Kroz pustinju i pustinju - Libija Autor: Nadja Petrovski Kako to mislite - turistiki ?

? - ljubazno, ali s nevericom, pitali su slubenici ambasade kada smo se pojavili s pasoima, uredno prevedenim na arapski, i pozivnim pismom od lokalnog organizatora nae dvonedeljne trekerske ture po Libiji - nedelju dana nenaseljene pustinje, a zatim nedelju dana obilaska pustinjskih gradova : sofisticiranog berberskog bisera, Gadamesa, hobitskog orlovskog gnezda Naluta, bajkolikog Kabaua, trogloditskog Garijana, i dve mediteranske prestonice, grandiozne antike Leptis Magne i savremenog Tripolija. Tek je u poslednjih par godina Socijalistika Narodna Libijska Arapska Damahirija, subsaharska, mediteranska, pustinjska, afro-arapska, etvrta po veliini drava u Africi i sedamnaesta na svetu, odkrinula vrata turizmu. No, niti su tada strani turisti masovno pohrlili u Libiju, niti se Libija na bilo koji nain zbog njih promenila. Gostoljubiva ali nesklona kompromisima, doekuje vas autentina i samoj sebi dovoljna, obeleena dugom izolacijom zbog sankcija meunarodne zajednice, ogromnim naftnim rezervama i specifinim nacionalnim ponosom. Iako preko 90% njene teritorije ini pustinja Sahara, Libija je udesno raznovrsna i lepa zemlja puna svakovrsnih kulturnih blaga i udesa u kojima u savrenom miru i potpuno bezbedno moete da uivate bez guvi , turistikog minkeraja i komercijale. Sami Tuarezi, sinovi Sahare (arapski : pustinja), imaju daleko prikladnije ime za ta neverovatna, pusta, vrela i krajnje raznolika saharska prostranstva :"tinariven" (pustinje, u mnoini - to je ime i svetski poznate muzike tuareke grupe). Poimence razlikuju vie desetina geomorfoloki potpuno razliitih pustinja u samoj Libiji : crne, vulkanske, gromadne, te kristalaste planinske lance, pa uzdignute sedimentne stene izjedene jarugama, zatim one kojima dominiraju velianstvene izolovane prirodne skulpture i oblici izvajani vetrovima, preko prostranstava bazaltnih ili slanih ravnih ploa, esto u depresijama, do oblucima i ljunkom zalivenih dolina. Konano, tu su peana mora zvana erg, nepregledne hiljade kvadratnih kilometara narandastih dina, visokih i do 500m, iji se vrhovi mrekaju i preoblikuju pod naletima vetra. U njima se kriju male oaze i slana jezera kao sa razglednica. Putovanje u Libiju je za istu desetku. Putovanje iz snova. Iako se strani jezici jedva govore jer se do skora nisu predavali u kolama, a i svi putokazi i natpisi su na arapskom jeziku i pismu, ukljuujui i saobraajne znake. Hotela, pa i onih luksuznih, ima u najveim gradovima na obali mora, dok su u pustinjskim veim mestima i kampovi retkost ; ipak, kada ih ima, bungalovi vas iznenade udobnou i istoom. Kulturnoistorijske znamenitosti od neprocenjive vrednosti su jedva obeleene. Natpisi u muzejima, ako ih ima na engleskom, kratki su i krcati simpatinim jezikim grekama. Menjanice su retke a brojke to svetle na recepcijama hotela oznaavaju vreme molitve, a ne devizni kurs. Radno vreme radnji, muzeja, pijaca je promenljivo, i to uglavnom bez najave, prilagoeno situaciji, politikom kontekstu, vremenskim prilikama, verskim praznicima, raspoloenju zaposlenih. Niti se ko zbog toga udi niti, ne daj boe, nervira. Tripoli je, na primer, u vreme naeg boravka bio naprasno gotovo nepristupaan zbog nekog velikog afro-evropskog samita a sve radnje u medini dekretom zatvorene na 48h. Sa druge strane, uivali smo gotovo sami u fantastino ouvanim rimskim arheolokim lokalitetima koja se prostiru na desetinama kvadratnih kilometara. Tu smo se i kupali u jo uvek toplom moru, krajem novembra, na pustoj plai u srcu drevne Leptis Magne, okrueni antikim stubovima, trgovima, amfiteatrom - sa sve blagoslovom uvara, koji su se radovali naoj

ushienosti koliko i mi sami. Igrali smo "tuareke mice" uz pomo tapia, kamiljih brabonjaka i u pesku oznaene table . Usavrili "pogadjanje i pravljenje ivotinjskih tragova prstima" u pesku. Upijali komplikovane i strane bajke u pustinji pod punim mesecom oko vatre, uz olju aja i hipnotiku muziku. Bili sami u svemiru pred deset hiljada godina starim preistorijskim crteima udesne snage i sveine. Preli smo nekih stotinak kilometara peke, a ostalo avionima, autobusima, dipovima, sve u svemu oko 3.000 km, zapadni deo zemlje (od severa do juga). Putovali smo sredinom novembra, jer je najprijatniji deo godine za treking u pustinji, kojom inae caruje najekstremnija klima na planeti; u novembru su dnevne temperature prihvatljivo visoke, a none ne padaju ispod nule. Inae variraju izmeu paklenih 57 i nonih mrazeva. Kako se unutranji avionski saobraaj ubrzano razvija, do mnogih gradova u Libiji moe se doi tzv. redovnim, esto otkazivanim, prebukiranim ali zato jeftinim letovima. Mi smo se odluili za let Tripoli Sebha (30e), kako bismo utedeli 800 km puta i odmorni stigli do vrata "prave" pustinje, gde bog nije rekao laku no a ni bilo ta drugo samo zato to je ostao bez teksta videvi kakvo je udo stvorio. Dostupne mape, GPS i telefoni su tamo beskorisni teret. Libija je pokrivena odlinom putnom infrastrukturom samo u primorskom pojasu. Mediteranska obala, najdua u severnoj Africi, duga je ak 1770 km i uticaj Sredozemlja je osetan do nekih 150km ka kopnu. Ostali deo drave ima par znaajnijih saobraajnica kroz pustinju izmeu veih mesta dok su ostali putevi relativno loi i retki. U ravnicama su staze trasirane automobilskim gumama koje su u pravilnim razmacima vertikalno zabodene u pesak. Ogromni deo zemlje presecaju samo rute kojima se ve hiljadama godina kreu karavani, putanje volebno i zauvek upisane samo u kolektivno pamenje svakog Tuarega te je bez njih odlazak u pustinju visokorizian poduhvat. Peana mora (mi smo bili u Ubari ergu, koji je veliine vajcarske, a vai za malo) mogu se prei samo na odreenim mestima, u odlinim dipovima i sa jo boljim vozaima. Sudei po zaglavljenim i prevrnutim olupinama u pesku, strme dine i ivi pesak platili su mnogi, neki i glavom (uli smo priu o nekom arogantnom Francuzu koji je loe procenio kuda vozi, leteo par stotina metara, pa se zapalio). Zbog toga je od ivotne vanosti, ali i posebno zadovoljstvo i privilegija provesti tih nekoliko dana u drutvu legendarnihTuarega. Uzgred budi reeno, ak i ako reite da samo bazate po Tripoliju, ili da se brkate na plaama, ta vrsta autonomije vam u Libiji nee biti dozvoljena. Veliki lider i bratski voa revolucije , kontraverzni i sveprisutni Gadafi smislio je da svaki turista, makar doao sam i na dva dana, mora obavezno da ima ne samo bar jednog vodia i prevodioca iz lokalne agencije, nego i pratioca iz redova (preko)brojne libijske policije koji obavezno brine o bezbednosti svake grupe od vie od etvoro ljudi. Hvala ti, bratski voo! Zahvaljujui ovoj mudroj odluci koja jednim potezom malo kontrolie strance, malo smanjuje zaposlenost, malo upoljava dokonu policiju a mnogo pomae strancima da se snau, a u pustinji i da preive, imamo svoje najlepe i najdragocenije iskustvo sa ovog putovanja - druenje sa Libijcima, sa Tuarezima posebno. Bilo da su Arapi, Berberi ili Tuarezi, Libijci su srdani, pristojni, nimalo nametljivi, puni obzira. Na ulici niti vas gnjave niti vas ignoriu; s pravom merom radoznalosti, pozdravljaju sa Welcome to Libya . Nema ni iscrpljujuih rituala cenkanja po sukovima (izuzetak su Tuarezi iz Malija i Nigera u oazama koji zimi dolaze u Libiju da prodaju nakit i rukotvorine) ni dobacivanja enama. Trgovci vas doekuju srdano i gostoljubivo, sa mnogo simpatija ali bez snishodljivosti . esto vas isprate sitnim poklonom, lepim gestom ili akom slatkih urmi sa tezge. to lepo ree jedan hrvatski kolega, dostojanstveni su, ravnopravni partneri, nikad posluga.

U Libiji se stranac ne osea kao turista, nego kao dragi i dobrodoli a nezvani gost. Samo najstariji Libijci, posebno oni koji ive u pograninim podrujima koja su nekada pripadala francuskim kolonijama, govore francuski ili italijanski. Mlai pokuavaju da se snau na engleskom. Nauili smo desetak reenica na tamaeku , jeziku Tuarega, jer je samo na prevodilac Ali, obrazovani i suptilni nastavnik botanike i zoologije, govorio engleski, i to odlino. Sa veinom smo se sporazumevali rukama, pogledima. Mia-mia! Odlino. Jedina udna stvar su takozvani ekpointovi; zaustavili su nas nekih dvadesetak puta, uglavnom na drumovima, i nai vodii su sa sobom nosili neverovatne koliine fotokopiranih spiskova s naim podacima, na arapskom, strpljivo i bez rei ih dodajui uniformisanim policajcima koja su vie radoznalo nego pretei virili kroz stakla. Ree su ti kontrolni punktovi liili na prave mini kasarne, sa nekoliko oklopnih ili maskiranih vozila; veinom se radilo o samo jednom ili dvojici slubenika koji su se zapravo radovali da neko proe kraj radnoga im mesta. Poneko bi mahnuo, nudio gestikuliranjem da zahvatimo iz kazaneta koje se krkalo na vatri na pesku ispod neke improvizovane maskirne tende...Nijednu neprijatnost nismo doiveli. Nismo videli niti jednu policajku; ne znamo ni da li ih u Libiji ima. Nismo videli uivo ni Gadafija te smo ostali uskraeni za prizor njegovih uvenih telohraniteljki. Uopte smo videli mali broj ena, uglavnom u veim gradovima, iako u Libiji ene uivaju pravo glasa i potpunu ravnopravnost pred zakonima, razvode se, nasleuju imovinu, mogu da tue roditelje ako ih ovi prisiljavaju na ugovorene brakove, nisu obavezne da prekrivaju lice, pa ak ni da nose hidab, marame, ako to ne ele. Iako je Gadafijeva damahirija zasnovana na islamu i ak je 97% Libijaca muslimanske vere - Sunita, u Libiji nema vidljivog verskog fanatizma. Mada, ni alkohola, bar ne zvanino. Libija ima samo est miliona stanovnika kojih 90% ivi u gradovima, uglavnom u sredozemnim regijama. Tripoli okuplja ak milion i po dua, dok su ostale ratrkane po pustinjskim nedoijama. Spada u vrlo retko naseljene zemlje, sa jednim ili nijednim stanovnikom po kvadratnom kilometru u nekim delovima do celih pedeset u Tripoliju i Bengaziju. Statistiki, troje ljudi po km2. Kad smo ve kod zanimljive geografije: broj reka u Libiji je : nula. Nijedna. Zato je Gadafi napravio najveu ikada ljudskom rukom stvorenu vetaku reku, Man made river, preko 4.000 km dugi akvadukt od ukopanih cevi promera 4m koji crpe vodu iz podzemnih vodenih mora, akvifera, rezervoara pitke vode koja se u neka davna vremena zadrala izmeu nepropusnih slojeva u dubini zemlje, ispod peska, u pustinjama na jugu. Na alost, zbog tog po nekim grandioznog a po drugim megalomanskog projekta koji je kotao milijarde dolara i zbog koga u Tripoliju i Bengaziju ima vode kao u Beogradu, nivo vode akumulirane u preistorijska vremena ispod pustinje pada (jo nedavno bila je na 3m od nivoa tla, a sada je crpu pumpama sa 25m dubine) i jezera u oazama presuuju. Ipak, zahvaljujui njemu, stidljivo niu i prve privatne poljoprivredne farme. Ponekad se du puteva mogu videti dinovske pokretne metalne konstrukcije s prskalicama koje se kao neke naunofantastine krakate bube pomeraju preko novih polja i plantaa. I drugi podatak : Libija je i jedina zemlja na svetu koja ima jednobojnu zastavu, bez ikakvih simbola, jasne tamnozelene boje. Nekada je liila ne egipatsku, sve dok se Gadafi nije razoarao u svog omiljenog politikog uzora, Egipat i zainat promenio zastavu u svoju boju, zelenu. Zeleno, volim te zeleno. Libija. Videli smo hiljade zelenih zastavica to vijore na gidliju, (prilino neprijatnom vetru koji s juga nosi oblake peska), na zgradama, pumpama, radnjama, kao zavetne zastavice na budistikim hramovima. Zgrade, esto bele i ravnog krova, opasane su visokim zidovima spojenim zelenim stubovima, a i metalne kapije i kapci na prozorima su u istoj boji. To je posebno uoljivo petkom, kada trgovake ulice postanu dugi nizovi zamandaljenih

zelenih metalnih kura koje skrivaju izloge i ve spomenutih zastavica.. Zelene su i korice Gadafijeve knjige koja u tri tanje sveske koje se lako itaju izlae naela njegove ideologije. i konano, kao boja revolucije, zelena je osnova silnih bilborda sa likom velikog voe i brojem 41 (broj godina od 1.9.1969. kada je tada 27-godinji mravi kapetan, a sada pukovnik, Moamer el Gadafi izvrio dravni udar i svrgao kralja Idrisa). Roen u bednoj beduinskoj porodici, prvi je od svog roda ikada nauio da ita i pie. Sa etrnaest godina je bio izbaen iz srednje skole u Sebhi zbog politikog aktivizma. Na lokalnom aerodromu s ponosom podseaju putnike da je buktinja revolucije zapaljena varnicom to u Sebhi kresnu. Ekscentrini libijski lider koji svojim problematinim izjavama, ekstravagantnim ponaanjem i jedinstvenom i nepredvidivom politikom zadaje svima muke, hteli mi to da priznamo ili ne, jeste jedan beskrajno zanimljiv lik. Posmatra vas sa svih dravnih institucija, du puteva, sa zidova svake kafane, pumpe ili radnjice, doekuje na aerodromima. U raznim formatima, ali uvek Velik, gleda vas kako sa priveska za kljueve i runih satova tako i sa fasada fensi viespratnica u Tripoliju. U raznim izdanjima. Od statinih poluprofila s naoarima za sunce, uzdignute brade, s raznim pokrivalima za glavu, u uniformi ili zivopisno, ponekad kraljevski odeven, esto u decentnim bojama starog zlata ili okoladnosmee. Moj omiljeni bilbord, od milja nazvan tajna veera je neverovatan :Gadafi u maskirnoj uniformi sedi za stolom, u istom poluprofilu, isturene brade i visoko podignute pesnice. Neto mudro i borbeno zbori. Utisak koji ostavlja na par prikazanih zaverenika u maskirnim uniformama je nesumnjiv: divljenje, poverenje, vera u bolju budunost. Jedan od njih jedan u zanosu obema rukama die mitraljez iznad glave. U jednom vajcarskom turistikom vodiu kae se da su Libijci sve ono to njihov voa nije. Mirni, odmereni i tolerantni. Inae smo stekli utisak da je itava Libija skupo plaa ceh ekstravagancije svog lidera podnosei neumerene kazne jedne iritirane i arogantne meunarodne zajednice koje su mu upuene. Da podsetimo, jedan od prvih Gadafijevih postrevolucionarnih poteza bio je da masama vrati sav prihod od nafte. Za vreme kralja Idrisa 90% novca odlazio je stranim investitorima i aici kraljevih poverenika. Ulagao je u Libiju, ostvarivao je svoje, kako kau, megalomanske i narcistike projekte, ali se ne moe porei da su oni doneli zemlji izvesni prosperitet. Bolje kolstvo, zdravstvo, infrastrukturu. Grade se desetine hiljada stambenih jedinica (videli smo mnoge tipske kue, kineska gradnja, sa strujom, vodom, erkondinom i kupatilom, kako pored puta ekaju useljenje polunomadskih i seoskih porodica iz pustinje. Nije romantino, ali je sigurno lake iveti blizu bolnice i kole, o vodi da ne govorimo). Tripoli doivljava graevinski bum zahvaljujui prvim privatnim poslovima. Sa druge strane, na meunarodnom planu, sigurno je preterivao u podrci raznim loim momcima . Bivao je optuen kao podstreka i finansijer terorizma. A kako ne ostavlja utisak ni razumnog ni razlonog, verovatno mu je pripisivano ne samo sve to je zgreio nego i sve ono to je bilo zgodno staviti mu na duu kako bi se dobio legitimitet za politiku kanjavanja ili urazumljivanja kojom bi se zaustavila politika terorizma. A moda se usput i neto finansijski profitiralo. Amerika flota je iz Mediterana 1986. bombardovala Bengazi i Tripoli kao odgovor na uhvaenu teleks poruku koja je posredno dovodila u vezu libijskog lidera sa bombom postavljenom u berlinskoj diskoteci koja je izazvala smrt troje ljudi i ranjavanje pedesetak amerikih marinaca i preko 200 drugih gostiju. Prethodili su viegodinji sukobi oko teritorijalnih voda zaliva Sirte sa amerikom flotom koji su doveli do rtava, uglavnom sa libijske strane. Zaliv Sirte nezgodno, kao duboka potkovica, zalazi u libijsko kopno kod Bengazija i Gadafi je proglasio zaliv svojim teritorijalnim vodama, oznaivi liniju smrti kako bi spreio amerike manevre u onome to zakonski jesu bile meunarodne vode, ali su istovremeno, zbog konfiguracije obale, bile za Libiju

utroba Trojanskog konja. U tom vazdunom napadu stradalo je ezdesetak ljudi, od toga treina civila. Hana, Gadafijeva petnaestomesena usvojena erka je poginula, a dva sina su ranjena. Devedesetih su uvedene duge i teke meunarodne sankcije jer Libija nije htela da isporui Meunarodnom sudu pravde dvojicu terorista optuenih za ruenje Panam-ovog aviona 1988. iznad grada Lokerbi u kotskoj koji je odneo 270 ivota. Ipak, sankcije su dozvoljavale ekploataciju nafte i trgovinu naftnim derivatima kako se ne bi poremetila osetljiva ravnotea na tritu i podrili interesi najbogatijih svetskih sila. Na kraju je, posle dugo godina, Gadafi legao na rudu i isporuio krivce. Onda je usledio udnovat i veoma osporavani sudski proces, gde je jedan Libijac osloboen, a drugi dobio veliku zatvorsku kaznu. Posle 11 godina sankcije su ukinute, a nekoliko godina kasnije je i osuenik vraen kui, iz humanitarnih razloga, da za tri meseca umre, posto je bolovao od raka. Doekan kao heroj u Libiji, evo godinu i po dana kasnije, jo nije umro (kad e, ne zna se) ali su zato oni koji su ga oslobodili, tj. neke britanske naftne kompanije, dobile nekako istovremeno milionski vredne i neshvatljivo povoljne ugovore u Libiji. Nimalo sluajno, tvrdila je ak i ozbiljna britanska tampa. Ipak, poslednjih godina Gadafi je znatno pragmatiniji i posredstvom jednog od svojih sinova, Saifa, glavnog politikog meunarodnog pregovaraa, koji je vien za tatinog naslednika, znatno je poboljao odnose sa Evropom i Amerikom. Slubeno je osudio terorizam i odluio da ukine tajni libijski program izrade proizvodnje nuklearnog oruja. Porodicama nastradalih u avionu iznad Lokerbija plaa milionske odtete. Sa Italijanima, kolonizatorima Libije koji su surovo pobili bar dvesta hiljada Libijaca poetkom XX veka, od 2008. ljubav cveta . Obeao je Italiji da e da rei problem afrike imigracije a Italijani mu plaaju dve i po milijarde ratne odtete. Nekada proterani naslednici kolonista, radikali i organizacije za zatitu ljudskih prava su se estoko bunili na sta je veliki voa odgovorio nosei na grudima u vidu velikog beda okaenu fotografiju sa italijanskim zverstvima koja je naplaivao posle skoro 100 godina. Usput je organizovao mitinge za ene, na kojima je 200 (kau, petrodolarima plaenih) Rimljanki pozvao da preu u islam, jer je hrianstvo irelevantno . Tri Italijanke su ga posluale, kau, na licu mesta. Osim tih teatralnih ispada, pamte se i njegova reagovanja sa ozbiljnijim posledicama. Kada je Hanibal, sin fudbaler, internacionalac koji je igrao u Perui, 2008. zajedno sa svojom enom osuen zbog nasilnikog ponaanja prema posluzi u nekom hotelu u enevi, vajcarska je, kao lanica engena, odmah na crnu listu za vize stavila stotinak Libijaca i celu Gadafijevu porodicu. Voa je pobesneo i smesta preko noi uzvratio zabranom ulaza svim graanima iz zemalja engena, posebno vajcarske, u Libiju. vajcarce na privremenom radu je ekspresno proterao iz zemlje sa sve investicijama i kapitalom. Strasno je pozvao sve muslimane u dihad protiv vajcarske. Kada je uz to pripretio da e da im zavrne naftu i da povue novac iz banaka, sve se bre-bolje izgladilo. Kanjavan i sluivan tako decenijama, to spolja to iznutra, narod nerado govori o politici i Gadafiju. Intimno, niti misle da je Gadafi neko savrenstvo niti imaju visoko miljenje o meunarodnoj politici. Uprkos tome, bilo mi je zanimljivo da ujem da su, u svom sistemu socijalistike vladavine masa, organizovani u neke odbore i komitete, prema teritorijalnom principu, prilino kritini i otvoreni, te da obaraju ministre i vlade. Jedino se, valjda, Gadafi ne dovodi u pitanje. Obini Libijci koje sreemo, povreeni slikom koju o njima imaju proseni stranci na osnovu informativnih emisija u svojim zemljama, preutno su negde zahvalni onima koji nisu podlegli predrasudama. Sa srpskim iskustvom iz poslednjih decenija, tano smo znali kako se oseaju. Boje se budunosti bez Gadafija, raspada zemlje, borbe velikog svetskog kapitala oko naftnih resursa, unutranjih nesuglasica. Misle da e ga naslediti neko od estorice sinova, koji su u svim domenima libijskog ivota - politici, religiji, sportu, vojsci, dravnoj bezbednosti... Jedina erka,

pravnica, jedna obrazovana i zgodna plavua, bavi se enskim pravima, humanitarnim radom i bila je u timu branilaca Sadama Huseina. Libija lei na ogromnim rezervama nafte i gasa i da je osamdesetih imala najvei BDP po stanovniku na svetu, koji je zbog sankcija i izolacije pao na najvei BDP afrikog kontinenta. Nafta, ta prljavina to je naosmo u srcu zemlje (Gadafi, 2000) koja je pokuljala pedesetih godina u pustinji, prerauje se u samoj Libiji. Time je izbegnut nigerijski sindrom. Cena bezolovnog benzina na pumpama je 13 dinara za litar, to je daleko jeftinije od litre vode. Kada sam polazila na put, nekoliko me je poznavalaca svetskih politikih prilika pokualo da upozori na opasnosti koje vrebaju u pograninim delovima saharske pustinje. Saharom, po njima, vrljaju razne naoruane i vercerske bande Tuarega i Berbera koje su nekadanje romantine pljake ili pratnje (valjda bi se to danas zvalo reketom) karavana soli, robova, zlata, urmi i maslinovog ulja zamenili mnogo unosnijim vercom ilegalaca iz okolnih afrikih zemalja (najpre u Libiju, pa zatim dalje, preko mora, uglavnom u Italiju), benzina (koji je u Tunisu 10 puta skuplji), otmicom turista, za koje trae ogroman otkup. itam u bedekeru kao ilustraciju stranih peanih mora, informaciju kako su neki retki turisti, poput nas sada, pre par godina naleteli u pesku na poluzatrpana vozila sa preko dvadeset beivotnih tela nesrenika koji su pokuali da ilegalno preu u zemlju. itam i kako zonom sada patroliraju jake policijske snage. Sleteli smo najpre u Sebhu, administrativni centar Fezana, predvorje valjda toga pakla. Usred noi, nakon sletanja, u blizini aerodroma umesto Kerbera doekala nas je mehanika ringipilbalerina, vaar i cika mladih, prizor kao iz nekadanjih novobeogradskih blokova. Kamp van grada je vrlo korektan. Imamo dvokrevetne kolibe sa erkondinom koji prebacujemo na grejanje. Kupatila su neto dalje, ista i brojna. Jedva ekamo jutro, kada emo manjim autobusom da krenemo duboko u pustinju, naputajui naseljeni deo Fezana. Dugako i dosadno putovanje najpre veoma dobrim asfaltnim putem, a onda popucalom dadom koja se s mukom sea svoje asfaltne kouljice, vodi kroz suvu, pranjavu i ravnu pusto; levo, u daljini, celim horizontom, prati nas otro odseeni kameni plato, desno veliki i moni elektrini stubovi. Koristimo priliku da bolje upoznamo Alija, naeg prevodioca i vodia. Tuareg, u ranim etrdesetim, toplih, pametnih oiju, okoladnog tena, besprekorno obuen u duge tradicionalne haljine s turbanom oko glave, iji jedan deo podvlai ispod lica i slui da mu pokrije nos i usta. Neoenjen, to je za Tuarege ravno jeresi. Tuarezi su nomadski narod koji se hiljadama godina bavio trgovinom izmeu saharskih gradova na obodu pustinje i mediteranskih centara. Tradicionalno, njihova zajednica je matrilinearna i porodica, srodstvo, nasleivanje, sve se to rauna prema enskom principu. ene ne pokrivaju lice nego to ine mukarci, kao simbol zrelosti. Taj turban ili e je marama duga najmanje 4m i bila je jarko plave boje nekada kada je korieno nigerijsko platno bojeno indigo tehnikom, danas vrlo retko i veoma skupo. Ono je na licu ostavljalo plave tragove i bojilo ten pa Tuarege zovu i danas plavim ljudima. Boje koje se sada koriste su i dalje neverovatno intenzivne i vrlo rafinirane, a nai su se Tuarezi ba modirali svih nedelju dana, pojavljujui se svakoga dana u novoj kombinaciji odee i turbana. One koje smo sretali u oazama imali su na glavama turbane od svilenih sjajnih tkanina dodatno ukraene koom i srebrom i izgledali su stvarno fantastino. Smrt za romantina enska srca. Prolazimo kroz ermu. Na brdacu ruevine nekog grada i brojne grobnice koje lie na velike kvadratne konice od blata, ue pri vrhu. Sve je u vrlo loem stanju. Predeo suv i avetinjski. Teko je poverovati da je to Garama, nekadanja prestonica drevnih Garamanata, toliko izvanredno velika i mona, kako pie Herodot, da je Rimljani nikad nisu pokorili. Ali nam pria o narodu koji se bavio zemljoradnjom i stoarstvom, koji je poznavao sve tajne

navodnjavanja i imao svoje pismo 1000 godina p.n.e. Arheolozi veruju da su imali 20 hiljada kilometara kanala za navodnjavanje, plodne njive i farme. I Tacit i Plinije opisuju ih kao lukave i ratoborne, na dvokolicama koja vuku dva para konja. Trgovali su slonovaom, plemenitim metalima, robljem. erma je imala svoj izvor vode, koji postoji i danas, i jezero, koje je sada jedna velika suva slana ploa. Garamanti su bili, kau, preci Tuarega. Pod vostvom legendarne i ratoborne kraljice Tin Hinan zaposeli su celu Saharu. U jednoj grobnici u alirskom delu Sahare naen je enski skelet, bogato ugraen grivnama od zlata i srebra, visine oko 175cm, sa uroenim hendikepom potvrujui da je Tin Hinan zaista hramala, ba kako kae legenda. Mnoge prie ispletene su oko nje, njenih erki i unuka enskog roda od kojih je, veruje se, nastao ceo tuareki narod. S mukom zamiljamo zelene, bogate i gusto naseljene predele umesto ovog mestaca sa oskudnim palmama. Ipak, nekada je ovde, na samom kraju sveta, kako kae Vergilije, bilo ivotinja i bujne vegetacije, a klima je bila sasvim drugaija. Ii emo Vadi al Hajatom, dolinom ivota, u kojoj su ondanji stanovnici ostavili crtee nojeva, irafa, slonova, krokodila, nilskih konja, krava, izvanredne scene svetkovina, borbi, vonje dvokolicamakoji svedoe o jednom potpuno drugaijem ivotu i podneblju. Zbog tih hiljada crtea slikanih pigmentima, krvlju, belanevinama, urinom ili urezanih u stene otrim predmetima (petroglifa) starih od 12.000 godina p.n.e. sve do poetka nove ere UNESCO je celu tu dugu dolinu, kao i planinu Akakus koja je natkriljuje i u koju smo se zaputili, zapravo ceo taj pustinjski i praktino nenastanjeni deo Libije ka granicama sa Alirom, Tunisom i sasvim na jugu s Nigerom, proglasio svetskom kulturnom batinom. Tuarega ima izmeu milion i pet miliona; zbog nezavisnosti afrikih drzava, ive u nekoliko zemalja, u Maliju, Nigeru, Libiji, Alziru, Maroku i Burkini Faso i svuda su manjina. Kad se pogleda karta, vide se jasne, ravne linije koje oznaavaju granice ovih zemalja. Crtane od strane kolonizatora i osvajaa, ne potuju nikakve prirodne mee. Teko ih je kontrolisati i lako zamiljamo neke ponosite, prekaljene nomade kako jezde na kamilama ili u dipovima slobodno i van tih nametnutih okvira. Mnogi su danas napustili nomadski ivot. Za razliku od svojih predaka, Garamanata, koristili su oduvek kamile i nisu se bavili ni zemljom ni stokom jer ih je promena klime naterala na suroviji i pustolovniji zivot. Danas ih je pak sve vie, bar u Libiji, koji prihvataju da ive u novosagraenim kuama. Ali nam pria da njegov ujak ivi u jugoslovenskoj kui koju je izgradila kvalitetno dodaje, neka naa firma. Izgradila je takvih 170 kua - farmi. Uz kuu, konkretno u Ubariju, dobili su i 10 hektara navodnjavane zemlje. Svi Tuarezi govore neku varijantu istog jezika berberskog izvora, tamaek i razumeju se meu sobom ; pismo im je slino drevnom garamantskom, ima 25 znakova, fonetsko je i ne belei samoglasnike. Zanimljivo, nekada davno pisano je odozdo na gore. U Libiji se nigde ne predaje i ne izuava, kao ni berberski. Zasipamo Alija pitanjima. Tradicionalno tuareko drutvo ima kastinski sistem, plemstvo, ratnike, svetenstvo, zanatlije, veoma hijerarhizovano. Plemika i ratnika kasta imala je razvijen dvorski ivot, ceremonije, rituale, pesnitvo, sportske i ratnike igre. Drali su veoma mnogo robova kojima su trgovali i koji su radili veinu obinih poslova. Navodno ih dre i danas, u Nigeru, gde je ropstvo zvanino ukinuto zakonom tek 2003. Kastinski sistem je kao takav prestao da funkcionie posle nezavisnosti afrikih drava i velike gladi 70tih i 80tih kada su mnogi Tuarezi, posebno iz viih slojeva, bili primorani da napuste svoj dotadanji nain ivota Imali smo utisak, posle nekoliko dana ivota meu njima, da izvesne razlike meu njima postoja i da se potuju i sad ta su im najvea blaga? Kamile, palmino drvo, voda, urme...Kamila kota oko hiljadu evra, nastavlja nas vodi, petsto vie ako ima mladune. Nosi bebu, jednu, 12 meseci. Kamile su jednogrbe, graciozne i veoma lepe ivotinje, ni nalik onima koje smo viali oko piramida i u zoo vrtu. U gradiu Ubariju, Alijevom rodnom gradu, na prvoj pauzi posle vieasovne voznje, stajemo kod prodavnice marama za turbane. Trgovac trlja ruke, a mi motamo po 4m platna oko glave uz

Alijevu pomo. Jo malo loeg puta pa onda skreemo off road; tu i tamo ljudi, kue, ali sve ree i sve dalje od civilizacije. Posle mnogo sati vonje, konano stajemo na nekoj pranjavoj zaravni, pokrivenoj retkim zbunjem. Ispod nekog mravog drveta, za koje kasnije saznajemo da je akacija, bodljikava pustinska varijanta mimoze (akis-bodlja) iji nekoliko santimetara dugi i vrsti trn moe da probode patiku, postavljen je ruak. Na zemlji, na prostirci okruenoj cvetnim, sunerastim podmetaima za vree, lee ogromne metalne okrugle posude sa salatama od leblebija, pasulja, paradajza, krastavca, sardina, sira. Osveavajue i jako ukusno. Malo sa strane, stoje nai domaini. Sa njima emo provesti narednih nedelju dana. Drimo distancu ali se radoznalo odmeravamo. Jedan od njih pokrio je lice turbanom. I on se zove Ali, Ali number 2, zaduen za logistiku. Drugi izgleda kao dobri duh iz arobne lampe ; on e sa nama da peai kroz pustinju ; zna svaki kamen Akakusa, te 50km iroke i oko 200 km dugake visoravni; tunika i alvare od istog materijala, turban ogroman i crn iznad okruglog lica. Sulejman. Tu je i trei ovek , onaj koji je sve vreme s nama od aerodroma. Jedva smo ga primeivali do sada. Preglasno telefonira i slua neku groznu muziku sa mobilnog. A ta on radi ? Pitamo. On je iz Tripolija , s oiglednom nelagodom, kae Ali, za policajca, jednog crnpurastog dekia glupavog izraza lica. Od tada smo ga zvali trei. Sve vreme nas je u stopu pratio, prvih dana ne dozvoljavajui da se iko odmakne ni pedalj, mrzei nas to peaimo, umesto da se vozimo dipovima kao sav normalan svet. A kako njega, gradskog fifiria, niko u centrali nije obavestio o trekingu, sve vreme je tabanao u papuama i konoj jakni, uglavnom pokuavajui da skrene panju na sebe. Vlasnik agencije je samo doao da nas isprati, ekae nas u Tripoliju. I on je Tuareg. Visoki su, lepo se kreu, ponositog dranja, sa turbanima i haljinama. Komentariemo kako su zgodni i kako su face. Kuvar i voza stoje nekoliko koraka dalje. Pakuju nae raneve sa busa na dip i teretno vozilo s otvorenim gepekom. Na njima e narednih dana da putuju atori, nai veliki ranevi, vree, podloke, kuhinja, posue, vodaod jednog do drugog logora. Ne prilaze. Niko sem Alija ne govori nijedan strani jezik Svejedno, ulivaju poverenje i deluju simpatino. Sa dnevnim ruksacima na leima kreemo za Sulejmanom, bucmastom prilikom u odei boje trule vinje koja hitro grabi kamenitom pustinjom. Odmakao je napred i hoda sam, daleko ispred nas, ali ostaje u vidokrugu. Bazaltno kamenje proarano je tamnonarandastim peskom, ispred nas su planine i stene. Sulejman se kao koza penje na neku ogromnu kamenugu strmih ivica od nekih 50ak metara. Sledimo ga pitajui se to se kog se avola pentramo, to nismo zaobili tu gromadu. A tamo, pri vrhu, udo. Urezane u kamene gromade, liticom jure irafe i goveda. Gotovo da smo ih nagazili, ili prevideli, toliko je prizor neoekivan i udesan. Hiljadama godina stari petroklifi, zapanjujue veti, sa veselo prikazanim krdima. irafe imaju pege a kravi se vide urezane crte kao u mesari. Da li je to jedan pastir pokazivao drugome gde je biftek, a gde pleka, dok je sa visine pratio kretanje svog stada ? Nebo je dramatino oblano, kao da e oluja, sunce na zalasku se probija u snopovima ka tlu. Na najvioj taki sedi Sulejman, teatralno, kao Buda s turbanom. Odvio ga je par metara i puta da mu e vijori na vetriu. Podsmeva se dobroduno naoj zblanutosti. Odmaramo na stenama, dok nam Ali objanjava periodizaciju crtea : najstariji period prikazuje velike divlje ivotinje ; one su slikane ili urezivane od pre 12 hiljada godina do 6.000, dokazujui da je Sahara u to vreme imala potpuno drugaiju klimu, floru i faunu ; zatim sledi faza loptoglavih ili jajoglavih ljudi ; izmeu 10.000 i 6.000 godina p.n.e, pojavljuju se figure ljudi sa ofarbanim jajastim glavama, kao skafanderima, bez oiju, nosa, usta, samo sa sferinim glavama ; nije jasno zato . Zatim su prikazivane domae ivotinje jer od 5.500 do 2.000 nastupa faza domestikacije ovaca, koza, goveda i magaraca ; u tom periodu ljudski likovi dominiraju nad ivotinjama ; divlje zveri su nestale, to se povezuje sa sve veom suom i oskudnijom florom . Oko hiljadite godine pre nove ere, javljaju se konji i crtei dvokolica ; to je vreme intenzivnijih kontakata sa dolinom Nila ; ima prizora borbi, ratnika s kopljima i titovima. Najmlai crtei prikazuju kamile - koje se dovode iz Arabije tek oko 200 p.n.e

 A ovo dole ? Pokazujemo na krugove po kamenoj dolini, nalik na obrise iz Denikenovih astronautskih teorija, podstaknuti priom o skafanderima. To je 4x4 period, smeje se Ali, neki su se potpisivali dipovima. Hodamo jo neko vreme kroz kamenite predele, crno bazaltno kamenje vraa odsjaj poslednjim zracima sunca kao da su ogledala. Predeo se postepeno menja i nailazimo na prve peane dine, tamne, sad ve gotovo crvene i boje senfa. Penjemo se, lajfujemo i posremo, pesak je ve pomalo hladan ; svejedno, radujemo se kao deca. Sulejman nam rukom pokazuje u daljini na prvi logor u libijskoj pustinji, zavetrinu na peanim dinama meu crnim gromadama stena. Vatra ve gori, kuvar je postavio paravan da odvoji kuhinju i zatiti je od peska ; veera primaljivo mirie ; ljutkasta orba, osnovno libijsko jelo i kuskus s povrem. Postavljamo male zelene atore nalik na iglue na ravnijem hrbatu dine i okupljamo se oko trpeze na pesku, sedajui na prostirke. Digao se vetar i poneki oblak zaklanja hiljade zvezda na nebu. Na million stars hotel, kako je voleo da kae Ali. Neverovatno, tada kreu prve kapi kie. Nije ih bilo mnogo ali dovoljno da nas Ali uporedi sa dodolama. Kia tamo nije pala nekoliko godina unazad. Vee je nakratko prekinuo dolazak jednog dipa koji nam je, zbog kontrole, pokupio pasoe. Pasoe smo predali bez razmiljanja, kao omaijani. Niko se nije pobunio, uzbudio. Nismo ni videli ko ih je odneo, ni znali tano gde. Valjda u policiju u gradu. Vraeni su nam tek sedam dana kasnije, u Sebhi. Neki tip je doao i doneo ih Aliju na dogovoreno mesto , na benzinsku pumpu. Leali smo na leima, gledali zvezde. Tuarezi su veliki poznavaoci astronomije. Nije ni udo, u pustinji se vide valjda sve zvezde koje se mogu videti na nebu, a nebo je ogromno i udesno. Pojava Venere na njihovom nebu oznaava vreme za muu koza. Vlaii su kod njih sedam sestara noi, Orion je Veliki pustinjski ratnik a Veliki i mali medved su mama kamila i njeno mladune . Najlepe u pustinji su veeri i jutra. Svakoga dana smo ustajali pre svitanja, svi odreda, i najvee spavalice meu nama i oekivali raanje novog dana, fascinirano oekujui, kao neka sekta, da se sunev uti disk pojavi za stenama ili iznad dina. Nigde niste svesniji kretanja planete i nebeskih tela kao u pustinji, niti arobne igre svetlosti i boja u prirodi. Jedino u pustinji znate gde su vam strane sveta, gde e izai mesec i kada i kako prolazi preko celog nebeskog svoda, s jedne na drugu stranu, kao u ubrzanom filmu. Jedino u pustinji vas nije strah ogromnog meseca koji se, pun i bljetav, nadvije nad logor osvetljavajui celu peanu dolinu tajanstvenom srebrnom svetlou pod kojom sve vidite kao na dlanu. U pustinji vam nikad nije dosadno ; svima odgovaram na to isto pitanje: ne, nije dosadno biti nedelju dana u pustinji. U ovom delu Libije se krajolik potpuno i dramatino menja iz sata u sat ; intenzivno smo proivljavali tu dinamiku i to bogatstvo oblika i formi ; nema nieg sem kamena i peska ; kamen i pesak u svim moguim kombinacijama ; sve vrste kamena, sve vrste stena, sve vrste peska, u prizorima koji su svaki velianstveniji od onog prethodnog. Peaili smo, recimo, jednom izuzetno prostranom i raznolikom dolinom, po podlozi od crvenkastih kamenih ploa i bazaltnih opiljaka, koju Tuarezi zovu mesecom . U njenom dnu, ogromna valjkasta crna gromada, kao da je neko bacio iz vazduha, uvodi vas u pitomiju peanu ravnicu, posutu izolovanim gromadama, crnim i utim, koje je vetar izvajao u razliite fantastine oblike, peurke, prste, ahovske ili ljudske figure, profile iskeenih ili nasmejanih staraca i vilenjaka, nasuprot narandastim peanim dinama. Narednog dana, proli smo pored naputenih tuarekih krunih kua od slame, u obliku spiralne koljke, nautilusa, i divili se prekrasno isklesanim nojevima u steni. Na drugom mestu, stenom je ponosito trupkala slonovska porodica, sa slonetom koje im se preplie meu nogama. Krokodil je zevao. Krave i kamile su pasle. Na pojedinim mestima u pearu vetar je izdubio impozantne lukove i kapije. Slikamo se koliko nam baterije - koje je nemogue dopuniti dozvoljavaju. Svaka fotka je kao za Nacionalnu geografiju, ali je svako vaenje fotoaparata u tim ekstremnim uslovima gde leti sitan pesak potencijalno poguban za objektiv. Na kraju putovanja, pola fotoaparata je moralo na popravku. Uli smo u

neku dolinu oivienu sa tri strane ogromnim stenovitim zidom koji kao da je podlokan nekada davno nestalom vodom. Prirodni amfitetar, zgodan za odbranu od divljih zveri i neprijatelja, pod strehom od nagnutog kamenog zida skrivao je prekrasne crtee. Crtei su sitniji i daleko suptilniji od rezbarija. Karmin crvene ljude, bele i oker, ponekad su zaista mala remek-dela, toliko dirljiva i snana da vam nateraju suze na oi. Scene iz ivota, svetkovine, koije koje jure pustinjom, venanje, lov, borba dvojice ratnika s perukama i titovima, ena sa irokim butinama, oito simbol majinstva, ratnik pod drvetom akacije, ivotinje. Sitno, slatko, minuciozno, filigranski, na stenama je islikan itav jedan ivot, jedna uzbudljiva, dinamina drevna urka. Uz divljenje, ljubav, beskrajno potovanje, oseate i neizmernu radost to imate prilike da tako neto vidite, gotovo opipate pod vedrim nebom, u najlepem od svih muzeja, ali i mrnju, oaj i bes prema danasnjem oveku koji je neke od njih unitio. Pojedine vie hiljada godina stare crtee otetili su neki UN misionari poslati da nadgledaju razoruavanje Polisarija ka alirskoj granici. Idioti du su se potpisivali preko crtea. Ali nam pokazuje kako je neki ludi libijski voza crnim sprejom temeljno prekrio sve crtee na nekoliko lokaliteta da napakosti grupi Italijana koja ga je prethodne noi otpustila zbog pijanenja. Izgleda strano. Oajni smo to zbog nedela, to zbog inertnosti libijske vlade i Uneska koja ve par godina ne ine nita da se crtei oiste i zatite. Na pojednim mestima postavljena je kao neka besmislena ograda od slame. Lokaliteti su toliko daleko i vi ste toliko sami u svemiru da vas samo razum i savest mogu spreiti da iskopate iz stene i odnesete itave kompozicije. Dok se odmaramo u hladu ispod preistorijskih crtea, Sulejman nam pokazuje kako su se nekada minkale ene kamenog doba; uzima sa zemlje crveni pigment i utrljava nam u obraze. Sebi pravi taku na nosu. Smeje se kao dete. Peaimo svakoga dana do podne, a onda nas u hladu neke akacije ili vertikalne stene ekaju voza, kuvar i Ali br.2, sa uvek istim hladnim i okrepljujuim rukom. Posle klope se izuvamo, pobacamo se po prostirkama po hladovini i odremamo nekih sat vremena, dok ne prou paklene vruine ; neko ita, neko pie dnevnik. U tiini, uju se samo dosadne i mnogobrojne muve. Inae smo od drugih ivih stvorova videli samo poneku pticu i gutera i pustinjsku lisicu, feneka, u blizini kampa, jedne veeri. To je preslatka klempava ivotinjica, inteligentna, brza, prepredena. Pustinjski zeevi, vuk, ali i zmije i korpioni, su nas zaobili. Naravno, koze, i kamile ne raunamo, ak ni one mlade kamile koje, sasvim u divljini, same rastu, daleko od svog vlasnika koji e doi po njih tek kada stasaju i mogu da mu budu od koristi. Zato smo viali razliite tragove i ubrzo nauili, zahvaljujui Aliju, nastavniku zoologije, sve o malobrojnim vrstama ivotinjskog i biljnog sveta koji se tamo mogu sresti. Sem retkih akacija i okruglih, pranjavih bunova, u pustinji se van oaza mogu videti neke male, okrugle tikve kolosinte koje rastu pri zemlji na stablu koje lii na poleglu zelenkastu ribarsku mreu. Kao i sve u oskudnoj prirodi, sigurni smo da imaju neko lekovito svojstvo. Imaju potvruje Ali zadovoljan naim znanjem. Gorka je, koristi se protiv bolova u kolenu, a pije se, s medom, za neke stomane tegobe . Kad se osue, odline su egrtaljke. Ponekad se naie i na neko udno drvo, par metara visine, suvih debelih grana pokrivenim dlaicama i velikih, sonih, mesnatih listova, intenzivne zelene boje. U liu se krije otrovno gusto mleko od koga moe da se oslepi. Koristi se za spravljanje otrovnih strela. Botaniari ga zovu jabukom iz Sodome . Legionari koji su prolazili kroz Saharu imali su mnogo prostakiju asocijaciju, a sve zbog parnih loptastih, takoe otrovnih plodova. U oazama ima palmi, od kojih su nekle , palme na kojima raaju grozdovi urme, posebno vane za lokalno stanovnitvo. Nita slae nego jesti pranjave urme pravo sa drveta, na obali slanih jezera, u oazi. Od ivotinja, pria dalje Ali, najopasniji su korpioni, posebno oni beli (donela sam jednog prepariranog, u staklenoj kutijici) i neke zmije. Ostavljaju cik cak trag po pesku. Povremeno smo u pesku nailazili na takve tragove. Kada su u blizini bunja, iako su gotovo identini, ne pripadaju zmiji. Prave ih neki mievi i guteri repom, da zavaraju neprijatelje. Uvee smo se igrali pogaanja i pravljenja tragova. Glavni zabavlja je bio Sulejman, od milja zvani Durasel jer je neumorno partao pustinjom. Zglobovima prstiju, jagodicama, akom, pesnicom, dlanovima, pravio je stopice u ohlaenom pesku, oko vatre. Fenek. Zec. Kamila.

Zmija. korpija. Vuk. Tuareka beba. Smeje se Sulejman i dri za stomak dok mi pokuavamo da ga imitiramo, skupimo aku, usaglasimo pritisak na tlo, rasporedimo prste, odredimo razmak izmeu stopica, dajui ritam koracima ivotinje koju bismo da doaramo. Uopte, veeri su bile posebno arobne. Okupljeni posle veere, svake noi domaini su se trudili da nam svako vee bude nezaboravno. Uz vatru, pili smo veoma jak ritualni zeleni aj iz malih aica ; on se veto nekoliko puta presipa iz jednog u drugi ajnik sa visine od gotovo pola metra kako bi se napravila obilna pena. Nekad smo se zabavljali igrajui tuareke igre vezivanja : krajevima ea marame za turban vezu se zglobovi dve osobe, unakrst, pa one moraju da se raspetljaju a da se ne odveu. Ludo je zabavno. Pevali smo i igrali. Tuareka muzika je ritmina, hipnotika, uz pljeskanje ruku i udaranje u bubnjeve. Baca u trans, tako da smo najpre pomislili da su nam stavili neko halucinogeno sredstvo u aj. Umesto bubnjeva su posluili prazni plastini kanistri. Voza i posebno Ali 2 su izvanredni pevai i jo bolji perkusionisti. Tekstovi su, kau, vezani za utiske iz pustinje, planine, ene, sela, jednostavni , poetini i vrlo strastveni. Najvie su nas veselile tinde , kada solo peva, recimo Ali 2, koji istovremeno daje ritam bubnjevima, pevajui postavlja kao pitanja, a hor mu odgovara, ponavljajui jedan deo njegove fraze i nadovezujui se refrenom. Hor smo bili mi, pridruujui se Sulejmanu i vozau. Tuareka muzika, nostalgina, ritmina i nabijena emocijama, postala je uvena u svetu zahvaljujui grupi Tinariven sainjenoj od pobunjenika koji su u Libiji boravili u vojnim kampovima za obuku. Tuarezi su topli, srdani ljudi koji se raduju prostim stvarima a istovremeno su veoma sofisticirani, puni obzira, sa istananim oseanjem mere i oseajem za druge ljude. To je bio na utisak. Noi u pustinji su, zahvaljujui njima, zaista bile magine. Jedne veeri, dok je pun mesec osvetljavao dolinu, Ali nam je priao bajke iz svog detinjstva (malo se nekajui, jer prie kod Tuarega priaju iskljuivo zene). Bajke pune uda, stranih detalja, duhova. O nekoj sirotici koju je najpre otac nepravedno oterao iz kue, zbog podlosti i podmetanja starijih sestara, pa je mu proterao, pa je bila robinja pa onda lutala slepa pustinjom jer je morala da trampi oba oka za vodu. Posle silnih peripetija je zahvaljujui nekoj starici - arobnici povratila sopstvene oi, postala najlepa i osvetila se svojim muiteljima. Bez obzira na masu stranih i fantastinih elemenata, uivali smo u ovoj isto enskoj bajci . Zamiljali smo malog Alija kako uplaeno gricka svoj omiljeni keks krunog oblika, kaek , peen u aru i pesku u krilu svoje majke, neke lepe tuareke ene. Na alost, njih smo znali samo sa slika. ene Tuarega videli smo samo u par navrata, usput, pre ulaska u Akakus, i u tuarekom selu gde smo obili Alijeve roake. To jedino nastanjeno selo na koje smo naili inile su tri kolibe od slame i jedan tor. Alijev roak, penzionisano vojno lice koji se vratio u pustinju sa sinom i njegovom porodicom da gaji koze. ive jako siromano, imaju samo par koza i neko raspalo terensko vozilo. Nekoliko lepih malih musavaca, okoladne koe, izrazito bistrog pogleda, prekida igru i okuplja se radoznalo oko tri starije ene. Stisli su se kao pilii oko njihovih arenih skuta. ene deluju toplo i dostojanstveno. Zovu nas da uemo, kao gospodarice kue, u svoju kuu, da sednemo sa njima. Uvek ravnopravni, nikad posluga, odzvanja mi u glavi komentar jednog putopisca. Kupujemo neke primitivne vrhove za strele od kosti. Nee milostinju, uvredile bi se. Deca prvo pogledaju u starije pre nego to uzmu slatkie. Ove blago klimnu glavom. Jedna majka mi rukom pokazuje koja su njena deca. Dve kovrdave devojice, prelepe, i deak, od moda ima pet godina, koji se vue na zadnjici po pesku ; ujela ga je otrovna zmija i jedva je preiveo. Na sasuenoj nozi duboka brazda od hirurkog noa nekog doktora iz Ubarija. Ja joj rukom pokazujem na moju erku koja putuje sa nama. ena se iroko osmehuje. Primeujem da im je milo to se tako, porodino , upoznajemo i druimo, nemuto, gestovima i pogledima. Jednom je, pria nam Ali, tom istom Alijevom stricu doao u goste neki Gadafijev general i uasnuo se uslovima u kojima ovaj ivi. Poklonio mu je odmah stotinu koza. A stric ih je vratio. Sta e mu, kad nema ime da ih hrani... Ratrkali smo se i idemo dalje kroz pustinju utke, potreseni prizorima iz sela.

Tu no smo proveli u jednoj sedlastoj peanoj kotlini, okruenoj ogromnim stenama najfantastinijih oblika. Sulejman nam je ispekao izvrsnu tagelu , hleb iz peska, koji se najpre dobro zamesi, bez kvasca, a onda zakopa u vru pesak i ar i pee po 20 minuta sa svake strane. Pesak, kau, treba da bude ist i srednje teksture, ni sitan ni krupan. Ujutru, pre svitanja, kao i obino u potrazi za vidikovcem za izlazak sunca, preli smo preko stena koje su oiviavale kotlinu. Neverovatno, kao Alisa s one strane ogledala, nali smo se u ambijentu iz naunofantastinog filma. Kamene vertikalne jaruge, crne stene, surove puste klisure. Ogromni nahereni oblici ispod kojih se prolazi gotovo u strahu, kamenje koje se, ini se, klati na obodu kanjona, procepi u tlu koji zjape desetine metara, sitno kamenje koje se odronjava. Jednom se ovde obruila stena. Tresak se uo sve do Gata (grad udaljen 50km vazdunom linijom). Iz Tripolija su dole slube, mislei da je bomba. priao je Ali. uurili smo se na jednoj litici kao skakavci. Pejza koji uliva strah, potpuno okamenjen i mrtav, strmoglav i mraan. Odjednom, neko uzviknu : Gle, Frida i Gadafi se ljube. Pogledasmo u pravcu sunca. Dve stene, ogromne, daleko na horizontu, jasno su sa prvim zracima svetla liile na profile slikarke s punom i pukovnika s kapom spojenim u poljupcu. I jedna mala glavica u pozadini. Eno ga i trei ovek. Smeh. Olakanje. Sunce i poznati likovi daju neku crtu ljudskog ovom stranom, dramatinom ambijentu, ipak udesno lepom i sigurno nezaboravnom. Kao da je namerno izabran da bude kulminacija, klimaks naeg doivljaja Akakus visoravni, koju smo napustali istog jutra, neka vrsta upeatljivog rastanka. Posle doruka, rasporedismo se u nekoliko odlinih Tojotinih dipova koji su doli da nas voze dalje, nazad prema Al Auinatu ili Serdelesu, i potom ka oazama i peanom moru, Ubari ergu. Posle divne vonje po Akakusu, stiemo na dosadniji, asfaltirani put kojim proe jedan auto u deset minuta. Prav je kao strela i da nema tu i tamo neke fatamorgane, vodenog jezera koje nam se privia u daljini, ne bi bilo ama ba niega sem dalekovoda i planina u daljini. Konano stiemo u kamp Tikerkiba u kome emo da noimo kroz par dana, koji je na samom ulazu u nepregledno more peska. Penjemo se na dine dipovima, poskakujui kao na roller coaster-u. U kolima cika i vriska. No pada i ubrzo stajemo i negde u pesku, okrueni dinama, i podiemo logor. Meu peanim dinama temperature brzo padaju. Uareni pesak po kome nismo mogli da hodamo, postaje leden kao sneg. Vozai oko vatre pue nargile. Piletina za veeru ! Prvi put posle est dana, na meniju je meso. Idemo na spavanje ustreptali, dobro raspoloeni, radujui se sutranjem danu. Oaze ! Ubari peano more je malo u odnosu na ostale ergove u Libiji, ali se nama uinilo ogromno. Dugako je 600 kilometara, iroko 200. To je neprekidan sled prekrasnih dina, otrih i vijugavih ivica. Na sve strane meki pesak oker boje, Muhamed, na dvadesetosmogodinji voza, u beloj galabiji, vozi jednom rukom. Iako se ini da se ne zna ta nas eka iza dine, on izgleda zna. Vozi vratolomno, uzbrdo i nizbrdo, ali sigurno. Mi ciimo od uzbuenja i navijamo. Drugom rukom mekerski bira muziku sa telefona, pokuavajui da ubode pesmu koja nam se dopada. U kolima vozi etiri ene, dentlmenski se trudi da nam ugodi ; ne govori engleski ali ima odlian muziki ukus. Chris Rea Road to hell . Himna iz Ubari erga. Totalni pogodak.. Trkamo se dipovima i vritimo. Ponegde Muhamed vozi 120 km na sat. Najbri je i najvetiji, a i najvea paljevina . Uivamo i zabavljamo se kao deca. Ali nas umiruje, blago prekoreva, kao ake u koli, kad god stanemo, poziva da se smirimo. Neki se zaglavljuju u pesku, drugi nemaju zalet da se izvuku uzbrdo. Mi s Muhamedom letimo. Povremeno, izmeu dina pojavi se nekoliko palmi, neka skrivena oaza. Ubari je poznat po jezerima koja su udesne lepote. Bilo ih je nekada 24, veina ih je isuena. Najlepa su Um El Ma i Gebraun. Jajolika, slana, tamnozelene boje, okruena nizom palmi i ibljolikog rastinja. Nekada su intenzivnoplava, ponekad sasvim crvena, u zavisnosti od flore i faune koja postoji u njima bez obzira na visoki salinitet . Oko jezera su nekad ivela plemena zvana "crvojedima" jer su ene lovile, suile i onda pravile ukusne galete od tih zglavkara crvenkaste boje koji su plutali po vodi.

I dok su se neki od nas kupali i remetili mir tih "davada" crva, ja se odvaih na skijanje a moje potomstvo na bord. Iznajmljivanje karving skija i borda je 5LD ili par evra. Muhamed nas je ostavio na najvioj i najstrmijoj padini ali je i tada sputanje bilo beznadeno sporo i iscrpljujue. Ipak, kakvo zadovoljstvo pogledati odozgo majuno jezero, okrueno palmama, a ispod sebe zlatnu dinu i skije na nogama. I to u Sahari, na dobrih 50ak stepeni na suncu. Oko jezera smo na improvizovanim tezgama kupovali nakit i suvenire od Tuarega koji svi listom govore francuski, jer dolaze iz Nigera i Malija da preko zime prodaju rukotvorine. Kupujemo prelepe komade od abonosa i srebra, sluamo ih kako sviraju na gitari tuareki bluz i kibicujemo tidas i izakag , strateke igrice na tabli u nacrtanom pentagramu ili utisnutim poljima u pesku koje igraju zavaljeni u hladu palme uz pomo kotica od voa, brabonjaka, tapia ili urmi. Popodne se vozimo po dinama i opet ludujemo. Potpuno podetinjili, valjamo se po dinama, skaemo, smiljamo koreografije za slikanje. Uvee stiemo u kamp sa bungalovima. ekaju nas okrugle kuice, pravi kreveti, tuevi, punjai za baterije i, konano, pravo kupanje. Poslednje vee sa Tuarezima. Sem Alija, koji e sa nama biti sve vreme, ostali e nas napustiti. Veera je za stolom, prvi put posle toliko dana. Sa nama sede oba Alija. Kuvar i dalje sedi sam, neto dalje. Pohvaljujemo njegovu odlinu kuhinju. Zaista, izvanredno smo se hranili. Zahvaljuje laganim klimanjem glave. Priamo o porodici, svadbenim obiajima, religiji. Islam kod njih nije potisnuo verovanja u razne duhove (in). Na jednoj planini na kojoj nismo bili, kau, ive te neiste sile i Evropljani koji su se usudili da idu tamo su glavom platili svoju odvanost. Jedan istraiva iz XIX veka se izgubio i od ei je, izbezumljen, pio sopstvenu krv. Paljivo ih zagledam. Nije mi jasno kako im se to pripisuju otmice turista i pripadnika UN kancelarija. Po povratku u zemlju, malo prouavam tu priu. Tuarezi su se zapravo bunili u Maliju i Nigeru, protiv centralnih vlasti tih zemalja. Iako ive na teritoriji ogromnih nalazita uranijuma koja su u rukama Francuza ili Kineza, ne samo to ne dobijaju ni pare od tih rudnika, nego ih stranci i ne zapoljavaju na tim nalazitima. Osamdesetih su bukvalno umirali od gladi. Protiv Kineza su se pobunile tuareke zene, razbijajui im maine. Ti ekonomski razlozi su konano doveli do oruane pobune sa politikim zahtevima ; bile su estoke i krvave, pobijeno je na hiljade Tuarega. Poslednji nemiri zabelezeni su 2004 i 2007. aici naoruanih pobunjenika koja je pretekla ipak se pripisuje sve to se deava u regionu. Malijske i nigerske vlasti optuuju Tuarege ak i za ono to na sebe preuzima pokret Al Kaide u islamskom Magrebu. A one koji eksploatiu bogatstva saharsko-sahelske oblasti savest, valjda, manje grize ako veruju da izrabljuju one koji otimaju i ubijaju nevine, pa je nekako zgodno da ba Tuarezi budu ti nasilnici, otimai i ubice. Sutradan nam stie autobus. Vraamo se u civilizaciju, preko Sebhe u Gadames, prekrasni berberski grad na samoj granici sa Alirom i Tunisom. Biser berberske civilizacije, jedinstvene lepote, u kome je svaki zid, otvor i ulica napravljen u skladu sa jednim promiljenim, urbanim, do detalja razraenim konceptom kvalitetnog zivljenja. zatim nas put vodi do utvrenja Nalut i Kabau, gde jo uvek postoje kasr, uvrena skladita u kojoj se uvala hrana, kao u nekoj dinovskoj zajednikoj ostavi ; lie na mesta u kojima ive Hobiti, izgledaju potpuno arobno. I na kraju, Leptis Magna, fantastino ouvani rimski grad i Tripoli.