Johan Volfgang Gete FAUST DRUGI DEO TRAGEDIJE Prevod: Branimir ivojinovi PRVI IN PITOM PREDEO Faust lei

na cvetnoj utrini, umoran, nemirno se trudei da zaspi. Suton. Kolo duhova leluja, ljupke malene prilike. ARIJEL (peva uz pratnju Eolovih harfi): Kia cvea u prolee kad zalebdi iznad nas, zemna bia kad presree plodnih njiva zelen-kras, silni duhom, dusi mali hitro bolnom nose spas; bio svet on ili zao nesrenika njih je ao. Vi to uz njega lebdite u zraku, inite ko to lii vilenjaku! Blaite srca prenje, ljuti jad; vadite strele prekora to peku, iz groze duu vratite u sklad! U etir dela noni asi teku, pa ljubazno ih ispunite sad! Na svee ga poloite uzglavlje, Letinom rosom kropite mu san; proi e gr, povratie se zdravlje, u novi dan e ui ojaan. Vrite vilenjaka dunost svetu i lepome povratite ga svetlu! a ne jedino zlato niti dragulje kriju no i strava. Tu mudrac duhu trai hranu; lako je da se saznaje po danu, u mraku zagonetka obitava. CAR: Prepustiu je tebi! emu tmina? to vredi, mora na dan iz dubina. U mrklu pono ne zna ko je gad. Crne su krave, make sive tad. Izvuci plug, izori iz te tame upove zlata koji dole ame! MEFISTOFELES:

Aov i pijuk uzmi rado, pa kao seljak kopaj sam, i zlatne teladi e stado istrati na beli dan. Tada e moi mirno, sve u slast, da draganu i sebe ukraava; draguljima arenim uveava lepotu ensku ko i svoju vlast. CAR: Al' odmah, odmah! Dokle jo da ekam! ASTROLOG (kao gore): Umeri, care, nestrpljenje! Neka aroliko veselje najpre proe; s rasejanou nikud se ne doe. Najpre da grehe otkajemo spremno i nadzemaljskim zasluimo zemno. Nek bude dobar ko dobrotu eli; ko eli radost, neka nae meru; ko ite vina, nek grozd mulja zreli; ko trai uda, nek ojaa veru. CAR: Pa, nek se vreme veselo proerda! Poeljno stie Pepeljava sreda. A dotle, neka pesma, igra, ala oznae dane ludog karnevala. (Trube. Izlaze.) MEFISTOFELES: O sprezi sree i zasluge taj ljam budala pojma nema. Makar sam mudrosti kamen pao im u krilo, mudraca uz taj kamen ne bi bilo. Prostrana sala sa sporednim odajama, ukraena i okiena za karnevsi. GLASNIK: Nije vam ovo Nemaka, gde znaju samo avolska kola neka, ludaka il' mrtvaka da igraju; ovde vas vedra svetkovina eka. Gospodar, krenuvi put Rima, sebi na korist, a na radost svima, preavi Alpe visoke je steko veselo carstvo, znano nadaleko. Klee pred svetim papuama pravo na vlast je dobio od pape; HOR (pojedinano, udvoje i u vie glasova, naizmenino i zajedno): umsku zelenu istinu kad obujmi vazduh mlak, sladak miris kropi tminu, maglu sputa prvi mrak:

tiho ape mili pokoj, ljuka te u deji mir, i pred iznurenim okom zatvara se svetska ir! No ve grli stvari bliske, zvezdan krug se sklapa svet, krupna svetla, drobne iskre trepte, blistaju kroz svet; trepte jezerom drhtei, blistaju niz jasnu no; slast poinka peatei sjajan Mesec iri mo. Ve utrnue ti sati, minu srea i bol sav; novom danu to se zlati veruj! Sluti! Bie zdrav! Do zeleni i breg buja, senan bun je mira stan; ita srebrn val leluja ekajui etve dan. Da postigne elju svaku, samo gledaj ovaj sjaj! Zbaci obujmicu laku, san je ljuska, s njom u kraj! Kada okleva veina, ti koristi smelo tren; razboritost i hitrina plemenitom nose plen. (Ogromna tutnjava nagovetava pribliavanje Sunca.) ARIJEL: ujte Hora korak hujan! Tek duhovnom uhu ujan nov dan ve se raa bujan. Stenovite dveri zvee, kola Feba gromko jee; svetlost nosi silan huk! Trubi, bubnja, svod se rui, ovek trepe, al' mu ui neuven ne love zvuk. U cvetne se ake skrijte, meu stenje se privijte, ispod lia tra'te spas; ako nekog od vas zgodi tutanj koji nebom hodi, ogluvee smesta vas. FAUST: Nebeska bila tuku novom silom i blago zdrave etersko razdanje; Zemljo, i noas postojana, ilo i svee die preda mnom, treptanje tvoje me zadovoljstvom ve obliva, vrst naum budi: da u postojanje

najvie stremim stalno, s njim se slivam. Pod osvitom svet ve raskriven prei, umom se ivot stoglasno doziva, nad doljama povesmo magle lei; al' sjaj sa neba ponoru se kloni mirisnom, otkud sada niu, svei, iz sna dubokog grana milioni; iz tla za bojom boja iskrsava, gde treptav biser niz list i cvet se roni; sve ukrug se u raj preobraava. Pogledaj gore! Venac gorskih kupa najsveaniji dan ve navetava; ve rano se u venom svetlu kupa, to e tek posle i do nas da kroi. Niz rudine planinske sada stupa i novi sjaj i novu jasnost toi, sve nie, nie; evo njega, granu! Al' avaj! smesta ve okreem oi proete bolom kada ono planu. Tako je to kad nade i kad htenja, hrle za eljom ponajveom, stanu pred otvorene dveri ispunjenja; iz venih dolja ikne mlazem vreli oganj na nas, zapanjena stvorenja; ivota lu zapaliti smo hteli, a vatre nas okean skoli ceo! Da l' ljubav il' nas mrnja arko preli? as radost splie, a as bol nas spleo, te opet k zemlji pogled obaramo, u najmlai da skrijemo se veo. Nek mi je Sunce za leima samo! Eno, slap hui preko provalije i ja, sve vie zanet, gledam tamo. S buka na buk on valja se i lije, u tisu rukavaca vri i lopi i kljua penom to odasvud bije. Al' divno se nad ovim hukom sklopi nestalno-trajna duga kroz visinu: as jasno se ocrtava, as topi i iri miomirisnu sveinu! Iz nje sva ljudska nastojanja sjaje. Misli o njoj, i shvati vaistinu: kroz aren odraz ivot nam se daje. CARSKA PALATA Prestona dvorana Dravno vee oekujv cara. Trube. Ulaze razni lanovi dvorske svitv, raskono odeveni. Car se penje na presto; s njegove desnv strane stoji astrolog.

CAR: Dobro mi doli, dragi moji, sabrani ovde odasvuda; vidim, kraj mene mudrac stoji, ali gde osta moja luda? PLEMI: Ba iza samog skuta tvog na stepenitu on je pao; iznee odmah krmka tog, pijanog? mrtvog? ko bi znao! DRUGI PLEMI: Al' namah ko arobnjak pravi drugi se za to mesto javi; nagizdan, sve na njemu sija, no grdoban da svako zija; straari tvoje carske garde pred njime pree helebarde al' evo ipak kakvog uda! ovamo ue smela luda! MEFISTOFELES (kleknuvi prvd presto): ta kune ali stalno hrani? ta udi al' to stalno grdi? ta neprestano svojski brani? Zbog ega veito se srdi? Kog ne sme sebi amo zvati? Kog rado pominje svak ivi? Ko eli uz tvoj presto stati? Ko sam progonstvo svoje skrivi? CAR: Za sada rei svoje tedi! Ovde gonetanje ne vredi, za to gospodu ovu imam hajd, ik da odgoneta njima! Moj stari ludak u Nedoin nesto, bojim se. Stani na njegovo mesto. (Mefistofvlvs penje se i staje s leve careve strape.) MRMLjANjE IZ GOMILE: Nova budala Na nov jad Otkuda doe? Kako? Kad? Stari je pao Bee gad Imasmo bure A vejku sad CAR: Pa, dobrodoli, verni moji, skupljeni ovde sa svih strana! Naklone su nam ovih dana zvezde na nebu tako stoji. Al' to, kad srea nam je dala da brige zbacimo sa plea, kad nam je jedino do ala, do maski i do karnevala to mora da se muno vea?

Al' mislite li da ne moe bez toga, tad ponite u ime Boga! KANCELAR: K6 oreol, vrlina ponajvea carevu glavu okruava; nju samo on valjano upranjava: pravinost! to je za sve ljude srea, to svako ite, bez ega svak pati, to narodu on samo moe dati. Al' vaj! ta ljudskom duhu razbor vredi i spremna ruka i dobrota sva, kad bes grozniav dravu ne tedi i jedno zlo bezbrojna raa zla? Ko gleda, stoje ovde na visini, na carstvo, sve mu teak san se ini, gde svud grdoba kroz grdobe vlada, od bezakonja narod strada i raste more zabluda i jada. Tu jedan stada, drugi ene krade, krstove i putire sa oltara, i tim se dii jo i sede brade, veseo, zdrav i itav i pun para. Sad tuioci hrle u dvorane gde sudija na jastuku se bani; al' ve se ljutim jedom nemir hrani, pobuna sprema se da plane. Jedni se grehom i sramotom die, za druge jataci svedoe, i Kriv je!" uje gde sudija vie kad nevinost se brani ko siroe. Tako se ceo svet komada i niti to je dolino i zdravo; pa kako da tu razvije se sada smisao o tom ta je pravo? Najzad i onaj ko je asnost suta pred laskom ili pred mitom poputa; sudija koji ne kanjava krivca i sam se nae u drutvu zloinca. Crna je slika ta, al' ja bih pre i crnji veo stavio preko nje. (Pauza.) Tu najzad mora da se to odlui; kad svako ini zlo i trpi svako, i velianstvo nastradae lako. VOJSKOVOA: Kako li ovo divlje doba bui! Ubija svako, svak ubijen biva, i svak je gluv za nareenje. Graanin iza zidina se skriva, vitez u gorsko utvrenje, uvaju sile za trenutak taj kada e nama doi kraj. Vojnika besna stoji dreka

dok ite svoju najamninu; da nema tol'ki dug da eka odmaglio bi u tuinu. Zabrani to je svakom volja ko da si dirno gnezdo puno zolja; a carstvo, koje valja svi da brane, opustoeno na sve strane. Pusti ih neka besne jo toliko. i ve je proerdano pola sveta; ima jo kraljeva, al' niko ne haje za to, nikom to ne smeta. RIZNIAR: Od saveznika boe nas sakloni! Obeaju nam novce, ali oni presahnu kao vodovodska voda. Pa i u tvojoj zemlji, care, ; ko prisvoji imanja i sve pare? Svud kue nova zidaju gospoda, svi bi da ive samostalno; skrtenih ruku gledamo ta zla; tolika prava razdajemo stalno da nemamo ve pravo ni na ta. A stranke, kako god se zvale, postale su nepouzdane; ravnodune u nae dane sve su im grdnje i sve hvale. Gibelin ili Gvelf, tek svima stalo je da tih poin trae; ko danas susedu pomae? Svako ti svoja posla ima. Zaipie se zlatne dveri, svi za se grabe kao zveri, a carskoj kasi presta novac tei. UPRAVITELj DVORA: Ova su zla i meni znana! da tedimo bi svakog dana, a svakog dana trokovi su vei i svakodnevno gledam novi jad. U kuhinji jo nema oskudice; zeevi, svinje, srne, prepelice i svaka vrsta domae ivine, deseci, masne zakupnine, sve nekako jo pristie i sad; al' evo, pia vie nema. Toliku burad nau, punu vina najboljih vrsta, uvenih godina, sve otmena gospotina poljema edna od obilatih jela. I venik mora tad da poji goete; piju iz vreva i zdela dok celo drutvo pod sto se ne prostre. A ja hajd plaaj sav taj troak;

Jevrejin ne da niti groa a da lihvarski ne zaceni i sav budui rod popleni. Odlaze jo neutovljene svinje, zaloismo i jastuke i skrinje, neplaen hleb nam dolazi na sto. CAR (posle kraeg razmigiljanja, Mefistofelesu): Budalo, da li zna jo neko zlo? MEFISTOFELES: Ja? Nikako! Ta svuda gledam sjaj, tebe i tvoju svitu! Svuda raj! Zar moe tu da nema poverenja gde velianstvo daje nareenja, gde mo pripravna rastura sve to je neprijateljsko, gde pri ruci stoje i dobra volja, od razuma snana, i stostruka delatnost preodvana? ta moe ovde u zlo da se spoji, u mrak, kraj tol'kih sjajnih zvezda tvojih? MRMLjANjE: Ba obeenjak Znanje zna Ulaguje se Kaem ja Znam ta e Jasno kao dan A ta to? Smera neki plan MEFISTOFEL ES: Svuda na svetu, to se ve razume, neega nema; ovde nema para. Ne rastu poput lia, al' mudrost uvek ume da ih iz krajnjih dubina doara. Gde god je temelj, jama, gorska ila, ima i kovanog i nekovanog zlata; a nai e ga duh i priroda, ko sila to obdarenom oveku je data. KANCELAR: Priroda, duh to hriani ne zbore. Za takve rei ateisti gore na lomai, i nek im bude pravo. Priroda greh je, duh je avo; i odmah zainje to dvoje sumnju grdobno edo svoje. ta e to nama? Carska zemlja stara ima dva dostojna uvara to presto od oluja tite: jedan je svetenik, a druti riter; njima su, mesto nagrade i plate, crkva i zemlja na upravu date. Al' smuenjaci i prostaci suprotstavljaju sad se njima; jeretici i arobnjaci mute po gradu i selima! Ti bi sad hteo alom drskom da njih uvue u krug blagorodni;

u pokvarenom svetu mrskom budala voli njih, jer su mu srodni. MEFISTOFEL ES: Po tome odmah vidim gospara uenoga! to ne pitate, za vas u grdnoj je daljini; ako to ne hvatate, i lieni ste toga; to ne izraunate, to vam se lanim ini; teine nema vi pametujete sve to na svojoj ne izmerite vazi; sve to u svojoj kovnici ne skujete to, mislite, uopte i ne vai. CAR: Spasti nas nee oskudice tako; zato nam ko o postu pridikuje? Sit sam tog venog moda", kako", ako"; nemamo novca pa nabavi ga, uje! MEFISTOFEL ES: Hou, i vie jo; dodue, to je lako, al' ba u lakom krije se teina. On je ve tu, al' stei ga vetina to je o kojoj ne sluti veina. Ta pomislite: u strana vremena kad ljudske plime zemlje i plemena gutahu, mnogi ljudi sred uasa su tog krili najbolji deo blaga svog; tako je bilo od rimskog zemana pa sve do jue, sve do naih dana. U zemlji to skriveno lei sve i carevo je, jer carevo je tle. RIZNIAR: Ne zbori loe, mada je budala, jer to je zbilja pravo starog cara. KANCELAR: Djavo vam stavlja ome zlatotkane, to nisu stvari iste i valjane. UPRAVITELj DVORA: U dvor nek polje stvari dobrodole, pa nek su malo neiste i loe. VOJSKOVODjA: Korist nam mudro budala obrie; poreklo, pak, vojnika se ne tie. EFISTOFELES: A mislite li da vas obmanuti ja mogu eno obratite se astrologu! Usvakom krugu on sat i dom poznaje; pa reci nam: na nebu novo ta je? MRMLjANjE: Dve hulje Izvrsno se znaju Luda i fantast Uz tron staju Pesmica stara Beda prava Budala mudrom doaptava ASTROLOG (govori, a Mefistofeles mu ape):

Sunce od istog stvoreno je zlata; Merkuru milost i novac jesu plata; gospa Venera mami vas svom silom, i veerom i jutrom gleda milo; nevina Luna udljivo ophaa; Mars preti ak i kada ne pogaa. Jupiter sija ko najlepi plamen, Saturn je velik, oku dalek, malen; nije na ceni u vidu metala: vrlo je teak, al' mu vrednost mala. E, kad se Suncu Luna, srebru zlato pridrui, sve je sreom obilato; a ostalo se potom lako stie: palate, bate, rumen-obraie sve e nam ovaj uenjak da da to vie od nas i ume i zna. CAR: Dvostruko sluam rei astrologa, al' nisam ubeen ni posle toga. MRMLjANjE: ta mlati slamu? Opsenarstvo Vradbine crne Kalendarstvo Sto puta sluah to Pa jadac! Ako i doe Bie laac MEFISTOFELES: Eto, svi stoje pa se ude, sumnjaju da l' to ima tu; o raskovniku zbore lude il' buncaju o crnom psu. Nee im biti tad do vica nit' maiju e kleti crnu, kada ih peta zagolica, kad jednom zapnu i posrnu! Prirode, vene vladiice, svi oseate rad i mah, iz sfera ponajdublje tmice dopire do nas ivi dah. Kad zaigra vam celo telo, kad jeza prome duu svu, vi odmah zakopajte smelo! Svira je tu, i blago tu! MRMLjANjE: K6 da o nozi vuem teg Prsti se ko od gihta gre Meni po peti mravi tre Mene probada neto sveg Po znacima bih reko tima da tu ko pleve blaga ima. CAR: Sad hitro! Nee se izvui; prokuaj svoje bujne lai i skrivnice nam te pokai.

A ja u carski plat svoj svui, pa ne lae li mene, sam posao ovaj okonau, a ako lae, tebe ja u u pakao da izagnam! MEFISTOFEL ES: I sam u lako nai put u pako, al' stalno moram da ponavljam kako toliko blaga lei svud bez gazde. Seljak to svoje ore brazde s busenom digne up dukata; lep grebe radi alitrenog praha, a gle, najednom emer zlata u ruci dri, pun sree i straha. Kakve sve mora razbiti katance, kroz kakve hodnike i klance mora da proe ovek koji traga da nae sakrivena blaga! U dobro uvanim podrumima inija zlatnih i kraga i plitica svud redom ima; bokali tu su od rubina i ko iz njih da pije eli tu odmah ima drevnog vina. Al' verujte to znalac veli duge su odavno ve trule, stre slui vinu kao bure. Sr takvih vina plemenitih poav po krunu, on je nama doneo i ludake kape. Pod njima preporodismo se; svako kome i malo stalo je do sveta nabivi takvu kapu eta; na poslednju budalu lii tako, a mudrost to je briga mu deveta. Ve vidim kako svi se ete, udruuju se, na sve strane lete; uz jedan hor se drugi ve pribija. Pletu se, rastaju se, sve se nija! Ipak je svet, odvajkada i svuda, sa svojih sto tisua lakrdija, jedna jedina grdna luda. BATOVANKE (pevaju uz pratnju mandolina): Mlade Florentinke mi smo, dvor nemaki dopratismo; veeras se okitismo da svi pozdravite nas. Crne uvojke nam kiti lepo cvee, struci viti, trake svilne, svilne niti obgrljavaju nam stas. Smerna elja nas pokree

da nam pohvala se da; cele godine nam cvee cveta i vetaki sja. Hartije u boji veto razmestismo par po par; moda je i smeno neto, al' celina pleni bar. Da l' ovakav kad videste batovanki mio krug? Jer priroda ena jeste umetnosti blizak drug. GLASNIK: Hajd, sa glava i miica lepu robu poskidajte, blago svojih kotarica svakome da vidi dajte. Hajte, hajte, pohitajte, nek senica bata bude; vi ostali, pogledajte ta cvearke ove nude. BATOVANKE: Kupujte sad due vedre, al' da cenjkali se niste! A iz kratke rei jedre saznaete ta dobiste. MASLINOVA GRANA S PLODOVIMA: Ne zavidim lepom cveu, kavge zametati neu, to je strano biu mom: sr sam zemlje, zalog stamen i pouzdan, mira znamen na svetu sam vascelom; danas, mislim, srena biu, vrednu glavu okitiu. VENAC KLASJA (zlatan): Ljupko vae grudi neka ukrasi Cererin dar: prva korist za oveka nek vam bude adiar. FANTASTIAN VENAC: arno cvee, slezu slino, mahovinu osulo je! U prirodi neobino, al' zbog mode procvalo je. FANTASTIAN BUKET: Ni Teofrast ne bi znao kakvo bi mi ime dao; ipak, ako ne ba svima, dopau se bar nekima, to e rado da me nose i ukrase svoje kose, pa ak da mi, gajim nadu,

na grudima mesta dadu. RUINI PUPOLjCI (izazivaki): Nek za modu jednog leta to matarsko cvee cveta udna, neobina graa, kakvu priroda ne raa; zelen-drke, ake rujne, vrfite iz kose bujne! Al' mi skrivamo se, bome; ko nas nae, blago tome! Kad se mlado leto budi i pupoljak kada rudi, ko o srei toj ne sanja? Ispunjenjem obeanja i oko se i duh krepe tu u carstvu Flore lepe. (Pod zvlenim senicama batovanke umilno razastiru robu.) BATOVANI (pevaju uz pratnju teorbi): Draesno vam ove cvasti kolo oko glave vode; al' plodovi ne zavode nek zagrize, ko bi slasti. Crnpurasti nude ljudi trenje, breskve i kajsije; kupujte ih! jer jasnije jezik na od oka sudi. Hajde, nek se svako slui, nek sa slau kua voe; pesma peva se o rui, jabuka se gristi hoe. Dajte da se pridruimo vaem cvetnom krugu tu, pa i mi da izloimo nau zrelu robu svu. Ispod girlandi, sred loe koju seni zelen svod, sve se skupa nai moe: list, pupoljak, cvet i plod. (Pevajui naizmenino uz pratnju gitara i teorbi, oba hora na~ stavljaju da red po red slau uvis robu i da je nude.) MAJKA i KI. MAJKA: Ko bebi ti kupih ja, keri, haljinicu; kako nena bee sva, premila u licu! Snila sam jo onda to: udau ja bogato svoju lutkiicu. Ah, koliko leta ve

uzaman nam proe, udvaraa eta ve otkako ne doe; ti si s jednim igrala, a s drugim se titrala i s treim takoe. Al' uzalud zabave i fote i tanac, bee, keri, daba sve sela, etnje, amac. Sad su, pak, budale svud, pa e, moda, neko lud da zagrize mamac. Drugarice, mlade i lepe, pridruuju im sv; ujv se poverljivo askanje. Ribari i ptiari s mreama, udicama i granicama premazsmim lepkom, dolaze i meaju se s lepojkama. Uzajamno pokuavaju da pridobiju, da uhvate, da izmaknu i da zadre, i to daje prilikv za najprijatnije dijalogv. DRVOSEE (ulaze, silovito i nezgrapno): Mii se, mesta! Prostor nam treba! Ruimo debla, jei sva gora; vozimo kola, treti sva cesta. Neka utubi valjano svako: da nije grubih kako bi, kako uspeli fini ostati ivi, ma kako bili umnoga soja? Vi biste zebli kad bilo ne bi naega znoja. PULINELI (tupavo, gotovo glupavo): Vi ste tupai, grbosvijai; pametni mi smo, nosili nismo; jer su nam lake kape i jakne i dronjci drugi; dani nam dugi, zanat je nama u papuama po trgovima gde sveta ima zjala prodavati, sve zavitlavati;

tad se spasavamo, izmigoljavamo, opet se zbiramo i ludiramo. Da l' e nas hvaliti ili nas grditi, neemo mariti niti se srditi. PARAZITI (udvoriki-pohotno): Vi ste, drvari i umurai, divni drugari, krasni pajtai; jer sve to cimanje, potvrdno klimanje, vrdanje, muvanje, dvostruko duvanje zgrevanje, hlaenje da je potaman sve je to raenje zaista zaman, kome to treba? Ne vredi s neba grom da se srui ako li lui nema u kui, uglja ni umura da se furuna dobro raari. Al' se to vari, krka i vari! Sladokusaka, ankolizaka bratija njui sa nestrpljenjem ta se to pui: njui peenje, pile i smua; sad ih na nove podvige zove trpeza tua. PIJANAC (oamuen): Ala danas dan je divan! Slobodan sam i uivam. A ve za veselje jemim umem ja da terevenim! Zato pijem! Gucni-guc! ae amo! Kuc-kuc-kuc! to ti bei ak u kraj? Kucnimo se, to je raj! Grdila me ena ljuta zbog mog arenog kaputa,

to sam nalik oklagiji, odan vinu i rakiji. E, ba jesam! Gucni-guc! Hajd, na zdravlje, kuc-kuc-kuc! Masko, hajde, vina daj! Kad zazvei, to je raj! Ne recite da zalutah! Tu mi drago, nisam tuta. Zamoliu birtaicu: Daj na kredu bar aicu! Stalno pijem! Gucni-guc! Hajte i vi! Kuc-kuc-kuc! Redom svako! Ihahaj! Ba je ovo pravi raj! Nije vano gde pijanim, glavno da se dobro bani. Dajte sad da legaem bogme, neto me ne dre noge. HOR: Dela, brao: gucni-guc! ilo svako kuc-kuc-kuc! vrsto sedite! A taj sad pod stolom nae raj. Glasnik nagovetava razliite pesnike, pesnike prirode, dvorske i viteke pvsnike, i nene i zanesenjake. U guvi raznovrsnih suparnika niko nikog ne puta da recituje. Jvdan se prounja izgovorivi nekoliko rei. SATIRIAR: Znate l' o emu snevam, ta me ko pesnika kua? Da mogu da zborim i pevam to niko nee da slua. Pesnici noi i grobova se izvinjavaju, jer upravo vode izvanredno zanimljiv razgovor s jednim tek nastalim vampirom, iz ega bi eventualno mogla proistvi nova pesnika vrsta; Glasnik je prinuen da to uvai, pa na scvnu zove grku mitologiju, koja, ak i pod modernom maskom, ne gubi ni karakter ni privlanost. GRACIJE AGLAJA: Ljupkost je nae darivanje; ko daje, nek ljupko to ini! HEGEMONA: Unesite ljupkost u primanje, uzmite dar u milini! EUFROSINA: U dnevnih mea tiini nek ljupko je zahvaljivanje! PARKE ATROPA: Pozvae me, najstariju, ivotMe da predem niti;

to zahteva majstoriju, oprezan tu treba biti. Najfiniji lan ja probrah da je mekan i povitljiv; da svud bude ist i dobar, sredie ga prst dovitljiv. Nikako ne preterujte vesele se, igrajui! Nit granice ima, ujte: uvajte se, moe pui! KLOTO: Meni otpre neko vee makaze su poverili; nisu zadovoljni bili kako moja stara see. Po svetlosti dugo sue sasvim nekorisne ice, dok najlepe uzdanice nemilice u grob vue. Ali, mlada, ja i sama vrlo esto ve pogreih, pa drati danas reih makaze u koricama. Obuzdana tako, ja se sad veselim dok vas gledam; nek se zabavi svak preda u slobodne ove ase. LAHESA: Meni, razumnoj jedino, reenje je dodeljeno; delam ivahno, al' fino i nikada prenagljeno. K motovilu svakoj niti prst moj pravac usmerava, svaka mora ravna biti da se dobro namotava. Bilo bi mi ao sveta da zaboravim se kada; teku asi, teku leta, tkau prea sva pripada. GLASNIK: Neete ove sada prepoznati, pa da ste, bogme, ueni ko niko; njih, koje zla su stvorile toliko, goama dragim mogli biste zvati. Furije to su umilnijih nije, mlade i lepe, verovao ko bi! Al' priite im blie, eto kobi: ujee te golubice ko zmije. Podmukle jesu, ali danas, kada budala svaka manama se dii, ni njima slava anelska ne lii,

pa priznaju da od njih sav svet strada. ALEKTO: ta vredi, morate nam verovati! Lepe smo, mlade, vine laskanjima; ako li neko od vas curu ima, njegovo emo uho milovati sve dok u lice ne kaemo njemu da ona s tim i onim oijuka, da grbava je, glupa, kriva kuka i da tu nema nadati se emu. A i nju znamo da skolimo veto: njen dragi, rei emo, kol'ko jue pred drugom svoje crnio je lue! Izmire li se, ostae bar neto. MEGERA: To je tek ala! im su privenani, ja znam da vek im bubicama kljujem i da im sreu ponajlepu trujem; ovek i dani nisu postojani. im neko ima sve o emu sneva, od sree doeljene, koju grli, ve pone k jo eljenijoj da hrli; od sunca bei, mraz bi da zagreva. Sve ovo spada u poslove moje, a vodim Asmodeja, slugu verna, da posvuda zla seje neizmerna; i tako ljude nitim sve po dvoje. TISIFONA: Za vas otrov je i kama, svi to svoju re skriste; pre il' posle propali ste, nevernici, teko vama. I najlepi tren va mora u u da se preobrati! Svako e da ljuto plati, bez cenkanja i bez zbora. Nek se niko tu ne nada oprotaju! Nek lelee! Osveta! sve gore jee; ko je neveran, nek strada. GLASNIK: A sada sklonite se i odmor'te; jer to to ide nije vae sorte. Vidite, k nama nahrupljuje breg, ilimi arni prekrili ga sveg; dugozub, svinjskom surlom raspolae, tajanstven je, al' klju u da vam kaem. Na vratu sedi neno ensko bie i smer mu daje tananim prutiem; a druga gore, ko vladarka prava, stoji sred sjaja to me oslepljava. Sa strane ene dve u okovima,

jedna vid srean i slobodan ima, druga se plai, slobodu bi da stekne. Ko su, nek svaka od njih sama rekne. BOJAZAN: Plamen aavih buktinja sveanosti daje sjaj; ah, sred lica avetinja dovede me lanac taj! Be'te, bedni vi smejai! To cerenje lo je znak; sad svi moji zatirai k meni naviru kroz mrak. Gle, dumanin to me sreo drug pre bee; masku znam; a taj ubiti me hteo, pa, otkriven, bei sam. Ah, htela bih svakog asa da napustim svet, ma kud! Al' sred magle i uasa preti propast odasvud. NADA: Zdravo, moje sestre mile! Danas vam se tako htelo pa ste mi se preruile; ali sutra, znam zacelo, skinuete maske ove. Mada sad, sred polutame, nismo sreno nasmejane, mi emo u vedre dane, ba kako nas srce zove, as u drutvu a as same, ii slobodne kroz polje i sve initi od volje, i u bezbrinom ivotu, bez liavanja, lepotu piti, stremei ka boljem. Kao dobrodole goe svud spokojno emo zai: i najvie dobro jo e biti moguno pronai. MUDROST: Bojazan i nadu, ljuta ljudska vraga dva, od vas sada sklanjam; dajte puta! Evo, donela sam spas. Kolosa vam neumornog, koji nosi kulu, vodim, i on, gledajte ga, orno strmim putevima hodi. A na leima mu stoji boginja, i krila njena titraju: sve to postoji

da je deo njenog plena. Obasjana sva glorijom, blista lreko sveta bela; a zovu je Viktorijom, boginjom svih ljudskih dela. ZOIL-TERSIT: Hu-hu! U pravi dooh as da rugom pozdravim sve vas! Ali istinska moja meta jest gospa Viktorija kleta. Misli, sa parom belih krila da orlica je ili vila, i da, kud bilo da se krene, sve due su i zemlje njene; al' poe l' joj za rukom to, sav se nakostreim na to. Kad nisko sukne u visinu, visoko padne u dubinu, kad ispravi se to se krivi, a pravo svija tu se ivi. nalazim zdravlje samo tu; i takvu elim zemlju szu. GLASNIK: Pa nek te onda, bedni psu. estoko lupi ezlo verno! Krivi se, vij se neizmerio! Kako se dvostruk taj patuljak gri u odvratan smotuljak! Al' gle! On jaje biva sada, nadu se, rasprsnu se; pada iz njega dvoje blizanaca: guja i slepi mi; palaca zmija i po praini gmie, mi slepi se u tavan die; na sastanak e sad potei, tu ne bih hteo biti trei! MRMLjANjE: Brzo! Ples je ve poeo Ne! Odavde ja bih hteo Osea li vrake ete? Avetinjski soj nas splete! Evo, kosu mi okrznu Mene, pak, u nozi trznu Niko od nas nije ranjen Al' uasnut i zapanjen Presede nam radost sva gadija je kriva ta. GLASNIK: Otkako mi je dunost da sam na maskaradi glasnik, ja sam bdio pred ovim vratnicama da tu, gde je veselje, k vama

ne uunja se avet zla; ne mrdam nit' se sklanjam ja. Al' kroz prozore ove roj se ceo uvui moe, boj se, a od sablasti vazduastih ne bih vas, bogme, znao spasti. Kud li patuljak onaj nesta? Sad silno vue s onog mesta. ta svaka od figura znai hteo bih da vam rastumaim; ali to niko jo ne shvati to vam ni ja ne mogu znati; pouite, pomozite mi! Al' ta kroz gomilu to stremi? etvoropreg se jedan krasan kree kroz narod ustalasan; no ne deli on svet dok ide, nit' guvu moje oi vide; u boja preliva se .trista, ko volebniki fenjer blista, bludi ko arnih zvezda roj, s olujnim hukom amo prista. Beite! Sav se jeim! DEAK-KOIJA: Stoj! Konji, krila sad sputajte, stisak uzda oseajte, kad zaustavljam, vi stajte, kad vas bodrim, leprajte ovom mestu ast odajte! Poklonika, pogledajte, oko nas je krug sve vei! Hajd, glasnie, mora rei pre no dalje otkasamo, kakvo e nam ime dati; alegorije smo samo, ko takve nas mora znati. GLASNIK: Ne znam kako u tebe zvati, ali bih mogo pokuati da opiem te. DEAK-KOIJA: Hajde! GLASNIK: Svaka ast: mlad si i lep. Jo malen ti je rast, dodue, al' zacelo, enska bia ve gledaju te ko pravog mdadia. Budui zavodnik se ini meni, roen da slomi srce svakoj eni. DE AK-KOIJ A: Lepo je uti govor taj;

hajd, vedrom rei odgonetku daj! GLASNIK: Oi ti kao crna munja, ko no duboka tvoje vlasi, vedri je kolajna dragulja! Pa kakva odea predivna s ramena se do peta sliva a purpur-rub i ljoka niz je krasi! Da devojka si, pomislie ko; al' takvo mome ve sad mnogo vredi kod devojaka, na dobro i na zlo: nauie te one abecedi. DEAK-KOIJA: A ovaj to tu na visini kolski je zauzeo tron? GLASNIK: Bogat i blag se vladar ini; srean kom naklonjen je on! On nema ta da eli vie; da l' neeg nema, okom ite, tole se istim poklanjanjem vie no sreom i imanjem. DEAK-KOIJA: Ne prekidaj, tako ti svega! Opii u tanine njega. GLASNIK: Zar moe neko da opie to takvim dostojanstvom die? To krupno lice puno zdravlja, obrazi cvetni, pogled oran to mu se pod turbanom javlja, pa ovaj bogat plat naboran! Pa otmeno dranje! Moram da kaem: neki kralj izgleda znan. DEAK-KOIJA: Bogatstva bog je ovo, Pluto zvan; dolazi u svem sjaju iz daleka, jer car ga uzvieni jedva eka. GLASNIK: Pa kai i o sebi ko si! DEAK-KOIJA: Ko sam? Ja rasipnitvo jesam, pesnitvo sam; pesnik sam, usavravam se tako to rasipam najdraa blaga lako. Bogat sam neizmerno, osim toga, ne manje, cenim, od Pluta bogatoga, krasim mu igru i veselje vedro; to nema on, ja delim tedro. GLASNIK: Hvalisanje ti divno stoji; al' daj nam koju od vetina svojih!

DEAK-KOIJA: Evo, im puknem prstima, ve uda: blista i sja kraj kola svuda. Eno bisernih ogrlica. (Neprestano puckajui prstima u krug.) Eno vam zlatnih kopi, naunica; pa krunica bez mane, krasnih grivni, prstenja i rubina divnih; ponekad delim i plamike male, gledaju da l' e neto da zapale. GLASNIK: to grabi ova rulja mila! Zamalo nije davaa pregazila. Ko u snu nakite iz ruku sipa, a sve uokrug hvata, pipa. Al' evo novih dosetaka: tek to poudno epa neko neto, ve vidi da je dobitak mu mrav: poklon iz ruke odlecra. Niska od bisera iili, po aci roj mu buba mili; on otresa ih, uran pravi, a roj mu se na glavi javi. Drugom, pak, mesto ieg vreg, na dlanu tanan leptir dre. Spadalo, obeava uda trista, a daje samo to ko zlato blista! DEAK-KOIJA: Maske, dodue, zna da navetava, al' da sutinu ljuski dokuava to nije dvorska dunost glasnikova; otriji vid vetina trai ova. Al' uvam se da se ne sporim! Moj gospodaru, neto progovori! (Okrvnut Plutu.) Zar ne poveri brizi mojih ruku etvoroprega ovog vihor-huku? Ne koijaim li kako odredi? Nisam li onde gde mi zapovedi? Zar ne osvajah za te, lakokrilan, pobedni venac preumilan? Kad god za tebe u boj kretoh, uvek sam srene ruke bio; ako ti lovor elo okitio, zar ja ga umom i rukom ne pletoh? PLUTO: Ako ve treba da svedodbu dam, evo ti: duha mog si deo. Uvek si inio to ja sam hteo, bogatiji si no to sam i sam. Podariu ti za slubu valjanu od kruna vrednije: zelenu granu.

Re istinitu neka uju svi: moj dragi sine, po volji si mi ti. DEAK-KOIJA (gomili): Najvee darove sam dao i okolo svud razaslao; na mnogoj jo gorucka glavi plamiak koji ja zapalih; skae sa jednog na drugog. sve bri, od ovog bei, kod tog se zadri, vsoma retko uvis plane i za trenutak blistav grane; veina, pak, ni shvatila ga nije, a on ve gasne i u mrak se krije. ENE (ogovarajui): Gle tog navrh etvoroprega: arlatan grdan! A iza njega pajac je uuren u klupe, al' tako glad i e ga mue da se, usukan, jedva kree; tipni ga, osetiti nee. MRAVKO: Tornjaj se, gadni enski soju! Ko da ud zadovolji tvoju. Dok uz ognjite behu jo ene, zvali su Avaricijom mene; tad nam u domu bee svega: trpaj u njega, ne daj van njega! Nad svim skrinjama imah vlast; pa zar je porok ta moja strast! Al' kad se u poslednja vremena odvikla tednje moja ena i, ko svaki platia lo, sto elja ima a jedan gro, tu mu je zbilja sree crne: dugovi kud god se osvrne; kad preom zaradi to novaca, ona na belilo sve baca, rua kopune i kolae i vinom asti udvarae; stog zlatu sam sve vie odan: sad sam Tvrdiluk, mukog roda! PREDSTAVNICA ENA: Kod zmajeva taj zmaj nek ode i tvrdii! Da laca zlog! Mukarce hoe da podbode, a nezgodni su i bez tog. GOMILA ENA: Strailo! amar njemu daj! ta nama preti trklja taj? E, ba se uplaismo, znaj! Od kartona je ovaj zmaj navali, udri, napadaj!

GLASNIK: Mir! ezlom u da vam pokaem! Al' jedva moram da pomaem; gle kako nemani te ljute pred sobom hitro kre pute, dvostrukim kril'ma kako tresu! Gle, bljuju zmajevi u besu oganj iz krljutastih drela; opustela dvorana cela. (Pluto silazi sa kola.) GLASNIK: Silazi s kola, ko car hodi! Al' gle'te udo to se zgodi: zmajevi na znak njegov s hukom hvataju sanduk onaj gde su dragulji skupa s tvrdilukom. da ga pred noge njemu snesu. PLUTO (koijau): Tereta sad si dosadnoga lien, slobodno leti u prostor svoj uzvien! On nije ovde, gde nas okruava gomila divljih, iskeenih glava. Tamo gde jasno gleda u samou, gde sebi veruje i pripaDa, gde za lepotu i dobrotu zna, stvaraj svoj svet! Poleti u samou! DEAK-KOIJA: Tako si, ko najblii roak mio, za poslanika mene postavio. Kraj tebe jest obilje; u mojoj, pak, blizini svakom se dobit najdivnija ini; u zbrci ivotnoj svak zbunjen gleda: da l' da se tebi ili meni preda? Uz tebe moe poivati, dodue, al' sa mnom posla imae do gue. Dela se moja glase, a ne taje; i najmanji me dah moj ve odaje. Pa zbogom! Ti mi eli sreu svu; al' apni samo, i smesta biu tu. (Odlazi kao to jo i doao.) PLUTO: as, je da blaga otkrijem pred svima! Glasnie, ezlo! Da slomim katance. Gle, otvara se! U tekim kazanima krv zlatna kljua, navire i lopi; sav nakit krune, prstenje i lance preti da najpre proguta, da stopi. NAIZMENINI UZVICI GOMILE: Gle tu! Gle tamo! Kako kljua i preliva se kazan tuan. Tope se posude od zlata, nastaju gomile dukata

zlatnici skau iskovani, o, kako mi to duu hrani Tu gledam svoju udnju svu! Kotrljaju se, gle, po tlu. Uzimaj odmah to se nudi, A mi emo, ko munja hitri, ceo taj sanduk ugrabiti. GLASNIK: ta hoete, budale jadne? Pa to su samo ale maskaradne. Veeras kraj Je eljama; zar neko zlato i vrednost od nas je zbilja eko? U igri toj da je tantuze mogb dobiti, ak i to bi bilo mnogo. Glupaci! Smesta privid lepi ko suta zbilja vas zaslepi. ta e istina vama? Hajte, u tupoj zabludi istrajte. Pluto, junae prerueni, rasteraj ovaj svet areni! PLUTO: ezlo za posao je taj; na dva-tri aska mi ga daj! Da gurnem ga u var i ar. Sad, maske, prelazim na stvar! Al' seva, prati, iskri sve! Vrh ezla ve se ari, gle! Ko blizu prie i navali, bez milosti u da ga spalim. Zapoinjem sad ophod svoj. VIKA I GUVA: Beite! Gotovi smo! Joj! Neka se spasava ko moe! Natrag, vi otpozadi! Boe! U lice mi vrelina vrca Pod uarenim ezlom grcam Nastradali smo, teko nama! Natrag, svetino pod maskama! Povucite se, ljudi glupi! Da su mi krila! Be', odstupi! PLUTO: Ustuknuo je krug, svi bee, a niko nije, reko bih, oeen. Strah svakog goni da se skloni. Al', kao zalog poretku ovakvu, nevidljivu u da opiem traku. GLASNIK: Hvala zbog ovog divnog dela to ga je umna tvoja mo izvela! PLUTO: Treba nam, vrli drue, jo strpljenja:

jo prete razna uzbuenja. TVRDILUK: Sad moe svako kom to prija sa zadovoljstvom krug na da razgleda; jer, ene, ima l' u to da se zija, uvek do prvog probiju se reda. Jo nisam ja potpunce zarao! A lepa ena naslada je prava; pa bih se malo sad valerisao, poto je ionako zabadava. Al' ovde sve je puno puncijato; nee svi uti sve, ni kad je glasno, te pantomimom pokuau zato da izrazim se, i to, mislim, jasno. Ruka i noga i pokret su mi malo, do vee mi je lakrdije stalo. Mesiu zlato kao da je glina, jer ovaj metal svaki oblik prima. GLASNIK: ta mrotinja hoe ta? Zar gladnica za humor zna? Zlato mu odmeknu pod akom i mesi ga ko testo lako; al' iako ga gnjavi vino, ostaje ipak bezoblino. K enama onim se okree, a one grde, cie, dree, ele da pobegau to pre; ba hulja ova svata sme! Nazlobrz, srea mu je prava kada pristojnost naruava. Ne mogu utke to da trpim; daj moje ezlo, da ga sprpim! PLUTO: Ne sluti on ta s pretnjom sad koraa; pusti ga, ludu, nek blebee! Prostora za to ostati mu nee; zakon je jak, al' nevolja je jaa. VREVA I PESMA: To divlja vojska sa planina stie, iz uma i dolina, koraa niim zadrana slavei svoga silnog Pana. to niko ne zna, oni znaju i u krug prazan upadaju. PLUTO: Znam dobro vas i vaeg silnog Pana! Pohod je va i smeo i udesan. Znam tajnu koja nije svakom znana, s potom vas primam u krug ovaj tesan. Neka ih dobra sudba prati! Mogu se zbiti divna uda;

ne znaju kud e koraati, nisu ni predvideli kuda. DIVLjA PESMA: Gizdavci, soju napirlitan! Mi samo grubo ii znamo, skok nam je visok, trk nam hitar, tutnjimo kada koraamo. FAUNI: Ko vesela igra zbor fauna igra, u upavoj kosi svak venac nosi; tanano uho zailjeno iz kovrda im viri eno; tup nosi, kopita mesto peta, al' sve to enama ne smeta. Kada ih apom za ples mole, ni najlepe im ne odole. SATIR: Za njima sada satir trka, kozonog, ilav, suv ko drka; i treba da je tako mrav. K6 divojarac s vrha golog voli da gleda naokolo. Kad vazduhom slobode grudi okrepi, ruga se to ljudi dole u dimu i praini ive, i to im radost ini, dok njemu gore, ist i zdrav i miran, pripada svet sav. GNOMI: Malena eta cupka ta, ne vole ii dva po dva; u mahovinu odeveni, s fenjeriima, razdvojeni oni trkaraju po tami i roje se ko svici sami; krstare, na sve strane gmiu, marljivo u kut svaki stiu. Brdskim patuljcima rodbina, znani ko hirurzi planina, visokom gorju krv sisamo, iz punih ila zahvatamo; metale razne gomilamo i sa Sreno!" se pozdravljamo. To iskren klik je sa dna grudi, jer dragi su nam dobri ljudi. Ali za krau i blud zato mi iznosimo na dan zlato; da dosta gvoa onaj ima to ratom eli propast svima. Ko skri te tri zapovesti,

i ostale e s uma smesti. To nije nae ogreenje; stog imajte, ko mi, strpljenje. DIVOVI: Za njih ko divlje ljude znaju na Harcu i u celom kraju; dolaze vrsto, tela naga, divovska im je stara snaga. U desnici im stabla jela, debelo ue oko tela, lie i granje im pregaa: papina garda nije jaa. NIMFE U HORU (okruavaju velikog Pana): Evo i njega! Veliki Pan ko znamen svega sveta je znan. Najvedrije, opkolite ga, lelujnom igrom utolite ga, ozbiljan, dobar je, pa eli da se kraj njega sve veseli. Ispod nebeskog svoda plava on postojan je i ne spava; al' ubor-potoci ga gone, i vetar blag, u san da klone. A dok on preko podne spava, nijedan list ne podrhtava; biljaka zdravi miomir struji kroz vazduh i kroz mir; ni nimfa ne sme bdeti tada: gde stajala je, u san pada. A kad u nenadani as odjekne njegov silni glas ko morski huk, ko groma jek, tad niko ne zna strahu lek, naputa hrabra vojska boj, junak u vrevi drhti toj. ast onom ko je dostojan nje, koji nas amo dovede sve! DEPUTACIJA GNOMA (vvlikom Panu): Mreica se ruda sjajnih svud kroz procepe protkiva, splet njihovih staza tajnih samo raskovnik otkriva; tu u trogloditskoj tmini dom nam je, kopamo ivo, dokle ti na povrini deli blaga milostivo. Sad pred nama iskrsava izvor udesan, sav zlatan: on nam poklon obeava to pre bee nedohvatan.

Da to ostvari si kadar, te ga mora prihvatiti! Svako blago svetu na dar u tvojoj e ruci biti. PLUTO (Glasniku): Nek uzvieni duh se na sputava, gledajmo mirno sve to se deava; ta obino si hrabar kakvog nema. Sad ubrzo se neto grozno sprema; svet i potomstvo to e da poriu; a ti zapisuj verno celu priu. GLASNIK (hvatajui tap, koji Pluto i dalje dri u ruci): Patuljci privode velikoga Pana izvoru iva ognja; iz grotla uvis kljua vrelo pa zatim na dno splasne celo, dokle mu mrano zjapi drelo; al' opet vri od silnog ara. Veliki Pan je sav oaran, U udu uiva od srca, dok pena na sve strane vrca. to onom veruje ko lae? Da bolje vidi, on se sae. Gle, brada mu unutra pada! Ko je ta linost golobrada? Al' on se akom od nas skriva. __ Sad nesrea se silna zbiva: uzlee brada, vatra iva, pali mu grudi, kosu zgara, veselje se u bol pretvara. Svet tri, gasi, al' ne vredi jer plamen nikoga ne tedi; dok tuku, pljeskaju i skau, vatru raspiruju sve jau; ve cela hrpa maski gori to se sa stihijom tom bori. Al' ta se ovo sada uje, ta jedan drugom dovikuje? O, veno kobna noi, to li ovakvim stradanjem nas skoli! Javie sutra danak beo to niko uti ne bi hteo; no evo, odasvud se ori: Na car" to strada, car" nam gori. Kamo da lana vest je ta! Car gori, a s njim svita sva, prokleta, koja ga navue te granje smolasto obue i smami ga, uz poj i huku, u ovu propast, ovu muku. Mladosti, kad e umeriti veselje svoje preobilno?

O, velianstvo, kad e biti razumno kao to si silno? Ve celu umu plamen hvata; palaca, lie gore vatra k tavanici od suvih greda; loar nam preti, opta beda. Prevrila se mera jada, niotkud nema spasa sada. ta od raskoi carske osta? Hrpa pepela za no posta. PLUTO: Dovoljno je maha stravi, neka pomo sad se javi! Sveta palica nek zvekne da zadrhti tle i jekne! Vazduna prostranstva magle nek ispune, pune vlage! U gusta se runa zbijte, isparea, prepokrijte uskomean plamen lud! umno, orno i uborno navaljujte, priguujte, sve gasite i spasite; neka vae rominjanje preobrati u tinjanje sujetnoga ognja ud! Nek duhove zle to prete arolije osujete. Park Jutarnje sunce Car, njegova svita, mukarci i ene; Faust i Mefistofeles, dolino i po modi odeveni, ali nv upadljivo; obojica klee. FAUST: Zbog opsena ognjevitih nam strogo ne sudi, care! CAR (mahnuvi im da ustanu): Tih ala elim mnogo. U arku sferu namah sam zaluto, uini mi se skoro da sam Pluton. Gudura kroz no arila se cela od ugljevlja. Iz razliitih drela sukljae bezbroj divljih plamenova zasvoujui sve nas poput krova. Usplamsali su u hram ponajvei, as nastajui a as se gubei. Kroz beskraj plamnih stubova se duga povorka, videh, naroda vijuga ovamo k meni, navire ko reka i klanja mi se, ko od pamtiveka.

Sa dvora svog sam mnoge opazio; kao da car sam dadevnjaka bio. MEFISTOFELES: I jesi! Elementi punu vlast priznaju velianstvu i odaju mu ast. Poslunost vatre videe ti oi; u more, gde je ponajbenje, skoi i im na bisernome bude dnu predivan krug rastvorie se tu; tirkizni vali, purpurni po svom rubu, prekrasan podizae dom okolo tebe, sredita. Palate pri svakom e te koraku da prate. I zidovi e sami ivi biti, povitljivi i komeavo-hitri. udovita e morska nov blagi sjaj privui, navalie, al' nee smeti ui. Tu igrae se roj zlatnih adaha, ajkuli zube gledae bez straha. Ma kol'ko da te na dvoru saleu, od takve time nee videt veu. Al' bie i lepote: Nereide radoznalo e prii da te vide u sveem domu; one mlae udno i oprezno ko ribe, a starije e mudro; Tetida dae, kad sazna za ovo, ruku i usne svom Peleju novom. Pa tad na Olimpu visokom mesto .. . CAR: Preputam tebi vazduno prostranstvo; dovoljno rano taj nas eka presto. MEFISTOFEL ES: A zemlja ve je tvoja, velianstvo! CAR: Kakva te dobra kob dovede samo iz Hiljadu i jedne noi amo? Ako si ko eherezada plodan, najviu hvalu tebi u da odam. Pripravan uvek budi kada na svet se dnevni, to esto biva, zgadim i razgaevim. UPRAVITELj DVORA (brzo ulazi): Presvetli, mislim da u svom ivotu jo ne dojavih sreu i divotu ko ovu sada, pggo me usreava i pred tobom toliko ushiava: isplatili smo sve raune nae, zajazili sve zelenae; lien sam muka, i u raju teko da takvu sreu znaju. VOJSKOVODjA (dolazi brzo za njim): Predujam smo na platu dali, ponovo celu vojsku zbrali,

najamnici su opet orni, krmari i devojke zadovoljni. CAR: Kako vam grudi diu lake! Vesela lica a zborana pre! Kako su hitre noge vae! RIZNIAR (pristupa): Njih gtaj, oni izveli su sve! FAUST: Za kancelara izvetaj pristoji. KANCELAR (polako prilazi): Usreie me stari dani moji. Gle, hartija je sudbonosna ta u dobrobit pretvorila sva zla. (ita.) Nek uje svako koji za to haje: hiljadu kruna ta cedulja staje. A zaloga su za nju pouzdana. blaga po carstvu svuda zakopana. Kad izvadimo ova blaga silna, to naknada e biti izobilna," CAR: Slutim, tu neko strahovito vara. Ko se tu potpisa umesto cara? Zar za taj zloin nije kanjen niko? RIZNIAR: Seti se! Sam to potpisa, koliko noas. Ko Pan odeven tu stajae, kancelar prie, s njim i drutvo nae: S dva-tri poteza pera sebi daj uivanje, a narodu svom raj." Dobie potpis, kad ga ti povue, vetaci, da ga uhiljadostrue. Da padne svakom dobrobit u deo, odjednom niz smo otisnuli ceo, po deset, tri'est, pedeset i sto. Za narod blagodat je bila to. Tvoj grad, pre skoro ubuan do smrti, sad ivnu, svako veselo se vrti! Ime ti i pre za svet radost bee, al' nikad mu se kao sad ne smee. Azbuka cela malo nam sad kae, jer u tom znaku svako biva blaen. CAR: I svako prima to umesto zlata? Vojsci i dvoru slui to ko plata? udim se, ali nita neu rei. UPRAVITELj DVORA: Svi ko da smesta htedoe pobei; rasturie se svud dok ovek trene. Menjanice su irom otvorene, hartiju svaku i srebrom i zlatom isplauju, dodue sa rabatom.

U krme tad i kasapnice jure; jedni bi samo da deru i piju, drugi se novom odeom epure. Trgovci seku, a krojai iju. iveo car!" po podrumima dree dok vare, peku, a tanjiri zvee. MEFISTOFELES: Ko poe sam terasama, videe gde natazdana lepotica ee lepezom paunovom kriju lice; smeka se, motri one ceduljice, te bre nego umno govorei ljubavnu milost moe tako stei. Tu emer-kesa vie nuna nije, listi se lako u grudima krije sa ljubavnim pisamcetom u paru. Smerno ga nosi pop u brevijaru, a vojnik, da bi kretao se lake, rado e pojas ispranjen da pae. Izvini, ako ini se da smelo umanjujem to previsoko delo. FAUST: Bezmerna blaga ova, to rasuta po tlu tvog carstva lee nedirnuta, ne koriste se. Misli ponajire ne mogu da ni deli uokvire bogatstva tog; smeono mata lee i trudi se, no shvatiti to nee; al' duh to gleda duboko i vino veruje bezgraninom bezgranino, MEFISTOFEL ES: Od bisera i zlata hartija je zgodnija: zna ta ima! Ne treba je menjati najpre, moe kol'ko eli za nju da voli i da se veseli. Hoe li metal, menja e ga dati; nema li on, ti kopaj malo. Kad ti otkupe nakit, kad se lii duga pomou tog papira, nee smeti sumnjalo da se vie drsko ruga. Svet e se svii, nee druke hteti. Bie u carstvu sad bez granica dragulja, zlata i novanica. CAR: Hvala vam na toj silnoj dobrobiti; po zasluzi e i nagrada biti. PoEeravam vam sve to je pod tlom, jer pravi ste uvari blagu tom. Nek kopaju a riznice vi znate samo kad za to nareenje date. Sad, upravnici naega bogatstva, vrite sreno svoja dostojanstva,

onde gde s gornjim podzemni se svet spaja u tedar i jedinstven splet! RIZNIAR: Nek nema raspre izme nas i njega! arobnjak mi je najdrai kolega. (Odlazi sa Faustom.) CAR: Dau dar svakom, al' da prizna meni: ta e da ini s poklonom steenim? PA (uzimajui): Veseo, vedar, raspoloen biu. DRUGI PA (isto tako): Lanac i prsten dragoj nabaviu. KOMORNIK (prihvatajui): Najbolje vino piu svaki dan. DRUGI KOMORNIK (isto tako): Za kockicama ve me svrbi dlan. BARON (promislivgii): Njive i zamak svoj u da razduim. DRUGI BARON (isto tako): Ostalom blagu to u da pridruim. CAR: Nadah se, hrabra dela eli svako; al' ko vas zna, proitae vas lako. Vidim ja, i u zlatu i u svili vi ostajete kakvi ste i bili. BUDALA (prilazvi): Dajte i meni tih poklona malo! CAR: Jo iv si? Ta sve propie, budalo. BUDALA: arobne hartijice! E, ba udo! CAR: Ti bi ih samo protraio, ludo. BUDALA: Evo i drutah; ta da inim sada? CAR: Uzmi ih samo! Sve to tebi spada. (Odv.) BUDALA: Pet tisua su kruna pare, bogme! MEFISTOFELES: Zar vaskrsnu, meino na dve noge? BUDALA: esto, al' prvi put na dobit svoju. MEFISTOFE L ES: Tol'ko si srean da si sav u znoju. VUDALA: A ovo zbilja kao novac vai? MEFISTOFELES: Dobie za to sve to trbuh trai. BUDALA: Mogu da kupim kuu, njive, je li? MEFISTOFELES:

Plati pa uzmi to ti srce eli. BUDALA: Zamak sa umom i lovitem? MEFISTOFELES: Da! Bie ti silan plemi, nema ta. BUDALA: Posednik biu jo veeras, vala! (Odv.) MEFISTOFELES (so1is): Ko sumnja jo da umna je budala! Mrana galerija Faust. Mefistofvles. MEFISTOFELES: to li me vue kroz hodnike tamne? Ta zar se onde ne uiva? Sred dvorske guve je pomamne za varanje i alu zgoda iva! FAUST: Ne priaj! Jo u drevne dane te zabave su tebi bile znane; sad vrpolji se, jer ti ao da re odri to si dao. Mene komornik i upravnik dvora gone, te delovati moram. Car trai da se njemu ovog asa privedu Paris i Helena; uzor svih mukaraca i svih ena eli da gleda ko oblija jasna. Brzo! Re ne smem prekriti tu. MEFISTOFELES: to olako i ludo dade nju? FAUST: Mislio nisi, drue mili, kud nas vetina tvoja vodi; najpre smo ga obogatili, a sada hajd ga razonodi. MEFISTOFELES: Za tren se nalog ne obavlja taj; jer strmije su stube ove, u najneznaniji si poo kraj, i najzad opet u dug pae tako; ko avet zlata papirnog prizove lako, taj nee i Helenu lako. Tunjavi veci, guavi patuljci, sablasti to je uvek mi pri ruci; al' moje miljenice, mada fine, ne mogu vaiti za heroine. FAUST:

Ostavi venu litaniju ovu! U neizvesnost vazda vodi. Svaki as novu smetnju rodi, za svaki lek i nagradu bi novu. Ne treba tol'ko mrmljati i plesti; za tili as ih, znam, moe dovesti. MEFISTOFELES: Od naroda paganskoga se klonim, u sopstvenom su paklu oni; no ima nain. FAUST: Smesta reci sad! MEFISTOFELES: Otkriti viu tajnu nisam rad. Boginja ima to samotno-neme stoluju, a oko njih ne postoji nikakav prostor, a jo manje vreme; o njima re da kae, svak se boji. Majkv se zovu! FAUST (uplaeno): Majke! MEFISTOFEL ES: Strepi? FAUST: Majke! Majke! To zvui udno, ko iz bajke! MEFISTOFELES: I jeste. Za njmh ne zna smrtno stado, a mi im ime ne pominjemo rado. Put k njima ka dnu ponajdubljem tone; ti sam si kriv to trebaju nam one. FAUST: A kuda vodi put? MEFISTOFELES: Ka predelu besputnom i nepristupnom, na molbu okrutnom i neuslpljivom. Da l' e to moi? Tu nema katanaca niti reza, samoa tebe nosie i jeza. Da l' togod zna o pustonoj samoi? FAUST: Izreke takve ne pominji vie; ovde na kujnu vetiju mirie, na doba davno nestalo u noi. Zar se sa svetom ja ne suoavah? upljost ne uih, upljost ne predavah? Kad razumno kazivah to video sam jasno, protivreje je bilo dvaput glasno; ak sam, da zlobe izbegnem estinu, morao u samou, u divljinu, pa, da ne ivim naputen, sasvim sam,

moradoh najzad avolu da se dam. MEFISTOFELES: Ma preplivao pola okeana i s beskrajem se tamo sreo, ipak bi vido vale sa svih strana, ak i kad smrtni strah te obuzeo. Bar neto video bi: vrh dubina zelenog mora jata bi delfina video, Sunce, Mesec, zvezda roj i oblake nad glavom; al' u toj veito praznoj daljini ti nita videti nee, nee korak svoj uti, nit' nai vrsta uporita. FAUST: Ko vrhovni mistagog zbori, to je varao verne neofite svoje; al' obrnuto. alje me u Prazninu da tamo stiem snagu i vetinu; eli od mene da, ko ona maka, kestenje za te iz ugljevlja akam. Hajd, videemo na ta e izai: svemir u u tvom nitavilu nai. MEFISTOFELES: Pre no to ode, moram da te hvalim: avola, vidim, ti upozna lepo. Evo ti ovaj klju. FAUST: Zar tako mali! MEFISTOFELES: Hvataj ga! Nemoj suditi naslepo! FAUST: Raste u mojoj aci! Blista. sja! MEFISTOFELES: Brzo e znati ta ti dadoh ja! Klju pravo mesto nanjuie; dede za njim! Nek on te k majkama odvede. FAUST (jeei se): Majkama! Re je ta za mene grom! ta je to u njoj strano sluhu mom? MEFISTOFELES: Zato se nove rei tako gnua? Zar eli samo poznato da slua? Nek ne smeta ti nita, ma koliko udno, jer ti na uda ve si sviko. FAUST: U okotavanju ne traim spas, jeza je deo najbolji svih nas; mada nam tupi oseanja svet, pred ogromnim je svako ceptanjem obuzet. MEFISTOFELES: Potoni! Mogu i: uzleti! rei svejedno. Od sveg nastalog pobei

mora, u prostor slobodnih oblija! Nestala davno nek te tole bia! Komeaju se ko magla; potoni, zavitlaj kljuem, od sebe ih goni! FAUST (oduevljeno): Od njega nova snaga mi se budi, za veliko se delo ire grudi. MEFISTOFELES: Tronoac arki ugledae tu tada e biti na najdubljem dnu. Uz njegov sjaj e majke opaziti; sedee jedne, druge prolaziti. Oblikovanje, preoblikovanje, venoga smisla veno odranje, oko njih lebde slike svih stvorenja; ne vide nikog osim privienja. Iako strana opasnost tu poeti, mora do onog tronoca dopreti i dotai ga kljuem. Faust odluno i zapovedpiki zamahuje kljuem. MEFISTOFELES (posmatrajui ga): Tako vredi! K6 verni sluga on e da te sledi; mirno e sii, sreno se uzneti natrag, pre no to neka to primeti. Kad ga donese amo, ti e moi junaka i junakinju iz noi prizvati, kao prvi koji smede da ovo delo veliko izvede. Iz tamjanskih e tada isparenja magijom nii boanska stvorenja. FAUST: A sad? MEFISTOFELES: Sad stremi nanie! Potoni lupivi nogom, tako i izroni. Faust lupi nogom i potone. MEFISTOFEL ES: Samo da klju mu pomo ne uskrati! Radoznao sam da l' e da se vrati. Jarko osvetljene dvorane Car i kneevi. Dvorani promiu tamo-amo . KOMORNIK Jo ste nam duni prizor privienja; brzo, dok jo je u cara strpljenja. UPRAVITELj DVORA: Upravo pita vladar milostivi; ne oklevajte, da vas ne okrivi!

MEFISTOFELES: Pa moj drug ode toga radi; on dobro zna ta valja da se radi, pa dela skriven sred tiine; posebna tu se trae pregalatva: za blago i lepotu vam vetine najvie treba mudrakog arobnjatva. UPRAVITELj DVORA: Ne tiu me se arolije te; car eli da sve svrite to pre. BLONDINA (Mefistofvlesu): Gospodine! Sad lice mi je isto, ali u gadno leto nije isto! Tad bezbroj pega mrkih i crvenih, na jed moj, ospe belu kou meni. Znate li leka? MEFISTOFELES: teta! Takva ena u maju kao panterka arena! Tu ablja ikra i jezici vrede o utapu kad brino se procede i o mladini namau se nee nijedne mrlje biti u prolee. BRINETA: Jedva vam prioh od laskavog sveta! Za lek vas molim! Promrzla mi noga pri igri i pri koraanju smeta; i kad se klanjam nespretna sam stoga. MEFISTOFELES: Dozvol'te da vas takne moja noga. BRINETA: Pa tako rade zaljubljeni samo. MEFISTOFE LES: Moj dodir vie znai, mlada damo! Klin klinom ma od ega bolovao ovek, to istim tim se lei, znajte. Priite! Panja! Al' ne uzvraajte. BRINETA (vine): Ah! Pee! Vi me udariste, jao, kopitom konjskim, kanda. MEFISTOFELES: Lek sam dao. Igrati moe sad kol'ko ti volja, gurkati nogom dragog ispod stola. DAMA (probijajui se): Propustite me! Bolovi me gue, kljuaju, riju na dnu moje due; do jue mi se kleo sada nee, sa drugom brblja, lea mi okree. MEFISTOFELES: Teko je to, al' sluaj me u svemu: polako s lea priunjaj se njemu,

uzmi taj ugljen, pa mu tad prevuci crtu niz plea, rame, il' po ruci; kajanje on u srcu osetie. Progutaj smesta ugljen, ali niti vina nit' vode ne sme uz to piti; on ti pred kuom ve veeras bie. DAMA: Da nije otrov? MEFISTOFELES (ljutito): Potovanja, eno! Ovakav ugljen retko vidi oko; s lomae to je pare pokupljeno koju smo nekad darali estoko. PA: Volim je, ali ne mogu do nje. MEFISTOFELES (u stranu): Ve ne znam kog bih sasluao pre. (Pac) Nije sva srea kod mladih; u ena zrelijih vea bie vaa cena. (Drugi se tiskaju oko njega.) Sve novi! Moram s istinom na kraju najgorim sredstvom u tom poloaju pomoi sebi, jer e zlo me snai. O, majke, dajte Faustu izai! (Osvrui se.) Svee ve gore u dvorani tmurno, ceo se dvor najednom krete urno. Dolino, vidim, prate jedni druge kroz galerije i hodnike duge. K vitekoj idu starodrevnoj sali, al' da ih primi, taj je prostor mali. Po zidovima svud ilimi vise, oklopi krase kutove i nie. Ne treba ovde da se basme zbore; duhovi sami tu e da se stvore. Viteka dvorana Mutno osvetljenje Car i dvorani su upravo uli. GLASNIK: Zadatak moj da radnju navetavam kvari mi tajno duhova vrljanje; zalud se trudim ja da objanjavam razumom ovo zbrkano delanje. Naslonjae su tu ve prinesene; gospodar na kraj samog zida seda; odatle moe bojeve uvene po volji na tapetama da gleda. Svi sede: car, pa dvorani u krug,

pred njima klupa krcatih niz dug; u kutu, dok as sablasni odbija, draga se k dragom u tmini privija. I tako, poto svi naoe mesta, spremno je sve; nek dusi dou smesta! (Trube.) ASTROLOG: Nek pone drama odmah! Na car dade naredbu da zid svaki sada padne! Prepreka nema pred magijom vie. ilima nesta, ko da isparie; zid puca, rastvara se, rui, pada; duboka pozornica tu se javlja, neki nas sjaj tajanstven ozarava i ja na proscenijum stupam sada. MEFISTOFELES (iskrsavajui iz suflernice): Ko apta, mislim, biu svima mio; to avolov je zanat vazda bio. (Astrologu.) Zvezdanih staza takt da prati ume, apat e moj majstorski da razume. ASTROLOG: udesnom silom javlja se pred nama ggroelje starog masivnoga hrama. Ko Atlas, koji nebo nosio je, u nizovima stubovi tu stoje; dosta su za to stenovito breme i dva bi zgrade ponela goleme. ARHITEKT: Antiki stil je nezgrapan i trom, preteak nije po ukusu mom! to grubo je, to zovu plemenitim. Ja volim kad u nebo streme viti stubovi, svaki iljat luk kad hita, krepei duh na, pravo do zenita. ASTROLOG: Potujte zvezda sticaj, ase svete! Magina re nek razum vam oplete; no zato neka fantazija smela posvuda krene. to vam bee elja gledajte sada! Nemoguno to je, a uprav zato verodostojno je. Faust iskrsava na drugoj strani proscenijuma. ASTROLOG: U rasi, s vencem, udotvorac slavan to zapoe sad evo dovrava. S njim iz dubina tronoac se die, tamjana miris oseam sve blie. Vrlo e delo on da blagosilja; odsad e biti sree i obilja. FAUST (vvlianstvenim tonom): O, majke, koje stolujete drevne, veito same, a ipak druevne, u bezmeu! Oko vas su se svile

ivota slike, neive a ile. to nekad bee, sjajno neizreno, kree se tu; jer eli da je veno. I vi to delite, o vinje moi, pod ador dana ili pod svod noi. Pa jedne mili tok ivota grli, a k drugima arobnjak smeli hrli i svakom prua tedro, pun uzdanja, eljenih uda divna prikazanja. ASTROLOG: Kadionicu arki klju dodirnu, a magla se prostorijom rasplinu; svud lrodire, ko oblak se talasa, iri se, grudva, cepa i belasa. A sada evo ta duhovi mogu! Muzikom bruji bat njihovih nogu. Iz zvukova se lakih neto lije, hodei tvore same melodije. Trup stuba zvoni, pa i triglif sam: reko bih ak da peva ceo hram. Iz vela magle, dok muzika jaa, po taktu mladi lep k nama koraa. Sa svojom priom ja bih ovde stao: ko Parisa umilnog ne bi znao! DAMA: to blista snaga mladika estoka! DRUGA DAMA: K6 breskva on je, svea, puna soka! TREA DAMA: Te izvijene, nabubrele usne! ETVRTA DAMA: Iz te bi kupe elela da kusne? PETA DAMA: Lep je, al' da je i finiji malo. ESTA DAMA: Do okretnosti nije mu ba stalo. VITEZ: On ne na princa nego na pastira nalik je; nita od dvorskih manira. DRUGI VITEZ: Ovako polunag je lep ko lue; al' videemo kad oklop navue! DAMA: On seda, neno. prijatno. VITEZ: Na krilo da posadi vas, drago bi kam bilo? DRUGA DAMA: Nad glavu die ruku graciozno. KOMORNIK: Mislim da to je prostaki i grozno! DAMA:

Mukarci svemu nau manu lako. KOMORNIK: Zar da pred carem protee se tako! DAMA: On glumi samo! Misli da je sam. KOMORNIK: Glumac na dvoru neka zna za sram. DAMA: Lepotan klonu u naruje sna. KOMORNIK: Ve hre; prirodan je, nema ta. MLADA DAMA (ushieno): ta to uz tamjan amo provejava i samo srce meni osveava? STARIJA DAMA: Zbilja! U duu sladak daak piri od njega! NAJSTARIJA DAMA: Cvee rastenja to miri, kao da ambrozija iz mladia sve kropi slau njegovoga bia. Pojavljujv se Hvlena. MEFISTOFELES: To li je ona! Biu miran tu; lepa je, ali ne marim za nju. ASTROLOG: Priznajem asno, za me vie posla sad nema. Jer lepotica je dola! Da imam ognjen jezik, ne bih znao kako bih tu lepotu opevao! Gubi se ko joj lik ugleda mio, a ija bee, presrean je bio. FAUST: Imam li oi jo? Lepota iva da l' se to duom ko vrelo razliva? Sa stravinog se puta vraam blaen. Nitavan bee svet mi, neistraen! A sad je, otkad svetenik sam, sjajan, poeljan, sad tek zasnovan i trajan! ivotom nek se vie ne zapajam ako me ikad to od tebe otme! Skladnostasje to nekad me uzbudi, arobnim odrazom sveg sludi, tek penast lik je bilo te krasote! Za tebe sva je moja strast, sve sile, svi moji damari i ile, izbezumljeni, samo tebe vole. MEFISTOFELES (iz suflernice): Priberi se! Ne ispadaj iz role! STARIJA DAMA: Visoka, skladna, al' joj glava mala. MLADjA DAMA:

Ima l' to grublje od njenih stopala? DIPLOMAT: Kneganje takve viah irom sveta; lepa je, mislim, od glave do peta. DVORANIN: Lukavo-krotko pred zaspalim staje. DAMA: Kraj mladog, istog lika runa sva je! PESNIK: Lepota njezina ga ozarava. DAMA: Ekdimi->n i Luna! Slika prava! PESNIK: Boginja neno u ovaj se mah sae da pije s usana mu dah! Poljubac! Kakva zavist me proima! DUENA: E, to je preko jego! Zar pred svima? FAUST: Deaku takvu milost! MEFISTOFELES: Ne govori! to avet eli, ono nek i tvori! DVORANIN: Odmakla se; on budi se iz sna. DAMA: Osvrnula se! Ta znala sam ja. DVORANIN: udi se! Zbilja. udo mu se zbiva. DAMA: Al' za nju nije; gleda i uiva. DVORANIN: Okrenula se; smerno mu pristupi. DAMA: Sada bi da ga pouava htela; u tom su, bogme, svi mukarci glupi: on misli da je prvi kog je srela. VITEZ: Ne korite je! Velianstvena je! DAMA: Prostaka razvratnica, nego ta je! PA: Pored nje koji tren i meni da je! DVORANIN: Ko ne bi da ga splie takva mrea? DAMA: U mnogo ruku ovaj dragulj lea, i pozlata otrcala se dosta. DRUGA DAMA: Nevaljala sa deset leta posta. Svi se, kad mogu, ponajboljim krepe; ja lino sam za te ostatke lepe.

NAUNIK: Vidim je jasno, al' priznati treba: da li je prava, tu se ja kolebam. Prisustvo lako sve uveliava, u napisanom sigurnost je prava. Pa itam: svi Trojanci brada sedih drahu za nju da iznimno vredi. E, to se slae savreno: mada mlad nisam, ona svia mi se sada. ASTROLOG: Ne deak, nego junak postojani grli je; ona ne sme da se brani. Krepkom je rukom uvis die malo; da l' otima je? FAUST: O, drska budalo! Sluaj me! Stani! Pretera! Zar sme? MEFISTOFEL ES: Pa ti si sam vinovnik itre te. ASTROLOG: Trenutak samo! Posle ove scene nazvau komad: Otmica Helenv. FAUST: Otmica! Ta zar mene ovde nema? Zar jo u ruci klju ne drim, gle! Kroz kr i vale i prostranstva nema on me na vrsto doveo je tle. Tu stadoh, gde je stvarnost i gde smem ko duh sa duhovima da se prem, dvostruko carstvo silno da pripremam. Pre dalek, sad je preda mnom njen lik! Spau je, moja dvostruko e biti. Smelo! O, majke, usliite moj krik! Ko spozna nju, ne sme je ostaviti. ASTROLOG: Fauste! Ne to! Pokretom je naglim hvata, a ona ili ve u magli. Ispruio je klju i dotakao mladia! Teko nama! Pomo! Jao! (Eksplozija. Faust lei na podu. Duhovi se rasplinjavaju u magli.) MEFISTOFELES (diui Fausta pa rse): Eto vam! Najzad i avolu teti kad se budalom nekom optereti. (Mrak, opta vreva.) DRUGI IN

Visoko zasvoena, tesna GOTSKA SOBA, nekada Faustova, nepromenjena.

Mefistofeles izlazi iza zavese. Dok je on zadie i osvre se, vidi se Faust kako leki na starinskom krevetu.

MEFISTOFELES: Lezi tu sputan, stvore kleti, u neraskidljive ljubavne uze! Kome Helena mo pokreta uze, taj teko moe da se opameti. (Osvrui se.) Kanda je ovde sve unutra nepromenjeno i na broju sve: arena okna malo vie mutna, pauine je vie nego pre; hartija uta, mastilo sasueno; al' sve je jo na mestu svom; pa ak i pera tamo eno kojim se potpisa Faust na ugovoru mom. Jest! Jo tu u dralji ami kapljica krvi koju mu izmamih. I najvei bi kolekcionari crkli da dou do ovakve stvari. A ono staro krzno u budaku sea me kako nekad sam deaku priao kerefeke, koje su, moda, hrana mladiu sve do ovih dana. Zaista mi se elja budi da uzmem topli plat taj, pa u njemu da kao docent busam se u grudi kako sam uvek u pravu, i u svemu. U tako neto uenjak se razume, a avo to ve odavno ne ume. (Skida krzno i trese ga; izleu popci, bubice i moljci.) HOR INSEKATA: Na stari gazdo, dobro nam doao u dom svoj! Mi lebdimo i zujimo, i zna te ve sav roj. Jedno po jedno tiho si ti zaeo sve nas; a gle sad vrve hiljade i pevaju u glas. U grudima se dobro skri potuljen vragolan; iz krzna pre e vakice izmileti na dan. MEFISTOFEL ES: Kako me svet taj mladi radosno iznenadi! Sej samo, pa e vreme da nagradi. Da jo protresem dva-tri puta, pa e jo neki izleteti iz kaputa. Svud ukrug, mili, kolo razavijte,

u sto hiljada kutova se skrijte! Onde gde stare kutijice stoje, ovde u pergamentu smee boje, u rbinama lonaca i sprava, u dupljama mrtvakih onih glava. U takvom kru, memli, lomu, bubice vazda u svom su pravom domu. (Uvlai se u krzno.) Hajd, opet prekrij mi ramena! Gazda sam, kao u stara vremena. Al' nita mi ne vredi to nazvanje; ima l' tu kog da oda mi priznanje? (Povlai zvono, koje se oglasi gromkim, prodornim zvukom, tako da se prostorije zatresu i vrata pootvaraju.) FAMULUS (teturajui niz dugaak mraan hodnik): Kakav tutanj! Kakva strava! Svod i zid se iskrivljava; kroz prozore to trepere vidim: munja nebom dere; patos zjapi, a sa vrha sipi kre i sve se krha; vrata, vrsto zaipljena, udom su raspeaena. Gle! Tu neki din ogrnb Faustovo staro runo! Kako mae! Okom treca! Pred njim koleno mi kleca. Da pobegnem? Il' da stojim? Ah, za ivot svoj se bojim! MEFISTOFELES (domahuje mu): Uite, prijatelju! Ta vi ste Nikodemus. FAMULUS: Tako je, uzvieni gospodine. Ogetiz MEFISTOFELES: Neka to! FAMULUS: to me znate, to me veseli jako! MEFISTOFELES: Znam, znam, u godinama, a student svejednako, starino asna! Pa i ovek uen studira stalno, jer ne moe druke. Ovako kuu od karata ljudi svud grade za se, i mue se onoliko; al' zaman i duh najvei se trudi: nju ne sagradi do kraja jo niko. Al' va je gazda potkovan u svemu, va doktor Vagner plemeniti; malo e danas ljudi biti da nisu sluali o njemu! U naunome svetu on je prvi, na okupu ga sam on odrava, svakoga dana mudrost umnoava.

A oko njega, eljna znanja, vrvi gomila slualaca svakog dana. S katedre blista kao lua; njemu je mo, ko svetom Petru, dana nizine i visine da otkljua. Svaija slava u zasenak pada ispred njegove misli plamne; i Faustovo ime ak potamne, on jedini je pronalaza sada. FAMULUS: Izvin'te, gospodaru, ako kaem da se u tome sa vama ne slaem: reima takvim nema mesta; jer on je sasvim skroman u sutini. Otkako nepojamno nesta veliki onaj mu, on ne zna ta da ini; za njegov povratak on stalno moli Boga, utehu i spasenje oekuje od toga. Doktora Fausta radna soba eka svog starog gospodara jo nedirnuta, ko u davno doba. Jedva i sam sa strahom je otvarah. Kako se ovo zvezde sustekoe? K6 da se svaki zid od straha srui; dovraci zadrhtae, reze sve ispadoe, inae amo ne biste ni uli. MEFISTOFELES: A gde se sad taj ovek skri? Nek doe! K njemu vodite me vi! FAMULUS: Ah, ne znam da l' bih prekriti mogo zabranu koju izree mi strogo. Mesecima, svog krupnog dela radi, u kajdubljoj tiini radi. Najneniji od sviju naunika sada je pravog umurdije slika: i nos i ui nagaravio, od duvanja mu pogled zakrvavio; tako se svakog trena pati; a zveket kleta ko muzika ga prati. MEFISTOFELES: A to mi pristup ne bi dao? Ja bih mu sreu upravo ubrzao. (Famulus odlazi, Mefistofeles dostojanstveno seda.) Samo to ovde se posadih, a jedan znani gost ve hrli otpozadi. al' ovog puta on je od novaka; bie mu drskost bezgranino jaka. BAKALAUREUS (dojurivi kroz hodnik): Sva se vrata otvorie! E, pa nadam se da vie nee ovek iv u tami

i u memli da zaami kao mrtvac, usred tmine od ivota ak da gine. Sve se ljulja, kua tone, zidovi se kraju klone; ako to pre ne izaem, smrt pod krem u da naem. Izuzetno ja sam smeo, ali dalje ne bih hteo. Tu od znanja slaba vajda! Leta prooe od kada dooh, plaljiv i potiten, da nauke tu upiem; verovo sam bradonjama, krepila me prazna slama! Lagahu iz starodrevnih knjiga, toboe uevni; nisu u to verovali, no mi samo ivot krali. Ali gle! U polutami jo tu jedan od njih ami! Sad u udu diem vee: umotan u krzno smee, on jo sedi tu sred knjiga ba kao to ostavih ga! Bee spretai, nema ta, kad jo ne shvatah ga ja; al' to danas ne pomae. Hajde da mu se pokaem! Ako vas, stari gospodine, Bog ne obli mutnim valom Lete svega, ako vam glavu elavu ne smuti, s priznanjem aka pogledajte svog koji ee amo ka vama uputi, osloboen svih akademskih stega. Vi ste jo kakvog odonda vas poznajem; a ja promenjen pred vas stajem. MEFISTOFELES: Milo mi to vas opet mogu sresti. Jo onda sam vas poeo da cenim. Po gusenici ve i pokretima njego zna kakav lep e leptir se izvesti. Kovrde, ipke, svileno odelo, u tom ko pravo uivaste dete perin, pak, niste nosili, zacelo? a sasvim potkueni sad idete. Vi izgledate valjan, rezolutan; nemojte samo biti apsolutan. BAKALAUREUS: Gospodine moj stari! Ovo je stara soba; al' setite se duha novog doba, pa se okan'te dvosmislenih pria;

sad uvamo se dobro takvih ia. Naivnog zavitlavaste mladia bez napora i bez vetine; al' danas nigde to ne smeju da ine. MEFISTOFELES: Kad istinu im obznanjuje istu, ne mare za nju utokljunci kusi; al' posle mnogo leta, kad nju istu svak od njih grubo na koi iskusi, misle da to u njinoj nie upi, pa uitelje grde da su glupi. BAKALAUREUS: Hulje to moda! Ima l' ue kog da istinu nam svu u lice kae? as malo skrati, as doda od svog, as smrtno strog, a as se prenemae. MEFISTOFELES: Za uenje vam treba vreme silno; a stalo vam je, vidim, da vi uite druge. Zacelo, kroz sve ove zime duge iskustvo nakupiste izobilno? BAKALAUREUS: Iskustvo! Prah i pena, nego ta! I s duhom nije ravnopravno! Priznajte: to se znalo ve odavno, uopte nije vredno da se zna! MEFISTOFELES (nakon pauze); Ve dugo miljah da sam glup, a sad se sebi inim zaista bljutav i tup. BAKALAUREUS: Divno! Razbora pravog eto: Prvi ste starac razuman kog sretoh! MEFISTOFELES: Za zlatom tragah preko sveta cela, a jedino ugljevlje grozno skupljah. BAKALAUREUS: Priznajte, vaa lobanja i ela ne vrede vie nego ona uplja! MEFISTOFELES (dobroudno): Od vreanja ti nema igre drae? BAKALAUREUS: Kada je Nemac utiv, on tad lae. MEFISTOFELES (koji se na svojoj stolici sa tokovima sve vie pribliavao proscenijumu, obraa se parteru): Ovde mi vazduh i svetlost skoro nesta. Nai u, valjda, meu vama mesta? BAKALAUREUS: Ko nije vie nita, a sujetno bi hteo da bude neto jo, za ludnicu je zreo. Krv je pokreta celog ljudskog bia, a gde je ivlja nego u mladia? Tu sveom snagom to se ne odmara

nov ivot ona od ivota stvara. Sve vri, sve kljua, puca sve od zdravlja, sve slabo pada, sve se krepko javlja. Dok mi ve pola osvojismo sveta, ta postigoste vi? Sve vama smeta, smiljate, sanjarite, pa sa stravom odbacujete to vam krui glavom. Dabome! Starost groznica je kleta, ledena beda to bubica je puna; ko god navri tri'est leta nek se u ive ne rauna. Najbolje vam je: krepajte na vreme. MEFISTOFELES: Na takve rei i avoli neme. BAKALAUREUS: Ako ne elim, avola ne sme biti. MEFISTOFELES (u stranu): E, ekaj, avo e ti stupicu postaviti. BAKALAUREUS: Ovo je omladine dunost sveta! Dok ga ne stvorih, i ne bee sveta; izvadih Sunce iz dubokog mora; zavitlah Mesec da leti preko gora; tad okiti se dan svud ispred mene, sva Zemlja procveta mi, zazelene; na moj se jedan mig, te prve noi, razavi zvezda sjaj u svoj punoi. Ko li, sem mene, sve mee uniti i filistarsku misao to titi? Slobodan idem, ko to duh mi zbori, za svetlom koje u biu mi gori i hitro hodim, due opijene, gledaju sjaj, dok mrak je iza mene. (Ode.) MEFISTOFELES: Putuj, originale glave uplje! A da zna, vrlo uvreen bi bio: nema te misli, pametne il' glupe, o kojoj neki predak ve nije promislio! Ali ni ovo nas ne ugroava; godina-dve, i bie druke sve: ma kako da se ira izmotava, na kraju vino postane od nje. (Mlaim gledaocima u parteru, koji ne aplaudiraju.) Dok priam, vi ste hladni; nita zato, to u vam, dobra deco, progledati; avo je prastar pomislite na to; nek ostari ko hoe da ga shvatm! LABORATORIJA srvdnjovekovnog izgleda; glomazni, grubi aparati za fanta-

stine svrhe. VAGNER (za ognjitem): aavi zidovi trepere od zvona koje jei besno; jo dugo potrajati nee oekivanje neizvesno. Ve svetlost se kroz tamu kree: ve na dnu boice se ari ugljevlje ivo, laki plamen ko najdivniji alem-kamen munjama pomrinu zari. Svetlost se beliasta die, ah, da je sad zadrim samo! Boe, to vrata kripe tamo? MEFISTOFELES (ulazei): Sa sreom! Prijatelj vam stie. VAGNER (bojaljivo): Dobro mi doli u zvezdani as! (Tiho.) Al' obuzdajte dah i glas! Zbiva se neto emu nema para. MEFISTOFELES (tie): A ta to? VAGNER (tie): Jedan ovek sad se stvara. MEFISTOFELES: ovek? A koji zaljubljeni par zatvoriste u ovaj dim i ar? VAGNER: Ma otkud! Moda s kojom su se ljudi plodili dosad smeh u nama budi. Tanana taka iz koje navirae ivot do sada, i snaga iz nae due, to davae i uzimae, naumna samu sebe da oznai, da najpre blisko, pa tue privlai lieia sad je svoga dostojanstva; ivotinja nek tera ta poganstva, al' ovek, sa svim silnim darovima, istije, vie poreklo nek ima. (Okrenut ognjitu.) Gledajte! Sija! Sad zbilja ima nade da e, kad mnoge tvari se ugrade i smeaju jer smesa sve tu ini i ljudska tvar se polako komponira, i glinom u retorti izolira i kako treba destilira nastati slavno delo u tiini. (Ponovo okrenut ognjitu.) Stvara se! Ve se bistri masa! Izvesnost vea svakog asa! to ko prirodnu tajnu veliali smo pre,

sad putem uma mi kuamo smelo, i to je bilo organsko u nje, kod nas se javlja ko kristalno delo. MEFISTOFELES: Ko dugo ivi, nagleda se svega, na svetu nita novo ne nastaje za njega; odavno ve, dok zemljom bludih, posmatrah mnogo kristalisanih ljudi. VAGNER (koji je dotle neprestano paljivo gledao boicu): Narasta, bubri, jarko gori, za tili as e da se stvori! Veliki naum spoetka lud izgleda; al' sluaj bie od sada iskljuen, pa e ovakav mozak prvog reda i mislilac da gradi ubudue. (Ushieno gleda boicu.) Odzvanja staklo od umilne sile, muti se, bistri; omanuti nee! Vidim, uz pokrete se mile tu ljubak oveuljak kree. Trae l' to vie svet i ljudski duh? Jer tajna belodana tu je: loklonite tom zvuku sluh i on e kao glas i jezik da se uje. HOMUNKUL (iz fiole, Vagneru): Tatice, kako si mi? To ba ne bee lako! Hajd, na grudi me neno privini ko svog sina! 16880] Al' ne prejako, da ne prsne staklo. Ovo je stvari osobina: prirodnom ni sav svemir nije dosta; a skuen prostor trai sve to vetaki posta. (Mefistofelesu.) I ti si ovde, roae pun ala? U pravi as! E, ba ti hvala. Dobra te sudba ovamo dovela; poto postojim, moram i da delam. Smesta bmh hteo posla da se latim; uz tvoju vinost napor u da skratim. VAGNER: Jo samo jednu re! Dosad se patih, jer odgovor na pitanja svi trae. Na primer samo: niko jo da shvati kako se dua s telom lepo slae, vrsto se dre, kao da ne kane nikad se jedno s drugim rastajati a ipak stalno jedno drugom dane zagoravaju. Zatim MEFISTOFELES: Stoj! Problem je zanimljiviji za mene: to se ne trpe mukarci i ene? To nikad ne zna, prijatelju moj.

Tu ima posla, to ba mali trai. HOMUNKUL: ta treba? MEFISTOFELES (pokazujui na vrata sa stranv): Ovde talenat pokai! VAGNER (neprestano gledajui u fiolu): Zbilja si ponajljupkije deae! (Vrata sa strane se otvaraju, vidi se Faust opruen na leaju.) HOMUNKUL (zaueno): Znaajno! (Fiola isklizne iz Vagnerovih ruku, lebdi iznad Fausta i osvetljava ga.) Lepo drutvo! Bistra voda u gustom lugu; ene to se svlae, prelepe! divna i sve lepa zgoda. Al' jedna likom blistavim odskae, od herojskog je il' boanskog roda. U providnu vedrinu ona stupa, rashlaujui ar ivota mio kristalnim valom to je obgrlio i plemenito njeno telo kupa. Al' kakav lepet krila i nemirno pljuskanje mreka zrcalo prozirno? Devojke bee, strah ih hvata, vriska; kraljica uva jedina spokojstvo i gleda s gordim, enskim zadovoljstvom labueg kneza kako joj se stiska uz kolena, navaljuju, al' pitom. I kao da se navikava pri tom. Ali najednom gusta magla krije prizor od koga lepeg bilo nije. MEFISTOFELES: Bogami, veze bajke govorei! Ni manje derle, ni fantasta vei. Ne vidim nita HOMUNKUL: Verujem. Pa gde bi slobodan pogled mogo biti tebi, u doba magle odraslom severnjaku, u vitekom i popovskome mraku! Tebi je samo pomrina dom. (Obazirui se.) Kamenje mrano, memljivo i gadno, vijuge, iljci lukova, sve jadno! Ako se ovaj iz sna prene sada, umree smesta eto novog jada. Labude, vrela, lepotice gole slutnjom je ugledao u svom snu; pa kako bi da privikne se tu! ak i ja, prilagodljiv ponajbolje, tu jedva izdravam, kraj sve volje. Napolje s njim sad! MEFISTOFELES:

Taj mi ishod godi. HOMUNKUL: U bitku ratniku naredi, a devojku u kolo vodi, pa e sve divno da se sredi. Klasina no Valpurgina se svetkuje ba u ove ase; najbolja zgoda da se on nae u elementu svom. MEFISTOFELES: Jo nita ne uh ja o tom. HOMUNKUL: A otkud vesti te do vas da svrate? Za aveti romantine vi znate jedino, ali aveti se prave moraju i ko klasine da jave. MEFMSTOFELES: A kuda vodi put? Na vrh kog brega? Ve mi se gadi od antikih kolega. HOMUNKUL: Severozapad tvoj je zabran mili, Satano; al' sad jedriemo ili na jugoistok drveem obrubljen tu Penej tee, pun zaliva sveih, a u planini, u klanac udubljen, stari i novi Farsal lei. MEFISTOFELES: Ah, mani sva ta klanja neprestana izmeu roblja i tirana! Ve mi se smui; im zavre to, poinju ispoetka staro zlo; ne vide da ih samo zavitlava Asmodej, sila pokretaka prava. Bore se, vele, svi zarad slobode; kad pogleda, to rob se s robom bode. HOMUNKUL: Ne diraj ljudske ratoborne udi; svako se mora kako zna da titi, jedino tako sazrevaju ljudi. Al' kako e nam ovaj ozdraviti? Ima li sredstva, ovde ih primeni, a ne moe li, sve prepusti meni. MEFISTOFELES: S Brokena tota pogodno bih znao, al' pred paganskim rezama sam stao. Grci ne behu nikad bogzna ta! Al' igrom ula mame srca sva, zaslepljena, u veseo greh burni; za nae svi e rei da su tmurni. A sada, ta? HOMUNKUL: Ti bistar si inae;

pa valjda neto vetice ti znae tesalske to ti nee biti krivo. MEFISTOFELES (poudno): Tesalske! Krasno! O biima tmm odavno sam se raspitivo. Iz noi u no da pored njih bdim, u tome ne bih, verujem, uivb; ali da svratim, probam HOMUNKUL: Plat mi daj, pa viteza da ogrnemo njim! To krpe e vas ko i dosad, mnim, poneti skupa u daleki kraj; ja u svetleti napred. VAGNER (bojaljivo): A ja? HOMUNKUL: Stari, ovde e vane obavljati stvari. Razavijaj pradrevne pergamente, ivotne brino skupljaj elemente i sklapaj ih, ko to u knjizi pie, misli na ta, na kako jo i vie. Da proem sveta parence, a potom nai u, valjda, takicu nad jotom. Tad cilj e biti postignut golemi; zasluio je ko ovako stremi zdrav ivot dug, ast, zlato, veliinu, a moda i nauku i vrlinu. Zbogom! VAGNER (alosno): Pa zbogom! Srce mi se kida. Strepim, ve neu videti te nigda. MEFISTOFELES: Sad brzo k Peneju, po tami! Roae mladi, silan si mi ti! (AA zre&agogez.) Na kraju zavisimo svi od bia koja stvorili smo sami. KLASINA VALPURGINA NO Farsalska polja Mrak ERIHTO: Na ove noi svetkovinu jezivu ja, turobna Erihto, evo dolazim; ne tako gadna ko to zlobni pesnici izobilno me grde ... Stati ne znaju

u pokudi i hvali ... Ve mi dolja sva belasa se od vala sivog adorja, ko one brine, grozne noi paslika. Koliko puta ovo ve se ponavlja! I u svu venost jo e se ponavljati... Nijedan ovek drugog rado ne gleda; ko snagom stekne carstvo, snano vlada njim. Jer svaki onaj koji ne zna svojim Ja da upravlja, nad susedovom voljom bi i odve rado upravljao oholo ... Al' ovde veliki je primer izvojten za silu to suprotstavlja se silnijem i za to kako mili, hiljadocvetni slobode venac kida se, a lovor krut sad oko glave vladarske se obvija. Tu Magnus snivae da mo mu procveta, a onde Cezar bdio je, kolebljivi jeziak motre! Oni e se poneti. A svet ve zna ko uspeh je poluio. Rumene vatre straarske se are svud; krv prosuta odbleskuje, njom die tle, i primamljena nonim sjajem udesnim predanja helenskih se skuplja legija. Kraj vatara leluja, ili udobno tu sedi drevnih dana lik bajkoviti.. . Iako nepun, blistav Mesec die se i blag sjaj lije svuda; privid atora iezava, i vatre gore plavkasto. Al' kakav li je to meteor nenadan? Sav blistav, loptu telesnu obasjava. Tu slutim ivot. Meni se ne prilii da pribliim se ivome, kom tetna sam; lo glas bih stekla, ne videvi koristi. Ve sputa se. Da smotreno se sklonim ja! (Udaljuje se.) (Vazduni putnici u visini.) HOMUNKUL: Iznad stravnih plamenova obleem jo jedan krug; sablasna je slika ova koju prua do i lug. MEFISTOFELES: Ko kroz prozor na Severu vidim, kroz sav kr i lom, gadne aveti: tu, veruj, meni je ko onde dom. HOMUNKUL: Gle, trkljasta neka ena grabi tamo sve u kas. MEFISTOFELES: Ba je dobro uplaena; u vazduhu vide nas.

HOMUNKUL: Neka je! Ti sad na zemlju viteza poloi svog da oivi; ivot njemu sred carstva je bajki tog. FAUST (dodirnuvi tle): A gde je ona? HOMUNKUL: Ne bih mogo znati, al' neko e nam tu odgovor dati. Hajd, pre no to se dan probudi, trai, i ognjeva se dri; ko se ka majkama usudi, nema ta vie da izdri. MEFISTOFELES: I mene ovde eka ar; al' mislim, najbolja je stvar da svako izme plamenova zae i svoju pustolovinu da nae. A da bismo se opet zbrali, svetiljkom ti zazvoni, mali. HOMUNKUL: Nek samo seva, zvei svuda. (Staklo tutnji i silno zasvetli.) Napred u nova divna uda! FAUST (sam): Gde li je ona? Sad ne pitaj dalje! ... Ne samo gruda to drae je tu, il' talas to je zapljuskivo nju, ve mi i vazduh njezin govor alje. Evo, ko udom, sred Grke sam svete! Osetih odmah tle na koje sleteh. im, uspavanog, duh me nov proari, ustah, u dui kao Antej stari. Makar tu stvari najudnije sreo, pretraiu lavirint plamni ceo. (Udaljuje sv.)

Na gornjem Peneju MEFISTOFELES (njukajui unaokolo): Dokle kroz ove vatrice krstarim, sve manje tu sam; gotovo sve golo, tek poneki u kouljama starim: bestidno sfingi i grifona kolo kovrdavo i krilato, to spreda i otpozadi oko gleda ... I mi smo s nepristojnosti uveni, al' je antika odve iva meni; to treba novim premazati duhom

i odenuti u pomodno ruho .. . Ba gadan svet! Al' nije mi na ino, ko nov gost moram pozdraviti fino ... Sa sreom, lepojke i vi, mudri gruboni! GRIFON (kretei): Nismo gruboni, ne! Mi smo grifoni! Ko voli da je grub? Iz svake rei po deli njenoga porekla zvei: gr, grmalj, grdan, grbav, grozan, grobni, etimoloki podjednako shodni, nisu nam zgodni. MEFISTOFEL ES: Al' valjda ste skloni ponekom gr u nazivu grifoni? GRIFON (kao gorv, a tako i dalje): Naravno! Grabi" nam je vrlo srodno kude to katkad, al' je neophodno; nagrabi samo cura, zlata, kruna, to najee blagosilja Fortuna. MRAVI (kolosalne vrste): O zlatu re je: mi ga sakupismo svu silu, pilje njime napunismo; al' narod Arimaspa otkri gde je; ote ga, pa nam se jo sad i smeje. GRIFONI: Izvui emo ve od njih priznanje. ARIMASPI: Ne, valjda, ove slavljenike noi! Do jutra, pak, zacelo emo moi da prevezemo sve imanje. MEFISTOFELES (svvi meu sfinge): Ovde se rado svikavam i lako! Razumevam to kae svako. SFINGA: Svaki na zvuk je ko dah duhova tih, vi potom otelovljujete njih. Pre daljega poznanstva, reci ime. MEFISTOFELES: Daju mi mnoga, mislei da time mogu da imenuju mene. Ima l' Engleza tu? Oni krstare vazda po svetu, traei uvene ruine, vodopade, crkve stare; ovo bi bio cilj dostojan njima. E, u njihovim starim pozorjima mene su zvali: Old Iniquity. SFINGA: A to? MEFISTOFELES: Zar znam! SFINGA: Pa dobro! A da l' ti

znanjem o kolu zvezda raspolae? Zna li da to o sadanjici kae? MEFISTOFELES (diui pogled): Sja polumesec, roj zvezda nebom veje, a meni ovde tako prisno sve je, tvoja me lavlja koa divno greje. teta da drsko tamo gore etam; no daj da neto odgonetam! SFINGA: Sebe izreci, ve zagonetka to je. Pokuaj bie da razloi svoje: Potreban pobonjaku ko i zlima; prvom da o ta ma tupiti ima, drugima da s njim proteraju bes a zato sve to? Da zabavi se Zevs," PRVI GRIFON (krvtei): Ne marim ovog! DRUGI GRIFON (jav kretei): ta e nam on sad? OBOJICA: U nae drutvo ne spada taj gad! MEFISTOFELES (brutalno): Misli li, zar, da gostov nokat eka slabije no ta tvoja kanda teka? Pokuaj samo! SFINGA (blago): No, ostati moe, al' brzo sam poelee da ode; u tvojoj zemlji dua ti se dii, al' ovde ti je loe. sve mi lii. MEFISTOFELES: Gore si zgodna, al' dole si prava mvotinja, i to me uasava. MEFISTOFEL ES: Ovakve kletvom gonio si pre, a sad ti, kanda, ne smetaju nita; kad ovek dragu trai gde, dobro su dola ak i udovita. FAUST (sfingama): Recite, enske spodobe, da l' igde neka od vas Helenu vide? SFINGE: Na soj do njenih dana se ne probi, jer poslednje ve Herkul pobi. Moda ti Hiron neto rekao bi; on juri divlje po sablasnoj noi i, ako ushte, mnogo e pomoi. SIRENE: Kod nas bi se nasluao!.. . Kad se Ulis snishodio te nas uz put pohodio, on je mnogo pria znao;

morem zelenim zaplovi i dobrodi u na kraj ue ceo izvetaj. SFINGA: Laima ne veruj ovim! Kao Ulis ne vezuj se, naim savetom potkuj se; Hiron e ti plemeniti sve to eli poveriti. ta kreti to, ta to lepee? Brzo, nevidljivo se kree, sve jedno za drugim prolee? Za lovca to bi bila muka. SFINGA: Ko zimske nepogode huka, izmiu strelama Alkida, to roj je hitrih Stimfalida, jastrepska kljuna, otrih nogu; kretanjem one pozdravljaju, jer presrene su ako mogu ko na rod da se predstavljaju. MEFISTOFELES (kao da je zastraen): Tu pti jo i neto drugo. SFINGA: Njih ne bojte se! To su glave lernejske zmije; mada su ve dugo bez trupa, misle da su sile prave. Al' recite, ta je to s vama? to ste nemirni tako? Ama, kud biste hteli? Kren'te samo! . .. Vijoglavku je onaj lep hor tamo stvorio od vas. Smelo haj'te, draesna lica pozdravljajte! Lamije to su, vino bude strast, osmehuju se, drska su im ela; za satirski su narod prava slast, jarija noga sve bi kod njih smela. (Faust se udaljava.) Hou l1 tu posle moi da ih vidim? SFINGA: Da! U to kolo vazduasto idi. Mi, iz Misira, navikle smo davno da stolujemo tisu' leta slavno. Potujte nas, i mi emo vam rei kako e Mesec, kako Sunce tei, uz piramide tisuletne, ko sudije nad narodima, poplave, rat, mir sve to ima posmatraemo nepokretne.

Na donjem Peneju Penej okruen vodom i nimfama. PENEJ: Nek kroz evar sav aptanje krene, sestre iz traka, nek umori um vrbaka, uti jasikovo granje naas prekinutom snu! Probudi me iz pokoja tmula nepogoda, koja zatrepta kroz reku svu. FAUST (prilazei reci): ujem, il' se ini meni, iz kroanja prepletenih, iza listova i granja ko da ljudski glas odzvanja. Talas sja kroz eretanje, uv je slatko aljakanje. NIMFE (Faustu): Na obalu ovu ti lezi, ne strepi, sav umor svog tela sveinom okrepi, mir odavno neznan da oseti tu; a mi emo tvome uboriti snu. FAUST: Ne, bdiu! Dajte mi da gledam stvorenja ta neuporedna to tu ih okom aljem sam. Divota kakva proe mene! Da l' snovi to su? Uspomene? Po drugi put tu sreu znam. Voda se kroz sveinu unja uzlelujalog gustog bunja, i jedva da umori sprud; u isti pliak za kupae svetlucajui tu se stae sto kladenaca odasvud. Tu enska tela obnaena, u talasima odraena, ushien pogled hvata moj! Veselo tad u vodu slaze, plivaju drsko, plaho gaze; pa najzad vriska, reni boj. Tu trebalo bi da se skrasim, da udnju prizorom tim gasim, al' dalje streme duh i vid

da probiju se kroz koprenu gde kraljicu preuzvienu zbijenog lia krije zid. udesno! I labudovi dolaze, i svaki plovi kao velianstven un. Mirno, pripijeni tesno, ali gordo, samosvesno glavu pokreu i kljun ... Jedan, pak, pred sve ostale isplovljava, see vale; smelo prsi se ko kralj; nadimaju perje modro k svetilitu on je prodro dok se za njim valja val . .. Ostali plove amo-tamo, blistavi, spokojii, i samo s asa se zakave na as, skreui devojaku drubu da ne misli na svoju slubu ve jedino na sopstven spas. NIMFE: Poloite, sestre, ui na zeleno priobalje; kao da se umom rui potkovica zvuk udaljen. Ne znam ko to ovog asa s veu amo brzo kasa. FAUST: K6 da cela zemlja titra tutnje ispod konja hitra. Tamo se pogled die! Taj sticaj sree da li k meni ve stie? O, udo ponajvee! U punoj dokasa brzini, pun duha, odvaan se ini, blistavo beo konj ga nosi. .. Ne, ne varam se, znam ve ko si, ti si Filirin sin uvaen! Hirone, stani! elim da ti kaem HIRON: No, ta je? ta je? FAUST: Trk obuzdaj! Stoj! HIRON: Ne zastajem. FAUST: Na put me uzmi svoj! HIRON: Pa sedi! Mogu natenane tako da pitam: kuda? Sa obale te

kroz ovu reku poneu te lako. FAUST (sedajui): Kud hoe! Veno hvala ti za sve ... Ti, plemeniti vaspitau, koji sebi na slavu junake odgoji, argonauta vrlih lepi cvet i sve to pesnikov satvorili su svet. HIRON: Ne pominjimo to! ak i Palada ko Mentor poast ne stee ni pravo; na kraju svak se na svoj nain vlada, ko da ih niko nije vaspitavo. FAUST: Lekara, koji svakoj biljci daje ime, do sri korenje poznaje, sve rane celi i bolnome jad, duhom i telom krepkog, grlim sad! HIRON: Kad bi kraj mene junak ranjen pao, lek sam i pomo nalazio svima; al' najzad sve prepustih to sam znao biljarkama i popovima. FAUST: Veliki ovek sluati ne eli kada mu neko to pohvalno veli. On uklanja se skromno svemu i pravi se da ima ravna njemu: HIRON: I puku i vladaru, kanda, zna da licemerno polaska. FAUST: Ta priznaj, ipak, u svoje si dane najvee znao velikane, za plemenitim delom tee silno, ko polubog si iveo ozbiljno. Al' meu svim herojima tih dana kog drae za najvema valjana? HIRON: U argonautskom je krugu svako na svoj se nain poneim istako, i prema onoj snazi to ga pali uspevao bi gde ne bi ostali. Prvi su bili Dioskuri snani gde miica se i lepota trai. Odlunost, brzi in za tui spas, to Boreade iznese na glas. Jazon je krepak i promiljen bio, u veu gibak, a enama mio. Tanani Orfej, pogruen u miru, bolje od svih prebirao je liru. Danonono je Linkej otrovidi vodio brod kraj sprudova i hridi.

Skupa se lako kroz opasnost brodi: svi hvale onog ko delatno vodi. FAUST: Herkula ne spomenu! to? HIRON; Davnu mi enju budi to ... Aresa, Feba nisam znao, nit' Hermesovo velianstvo; ali sam ipak ugledao to sav svet slavi ko boanstvo. Roeni kralj! Divota njega gledati bee ko mladia; tovae brata starijega i najljupkija enska bia. Ne moe vie da se zgodi da Geja drugog takvog rodi ni Heba da u nebo vodi; uzalud njega pesme slave, uzalud ga od stene prave. FAUST: Mnogi je vajar njegov kip satvorio, al' najlepi se sad pokaza meni. O najlepem mukarcu si govorio, pa zbori sad i o najlepoj eni! HIRON: Lepota enska nije bogzna ta, esto je kip ukoen pod lepotom; veliam samo bie koje sja i kipti veselou i ivotom. Lepota sama sebe blai; privlanost daju njoj tek ljupke drai kao Heleni, dok je nosih ja. FAUST: Nosio si je? HIRON: Na leima, da. FAUST: Ne samo to sam oamuen dosta, ve mi i ovo sedlo sreom posta! HIRON: Ovako drala me, ko ti sada, za grivu. FAUST: O, izgubih se! Pa kada i kako? Priaj priu tu! Jedino za nju udnjom znam! Odakle, kuda nosio si nju? HIRON: Odgovor lako moi u da dam. Dioskuri su spasli u to doba sestricu od otimakih strahoba. Ovi ih, na taj poraz nesviknuti,

ko vuci poterae ljuti. Eleusinske movare zadre brau i sestru da poteku bre; zagaze braa, ja preplivam preko; tad ona skoi s mene, milujui vlanu mi grivu, sve zahvaljujui ljubazno-umno, samosvesna, divna! Mlada, za mene starog srea iva! FAUST: Tek deset leta!... HIRON: Filolozi tebe prevarili su, vidim, ko i sebe. Mitoloke su ene drugo: njima slobodno daju lik u stihovima; nit' punoletstvo niti starost znaju, privlae uvek, mlade ih otimaju, pa i ve zrele ljupkou raznee; ukratko, vreme pesnika ne vee. FAUST: Pa neka ni nju vreme ne sputava! Ahil u Feri nae je gde spava, vanvremen i sam. Retku sreu dobi: izvojti ljubav nasuprot svoj kobi! Pa zar i ja, to tako silno udim, da taj jedinstven lik u ivot ne probudim? To veno bie, ko bogovi silno, i uzvieno i neno umilno? Ti negda, a ja danas videh nju. eljenu, ljupku i prelepu svu. Sputan je duh moj, sve me bie pee; iveti neu ako je ne steem. HIRON: K6 ovek ti si ushien, uzbuen; al' duhovima ini se ko sluen. No sudba za te, evo, sreu sprema; jer svake godine, na dva-tri trena, stupam pred Manto, pred ker Eskulapa; tiho se ona moli, ruke sklapa preklinju oca da lekare goni te da jedanput umudre se oni i tako od ubijanja ih skloni. Od svih sibila najvema je draga, ne luduje, milosrdna je, blaga; korenjem snanim, uz neto strpljenja, dovee ona do tvog isceljenja. FAUST: Ne elim da se leim! vrst sam ja! Tad bih, ko drugi, ostao rob tla. HIRON: Ne prezri snagu izvora i bilja! Brzo sa mene! Stigli smo do cilja.

FAUST: Na koje kopno doveo si mene kroz no i ljunak i vale ledene? HIRON: Rim s Grkom tu je bio bitku teku, Penej je desno, levo Olimp tu je; najvee carstvo nesta tu u pesku. Kralj pobee, graanin trijumfuje. Pogledaj! Onde, sasvim u blizini, die se veni hram na meseini. MANTO (potonula u sebe, sanjarei): Od konjskih potkovica sveti prag tutnji, ko da kroi poluboanstvo k meni. HIRON: Tako je! Otvori oi! Samo se preni! MAKTO (budei se): Dobrodoao! Opet stie! HIRON: Pa i tvoj hram se tu jo die! MANTO: Jo neumorno svud krstari? HIRON: Ti za sklonjenost tihu mari, meni je kruenje najpree. MANTO: Ja ekam, oko mene vreme tee. A on? HIRON: No grozna donese ga, kiptei amo baci njega. Helenu eli, za njom ludi, a ne zna kako, ne zna gde; bolesniji je od svih ljudi, lek Eskulapov treba mu to pre. MANTO: Tog volim ko za nemoguim udi. (Hiron je ve daleko.) Drznie, ui i veselo hodi! Taj mrani hodnik Persefoni vodi. Na dnu Olimpa, sred peinskih tmua, zabranjen pozdrav u potaji slua. Kriom sam nekad Orfeja tu uvela; ti proi bolje! Hrabro! Vedra ela! (Silazv.) Na gornjem Peneju, kao i pre SIRENE: U Peneja vale hladne skoimo i zaplivajmo,

divne pesme zapevajmo, prelepe za ljude jadne! Bez vode nam nema spasa! K Egejskome moru zato da krenemo, obilato uivaju sred talasa! ZEMLjOTRES Al' vali se ustavie, pene se, ne teku vie! Drhti zemlja, jaz se stvori, sve se dimi, puca, ori. Beimo ka mirnoj vodi! Ovo udo svakom kodi. Plemeniti vedri gosti, brzo k morskoj sveanosti, gde titravi sjajni vali tiho struje ka obali; gde dvostruko Luna sija, svetom rosom nas omija; onde nas sloboda eka, ovde zemljotresa jeka. Beite to pre, to pre! Jezivo je ovo tle. SEIZMOS (mumlajui i lupajui u dubini): Jo jedanput, mora ii! Uprite, pa emo dii i na povrinu stii da svi pobegnu od nas. SFINGE: Kakvo odvratno drhtanje, grozna huka i tutnjanje! Kakvo runo kolebanje, njihanje i opiranje! Kakav gadan huk i glas! Ali ne bi sam pakao odavde nas pomakao. Sad se die, udom istim, jedna kupa. To je isti onaj stari, sedobradi to ostrvo Del sagradi, porodilje jedne radi iz mora ga istisnuvi. Napregav se i pogauvi, uprevi se i ruknuvi, on se kao Atlas kree, die zemlju i drvee, die pesak, mulj i glinu naih reka u visinu. Tako delom povrinu nae mirne dolje kida. I uz neumor-silinu, ogromna karijatida,

nosi silan sklad kamenja jo od zemlje do ramenja; ali dalje stii nee, sfinge mesto zauzee. SEIZMOS: Ja ovo sasvim sam iznesoh, dobiu, valjda, hvale cvet: jer da ne drmah i ne tresoh, zar tako lep bi bio svet? Zar bi vam venac brda bio eterski tako plav i jasan, da ga ja nisam isturio u slikoviti prizor krasan kada pred Noi i Haosom, precima svih zemaljskih dana, Pelionom se grudvah ja i Osom u drutvu obesnih Titana! Besnesmo, puni strasti mladalake, dok nismo najzad, umorni od svega, Parnasu, kao kape blizanake, natukli greno oba brega ... Apolonov je tu radostan dom, gde sa muzama peva esto. ak za Jupitra i za njegov grom uzdigao sam visok presto. Sad sa ogromnom tenjom strasnom iz ponora ja opet prodreh u novi ivot zovu glasno vesele stanovnike bodre. SFINGE: Pradrevna su, rekle bismo, sva iskrsla gorja ta, da videle same nismo kako nikoe iz tla. Jo uzbrdo se iri gusti bunja, jo stena k steni tiska se i ljulja; al' sfinge za to ne haju ba nita: uvaju sveti mir svog boravita. GRIFONI: Kroz procepe svud se iskre zlata ljokice i liske. Ne dajte da otmu blago! Napred, mravi, onim tragom! HOR MRAVA: Kako su dinovi digli te gore, gmizavi sinovi, napred sad gore! Koraka laka kroz procep tuda! Mrvica svaka vredna je truda.

trunke najsitnije, najmanju troku u svakome oku. Zlata ovamo, marljive ete! Neka vam samo noice lete! GRIFONI: Nek se to vie zlata nae! Mi emo na to staviti kande, to e najbolje reze biti; tako se velika riznica titi. PIGMEJI: Evo, mesto zauzesmo! Ko zna kako to se zbi. Ne pitajte odakle smo, prosto, ovde sad smo mi! Za ivljenje i milinu pogodne su zemlje sve; gde god vidi naprslinu, i patuljak je kraj nje. Patuljice s patuljcima, uzoran je svaki par. Ko bi znao da li ima i U RaJU takav ar. Al' na ovoj zvezdi vedroj najlepe je za na hod; Istok ili Zapad tedro majka Zemlja raa plod. DAKTILI: Kad ona za no zna da ivot malima da, i najmanje e znati da rodi i da prati. STAREINE PIGMEJA: Brzo sad gmiite, posvuda stiite! Hitrije radite, snagu naknadite! Iskujte, mada mir je, ve sada oklope, oruje, vojsci da poslue. Mravi, ne stajte, hitro nam dajte mnogo metala! Kao da krila imate, mala vojsko daktila: drva nam stvorite! umura traite, pa ga naslaite,

vatru razgorite! GENERALISIM: S lukom i strelom, sa etom celom onamo krenite, aplje ustrelite koje se, drske, gnezde sred trske! Nek se ne spase nijedna jedina, da pera nam njina lemove krase. MRAVI I DAKTILI: Da l' nas ko uje? Od gvoa tog samo se kuje lanac za nas. Dalek je spas; lukavo stog! IBIKOVI DRALI: Samrtniki krik, stenjanje! Uplaeno lepetanje! Kakvo jeanje to prodre u visine ove modre! Krvlju aplji pobijenih sve se jezero crveni; pohlepa se gadna kiti njinim perjem plemenitim. S glava hulja ve se klati krivonogo-trbuatih. Svi to putujete s nama nad gorama i vodama, svetite se, svi drugari, u pravednoj ovoj stvari! Ne alite ni krv svoju, vena mrnja ovom soju! (Rasturaju se kretvi u vazduhu.) MEFISTOFELES (u ravnici): Sa veticama severnim sam znao; al' sam pred tuim duhovima stao. Bloksberg je zgodno mesto; gde god zae moe za tili asak da se snae. Tu nas sa stvnv gospa Ilza titi, na vrhu svom e Hajnrih budan biti, Hrkaima, dodue, Bvda smeta, al' sve to stoji na hiljade leta. A ovde ko zna, makar kud da kree, da se pod njime tle podii nee? Veseo hodam niz ravnu dolinu, kad iza sebe ugledam planinu kako se die ne ba previsoku, al' ipak tol'ku da sfinge mom oku

zakloni. Jo ponegde niz do gori plamen oko tog uda to se stvori... Jo igra, lebdi, izmie u tami galantni hor i vragolasto mami. Polako! Kome trpkanje je milo, gleda da zgrabi neto, ma gde bilo. LAMIJE (povlaei Mefistofelesa za sobom): Hitajmo, hitajmo! Sve dalje hodajmo! A sad usporimo, brbljivo zborimo. Veselo vitlajmo, varajmo, vodajmo za sobom toga starog kurvara; njemu se noga drtava koi, ali se boi, opka, trkara za nama: neka, kazna ga eka! MEFISTOFELES (zastajui): Klete li kobi! Varani mukarci! Od Adama zavoeni glupaci! Mi ostarimo, al' ko mudar posta? Zar nisi bio zaluivan dosta? Znamo, do sri kvarna je ta fela; frakaju lica i uteu tela; nemaju niim zdravim da uzvrate, poputa trule gde god opipate. Da strvine su, to odlino zna, pa opet, tek to zviznu, zaigra. LAMIJE (zastajui): Okleva, usporava; natrag hajte, utei mu od nas ne dajte! MEFISTOFELES (koraajui dalje): Napred, i ne daj da te skobi sumnja na budalast svoj trag; jer da vetica nema, ko bi, do vraga, hteo biti vrag! LAMIJE (najumiljatije): Okruimo tog junaka; prema nekoj, svakojako, proee ga ljubav jaka. MEFISTOFELES: Istina, sred polumraka izgledate zgodne ene; ne bih hteo da vas kudim. EMPUZA (upadajui): Ljubazan i sa mnom budi! Primite u krug i mene! LAME:

Niko za nju tu ne mari, veito nam igru kvari. EMPUZA (Mefistofelesu): Evo roake male tvoje, Empuze s nogom magareom; mada ti konjsko stopalo je, nek si mi, roae, sa sreom! MEFISTOFELES: Miljah, me nepoznate kreem, a, na alost, rod blizak sreem; tu drevnu knjigu dobro znam: od Harca do Helade roak sam! EMPUZA: Smelo i brzo delam ja, pretvaram se u mnogo ta; a vama u ast ponajveu glavicu stavih magareu. MEFISTOFELES: Vidim ja da kod ove sorte veoma dre svi do svojte; ali ak uz opasnost pravu poriem magareu glavu. LAMIJE: Pusti je, jer od njenog zla plae se lepa bia sva; lepote sve i sve miline od njene nestaju blizine. MEFISTOFELES: I ove roaice nene sumnjive su mi teko njima! Na tim ko rua obrazima promene bie neizbene. LAMIJE: ik! Probaj samo! Nas je tuta. Dobitak glavni ne uputaj, ako si takav igra jak! to pohotno se tako trsi? Digo si nos i sve se prsi, a udvara se kao ak! Evo ga! Hvata, pokuava; skidajte maske, bia prava pokazujte mu na moj znak! MEFISTOFELES: Ponajlepu sam izabrao ... (Grli je.) O, kakva suva metla, jao! (Hvatajui drugu.) A ta? ... Lik ko u udovita! LAMIJE: I ne zaslui bolje nita! MEFISTOFELES: Onu bih malu da iscmaem.. . Iz ruku guter mi iskae! A glatke kike poput zmija.

Moda ta duga bolje prija ... tap Tirsov zgrabih! Opet varka. Umesto glave joj iarka. Kuda to vodi? ... Moda ona debela jo e biti sklona; da probam jo jedanput, daj! Mlohava, drusna; suvo zlato na Istoku bi dali za to... Al' puhara sad prsnu, vaj! LAMIJE: Rasturite se, lelujajte! Munjevito obleprajte tog uljeza, da vidi sad! Od kruga jezivog nek strepi kad mievi ga skole slepi! Jo jevtino je proo gad. MEFISTOFELES (stresajui se): Teko da sada neto vie znam; Jug ili Sever svud je apsurd sam, duhovi i tu i tamo gnusni, i pesnici i narod neukusni. Tu bee maskarada burna, ko svuda, samo igra ulna. Kad hvatah maske sav oaran, rugobe viah dah da staje ... Ja uivam da budem varan, samo da malko due traje. (Zaluta izmeu stenja.) Gde sam to? Dosad beh na stazi, a sad mi krem noga gazi. Puteljak onaj ravan bee, a sad se stene svud kostree. Zalud se verem, zalud suljam, gde li u nai moje sfinge? Doe mi skoro da posumnjam: za no se tol'ka gora digne! Ba vredan vetiiji roj sa sobom nose Bloksberg svoj. OREADA (sa ivca kamena): Ovamo! Moj breg stoji vazda isti otkako bee sazdan. Potuj litice i okomke, najdalje Pindove potomke! Stajae vrsto ova stena jo od Pompejevih vremena. Dok to to puka mata stvara s prvim se petlima razara. Ve esto gledah: niknu bajke te, pa zaas potonu u tle. MEFISTOFELES: estita glavo, svaka ast, ti koju grli snaan hrast!

Ni najsvetliji Lunin zrak ne prodire u ovaj mrak. Al' tu kraj bunja sad se vije neto to skromnu svetlost lije. Kako se sve to stie, splie! Zaista, Homunkulus bie! Odakle, vro? HOMUNKUL: Ja lelujam s mesta na mesto, enjom buJam da postanem, i to to mogu bolje; nestrpljiv, svoje razbio bih staklo; al' to to videh nije me podstaklo da uem tu za to jo nemam volje. Nego, u poverenju: sve niz polje pa dovde ganjah filozofa dva; priroda! samo ovo sluah ja. Od njih se vie neu rastajati, jer moraju zemaljski ivot znati; saznau, valjda, po reima njinim ta mi je najpametnije da inim. MEFISTOFELES: Najbolje, svog se dri puta! Gde sednu aveti na presto, i filozofu tu je mesto. Da im se svojim umeem dodvori, on odmah tuce novih stvori. Do uma nee doi ko ne luta; eli li ivot, svog se dri puta. HOMUNKUL: Savete dobre ne treba prezreti. MEFISTOFELES: Tad sevaj! Posle sve e se videti. (Razdvajaju se.) ANAKSAGORA (Talesu): S tvrdom se glavom sporiti ne vredi; zar dovoljno te dosad ne ubedih? TALES: Zal se pred svakim vetrom svija meko, ali od hridi dri se daleko. ANAKSAGORA: Ta hrid se stvori u plamenu snanom. TALES: to ivi, to je nastalo u vlanom. HOMUNKUL (izmeu obojicv): Da li bih s vama poi smeo? I sam bih nastajati hteo. ANAKSAGORA: TALES: Talese, kako um tvoj ovo shvata: za no podii to brdo iz blata? TALES:

Prirode ivi ne vee se tok za dan i no i asove i rok; sve oblikuje bdiju u tiini, nenasilna ak i kad krupno ini. ANAKSAGORA: Al' ovde jeste! Plutonska ljuta jara, eolska snana i razorna para zemljita ravnog probi staru koru, te silom smesta novu stvara goru. TALES: A ta se time dogaa u sledu? Tu je sad gde je, i to je u redu. Takvom se rasprom samo vreme hari i strpljiv narod voda i magari. ANAKSAGORA: Zaas roj mirmidona stupa, puna ih brega svaka rupa, pigmeja, mrava i palia i drugih vrednih malih bia. (Homunkulu.) Ti stremio visoko nisi, iveo pustinjaki ti si; moe li svii se na vlast, kraljevsku tebi dau ast. HOMUNKUL: ta veli Tales moj na to? Ne savetujem tako to; s malima ini dela mala, uz velike i mali raste. Gle onaj crni oblak drala! Narodu prete ptice tmaste, pa bi i kralj tu nao grob. Kljunova dugih, kandi otrih, na male su sa neba poli; odasvuda ve seva kob. aplje kraj jezera svog mirnog pobijene su bezobzirno. Al' kia strela ubilakih osvetu stranu raa sada i pobuuje bes roaki na grenu krv pigmejskog stada. ta vrede tit i lem na glavi? I ta apljina pera ta? Krije se daktil, kriju mravi! Bezglavo bei vojska sva. ANAKSAGORA (sveano nakon pauze): Dosad veliah bia ispod tla, a sada uvis obraam se ja ... Ti gore veno mlada, vanvremena, trooblina i troimena, Dijano, Luno, Hekato, hodi sad, pogledaj naroda mog jad! Ti iriteljko prsa, najsmotrenija,

presilno prisna, na izgled najsmirenija, raskrili svojih senki drela grozna da stara mo se bez vradbina pozna! (Pauza.) Da l' mi je prebrzo usliena molba to leti put lika uzviena, te poredak se sveta poremeti? Boginjin kruni presto amo stie. i sve je vei, sve blie i blie, ogroman, stravian za oko! Rujan mu plamen tmuri se duboko ... Ne blie! Silan kolut taj to preti kopno i more i nas e razneti! Istina zar je da tesalske ene, u ini uzdajui se paklene, pesmom te sa putanje smamile su, razornom navele te besu? ... Svetli se kotur sav zamrai, najednom prska, seva, zrai! O, kakav tresak! Kakva buka! Grmljava, strana vihor-huka! Povijte ispred trona elo! Pratajte! To je moje delo. (Baca sv licvm pa zemlju.) TALES: ta ovaj ovek sve vide i u! Ja ne znam ta se zbilo tu nit' osetih ta njega to uzbudi. Priznajmo, to su asi ludi, a Luna mirno treperi sa svoje putanje, kao uvek to je. HOMUNKUL: Pigmeja breg je sada, gle, iljat, a obal bee pre! Osetih: silan tutanj stade kada s Meseca stena pade; smesta bez razlike sve zdrobi, i dumane i svoje pobi. Vetine, pak, pohvalio bih to stvaralaki, tokom noi cigle, odozdo i odozgo se upree te brdsko zdanje to su digle. TALES: Smiri se! To u mislima tek bee. Pogani nakot! Nek mu je na zdravlje! Dobro to njihov kralj ne posta. Sad hajdemo na vedro morsko slavlje, gde aste svakog udesnoga gosta. (Odlaze.) MEFISTOFELES (penjui se sa suprotne strane): Moram uz strmo muiti se stenje, kroz vrsto staro hrastovo korenje! Na mome Harcu na katran mirie

smola, i ja to volim vie; pre svega sumpor... Al' kod Grka ovih ni trag od toga po zraku ne plovi; radoznao sam ba da pronjukam ime li hrane svoj pakleni plam. DRIJADA: Na domu svome umstvuj po domai, u tuoj zemlji s tim se nee snai. Nek zaviaju misli ti ne lete, hrastove ove potuj svete. MEFISTOFELES: Mislimo stalno na ostavljen kraj, na ta smo svikli, to je za nas raj. Al' kai, ta li u peini tamo, u polumraku, trostruko se povi? DRIJADA: Forkide! Hajde, smelo samo! Ne grozi li se. njih oslovi! MEFISTOFELES: A to da ne? Al' ta to vidim, ta? Moram, ma kol'ko gord, da priznam sebi: ovako neto jo ne spazih ja, raskovnik-koren gri bio ne bi ... Ko vidi ovu neman trojnu, ni crni greh ni ranu gnojnu smatrati nee runim on. Trpeli ne bismo mi nju ak ni na stranog pakla dnu; a tu sred zemlje lepote prebiva koja se slavnom, antikom naziva ... Miu se, mora da ih uznemirih, pite ko slepi mievi-vampiri. FORKIDA: Dajte mi oko, sestre, pa da sama vidim ko drsko unja se kraj hrama. MEFISTOFELES: tovane! Trostruk blagoslov mi dajte i dozvolu da priem. Jer sam, znajte, iako ovde ko neznanac stiem, u srodstvu s vama, mada ne najbliem. Ja gledah mnogog starodrevnog boga, Opu i Reu moje oi znae; i Parke, sestre Haosa i vae, videh jo jue ili dan pre toga; al' vama ravna ne videh stvorenja stog u zautati, pun ushienja. FORKIDE: Iz ovog duha ko da razum bije. MEFISTOFELES: Kako da pesnik slavio vas nije? I otkud, kaite mi, otkud to da vas u kipu ne predstavi ko?

Vajari neka dletom va lik dadu, a ne Veneru, Junonu, Paladu. FORKIDE: Samotne sred najtie noi mi smo, na tako neto jo ne pomislismo! MEFISTOFELES: Dabome, ovde od sveta daleko niti vas neko via, nit' vi nekog. Za stan vam valja izabrati mesto gde umetnost i rasko dele presto, gde svakog dana najhitrije hodi po junak da se iz mermera rodi. Gde FORKIDE: uti, iskuenja nas potedi! ak i da bolje znamo, ta to vredi? Keri smo noi, roake smo tami, nikome znane, jedva sebi samim. MEFISTOFEL ES: Tekoe ovde, mislim, ne postoje; na drugog bie prenesite svoje. Jedan su zub i oko vama dosta; pa zato, stvar je mitoloki prosta da se u dvema bie triju shvati, a tree lik tad moete mi dati zakratko. JEDNA: Da li da to pokuamo? DRUGE DVE: Hoemo! Al' zub i oko ne damo. MEFISTOFELES: Najbolje oduzeste; kako mogu postii bez tog vernost lika strogu? JEDNA: Zatvori jedno oko, to je lako, iskezi jedan onjak, eto tako, pa e, s profila, sad uspeti smesta da lii na nas potpuno ko sestra. MEFISTOFELES: Nek bude! FORKIDE: Neka bude! MEFISTOFELES (kao Forkida iz profila): Za as tili postadoh, evo, Haosov sin mili! FORKIDE: Mi smo, bez sumnje, keri Haosoe. MEFISTOFELES: Svak moe sad da dvopolnim me zove. FORKIDE: Lepotom novom trosestarstvo sja! Dva oka sad imamo, zuba dva.

MEFISTOFELES: Valja da s lica sveta otperjaim, pa usred pakla avole da plaim. (Ode.) Stenoviti zalivi Egejskog mora Mvsec miruje u zenitu. SIRENE (lee na stenju, sviraju u frule i pevaju): Dok, za groznih nonih tmica, tesalskih te arobnica grena mo ovamo svali, sad sa luka noi svoje mirno gledaj gde se roje blago svetlucavi vali; vrevu tu i mete taj na puini obasjaj! Sluge sjajem nek obliva lepa Luna milostiva! NEREIDE I TRITONI (kao morska udovita): Nek se jai zvuci ore, itelji dubina zbore, tutnji morem njihov glas! Ispred bure bezobzirne beimo u kraje mirne, mila pesma vue nas. Gle kako nas sve ushite zlatni lanci to nas kite, gle dragulja, kruna sjajnih, pojaseva zlatotkanih! Sve to stvoriste nam vi. Blaga brodoloma jadnog privukoste pesmom na dno, nae drage dusi zli. SIRENE: Znamo mi, za ribe glatke morske su sveine slatke, bez patnje vas ivot giba; al\ sveano-ive ete, hajd da danas dokaete da ste vie to od riba. NEREIDE I TRITONI: Mi to znamo, dobro znamo, pre no to smo doli amo; brao, sestre, brzo svi! Hajdmo na put kratak, pa da dokaemo svima sada: bolji smo od riba mi. (Udaljuju se.) SIRENE: Povoljan vetar ih goni ka Samotraki, i oni

nestadoe u asu! Kakvom se uspehu nadaju tu gde Kabiri vladaju? udno ti bogovi araju, sami se iznova stvaraju i nikad ne znaju ta su. Premila Luno, na toj visini milosno stoj da noni polumrak traje i dan ne progna nas dalje! TALES (na obali, Homunkulu): Poveo bih te da vidi izbliza Nereja starog blizu obitava; ali je strano tvrda glava, stalno se dusa i angriza. Nikad rod ljudski ne bee ni u emu po volji mrzovoljnom njemu. Ali budunost vidi jasno, zato ga svako hvali glasno, odaje mu se duna pota; a i pomoe mnogom tota. HOMUNKUL: Ne, zakucajmo! Nee, valjda, ba da strada staklo i plamiak na. NEREJ: Da l' mi to uho uje glase ljudi? Smesta se gnev na dnu mog srca budi! Stvorovi ti ka bogovima streme, a samo sebi slini su sve vreme. Mogoh ko bog ve davno mirovati, al' najboljima eleh pomo dati; a potom, kad im dela razgledavah sve bee ko da savet i ne davah. TALES: Starino morska, ipak svak te tuje; mudrae, ne teraj nas! Da te uje doe i plamen ovaj, na oveka nalik, dodue, i tvoj savet eka. NEREJ: : Savet? Zar on se ljudi ikad tie? Pametna re u tvrdom uhu mre. Makar da ljuto in sebe porie, taj soj je samovoljan ko i pre. Parisa ja oinski opomenuh pre no to strau opini Helenu! Na grkom alu tu stajae smeo, priah mu to duhovnim videh okom: zastire nebo dim rumen i vreo, krovne se grede are, dole pokolj: ritmiki sroen, Trojin sudnji dan, tisuleima straan, dobro znan. Stareve rei drsko prezre on,

poe za strau, i pade Ilion dinovski le ukoen, dugo muen, plen orlovima sa Pinda izruen. Zar i Ulisu ne prorekoh sva lukavstva Kirke i kiklopska zla? Lakomislenost onih to su s NJIJT, i ta sve ne! Pa zar se vajdi tim? Sve dok, al' kasno, milostiv ga val na gostoprimljiv ne odnese al. TALES: Mudraca takav nemar uasava, al' dobar ovek opet pokuava. Kad dram zahvalnosti u duu lee, tovare nezahvalnosti pretee. Jer naa molba glasi, nita manje: taj deko eli mudro nastajanje. NEREJ: Ne kvari redak as raspoloenja! Za danas imam druga zaposlenja:: keri sam svoje lozvao, Doride, gracije morske. Da l' se igde vide, na Olimpu, na celom vaem tlu, stvorenja lepa i ljupka ko tu? Na morskim zmajevima gipko plove, pa skau tad na konje Neptunove, toliko neno s morem sjedinjene da stoje, rekao bi, i vrh pene. U kolima Venere, koljci to se preliva, sada Galateju nose, koju u Pafu tuju, otkako je Kiparka lice odvratila svoje. Kr naslednica odavno ve ima i sveti grad i presto na kolima. Poite! Meni, srenome zbog mojih keri, ni mrnja ni grdnja ne pristoji. Pitajte Proteja, to arobno stvorenje, za nastajanje i preobraenje! (Odlazi prvma moru.) TALES: Ne postigosmo ovim nita, sine. I kad ga sretne, Protej se raspline. Il' e ti rei, ba i kada stane, samo to moe da zbuni i zgrane. Al' tebi savet treba; zato dalje krenimo tamo kud nas Nerej alje! (Odlaze.) SIRENE (gorv na stenama): ta klizi u daljini po morskoj povrini? Ko da po udi vetra pristiu bela jedra, ko vilinska stvorenja svetla od preobraenja. Hajdemo k moru nie,

ve glas im do nas stie. to nosimo, zbog tog svako e srean biti. Heloninu sad kiti ljuturu oblik strog: boanstva nosimo divna; neka im odjekne himna. SIRENE: Mali visinom, veliki silinom, brodolomnikova nada, tovani odvajkada. NEREIDE I TRITONI: Dovedosmo Kabire na mirnu sveanost; gde god vlast svetu mre, tu Neptun rad je gost. SIRENE: Slabije smo od vas; kad god brod neki tone, vi, snage praiskone, za posadu ste spas. NEREIDE I TRITONI: Mi trojicu uzesmo, etvrtog ne uspesmo; ree: tu nema zbora, on za sve misliti mora. SIRENE: Biva da jedan bog unizi brata svog. Svaku svetinju tujte svu tetu oekujte. NEREIDE I TRITONI: Zapravo sedam ih ima. SIRENE: ta je sa ostalim trima? NEREIDE I TRITONI: Ne znamo mi toliko, to Olimp mora vam rei; moda ete zatei i osmog, kog ne zna jo niko! Svu milost nam dati bi hteli al' nisu jo sasvim zreli. Njih, neuporedne, enja goni sve dalje, pa ih, gladne i edne, za nedostinim alje. SIRENE: Svikle smo mi i volimo, ma Sunce il' Mesec da sja, da mu se svuda molimo; to uvek nagradu da.

NEREIDE I TRITONI: O, predvodnici ovog pira, gde slave ima do nae? Junaci doba davnih ne behu tako slavni, ma kol'ko divno sjae Zlatnog se runa doepae, a vi Kabira. (Ponavlja se kao zajednika pesma.) Zlatnog se runa doepae, a mi,! I Kabira. a vi! (Nereide i tritoni prolaze.) HOMUNKUL: Grdobe te su za me samo lonci od loe gline; sad se mudraci jate tamo i lome glave time. TALES: Pa to i jeste ba posredi! Tek kad pora, novi vredi. PROTEJ (neprgevn): Veseli ovo mene, staroga izmiljaa! to udnije, to zabava je jaa. TALES: Proteju, gde si? PROTEJ (govori iz trbuha, as izbliza, as izdaleka): Ovde sam! I ovde! Opratam, al' te ale mi je dovde; zato da prijatelje zalud mori! Znam, uvek s drugog mesta zbori. PROTEJ (kao da je daleko): Pa zbogom! TALES (tiho Homunkulu): Tu je blizu. Jae sjaj! Radoznao je ko lasica taj; ma gde preobraen da ami, plamen ga odmah sebi mami. HOMUNKUL: Izliu sada svetlost, ali skromno, da ne bi prslo staklo lomno. PROTEJ (u obliku dinovske kornjae): Otkud ta ljupka svetlost stie? TALES (prekrivajui Homunkula): Hoe da vidi? Lepo! Prii blie! Ne gunaj na taj mali trud, moj mili, pokai se ko dvonono stvorenje. Moe da vidi ono to smo skrili samo uz nae doputenje. PROTEJ (temenito uoblien): U svetska se lukavstva jo razume. A ti jo slatko menjati se ume.

{Otkriva Homunkula.) LROTEJ (iznenaen): Blistav patuljak! Jo ne videh slino! TALES: Za savet pita, nastati bi hteo. Kako mi ree, na svet nije ceo doao, nego udno, polovino. On ima sve duhovne osobine, al' ne opipljivosti i vrstine. Staklo mu daje sad teinu svu, al' hteo bi da brzo stekne telo. PROTEJ: Ti si sin device, zacelo: pre no to treba da si, ti si tu! TALES (tiho): Ima i druga jedna beda; hermafrodit je, kako mi izgleda. PROTEJ: Tad e jo pre za rukom poi; svaki e oblik dobro doi. Ne premiljaj se sad ovde o tome, poni u moru irokome! Pokuaj najpre u malenom, gutaj u slast najsitnija stvorenja i tako rasti postepeno, za via oblikuj se ostvarenja. Slatko mi ovaj mek vazduh mirie na bilje kada raste posle kie. PROTEJ: Verujem, deko mili! Tako stalno prijatnije jo bie, milije. Na ovom uskom jeziku obalnom mirisae jo neizrecivije; a eno tamo, i ve blizu, prilika udesnih u nizu. Hajdete. TALES: Poi u sa zadovoljstvom. HOMUNKUL: Neobino smo mi duhovno trojstvo. TELHINI SA RODA na morskim konj i zmajevima, drei Neptunov trozubac. HOR: Sakovasmo Neptunov trozubac tuan da kroti njim vale, oluje bes huan. Kad Gromovnik procepi oblaje tamno, odgovara Neptun tom tutnju pomamnom; ma kako odozgo da seva, palaca, za talasom talas odozdo se baca; to izme to dvoje se bori sred tmine i cepti progutaju morske dubine; svoj skiptar nam danas on predade zato,

pa spokojno sveano plovi nam jato. Vedra eto Helijeva,: prebogata blagoslovom, pozdravljamo vas u ovom asu kad svak Luni peva. TELHINI: O, boginjo ljupka, sa visokog svoda ti slua gde hvale tvog brata sa Roda, sa blaenog ostrva gde mu svak poje, gde veite himne ka njemu se roje. Dok ide po dnevnoj putanji sve dalje, on zrake svog plamenog pozdrava alje. Planine i sela i alo i vali sve ovo ga, svetlo i premilo, gali. Prikrade l' se magla, u asu je istom od sunca i vetra sve ostrvo isto! Tu bog je u stotinu likova iv, ko pitomi mladi, ko veliki div. Mi prvi prikazasmo boga svog silnog u ogromnom kipu oveka umilnog. PROTEJ: Nek razmeu se pesmom ornom! Svetome Suncu ivotvornom smena su mrtva dela ta. Tope i liju, vredno rade, a kada bronzan kip sagrade misle da to je bogzna ta. Kipovi stajali su slavno a ta se najzad s njima desi? razorie ih zemljotresi; pretopljeni su ve odavno. Zemaljski ivot uvek biva, : kakav god bio, muka iva; Za ivot val je bolji, hodi, da te ponese k venoj vodi delfinski novi oblik moj! (Preobraava ee.) Onde te prava eka srea; usedni sad na moja plea, pa se sa okeanom spoj. TALES: Toj udnji lepoj se odzovi i stvaranja sav krug oplovi! Hitro na svaki delaj mig! Tu venim merama ti daj se, kroz bezbroj oblija natraj se dok ne stekne oveji lik. (Homunkul se penje na Protvja-delfina.) PROTEJ: Ko duh u vlanu hajd irinu, pa kroz prostranstvo, kroz dubinu, po svakom morskom kutu tkaj; al' k viim stupnjima ne udi:

kad jednom stupi u krug ljudi, za tebe to e biti kraj. TALES: Zavisi; vena ast oveku tom ko bee valjan u vremenu svom. PROTEJ (Talesu): Misli oveka svoga kova? Al' malo ast e potrajati ova; jer izme bledih avetinjskih eta gledam te tu ve stotinama leta. Ko u prsten oblaie oko Meseca sad splie? To, ljubavlju obuzete, golubice bele lete. Sa Pafa su otposlata ova strasna ptija jata; dovrhunie nam pir, donesoe vedar mir! NEREJ (prilazvi Talesu): Mogao bi krug taj pri tom neko zvati privienjem; al' mi znamo istinito i jedino objanjenje: golubice to se jate, moju ker u koljci prate, znaju udesan taj let jo otkad postoji svet. TALES: I ja smatram: najbolje je, za valjanog radost prava, kad u gaezdu koje greje svetinja se odrava. PSILI I MARSI (na morskim bikovima, morskoj teladi i morskim ovnovima): Sred kiparskih surovih pilja, gde morski bog ne potapa, gde Seizmos gore ne sklapa, gde veno je vazduh pun milja, mi jo od dana smo starih Kipridinih kola uvari, dok tiha radost nas zari, Pa noi dok ume i baju i vali se grle i gnaju, mi novome narataju ponajlepu vodimo ker. Nije nas, delatne, strava od orla ni krilatog lava, ni krsta ni meseca mlada nit' ieg to gore vlada i posvuda kree i strada i progoni se i kolje pustoe grad i polje.

Na vazdanji ovo je smer: ponajlegapu vodimo ker. SIRENE: Lako i bez urbe hode, oko kola tvore luk, as spleteno kolo vode zmijoliko uokrug, keri krepkoga Nereja i Doride nene s njima, neka doe Galateja, to lik divne majke ima: kao ozbiljna boanstva besmrtnoga dostojanstva, ali, ko i smrtne ene, puna ari neuvene. DORIDE (u horu prolazei pored Nereja, sve na delfinima): Svetlosti i senki daj, Luno, mladost obasjaj! Da mueve izvedemo pred svog oca, mole nemo. (Nereju.) Mi smo te mladie spasli iz eljusti bura zlih, i ivot im poluzgasli pa sad vrelim poljupcima zahvaljuju nama svima; milostivo gledaj njih! NEREJ: Krasan je ovaj dvostruki dobitak: s milosrem u isti mah uitak. DORIDE: Ne kudi li nas to sreno stekosmo plen slatki taj, daj da grlimo ih veno, besmrtnu im mladost daj! NEREJ: Veselite se svome lovu, nek mladi mu vam je; al' ja ne mogu dati milost ovu nju moe samo Zevs da da. Val njie vas, pa neizbeno i ljubavni okona ar; na kopno vratite ih neno kad naklonosti zgasne ar. DORIDE: Mi vas, mladii, volimo, al' rastankom nas ranjavaju: za venu vernost molimo, al' bogovi ne dozvoljavaju. MLADII: . Laari, nek se ko i pre to smo u ljubavi veselimo; za takav ivot ne znadosmo

i bolji i ne elimo. Galateja se pribliava na kolima od koljkv. NEREJ: Premila, ti si! GALATEJA: Oh, oe! Da l' snivam! Stojte, delfini! Taj prizor je divan. NEREJ: Ve prooe, dok se trene projurie krugom u kas! ta mare za prisan srca glas! Ah, da su povezli i mene! Al' jedan me pogled naslauje i godinu svu nadoknauje. TALES: Slava! Na mnoga leta! Od sree sav procvetah, proe me istina i lepota ... Voda je izvor sveg ivota !! Bez vode bi moralo sve da strada! O, more, veito nama vladaj! Kad ne bi oblake davalo, kroz potoke nabujavalo, reice usmeravalo i reke prepunjavalo, ta bila bi brda, ravnice i svet? Iz tebe se razvija ivot u cvet. Iz tebe mlad ivot se toi u svet. NEREJ: Sasvim daleko zaokreu, oi ih vie ne presreu; u krugovima najveim, veselo praznik slavei niz se za nizom vije. A Galatejin koljasti presto mogu da vidim gde esto kroz mnotvo sjaj svoj lije ko zvezda neka. Kroz timu voljena blista! Ma kol'ko daleka svetli se bliska i ista, istinita, veito ista. HOMUNKUL: Gde god da sjaj prolivam, svud samo ivot divan u moru vidim ja. PROTEJ: U moru ivotvornom tek tvoja svetlost orno prekrasnim brujem sja. NEREJ: A kakva se nova to pomalja tajna

pred oima naim sred mora beskrajna? ta pred Galatejom to buknu svom silom? as snano plaminja, as slatko i milo, ko ljubavno bilo u njemu da zrai? TALES: Homunkula Protej to sobom odvlai ... Silovite enje to znak je; u slutnji ja ujem: sa strahom sve jei i tutnji. O blistavi tron e se smrskati smesta; sad plamsa, sad seva, i razli se, nesta. SIRENE: Gle, gori sve more, gle plamenog uda: svud iskre se vali i lome se svuda! To blista, leluja, pa uvis se vinu, sva tela se are dok lete kroz tminu, sve obliva plamen i tee sve jae; nek vlada sad Eros, to ovo sve zae! Slava moru, ije vale sveti ognjevi svud pale! Slava vatri! Slava vodi! Slava udu to se zgodi! SVEKOLIKI POJ: Slava zraku punom milja! Slava tajni zemnih pilja! Veliajmo uglas mi elementa etiri! TREI IN

PRED MENELAJEVOM PALATOM U SPARTI Pojavljuje se Hvlvna sa horom zarobljenih Trojanki. Pantalida, predvodnica hora. HELENA: I mnogo slavljena i mnogo kuena, ja, Helena, na alo evo dolazim na koje tek to pristasmo, jo pijana od ivoga talasanja to amo nas od ravni frigijskih, na pleima nakostreeno-uzvienim, dovede, zahvaljuju Posejdonovoj milosti i snazi evra, zaviajnim dragama. Menelaj kralj se eno dole povratku s najhrabrijima ratnicima raduje. A ti, ti dobrodolicom me doekaj, visoki dome to te, kad se vratio, Tindarej, otac moj, uz sami obronak Paladinog breuljka sazida, pa tad

dok ja sam ovde s Klitemnestrom sestricom i s Kastorom i Poluksom stasavala u igri veseloj i sjajno ukrasi, divotnije od svih spartanskih domova. O, pozdravljam vas, krila dveri tuanih! Kad vi se goetoljubivo raskriliste, Menelaj meni, probran meu mnogima, u susret poe, blistavi mladoenja. Otvorite ih meni opet, te da ja, ko supruzi to kraljevoj i prilii, potpunce hitnu zapovest mu. O, pustite da uem, pa da ostane sve ono za mnom to, kob crnu nosei, do sada olujno me zapljuskivalo! Jer otkad pooh s ovog mesta, bezbrina, u hram kiterski, svetu dunost sledei, a razbojnik iz Frigije me ugrabi, dogodilo se mnogo ta to opirno svet pria, al' to onaj slua nerado o kom se kaa sve do bajke isprede. HOR: Prezreti nemoj, eno predivna, najvieg dobra posed i ast! Jer samo za te je srea najvea: lepote slava, najuzvienija. Ime junaka pred njim se glasi, te gordo stupa; al' smesta i najtvrdoglaviji svija duh pred lepotom pred svepobednom. HELENA: O, dosta! Amo s muem sam dobrodila i sada on u svoj me grad je poslao; al' ta mu je na umu ne znam rei ja. Da l' stiem kao supruga? Il' kraljica? Da l' kao rtva za vladarev gorak bol, za grke patnje, tako dugo trpljene? Osvojie me; da li i zarobie? Jer doista pozvanje mi i usud moj odredili su dvosmisleno besmrtni, to prate s podozrenjem sve to lepo je, pa ak i sad, na pragu ovom prisutni, ua mene stoje turobno i pretei. Jer ve u brodskoj utrobi je suprug moj tek retko pogled k meni dizao, i re Ko zlo da smilja, naspram mene seae. I tek, uplovivi u zaliv duboki Evrota, kada prednje lae pramcima celivati su kopno poele, a on, ko bogom nekim sav nadahnut, prozbori: Po redu tu e sii moji ratnici; na morskom alu smotru u odrati. A ti pak kreni dalje, sve uz Evrota

blagoslovenu plodom kreni obalu, paripe gone krasnom vlanom livadom, sve dok ne prispe na ravnicu ubavu gde Sparta sad se die, nekad prostrano i plodno polje sred planina surovih. Ukroi tad u dom vladarski, nagazdan visokim kulama, na okup zberi sve sluavke koje onde za mnom ostae, sa nastojnicom, onom mudrom staricom. Nek bogatu ti rizndu pokae tad to otac tvoj je ostavi i koju sam u ratu i u miru umnoavah ja. Zatei e u redu sve, jer vladarsko to jeste preimustvo da u domu svom sve tano, vrativi se, zatekne, jo sve na mestu onom na kom on ga ostavi; jer sluga ne sme sam da ita izmeni." HOR: Tim divnim blagom, to mnoi se stalno, poraduj sada oi i grudi! Jer ukras lanca i nakit na kruni lee tu sujetno i misle da su bogzna ta; al' ti samo ui, izazovi ih, zaas e se za megdan spremiti. Volim da gledam lepotu u boju sa zlatom i biserom i alem-kamenjem. HELENA: Tad novu gospodarevu uh zapovest: Kad bude sve pregledala po redu, ti koliko treba tronoaca prikupi i posuda raznoraznih to moraju pri ruci biti onom koji, vrei obiaj svet i svean, rtvu prinosi: bakrae, zatim inije i plitice; u visokim krazima nek voda se najistija iz svetog nae kladenca; i suvih drva valja ti pripremiti to brzo plamen hvataju; a, konano, ne smetni s uma ni no, dobro naotren; sve ostalo, pak, tvojoj brizi preputam." Ovako ree, gonei me polasku; al' nita ivo zapovednik nije mi odredio to eli da se zakolje Olimpljanima u ast; to je zaudno. Al' neu vie brinuti; nek odlue o tome vinji bogovi, to uvek sve privedu kraju kako su naumili; to ljudi mogu ili dobrim smatrati il' zlim, tek mi to podnosimo, smrtnici. Ve esto dizao je rtvoprinosnik nad vratom brava k zemlji povijenoga

sekiru teku, al' je nije mogao i spustiti, jer u tom bi ga omeli il' dumaninov dolazak il' boiji. HOR: to e se zbiti, smisliti nee. Kraljice, pouzdano zakorai! Neoekivano snae dobro i zlo oveka; ni kad nam je nagoveteno ne veruJemo u to. Ta gorela je Troja, ta gledali smo smrt pred oima, sramnu smrt; a zar nismo sad ovde zdrueni s tobom, usluno veseli, ne gledamo li zaslepljujui sjaj Sunca sa neba i najlepe na Zemlji, tebe, milosnu nama srenima! HELENA: Nek bude kako hoe! Bez oklevanja, ma ta mi predstojalo, dunost mi je sad u kraljev da se popnem dom, od kojeg sam, od eljenog, ve davno bila liena; on, skoro proigran, sad evo ponovo pred oima mi stoji neobjanjivo. Uz stepenike noge me ne uznose onako hrabro kao to su nekada, kad detinjasto preko njih sam skakala. HOR: Odbacite, o sestre, tuno zatoene, bolove na sve etir strane; podelite s gospodaricom sreu, Heleninu sreu, koja se ognjitu oeva doma korakom poznim, dodue, al' utoliko vrim veselo pribliava! Veliajte bogove svete to sreno sve vaspostavljaju i dovode domu! Kome su razdreene uze taj kao da krilima leodi po najtvrem tlu, dok uzalud zatoenik, obrvan enjom, iri ruke preko ograde tamnice svoje i cveli se. Ali nju zgrabi neki bog, nju udaljenu; i iz trojanskih ruevina prenese je natrag amo

u stari, novookieni oinski dom, da nakon neizrecivih radosti i muka s novom se bodrou sea mladosti rane. PANTALIDA (kao predvodnica hora): Napustite sad pesme stazu veselu i pogled svoj ka dverima okrenite! ta vidim, sestre? Zar se vraa kraljica ka nama, ustrim, uzbuenim korakom? O, ta je moglo tebe, silna kraljice, lotresti tu, u tvoga doma predvorju, sem pozdrav tvojih dragih? Ti to ne krije, jer plemenitu srdbu s ela itam ti, gnev koji sa preneraenjem bori se. HELENA (koja jv ostavila otvorena oba krila na vratima, uzbueno): Strah prostaki ne lii keri Zevsovoj i letimino-tiha ruka bojazni nju ne tie; al' uas koji izvire iz krila drevne noi jo od prvanjeg poetka, mnogooblian, i koji se ka nama gore valja kao uaren splet oblaka iz gorskog drela ognjenog taj uas i junaku srce potreea. Ovako danas meni sile stigijske jezovito oznaile su ulazak u kuu, pa se rado, kao otputen gost, povlaim sa praga davno eljenog, na koji sam toliko puta stupala. Al' ne! Na svetlost sklonih se, i dalje me ne oteraste, sile, ma ko bile vi! Na osveenje moram sada misliti, jer pozdravljati moe samo oien ar ognjita i enu i domaina. PREDVODNICA HORA: O, gospo, svojim slukinjama, koje te okruie sa potom, reci: ta se zbi? HELENA: to videh, treba i vi same oima da vidite, sem ako nije drevna no tu tvorevinu smesta natrag survala u preduboku svojih uda utrobu. Al' evo, da vam opiem to reima: Kad, mislei na prvu dunost, sveano u kraljev uoh dom, u strogo sredite, sa utnje pustih hodnika se zaudih. Nit' uho srete topot vrednih koraka, nit' pogled iva, uurbana marljivost, nit' videh koju slukinju il' reduu, to svakog stranca pozdravljaju ljubazno.

A kada se pribliih jezgru-ognjitu, kraj zapretanog spazih mlakog pepela, na tlu, gde sedi neka ena visoka, sva umotana, vie slina nekome to razmilja no kakvom biu zaspalom. Na rad je pozvah reima gospodarskim pretpostavljaju da je nadzornica to to zaposli je, moda, mu obazriv moj; al', uvijena, ona se ne pomera; tek najzad, kad navalih, die desnicu ko da bi htela da me izgna otuda. Od nje se gnevno okretoh, pa pohitah ka stubitu to vodi gore onamo ka branoj lonici i riznici uz nju; al' ono udo brzo s tla se podie; zapovedniki odstup mi prepreivi, visoka, suva ispravi se, upljega zakrvavljeno-mutnog oka, stasom sva neobina, to vid i duh nam smuuje. No govorim u vetar, jer se naprazno re trudi da tvoraki lik ovaploti. Nje same gle! Na dan se ak usuuje! Mi ovde vladamo, dok ne doe na kralj, gospodar na. A grozne none porode u peine e Feb, lepote prijatelj, izagnati il' snagu e im skriti. Forkida se pojavljuje na pragu izmeu dovrataka. HOR: Mnogo doiveh, iako mi kosa mladalaki se vije elom; nagledah se mnogih strahota, ratnikih patnji, videh no kad Troja pade. Kroz tutanj ratnika koji hrle u oblaku praha, uh gde bogovi stravino viu, razdora uh tuani glas gde poljem jei ka zidinama. Ah! stajahu oni jo, zidovi Troje, al' jarki plam ve od suseda susedu krete, irei se sa raznih strana, noen olujom sopstvenom, preko grada nad kojim leae no. Beei videh kroz dim i ar i palacavog plamena sjaj kako se grozno gaevni bogovi blie, prilike kao iz bajke, divovski velike, kako hode kroz tmuran oblak obasjan ognjem. Videh li to, ili moj duh, opleten strahom, takvu satvori

zbrkanu sliku? Rei to ne mogu; ali da ovu ovde grozotu gledam svojim oima, vaistinu, to znam; mogu ak rukom da je dodirnem, samo kad me pred opasnou uas ne bi zadravao. Koja li si samo od keri Forkovih? Jer s tim te porodom uporeujem. Da li si, moda, jedna od Graja, sedokoso roenih, to se naizmenino slue jednim okom i jednim zubom? Zar sme, udovite, kraj ove lepote znalakom oku Feba da se pokae? Ipak, samo se ti pojavi, jer on ne vidi to je grdobno kao to njegovo oko sveto nikad jo senku ne ugleda. Ali nama smrtnima, ah! na alost, tuna namee kob neizreciv bol u oima, to ga gnusnost, veno prokleta, budi u onom ko voli lepotu. Pa stoga pouj, ako li drsko krene ka nama, pouj kletvu, uj svekolikih pogrda tutanj, uj kako kunu usta srenika koje bogovi oblikovae. FORKIDA: Jo istinit je drevne rei smisao: s lepotom nikad skupa, ruku pod ruku ne ide stid po zelen-stazi zemljinoj. U njima mrnja koreni se pradrevna, te sretnu li se gde na putu, lea tad dve protivnice jedna drugoj okreu. tad svaka svojim putem krene ustrije, sa tugom stid, lepota pak sa drskou, dok gluva no ih Orkusa ne obujmi il' starost im ne sputa korak jo i pre. Vas sreem tu, drznovite, iz tuine jo zadojene obeu, ko dralova nad glavom dugo jato, glasno-promuklo, to kretave ka zemlji alje zvukove i mami tihog putnika da pogleda ka nebu; ali zaas oni odleu na svoju stranu, on pak svojom produi; e, tako e se i sa nama desiti.

Pa ko ste vi, kad smete divlje toptati uz kraljevu palatu, kao pijane Menade? Kad na nastojnicu lajete ko opor pasa to na Mesec zavija? Zar mislite da ne znam kog ste soja vi? Vi mladi nakote, vi uspaljenue, to rat vas rodi, to vas bitka odgoji, pa, zavedene, zavodite, siete i ratniku i graaninu sr i krv! Va buljuk lii mi na skakavaca roj to pada poljem preko zelen-useva. Tamaniteljke tueg truda! Halave unititeljke blagostanja procvalog! Vi ropkinje to trampe vas na trnici! HELENA: Ko grdi slukinje pred gospodaricom, u domae joj pravo drsko zadire; jer samo njoj prinadlei da pohvali to tog je vredno, i da kazni loega. Sem toga, slubom su me zadovoljile kad opkoljena bee sila trojanska i kada pade; nita manje kada smo podnosile sav jad i emer morskoga tumaranja, gde svak je sebi najblii. Od njinog bodrog skupa ja oekujem i ovde isto; jer gospodar ne pita svog slugu ta je, nego kako slui on. Stog uti i na njih se vie ne ceri. Ukol'ko dobro uvala si kraljev dom umesto gospodarice, tim dii se; al' evo sad nje same, ti ustupi, pak, da ne dobije kaznu mesto nagrade. FORKIDA: Da preti ukuanima, to ostaje za suprugu vladara nebu miloga golemo pravo to ga dudugogodinjom i smotrenom je upravom zasluila. Sad kada opet stupa od svih priznata na staro mesto kraljice, domaice, dizgine uzmi, davno razlabavele, pa vladaj, riznicu preuzmi i sve nas. Pre svega, pak, zatiti mene, stariju, od ove rulje to je, kad se poredi s lepotom tvojom divnom poput labuda, tek kretav buljuk oupanih gusaka. PREDVODNICA HORA: Runoa je kraj lepoga jo runija. FORKIDA: A nerazum uz mudrost nerazumniji! (Nadalje odgoaaraju lanice hora, istupajui pojedinano.) 1. LANICA HORA: O majci noi priaj, ocu Erebu!

FORKIDA: A ti o Skili, posestrimi roenoj! 2. LANICA HORA: U rodoslovu tvom su sve udovita. FORKIDA: U Orkus! Onde trai svoju rodbinu! 3. LANICA HORA: Za tebe premlad je ko onde boravi. Sa Tiresijom drevnim idi bludnii! 4. LANICA HORA: Praunuka ti Oriona dojila. FORKIDA: A tebe harpije sred blata krmile. 5. LANICA HORA: im hrani tako negovanu mravost? FORKIDA: Ne krvlju, koju ti svud trai pohlepno. 6. LANICA HORA: Leinarko, i sama gadna leino! FORKIDA: Iz gubice ti vire zubi vampirski. PREDVODNICA HORA: Zaepiu tu tvoju rekav ko si ti. FORKIDA: Razrei zagonetku! Sama kai se! HELENA: Ne gnevna, ali tuna stajem meu vas, zabranjujui takvu besnu prepirku! no kad me vernim slugama u potaji ir zaevice kljuje. Tad se ne vraa blagoglasno, u vidu dela svrenog, ka njemu odjek nareenja njegovih, no buei svojeglavo on divlja svud kraj njega, zabasalog, to sve grdi njih uzalud. I to nije sve. Doaraste u razuzdanom gaevu grozne prilike svih onih slika zlokobnih to mene sad saletee, te oseam da taj me roj u Orkus vue sa poljana predakih. Da l' zbilja pamtim? Il' me skoli zabluda? Zar sve to beh? I jesam li? I da li u i dalje biti strani u snu roen lik tih pustonica gradova? Dok devojke od uasa sve drhte, ti si spokojna, najstarija; pa reci re mi razumnu! FORKIDA: Ko pamti sreu dugogodinju, ko san izgledae mu najzad ak i najvia boanska milost. Ti si, pak, prekomerno svim darivana, u ivotu samo viala mukarce to ih ljubav hitro raspali na podvige svakovrsne najsmelije.

Ve Tezej, ovek stasa predivnog, i jak ko Herkul, udnjom planuv, tebe ugrabi. HELENA: Pa mene, vitku desetletnu koutu, u atiki svoj grad, Afidnu, zatoi. FORKIDA: Kad Kastor te i Poluks oslobodie, junaci svi na izbor su te prosili. HELENA: Al' moju milost stee, rado priznajem, Patroklo, po svem ravan sinu Peleja. FORKIDA: No oevom te voljom dobi Menelaj, pomorac smeli, valjan uvar ogita. HELENA: Ker dade, dade zemlju mu na upravu. Iz braka tog je Hermiona ponikla. FORKIDA: Al' kad on krete na Krit da ga orobi, ti, usamljena, dobi gosta drelepog. HELENA: Ne spominji! Udovica beh napola, i grozna propast otuda mi iznie. FORKIDA: A meni, koja slobodna beh Krianka, taj pohod dugo robovanje donese. HELENA: K6 nastojnicu on te amo dovede i poveri ti dvor i blago skupljeno. FORKIDA: Sve to si ti napustila, okrenuv se trojanskom gradu, ljubavnom uivanju. HELENA: Ne pominji ih! Opor jad beskonaan sve grudi mi je i svu glavu oblio. FORKIDA: Al' kau da si bila lika dvostruka, u isti mah u Troji i u Etaptu. HELENA: Ne smuuj sasvim ve pometeni moj um. I sad ak ne znam koja sam od dveju njih. FORKIDA: Jo kau da iz pustog carstva senki se pridruio i Ahil tebi strastveno, uprkos volji sudbe tebe volei. HELENA: Ko idol ja se spojih sa njim, idolom. To bee san, i rei zbore isto to. U nesvest tonem, sebi idol postajem. (Klone u -ruke lanicama hora.) HOR: uti, uti!

Zlooka zloreice! Zar i moe to drugo navreti iz takvog stravinog drela, kroz te grozne usne jednozube? Jer ini li se milosrdan zlikovac, jarosni vuk pod runom ovijim, on mi je kudikamo straniji od ralja troglavog psa. Bojaljivo evo sluamo: Kada? Kako? Gde samo pokulja takve podlosti bes to iz dubina vreba? Umesto ljubazne rei utehe, ponajnenije, to Letom daruje, podstie iz sve prolosti paklenstva vie no dobra, i zajedno sa sjajem sadanjosti potamnjuje i svetlost nade u budunosti to blago prosijava. uti, uti! Da se kraljiina dua, ve spremna da pobegne, odri, vrsto jo odri, taj lik nad svima likovima to ikad ih obasja Sunce. (Helena se oporavila i ponovo stoji u sredini.) FORKIDA: Iz oblaka hitrih grani, svetlo sunce dananje! Ispod vela ve predivno, vladalaki sada sja. Sama gleda milim okom rasprostrt pred tobom svet. Neka viu da sam runa, al' lepotu dobro znam. HELENA: Posrui iz pustinje, kud mi nesvest baci duh, elela bih da poinem, umorno mi telo sve; ali kraljicama lii, svim ljudima lii to, da se priberu, ma ta da nenadno im preti zlom. FORKIDA: U svoj svojoj veliini i lepoti stoji sad; zapovest tvoj pogled kae; kakvu? Reci nama nju. HELENA: Spremno sad iskupite se za prepirke teak greh! Hitro rtvu pripravite, ko to naredi mi kralj! FORKIDA: Sve je pripravno u domu, plitica i tronoac, otra sekira i sve to treba nam za kaenje i za kropljenje; a ti e rtvu nam oznaiti. HELENA: Kralj je ne odredi. FORKIDA: Nije? O, koliko kobna re! HELENA:

Kakav jad te snae? FORKIDA: Ti si oznaena, kraljice! HELENA: Ja? FORKIDA: I one. HOR: Teko nama! FORKIDL: Pae ti od sekire. HELENA: Grozno! Ali slutih, jadna! FORKIDA: Neizbena to je kob. HOR: Ah, a ta e biti s nama? FORKIDA: Nju e plemenita smrt snai; ali na visokoj gredi koja nosi krov vi ete se praakati ko u zamci drozdovi! (Helena i hor stoje zaplaano i zaueno u prikladnoj, postepeno pripremanoj grupi.) FORKIDA: Avetinje!-------Ko ukoeni kipovi tu stojite i plaptate se rastanka sa danom, koji vama i ne pripada. Da, ljudi, svi ba kao i vi sablasti, ne odriu se rado sjaja Suneva; al' niko molbom kraja ih ne spasava; svi znaju to, al' malo ko je naredan. Tek, vi ste izgubljene! Sad na posao! (Zatape dlanovima; na to kroz vratnice izau zakukuljene patuljaste prilike, koje hitro gavravaju izreene zapovesti.) Ovamo, tmurno, loptasto udovite! Dovaljajte se! Ovde vam je mogue da tetite do mile volje. Prenosnom zlatnorogom oltaru mesta stvorite; nek sekira se sja nad srebrn-ivicom; krage vodom napun'te, da sperete to bude crna grozna krv ukaljala. Rairite po praini taj divni sag da rtva klekne kraljevski, pa odmah tad da bude uvijena i pogrebe se, dodue, s glavom rastavljenom od tela, al' ipak dostojanstvu svome prikladno. PREDVODNICA HORA: Postrance stoji zamiljeno kraljica, devojke venu kao svei otkosi; a ja, najstarija, po svetoj dunosti s tobom bih, naj-najstarija, da popriam. Ti iskusna si, mudra, nama sklona si,

izgleda, mada ludo jato ovo te neuviavno, ptija mozga, presrelo. Pa kai. da l' jo moguan je za nas spas? FORKIDA: Lak odgovor je: jedino od kraljice sad zavisi da spase sebe, a i vas. Odlunosti tu treba, i to najbre. HOR: Najtovanija od Parki, premudra sibilo ti, makaze ne sklapaj zlatne, pa navesti dan i spas! Jer ve strano oseamo: lebde i koprcaju se naa tela, to bi vie htela da po igri slatkoj priljube se dragom svom. FAUST: Re zape u grlu mom i jedva diem sad; ne znam, obujmljen snom, ni gde sam niti kad. HELENA: inim se sebi drevna, a opet mlada ena, nepoznatome verna, sa tobom propletena. FAUST: U sudbu iji smo plen mislima ti ne roni! ivot, ma bio i tren, dunost je: njoj prioni! FORKIDA (ulazi naglo): Sriete ljubavne tice, sve snujete strasne trice sred ljubavne dokolice! Nije vreme sad za to! ujete li tutanj, tresku? Truba grmljavinu resku? Blii vam se grdno zlo: Menelajeve to ete jarosno ka vama lete; sprem'te se za ljuti boj! Bie skoljen i poraen, i ko Dejfob unakaen platie za prestup svoj. A njoj im se drutvo sitno koprcne uz oltar hitno sekira se sprema njoj. FAUST: Ta drska smetnja gadno amo prodire! Za besmisleno divljanje ja ne marim ni kad opasnost preti. Vesti nesrene porunjaju i najlepega glasnika; a ti, najrunija, ti rado donosi jedino loe vesti. Ali nee ti to poi sad za rukom; daha praznoga potresaj vazduh! Nema tu opasnosti, a i da ima, to je prazna pretnja tek. (Signali, eksplozije sa kula, trube i korneti, bojna muzika, prolazak vvlike vojske.)

FAUST: Ne, odmah e se okupiti tu vrsti krug junaka svih: samo ko snano ene titi ljubav zasluuje od njih. (Vojskovoama, koji se odvajaju od kolona i prilaze.) Sa uzdranim besom, koji pobedi vaoj doprinee, severnjaki junaci moji, vi istonjako silno cvee. Pod elikom te bojne lese uzbrae mnogog carstva plod, stupaju, sva se zemlja trese i tutanj prati njihov hod. Kod Pilosa se iskrcasmo, Nestora starog nema vie, sva kraljevstva to napadasmo neobuzdana vojska brie. Da Menelata proteramo odavde k obali! Pa on nek luta, pljaka, vreba tamo, emu je po sudbini sklon. HELENA: Nek drhte one! Bol ja oseam, ne strah; al' zna li spas, mi biemo ti zahvalne. I nemoguno mogu jo ko moguno da vide smotreni i umni. Kai nam! HOR: Kai, reci, hitro reci: Kako moemo umai od tih groznih, gadnih omi to nam se na vratove navlae ko nakit koban? Mi unapred oseamo, jadne, kako nestaje nam daha, kako guimo se, ako li se, uzviena Reo, svih bogova majko, ne smiluje ti na nas. FORKIDA: Imate li strpljenja dugi govor moj da sasluate? Raznih pria ima tu. HOR: Imamo! iveemo dok te sluamo. FORKIDA: Ko uva dom i svoje blago probrano, oblepiv dvora svog visoke zidine i obezbediv krov da kia ne prodre, provee lepo duge dane ivotne; a ko svog praga svetu crtu olako i greno prekorai hitra stopala, taj vrativi se staro mesto nai e, al' promenjeno sve, pa ak i srueno. HELENA: Sad emu takve svima znane izreke? Hajd priaj! Neprijatnosti ne podstii! FORKIDA:

To povest je, a nije prekor nikako. Od zaliva do zaliva Menelaj je gusare plovio, i mnoge obale i ostrva je harao, i bogat plen donosio, to tu unutra stoji sad. Pred Trojom deset godina je proveo; i ne znam kol'ko leta jo na povratku. Al' na ta uzvieni Tindarejev dom sad lii? Na ta drava sva okolna? HELENA: Zar grdnja se u tebe tako uvrei da mai usnom ne moe bez prekora? FORKIDA: Toliko leta pusta bee planina to die se od Sparte prema severu, sa Tajgetom u zaleu, odakle se ko io potok sputa Evrot, da bi tad iroko kraj traka naom tekao dolinom, vae labudove hranei. Tu smeli jedan soj je gorsku uvalu naselio, iz noi prodrev kimerske, pa vrsti grad sagradio nedostupan, odakle zemlju nam i narod napada. HELENA: Zar to izvedoe? Zar to je mogue? FORKIDA: Dva'estak leta imali su vremena. HELENA: Da l' imaju vladara svoga? Jesu li to razbojnici to su se udruili? FORKIDA: Ne, nisu razbojnici; a nazivaju vladarem jednog. Ja ga neu grditi, iako ve me pljakaki pohodio. Sve mogao je uzeti, a ipak se tek nekolikim prilozima tako je to zvao, a ne dankom zadovoljio. HELENA: A kako izgleda? FORKIDA: Ne loe! Meni se on svia. On je io i skladnostasan i ovek razborit ko malo koji Grk. Njih zovu varvarima, ali ne smatram da svirepi su ko junaci koji su ljudoderski pred Trojom se pokazali. Ja cenila bih veliinu njegovu, u njega bih se uzdala. A njegov grad! To treba svojim oima da vidite! Sasvim je drukiji od grubih zidina to vai su ih oevi navaljali na brzu ruku, kiklopski ko kiklopi,

survavajui netesano kamenje na drugo netesano; onde, onde, pak, sve uspravno je, vodoravno, pravilno. Osmotrite ga spolja! Stremi u nebo, vrst, lepo sklopljen, gladak poput elika. Da tu se popne sklizne ak i misao. Unutra dvorita su prostrana, a svud oko njih zgrade razne za sve potrebe. Tu ima stubova, stubia, lukova, balkona, galerija za posmatranje, i grbova. HOR: A kakvih? FORKIDA: Ajant, same ste to videle, na titu zmiju nosae. Sedmorica iz Tebe slike znaajne i bogate na titovima imahu. Tu behu Mesec, zvezde s neba nonoga, i boginja, pa junak, lestve, maevi i baklje ljute pretnje sve za gradove. Ovakve ima likove i druina junaka naih, drevne i arolike. Tu lavovi su, orlovi, tu kande, kljun, pa krila, rue, pa bivolski rogovi, rep paunov, i pruge, zlatne, srebrne, crvene, plave, crne. Sve se nie to po beskrajnim dvoranama i prostranim ko sami svet; tu moete da igrate! HOR: A da li, reci, i igraa ima tu? FORKIDA: Na izbor! ili momci zlatnih kovrda; a mladou svi odiu! Jo samo je ovako Paris mirisao kada se pred kraljicom pojavio. Ti ulogu sa uma smetnu; reci re mi poslednju! FORKIDA: Ti nju e rei: ozbiljno i ujno Da"! Okruiu te sad tim gradom. HOR: Reci nam tu kratku re i spasi sebe, spasi nas! HELENA: Zar da se bojim da e kralj Menelaj se ogreiti i grozno zlo mi naneti? FORKIDA: Zar smetnu s uma kako tvog je Dejfoba, a brata Parisa u boju paloga, osakatio neuveno to te on tvrdoglavo izvojti ko udovicu

rad nalonitva srenog? Nos i ui mu on odsee; to bee groza gledati. HELENA: Zbog mene on je njemu to uinio. FORKIDA: Zbog njega tebi isto e uraditi. Lepota je nedeljiva; ko jednom nju svu imae, unitie je radije, a delimino vlasnitvo e prokletm. (Trube u daljini, hor se trgne.) ko truoe jek to otro ui para nam i utrobu nam kida, i ljubomora ovako kandom hvata grudi oveka to ne moe zaboraviti ta je sve jedanput imao, a sad izgubio. HOR: Zar ne uje jeku roga? Ne vvdi oruja sev? FORKIDA: Dobro doo, gospodaru! Raun u poloiti. HOR: A mi? FORKIDA: Dobro znate vi to, njenu videete smrt, a i vas to isto eka; ne, nema vam pomoi. (Pauza.) HELENA: Ja smislih na ta sad u se usuditi. A ti si zao demon, dobro oseam, i strah me, dobro e na zlo okrenuti. Meutim, najpre s tobom u grad poi u; a drugo znam; to god da skriva kraljica u dnu svog srca, nepristupno ostae za svakog drugog. Kreni napred, starice! HOR: O, kako rado polazimo, koraka hitra; iza nas smrt, pred nama ponovo tri tvrave zid neosvojiv. titi je dobro kao trojanski grad, to najzad ipak samo podlom lukavstvu podlee. (Magla se iri, obuhvata pozadinu, a i prednji plan, po elji.) A ta je to, ta? Sestre, obazrite se! Zar nije vedar bio dan? Maglene pruge izlelujavaju iz svetih vala Evrotovih; ve pred pogledom nesta alo, trskama optoeno; ni labudove to neno-gordo

i blago klize, slobodno, slau plizanja zdrueni, ne vidim, avaj, vie! Al' ipak, ipak ujem ih kako se glase dalekim zvukom promuklim! Smrt navetavaju, kau; ah, da i nama ipak, umesto spasa obreenog, propast ne naveste, nama labudolikima, dugovratima, belovratima, i ah! naoj labudoroenoj. Teko nama, vaj, vaj! Sve se ve prekrilo maglom unaokolo. Ne vidimo jedne druge! ta se to zbiva? Idemo li? Lebdimo li samo skakutavo preko tla. Vidi li to? Da ne lebdi Hermes pred nama? Ne sija li palica zlatna zapovedniki zovu nas opet natrag u nemili, sutonski, neshvatljivih likova prepun, krcati, veno prazni Had? Da, najednom stutilo se, magla razdvaja se mutna, tamnosiva, smeozidna. Zidovi se nepomini sad pruaju oku naem. Je l' to dvorite? Il' jama? Strano je, ma ta da bude! Avaj, sestre, mi smo sada zatoene kao nikad. (UNUTRANjE DVORITE ZAMKA, okrueno bogatim i fantastinim srednjovekovnim zgradama.) PREDVODNICA HORA: Brzoplete i luckaste, ba enski soj! Trenutku podlone i igri vremena i nesree i sree! Al' nijednu vi da podnosite ne znate ravnoduno. estoko jedna drugima protivrei, a ove njoj; u radosti i bolu se vi istim glasom smejete i kukate. Sad utite! Nek kae gospodarica ta uzvieno rei za se i sve nas! HELENA: O, gde si, Pitoniso? Makar kako se ti zvala, iz tih mranih doi svodova! Da nisi svom vladaru slavnom krenula da navesti me, lep mi doek pripravi? Tad hvala ti, i brzo k njemu vodi me! Sad elim samo spokoj, konac lutanju. Uzalud ti se, kraljice, svud obzire;

lik onaj gadni nesta, moda rasplinut u maglama iz ijih grudi doosmo ja ne znam kako, brzo, ne koraaju. A moda luta lavirintom grada tog, to udesno od mnogih jedan postade, da pita za vladarsku dobrodolicu. Al' gle, ve gore hitro u portalima, kraj prozora, na galerijama se svud ovamo i onamo kree posluga; susretljiv, otmen doek to obeava. HOR: Srce se nadima! O, samo gledajte kako se smerno i dostojanstveno polako kree lepa povorka mladia milih. Na iju zapovest svrsta se ova divna druina deaka tako rano stasalih? emu da najvie divim se? Da li hodu skladnome, il' kovrdama nad sjajnim elom, il' obrazima to su rumeni poput bresaka i istim mekim makom obrasli? Zagristi u njih elim, al' strepim; jer mi u slinom sluaju usta strano je rei napuni pepeo. Ali najlepi sad nailaze; ta nose? Za presto stepenast prilaz, ilime, sedite, zavese i nakit atoru prikladan; nadlelujava on, oblaka vence tvore, kraljice nae glavu; jer ve pozvana, ona na divni jastuk sede. Pristupite blie, ozbiljno se svrstajte, stupanj po stupanj. Dostojanstven je, triput dostojanstven i blagosloven doek takav! (Sve to hor kazuje deava se postupno.) Poto je sila duga povorka dvaka i ggaeva, na vrhu stepenita se tgojavljuje Faust, u srednjovvkovnoj vitekoj dvorskoj odei, i silazi polako i dostojanstveno. PREDVODNICA HORA (paljiva ga posmatrajui): Ukoliko mu nisu dali bogovi, ko poee to ine, samo nakratko oblije divno, uzvieno dranje i dostojnost za ljubav, on u svemu e uspevati: u ratu sa mukarcima

ko i u maloj vojni s lepim enama. On zbilja preimustvo je zasluio nad mnogam vrlim koje gledah oima. Koraa vladar s potovanjem, ozbiljno i sporo; k njemu se okreni, kraljice! FAUST (prilazi, a pored njega jedan ovek u lancima): Umesto, kao to se prilii, da pozdravim te sveano i kaem sa potovanjem dobrodolicu, ja vodim ovog slugu ulanenog, koji u mojoj dunosti me smete, jer svoju zanemari. Klekni tu, krivicu priznaj gospi uzvienoj! Ovo je, vrla gospodarice, ovek munjook kao retko ko, postavljen da s visoke kule gleda, da otro motri zemlju i nebesa, to god se javi ili pokrene od bregova ka dolji i ka zamku, pa bilo stado il' vojnici tui; uvamo prve, druge presreemo. A danas, kakav nemar! Ti se blii, a on nam to ne javlja; ne stigosmo da kako treba s potom doekamo visoku gou. ivot svoj je on ve proigrao, krvava bi smrt ve zaslueno njega snala; ali jedino tebi dato je da kazni il' pomiluje, kako ti se svidi. HELENA: Kad tu visoku podari mi ast da sudim i da vladam, ili samo, pretpostavljam, da to bar pokuam vriu prvu dunost sudije: da okrivljenog sasluam. Govori! LINKEJ, UVAR KULE: Daj da kleknem, daj da gledam, smrt il' ivot podaj meni, jer sam ve svim biem predan bogodanoj ovoj eni. ekah istok da zaplavi, ekah jutro, ekah raj, kada se najednom javi s juga Sunca divan sjaj. Pogled svoj okrenuh tamo zaboravih zemlju svu, elei da gledam samo jedinstvenu, divnu nju. Kao ris to s grane prei imao sam oi ja, ali sad mi pogled tei ko posle dubokog sna.

ta su tad za mene bile zgrade? Kule? Puki dim! Magle plove, magle ile pred boanskim biem tim! Blagi sjaj upijah lepi, okrenut svim biem njoj; ta lepota sve zaslepi, zaslepi i pogled moj. Zaboravih dunost, bdenje, zaboravih rog i pev. Kaznu daj mi il' protenje! Jer lepota kroti gaev. HELENA: Ne smem da kaznim zlo iji sam uzrok. O, teko meni, kakva kob me prati, te svuda grudi mukaraca smamim toliko da ne tede niti sebe ni tue dostojanstvo! Pljakajui il' zavodei il' se maujui, tamo i amo mene odnosei, junaci, bogovi, poluboanstva, pa ak i zli su duhovi posvuda vodili mene u mom lutanju. Ja sama svet zbunjivah, a jo vie dvostruka, sada bedu donosim ko trostruka i etvorostruka. Pusti svog slugu! Nek sramote nema na onom koga zaslepi boanstvo. FAUST: Zajedno gledam, kraljice, u udu i onu to pogaa pouzdano i pogoenog; luk to posla strelu i onog ranjenoga; lete strele ranjavajui mene. Svuda slutim da po mom gradu lete krilato. ta sam ja sada? Ti najednom stvara od mojih vernih ljudi buntovnike, zidove moje nesigurnim ini. I ve se plaim da e mi se vojska povinovati eni pobednici, nikada pobeenoj. ta mi drugo ostaje nego da ti predam sebe i sve to svojim smatrah zabludno? Pred tebe klekav, slobodno i verno za vladarku te svoju priznajem, koja, im doe, stee vlast i tron. LINKEJ (sa jednom skrinjom, i ljudi koji za njim donose druge skrinje): Kraljice, opet amo kroih! Bogata trai tvoje oi, gleda te i zna u taj mah: i bogat je i siromah.

ta jesam sad, ta bejah pre? ta li da inim, a ta ne? to mi iz oka munja sija? Od prestola se tvog odbija. Kad s Istoka smo doli mi, pokoren smesta Zapad bi; ovamo sila nas dovrvi, poslednjeg nije znao prvi. Kad prvi pade, drugi stie, i koplje treeg ve se die; ustostruenom snagom tako hiljade pobili smo lako. Juriasmo, navalismo, svud robismo i palismo; gde bih ja danas nogom stao, ve sutra drugi vo bi krao. Ogledasmo se tek za tren najlepe ene behu plen; tu jedan vodi bika gojna, a drugi svu ergelu konja. Ja eljah, pak, da smotrim gde naJree to se videt sme; a sve to drugi ve uzee za mene prazna slama bee. Pogledom otrim ja sam blagu bio neprestano na tragu, u svaki dep sam zavirivo, ormane pogledom probijo. I hrpe zlata stekoh tamo, al' od dragulja ovaj samo smaragd se vredan ini meni da se na srcu tvom zeleni. Sad nek ti se pod uhom sja jajolik biser s morskog dna; a rubin stavljati ne vredi od tvojih obraza on bledi. I tako blago ponajvee ovde pred tvoje noge meem; dozvoli neka bude tvoja etva iz mnogog ljutog boja. Gle, kol'ko skrinja i kovega! Al' oni su tek deli svega; daj da uz tebe mogu biti sve riznice u napuniti. Jer tek to si na presto sela, a ve se svijaju sva ela od nesravnjena lika mila neme bogatstvo, razum, sila. Sve ovo vrsto drah svojim, a sad je tvoje sada brojim u prazno, tato i nitavno sve za im uah do nedavno.

Sve nesta to nagomilavah ko pokoena svela trava. Pogledom vedrim tome daj preanju vrednost, stari sjaj! FAUST: Neprekoren, al' i bez nagrade, ukloni brzo smelo steen teret. Njoj pripada ve sve to ovaj zamak u krilu uva; nepotrebno je jo neto posebno joj nuditi. Hajd, idi sredi hrpe blaga svog! Uzvien prizor stvori neviene raskoi! Daj da svaki svod zablista ko novo nebo, rajeve ugodi od tog ivota beivotnog! Hitaj pred koracima njenim, prostiri joj ilime cvetne; nek joj stopala po mekom gaze tlu, a oi njene sjaj najvii nek sree, onaj koji boanstva samo ne zaslepljuje! LINKEJ: Sve te zapovesti male sluga obavlja od ale: jer nad blagom i ivotom ona umnom sja lepotom. Sva se vojska pripitomi, svaki ma se krza, lomi pred predivnim likom tim, i Sunce je led pred njim, pred bogatstvom njegovim sve je puki prah i dim. (Ode.) HELENA (Faustu): elim da zborim s tobom, ali prii ovamo k meni! Ovo prazno mesto priziva sebi gospodara svog koji e moje obezbediti. FAUST: Dozvoli najpre da ti kleei svu potu odam, gospo vrla, i da poljubim ruku to me k tebi die. Potvrdi me ko suvladara tvoga carstva bez mea, i u meni steci potovaoca, slugu i uvara! HELENA: udesa razna gledam ja i sluam. Divim se, mnogo htela bih da pitam. No sad mi kai zato mi je govor oveka onog udno zvuao, udno a milo; ko da zvuk uz zvuk prianja, pa kad takne uho re, ve stane druga da je miluje. FAUST:

Ako se tebi svia kako nai govore ljudi, tad e te zacelo ushititi i pesma njihova, uho i duh do sri usreiti. Al' najbolje da odmah pokuamo; razgovor to izmamie iz grudi. HELENA: Zar mogu i ja takav predivan govor stei? FAUST: Pa to je lako rei iz due moraju tei; i kad se enjom pone sve srce da preliva, ti osvre se, pita HELENA: Ko sa tobom uiva. FAUST: Ne gleda duh sad napred, niti se prolog sea, jedino sadanjica HELENA: Jeste sva naa srea. FAUST: Ona je zalog, dobit, ona je blago bez broja; a ko za ovo daje potvrdu? HELENA: Ruka moja. HOR: Ko da zameri vladarki naoj to ljubaznost ukazuje gospodaru zamka? Jer priznajem, sve smo mi zatoenice, kao toliko puta nakon sramotne propasti Troje i bojaljivo-emernog lavirintskoga putovanja. ene svikle na muku ljubav nisu probiraice, ali su znalci; i jednaka prava nad nabujalim udovima daju i zlatokosim pastirima i crnoekinjavim faunima, kako nanese sluaj. Sve blie sede ve, naslonjeni rame o rame, koleno o koleno; za ruke se dre i njiu se na preraskoju mekojastunog prestola. Velianstvo ne uskrauje pred okom naroda obesno obelodanjenje potajnih radosti.

HELENA: Ja oseam i da sam daleko i blizu tako; evo me! Ovde ja sam! kaem sad sreno i lako. FAUST: Re zape u grlu mom i jedva diem sad; ne znam, obujmljen snom, ni gde sam niti kad. HELENA: inim se sebi drevna, a opet mlada ena, nepoznatome verna, sa tobom propletena. FAUST: U sudbu iji smo plen mislima ti ne roni! ivot, ma bio i tren, dunost je: njoj prioni! FORKIDA (ulazi naglo): Sriete ljubavne tice, sve snujete strasne trice sred ljubavne dokolice! Nije vreme sad za to! ujete li tutanj, tresku? Truba grmljavinu resku? Blii vam se grdno zlo: Menelajeve to ete jarosno ka vama lete; sprem'te se za ljuti boj! Bie skoljen i poraen, i ko Dejfob unakaen platie za prestup svoj. A njoj im se drutvo sitno koprcne uz oltar hitno sekira se sprema njoj. FAUST: Ta drska smetnja gadno amo prodire! Za besmisleno divljanje ja ne marim ni kad opasnost preti. Vesti nesrene porunjaju i najlepega glasnika; a ti, najrunija, ti rado donosi jedino loe vesti. Ali nee ti to poi sad za rukom; daha praznoga potresaj vazduh! Nema tu opasnosti, a i da ima, to je prazna pretnja tek. (Signali, eksplozije sa kula, trube i korneti, bojna muzika, prolazak vvlike vojske.) FAUST: Ne, odmah e se okupiti tu vrsti krug junaka svih: samo ko snano ene titi ljubav zasluuje od njih. (Vojskovoama, koji se odvajaju od kolona i prilaze.) Sa uzdranim besom, koji pobedi vaoj doprinee, severnjaki junaci moji, vi istonjako silno cvee. Pod elikom te bojne lese

uzbrae mnogog carstva plod, stupaju, sva se zemlja trese i tutanj prati njihov hod. Kod Pilosa se iskrcasmo, Nestora starog nema vie, sva kraljevstva to napadasmo neobuzdana vojska brie. Da Menelata proteramo odavde k obali! Pa on nek luta, pljaka, vreba tamo, emu je po sudbini sklon. Kraljica Sparte zapovedi da vam prenesem pozdrav njen: ko neprijatelja pobedi nek nosi carstva golem plen. U zatitu, Germani, vama korintske zalive predajem! Branite snanim miicama. vi Goti, klisure Ahaje. Saksonac nek Mesenu brani, Franci nek odu u Elidu, mora nek oiste Normani i preporode Argolidu. To nek je svakom dom i mesto odakle silu usmerava; al' kraljiin pradrevni presto, Sparta, nek svakog nadviava. Od nje, to sve e vas da gleda gde tvorite na zemlji raj, vi traite, ko njena eda, potvrdu, pravo, mudri sjaj. (Faust silazi, velmoe ga okruuju da podrobnijv uju zapovvsti i raspored.) HOR: Ko za najlepom udi nek se pre svega valjano i mudro za orujem osvrne! Moda se umilio te stekao to je na zemlji najvie; al' spokojno to sad ne dri; laskavci lukavi to mu otru, hajduci smeli otimaju; nek misli kako e ovo spreiti! Naeg vladara hvalim stoga, cenim ga vie od drugih to smelo i mudro se udrui te snani posluno stoje, spremni na svaki njegov mig. Zapovest mu verno ispunjavaju, svaki za sebe, za korist sopstvenu, za vladara, za hvalu i nagradu, jednom i drugom za slavu najviu.

Jer ko nju moe sad otrgnuti od silnoga vlasnika? Njemu pripada, mi smo tom rade, dvostruko rade, mi koje on sa njom iznutra bezbednim zidom, spolja presilnom vojskom okrui. FAUST: Svako nek u svoj kraj se vrati to mu je dat u dravinu ko divan poklon prebogati. Mi emo uvati sredinu. eka te brane postojano, ti neostrvo koje plau vali, a s poslednjom evropskom gorekom granom vee te brdski venac mali. Mojoj je kraljici steena zemlja to sjaj ko Sunce rasu, zemlja za sve blagoslovena to vide nju u prvom asu kada kraj umornog Evrota sva blistava iz ljuske kroi te sjajna zaslepi lepota majci, brai i sestri oi. Svu ovu zemlju lik tvoj pleni i najvii ti alje cvet; o, vie domovinu ceni no sav ve osvojeni svet! Iako trpi nazubljena glava na gorju svome Sunca zrake hladne, ve pomalja se meu stenjem trava oskudna, koju brste koze gladne. Kljuaju vrela, slap u ambis pada, zelene se obronci i doline; i runasta rairila se stada na sto uvika brazdaste planine. Oprezno, samo, polako se kree govedo k rubu strme lrovalije, al' ostati bez utoita nee, u litici se sto peina krije. Tu Pan ih titi, u vlanom gustiu ivotodavne nimfe tu se stane, eznu ka viim predelima, njiu zbijena stabla tamne svoje grane. Pradrevne ume! Hrast se die silan, dok udljivo mu kronja podrhtava; osea javor sladak sok obilan i s teretom se svojim poigrava. I majinski u tihoj hladovini za decu se i jagnjad mleko skuplja; tu je i zrelo voe u dolini, tu tee sladak med iz starih duplja. Tu zadovoljstvo nasledno je,

vesele usne i obrazi jedri, svi besmrtni su tu gde stoje, i svi su sreni, zdravi, vedri. I tako se u dan rumeni oinska snaga u detetu budi. I pitamo se zaueni: da l' su to bogovi il' ljudi? Tako Apolon lik pastira mlada uze, najlepega mladia; gde priroda u istom krugu vlada, postaju jedno svetovi i bia. (Seda pored nje.) Tako ja uspeh u tom, ti takoe; prolost za sobom ostavljamo! Ti od boanstva najviega doe! Pripada svetu prvobitnom samo. Nee te zamak tvrdi da sputava! U venoj mladosti i u vedrini jo Arkadija Spartu okruava da boravimo ovde u milini. Blaeno ovo smamilo te mesto u vedru sudbu! Sada hodi, dok pretvara se u senicu presto, ka arkadijskoj srei i slobodi!, (Pozornica se potpuno menja. Na niz peina u steni naslanjaju se zatvorenv senicv. SENOVIT LUG se tgrua do okolnih litica. Faust i Helena se nv vidv. Hor stva, leei unaokolo u odelitim grupama.) FORKIDA: Ja ne znam otkad spavaju te devojke, ni da l' su ikad mogle ono sanjati to jasno ja sam videla pred oima. Da razbudim ih zato. Nek se zaudi mlaarija; a i vi ete, bradati, to sedite tu dole, najzad videti reenje tih udesa verodostojnih. Hajd, izlazite! Hitro svoje kovrde protresite! Iz oiju san otrite! I ne trepite tako, ve me sluajte! HOR: Zbori samo, priaj, priaj koje udo desilo se! Rado bismo ule ono to je teko verovati; ve nam dosadi da stalno posmatramo ovo stenje. FORKIDA: Tek to oi protrljaste, vi se ve dosaujete? ujte: u tim senicama i piljama utoite i zatitu naao je na gospodar s naom gospom, idilini par ljubavni. HOR: Tu unutra? FORKIDA: Odvojeni od sveg sveta, samo mene pozvae u tihu slubu.

Potovana, stajah uz njih; ali, kao to prilii da postupa poverenik, obazreh se za im drugim, osvrtah se da pronaem negde koru, mahovinu i korenje, vina svemu lekovitom: tako same ostavila tu sam njih. HOR: Pria ko da tu unutra celi svetovi su bili, uma, polje, potok, more; kakve bajke to ispreda! FORKIDA: Pa dabome, neiskusne! To su neznane dubine: silna dvorita, dvorane, sve to smotreno ispitah. Al' najednom smeh odjeknu kroz peinske prostorije; pogledah, kad: deko skae s krila ene ka mukarcu, pa od oca opet majci; to maenje, to grljenje, zadevanje od ljubavi, ala, vika i klicanje zamalo me zagluie. Nag, ko aneo bez krila, faunski bez ieg zverskog, po tlu vrstome on skae, ali tle ga odbacuje i hita ga u visinu, pa u drugom, treem skoku dodiruje visok svod. Bojaljivo majka vie: skai opet, kol'ko hoe, al' se uvaj da ne leti! Let je tebi uskraen! I otac ga opominje: u tlu odbojna je snaga to te uvis goni; samo petom zemlju ti dodirni, pa e ko sin Zemljin Antej odmah biti ojaan. I on tako po gromadnom ovom stenju cupka, s jedne ivice ka drugoj, svuda ukrug, ko to lopta skae. Al' najednom nestaje ga u procepu ljute stene pomislismo: izgubljen je. Majka kuka, otac tei, ja u strahu ramenima sleem. Al' ta sad se javi! Da l' se onde blago krije? Cvetnu odoru na pruge dostojno je obukao. Kianke se njiu s ruku, na prsima trake trepte, u ruci mu zlatna lira, sasvim kao mali Feb bodro pristupa ka rubu, ka ponoru; divimo se. Roditelji ushieni padaju u zagoljaj. ta mu to nad glavom sija? Teko nam je rei da l' je zlatan nakit to, il' plamen silne snage duhovne. Pokretima svojim deak sebe ve nagovetava ko majstora sve lepote, kome vene melodije odjekuju celim telom; i vi ete takvog uti, videete njega takvog na vrhovno divljenje. HOR: Zove li ovo udom, ti, na Kritu roena? Nisi l' zar nikad sluala pesniku pounu re? Nikad jo nisi ula boansko-junako bogatstvo praotakih predanja Jonije ili Helade? Sve to se zbiva

u danu dananjem samo je tuan odjek divnih predakih dana; pria ti se porediti ne moe s onim to ljupka la, verodostojnija od istine, o sinu pevae Majinom. Ovo neno a ipak snano, tek roeno odoje, uvija u iste paperjaste pelene, u prekrasne povoje stee gomila brbljivih dadilja u nerasudnoj zabludi. Ali snano i neno avole lukavo izvlai povitljive ruke i noge, mirno na mestu purpurni ostavljajui omota to ga plai i titi, nalik na izvedenog leptira to se iz krute stege liinke irei krila brzo migolji, kroz prosunani eter smelo i obesno leprajui. Tako i on, najhitriji, da bi lopovu i prepredenjaku kao i svima to korist trae veno naklonjen demon bio, sprovodi smesta to u delo najspretnijim vetinama. Brzo vladaru mora krade trozubac, ak i Aresu samom lukavo ma iz kanija, a i Febu luk i strelu kao i Hefestu kleta; i samom bi Zevsu, ocu, uzeo munju, da se ognja ne plai; al' pobedi Erosa u rvanju potpliui mu nogu, pa i Kipridi, dok ga milova, ote pojas sa grudi. (Umilna, melodina gudaka muzika odjekuje iz peine. Svi ponu sluati i ubrzo izgledaju duboko dirnuti. Od ovog trenutka do oznaene pauze stalno se uje snana muzika.) FORKIDA: ujte zvuke preumilne, ostavite basne te i bogova raspre silne manite! To proe sve. Niko vie vas ne uje. Vie traimo od vas. Jer na srce ta deluje?

Jedino iz srca glas. (Povlai se prema steni.) HOR: Kad se stranom tom stvorenju ovaj mio svide ton, nas je, mlade po roenju, smekao do suza on. Kada nam u dui svie nek pomrkne Sunca sjaj; u sopstvenom srcu bie to uskrati svet nam taj. Helena, Faust, Euforion u gore otsanom kostimu. EUFORION: Kad se deja pesma uje, i vaa je slast to prava; kad u taktu pocupkujem, vama srce poigrava. HELENA: Radi ljudskog usreenja ljubav spaja vrlih dvoje; al' rad bojeg ushienja stvara preumilno troje. FAUST: Znamo ta milina sva je: ti si moja, ja sam tvoj; neka samo veno traje na udruen blaen poj! HOR: Mnogoletna srea ista kooz sjaj kojim svetli sin sad nad njima dvoma blista. Raznei me savez njin! EUFORION: Pustite, dajte da uvis skaem! Da u prostore prodirem zrane, silna me udnja proima sad. FAUST: Smiri se, smiri! Ne hrli drsko, da ne bi pao ili se smrsko, da nas ne surva na sin u jad. EUFORION: Ne elim vie zemljom da hodim; ne drite me! Put me moj vodi gore, da diem

visina dah. HELENA: Na roditelje pomisli svoje! Da s lude elje sve to nas troje stekosmo ne bi postalo prah. HOR: Skorog me njinog rastanka strah! HELENA I FAUST: Nas radi skroti, sputaj, prigui nagon estoki u svojoj dui! Budi nam ubav i tihi cvet! EUFORION: Vama za ljubav sputau let. (Vijugajui kroz hor i povlaei ga u ru.) Lake obletau ja veseli hor. Da l' valja svirka ta? Da nije korak spor? HELENA: Dobro ti pade na um; vodi lepotice sve u kola sklad! FAUST: Da proe to to pre! Taj huk, taj buk, taj um svem tome nisam rad. EUFORION I HOR (igrajui i pevajui, kreu se u prepletenim nizovima): Kad ti leprava ruka leluja, sjaji se trava kosa to buja, kad lakim stopalom klizi po tlu, u vijuganju tom sad ovde si, sad tu: ti si pred svojim ciljem, premilo dete! Due su tvojim miljem sve obuzete. (Pauza.) EUFORION: Hitre ko igre, srne, ded amo, da nove igre

sad zaigramo! Ja sam va lovac, divlja ste vi. HOR: Nemoj hrliti da hvata nas; elimo grliti tvoj prelepi stas, za time samo udimo mi! EUFORION: Be'te me grmene! Na stene strmene! Nije mi milo da olako stiem; kad osvajam silom, od sree kliem. HELENA I FAUST: Kakva obest i divljanje! Nee stati mahnitanje; ko da jei sto rogova preko uma i bregova. Kakav bes! I kakav huk! HOR (pojedinano brzo ulazei): Pored nas je protrao, prezrivo se nasmejao pa izme nas doepao najdivljaniju za struk. EUFORION (unosei jvdnu mladu devojku): Vuem ovu jedru malu za nasladu i za alu; i ljubim je, mada ne da, i u usta i u nedra, da pokaem elim svima mo i volju koju imam. DEVOJKA: Pusti me! I mi imamo duha, hrabrosti i volje; ak od tebe mnogo bolje mi za postojanost znamo. Misli da mi otpor presta? Ne uzdaj se u tu sreu! Stegai, i od zabave u opei te, ludo, smesta. (Zabukti i otplamsa u visinu.) Za mnom hajd u laki zrak, za mnom hajd u pilje mrak, grabi metu koja nesta! EUFORION (stresajui preostale plamikv): Stenja je kr i lom u umskom bunju tom. emu teskoba sva?

Ta mlad i sve sam ja. Vetrova umor-huk, slapova ubor-buk iz daljine se die; nek su to blie! (Skae sve vie uz stenje.) HELENA, FAUST I HOR: Streo od tvoga pada. Divokozi nisi drug. EUFORION: Visini se dua nada, eli irok vidokrug. Znam sada gde sam! O, Pelopsa zemlja je to, ostrvo nalik na brod, kopnu i moru rod. HOR: Nemoj na breg, u lug, ovde se smiri; gledaj, svud uokrug groa paliri, smokve su zrele tu, jabuka ruj. Mili, na milom tlu ostani, uj! EUFORION: Snivate mira dan? Drugi nek snuju san! Rat je geslo za nas! Pobeda! ori se glas. "HOR: Ko sred mira eli ratnih truba jek, tog vie ne veseli nada u bolji vek. EUFORION: Svima to ovde se rode i kroz opasnost hode, krv liju, preziru strah do u poslednji dah, svima to duom gore za cilj presveti svoj, svima to se bore nagradu donee boj! HOR: Gle! Na kakvoj je visini! Ali manji se ne ini. Ko da sja oklopljen sav streme pobedi ko lav. EUFORION: Tvrdi zidovi su nita! Samosvesno se usudi!

Nema vreg uporita od muevnih tunih grudi. Rad slobode dracene svi u bitku nek polete! Amazonke nek su ene, pravi junak svako dete. HOR: O, poezijo sveta, stremi ka nebu sa sveta! K6 najlepa zvezda sjaj, osvetli najdalji kraj! A ipak stie do nas, uvek joj sluamo glas, volimo proplamsaj. EUFORION: Ne, ne ko dete, pod orujem dolazi mladi, smelim drut! Slobodnim ljudima okruen, u duhu odui ve dug. Hajdmo samo! put nas tamo vodi u irok slave krug. HELENA I FAUST: Tek to si u ivot pozvai, tek to vide vedri dan, ti u prostor eli grozan, prebolan i zlokoban. Zar ne uje? Nas ne tuje? Zar je mili savez san? EUFORION: Svud nad morem grmljavina! Odjekuje svaki do! Vojske tuku se, praina, val se peni, jad i zlo! Svud se strada i smrt vlada, svakome je jasno to. HELENA, FAUST I HOR: Zato uasu si predan? Zato li te vue grob? EUFORION: Zar da iz daljine gledam? Nek me snae opta kob! PREDjANjI: Obesno dete, to se obree smrti? EUFORION: Svejedno! Krila me nose, ceptim i drhtim! Moram! Put mi ne preite! Onamo sada!

(Baca se u vazduh, odea ga nosi za trenutak, glava mu blista, za njim se vuv traka svetlosti.) HOR: Ikare! O, leleite sa tekog jada! (Jedan lep mladi se rui pred nogv roditelja, u mrtvacu kao da uoavamo jedan poznat lik; ali telesnost odmah iezava, oreol se poput komete penje u nvbo, na tlu ostaju odea, plat i lira.) HELENA I FAUST: Radosti trne plam, bol je smenjuje ljut. EUFORIONOV GLAS IZ DUBINE: Ne daj da idem sam, majko, na turobni put! (Pauza.) HOR (alopojka): Znamo te! Sam nee sada biti, ma gde boravio; u srcu si naem, mada beli dan si ostavio. Sa zaviu, bez ridanja opevamo udes tvoj: jo nas krepi, jo odzvanja tvoja hrabrost i tvoj poj. Roen za zemaljsku radost, iz velikog doma, jak, ti izgubi cvetnu mladost, prerano te uze mrak duu punu saaljenja, posmatranja otrog dar, strasnu ljubav divnih ena, najlinije pesme ar. Ali k mrei nogom ilom sam si hitao niz put, naruavajui silom obiaj i zakon krut; dade visok smer teinu hrabrom poduhvatu tvom, k predivnom se plenu vinu, ali ne uspe u tom. Ko uspeva? Umotana sudba na to krije lik, najkobnijeg ovog dana zamre svaki glas i krik. Ne utite! Nek se ori nove bodre pesme jek! Jer njih zemlja opet tvori, kao to je oduvek. (Duga pauza. Muzika prestaje.) HELENA (Faustu): Re stara i na meni se potvrdila: da srea se s lepotom trajno ne spaja.

Nit ljubavi se i ivota prekide; oplakujem ih, bolno zbogom! kaem ti, jo jednom ti se bacaju u naruje. Persefonejo, primi mene s detetom! (Grli Fausta, telesnost iezava, odva i veo ostaju u njegovim rukama.) ; FORKIDA (Faustu): Sad vrsto dri to ti od sveg osta! Tu odeu ne isputaj! Zli dusi ve trzaju joj krajeve da nju u Donji svet odvuku. vrsto dri! Izgubio si botanju, al' to je boansko ipak. Neocenjiva premilost neka uvis te ponese! Kroz eter brzo nosie te ona nad svim prostatvom, dokle god izdri. Videemo se daleko odavde. (Helenina odea se rasplinjava u oblake, koji okruavaju Fausta, diu ga uvis i odleu zajedno sa njim.) FORKIDA (uzima sa zemlje Euforionovu odeu, plat i liru, stupa na proscepijum, visoko die ove ostatke i govori): Ba sreno doepah se toga! Dodue, nesta onog ognja, al' ne alim svet ovaj hudi. U pesnicima to palie ar, esnafsku zavist e da budi; ja im ne mogu poklanjati dar, al' mogu bar da odeu posudim. (Seda na jvdan stub u proscenijumu.) PANTALIDA: Devojke, bre! Spade s nas arolija, duhovni sulud jaram babe tesalske i opojno i zbrkano zveketanje to smuuje nam uho, a jo gore duh. U Had! Ve kraljica nam hita ozbiljno onamo dole. Nek je verne slukinje u stopu prate! Ona na nas ekae kraj prestola vladarki nedokuivih. HOR: Kraljice svuda su rado viene; i u Hadu na vrhu stoje, gordo u drutvu sebi ravnih, prisno zbore sa Persefonom; ali nama u pozadini dubokih livada asfodela, u drutvu neplodnih vrba i duguljastih jablana, kakva je nama zabava data? Da ko slepi mievi pitimo, apemo nemilo, avetinjski. PREDVODNICA HORA: Ko nije ime stekao, ni teio

za plemenitim, elementi su mu dom; pa odlazite! arko elim biti ja sa svojom kraljicom; jer linost nam i vernost uva, a ne samo zasluga. (Odlazi.) CEO HOR: Vraene smo svetlosti dnevnoj; nismo, dodue, linosti vie, to oseamo i to znamo, ali u Had se neemo vratiti. Veito iva priroda punovano pravo polae na nas duhove, i mi na nju. JEDAN DEO HORA: Sred lebdenja, treperenja i aptanja bezbroj granja iz korenja ljupko, lako mamimo ivota vrela put kroanja; liem, cveem tedro mi ukraavamo leprave kose, da ih vetar vije slobodno. Plod li padne, tu se hitro skupe, ivo tiskaju se, ljudi, stada, svi poudni da nagrabe, da se slade, ko pred prvim bogovima sve se klanja oko nas. DRUGI DEO: Uz litice glatke ove to blistaju nadaleko svijamo se, pripijamo, blago se talasaju; svaki glas oslukujemo, pesmu ptica, svirku trske: pa i na glas Panov, strani, odgovor je spreman na; kada neto zaumori, odgovor odumorimo; kad se grmljavina uje, s potresnom se dvostrukou valja naa gromka jeka, trostrui se, sedmostrui. TREI DEO: Sestre! Gipkijega duha, mi hitamo s potocima; jer nas mame u daljini povijarci nakieni. Sve nanie, meanderski vijugaju, natapamo sad livadu, sad rudinu, sada batu oko kue; vitke kronje empresove, koje streme nad predelom i obalom ka eteru, oznaavaju nam put. ETVRTI DEO: Vi tecite kud vam drago; mi kruimo umorei oko brega sveg obraslog gde se okoti zelene. Onde u sve dnevne ase strasno se u rad zaljubljen vinogradar trudi oko neizvesnog uspeha. Kopa, rilja i zagre, obrezuje, privezuje, svakom bogu molei se, a pre svega bogu Sunca. Bah, mekuac, slabo brine za svojega slugu vernog, lenari u hladovini, ludujui s faunima. to za polupijane mu sanjarije treba, sve se to u meinama uva, krazima, posudama, pored hladnih provalija, a za veita vremena. A kad bogovi, pre sviju Helije, pokloniv tedro vlagu i toplotu, groem izobilja rog navre, sve oivi gde je tiho vinogradar radio. uka pod svim vinjagama, od okota do okota; korpe kripe, vedra zvee, batare se ugibaju,

sve put kace gde muljai krepko kolo zavode; gaze sveto preobilje istih sonih bobica, gadno izgnjeena puca prskaju i pene se. Tad cimbali i tasovi zaparaju uho jekom; to iz drevnih misterija bog Dionis proishodi, s njim su kozonozi, koji kozonoge ene nose, i Silenov dugouhi pratilac to gromko njae. Nita ti ne tede! Gaze kopitima svu pristojnost, sva se ula kovitlaju, zagluen je svaki sluh. Pijanice kupe grabe, punih trbuha i glava; ko jo stoji, uveava vrevu; jer da nova ira smesti se, to bre treba isprazniti stari meh! (Zavesa pada.) (Forkida se dgose na proscenijumu, ogromna, silazi sa koturni, oolav masku i veo i pokazuje se kao Mvfistofvles, da bi, ako bude potrvbno, u vidu epiloga komentarisala komad.) ETVRTI IN PLANINA Ogromni nazubljeni stenoviti vrhovi. Nailazi oblak, naslanja se na stenje, sputa sv na jednu pljosnatu izboinu i dvli se. FAUST (izlazi): Samou najdublju pod sobom gledaju na rub vrhunca ovog stupam smotreno, naputajui oblak to me nosio nad morem i nad kopnom po vedrinama. Polako on se, ne rasplinjujui se, od mene odvaja. Na istok zgrudvana ta povorka se tiska, a za njome se i oi kreu, ude se i dive se. Razdeljuje se, stalno preobraljiva, talasava, promenljiva. Al' ipak e uobliena biti. Jeste, oi me ne prevarie! Eno, divno opruen "na jastucima suncem obasjanima, dinovski, al' bogolik vidim enski stas! Junoni, Ledi i Heleni nalik je dok mi pred okom ljupko velianstveno leluja. Ah! Ve pomera se! Rairen bezoblino, natorlaen, sad poiva na istoku, ko udaljen breg ledeni, i letiminih dana golem smisao zaslepljujui zrcali. Al' meni jo leluja nean pramen magle svetao uz grudi i uz elo, razvedravaju, sveinom milujui. A sad penje se sve vie, vie, lako, ko da okleva,

i sklapa se. Da l' mene to obmanjuje ushiujui jedan lik, ko najvie mladosti prve dobro, davno nestalo? S dna due rana blaga evo naviru; na ljubav Aurorinu to meni sve ukazuje, lakokrilu, na prvanji opominje me pogled, koji osetih svim srcem smesta, mada umom ne shvatah, i koji, kad me proe, presja blaga sva. Ko duina lepota oblik mili se razgranjava, ne rastura se, die se u etar, ka visinama, i sa sobom najbolji deo moga bia povlai. Nailazi, lupkajui, izma od sedam milja. Druga odmah za njom. Silazi Mefistofeles. izme urno odlaze. MEFISTOFELES: Ovakvog koraanja nigde nema! A sada reci: ta ti na um pade? Zato li usred tih uasa stade, sred kamenja to grozno zeva? Znam ga ja dobro, al' sa mesta drugog, jer ono je dno pakla bilo dugo. FAUST: aavih bajki kod tebe uvek ima; poinje opet da me gnjavi njima? MEFISTOFELES (ozbiljno): Kad Gospod progna nas a znam i to iz vazduha u ponajdublje dno, onamo gde sredinji arki plam veito svaki progoreva kam, mi smo se nali, pri tom silnom sjaju, u stisci i u gadnom poloaju. Djavoli svi poee da se gue, i gore a i dole da se pue; pa kiselina, gas sumporni, smrad strahovito sav preplavie ad, te kora zemlje, ma kol'ko duboka, pue uz prasak za tren oka. Na drugome krajiku sad je sve to; negdanjeg dna na vrhu sada eto. A oni i na tome temelje nauku pravu, pa sve ireokreu na glavu. Jer mi smo ispod jarma ar-grobnice utekli i vladavinu silnu nad vazduhom smo stekli; oita tajna, al' je kriju davno m pozno svetu kazuju je javno. FAUST: Nek plemenito-neme su planine! Ne pitam: kako? Nit' me: zato? briie. Kad se u sebi samoj zasnovala priroda, tad je zemlji oblast dala, stvorila sreno visove i klance,

uzdigla stene u planinske lance, niz strane razastrla uzviice, izvajala ih blago do ravnice: za radost, kada raste sve zeleno, ne treba njoj to vrenje besmisleno. MEFISTOFELES: Ah, prie! ini vam se to jasno kao dan; al' ja sam bio onde: bolje znam. Bio sam tu kad kljuale dubine, nabrekle, rekom nosile su plamen, kad Moloh je prikivao planine, te svuda ukrug leteo je kamen. Jo stre svud gromade sred doline; otkuda takvog zavitlaja mo? Filozofi ne mogu to da shvate niti da stenje pomere odatle obrukasmo se misle dan i no. Samo puk priprost to pojmi kako treba, i u svome se sudu ne koleba; u njemu mudrost sazrela je davno: ovo je udo Satanino slavno. Moj putnik, verom pogapaju se, gega do Djavolovog mosta, do Djavolovog brega. FAUST: Pa znamenita stvar je znati pravo ta li sve misli o prirodi avo. MEFISTOFELES: Nek bude to mu drago ba marim ja za nju! Al' stvar je asti: avo bee tu! Mi smo za dela velika: za mrak, za guvu, silu, ludost! To je znak! Nego, da jasno upitam na kraju: zar tebi nita lepo se ne ini na ovoj naoj povrini? U bezmernoj si gledao daljini sva carstva sveta i svu njinu slavu". Al', neutoljiv kakvim Bog te dao, ti, valjda, nisi elju oseao? FAUST: Jo kako! Strast me privue estoka k velikom neem. Pogodi! MEFISTOFEL ES: Za tren oka. Prestoni neki potraiu grad sa groznim jezgrom gde se toli glad, gde kroz sokake tesne ljudi gmiu, zabati iljati se diu, na trgu kupus, repa, luka venci, pa zagaeni kasapski epenci gde zuizare se roje rojem peenjem aste se i lojem; u svako doba tu i smrad

zatei e i buan rad. Ulice dalje iroke su i prave i bogzna kako otmene se prave; i najzad, izvan stega gradshog zida, predgraa duga gube se iz vida. Uivo bih u kloparanju i buci koija bez broja, u venoj vrevi, trkaranju uskomeanog mravljeg roja. Pa jahao il' bio voen, izgledao bih njihov stoer, svako bi meni odavao ast. FAUST: Slabo me to privui moe! Drago ti kad se ljudi mnoe, kada se hrane sve u slast, ak obrazuju sebe a na kraju u bundije si samo odgajio tu raju. MEFISTOFELES: Tad bih za provod, na prijatnom mestu, sazido zamak velianstven. Livade, njive, breg i estu pretvorio bih u park boanstven. Svud bedemi zeleni, somot-leje, staze pod konac, zasenene streje, slapovi to se preko stenja liju, i svakojaki edrvani; tu otmen luk se die, al' po strani tisue malih mlazeva svud biju! A tad bih digo za najlepe ene udobno-prisne kuice malene; provodio bih dane tu i noi u preumilno-druevnoj samoi. Za ene, rekoh; ne uzmi to ko alu: lepojke uvek zamiljam u pluralu. FAUST: Pokvaren i moderan! Brat si Sardanapalu! MEFISTOFELES: Pa ko e znati ta ti srce htelo? Zacelo, neto uzvieno-smelo. K Mesecu ti si udio sve blie, pa, valjda, strast onamo sad te die? FAUST: Nipoto! Ovaj zemljin ar jo prua prostor za golema dela. Na me jo mnogi divan eka dar, oseam snagu za pregnua smela. MEFISTOFELES: I slavu bi da stee time? Pretkinje su ti, vidim, heroine. FAUST: udan sam vlade i vlasnitva!

Delo je sve, a slava nita. MEFISTOFELES: A nai e se i pesnici, brale, da pred potomstvom sjaj tvoj hvale i ludost ludou da pale. FAUST: Ti nita ne sluti o tom. Zar ti poznaje enju ljudi? U gorkom, jetkom biu svom ti pojma nema za im ovek udi! MEFISTOFELES: Pa lepo, neka je po tvom! De, poveri mi sav opseg svojih udi. FAUST: Pogled mi more debelo privue; navre i die upropice vale, pa splasnu, sve ih strese da se srue i da ka niskoj obali navale. Naljutilo me to; jer obest svaka slobodnom duhu, to sva prava ceni, uzburka krv estinom utisaka i zlovoljom mu oseanja pleni. Sluajem dre to, pogledah bolje: val stade, pa se natrag otkotrlja, napustiv gordo osvojeno polje; al' gle, za tren u staru igru srlja. MEFISTOFELBS (aL zresogev): Tu ne saznadoh nita novo; ve sto hiljada leta gledam ovo. FAUST (strasno pastavljajui): S bezbroj se strana ono dounjava da, neplodno, neplodnost umnoava; navire, raste, valja se, prekriva prostranstva pusta, nemila i siva. Valovlje vlada snagom opsednuto; povue se i ta je postignuto da duu strahom i oajem stisne? Element divlji sile beskorisne! Tu se ja samonadvienju nadam; tu bih u borbu, to bih da savladam. A moguno je! Mada nabujalo, pred svakom humkom ono skrene malo; ma kako da se osiono gri, i mali vis pred njime gordo tri, dubina mala privlai ga snano. Ja duhom tada skovah plan odvano: na predivno uivanje prioni, despotsko more od obale skloni, granice suzi toj vlanoj irini, sabij je u nju samu, u daljini. Sve sam to jasno smislio u glavi. Usudi se, i elju mi ostvari!

(Bubnjevi i ratnika muzika iza lea gledalaca, iz daljine, sa desne strane.) MEFISTOFELES: Bar to je lako! - Da l' uje daleku bubnjavu? FAUST: Opet rat! Za takvu jeku marili nikad nisu umni ljudi. MEFISTOFELES: Rat ili mir tek, onog umnim zovu ko se u svakoj okolnosti trudi da nekako izvue korist svoju. On vreba zgodan tren i smilja ta bi. Prilika tu je hajd, Fauste, grabi! FAUST: Potedi me tih zagonetnih lai! Kratko i jasno, ta to smera? Kai! MEFISTOFELES: Putem sve jasno itah ko iz knjige: dobroga cara more silne brige; ta zna ga. Dokle davasmo mu akom i kapom lano bogatstvo, on, lakom, miljae da e ceo svet da kupi. Jer mlad je bio kad na presto stupi, pa se na laan zakljuak poziva: da nije nimalo protivno, nego ba poeljno i divno da vlada i u isti mah uiva. FAUST: Zabluda! Onaj koji zapoveda, mora u tome sreu oseati. Grudi mu svrha velika opseda, ali o tome ne sme niko znati. to svojim vernima u uho ane, to se i desi, i sav svet se zgrane. Tako e stalno s visina da zrai ; ko uiva, prostatvo ga privlai. MEFISTOFE L ES: Nije on takav! Mada uivao je dosta! Al' carstvo plenom anarhije posta, veliho, malo, sve se to zakrvi, brat se na brata dumanski ostrvi, zamak na zamak, grad na grad, esnaf na plemstvo krete tad, biskup na pastvu i na kler; svak svakog gledae ko zver. U crkvama se klalo, izvan grada trgovac, putnik morae da strada. ivot je bio odbrana: te svako smeliji posta; i to je ilo tako. FAUST: Ilo, opkalo, padalo, ustajalo,

pa spotaklo se i grubo stropotalo. MEFISTOFELES: To stanje niko da kudi nije smeo, svako je neto da predstavlja hteo: i najmanji se bogzna kol'kim gradi. Al' najboljima najzad se dosadi. Valjani ustadoe, pa e rei: Gospodar je ko mir nam moe stei. Car to nit' hoe niti moe birajmo novog, koji zna da svakome bezbednost da, da novo carstvo novim duhom prome, te da se mir i pravda sloe!" FAUST: To popovi su, kanda, rekli. MEFISTOFEL ES: Jesu, da obezbede tust stomak i kesu; uestvovahu vie no ostali. im poe buna, blagoslov joj dali; i car, kog usreismo mi, sad kani, povukavi se, da odsudno se brani. FAUST: teta da, dobar i iskren, on strada. MEFISTOFELES: Hajd, pogledajmo! Ko ivi, nek se nada. Izvedimo ga s ovog uskog puta! Jedanput spasen, spasen je sto puta. Sve moe biti, kocka nije pala. A bude l' sree, bie i vazala. (Pvnju sv preko srvdinjeg gorja i posmatraju raspored vojske u dolini. Doboi i ratna muzika odjekuju odozdo.) MEFISTOFELES: Poloaj na je dobro rasporeen. Pouri! Uspeh nam je obezbeen. FAUST: ta moe jo da spase carstvo? Vradbine! Privid! Opsenarstvo! MEFISTOFELES: Lukavstvo ratno, da dobije se boj! Uvrsti velik naum svoj sve na konaan cilj mislei! Sauvamo li caru tron i zemlje, ti preda nj e klei i primorje poklonie ti on. FAUST: Uspevao si ve u mnogo emu; pa hajde, dobij bitku njemu! MEFISTOFEL ES: Ne, ti e bitku zadobiti! Vrhovni general e biti. FAUST:

To bi ba bila drskost prvog reda: da tu, gde ggojma nemam, zapovedam! MEFISTOFEL ES: Pusti nek generaltab o svem brine i odgovornost s feldmarala skine. Odavno ve nanjuih ratno smee, te sastavih unapred vojno vee od silnih drevnih ljudi iz pra-stenja; srean ko takva okupi stvorenja. FAUST: A ko su oni ljudi pod orujem? Pozva l' gortake da nam se pridrue? MEFISTOFELES: Njih ne, al' nalik Petru Skvencu od celog ljama kvintesencu. Pojavljuju se tri silna junaka. MEFISTOFELES: Evo junaka mojih ponositih! Kao to vidi, vrlo razliiti po dobu svom su, drukiji odelom kao i svojim orujem; zacelo, nee se s njima loe ovajditi. (Ab, zres1a1ogez.) Danas bi svako dete ma da pae, viteki pancir i kolir da ima; stog alegorine e hulje nae utol'ko vie svideti se svima. SMELOMLAT (mlad, lako paoruan, u arenoj odei): Ko god me pogleda, po licu pesnicom ja u da ga uim; za kike svaku kukavicu protreu da se samo pui. BRZOGRAB (u zrelam dobu, dobro naoruan, bogato odevvn): Takve su prazne arke jadne, ne gubi vreme i ne skitaj! Uzimaj to pod ruku padne, o svemu drugom posle pitaj! VRSTODR (u godinama, teko naorua-p. bvz odev): Ni time mnogo se ne stee! Imetak brzo se rastee, u bujici ivota strada. Bolje je zadrati no uzeti; niko ti nita ne moe oteti tamo gde seda glava vlada. (Sva trojica silaze.) NA PREDGORJU Bubnjevi i ratnika muzika odozdo. Razapinju carev ator. Car. Glavnokomandujui. Pratnja. GL AVNOKOMAN D UJ U I: Jo mi se dobro smiljen naum ini to vojsku svu zbijenu povukosmo ka ovoj pogodnoj dolini; nadam se, dobro izabrali to smo.

CAR: No, videemo; al' mi uzmicanje dosadi, jer ve lii na beanje. GLAVNOKOMANDUJUI: Pogledaj, gospodaru, desno krilo! Zgodnijeg tla za vojnu nije bilo: brda ni strma ali ni prohodna, ?a protivnika teka, za nas zgodna; ka ovoj talasavoj uzviici ne smeju poi njini konjanici. CAR: Za pohvalu je ovo, tu se slaem; tu moe da se miica pokae. GLAVNOKOMANDUJUI: Tu na sredini, na livadi toj, falangu vidi pripravnu za boj. Sred jutarnje se izmaglice rane kopalja uma blista na sve strane. Silan se kvadrat njie kao more! Hiljade tu za podvizima gore. Po tome sudi kakva im je snaga; videe, oni zgromie svog vraga. CAR: Prvi put tako neim oi pojim. Ovakva vojska dvostruko se broji. GL AVNOKOMAND UJU I: O levom krilu nemam ta da javim; liticu dre sve junaci pravi. Ta hrid, to venac oruja je kiti, ulaz u onaj vaan klanac titi. Slutim ve: tu e neprijatelj biti iznenaen i kosti ostaviti. CAR: Onde su moji roaci neverni to mene bratom i ujakom zvahu; sve manje behu obzirni i smerni, sve manje tron i skiptar potovahu; opustoivi carstvo, zavaeni, sad slono idu snuju propast meni. A gomila se njie, neodluna, pa puta da je nosi struja buna. GLAVNOKOMANDUJUI: Na pouzdanik, skau preko stenja, iz opasnog se vraa uhoenja. PRVI UHODA: Svud nas gde smo putovali hrabrost i lukavstvo spase, te proosmo dosta; ali ne nosimo dobre glase. Mnogi se na vernost kunu tebi; ali ne pomau: sve previre, i u bunu

narod moe poi, kau. CAR: Samoivom je samoouvanje vie no dunost, ast i potovanje. Ne strepite li: kada doe as, susedov poar spalie i vas? GLAVNOKOMANDUJUI: Eno i drugoga: niz stenje sporo sputa se, drhti, klonuo je skoro. DRUGI UHODA: Iznajpre se zabavljasmo motre divlji mete glupi; kad najednom ugledasmo: novi car na elo stupi. Svud niz odreene staze silno mnotvo poljem klima; prave ovce, oni gaze za laljivim stegovima! CAR: Taj protivcar na korist mi se javi, tek sad se kao car oseam pravi. Za viu svrhu stavljam oklop svoj, a ne, ko pre, za tobonji tek boj. Na praznicima mojim sve je sjalo, sveg bee, al' opasnosti nimalo. Kada na savet va u alku streljah, srce je moje tuklo, turnir eljah; da niste me od rata odvraali, sad bi mi slavu junaku svi znali. U carstvu vatre, sred stihije vrele, osetih da su moje grudi zrele; element se na mene grozno srui; to bee privid, al' me zaobrui. O pobedi i slavi mutno snevah; sada u stei to pre ne uspevah. (Odlaze glasnici da odnesu izazov Protivcaru.) Faust u oklopu, sa sputenim vizirom. Tri silna junaka, naoruani i odvveni kao gore. FAUST: Nee nas, mislim, grditi; jer vrede oprezne oi i kad nema bede. Taj brdski narod stalno mozga neto, svu prirodu i stene ita veto. Odavno iz ravnica poli, oni sad su sve vie svome gorju skloni. Delaju mirno u procepu stenja, sred plemenitih gasiih isparenja; razdvajaju, ispituju, pa spajaju, sve elei da neto novo stvaraju. Tananim prstom svoga duha silna oblija grade svetla i prozirna,

pa u kristalu, gde utnja veita je, gledaju gornjeg sveta dogaaje. CAR: uh to, i verujem u tvoje prie; al' ta se to nas, vrli moj, sad tie? FAUST: Sabinjanski arobnjak tebe smerno potuje, asno slui ti i verno. Kakva li strana sudba njega minu! Ve prue zapucketa, plamen sinu, uhvati cepanice ukrtene, sumporisane, smolom zalivene; ne bi tu mogla sva ljudska stvorenja, ni Bog ni avo doneti spasenja; al' ti ga, care, lino oslobodi lanaca arkih. U Rimu to se zgodi. Svojom ga silno zadui dobrotom te samo cepti nad tvojim ivotom, zaboravivi sebe, za te brine Mepitujui zvezde i dubine. Ree nam da se titimo to pre. Planinske sile opasne su, zle; priroda dela slobodno i strano, popovska tupost to zove arobnjatvom. CAR: U dan veselja, kada vedri gosti uivaju u naoj sveanosti, drag nam je svako ko nam na prag stane i kri put u prepune dvorane; al' najdrai nam astan ovek budi to dolazi da snanu pomo nudi u jutra as, neznane veliine, jer. nad njim su terazije sudbine. Al' u trenutku sveanu i vanu sklonite s voljnog maa ruku snanu, potujte tren kad ete nebrojene kreu da vojte za il' protiv mene! Uzdam se u se! Ko bi carsku vlast, nek lino i zaslui takvu ast. Avet to na nas die se i carem naziva sebe, zemlje gospodarem, vojvodom, sizerenom svojom rukom vratiu gde mrtvaci mue mukom! FAUST: Ma kako bilo sa ovim to kae, nije ti mudro da glavu zalae. Greben i perjanica lem ti kiti. Glavu, to hrabrost krepi nam, on titi. Zar mogu bez nje udovi? Kad glava usni, najednom i ud svaki spava; rana na glavi odmah i njih zgodi, po oporavku njenom svi su bodri.

Ruka se hitro svojim snanim pravom koristi, podiui tit nad glavom; ma prisea se dunosti, pa tada odbija napad da nov udar zada; peati srean ishod krepka noga, stajui za vrat vraga sruenoga. CAR: Tako i njega gnev moj zadesie, gorda mu glava podnoje mi bie! GLASNICI (vraaju se): Niti stekosmo priznanja, nit' nas asti doekale: naa otmena poslanja primie ko prazne ale: Va car vie ne postoji, pust je odjek sad niz do; seti l' ga se ovek koji, kae: Davno bee to." FAUST: Pa to se ba i desilo po elji svih to su vrsti tvoji prijatelji. Vojska ti eka bitku s nestrpljenjem; as je! Za napad izdaj nareenje! CAR: Od mene zapovesti sad ne trai. (Glavnokomandujuem.) Knee, svim dunostima raspolai! VRHOVNI GENERAL: Krenite desnim krilom! Mlada snaga vojnika naih, odanih i vrlih, na pola puta nek razbije vraga koji ovamo gore k nama hrli! FAUST: Dozvoli tad da ovaj junak vrsti u tvoj se prednji bojni red uvrsti, pa, prisno zdruen s njima, da niz polje pokae svoju snagu ponajbolje! (Pokazuje nadesno.) SMELOMLAT (prilazi): Kom vidim lice, okrenuti ga nee pre no mu obe vilice razmrskam; ko okrene mi lea, tom niz plee zaljuljae se oas glava drska. Kad pone ko ja vojska sva da besno see i da mrvi, razbei e se bagra ta u svojoj kupaju se krvi. (Ode.) VRHOVNI GENERAL: Polako sada krenimo sredinom da udarimo mudro, svom silinom; onamo desno ve su nae ete uspele da im naum poremete.

FAUST (pokazujui na srednjega): Hajde, i ovom zapovesti daj! Hitar je, sve lred sobom rui taj. BRZOGRAB (prilazi): Nek hrabrost boraca se tvojih sa poudom za plenom spoji; nek svako misli kako e da hara bogati ator protivcara. Nee se dugo on jo razmetati, na elo falange u stati. HITROPLENKA (torbarka, privijajui sv uz njega): Najdrai jaran on je meni, mada se sa mnom ne oeni. etva nam stie obilata! ena podivlja kad plen hvata, bezobzirna je ud u nje; napred! Ko pobedi, sve sme. (Obojv izlaze.) VRHOVNI GENERAL: Sad, kao to je predvidljivo bilo, njihovo desno navaljuje krilo. Al' spreiemo njihov napor ljut kroz tesan klanac da probiju put. FAUST (pokazujv ialevo): Tad molim, nek i on u borbu hodi; kad snani sebe snae, to ne kodi. VRSTODR (prilazi): Za levo krilo ne brinite nita! Gde stanem, ne odstupam sa poprita; mskustvo staro u ovom me krepi, to drim, to ni munja ne rascepi. (Ode.) MEFISTOFELES (silazei odozgo): Gle kako sad iz pozadine, iz svakog grotla i pukotine naoruani ljudi gaze zakrujui uske staze, tvorei bedem maevima, pancirima i titovima, ekaju znak pa da polete. (Tiho, onima koji znaju.) Odakle su, nasluujete. Al' nisam ni ja dokon bio, orunice sam poistio; pohrlie u privid novi ko da su jo vladari zemlje; carevi, kraljevi, vitezovi sad su tek prazne kuice puevlje; njima se mnoga avet ukraava, srednji vek ivo uskrsava. Ma kakav tu avolak da se krije, efekat zasad omanuo nije. (Glasno.) Gle, unapred su puni gneva, limeno oruje im seva!

I mnogi dronjav barjak tu se iri, doekav jedva da sve vazduh piri.' Tu jedno drevno pleme stoji smelo i rado bi u novu borbu htelo. (Strahovito trubljenje odozgo, u neprijateljskoj vojsci prgetno kolebanje.) FAUST: Ceo se vidokrug sad smrai, tek ovde-onde to prozrai proroki koban rumen sjaj; krv boji ma i kupa elo; celo se nebo tu uplelo, ne samo vazduh, stenje, gaj. MEFISTOFELES: Desno se krilo snano dri; a onde vidim Smelomlata gde se ukotac hrabro hvata, od svakog vii, od svih bri. CAR: Iznajpre videh jednu ruku, a sada se ve deset tuku neprirodno se ovo zbi. FAUST: Zar nisi uo kako magle uz sicilijsko alo nagle? Po danu vidi onde ti gde uzdigav se u visine, kroz udne odraen magline, neobian se javlja lik: tu grad za gradom se koleba, njiu se bate usred neba, kroz eter sija krajolik. CAR: Al' udno! Nisu posla ista svaki se vrak koplja blista; pucketaju i sjaje iljci, na njima igraju plamici; to ko da je u igri vrag. FAUST: Oprosti, care, to je trag iezlih duhovnih natura, odblesak onih Dioskura kojima se sred ljutih bura mornari mole, trae spas. CAR: No, reci, kog zaduih ja te priroda sva uda zbra i rasprostre ih ispred nas? MEFISTOFE L ES: Majstora uzvienog, koji brine o dobru tvom i zlu! Pretnje neprijatelja tvojih

uzbudie mu duu svu. Zahvalan, hteo bi te izbaviti, makar i svoju krv morao liti. CAR: Kada na presto uz klicanje sedoh i postah neko, to prokuat htedoh, pa reih brzo: za potvrdu vlasti sedobradog u iz plamena spasti. Pokvarih radost popovima svim, naklonost njihovu ne stekoh tim. Zar sad, kad tol'ka minula su leta, da nagrada za bodar in procveta? FAUST: Bogat je plod milosrdnoga ina; okreni pogled put visina! Mislim da On je taj znak piso, pazi, obznanie se smiso. CAR: Orao gore nebom leti, a za njim grifon divlje preti. FAUST: To ggovoljan se znamen javi. Grifon je pukih skaski delo; zar moe drznuti se smelo da meri se sa orlom pravim? CAR: iroko lete, krug za krugom; pa asa istoga, zle udi, naleu da bi jedan drugom kidali vratove i grudi. FAUST: Sad gledaj kako grifon gadni, sav raerupan, s borbom presta, i poviv lavlji rep svoj jadni u umu pade i tu nesta. DAR: Znamenje ovo nek se zbude! Zahvalne oi mi se ude. MEFISTOFELES (gledajui na dssnu stranu): Pred napadom neprestanim vrag ne moe da se brani, susta, klonu, k desnom krilu pomera svu ljudsku silu pometajui u boju celu levu stranu svoju. Nae vojske vrsto elo pomera se desno smelo, munjom satre slabo mesto. Sad, ko buran talas estok, podjednake su se sile u okraj dohvatile; nita divnije ne bee.

nai pobedu odnee! CAR (s lvve strane, Faustuj: Gle, opasnost onde preti, poloaj se poremeti. Ve ne bacaju kamenje, zauzeto nie stenje, gornje ve je naputeno. Neprijatelj hrli, eno, sve je blie, moda ceo klanac ve je zauzeo! Gle ta grene tenje ine! Uzalud vam sve vetine. (Pauza.) MEFISTOFELES: Gavrana moja stiu dva; da l' vest je dobra ili zla? Bojim se da smo proli loe. CAR: ta e nam gadne ove ptice? Iz ljutog boja, sa litice ovamo k nama dopadoe. MEFISTOFELES (gavranga): Sedite blizu! Ko god vas slua, nek nada se u spas, jer rei su vam dobrodole. FAUST (caru): Iz najdaljih, iz nepoznatih strana se golub najzad vrati svom gnezdu, porodu i jatu. Evo gde razlika je dublja: mir nosi poruka golublja, gavranska pota slui ratu. MEFISTOFELES: Najavljuje se loa kob, gle, naima se sprema grob kraj onih uka krevitih! Nia su brda zauzeli, a budu l' prevoj preoteli, na poloaj e teak biti. CAR: Ipak me, dakle, prevariste! Drhtao ne bih sad, da niste uvukli me u mreu zlu. MEFISTOFELES: Srano! Ima leka tu. Hladnokrvnosti i strpljenja! Pred kraj se ini ponajtee. Glasnici moji verni pree: recite da dam nareenja! VRHOVNI GENERAL (koji im je u meuvremenu priao): Sve vreme bejah neveseo to si se s ovima ti spleo; vradbina sreu ne privlai.

Ne znam da promenim tok boju; evo, palicu vraam svoju, ko poe, nek to i dokraji. CAR: Zadri je za bolje dane, koje e moda srea dati! Tog stvora i te ptice vrane sa jezom moram proklin>ati. (Mefistofvlvsu.) Palicu tebi ne dam, niti ini se pogodno stvorenje; nareuj, pokuaj spasenje! Nek zbude se to moe biti! (Odlazi u ator sa vrhovnim genvralom.) MEFISTOFELES: Nek te taj kijak titi, hajde! Za nas je on od male vajde, krstolik ukras nosio je. FAUST: ta emo sad? MEFISTOFEL ES: Ve obavi se to je potrebno bilo da se ini! Roaci crni, k jezeru u planini sad hitro! Pozdravite mi undine, zamol'te ih za privid njine plime! Po sili nedokune enske svoje vetine one umeju da dvoje stvarnost i privid, te se kune svako da privid jeste stvarnost svakojako. (Pauza.) FAUST: Pred rusalke su gavranovi nai zacelo s laskom valjanom izali; eno, ve poe da rominja. Iz mnoge stene, suve, gole potoci hitri kipte dole, propala pobeda je njina. MEFISTOFELES: Neobian ih pozdrav preli, zbuiie se verai smeli. FAUST: Ve potoci ujedinjeni hue da dvostruki se iz klisura srue; bujica baca mlaz u luk; najednom splasne me iroko stenje, ubori, peni na sve strane, stenje, k dolini pada iz buka u buk. Niko od njih junaki ni da makne; ta vredi? bujica e da ih splakne; jeim se pred tim besom, ko da snim. MEFISTOFELES: Ne vidim nita od vodenih lai; jedino ljudsko oko varku trai,

a ja se sladim udesima tim. Gomile cele padaju; ba prave budale, misle da se dave dok krkljajui po tlu suvom tre i smeno mau rukama se gre. Sad zabuna je svuda, mnim. (Gavrani se eraaju.) Pohvaliu vas Majstoru, da znate; a elite li da se prokuate i sami kao majstori, tad hajte, smesta ka kovanici pohitajte gde patuljaka vredna druba mala izbija iskre iz stenja i metala. Brbljanjem dugim njih obmanite, na kraju plamen im izmamite to prska, preliva se, sjaji plam to ga duh uzvien gaji. Istina, munje sred dalekih tmina, ili magnoven pad zvezda s visina svake se letnje noi zbiva to; al' munje koje sevaju gustiem i zvezde koje na tlu vlanom ite to, zbilja, retko vide ko. Zato se ne muite mnogo, molite, pa tad nareujte strogo. (Gavrani odlaze. Sve se dvava na prethodno opisan nain.) MEFISTOFELES: Na vraga nek se srue tmine sve! Pa korakom kroz nepoznato tle! Svud svetla-lutalice tada, sjaj da zaslepi iznenada! Sve bi to bilo zbilja krasno; al' treba zastrait ih glasno. FAUST: Oruj uplje iz dvorana vlanih na vazduhu s? sveem snai; onde se gore uJe zvek i huk odavno: divan ali laljiv zvuk. MEFISTOFELES: Tako je! Sada zadra ih teko; ve treti makljanje viteko kao u dobre stare dane. titnici i viziri njini ko Gvelfi i ko Gibelini veitu borbu opet hrane. Nepomirljivi, vrsti svi su, predakom duhu obikli su; ve hui bitka na sve strane. Ipak, na svakoj vrakoj sveanosti nema ti bolje od stranake zlosti i mrnje to je strava prava; as jei grozno-gadno panski,

as otro, prodorno satanski preko dolina i dubrava. (Ratna vreva u orkestru, koja najzad prelazi u vesele vojnike melodije.) ATOR PROTIVCARA, presto, bogati ukrasi VRZOGRAB, HITROPLENKA . HITROPLENKA: Stigosmo prvi za tili as! BRZOGRAB: Spori su gavrani za nas. HITROPLENKA: Ah, kakva blaga, mila mati! Gde u poeti? Gde u stati? BRZOGRAB: Bogatstva prepuno je sve! Za ta li da se maim pre? HITROPLENKA: Ta prostirka bi dobro dola! Postelja mi je esto loa. BRZOGRAB: Na zidu topuz od elika, to mi je elja ba velika. HITROPLENKA: Crven ogrta zlatotkan, o tome sanjah svaki dan. BRZOGRAB (uzimajui orujv): Sa ovim oas poso svri: tresne ih, pocmeka, raspri. Ti tol'ko ve na rame stavi, al' sve valjano zaboravi. Mani se trica i kuina no uzmi jednu od tih skrinja! U trbuhu je njinom plata za vojsku: hiljadu dukata. HITROPLENKA: Taj teret neu ja uspeti ni dii, kamo li poneti. BRZOGRAB: Pogni se! Hajde, ta se neka! Na tvoja staviu je plea. HITROPLENKA: Slomiu se od skrinje te; jao! U propast ode sve! (Skrinja pada i razbija se.) BRZOGRAB: Eto ti zlata kao blata; priskoi brzo, grabi, hvataj! HITROPLENKA (une):

U kecelju mi sipaj, hajde! I s ovim jo e biti vajde. BRZOGRAB: Dosta je sada! Hitro sevaj! (Ona ustaje.) Al' jao! Kecelja ti zeva! Ma gde da stane i da kroi, kroz rupu ovu blago toi. PRATIOCI (navg cara): ta ete ovde? Kako smete da carsko blago prevrete? BRZOGRAB: Na pazar kou nosili smo, pa sad i plena hteli bismo. U protivnikim atorima za vojsku toga uvek ima. PRATIOCI: S nama vojnici se ne drue to su u isti mah lopue; jer estit vojnik mora biti onaj ko naeg cara titi. BRZOGRAB: estitost ovu znamo dobro, ona se zove ratnom globom. Svi ste vi isti, dobro znamo, va pozdrav glasi: Daj ovamo! (Brzoplenki.) Hajd kidaj, i to ima nosi. Ovde ba nismo dragi gosti. (Odlazv.) PRVI PRATILAC: to jednu vruu ne opali drzniku tome, da se svali? DRUGI: Ne znam, iznemogoh najednom, kao sablasti da sam gledo. TREI: Pred oima mi sve zatrepta, ne videh nita, mrak me sklepta. ETVRTI: Ne znam ni sam ta bee: ceo danai dan je bio vreo, zaparom zlokobnom nas preli; as bismo stajali, as seli; nasumice smo udarali, al' svaki zamah vraga svali; zakopreni se oko, ui zujanje itavo zaglui; i stalno tako, i sad smo mi ovde, ne znaju ta se zbi. Dolazi car sa etiri knvza. Pratioci se povlane. CAR: Ma kako bilo s tim, tek pobedu smo stekli, neprijatelji svi niz polje su utekli. Pobee laan car, tu stoji prazan tron

i blago kojim zlo izdajstvo poe on. Carska nam asna vlast, i sa njom svi glavari, eka da dou sad narodni poklisari; veseo odasvud ka nama stie glas: u carstvu vlada mir i svako slua nas. Vradbina neka, jest, u borbu se uplela, al' tek je naa mo do pobede dovela. Vojniku sluaj zna da esto bude blag: sa neba padne kam, u krvi grezne vrag, predivan, snaan zvuk sa litica se budi sokolei sve nas, a vragu steu grudi. Uz rugu i uz smeh, on valja se po tlu; pobednik bogu svom kazuje hvalu svu. Milion grla tad, bez carske zapovesti, poinje nebeskom vladaru slavu plesti. Al' oko najvie velia ga kad zre u grudi sopstveie, to retko bee pre. ivahan vladar mlad nek dane sreno trai, kroz dugih leta sled saznae ta tren znai. Da etvoricu vas smesta postavim stog za dostojnike carstva, dvora i doma svog. (Prvome.) Ti mudro, knee moj, vojsku si povrstao, pa, u presudan as, junaki smer joj dao; u miru delaj ti i carstva uvaj sklad, dajem ti ovaj ma, jer nadmaral si sad. NADMARAL: Dozvoli, care na, vojnika vernih prozbu u drevnom zamku tvom da prirede ti gozbu; dosad na domu su za tebe bili boj, odsad na granici uvae presto tvoj. Tad poneu svoj ma u sjajnom dostojanstvu da budem veni tit najviem velianstvu. CAR (drugome): Ti, hrabar, a uz to dopadljiv, nean ak, natkomornik si sad; zadatak nije lak. eljad u domu mom nadgledae, a ima i loih slugu tu i svadljivih me njima; nek astan primer tvoj visoko sada sja, jer car te voli, dvor, i svako ko te zna! NATKOMORNIK: ast je i milost smer vladara znati svoga: da dobre podstie, ne vrea ak ni zloga, da miran, bistar je, nit' lukav niti lo! Duu mi vide ta da elim mogu jo? Da l' sme na onaj pir da mata se uputi? Kad krene trpezi, tas zlatan drau ti i prstenje, te tad, za slavlja velikog, od vode da si sve ko ja od oka tvog. CAR: Preozbiljan mi duh da sveanosti sniva; al' dobro! I od tog bodriji smer na biva.

(Treem.) Ti nadtrpeznik bie! Hajd, upravnie nov, orini za posed moj, ivinarnik i lov; pusti da biram ja obede omiljene, po dobu godinjem, briljivo zgotovljene! NADTRPEZNIK: Strog bie meni post i radost a i ast sve dokle obed svoj ne pojede u slast. Nabavljaemo ja i kuvari za jelo sve to ne raste tu il' tu jo nije zrelo; iako voli, znam, kad jednostavno to, snano i hranljivo, iznesu ti na sto. CAR (etvrtom): Kad govore tu svi o gozbama i piu, ti budi toilac, junaki moj mladiu. Natleharnie moj, sad gledaj kako zna da bude bogato snabdeven podrum na! Umeren budi sam, veselju ne dozvoli niti u jedan tren da smami te i skoli! NATPEHARNIK: Sazri za tili as i mladost, knee moj, kad samo pokloni sve poverenje njoj. I! mene nosi um na svetkovinu onu; prineu pehare predivne tvome tronu, zlatne i srebrne, da raskono sve sja; al' kupu najlepu izabrau ti ja: od stakla mletakog to tuge sve razbija, gde jaa vina slast, al' nikad ne opija. U takvo udo se uzdaju mnogo svi; al' Jai ti je tit to umeren si ti. CAR: U asu ozbiljnom za ta ste izabrani to uste sada vi iz usta pouzdanih. Na silnu carsku re obezbeen je dar, al' treba povelja da osnai tu stvar, i potpis. Da sve to po propisu uglavi, u pravi evo as dolazi ovek pravi. Pojavljuje se Nadbiskup (Natkancelar). Kamenu zavrnom kad poveri se svod, trajae zdanje to dok Zemljin traje hod. Sa etir kneza beh ja raspravljao ta je potrebno da na dvor i dom na dugo traje. A sada kad je re o celom carstvu mom, vas pet nek vlada njim, i to sa snagom svom. Bogatstvom ne sme vas da odsad iko pree; pa u razmai stog imanja vaih mee, na raun lena u svih otpadnika ja narediti da vi primite dobra ta, i dau pravo jo da irite imanje za pare, zamenom, trampom il' odranjem; zabraniu da ko u vau darne ast boljarsku; vai su sve pravo i sva vlast.

Za vrhovne u vas sudije postaviti, to presudite, to besprizivno e biti. Porezi, danci svi na zemlju, rude, so, carine, kovnice, sve vae bie to. Jer da bih dostojnu zahvalnost izrekao do samog prestola ja sam vas uzdigao. NADBISKUP: elim u ime svih da hvalu tebi dam; nas jaajum, ti ojaae i sam. CAR: Dostojnija u jo podariti vam zvanja. Jo rado ivim ja, rad carstva, rad imanja; al' predaka mi niz privlai pogled sad sa pregalatva mog na neminovni jad. Otii u i ja sa sveta voljenoga: vi naslednika tad odrediete moga. K oltaru nek se on uznese, krunisan, da mirom se okona ovaj burni dan! NATKANCELAR: U srcu ponosni, al' skrueni i smerni, tebi se klanjaju prvaci zemlje verni. Dok odana jo krv u ilama nam vri, mi telo biemo za sve to eli ti. CAR: Najzad, to reismo nek potvrde pismena, potpis i peat na za veita vremena. Puni ste vlasnici imanja svojih svih, ali pod uslovom da ne delite njih. I uveate li to im vas zabatinih, najstariji nek sin to stekne u celini. NATKANCELAR: Na pergament u ja staviti ovaj as ukaz taj prevaan za carstvo i za nas; prepisom, peaenjem neka se pisar bavi, a ti, gospodar na, svoj sveti potpis stavi. CAR: A sad vas otputam, pa svak u domu svom kek razmilja o ovom danu velikom. (Sveto&ni kneevi odlaze.) NADBISKUP (ostaje i govori s patosom): Kancelar otide, a biskup ostao je, slutnje ga ozbiljne uz uho gone tvoje! Srce mu oinsko za tobom briga tre. CAR: Zar u as veseli opasnost vidi gde? NADBISKUP: Sa gorkim bolom ja u ovom asu gledam gde losveen tvoj duh sav Satani je predan! Jest, ini se i vrst i bezbedan tvoj tron, ali se Gospodu i papi ruga on. Jer zgromie mu gnev, im on za ovo sazna, sve carstvo tvoje, greh e stii ljuta kazna.

Jer pamti jo da ti, na krunisanja dan, slobodu dade arobnjaku, nepozvan. Sa dijademe ti, hrianstvu svem na tetu, milosti prvi zrak tu glavu zgodi kletu. U grudi busaj se, od grene sree te svetosti skroman dar povrati sad to pre! Breuljak ovaj, gde tvoj ator stajao je, gde duhovi se zli radi zatite tvoje skupie, gde ti sluh prelasti laicar, pskloni, preobraen, za presvetu stvar; brdo, umarak gust, sve dokle gleda oko, panjake uokrug, to steru se iroko, ribnjake, jezera i potoia sto, koji vijugaju i padaju u do; dolinu samu tad i livade obreci, pokai kajanje, i tako milost steci. CAR: Zbog greha velikog uze me strah i sram; granicu pokore odredi, molim, sam. NADBISKUP: Obesveen taj krug, gde zlo se s grehom zdrui, za slubu presvetu Najviem nek poslui. " DUhu brzo se zid uvis die jak, na pevnicu ve sja jutarnjeg sunca zrak, i iri se u krst, sve vie raste zdanje, Crkven se die brod, vernima na uzdanje; kroz uzvienu dver ve vrvi eljni puk, niz brda i niz do odjee zvona zvuk, ka nebu zvui on, ka nebu on ih die, i pokajnik ve, gle, u novi ivot stie. U zavetni taj dan nek doe on to pre! nadsjae prisustvom ko alem-kamen sve. CAR: Neka pobonost svud taj golemi in prene, u slavu Gospoda, da skine greh sa mene. Dosta! Ve duh se moj uputio u raj. NADBISKUP: Molim ko kancelar: konanu formu daj! CAR: Podnesi povelju da crkvi sve zavetah, a ja u radosno potpisati je smesta. NADBISKUP (oprostio se, ali se vraa sa vrata): Takoe, morae, im temelj nikne zdrav, crkvi zavetati porez i danak sav, zauvek. Zahteva dostojno odranje velike trokove za ovo dino zdanje. Rad breg graenja sred pustog mesta tog pokloni jedan tal od novog plena svog. Uz to i drvo, kre i kriljac su, meutim, za ovo potrebni ne mogu da preutim. Narod e voziti kad pop im kae to crkva blagosilja kad za nju radi to. (Ode.)

CAR: Veliki, teak greh na sebe ja nabacih; na to me smamie pogani arobnjaci. NADBISKUP (opet se vraa i duboko se klanja): Izvini, care moj! Izvikan ovek taj obalu dobi svu; al' prokleu ga, znaj, ako pokorno ti i ovde na imetak crkvi ne podari sav porez i desetak. CAR (mrzovoljno): U moru lei jo taj pojas zemlje sav. NADBISKUP: Svoj doekae dan ko strpljiv je i prav. Za nas nek vaa re na snazi bude strogo. CAR (sam): Ovako carstvo sve razdeliti bih mogo. PETI IN

OTVOREN PREDEO PUTNIK: Jeste, eno lipa tamnih! Drevne, al' jo krepkog granja. Kakav susret nepojamni nakon tol'kog putovanja! To je ono staro mesto, to kuerak onaj hud to me primi kad val estok hitnu me na ovaj sprud! Hteo bih da kaem hvala, da taj estit vidim par; ali on jo onih dana bee isuvie star. Ah, to behu ljudi divni! Da pozovem? Dobar dan! Da l' jo uvek, gostoprimni, sreno nudite svoj stan? BAUKIDA (baka, veoma stara): Dragi goste! Tie! Spava mu moj nek je mir sa njim; starcu dug san dozvoljava kratkog bdenja hitar in. CUTNIK: Reci, majko, zar si ti to, zar jo mogu rei hvala to si s muem plemenito nekad spas i stan mi dala? Ti si Baukida, to je polumrtvom dala hranu?

(Pojavljuje se njvn mu.) Ti Filemon, koji moje blago ote okeanu? Vae vatre plamsaj mili, vaeg zvona srebrn glas bogovi su poverili vama da tu naem spas. Ah, svu duu uvstvo skoli! Moram poi tamo gore, pa da kleknem, da se molim dok beskrajno gledam more! (Krev preko spruda.) FILEMON (Baukidi): Tu sred bate rascvetane hitro postavi mu sto. Neka juri, nek se zgrane dok u udu gleda to! (Krenv za Putnikom i stane pored njega.) Tu, na onom mestu stranu gde ugrozi bura vas, sad gledate divnu batu, rajsku sliku, pravi kras. U starosti nisam mogb da pomaem kao pre; al' kad sasvim iznemogoh more otkri novo tle. Sluge mudrih gospodara podigoe nasip nov, oduzee moru prava da tu sebi dignu krov. Gledaj zelen venac njiva, panjak, batu, selo, gaj! A sad poi i uivaj, jer e danu brzo kraj. Puinom se jedra roje, pod no luka vue njih znaju ptice gnezdo svoje jer tu sad je pristan tih. Tako vidi u daljini najpre mora plavi rub, a sa strana, po nizini, gusto naseljeni krug.

U BATICI (Njih troje sede za stolom.) BAUKIDA (strancu): to si nem? to ne bi jeo,

glad i umor da utoli? FILEMON: O tom udu on bi hteo da mu pria; hajd, to voli. BAUKIDA: Lepo! udo je doista bilo to! Jo drhtim sva. Jer ne behu posla ista s osvajanjem novog tla. FILEMON: Car od mora nas odbrani, ta je u tom greh il' zlo? Zar nam gromko ne obznani, prolazei, glasnik to? Tu kraj spruda, u blizini zapoeo bee rad. A u zelenoj dolini iznie i dvorac-grad. BAUKIDA: Dnevni trud je zalud bio, pijuk, aov uzaman; gde se nou plamen vio kie nasip sutradan. Iskrvavi rtva mnoga, nou cviljenje se u; k moru tekao je oganj ujutru je nasip tu. Bezboan je, sebi eli nau kolibu i gaj; da nas kao roblje seli hoe ohol sused taj. FILEMON: Lepo nam imanje nudi na novome suvom tlu! BAUKIDA: Postojan na visu budi i ne veruj morskom dnu! FILEMON: U kapelu! Dan se kloni, sunce hita u svoj log! Kleimo dok zvono zvoni, nek nas krepi stari bog!

PALATA Prostrana ukrasna bata, vvliki i prae kanal. Faust, u dubokoj starosti, hoda zamiljeno. LINKEJ, UVAR KULE (kroz levak):

Dok Sunce tone, ile lae ka luci upravljaju hod. Jo malo pa e da se nae tu na kanalu golem brod. Jarboli uzdiu se pravi, zastave mau, pramac sja; srea u krajnji as te zdravi, tu mornar tek za radost zna. (Zauje se malo zvono sa spruda.) FAUST (trgavi se): Prokleto zvono! Ko potajno tane me ono rani sad; pred okom carstvo mi beskrajno, lea mi pee jed i jad; zavist mi ovaj cilik budi: jo nije moja zemlja sva; gaj lipovi, kuerak hudi, crkvicu tronu nemam ja. Pa i da elim onde poin, ona bi grozna tua sen pekla mi pete, pekla oi i gonila me svaki tren! UVAR KULE (kao gorv): Kako li ilo brod areni jedri po moru to se peni! Kako se propinje i cima pod vreama i sanducima! (Raskoan brod uplovljava, bogato i raznoliko natovaren proizvodima sa svih strana sveta.) MEFISTOFELES. TRI SNANA POMONIKA. HOR: Stigosmo! Kopnu noga hrli. Neka nam ivi gospodar vrli! (Silazv na obalu, roba se iskrcava.) MEFISTOFE LES: Pokazasmo se ko to treba, hvalie gazda nas do neba. Sa dva smo broda poli samo, dvadeset vodimo ovamo. Koliko podvig bee silan, svedoi teret izobilan. Na moru duh se oslobaa; ko tu da eka i odgaa! Alatom spretno kad barata, ti hvata ribu, lau hvata, a kad u ruci tri se nau, i etvrtu prikui lau; i peta zatim proe tako; sa silom ima pravo svako. Tu pita: ta?" a ne i kako?".

Ta uvek sam se izvanredno razumevao u brodarstvo: rat, trgovina i gusarstvo svuda su nerazluno jedno. TRI SNANA POMONIKA: Ta zar ni pozdrav ni zahvalnost? K6 da donesmo beznaajnost! Gospodar krivi s gaenjem lice; kraljevsko blago smatra za trice. MEFISTOFELES: Nema vam druge nagrade, gladnice! Ta ve dobiste svoje nadnice. POMONICI: Ama, to tek za dangubu bi; jednake delove traimo mi. MBFISTOFE L ES: Hajd, najpre gore, iz sobe u sobu, svud poreajte predivnu robu! Kad proe pored izlobe te, i kad srauna tanije sve, nee on, bogami, tu cicijati, no e vas gostiti i podnapijati. A sutra stie i ptiica roj; briga o njima poso je moj. (Odnose robu.) MEFISTOFELES (Faustu): Turobna oka, elo mrgodei, slua o svojoj izuzetnoj srei. Uzvien um je tvoj nagraen, obala s morem sklopi mir; s obale more prima lae na hitri put kroz svetsku ir; ti stoji ovde, tu ti je palata, i ruka tvoja sav svet hvata. Sa ovog mesta rad zapoe nov, tu prvi daan podigosmo krov; tu gde sad prte morski vali, najpre je bio jarak mali.

Tvoj um i tvojih slugu trud pokori talase i sprud. Ovde je FAUST: Ovde! Ah, re kleta! Upravo ona meni smeta. Da tebi, okretnome, reem: ne mogu podneti to zlo, srce me neprestano pee! I stidim se im kaem to. Nek ukloni se dvoje starih; kraj onih lipa elim stan. Ta umica mi tua kvari i posed sav, i svaki dan. Onde bih irok vidik hteo, od grane bih do grane pleo osmatranicu, pa sa nje da gledam ta uinih sve, da obujmim najednom okom to ljudskog duha remek-delo to umno izgradi i smelo za ljude naselje iroko. Kad ovek sred bbgatstva shvati ta nema sve najgore pati. Zvuk zvona, lipa miris blag ko da mi grli sarkofag. Svemonikove volje svrha na ovome se pesku skrha. Ko e mi s due jed da skloni? Besnim dok ovo zvono zvoni. MEFISTOFELES: Ta glavna smetnja, nema spora, tvoj ivot ouiti mora. Za ui plemenitog stvora ta zvonjava je prava mora. Prokleto ovo din-dan-don mugi mi vedri nebosklon, prati nas kroz sva naa doba od prvog kupanja do groba, ko da je izme din i dan sav ivot tur i zamro san. FAUST: Protivljenje i svojeglavlje i najlepe nam kvare slavlje, te ovek, na svoj dubok jad, ni pravdi vie nije rad. MEFISTOFELES: A to da tu se ustruava? Ti odavno ve naseljava! FAUST: Pa idite, preselite ih! Imanje ti je ono znano

to je za stare odabrano. MEFISTOFELES: Preneemo ih, ostaviti, na noge zaas dostaviti; oprostie nam svu prinudu kad u svom lepom domu budu. (Prodorno zazvidi.) Pojavljuju sv Tri pomonika. MKFISTOFE L ES: Sluajte ta gospodar veli, a sutra nek se svak veseli! TRI POMONIKA: Gospodar stari lo je bio, mornaru bogat pir je mio. MEFISTOFELES (ad spectatores): Davne se prie seam sada Navutejeva vinograda.

DUBOKA NO LINKEJ, UVAR KULE (peva na osmatranici zamka): Posmatranju predan, sve upijam ja, sa kule svet gledam to milo mi sja. Blizinu, daljinu, sve motrim u krug, i zvezde i tminu, i srnu i lug. Lepote svud viam vekoveni trag, i sve mi se svia i sebi sam drag. Vi presrene oi, to videste gde, ma kakvo da bee tek, lepo je sve. (Pauza.) Al' na mestu svom visokom ne uivam samo ja; u mranome svetu okom ja nazirem strana zla! Kroz dvostruku tminu lipa vidim gde se ari mrak; iskri roj sve jae sipa, raznosi ih vetar mlak. Ah, ve plamenovi nite izbu to se prigla tlu; brza pomo sad se ite, ali nema spasa tu.

Ah, te dobre ljude stare, uvek brine oko vatre, dim i oganj e razjaren da ugui i da satre! Jara suke, rumen ari istrulele grede tamne; ah, kad bi se spasli stari iz paklene klopke plamne! Svetlih munja snop uzlee palacavo kroz drvee; jarko gore grane taaste, umica sad bukti sva. Oi, to to ugledaste! to sam dalekovid ja! Lomi se i rui granje, sa njim i kapela pada; hvata otro plaminjanje i najvie kronje sada. Ve do korenja duboko sie ar i rumen dim. (Duga pauza, pesma.) to pre radovae oko, proe s vekovima svim. FAUST (na balkonu, okrenut prema dunama): Ko gore cvilei pevui? Za reima zvuk kasni njin. Moj uvar kuka; ja u dui ne marim taj nestrpljiv in. Al' kad se stabla sva unite, ugljenie se lipov lug, brzo u dii motrilite da beskonaan gledam krug. Ukazae se onde meni i dvoje starih novi stan to znaju da su poteeni provode sreno pozni dan. MEFISTOFELES I TRI POMONIKA (odozdo): Mi stiemo u kasu ilom; izvin'te, nije moglo milom. Na vrata kucali smo, zvali, ali unutra nisu dali; drmasmo, lupasmo, al' daba. Tad istavismo vrata slaba; na sav glas tad zapretili smo, al' dobru volju nali nismo. Nisu nas ni da uju hteli; kad ko ne eli, on ne eli. Strpljenje nae tada presta, izbacismo ih otud smesta. Al' muili se dugo nisu od uasa preminuli su. Nekakav stranac tu se krio,

al' brzo oboren je bio u ljutoj borbi; u tom asu ar to se svud po izbi rasu zahvati slamu, i to troje na lomai sagorelo je. FAUST: Zalud mi behu rei sve! Zamenu htedoh, pljaku ne. Snalo vas ponajgore zlo za odvratno ubistvo to! HOR: Posluaj jeku drevne rei: pred silom nikad se ne prei! A bori li se hrabro s njom, tad rtvuj sebe i svoj dom. (Odlazv.) FAUST (na balkonu): Pogled mi trai zvezda sjaj, ve trne ognja proplamsaj; otuda povetarac mlak donosi k meni dim kroz mrak. to rekoh, slui se za tren! ta lebdi amo kao sen? PONO Pojavljuju se etiri sede ene. PRVA: Ja se zovem Beda. DRUGA: A Krivica ja. TREA: Ja se zovem Briga. ETVRTA: A Nevolja ja. UTROJE: Zatvorena vrata, ne moemo tu; bogataka kua, neemo u nju. BEDA: Tu postajem senka. KRIVICA: Tu nestajem ja. NEVOLjA: Tu niko ne eli za mene da zna. BRIGA: Gde vi, sestre, ne moete i ne smete ui, Briga e kroz ponajmanji procep se provui. {Nestaje.) BEDA: Krenite odavde, moje sestre sede! KRIVICA:

Koraci te moji ustopice slede. NEVOLjA: Nevolja se dri odmah uza vas. UTROJE: Oblak se navlai, trnu zvezde sve! A gledajte tamo iz daljine, gle, bratac na sad stie, stie----------smrtni as. FAUST (u palati): Njih etiri doe, ode samo tri; smiso njinih rei od mene se skri. O nevolji, mislim, zauh neki glas, slik turoban potom u se smrtni as; avetinjski-tupo i sada me mori. Vidim, do slobode jo se ne izborih. Da maiju mogu s puta da odstranim i svih bajalica sasvim se okanim, "Prirodo, preda te ko ovek bih stao, radost bih zbog svega truda oseao! Pre no to drsko svet i sebe kleh, po tmini tragajui, ovek beh. Sad svet je prepun privienja tih i niko ne zna da izbegne njih. Pa i kad neki dan razumno sja, no oplie nas gustom mreom sna; sreno se s mladih vraamo poljana, a ptica kreti ta? Kob naih dana. Praznoverje nas splie svakog asa opominje nas, leluja, belasa sami smo mi, zastraeni toliko. kripnue vrata, al' ne ue niko. (Potreseno.) Ima l' tu koga? BRIGA: Odgovor je: Da: FAUST: A ko si, ko si? BRIGA: Evo, tu sam ja. FAUST: Udalji se! BRIGA: Na pravom mestu stojim. FAUST (najpre razjarvn, a onda blae, za sebe): U pamet! Dosta s vradbinama mojim! BRIGA: I da ne uju me ui, svako srce ja zagluim; izgled menjam ili rast, ali imam groznu vlast. Straim svakog koji hodi putem, ili vodom brodi; svak je mene jednom sreo,

laskao mi il' me kleo. Zar brigu nikad nisi znao? FAUST: Kroz svet sam samo juriao; nasladu svaku hvato sam za skut, to nedovoljno bi, dalje sam slao, to umae, tom rekoh: srean put. Ja samo udeh, samo ostvarivah, i opet eleh, i tako se probijah silovito kroz ivot, to od rane mladosti burne davae mi dane, dok sada tee mudro i natenane. Zemaljski ar je znan mi ve odavna, pogled na drugi svet nam je zapreen; lud je ko trepu tamo oi skree, nad oblacima izmgaplja sebi ravna! Nek vrsto stoji i gleda po svetu svem: valjanome on nee biti nem! to da u venost teturavo hrli? to spozna, to nek hvata i nek grli. Nek hodi po zemaljskog dana stazi; mirno nek ide i duhove kad spazi; u koraanju daljem neka trai i ta je patnja i ta srea prava, on, kog nijednog trenutka ne blai saznanje da ga to zadovoljava! BRIGA: Ko se mojom mreom spleo, ne vredi mu ni svet ceo: nit' se raa nit' zalazi Sunce tmina s neba slazi; potpuno mu jasna ula, al' u srcu tama tmula, te, iako blaga ima, ne zna ta da ini s njima. Sve ga mui srea, jadi, sred obilja mre od gladi; to ga mui il' raduje sutranjici pripisuje, za budunost samo mari, pa stog nita ne ostvari. FAUST: Prestani! Nee nita postignuti! Ne elim da te besmislice sluam. Odlazi! Te se litanije gauam, jer moe i najumnijeg da smuti. BRIGA: Da l' da krene? Kud e poi? Za odluku nema moi; na ve prokrenoj stazi pipa, teturavo gazi; zabasava sve to dublje,

gleda krivlje, vidi grublje, teak sebi i ljudima, dah ga gui u grudima; niti iv je nit' uguen, nit' oajan niti skruen. Stremi, liava se bolno, dunost obavlja nevoljno, as slobodan, as ugnjeten, nenaspavan i pometen, prikovan je, snage nema i za pakao se sprema. FAUST: Aveti strane! Tako razarate ve bezbroj puta ljudska pokolenja; ak beznaajne dane pretvarate u gadan mete muenja i prenja. Teko je, znam to, demona se spasti, stroga se veza s njima ne raskida; al' tvojoj se ne potinjavam vlasti, o Brigo, potajnice groznog vida. BRIGA: Iskusi je i od nje strepi, jer sad u te s prokletstvom ostaviti! Ljudi su celog svog ivota slepi, pa sad na kraju to postani i ti! (Duva u njega.) FAUST (oslepeo): Reko bih da no ponajdublja pada, ali u dui vedra svetlost zrai; to smislih, hitam da ostvarim sada; samo re gospodara neto znai. Ustajte, sluge! Hajd ivo na delo! Da sreno gledam to zamislih smelo! Hvatajte alat, riljajte, kopajte! Cilj ostvarujte, ne sustajte! Posao brz, sa planom raen, bie ponajlepe nagraen. Da poduhvat nam uspe izvanredan za tisu' ruku dosta je duh jedan.

VELIKO PREDVORJE PALATE Baklje. MEFISTOFELES (na elu, kao nadzornik): Napred, prikazanja siva, eto klimavih lemura, polubia od tetiva, od kostiju i koura!

LEMURI (u horu): Za tvoju naredbu smo spremni, a stigo nam je mutan glas da silni prostori su zemni namenjeni za nas. Tu koevi su iljati, lanci za premeravanje; al' zato li nas pozva ti, to nam je za iuavanje. MEFISTOFELES: Ne vrede ovde mere umetnike; nego po sopstvenima se ravnajte! Najdui nek se prostre nike, a vi ostali u krug kopajte! Duguljast kvadrat dubite u tle kao za nae pretke sve! Iz dvorca u dom tesan taj, ovako glupo svakom doe kraj. LEMURI (kopajui, uz obesne pokrete): Dok bejah mlad, dok voljah ja, ah, to to slatko bee; svud veselo, svud radosno kud noge me ponee. A sada podla starost me pogodi svojom takom; ah, zato li se spotakoh pred otvorenom rakom! FAUST (izlazei iz palate, tpa dovratke): Kako mi ovaj zvek aova godi! Celo mi ovo mnotvo slui da kopno brani i produi i stavi meu besnoj vodi bedemom vrstim opasav je. MEFISTOFELES (na stranu): Na kraju za nas trud taj sav je, uzalud pleter, kolje, brana: jer Neptun, avo okeana, na silnu gozbu ve se sprema. U dosluhu sa stihijama nosimo unitee vama tek, spasa nikako vam nema. FAUST: Hej, nadzornie! MEFISTOFE L ES: Tu sam! FAUST: to zna radi, al' mnotvo radnika dovuci! Mami i miti, preti, tuci ili ih obilno nagradi! Da svakog dana izvetaj mi nov dojavi kol'ko produen je rov!

MEFISTOFELES (poluglasno): Koliko se razumem u stvar ovu, re je o grobu, a nije o rovu. FAUST: Podnojem brega movara se prua zagaujui sve to uspeh stei; kada bih zatro i taj zadah kuan, to bi mi bio uspeh ponajvei. Prostore ove, kada se osue, bezbrojnom mnotvu dao bih, da hodi i ivi tu, ne bezbedno, dodue, ali u delatnoj slobodi. Ljudi i stada uivae tu na novome, zelenom, plodnom tlu, na vrstome breuljku ovom, to ga podie smelost puka radinoga. Pred rajskom zemljom neka besne vali, nek preliva se plima, grizu spolja i trudei se silom da provali: prodor e slona zapuiti volja. Da! Mudrosti sam toj vrhovnoj odan, ovo mi duu svu napaja: za onoga su ivot i sloboda ko svakog dana njih osvaja. Ovde e, sred opasnosti, provesti dete i mu i starac ivot estit. Ah, to da vidim: sa slobodnim svojim narodom na tlu slobodnom da stojim! Tada bih smeo rei trenu tom: Tako si divan! Stani! Traj! Ni kroz eone zemnom tragu mom ugasiti se nee sjaj. Iajvie sree ja trenutak divan predoseam, i u tom sad uivam. (Faust klone, lvmuri ga hvataju i polau na zemlju.) MEFISTOFELES: Ne toli njega slast nit' srea ga veseli, pa stalno grabi nestalnu neku sen; taj poslednji, najgori, prazan tren on, jadnik, da zadri eli. U pesku lei sada starac sedi; meni se opirao, al' vreme ga pobedi. Sat stao HOR: Stao! Nem ko pono stri. Kazaljka klonu. MEFISTOFELES: Klonu, sve se svri. HOR: Rok proe. MEFISTOFELES: Proe! Glupa re.

to proe, emu? Proe u isto Nita, jednolije u svemu! Za ta nam veno stvaranje tad slui? Da stvoreno se niemu pridrui! Ovo je prolo!" ta se sad tu vidi? Ba ko da nikad postojalo nije, a ipak stalno u krugu se vije. Eena praznina vpe mi se svidi.

POLAGANjE U GROB LEMUR (solo): Ko aovom i lopatom naini dom taj lo? LEMURI (hor): Za gosta u ruhu kostretnom i predobar je jo. LEMUR (solo): Gde su vam sto i stolice u runoj sali toj? LEMURI (hor): Nakratko zajmili smo sve; poverilaca je roj. MEFISTOFELES: Tu lei telo, a nagne l' duh u bekstvo, videe to potpisa krvlju. Znaju, na alost, danas sto i jedno sredstvo da due avolu preotimaju. Na starom putu se mora spoticati, ne preporuuju nas, pak, na novom; inae sam bih obavio ovo, a sada moram pomonike zvati. Kob nam je, kud god da osvrne se, loa! Navike nasleene, prava prola, ni u ta vie nema pouzdanja. Vrebah je pre: im ispusti svoj dah, ko brzi mi, u isti ja je mah kandama epah ap! i tu si bez prizvanja. A sad okleva i nee kuu tu da napusti: leine mesto smradno; no elementi to se pru na kraju izgone je gadno. I kad se muim satima, danima, samo me kad i kako i gdv zanima: i smrt za starom snagom ali sumnja se ve i u pitanje: da li?; esto pohotno gledah udove ukoene privid! zaas se sve u novi ivot prene. (Fantastini pokreti krila kojga ara.)

A sada brzo na poselo, gospodo pravog ili krivog roga, od pravog soja avolskoga ponesite i pakla drelo! Dodue, ima pakao drela mnoga, po dostojanstvu on ih guta, ali ni ovog nee puta sudbina biti tako stroga. (Grozno pakleno drelo otvara se na levoj strani.) Zevaju onjaci; iz grotla tog u luku vatrene reke besno tuku, u pozadini, u kljualoj pari, plameni grad se veno ari. Do zuba bije rumena reka krvi, a po njoj prokletnici trae spas, ali hijena ogromna ih mrvi, pa obnavljaju vreli mlaz. U kutovima bi se strahobe mnoge nale, koliko uasa krije taj tesni stan! Ba dobro to se grenici vas plae; za njih je sve to varka, la i san. (Debelpm avolima sa kratkim, pravim rogovima.) Kuljave hulje, obrazi vam gore, ari vas paklen sumpor to vam prija; zdepasti, krutovrati, hajte dole gledajte da l' se negde fosfor sija: duica to je, Psiha; na moj mig otrpte joj krila, i bie gadan crv; ponesite je, kad svoj joj lupim ig, U vatrenog kovitlaca bestrv! Motrite dobro oblast donju, meine, to je poso va! Da l' ivi u tom regionu, to niko ne zna tano ba. U pupku ona boraviti voli; pazite da se tu ne izmigolji. (Mravim avolima sa dugakim, krivim rogovima.) Divovski pobonici, vetropiri! Stalno u vazduh ruke, soju mrav! Grabite, nek se otra kanda iri da vam pobegulja ne odlepra! U starom domu zacelo joj nije lepo, a genije bi odmah da uvis hrli slepo. Glorija odozgo, zdesna. NEBESKA ETA: Hajdete, glasnici, nebeski asnici, na let lagani svoj! Grenike pomilujte, prainu oivljujte, milosno obdarujte sva bia na svetu.

Spas nosi u letu va lelujav roj! MEFISTOFELES: Drnjkanje ujem, zvuanje prostako, ozgo sa danom to sja, proklet bio! Oljarenje deako-devojako, poj to je uhu pobonjaka mio. Vi znate kako smo u sate ponajzlobnije smiljali ljudskom rodu unitenje: to dokonasmo, i najkobnije, hrani im sveto-smerno ushienje. Gle te licemere, te hvalisavce! Koliko dua ve ukrae meni, orujem naim lupaju nas pravce; i to su avoli, al' prerueni. Ako sad izgubite nek vas je navek stid; hajd oko groba pravite ivi zid! HOR ANDjELA (rasipajui rue): Rue, zaslepljujue, melem-okrepljuj ue! Leprno uzlelujavajue, tajno oivotvoravajue, stabljika titravih, iz pupoljka hitro vi irite cvet! Sve to je minulo nek je prosinulo u arni proleni koloplet! Rajski poinulom nosite svet! MEFISTOFELES (avolima): Zar da se skunje, da drhte deca pakla? Da vam se noga pred ruama nije makla! Na mesta, klipani, i ne znajte za strah! Zar oni takvim cvekicama ele da zaveju avolke moje vrele? Otopie ih i skvriti va dah. Duvajte sad, duvai! Dosta, dosta! Od vae duve ve sav roj bled posta. Sklopite usta i noseve! Ali sa huktanjem ste divljim zaista preterali. Nikad za pravu meru niste znali! Gle, sve to tamni, sui se i pali! Ve dolee otrovan, jasan plamen; oduprite se, zbijte u zid stamen! Snaga i hrabrost ile! Gadna stvar! Djavoli njue tui laskav ar. ANDjELI: Blaeni cvetovi, plameni spletovi, ljubav proiruju, miljem umiruju,

donose raj. Istinske, svete rei to lete za vene su ete prejasni sjaj! MEFISTOFELES: Prokletstvo snalo te duduke grube! Djavoli ve na glavi dube, i prevru se, u pakla se drelo rue i naguzike i naglavake. Sreno vam bilo to banjanje vrelo! Ja neu maknuti sa ove take. (Borei se sa ruama koje lvbde.) Bludei ognju, bei! Ma kol'ko sijao sad, postae, kad te epam, sirasto-pihtijast gad. Lepra? Tornjaj se! Al' neto vrelo ko smola il' ko sumpor za potiljak mi selo. HOR ANDjELA: to nije vae, toga se klonite, ega se due vam plae, ono progonite. Koga to snano skoli, neka ga preodoli; ljubav priputa samo onog ko voli! MBFISTOFELES: Pee me glava, srce i slezina! To nadavolska neka je sredina! Probada vie od paklene vatre! Zato vas, ljubavnici, jauk satre kad, prezreni u ljubavi, svom snagom krite vrat pogledaju za dragom. Pa i ja! ta mi glavu tamo vue? Zar se sa njima dumanski ne tuem? Te prilike mi pre behu protivne. Neobino me neto sasvim proe. Volim da gledam te deake divne; ak psovka nee na usta nit' moe. Pa ako ja dozvolim da se sludim, koga e ubudue zvati ludom? Mrzeh te mangupe, al' sad se udim udom kako su ljupki, za njima kol'ko udim! Prelepa deco, recite mi ovo: zar niste i vi od Luciferova roda? Tako ste slatki, ba bih vas pomilovo, u pravi as ste doli, iva zgoda! Sve mi je prirodno i oseam se sjajno, ko da vas viah sto puta u ivotu; ko makice ste razbludni potajno; svaki vam pogled pojaa lepotu. O, dajte da vas gledam i da vam sluam glas!

ANDjELI: Evo nas; zato uzmie od nas? Sve blie smo, pa ako moe, ekaj! (Anvli, okruujui ga, zauzimaju sav prostor.) MEFISTOFELES (potisnut u proscenijum): Kaete, mi smo dusi zli al' vrhovni ste veci vi; jer zavodite enu i oveka. Ah, kleta, pustolovna stvar! Da li me ovo ljubav svali? Sve telo mi je plam i ar, oseam jedva da potiljak me pali. Lebdite tamo-amo; sleite! Svetskije malo tela kreite! Ozbiljnost vam pristoji, ja je volim! Al' jednom se nasmeite bar, molim, ushitite me naveki; mislim, tako kao to zaljubljeni pogledaju se lako: tek drhtaj oko usta, to je sve. Dugonjo, ti si ponajdrai meni, al' emu taj popovski lik drveni? Pohotno malo pogledaj me, de! to ne idete pristojnije nagi, tfemoralna je ta koulja duga; gle, okreu se a tek strana druga! poruo bi' ih kol'ko su mi dragi! HOR ANDjELA: Ljubavlju obuzeti plamen k jasnoi nek leti! Ko sam se prokle od stida, istina neka ga vida; od zla svakoga da je spasen, da osnaen u Svesavezu traje blagosloveno-blaen. MEFISTOFELES (dolazvi sebi): ta mi je! Svud, ko Jovu, guke grozne po telu, da se gadim sebe sam, pa ipak likujem kad sebe sasvim prozrem i mogu da se u se i rod svoj pouzdam: plemenit deo avolov se spase! JVubavna ludost tek koom prostrla se. Opaki plamenovi ve se gase, a vas nek spri moje kletve plam! HOR ANDjELA: Koga okruuje presveti ar, s dobrima zdruuje ivot u ar. Zajedno klikujte, uvis i likujte! Proien vazduh je,

duh nek se raduje! (Uzdiu se, odnosei Faustovo besmrtno bie.) MEFISTOFELES (osvrui se): Al' kako to? Kud odoe u tren? Nezrelo pleme, ba me iznenadi! Odletee put neba nose plen; 'dooe grobu, znai, toga radi! Kakav gubitak! U kande mi pade ta uzviena dua, zalog dade, a lukav roj je ukra, pa se sladi. Kome sad da se alim mogu? Ko da mi da steeno pravo? Pod stare dane potpleli ti nogu, i zaslui da trpi, luda glavo! Postupio sam loe, bedno, tupo; napor i troak proerdah, sramota! Prostaka strast, ljubavisanje glupo avola prevejanoga da smota! Kad detinjasta ludorija ova umnog i iskusnog je upetljala, zaista, nee biti ludost mala to mu na kraju zamku skova. PLANINSKI KLANCI, UMA, STENA, PUSTINjA Sveti anahoreti, rasuti uz planinu, lee izmeu procepa. HOR I ODJEK: Ovamo uma leluja, nad nju se nadnelo stenje, stee spleteno korenje, stablo uz stablo buja; talas za talasom kipti, najdublja peina titi; nemo se dounjavaju lavovi i umiljavaju, tujui krajeve svete gde ljubav gnezdo splete. PATER ESTATICUS (lebdei navie i nanie): Veitog ognja slast, ljubav nas arom obrua, bol u grudima kljua, peni se k Bogu strast. Strele, probadajte me, koplja, savladajte me, nadaci, slomite me, munje, zgromite me! Da bi se sva nitavnost rasula u beskrajnost nek blista trajna zvezda, veite ljubavi jezgra.

PATER PROFUNDUS (dubok region): Kao to stena ta poiva, a pod njom urvina je zjap, i bezbroj potoka se sliva u grozni zapenjeni slap, kao to, prepuno eznua, u nebo stablo rasti sme, tako svud ljubav svemogua sve oblikuje, gaji sve. Ko da se njie stenja zgrada i uma, svuda divalj huk! Pa ipak voda grotlu pada uz umorav i ljubak zvuk, tt svu dolinu navodnjava; plamena munja prlji tle da atmosferu proiava, otrovne pare goni zle. Mo stvaralaku oni hvale, o ljubavi im bruji glas. I moju duu nek zapale smuenu, koja trai spas od munih mea tupe ploti to ulanie nju u jad. O, Boe, misli moje skroti, prosvetli moga srca glad! PATER SERAPHICUS (srednji region): Jutarnji se oblak njie grle lepr-kosu jova! ta li to u njemu die? Mlada povorka duhova. HOR BLAENIH DEAKA: Dobri oe, kud idemo, ko smo, otkud vodi trag? Sreno iveti svi smemo, ivot nam je tako blag. PATER SERAPHICUS: Roeni u pono vi ste, jo ne razvivi duh svoj roditelje ostaviste za anelski svetli roj. Da vas volim oseate, pa hajdete pod moj skut! Vi ste sreni to ne znate trnoviti zemni put. Siite u oi kojim vino gledam sveta lik! Sluite se kao svojim, posmatrajte krajolik! (Prima ih u sebe.) Tu je drvee i stenje, tu potoka brzi tok koji valjaju kamenje prekrauje strmi skok.

BLAENI DEACI (iznutra): Taj je prizor velik, divan; ali mraan to je kraj, strah i jezu nam uliva. Izai nam, Dobri, daj! PATER SERAPHICUS: Letite ka sferi vioj, i nesvesni rasta svog, kao to, beskrajno isto, prisustvom vas jaa Bog. duhu koji tu prebiva to je hrana, to je spas: vena ljubav se otkriva i blaenstvu vodi vas. HOR BLAENIH DEAKA (kruei oko najviih vrhunaca): Nek vam se ruke spletu, u krug zaigrajte, iz due pesmu svetu svi zapevajte! Nauk vam dade Bog, njega ujete; i videete tog koga tujete. ANDjELI (lvbdei u najvioj atmosferi, nosei Faustovo besmrtno biv): Plemenit duhova se lan spasao vraje vlasti: ko trudom stremi svaki dan, tog moemo i spasti; pa ako ga jo pod skut svoj previnja ljubav stavi, dobrodolicom na e roj blaeni da ga slavi. MLADjI ANDjELI: Nama pokajnice svete ljubavlju su obuzete dale rue, pomogle su da svladamo vraju lesu, te smo podvig taj izveli, blago due preuzeli. Zli avoli ustuknue kad ih zasu i sablazni talas rua to buknue. I mesto paklenih kazki njih ljubavni jad proari; ak vrhovni avo stari strim bolom patio je. Uzlikujte! Uspelo je! SAVRENIJI ANDjELI: Nije nam lak zadatak da nosimo zemni ostatak; makar od azbesta bio,

nije se proistio. Kada je duhovna sila sve tvari privukla i slila, nema anela koji kadar je da razdvoji dvostruku prirodu tu -_ to prisno se proe; tek vena ljubav nju razluiti moe. MLADjI ANDjELI: Oseam, u maglini krnih vrhova, budi se u blizini ivot duhova. Oblaii se tanje; vidim lelujanje blaenih deakih eta, viju se puni sree kroz novo premalee, gale ih miline gornjega sveta, lieno zemne teine kolo im krui. Nek on se za poetak, da stie sve vei imetak, njima pridrui! BLAENI DEACI: Veselo kliemo liinki ovoj, tako stiemo anelskog zaloga slovo. ahurne razmotajte lance to su ga spleli! Od novog ivota je ve lep i velik. DOCTOR MARIANUS (u najvioj, najistijoj vliji): Pogled je beskonaan, duh je uzvien. Niz ena kroz prostor zraan uvis se njie; sred svojih drugarica, u zvezdanoj grivni, nebeska carica sja, lik predivni. (Ushien.) Najvia vladarko sveta! Daj da ispod sjajne kupe neba razapeta sazrem tvoje tajne! Primi to ti ljudske grudi, ozbiljno i neno, sa ljubavnom svetom udi nude, nedosenoj!

Zapovedaj svepobedno hrabrost nam se snai; umiruj nas i najednom ljuti ar se blai. Najistija device, asna majko slavna, izabrana kraljice, bogovima ravna. Oblaci laki uz nju se svijaju, to pokajnice se tanane zbiraju, kraj kolena njenih eter upijaju, milost zazivaju. ene lako grehu sklone tebi, nedodirnoj, prilaze i suze rone kaju se umilno. Slabost velika ih smuti, teko ih je spasti; ko sam moe raskinuti lance grene strasti? Ko se nije povodio na kosini glatkoj? Kog ne sludi pogled mio m laskanje slatko? Pojavljuje se Mater gloriosa lebdei. HOR POKAJNICA: Ti svelelujna, nepobediva, molbu pouj nam, neuporediva, milou bujna! MAGNA PECCATRIX: Tako ljubavi ti to je noge sinu tvom nebeskom mila liju suze svoje pri svem rugu farisejskom; i sklenice to daleko slatko miro rasipae; guste kose koja meko svete noge otirae MULIER SAMARITANA: Tako izvora ti gde su Avramove ovce pasle; kapi koje potekle su i e Spasitelja zgasle; i bogatog vrela istog to odande sad se lije, preobilno, vazda bistro, i sav svet uokrug mije

MARIA AEGYPTIACA: I tako ti Spasovoga svetog groba, kojem krenuh; ruke to me s mesta toga odgurnu i opomenu; etr'est godina pokajnih dok u pustinji prebivah; srenih rei oprotajnih to na pesku zapisivah SVE TRI: Ti to nikad grenicama svoju ne krati blizinu i kajanje iri nama u bezgraninu milinu, dui dobrog tog stvorenja, koje jednom samo zgrei ne slutei, daj protenja kako tvoja milost rei! UNA POENITENTIUM (pre zvana Gretica, prpvijajui se uz druge): Boanska mati, ti to e veno, veno sjati i nesravnjivom svi te zvati, s milou gledaj: minu moj jad! Rano voljeni, smutnjom ne vie skoljeni, vraa se sad. BLAENI DEACI (pribliavaju se kruei): Ve nas nadmauje silinom jedrom, za negu nau je rad da uzvrati tedro. Rano se od nas razluio ivota glas; al' on je mnogo nauio, on e uiti nas. JEDNA POKAJNICA (pre zvana Gretica): Sred hora duhova dok plovi, novak za sebe jedva zna; i, tek naslutiv ivot novi, biva ko sveta druba ta. On svih se starih oslobaa zemaljskih uza, pogledaj! Iz odore se zrane raa mladike snage prvi sjaj! Dopusti meni da ga vodim! Nov dan zaslepljuje ga blag. MATER GLORIOSA: Hajde! U vie sfere hodi! On slutnjom pratie tvoj trag. DOCTOR MARIANUS (moli se leei nike): Pokajnici spasilakim

pogledom se snae to ih hvalom preinai u nov usud blaen! Nek ti plemeniti arko slue, srca iva; devo, majko i vladarko, budi milostiva! CHORUS MYSTICUS: Dublje se znamenje skriva za svim to prolazno hodi; ovde pun dogaaj biva to nepotpuno se rodi; pripovest neizrena ovde se zgodi; enstvenost vena uvis nas k sebi vodi. KRAJ