Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010.

ARBITRANO PROCESNO PRAVO SKRIPTA

1. POJAM ARBITRANOG PROCESNOG PRAVA Pojam - arbitrano procesno pravo (APP) je grana prava koja regulie arbitrani postupak. APP je eklektiki1 skup raznovrsnih pravila kojima se regulie pruanje pravne zatite pred arbitranim sudom po posebnom metodu i nainu. APP je posebna i relativno nova grana civilne procedure, iako arbitrano reavanje sporova ima dugu tradiciju. Nastanak i razvoj APP i njegovo normativno uobliavanje u posebnu granu civilnog procesnog prava uslovili su razliiti pravno politiki, teorijsko pravni i pragmatini razlozi. APP obuhvata procesna pravila sadrana u organizacionim i funkcionalnim propisima: A) Organizacioni propisi reguliu organizaciju arbitranih institucija i arbitranog suda odnosno koncilijatorskog organa. B) Funkcionalni propisi reguliu postupak pruanja pravne zatite pred arbitranim sudom ili posrednikim organom tj. pretpostavke za preduzimanje arbitrane procesne delatnosti, subjekte arbitranog procesnog odnosa, strukturu i sadrinu arbitranog postupka i oblik i dejstvo procesnih radnji. Nae APP sadri pravila arbitranog postupka kod reavanja arbitranih sporova domaih subjekata bez elemenata inostranosti (nacionalne arbitrane stvari) i pravila postupka za reavanje arbitranih sporova sa elementom inostranosti (meunarodne arbitrane stvari). Osnovni izvor APP je Zakon o Zakon o arbitrai (ZA). On sadri pravna pravila o arbitranom postupku pred domaim arbitranim sudovima za reavanje arbitranih sporova sa elementom inostranosti, a neto manje detaljno i postupak za reavanje arbitranih sporova bez elementa inostranosti. Pored ZA, izvor naeg APP su meunarodne konvencije koje smo ratifikovali i koje ine deo naeg pravnog sistema i niz bilateralnih konvencija. Izvor naeg APP su autonomna arbitrana procesna pravila stalnih arbitranih institucija. Izvor APP su i pravne norme u arbitranom sporazumu. NAUKA ARBITRANOG PROCESNOG PRAVA - sistemski prouava i objanjava pojmove i institute sadrane u pravnim pravilima koja reguliu postupak arbitranog reavanja sporova i sudske pravne zatite koja se ostvaruje pred ovim nedravnim sudovima. Ova nauna grana prouava pravne norme kojima je ureen arbitrani postupak kao celina i pojedini njegovi instituti sa normativnog, pravno-politikog i pravno tehnikog aspekta kao i njihovu praktinu primenu. Nauka APP kod nas je relativno mlada nauka i jo je u fazi pojmovne obrade arbitranih instituta arbitrane procedure, naunog preispitivanja teorijskih stavova o pravnoj prirodi pojedinih ustanova arbitranog prava i sistematizovanju postojeih znanja o ovom pravnom fenomenu u celovit nauni sistem. Iako je APP mlada nauka, ona daje smernice zakonodavcu kod pripreme nacionalnih propisa i pomae praksi u oblikovanju i normiranju arbitranog sporazuma, izvora APP i arbitrane procedure. LITERATURA ARBITRANOG PROCESNOG PRAVA - u naoj pravnoj literaturi ima dosta publikovanih radova iz oblasti APP i njihov broj raste. U radovima domaih autora veinom
1 Grki eklektikos - birati najbolje: pristup koji se ne dri rigidne paradigme, ve stvara viestruke teorije radi uvida u fenomen ili primenjuje samo odreene teorije u odreenim sluajevima

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010.

dominira interesovanje za strano zakonodavstvo, za konvencijska pravila i za reavanje arbitranih sporova sa elementom inostranosti. Nacionalno APP bilo je uglavnom na marginama interesovanja pravnih pisaca zbog slabog korienja ovog pravosudnog medija u naem pravosuu iz vie razloga. Kod nas dui period na polju arbitranog suenja nije praeno stanje u kom se nalazi arbitrano pravo u svetu, pa je ovo uticalo i na razvoj literature iz oblasti APP. 2. FORMIRANJE ARBITRANOG PROCESNOG PRAVA Pratei uslove koji su opredelili pojavu arbitranih sudova, njihovu prirodu, modalitete organizacije i tehniku funkcionisanja, vidi se da je u svim osnovnim izraajima arbitranog sudstva prisutna autonomija volje subjekata pojaana njima priznatim i irokim dispozitivnim ovlaenjima. Zato se u strukturi izvora APP opaa dosta posebnosti u odnosu na ostale grane prava. Arbitrano sudstvo kao pravom ureen sistem, u velikoj meri poiva na autonomiji pravnih subjekata. Pojedinane pravne norme koje subjekti formuliu u sferi dispozitivnog prava kao upotpunjujua ili menjajua pravila, ne ine jedan sistem prava. Ta njihova prirroda pojedinanosti je sama po sebi neotklonjiva prepreka da se ovako izraena volja subjekata oznai kao formalni izvor prava. Polazei od injenice da je izraena volja stranaka ovde neposredni stvaralac pojedinane norme, moe se rei da je u pojedinanim normama izraena volja stranaka za njih zakon. Ovim se naravno, ne misli da bi stvorene pojedinane norme bile formalni izvor prava. Drugaije je sa pravnim normama koje su u sastavu autonomnog prava - to su ve sistemi pravnih normi, stvoreni spontano ili pisanim akcijama subjekata u pravnom prostoru utvrenim dravnim pravom, obezbeeni sankcijom u primeni. Ovi sistemi autonomnih pravnih normi predstavljaju formalan izvor prava. Pogled na arbitrane sudove pokazuje da samo u nekim oblastima postoje izdvojena dispozitivna pravila zakona i njima sledujue pojedinane norme stvorene voljom stranaka. Ovde se ne moe govoriti da je volja stranaka izvor prava, jer se ne stvaraju opte pravne norme, pa nema ni formalnog izvora prava. Autonomno pravo koje se odnosi na arbitrane sudove pokazuje drugaiju sliku. Voljom (sporazumom) stranaka ovde se stvaraju opte pravne norme, pa nekad i celokupan sistem pravila. Za pravo koje se odnosi na arbitrane sudove, volja stranaka je onaj unutranji (materijalni) izvor prava. Vaan sadraj autonomnog prava su opti pravni akti. To su sistematizovana pravna pravila, ali za nas je sad vaniji onaj drugi sadraj autonomnog prava spontano izgraena opta pravna pravila. Da bi se saoptio jasan pogled povodom ovog sadraja autonomnog prava o arbitranim sudovima, potrebno je ukazati i na neke situacije u drugim pravnim disciplinama. Postoje prava koja uglavnom sadre dispozitivne norme, a to je razlog da se ona odreuju kao dispozitivna prava. Pretpostavka je da pasivnost subjekata znai njihovu volju da svoj odnos urede po dispozitivnoj normi zakona. Primer je zakonodavstvo kojim se ureuju obligacioni odnosi. Prava u kojima se dispozitivne norme pojavljuju u manjem obimu (radno, porodino i sl.) ne kvalifikuju se kao dispozitivna prava. Obligaciono pravo je vaan izvor materijalnog prava u presuivanju sporova pred arbitranim sudovima. U oblasti ovih odnosa subjekti slobodno uspostavljaju ugovorni odnos i mogu ga urediti svojim pojedinanim normama drugaije od onog to je propisano zakonom. Iako te norme ine skup pravila kojim se ureuje jedna pravna ustanova, one nisu izvor prava zbog svoje pojedinanosti. ak i kad bi stranke stvorile sistem pojedinanih normi ureujui sve hipotetike

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. situacije, ni to ne bi bio izvor prava zbog pojedinanosti normi.

Sa pravom koje se primenjuje na arbitrane sudove je drugaija situacija. Tu nema kao kod obligacionog prava, tako potpuno dispozitivnog prava o arbitranim sudovima. Pa i kad je prisutna vanost nekih pravila dravnog prava, to je obino individualno dispozitivno pravilo kojem moe da sleduje pojedinana norma. Ovde se ta pravila koriste vie kao instrukcija i uzor, a ne kao supsidijarno pravo u standardnom sadraju te oznake. Dakle, slika nije ista kada se posmatra stvaranje arbitranog prava, tj. formulisanje optih pravnih normi ili upuivanje na akt koji ih sadri. Pravni ivot nam govori da se spoljni izraz volje stranaka obino pokazuje kao sporazum da spor presudi arbitrani sud. Poto je stvar stranaka da utvruju pravila o formiranju i fiunkcionisanju arbitranog suda, a one to redovno proputaju, njima se stavljaju na raspolaganje dispozitivna pravila dravnog prava, pravila konvencija, specijalizovanih ustanova i arbitranih institucija. Isto je i u pogledu procedure. Stranke nekad izmaju izbora da same stvaraju pravila ili da koriste sistem pravila koji ve postoji. Ovaj drugi izbor je uglavnom prisutan. Izborom stranke odnosno arbitri praktino identifikuju pravni akt kao formalni relevantni izvor prava za njihove odnose povodom arbitrae. One ga mogu izmeniti ili dopuniti, ali to retko ine. Dravno, odnosno konvencijsko pravo se primenjuje po volji stranaka, a ne po svojoj normativnoj snazi obavezujuih pravnih akata. Tako ovi pravni akti postaju akti stranaka. Moglo bi se pomisliti da je to pravo samo za jednokratnu upotrebu, pa da zato nije formalan izvor prava, ali tome se suprotstavlja injenica da se ova pravila posle upotrebe za konkretnu arbitrau ne naputaju, ve ih druge stranke primenjuju u svojim odnosima. Ipak, pravila relevantnog dravnog prava koja spadaju u kogentno arbitrano procesno pravo imaju prioritet u koliziji sa ovako formiranim arbitranim procesnim pravom. 3. IZVORI ARBITRANOG PROCESNOG PRAVA

a) Zakonski akti Do donoenja Zakona o arbitrai (ZA - 2006), arbitrani postupak nije bio celovito regulisan. Tako je ranije vaei Zakon o parninom postupku (ZPP - 1976.) regulisao i postupak pred izabranim sudovima, a Zakon o reavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (1982.) je regulisao priznanje i izvrenje stranih odluka, kao i priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka. Postupak izvrenja arbitrane odluke sprovodio se prema Zakonu o izvrnom postupku (ZIP - 2005). Od znaaja je bio i Zakon o vanparninom postupku. Danom stupanja na snagu ZA, prestale su da vae odredbe ovih zakona. Najvea prednost ZA je to na celovit nain regulie sva pitanja vezana za arbitrano reavanje sporova: vrste sporova, naine i postupke organizovanja arbitranog suda, izbor arbitara, postupak po kome se arbitrani postupak sprovodi, osnovna naela postupka, pravna sredstva za preispitivanje odluka, precizno navoenje razloga i rokova za ponitaj,

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010.

jasno odreivanje uloge suda, precizno regulisanje priznanja i izvrenja arbitranih odluka, kao i razloge za odbijanje. Ovaj zakon je takoe obezbedio mehanizam za izjednaavanje snage domaih i stranih arbitranih odluka. Osnovno naelo zakona je naelo autonomije volje stranaka, koje omoguava strankama da same izaberu put za reavanje svog nastalog ili budueg spora, ali i da snose odgovornost za svoj izbor, imajui u vidu da arbitrani postupak nije dvostepen i da se odluka arbitranog suda preispituje samo izuzetno. Bitno je i napomenuti da za razliku od dravnog suda, koji prema Sudskom poslovniku i zakonskim odredbama je duan da obavetava javnost o postupcima koji se pred njima vode, pa i o licima, arbitrani sud takvu obavezu nema. Privredni subjekti esto zato, radi ouvanja ugleda, imaju interes da izbegnu spor, a ako se isti ve vodi, da se podaci o istom uvaju kao poslovna tajna.2 b) Autonomna arbitrana pravila Ne postoji stalna arbitrana institucija koja nema bar minimum pravila o konstituisanju arbitranog suda i postupku pred njim. Drugo pitanje je detaljnost tih pravila. Izborom da arbitrau povere arbitranom sudu jedne stalne arbitrane ustanove, stranke izraavaju volju da se arbitrani sud uspostavi po tim pravilima i da se po njima sprovede postupak. Neke arbitrane institucije dozvoljavaju da stranke odrede da se postupak sprovede po drugoj proceduri. Bilo koja valjano izjavljena opcija ini da ta pravila tada postanu pravo po kome treba da postupaju arbitri, stranke i drugi uesnici postupka. Po pravilima nae spoljnotrgovinske arbitrae (Pravilnik spoljnotrgovinske arbitrae iz 2007.) prvenstveno se koriste odredbe pravilnika i odredbe sporazuma o arbitrai: ako pravilnik ne sadri odredbu koja se odnosi na pitanje koje stranke postavljaju, stranke, a ukoliko one to ne uine, arbitrano vee, odnosno arbitar pojedinac mogu da odrede pravila koja smatraju celishodnim u granicama odredaba Zakona o arbitrai Republike Srbije.3 Prethodni pravilnik je upuivao na ZPP 1976. Specijalno je pravilo da su stranke ovlaene da ugovore da se na postupak pred arbitranim sudom Spoljnotrgovinske arbitrae primenjuju Pravila o arbitrai UNCITRAL-a. Ako u Pravilima o Arbitrai Komisije Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovako pravo (UNCITRAL) ne postoje odgovarajue odredbe, primenjuju se odredbe ovog Pravilnika. 4 c) Dispozitivna arbitrana pravila U izvore arbitranog procesnog prava spadaju i dispozitivna arbitrana procesna pravila koja eventualno sadri arbitrani sporazum. Ona predstavljaju kreaciju samih stranaka koje su sporazum zakljuile. Mogue je da stranke predvide da ta pravila kreiraju sami arbitri i tada e one svoje ovlaenje o ureenju arbitranog postupka preneti na njih. 4. PRAVILA MEUNARODNIH KONVENCIJA KAO IZVOR ARBITRANOG PROCESNOG PRAVA a) enevski protokol (1923) i enevska konvencija (1927) enevski protokol o arbitranim klauzulama iz 1923. regulie ureivanje arbitranih klauzula. Njemu koordinirajua enevska konvencija o izvrenju stranih arbitranih odluka iz 1927. godine odnosi se na izvrenje stranih arbitranih odluka. Usvajanjem Njujorke konvencije 1958. i
2 Jasmina Stankovi, Struni komentar: KOMENTAR ZAKONA O ARBITRAI: Uspostavljanje efikasnog sistema regulisanja meusobnih odnosa privrednih subjekata kroz rastereivanje trgovinskih sudova, baza Paragraf Lex 3 lan 45 Pravilnika 4 lan 46, stav 2 Pravilnika

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010.

Evropske iz 1961. godine, prethodne dve su skoro izgubile znaaj. enevski protokol i enevska konvencija su ratifikovani Uredbom Saveznog izvrnog vea (SIV) Jugoslavije 1958. godine. Pravila enevskog protokola, odnosno enevske konvencije obavezuju prema dravama koje nisu potpisnice Njujorke odnosno Evropske konvencije i povodom arbitranih odluka koje su donete pre stupanja na snagu Njujorke odnosno Evropske konvencije i povodom arbitranih odluka donetih u materiji na koju se nove konvencije ne odnose ili nas ne obavezuju zbog izjavljene rezerve. b) Njujorka konvencija (1958.) Konvencija o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka doneta je 1958. godine u Njujorku na konferenciji OUN. Moe joj pristupiti svaka drava i zato spada u red univerzalnih meunarodnih sporazuma. Pravila ove konvencije se odnose na pitanja postupka priznanja i izvrenja stranih arbitranih odluka. Taj postupak se vodi pred dravnim sudom i spada u vanparnine. Pravilima Njujorke konvencije ureuje se priznanje i izvrenje arbitranih odluka donetih povodom sporova izmeu fizikih i pravnih lica na teritoriji neke druge drave od one u kojoj se trai priznanje i izvrenje odluke. Pravila konvencije se primenjuju i na priznanje i izvrenje onih arbitranih odluka koje se ne smatraju domaim odlukama u dravi u kojoj se trai njihovo priznanje i izvrenje (za obe situacije je pretpostavka da je drava priznanja i izvrenja potpisnica Njujorke konvencije). Naa zemlja je prihvatila ovu konvenciju Zakonom o ratifikaciji Konvencije o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka iz 1981. Zakonom o ratifikaciji Njujorke konvencije izjavljene su sledee rezerve: 1. Konvencija se primenjuje samo u odnosu na arbitrane odluke koje su donete posle ratifikovanja konvencije 2. Pravila konvencija se primenjuju na osnovu reciprociteta, samo u odnosu na arbitrane odluke koje su donete na teritoriji druge lanice Konvencije; 3. Pravila konvencije se primenjuju samo na arbitrane odluke o sporovima koji proistiu iz pravnih odnosa koji se prema naem zakonodavstvu smatraju trgovakim. Za vanost pravila konvencije ne trai se pristanak ili pozivanje stranaka. U postupku priznanja i izvrenja stranih arbitranih odluka stranke ne mogu same urediti proceduru poto ovaj postupak ne spada u postupak pred arbitranim sudom i u svemu ostaje normativa javnog prava. c) Evropska konvencija (1961.) Evropska konvencija o meunarodnoj trgovakoj arbitrai pripremljena je i doneta u organizaciji Evropske ekonomske komisije za Evropu OUN u enevi 1961. Odnosi se na Evropu, ali iako u pravnostrukturalnom smislu ini celinu sa Njujorkom konvencijom, njoj mogu pristupiti i drave koje nisu potpisnice Njujorke konvencije i drave koje nisu evropske (npr. Kuba). Sa ovog aspekta, moe se rei da je Evropska konvencija univerzalna. Naa zemlja je ratifikovala Evropsku konvenciju 1963. godine i tako su njena pravila postala deo naeg pozitivnog prava. Ona vae ako su stranke ugovorile arbitrau i ako su ispunjene pretpostavke da arbitrani sud postupa po pravilima ove konvencije.

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. Evropska konvencija ureuje 5 sektora arbitranog prava koji se odnose na: 1. 2. 3. 4. 5. arbitrani sporazum arbitre i konstituisanje arbitranog suda neka pitanja postupka pred arbitranim sudom arbitrane odluke ponitenje arbitranih odluka

Pravilima Evropske konvencije ureuje se arbitraa povodom sporova iz meunarodnih trgovakih odnosa, pa je suena irina njene primene prema prirodi spornih odnosa. Shodno pravilima Njujorke konvencije treba uputiti na nacionalno pravo kompetentno prema sporazumu o arbitraama. Pravila konvencije ratifikacijom postaju pozitivno pravo te drave. Sporazumom stranaka neke od tih pravila se mogu izmeniti. To se odnosi na pravila Konvencije koja bi u pozitivnom pravu drave imala status dispozitivnih pravila. Pravila koja bi bila kogentne prirode ili ona koja bi se ticala javnog poretka, ne mogu se menjati. Uz Konvenciju je dodat i Aneks: sastav i postupak specijalnog komiteta oznaenog u lanu IV Konvencije. Tu su, sa ciljem suavanja ili otklanjanja intervencija dravnog, sudstva, formulisana pravila o organima koji e pruati pomo u sluaju smetnji pri konstituisanju arbitranog suda i u sprovoenju postupka. Neke evropske zemlje su 1962. godine usvojile dodatnu Konvenciju o primeni Evropske konvencije o meunarodnoj arbitrai iz 1961. godine. Pravilima dodatne Konvencije se ponovo uvodi kompetencija dravnih sudova u pruanju pomoi umesto organa odreenih u Aneksu uz Evropsku konvenciju. d) Vaingtonska konvencija (1965) Konvencija o reavanju investicionih sporova izmeu drava i graana drugih drava, doneta je u Vaingtonu 1965. godine. Drave potpisnice su ovlaene da i posle ratifikacije izjave da se pravila Konvencije odnose samo na odreene vrste sporova. Za vanost pravila Konvencije je potreban pismeni sporazum stranaka - on se ne moe jednostavno opozvati. Naa zemlja je ratifikovala ovu konvenciju 1966. godine. Konvencijom je ustanovljena stalna institucija za reavanje arbitranih sporova - Meunarodni centar za reavanje investicionih sporova, izmeu drava potpisnica i dravljana drugih drava potpisnica. Pristankom stranaka na arbitrau, smatra se da su prihvatile iskljuenje svakog drugog pravnog leka u toj pravnoj stvari, ako nije drugaije ugovoreno. Drava potpisnica moe usloviti pristup konvenciji ako stranke prethodno iscrpe u toj dravi sva administrativna i sudska sredstva pravne zatite. Komisija za posredovanje odnosno arbitrani sud postupaju po proceduri utvrenoj pravilima Meunarodnog centra. Arbitrani sud sam reava o svojoj nadlenosti. Svaka drava potpisnica je duna priznati vanost arbitrane odluke i izvriti finansijske obaveze odreene arbitranom odlukom na svojoj teritoriji kao da je to konana presuda suda te drave.

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010.

ARBITRANO SUDSTVO
5. ARBITRANI SUD I SUDSKA FUNKCIJA U vaeim pravnim sistemima, prostor delovanja arbitranih sudova je veoma irok. Ne bi trebalo smatrati smetnjom to je taj prostor omeen dravnim aktima i uvedeno pravilo da arbitrani sudovi moraju delovati samo u toj zoni (pravni odnosi izvan toga su u nadlenosti dr. sudstva). Posmatrajui tu irinu pravnog prostora u kom nastupa arbitrani sud kao sudski medijum i utvren odnos prema dravnom sudstvu, moe se rei da arbitrano sudstvo ima status podsistema sudstva paralelnog sa drugim sudskim podsistemom dravnim sudstvom. Ovu konstataciju ne umanjuje injenica da su arbitrani sudovi alternativne sudske institucije. Ne sme se dovoditi u pitanje postojanje dravne funkcije i da njihh vre organi drave. Ipak, ne porie se vanost drave ako ustupi nedravnim ustanovama da u nekim oblastima vre dravnu vlast. To nije novina u pravnim sistemima. To uee u vrenju dravnih funkcija ne umanjuje samostalnost tih nedravnih ustanova. Uvaavanje visokog stepena autonomije arbitranog sudstva i umanjena i unapred odreena ingerencija drave, vodi pravilu da drava ne odgovara za vrenje funkcija arbitranog sudstva. To ostaje oblast privatnopravnih odnosa stranke i arbitara. Nastup arbitranog suda u vrenju sudske funkcije ima dosta posebnosti u odnosu na druge takve ustanove koje vre neke od dravnih funkcija. Delovanje arbitranog sudstva je izrazito uee (u pravnom smislu rei) u vrenju dravne vlasti. Moe se ak i govoriti i o institucionalizaciji podsistema nedravnih ustanova u vrenju sudske funkcije, koje zajedno sa dravnim ustanovama koordinirano deluju u vrenju te funkcije. Nezamislivo je da arbitrani sud vri sudsku funkciju (donosi punovaan sudski akt), a da ostane izvan sudskog sistema i da nema dodira sa dravnim institucijama u vrenju te funkcije. Arbitrani sud bi tada nastupao samo kao posrednik, tj. kao trei subjekat pozvan da preporui strankama da se sporni odnos rei na odreeni nain. Ne bi bilo prihvatljivo ni da se arbitrano sudstvo uspostavi kao poseban sudski sistem, odvojen od sistema dravnog sudstva i snabdeven sopstvenim aparatom prinude. Takvih sudova je bilo kod nas ranije i oni su vrili funkciju trgovakih sudova, nosei oznaku dravnih arbitraa. To je bila tek igra rei da se neemu da privid da je drugaije nego to jeste (nominalna simulacija). Pojedinih oblika sudskih organa koji su po nekim elementima bili slini arbitranim sudovima, bilo je i u novijem vremenu, a ima ih i u sadanjim pravnim sistemima. Oni se sporadino javljaju i predstavljaju kao strano telo u sudstvu. Uspostavljaju se samo za neki ui krug pravnih odnosa. Primer je bila Vojna privredna arbitraa koja je kod nas postojala do 1996. godine, koja je imala neka obeleja arbitranih sudova, ali ipak nedovoljna da se ignoriu elementi koji spreavaju da se svrsta u arbitrane ustanove. Preostaje zakljuak da je ona bila specijalna vrsta dravnog sudstva. Pozicija arbitranog sudstva posmatrana kroz prizmu ovih opcija, pokazuje da je potrebna izvandredna sinhronizacija bitnih elemenata njihove strukture da se u sistemu ustanova koje vre sudsku funkciju odre kao autonomne institucije. Dovoljna je pripadnost sudskom sistemu, pa da arbitrane odluke imaju status sudskih odluka i da se kao takvi akti izvravaju u sudskom postupku putem druge vrste sudova istog sistema koji su za to ovlaeni i opremljeni aparatom prinude. To je

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. u osnovi pravila koje deklarie da odluka arbitranog suda ima snagu sudske presude.

Nepostojanje stalne mree arbitranih sudova i njihovo trajno prisustvo ne dovodi u pitanje postojanje podsistema ovih sudova. Pravni ivot u savremenom svetu pokazuje da se arbitrano suenje sve vie koristi. Moe se zato rei da arbitrani sudovi u jednom kontinuitetu realno postoje u sudskim sistemima. 6. POJAM ARBITRANOG SUDA Arbitrani sud je nedravna sudska (pravosudna) institucija koja nastaje i vri funkciju suenja na osnovu sporazuma stranaka u sporu. Arbitrani sud ine jedno ili vie izabranih lica-arbitara, ovlaenih da u odreenoj pravnoj stvari sprovedu postupak, ree nastali arbitrani spor i odlue aktom koji ima snagu sudske presude. Prikazi u ovom sluaju se odnose samo na arbitrane sudove koji deluju u sferi graanskopravnih i njima srodnih odnosa. To dozvoljava da se za oznaavanje predmeta presuivanja pred ovim sudovima, upotrebi i koristi opte usvojeni izraz civilnog procesnog prava - graanskopravna stvar. Time se iskazuje da delovanje arbitranih sudova u ovim pravnim oblastima predstavlja arbitrano reavanje sporova u graanskopravnim stvarima. Iz ovog odreivanja izostaju sva ostala tela koja arbitrano reavaju pojedine sporove. Ovo se prvostepeno odnosi na arbitrane organe u oblasti meunarodnog javnog prava i upravnog prava, jer se radi o pravnim fenomenima koji su drugaije prirode i nisu u zoni privatnog prava. Upravo ta pojava da se isti naziv koristi za odreene i razliite sudske medijume u pojedinim pravnim oblastima, govori da se ne sme smatrati da je termin arbitrani sud ekskluzivan naziv za nedravne sudske organe u oblasti civilnog prava. Zato u pravnom govoru treba koristiti odgovarajuu atribuciju koja bi jasno upuivala da se misli na graanskopravne arbitrane sudove. Sadanje stanje stvari, da su u nekim pravnim sistemima graansko i trgovako pravo odvojene institucije, spreava upotrebu naziva graansko-pravni arbitrani sud, ako se eli da se ovim terminom jedinstveno odrede i oznae svi arbitrani sudovi u oblasti privatnopravnih odnosa. Takoe, eventualna podela naziva na graanskopravne i trgovake arbitrane sudove ne bi odgovarala sistemima u kojima su ove dve grane prava jedna ustanova. Oznaka trgovaki arbitrani sud bi u tim isstemima bila tek blie odreenje za graanskopravne arbitrane sudove koji deluju u zoni trgovakog prava. Meutim, polazei od toga da ovi arbitrani sudovi veinom deluju jedino u oblasti trgovakih odnosa ili u tom sektoru graanskog prava, ovde bi bila korektna oznaka arbitrani sud u trgovakim stvarima ili trgovaki arbitrani sud. Ovaj naziv je sasvim preovladao. U doktrini je isticano mnogo argumenata u prilog arbitranog sudstva, ali i onih koji ukazuju na njegove nedostatke i nepovoljnosti. Pozitivne strane arbitranog sudstva su: autonomnost pogodnosti arbitranog suda za reavanje sporova sa elementom inostranosti izbor vrste arbitranog suda odreivanje sedita arbitranog suda izbor arbitara i njihova strunost jednostavno odreivanje materijalnog prava

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010. brzina reavanja spora, smanjeni trokovi postupka

Negativni aspekti arbitranog sudstva su: prevlast jedne strane u odreivanju arbitranog suda mogunost odsustva objektivnosti arbitara neizvesna primena prava nepostojanje instrumenata da se arbitrana praksa izjednaava Praktini pravni ivot pokazuje da ve dugo godina arbitrani sudovi postoje i uspeno vre funkciju sudstva. Oni danas predstavljaju paralelno sudstvo (podsistem sudstva) u pravnom sistemu, a isto tako i alternativno sudstvo. Zato se moe govoriti i o kvalitetu tog sudstva i prednostima suenja pred tim sudovima. Ti argumenti se mogu upotrebiti i da se pravnika i poslovna javnost bolje upozna sa arbitranim sudstvom i uvea interes da se pravna zatita ostvaruje pred ovim sudstvom. I posle prihvatanja svih argumenata o povoljnosti suenja pred arbitranim sudovima, postavlja se pitanje zato je u nekim savremenim dravama delatnost arbitranih sudova neprimetna ili je skoro uopte nema. Primer je na sistem za koji se moe rei da je otvoren prema arbitranim sudovima. Da li i ovde treba pokrenuti rasprave o pitanju sudske neefikasnosti i onda izdvojiti i potencirati tvrdnju o nedostacima zakonodavstva i o izvrnom postupku i izrazitu sporost u reavanju sporova. Ako se pretpostavi da je sve ovo tano, onda ne udi nedovljan interes trailaca pravne zatite da idu pred arbitrani sud i to pre trae suenje. Ovom etreba dodati politiku orijentaciju drutva, strukturu ekonomskih odnosa i mentaliteta nekih poslovnih ljudi da sudsku zatitu trae tek u krajnjem sluaju i da se u takvoj situaciji dravni sud smatra strunijim. Ovi razlozi govore da arbitrano susdtvo u naem i u drugim pravnim sistemima jo nije steklo status delotvorne sudske institucije. 7. PRAVNA PRIRODA I DEFINISANJE ARBITRANOG SUDA

Jurisdikciono (procesno) uenje Arbitrani sud je sudska ustanova koja vri sudsku funkciju. Arbitrani sud vodi jedan sudski postupak i presuuje odlukom koja ima snagu sudske presude.

Civilistiko (kontraktuelno) uenje Neki vani elementi u strukturi arbitranog suda ukazuju formiraju drugaije gledite: statusna samostalnost, visok stepen autonomije u vrenju funkcije, ugovaranje arbitranog suda, izbor procedure, mogunost suenja po pravinosti. Sve ovo je snano uporite za miljenje da su arbitrani sudovi ugovorna, privatnopravna institucija.

Do nedavno se dosledno sprovodio stav o privatnopravnoj prirodi arbitranog suda. Poto je arbitrana odluka privatnopravni akt, kao i arbitrani sporazum, potrebna je dravna intervencija da se odluka arbitranog suda pretoi u punovaan sudski akt podoban da stvara obavezujue dejstvo u pravnom svetu. Za nas je izvesno da bi prihvatanje ovih stavova kontraktualne teorije vodilo negaciji arbitranog suda kao sudske institucije. Novija gledita zastupnika ovog uenja napustila su rezonovanje o privatnopravnoj prirodi

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010.

10

arbitrane odluke. Zadrali su se uglavnom na statusnom momentu - da je arbitrani sud ugovorna tvorevina i to odreuje pravnu prirodu arbitranog suda. Dozvoljavajui postojanje nekih javnopravnih elemenata u strukturi arbitranog sudstva, upustili su se u odmeravanje jednih i drugih, dajui ugovornim veu vanost u odreivanju prirode arbitranog suda. Ovi stavovi nisu prihvatljivi: izdvajanje samo nekih elemenata strukture i stav da su oni odluujui za strukturu arbitranog sudstva nije dovoljno da se odredi priroda ove ustanove. Procesualistiko gledanje na prirodu arbitranog sudstva i njena takva oreenost ne porie privatnopravni status arbitranog suda. Procesualistiko gledite ne insistira na tome da je ovde prisutna prosta delegacija u vrenju sudske vlasti. Sa ovim uenjem je kompatibilan stav koji ovde zastupamo, a to je da se uvoenjem arbitranog sudstva formira jedan poseban podsistem nedravnih sudova, paralelan sa dravnim sudstvom, koji se uklapa u sistem sudstva. I ovako odreene arbitrane ustanove ostaju statusno samostalne u vrenju sudske funkcije. Intervencija drave, inae veoma blaga, svodi se na normativno uspostavljanje takvog poloaja arbitranog suda, obezbeenje i koordinaciju njegove aktivnosti i ogranienu kontrolu arbitranih odluka usmerenu na eliminisanje povreda osnovnih prava stranaka i javnog poretka. Definicija koja bi izrazila sve bitne elemente arbitranog suda bi bila sledea: Arbitrani sud, kao autonomna ustanova sudstva, sastavljena od izabranih sudija-arbitara, nastajui i stiui investituru suenja neposredno na osnovu sporazuma stranaka, ini instituciju ovlaenu da u odreenoj pravnoj stvari sprovede postupak i odlui aktom sa snagom sudske presude. 8. ODNOS DRAVNOG I ARBITRANOG SUDSTVA Intervencija drave u arbitranom sudstvu: Uvoenje arbitranog sudstva u pravni sistem ne zaustavlja se na njegovom pravnom normiranju i pravilu da se odluke arbitranog suda izjednaavaju sa presudom dravnog suda. Takva suzdranost drave bi mogla dovesti do toga da se arbitrani sud ne moe uopte uspostaviti ili da se sasvim zastane sa povedenim arbitranim postupkom zbog nemoi arbitara da sprovedu proceduru i presude stvar (jedna stranka nee da imenuje arbitra, svedok nee da da iskaz i slino). Odnosno, da jedna od stranaka ili uesnika u postupku vri toliku opstrukciju da se postupak previe odui i ostvarivanje pravne zatite pred arbitraom izgubi smisao. Zato treba da se strankama i arbitrima stavi na raspolaganje mogunost da u tim sluajevima trae pomo drave. Ona se ostvaruje na njihov predlog putem dravnog suda. Nekad pomo moe pruiti i trgovaka komora, druga organizacija ili neki trei subjekat. Traenje pomoi od dravnog suda postaje neophodno kad za nesmetano sprovoenje postupka arbitrani sud treba preduzeti akte prinude za ta arbitrana institucija ili ta druga lica nisu ovlaena. Prinudno izvrenje arbitrane odluke je najznaajniji akt drave u prilog ostvarivanja pravne zatite pred arbitranim sudom. To ipak ne spada u pomo drave u sprovoenju arbitranog postupka. Do prinudnog izvrenja dolazi posle okonanja postupka i ono je izvan arbitrane procedure. Specifina situacija je sa odreivanjem i sprovoenjem mera obezbeenja u toku ili povodom arbitranog postupka. Veina pravnih sistema postupak odreivanja i sprovoenja mera obezbeenja zadrava u nadlenosti dravnog sudstva. Isto se odnosi i na sudsku kontrolu pravnosti arbitrane odluke, koja se sprovodi u posebnom postupku pred dravnim sudom po tubi stranke za

Arbitrano procesno pravo - Pravni fakultet u Novom Sadu, januar 2010.

11

njeno ponitenje. Ova kompetencija dravnog sudstva ostaje i ako su stranke ugovorile dvostepenu arbitrau. Pomo u uspostavljanju arbitranog suda i voenju postupka: Po naem pravu, arbitra postavlja sud po zahtevu jedne stranke ako to ne uini druga stranka koja je na to pozvana. Stranke mogu ugovoriti drugaije ili ako se to propie pravilima stalne arbitrane institucije pred kojom se sprovodi arbitrano suenje. Ako se arbitri ne mogu sloiti oko izbora predsednika arbitranog kolegijuma, odredie ga sud po zahtevu svakog arbitra ili stranke. I ovde stranke mogu neto drugo ugovoriti ili to moe biti propisano pravilima stalne arbitrane institucije. Stranka koja ne eli da se koristi ovim pravima moe tubom zahtevati od suda da proglasi prestanak vanosti arbitranog sporazuma. Nadlean je sud koji bi pravnu stvar trebao suditi u prvom stepenu da nije zakljuen arbitrani sporazum. Pravilo se odnosi na regulativnu nadlenost i primenljivo je uz pretpostavku da postoji apsolutna (meunarodna, jurisdikciona) nadlenost naeg suda. I po naem pravu arbitrani sud nije ovlaen da prema svedocima, strankama i drugim uesnicima postupka preduzima mere prinude ili izrie kazne. Pojava takvih situacija samo ovlauje arbitrani sud da trai od suda nadlenog za davanje pravne pomo da izvede ili obezbedi izvoenje dokaza koje arbitrani sud nije mogao sprovesti. To treba prihvatiti i za pruanje pravne pomoi stranim arbitranim sudovima. Odluka ad hoc arbitranog suda se dostavlja strankama putem nadlenog suda. U njemu se trajno uva izvornik arbitrane odluke i podaci o izvrenom dostavljanju. Ova pravila su kogentne prirode, pa pored funkcije pomoi, tee i uspostavljanju sigurnosti u delovanju arbitranog sudstva. Klauzulu pravnosnanosti i izvrnosti na odluku ad hoc arbitranog suda po zahtevu stranaka daje nadleni sud.