba pisati narodnim jezikom, ali je prvi istakao zahtev da treba pravilno pisati narodnim jezikom; D. i njegovi sledbenici mnogo su vie pazili da budu shvatljivi itaocu, nego da ouvaju jez. istotu i pravilnost; kritikuje meanje dva jezika, srpskog i crkvenoslovenskog, to dovodi do kvarenja i jednog i drugog- otud problem razgraniavanja dva jezika ima za Vuka primaran znaaj; V. zahteva da se pisci moraju drati pravila jezika na kome piu, a ne da taj jezik po svojoj volji popravljaju i doteruju: U gramatici nema vukusa, kao ni u aritmetici; nego to treba nauiti i znati- Isticanje p r a v i l a kao neophodnosti predstavlja latmotiv u V. knj.-jez. kritici i polemici. A to ima i dublju filozofsko-metodoloku podlogu: V. je bio svestan da pravilno pisati zanai pravilno misliti, haos u jeziku odgovara haosu u mislima. On je dalje razvio dositejevsku metodu slobodnog, kritikog pristupa stvarima. Njegova kritika jezika tadanjih pisaca ujedno je i kritika naina njihovog miljenja, a njegovo uenje o jeziku i pisanju sadri u sebi uputstva o metodu i pravilima miljenja. Ne poznavanje narodnog jezika i pravila dolazi do otuenja od narodnog srdita i naina miljenja- kritika opteg pravca nae tadanje knj. U recenziji na Ljubomira u Jelisijumu, V, je pokazao da Vidakovievom nepoznavanju narodnog jezika i njegovih pravila na planu izraza odgovara nepoznavanje narodnog ivota i obiaja na planu sadrine dela. U odama L. Muickog smeta u ne smaoprisustvo slovenskih el. u jeziku, nego i rimski razmer u njihovom stihu, jer je i jedno i drugo izraz tuinske orijentacije upesnika, njegovog otuenja od naroda, od njegovog jezika i poezije-otuenost inteligencije od naroda. Zbog tog nerazumevanja, narodni jez. im se ini prost i siromaan. Vraanje knj. narodnom jez. za V. znai ne samo prihvatanje pravila njegove gramatike nego takoe vraanje logici prirodnog narodnog razuma i narodnom ivotu koji treba da bude pravi predmet knj. kao to narodni jezik treba da bude njen izraz, a narodna logika njen duh. V. svoju kritiku svesno ograniava na jezik, ikao zna d aon u knj. delu nije sve, ostavljajui drugima , vetijim i pozvanijim, da sude o isto knj. vrednosti kritikovanih dela. Ali ako knj.-terorijska i estetika pitanja nije smatrao za svoje najue podruje, to ne znai da za njih neij

10

imao razumevanja. Vuk je dodirnuo dva bitna estetika pitanja: odnos sadrine i forme (tai kako)i problem runog u umetnosti: Mislimo da se o svakoj materiji moe pisati dobro i lijepo: moleru se ne gleda ta je namolovao, nego kako je namolovao. Tako spisatelja ima sila koji su u cijelom svijetu besmrtno ime zadobili pisanjem o runim materijama. isto knj. problemima V. se najvie pribliio u svojim napisiam o narodnim pesmama (-govorei o prirodi narodne poezije, on se ispoljio pre svega kao teoretiar) i u svojim kritikama Vidakovievih romana (- u vezi sa konkretnim knjigama jednog suvremenog pisca pokazao smisao za knj. kritiku) ), 2. teorija i istorija narodne poezije ( Teorija usmene knj. nastala je u tesnoj vezi sa V. sakupljako-izdavakom praksom. U svojim predgovorima zbirkama narodnih umotvorina, zatim u svojim ploemikim tekstovima, kao i u pismima, V. je dao osnovne principe nae nauke o usmenoj knj. koja obuhvata metodologiju sakupljanja, izdavanja i prouavanja pojedinih vrsta, zatim njihovu teoriju i istoriju podjednako. Osnovni sakupljaki princip-verno beleenje. Osnovni izdavaki princip- princip izbora: razlikovati dobre od loih pesama i izbor dobrih. Dao je klasifikaciju narodnih pesama i pripovedaka, njihovu teorijsku podelu na rodove i vrste: pesme je podelio na enske, muke (junake) i prelazne ili na jeziku opte teorije knj.- na lirske, epske i epsko-lirske; pripovetke na enske (gatke(bajke)) i muke, koji se oped dele na duge (novele) i kratke (anegdote). Vuk je dao svoju definiciju svake od tih vrsta: za liske pesme- peva ih jedno ili dvoje radi svog razgovora, u njima je vanije pevanje od rei (uoio je intimni, subjektivni karakter lirskih pesama; razgovor sa sobom sa sobom oznaava tipino lirski odnos); za epske- pevaju se da ih drugi sluaju,vanija pesma nego pevanje (objektivni karakter epike; pripovedanje o prolim dogaajima kao tipino epsku situaciju). Odnos istorije i poezije u narodnoj epici, poto junake pesme pevaju o istorijskim dogaajima- V. se zalagao za jasno razgraniavanje istorije i poezije; u narodnim pesmama ne treba traiti istine istorije, faktografske istine, nego dublju, umetniku istinu, jer iz Aristotelovih stavova (da nije pesnikov zadatak da izlae ono to se istinski dogodilo, nego ono to se moglo dogoditi po zakonima verovatnosti i nunosti) proizilazi stav da umetnika istina stoji iznad empirijske, faktografske istine. Pitanje postanka narodnih pesama kao i odnos individualnog i kolektivnog u procesu nastajanja pesme: peva-tvorac stavra pesmu koja prelazi u posed kolektiva; idui od usta do usta ona se menja i njena vrednost i lepota zavisi od dara i vetine onoga koji pesmu kazuje i peva, tj. pevai-prenosioci. Zanimljivo je da V. daje prednost pevaima-prenosiocima starih pesama (Tean Podrugovi) nad pevaima-tvorcima novih pesama (Filip Vinji, koji je sam spevaopesme od Kara-orijina vremena). Nepoznavanje narodnog jezika, narodne poezije i narodnog duha, osnovni su V. argumenti u njegovoj kritici suvremenih srpskih pesnika (npr. kritika pesama Lukijana Muickom na slavenoserpskom jez. i u rimskom razmeru). Budunost nae knj. V. je video u stvaralakom nadovezivanju na narodno stvaralatvo: nai knjievnici treba da poznaju vrednost narodne poezije i da svoja dela piu narodnim jezikom i u narodnom duhu kako bi se naa knj. oslobodila tetnog tuinskog uticaja i pola narodnim pravcem- to je V. program nae knj. obnove.), 3. kritika Vidakovievih romana (V. kao kritia romana je prvi put kod nas istako stvari koje su za roman kao knj. vrstu, i pored toga to je uoio najvanije slabosti kritikovanog pisca, Vidakovia. V., istina, nije dao svoju definiciju romana, ali u njegovim primedbama postoji izgraeno stanovite o romanu kakav bi trebalo da bude. Jedna od glavnih zamerki Vidakoviu jeste da on neguje jednu romanesknu formu koja je odavno zastarela. Iako ga nije imenovao, V. je imao u vidu stariji roman vitekog tipa (grki ljubavni roman i viteki roman srednjeg veka, renesanse i baroka), koji je u ranijim vekovima negovan u Nemakoj i dr. evropskim zemljama. Tom zastarelom romanu, V. suprotstavlja roman novog tipa kakav je negovan u 18. i poetkom 19.v. Kroz spisak romana koje je preporuio Vidakoviu da se od njih ui kako da pie, V. obuhvata najznaajnije romanopisce nemake, francuske i engleske knj. ( Viland, Gete, Lesa, Fenelon, Goldsmit, Riardson, Filding, Stern i dr., jednom drugom prilikom istaie i Valtera Skota)- dopunjen raniji Dositejev izbor, izuzev Don Kihota. V. zamerke Vidakoviu, ako se izuzmu one koje se tiu jezika, mogu se svrstati u 3 glavne skupine: 1. zamerke o netanosti u prikazivanju narodnog ivota i obiaja (po V. verno prikazivanje narodnog ivota i obiaja, jedan je od najvanijih zadataka dobrog romanopisca. Sam Vidakovi isticao je da je u svojim romanim anajvie pazio na moral i blagoobrazni harakter naroda naega. V. je smatrao da se narodni karakter (mentalitet) najvernije ispoljava upravo u obiajima koji su, pored jezika i vere, jedna od tri narodne svetnje. Stoga je on napadao Dositeja, Reljkovia i dr. prosvetitelje 18.v. zbog njihove kritike narodnih obiaja, a u Vidakovievim ogreenjima u prikazivanju obiaja vidi najcrnje svetogre. Jedan od vidova romana za koje se V. zalagao jeste narodno-folkloristiki roman.), 2. zbog netanosti i anahronizama u prikazivanju prolosti (Vidakovievo izneveravanje istorijske istine. V. je svestan da roman kao i narodna pesma ne prikazuje istinite istorijske dogaaje, ali isto tako da dobar romanopisac, kao ni dobar peva, ne sme da proizvoljno menja istorijsku istinu, odnosno da unosi neto to se nije moglo desiti. Dobar peva nee nikad dovesti u vezu Marka Kraljevia i puku. Zamerke to junaci u ambijentu 14.v. imaju imana starogrkih filozofa i vojskovoa, to junaci piju kafu pre nego to je kafa u Evropu prenesena itd.- pogreke prema stavrnosti. Ali najznaajnija V. zamerka u ovoj oblasti jeste to se Vidakovievi junaci koji ive u doba cara Duana, ponaaju i govore na nain slavenoserpskih graana u Ugarskoj. Vuk je od dobrog istorijskog romana zahtevao da prui vernu rekonstrukciju epohe koju prikazuje, verno prikazivanje ivota, obiajam naina govora i ponaanja izbegavanje svega onoga to se nije moglo desiti ili postojati u eposi- koncept modernog istorijskog romana kakav je stvorio Valter Skot.), 3. zbog nedoslednosti i nemotivisanosti u prikazivanju karaktera (teorijski najveu vrednost kod V. imaju ove primedbe. U dobrim romanima se ovek kao to jest i kao to bi trebalo da bude (ideja koja je bliska Aristotelovoj Poetici: govorei o podraavanju stvarnosti, Aristotel pravi razliku izmeu podraavanja stvari kakve jesu i kakave treba da budu i u vezi sa tim navodi izjavu teoretiara Sofokla koji je govorio da on prikazuju ljude onekve kakvi treba da budu, a Euripid onakve kakvi jesu Ta dva suprotna knjievna pristupa ivotu: predstaviti stvari ili onakve kakve jesu ili onakve kakvi bi trebalo da budu sainjavajui temeljnu opoziciju poetike prikazivanja stavrnosti u ivotu. Kod V. se ti metodi ne iskljuuju, nego dopunjuju.)- Nedoslednost u prikazivanju karaktera je, po V. miljenju, upravo onja nedostatak koji najtee pogaa Vidakovia kao romanopisca i njegove romane, navie udaljava od odbrih romana koje mu je preporuio kao uzore. U dobrim romanima pametan i poten ovjek govori i radi svagda kao pametan i poten; budala kao budala; rav i nevaljao ovjek

11

3.

govori i radi svagda kao rav i nevaljao; kurva kao kurva itd., dok kod Vid. Filozof Ljubomir i Svetozar, idealni mladi ovek, na nekim mjestima...govore i rade kao budale, vjetrenjaci i ravi ljudi, uzorne junakinje Draginje i Melisa kao kurve,a ravi ljudi Vlajko i Agapija opet kadto moraliziraju kao Sokrat.U svojim kritikama Vid. romana, V. je u srpsku kritiku i knj. teoriju uveo jo jedan knj. anr, roman. Do tad se srpska knj. misao bavila uglavnom klasinim knj. vrstama: basnom, komedijom, pesnitvom. Buenju interesa prema romanu, posle Vuka doprineo je i sam Vidakovi. On je ve u predgovorima prvih romana pokuao da odgovori na pitanje ta je roman i zato ga treba pisati, da bi tek u kasnijim delima, u tekstovima nastalim posle V. kritike i u stalnoj polemici s njom, potpunije i celovitije razvio svoje shvatanje anra kojem je posvetio svoju knj. delatnost. Vid. svoje romane naziva knjievnim povestima, istiui tim nazivom njihovu moralno-vaspitnu usmerenost. Roman sam po sebi nije vaan, on moe da bude ak i negativan, ono to romanu daje znaaj jesu moralne istine koje se u njemu izlau i kojima pisac nastoji da blagotvorno deluje na svoje itaoce. Vid. ima jasnu svest o romanu kao kao slobodnom umetnikom delu, kao poetikom izmiljaniju ije istine nisu izloene po zakonima nauke, nego po zakonima pesnike fantazije. Roman spada u poeziju i treba ga uvek prosuivati kao pesniko delo. Roman nije istorija, smatra Vid., od njega se ne moe traiti ono to se trai od istorije: potovanje hronologije i faktografska tanost, roman nastaje iz slobodne igre fantazije, u njemu se predstavljaju stvari koje su sline istini, a ne istina sama, kao takav roman je blizak drugim vrstama knj., Vid. ga uporeuje sa igrom, muzikom, pesmom, basnom, alegorijom, satirama, a istoriji kao nauci. Vid. shvatanje odnosa istorije i romana slino je V. shvatanju poezije i istorije. V. prihvata oba momenta Aristotelove koncepcije- i mogunost i verovatnost, dok Vid. samo mogunost, dok o verovatnosti uopte ne vodi rauna.). Iako su Vukove kritike i polemike po metodu izlaganja nedovoljno razvijene, on je u usputnim i uzgrednim izjavama knj.-estetskog i teorijskog karaktera pokazao izuzetana smisao ne samo za ocenu opteg pravca i pojedinanih ostvarenja suvremene srpske knj., nego takoe za opta pitanja poetike i knj. uopte. Najznaajnije njegove teorijske izjave tiu se problema knjievnog prikazivanja stvarnosti. Pitanja kao to su: odnos istorije i poezije, problem doslednosti u prikazivanju karaktera, razlika izmeu realistikog i idealistikog pristupa stvarnosti, izmeu kako jesti kako treba, spadaju u najuu oblast poetike i filozofije knjievnosti. Njegove teorijske izjave o knjievnosti, naroito one koje se tiu pitanja knj. prikazivanja stvarnosti, spadaju u najvee domete nae knj. misli uopte. Posle V. kritika Vid. romana sazreva svest o romanu- Jovan Stei (prihvata Vukovo shvatanje i daje jedan nov neoekivan momenat: on kae da bi romani trebalo da budu istinite i verne genalogije oveeske strasti), Milo Lazarevi ( Po njemu postoje dva osnovna cilja opisivanja romana: verno opisivanje karaktera ovog naroda, i pouka; uporeuje roman sa naom epikom.). U istom pravcu deluje i J.S.Popovi u Romanu bez romana (1. deo je napisan 1832., a objavljen 1838.), delu koje je najvie kritika romana negoli pravi roman. Sterija nije stvorio novi tip romana, ali je uspeo da razori stari, vidakovievski tip. Nov roman je bio veliki programski zadatak narednih epoha nae knj. RAZVITAK KRITIKE I TEORIJE POSLE VUKA- Osea se moni uticaj V. kritike: menja se stav kritiara prema knj. delu, namesto skromnog oboavanja kritiar postaje strogi sudija, a negativna kritika zamenjuje utivost i komplimente koji su karakt. za Dositeja i njegove savremenike. Kritika postaje svesna sebe, svojih mogunosti i svoje uloge, kritiari ponjidu da se izdano koriste tim prednostima, to je, naravno, izazvalo negativnu rekaciju sa suprotne strane, od pisca rat izmeu kritiara i pisaca poeo je Vukovim kritikama Vidakovievim odgovorima na njih. Ali kasnije kritiari vie polemiu sa piscima nego to pokuavaju da ih shvate, ime pokazuju nerazumevanje za specifinost individualnog stvaralatva, nedostatak oseanja za konkretne knj. vrednosti. Po svom knj. karakteru ta kritika je prevashodno klasicistika: utvrena pravila kako treba pisati i kako treba prosuivati napisano predstavljaju polaznu taku u prouavanju i oceni pojedinanih knj. ostavrenja. Tim doktrinarstvom ona se razlikuje od V. kritike koja je empiristiki orijentisana.

Sava Damjanov VIDAKOVI MODERNIJI OD VUKA

Pria o polemici izmeu V. i Vid., po naoj knj. istoriografiji, izgleda otprilike ovako: V. se, savim opravdano, okomio na jeziku praksu Vid., koji je koristio slavenoserpski (a ne narodni) jezik; Isto tako su tradicionalni, pa i anahroni Vid. romani i sa isto literarnog stanovita , kao to im i kvalitet, uostalom, nije na nekoj zavidnoj visini, tako da je i tu u svojoj kritici V. iao potpuno ispravnom linijom.

12