Vinsent Prajs: Javno mnjenje

Trajni problemi javnog mnjenja

Pisci prosvetiteljstva, uprkos insistiranju na ljudskom razumu i progresu drutva kroz edukaciju, nisu zanemarili iracionalne, emocionalne aspekte javnog mnjenja. Na primer, Speier zbraja sve zasluge prosvetiteljstva u uspostavljanju publike spektakla i nacionalnih proslava postepeno stvarajui i garantujui ih u oseaju patriotizma odnosno patriotskog sentimenta pre nego promiljene podrke. Kroz ceo 18. i 19. vek, uloga miljenja veine kao procedure tipinih ponaanja odreene socijalne grupe i drutveno prihvatljivog ponaanja u zadravanju Lokovog zakona mode nije prola bez kritika. Svakako, trajkovi i protesti koji su obeleili 19. vek, uinili su da se u studentskom mnjenju javi zabrinutost za takozvanu racionalnu prirodu javnog mnjenja. Neracionalni aspekti javnog ponaanja su paljivo istraivani u kasnom 19. veku od strane pisaca koji su posvetili posebnu panju imitativnom ponaanju i emocionalnoj zarazi kod publike, tzv. psihologiji gomile (Le Bon, Tard). Iako su neka obimna socioloka istravanja i filozofske analize javnog mnjenja otili u razliitim pravcima od poetka 20. veka, postoje i dalje vane veze izmeu njih. Empirijska iskustva su bila odgovorna na to kako se javno mnjenje razvija i manifestuje u drutvu i interpretirana upravo u kontekstu kako mi mislimo da javno mnjenje treba da funkcionie. Razmatranje o dubinskim normativima i pitanjima koja se tiu javnog mnjenja su se nastavila tokom 20. veka. (Lowel, Lipman,Dewey,Lasvel, Mils, Ginsberg). Postavljajui okvir oko sociolokih i naunih koncepata i istraivanja treba paljivo razmotriti neizbene strahove i brige koje su motivisali istraivanja javnog mnjenja. 5 bazinih problema koji mue modernu javnost: 1. NEDOSTATAK KOMPETENTNOSTI 2. NEDOSTATAK RESURSA 3. TIRANIJA VEINE 4. PROPAGANDA U CILJU UBEIVANJA MASE- Osetljivost publike na persuaziju 5. DOMINACIJA ELITNE MANJINE 1. NEDOSTATAK KOMPETENTNOSTI- Rezerve o sposobnosti javnosti u celini da objasni i upozna politike aktivnosti. (Kao kod Platona i u doba prosvetiteljstva). Ali najjae optube i kritike vlasti od strane popularnog miljenja su stvarane u 20. veku- Lipmanovo Javno mnjenje. Njegov glavni argument je da je demokratska teorija previe zahtevala od obinih graana. Od njih se ne moe oekivati da se ponaaju kao zakonodavci, da budu aktivni i da uestvuju u celosti svakodnevnih problema. Deo problema, prema Limpanu, jeste generalna nepanja javnosti i manjak brige za politike aktivnosti. Ljudi ulau malo vremena i energije uei bitne, skrivene injenice politikog sveta. Uslonjavanje problema je bio nain na koji su razvijena miljenja zasnovana na slikama u naim glavama. Potpuno i jasno znanje o javnim poslovima, na ijoj podlozi se moraju zasnivati miljenja je

nepristupano obinom svetu. Svet politike je van dometa, van prostora, van uma-Lipman. Graani formiraju svoje ideje i stavove na osnovu nepotpunih opisa, imajui malo ili nikakav kontakt sa aktuelnim dogaajima. Oni filtriraju sve to vide i uju kroz sopstvene predrasude i strahove. Iako u jednostavnijim drutvima autoritet javnog mnjenja moe uspeti,u modernom industrijskom svetu javno mnjenje je preveliko i suvie komplikovano. tampa, koju su progresivne demokrate smatrale sredstvom za edukaciju i razvoj javnosti, samo je doprinela negativnim efektima popularnog miljenja. To ne funkcionie, i kada razmotrimo prirodu vesti, nije ni zamislivo. Ako tampa treba da prevodi celokupni javni ivot ljudi celokupnoj javnosti, ona definitivno nije uspena u tome, pa je i tako i javni ivot osuen na propast u budunosti. Lipman nije prvi koji je istakao diskontinuitet izmeu slike javne participacije u demokratiji o kojoj je diskusija zapoeta u salonima i kafiima rane ere- i delovanju masovnog miljenja u modernoj legislativnoj naciji. Ipak njegova dela su bila vana i pamena po entuzijazmu i razumevanju, posebno za radikalnu izmenu demokratskog upravljanja koja je u njima preporuivana. Naputajui nadu o postojanju kompetentnog miljenja ljudi na lokalnom nivou, Lipman je verovao da moderno javno mnjenje nee napredovati, sem ako ne postoji nezavisna, struna organizacija sainjena od politikih naunika koja bi uinila nevidljive injenice jasno razumljivim donosiocima odluka i koji bi organizovali javno mnjenje za tampu. On je osmislio mreu agencija koju ini inteligencija (po jedna za svaki federalni kabinet) finansijski nezavisna, sa zagaratovanim mandatom i neogranienim pristupom faktima, kako bi se postigli ciljevi. 2. NEDOSTATAK RESURSA- Kasniji kritiari, iako nisu dovodili u pitanje Lipmanov portret modernog javnog mnjenja, napravili su izuzetak njegovom sudu o javnoj snazi bitnoj za vladavinu demokratije. Dewey je smatrao da problem ne lei u nekompetentnosti dela javnosti ve u nedostatku metoda neophodnih za javno komuniciranje. Za razliku od Lipmana (smatrao je da Veliko drutvo nikad ne moe postati Velika zajednica koja je neophodan uslov za uspostavljanje prave nacionalne demokratije), Dewey je verovao da je njegov nain ubedljiv iako nikad ne moe posedovati sve kvalitete lokalne zajednice. Deo odgovora je obrazovanje. Nije neophodno da ljudi poseduju znanja i vetine uz pomo kojih bi mogli da sistematski ispituju svaki zajedniki problem, ve samo da imaju sposobnost da razmatraju i sude o znanju koje je obezbeeno od strane eksperta koji se bave tim zajednikim problemima. Slae se sa Lipmanom u tome da drutvene nauke treba da igraju glavnu ulogu u korekciji demokratskog poretka, ali predvia drugaiji tip uloge. On ne predlae ekspertski sistem inteligencije, ve tip drutvene nauke zasnovane na zajednici koji bi irio njihove interpretacije publici preko dobro osmiljene prezentacije u masovnoj tampi. Esencijalna potreba je poboljanje metoda i uslova debate, diskusije i persuazije. To je problem javnosti. Ili prema Lasvelu: Demokratiji je potreban novi vid komunikacije. Mnogi pisci su smatrali da je glavni zadatak obezbediti odgovarajue resurse potrebne javnosti. atnajder(Schattschneider) smatra da ako je zaista postoji problem u javnom mnjenju, on lei u pretpostavkama klasine demokratske teorije (potreba prekompetentni graani), a ne u javnosti samoj. Ljudi su sposobni da preive u modernom svetu ueci ta im je potrebno da znaju, i ta im nije potrebno da

znaju. Graani ne treba da budu umeani u sve detalje vladavine. Kada je potrebno oni se prirodno umeaju u konflikt, i to kad se odreena stvar tie njih samih i za koju su oni lino zainteresovani. Graanima je potreban kompetetivni politiki sistem sa jakim vostvom, javna diskusija i jasne alternative. Reenje dakle, lei u ponudi boljih resursa- gde masovni mediji imaju veliku ulogu i koje e javnost imati na raspolaganju. 3. TIRANIJA VEINE- Trea briga za analitiare javnog mnjenja je opasnost da e mediokritet u mnjenju preovladati u smislu najmanjeg zajednikog delioca koji bi bio stvoren i odravan pritiskom veine. Opasnost je u tome to kod velike veine, vani stavovi manjine, iako su ispravni, nee biti prihvaeni i zastupani. Ovu strepnju je u ranom 19. veku iskazao Tokvil, koji je upozorio da u drutvu jednakosti, individualnost u veini moe biti samo sama i nezatiena u odnosu na dominantnu veinu. Kroz 20. vek, problem priklanjanja veini i veinskom miljenju je bio stalna tema diskusija drutvenih nauka. Nojman je obnovio ove brige za javno mnjenje, istiui pritisak koji naziva spirala tiine koji stvara veina kako bi manjinu drala u pokornosti i na taj nain se stvara jednoglasje koji veini odgovara. Mnogi analitiari su upozorili da mo veine moe postati sve vei problem u budunosti. to due javno mnjenje bude vladalo i imalo kontrolu, to e apsolutniji biti autoritet veine i male su anse da se energine mase pobune pa su i politiari skloni da zaposle sebe, ne u smislu formiranja mnjenja, vec u otkrivanju i pronalaenju naina da ga potuju (Bryce). Reenje ovog problema lei u ispravnoj demokratskoj socijalizaciji i edukaciji. Demokratija mora kultivisati energinu individualnost svojih graana kako bi osigurala da su problemi i stavovi manjine adekvatno zastupljeni. 4. PROPAGANDA U CILJU UBEIVANJA MASE- OSETILJIVOST NA PERSUAZIJUetvrta briga predstavlja osetljivost javnosti prema presuazivnim metodama za koju su bitni emocionalni iracionalni zahtevi. Sadraj emocionalnih zahteva se veoma esto razmatrao kao bitan deo politike. Lipman je primetio da stvaranje jedne opte volje od velikog broja razliitih elja nije 'hegelovska misterija', kao to su mnogi politiki filozofi smatrali, ve vetina dobro poznata liderina, politiarima i specijalizovanih odbora. Ono se odraava u upotrebi simbola koji spajaju emocije nakon to su bile odvojene od sopstvenih ideja . Uspeh fatistikih reima u Evropi izmeu dva svetska rata, velikim delom je obezbeen irokom primenom masovinih komunikacija i zato je ono u sreditu istraivanja propagande i persuazije kod amerikih teoretiara. Panika koju je prouzrokovalo emitovanje Rata svetova Orsona Velsa, sugerisala je da su kapaciteti medija za iracionalna masovna ponaanja veoma vani. Od 1927., kad je Lasvel objavio uticajno delo Tehnike propagande u svetskom ratu do 50-ih godina 20. veka, istraivanja javnog mnjenja i propagande su bili usko povezani i o njima se dosta pisalo. 5. DOMINACIJA ELITNE MANJINE- Iako su neki strahovali zbog prevelike moi koju poseduje javnost, mnogi su smatrali da je ona zapravo ima vrlo malo. Ova peta briga sudbinu javnog mnjenja jeste ono na ta su, prema Ginsbergu, moderne demokratije fokusirane- pripitomljenje miljenja mase. Ovde je problem vien kao poveanje pasivnosti publike, koji vodi do razliitih naina

da dominacija vlade i korporativnih elita. Mils vidi ameriko drutvo sainjeno od tri hijerarhijska sloja (klase): 1. Uzak krug mone elite; 2. Skup politikih snaga koje su u protivtei ali u pat poziciji; 3. Veliki broj nemone mase graana. Mils smatra da je amerika populacija transformisana od strane masovinih medija u triste koje troi, a javnost koja stvara ideje i miljenja ne postoji. Savremeni kritiari su se bavili drugaijim mehanizmima kojima elita uspostavlja kontrolu, tako stvarajui nove obrasce dominacije. Ginsberg je smatrao da je sa pojavom izborne demokratije, tradicionalni konfliktni odnos izmeu naroda i vlasti zamenjen njhovom zavisnou. Sada narod dobrovoljno podrava dravu, stvarajui tako porast zavisnosti od njenih usluga. Sa razvojem izbornih institucija, izraavanje masovnog miljenja ne remeti sistem. Kad graani poinju da posmatraju vlast kao izvor belefita, miljenje postaje u celosti manje neprijateljski nastrojeno prema autoritetu. Zapadni reimi su preobratili masovno mnjenje od neprijateljskog, nepredvidivog i esto onog koji remeti sistem, do manje opasnog i poslunog fenomena. Ginsberg vidi mnjenje glasake industrije, iako je priznata-utvrena namera porasta demokratskog glasa naroda, kao centralnog dela ovog procesa 'pripitomljenja'. Habermas smatra da mehanizmi stvaranja politikog konsenzusa u modernim demokratskim drutvima, kao to su redovno glasanje i popularne izborne kampanje (iako zaista obezbeuju periodian pritisak na vlasti kako bi zadovoljili osnovne potrebe populacije), ne gaje i ak mogu uguiti racionalnu argumentaciju iroko rasprostranjene diskusije to je karakteristika prave javne sfere. Postoje i drugi problemi javnog mnjenja, ali pet pomenutih su privukli najvie panje i dosta su ispitivani. U sutini, kljuno pitanje jeste da li su procesi javnog mnjenja u sutini demokratski u smislu u kojem su ga tumaili prosvetitelji; odnosno, da li pravo javno mnjenje, ili ono koje utie na politike izbore je u javnosti uoblien egalitarnom,odozdo na gore komunikacijom javnih zabrinutosti i ideja onih koji stvaraju politiku.

Stvaranje mnjenja
30-te godne 20.veka donose znaajne promene u nainu promiljanju javnog mnjenja- od kolektivnog fenomena ka vie individualistikoj perspektivi koja posmatra javno mnjenje kao skup miljenja u okviru odreene populacije. Do promene fokusa istraivanja su prvenstveno dovela dva vana metodoloka napretka-novine koje su imali dubinski uticaj ne samo na istraivanja javnog mnjenja ve i na celokupnu ameriku drutvenu nauku. Prvi predstavlja razvoj psiholokih merenja, posebno razvoj kvantitativnih tehnika za merenje i rangiranje stavova. Dostupnost takvim tehnikama je omoguila istraivaima zainteresovanim za miljenja i stavove da se upuste u sistematina empirijska istraivanja njihovih karakteristika, determinanti i vezama sa ponaanjem. Drugi klju razvoja jeste primena naunih teorija uzrokovanja u drutvenim istraivanjima i u akademskim postavkama. Drutvena istraivanja su bila

upotrebljavana i ranije, uglavnom za skupljanje stvarnih podataka kao to su informacije koje sadre npr.ekonomske uslove u razliitim mestima. U kasnim 20-im i 30-im godinama, istraivai, opremljeni novim sredstvima za merenje stavova i miljenja, krenuli su sa skupljanjem uzorka subjektivnih fenomena. To je bila upotreba nauno osmiljenih tehnika uzorkovanja (iako pre grupa i banalna po dananjim standardima) uz pomo kojih su Gallup, Grossley, i Roper predvideli rezultat izbora iz 1936. godine na osnovu nekoliko intervjua. Kombinacija napretka u merenju i uzorkovanju postavila je istraivae u poziciju da prouavaju miljenja i stavove i na osnovu kojih imaju veoma precizne prikaze javnog mnjenja u vezi sa pitanjima od politikog i socijalnog znaaja. U ranim 40-tim, centri za vea istraivanja su uspostavljena na univerzitetima, u vladinim biroima, i u privatnoj industriji. Public Opinion Quarterly je osnovan 1937.a Amerika asocijacija za istraivanje javnog mnjenja deset godina kasnije. Oba su postala kljuna mesta za razmenu zakljuaka kvantitativnih istraivanja koja su se bavila miljenjem i stavovima. Od nastanka ovog polja, istraivanja javnog mnjenja su stavila naglasak na pitanja koja se tiu brige kako da se konceptualizuju individualna miljenja i kako ih tano meriti.

Mnjenja i stavovi
Istorija istraivanja javnog mnjenja je neodvojiva od istraivanja stavova. U stvari, oba pojma su se koristila naizmenino. Doob izjednaava mnjenja i stavove u svojoj definiciji javnog mnjenja- Ono se odnosi na stavove ljudi o problemu kad su lanovi iste socijalne grupe. Childs opisuje mnjenje kao izraavanje stava reima. Iako se ovi termini koriste naizmenino, oni obuhvataju neto drugaija konceptualna utoita. Miljenja i stavovi su esto suprotstavljeni u literaturi i razlikuju se koncepcijski na minimum tri naina: Miljenja se obino shvataju kao primetni, verbalni odgovori na problem ili pitanje, a stav je prikriven, psiholoka predispozicija ili tendencija. *mnjenje kao izraavanje* Iako i stavovi i miljenja sadre u sebi-podrazumevaju saglasnost ili nesaglasnost, termin stav istie vie afekat (dopadanje ili odbojnost) a miljenje razum (svesna odluka da se podri ili nepodri neka politika, politiar ili partija) *mnjenje kao obzirnost* I najvanije, stav je tradicionalno poiman globalno, kao neizbeno snalaenje u skupu podsticaja, a miljenje je posmatrano situaciono, kao odnos prema specifinom pitanju kod odreenog ponaanja i u odreenom trenutku. *mnjenje kao prerada stavova o specifinim pitanjima* MNJENJE KAO IZRAAVANJE- Thurstone je bio prvi koji je precizno napravio razliku izmeu stava i miljenja. Kad je merio stavove, on je primetio da oni

nisu nikad direktno dostupni istraivau. Oni moraju biti zakljuci verbalnih 'miljenja' ili ponaanja. Njegovo zamiljanje stava je kao latentne spremnosti da odgovori na situaciju na odreeni nain. Miljenja su ispoljavanja neopaenih stavova. Turstonov nain razdvajanja miljenja od stavova je bio vie metodoloki nego materijalni. Istiui ovo, Fleming smatra da Turston konstantno ignorie razliku koju je napravio izmeu ova dva koncepta i instinktivno govori o 'stavu' kada njegova sopstvena pravila propisuju upotrebu izraza 'miljenje' I u literaturi se kasnije pojavljuje stav da miljenje mora da bude verbalizovano ili izraeno kao podrka ili opozicija neke akcije. Uprkos odvajanju znaenja, koncept miljenja je nastavio da se koristi u vidu manje ili vee doslednosti sa stavom, odnosei se na interna psiholoka stanja i ponaanja. Na primer, iako je Olport insistirao da miljenje treba da bude izraeno, sugerisao je da analiza javnog mnjenja ne moe da zanemaruje miljenja koja ljudi imaju ali ne izraavaju. - Ovo jasno implicira da miljenja mogu biti prikriveni mentalni sudovi kao i otovrena ponaanja. I zaista, uprkos definisanju miljenja kao ekspresije, analitiari javnog mnjenja govore i o neizraenim, privatnim, internim i latentnim miljenima. Razlikovanje ipak,ima teroetski smisao zato to je esto opravdano isticano da samo izraeno javno mnjenje moe imati politiki uticaj i relevantnost. -Da bi bili delotvorna, miljenja moraju biti izraena. Treba imati u vidu da ovde granice mogu da se izgube. Kao to je Key zabeleio: Vlasti mogu (i to ine) da pridaju znaaj latentnom miljenju; pre akcije, oni imaju potrebu da procene koje vrste miljenja mogu biti izraena ako se neki pravac politike predloi. Zakljuak: u literaturi se javno mnjenje definie u smislu definisanja miljenja kao verbalnog izraavanja,a u istraivakoj praksi se miljenje posmatra mnogo restriktivnije. MNJENJE KAO OBZIRNOST- Turstonovo polazno razlikovanje manifestnihlatentnih uloga nije jedino odgovorno za eventualna odvajanja konceptualnih polazita stavova i miljenja. Tako je vana bila injenica da je miljenje svestan sud, vien obino kao logiko rezonovanje a manje emocionalan od stava. Umesto toga, stav se ocea kao emocionalni impuls, sklonost da odgovorimo pozitivno ili negativno na neto. Ovde veza izmeu miljenja i racionalne debate koja je uspostavljena za vreme prosvetiteljstva pokazuje svoj istrajnost. Iako se neki ne pridravaju toga da miljenja treba da se razviju kroz diskusiju (to bi odnda bilo shvatanje javnog mnjenja u tradiconalnom smislu), ostaje tendencija da se tretiraju obzirnije nego stavovi. Jednostavnije, miljenja su sudovi, a stavovi predstavljaju sirove termine svia mi se-ne svia mi se koji se uklapaju u te sudove. Analitiari esto previe kalkuliu i imaju obzirnosti prema miljenju, to ponekad moe da reflektuje neprijatan oseaj umesto dobrog promiljanja. Termin miljenje nosi sa sobom, jo od svoje rane upotrebe, iracionalne i emocionalne kao i racionalne konotacije, posebno kada se primenjuje na kolektivitete kao to su obini ljudi. tavie, psiholozi su tradicionalno konceptualizovali stavove kao kognitivne i emotivne u svom sastavu. Sa skorom dominacijom kognitivnih perspektiva u socijalnoj psihologiji, ovaj trend je bio jo vie izraen.

Zakljuak: Iako se smatra da su stavovi i miljenja raliiti u njihovom relativnom balansu izmeu emocija i razuma, nijedan termin nije identifikovan u potpunosti sa jednim ili drugim ekstremom. MNJENJE KAO PRERADA STAVOVA O SPECIFINIM PITANJIMAOva trea distinkcija izmeu stavova i miljenja posmatra stavove kao deo sirovih materijala, gradivnih elemenata miljenja. Fleming smatra da je izbor anketara kao to su Galup i Roper da koriste termin javno mnjenje u odnosu na rezultate njihovih anketa (pre nego javni stavovi ili politiki stavovi) pomogle postavljanju konceptualne distance izmeu stava i miljenja. Ovde je tradicionalna veza izmeu javnog mnjenja i vlasti nala svoju pravi izraz. Ishod je bio da je Turstonova polazna distinkcija manifestno-latentno napravila vaan korak napred. Jedanput usvojeno od strane anketara, mnjenje(miljenje) je postalo opteprihvaen termin za izraavanje pozicija za i protiv u vezi sa neki politikim pitanjem. Mnjenja su bila, prema tome, neposredni fenomen ponaanja koji treba biti objanjen , sa obzirom na to da je termin stav bio rezervisan za preporuku dubljim, nevidljivim motivima za ta ponaanja. Miljenja nisu vie bila samo deo stavova,ve konceptualno razliiti produkti stavova. Wiebe je pokuao da jasno odredi vezu miljenja i stavova to detaljnije. U ovoj interpretaciji, stav predstavlja strukturnu predispoziciju- trajnu orijentaciju da odgovori na neto povoljno ili nepovoljno. Miljenje je, sa druge strane, svesno oformljeno u odgovoru na odreeno pitanje u oreenoj situaciji; ono je odluka koja prihvata stavove u vezi sa odreenom temom kroz individualnu percepciju stvarnosti u kojoj ponaanje mora da se dogodi. Stoga, miljenja i stavovi se mogu razii, pogotovu kad problem donosi dva ili vie potencijalna konfliktna stava u igru. Wiebe ovu vezu vidi tako to stav smatra neposrednom, intuitivnom orijentacijom, a miljenje promiljenim izborom izmeu alternativa koje postoje u odreenom socijalsnom prostoru.