Pojam, predmet i naziv Meunarodnog privatnog prava Postoje veoma razliita shvatanja o predmetu meunarodnog privatnog prava.

Pod predmetom meunarodnog privatnog prava mogu se podrazumevati pre svega oni pravni odnosi, koji su regulisani normama meunarodnog privatnog prava, a mogu se predmetom smatrati i same norme, koje reguliu odreenu vrstu odnosa. Postoji veoma iroka saglasnost da su privatnopravni odnosi, oni odnosi koji predstavljaju predmet meunarodnog privatnog prava. Ipak saglasnost nije potpuna. Sporno je da li radnopravni odnosi i graanskoprocesnopravni odnosi spadaju u meunarodno privatno pravo. Graanskoprocesnopravnim odnosima sa stranim elementom posveena je znaajna panja unutar nauke nae nauke meunarodnog privatnog prava, kao i u ZMPP, a radnim odnosima sa stranim elementom poklonjeno je znatno manje panje u nauci, a ZMPP ne obuhvata ovu materiju. Pomenuti odnosi postaju predmet ove grane prava, samo ako sadre element inostranosti. Znatno vei sporovi postoje, ako se pod predmetom meunarodnog privatnog prava podrazumevaju one pravne norme, koje reguliu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti. Te odnose reguliu cveoma razliite norme: procesne norme, norme materijalnog, graanskog, porodinog, naslednog, radnog, privrednog prava, pa i administrativne norme. Svi ti propisi ne mogu biti predmet meunarodnog privatnog prava i ni malo nije lako odrediti koje mogu, a koje ne mogu biti. Postoji samo jedna oblast koja sasvim nesporono spada u meunarodno privatno pravo. To je domen, koji se naziva sukob zakona i obuhvata kolizione norme, pravila koja merodavno odreuju materijalno pravo za odnose, koji se vezuju za vie suvereniteta. To je svakako najtipiniji predmet meunarodnog privatnog prava, ali je danas ve naputeno stanovite da je to jedini predmet. Predmetom meunarodnog privatnog prava, esto se smatraju i norme o sukobu jurisdikcija, odnosno pravila koja reguliu graanskoprocesne odnose sa elementom inostranosti, pre svega pravila o meunarodnoj nadlenosti i o priznanju i izvrenju inostranih odluka ( mada postoje shvatanja da ova pravila ine predmet posebne discipline, meunarodnog graanskoprocesnog prava ). Po shvatanju koje je vladajue kod nas, u Francuskoj i jo u nekim zemljama, predmet meunarodnog privatnog prava ine i pravila o privatnim pravima stranaca. U nemakom pravu se ova pravila smatraju predmetom posebne discipline prava stranaca. U anglosaksonskim pravima pravila o privatnim pravima stranaca se, takoe, ne smatraju predmetom meunarodnog privatnog prava. Pravila o dravljanstvu neki nai autori ukljuuju u svoje udbenike meunarodnog privatnog prava, mada se ona ne smatraju iskljuivim predmetom MPP. Nee se smatrati predmetom meunarodnog privatnog prava ni meunarodno unifikovana pravila, koja neposredno reguliu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti. Ova pravila ine presmet posebne discipline, meunarodnog privrednog prava. Meutim, pojedine odredbe kolizionog karaktera sadrane u njima smatrae se delom MPP. Predmetom meunarodnog privatnog prava, kao discipline koja izuava odreenu pravnu oblastsmatraju se norme o odreivanju merodavnog prava, o graanskoprocesnim odnosima sa elementom inostranosti i pravima stranac da stupaju u privatnopravne odnose. Mogli bismo razlikovati dva osnovna tipa pojma meunarodnog privatnog prava, koji se javljaju u literaturi. Neki autori utvruju takve odrednice pojma MPP, koje obuhvataju samo kolizione norme, zanemarujui, ili svesno iskljuujui sva ostala pravila koja reguliu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti. Drugi autori nastoje da daju ire odrednice, da se pojam MPP, ne bi ograniio samo na koliziono regulisanje odnosa sa elementom inostranosti. Meunarodno privatno pravo je grana unutranjeg prava. Njegova pravila nisu meunarodna, meunarodno obeleje imaju samo odnosi koje regulie, jer se vezuju za vie suvereniteta. Pravila meunarodnog privatnog prava, na direktan ili indirektan nain reguliu ona pravna pitanja, koja se postavljaju usled pojave elementa inostranosti u privatnopravnim odnosima. Uvezi sa nazivom meunarodno privatno pravo stoje dve primedbe: prvo, ovo pravo zapravo nije meunarodno i drugo, ne bi se moglo rei ni da je privatno. Meunarodno privatno pravo nije meunarodno, ve je zapravo grana unutranjeg prava pojedinih drava. Odnosi koje regulie, nisu meunarodni odnosi, ve odnosi sa meunarodnim obelejem, odnosno sa elementom inostranosti. Pravila za reavanje ovih odnosa ne trae se u nekim univerzalnim principima, normama koje stoje iznad nacionalnog zakonodavstva, ve u pozitivnim pravilima, koja postavljaju zakonodavstva pojedinih drava. Izvor MPP mogu biti i meunarodni ugovori, ali samo nakon to su ratifikacijom asimilirani u domae pravo. Protiv izraza privatno mogu se staviti

zamerke, da je taj termin proizvod jedne podele, koja je danas i idejno prevziena. Postojali su pokuaji da se pronae drugi naziv, naroito u nemakom pravu. Predlagani su nazivi konfliktno pravo, koliziono pravo meuprivatno pravo, zatim francuski izraz intersistemsko pravo. Nijedan od ovih termina nije ire prihvaen ak ni u uoj postojbini. Neki od tih termina se danas koriste za oznaavanje nekih oblasti, koje su ue ili ire od meunarodnog privatnog prava. Jedino je termin Conclict of law ( sukob zakona ) dobio ire pravo graanstva pored naziva meunarodno privatno pravo. Taj termin se koristi u anglosaksonskim zemljama. Nema razloga da se odustane od naziva meunarodno privatno pravo, a pokuaji da se on zameni pokazali su se jalovim. 2. Element inostranosti u privatnopravnim odnosima i relevantnost elementa inostranosti Pravila o odreivanju merodavnog prava, tzv. koliziona pravila, najznaajniji su i najsvojstveniji deo meunarodnog privatnog prava. Problem odreivanja merodavnog prava se ne javlja u vezi sa svim vrstama pravnih odnosa. Npr. u prekrajnom postupku ne dolazi u obzir primena drugog prava do srpskog, ukoliko sude srpski sudovi. Isto vai ako bi se protiv nekoga pokrenuo krivini postupak. Nezamislivo bi bilo i to da nai organi primenjuju strane ustavne ili upravne ( administrativne norme ). Meutim, sasvim je mogue i redovno se dogaa da sudovi i drugi nai organi, primenjuju pravila nekog stranog prava, prilikom raspravljanja nekog ugovornog odnosa, prilikom raspravljanja zaostavtine, sklapanju ili razvodu braka i u brojnim drugim sluajevima. Problematika odreivanja merodavnog prava javlja se samo u domenu privatnopravnih odnosa. Podela prava na javno i privatno nastaje u doba liberalnog kapitalizma u okvirima leseferske ( laissez faire slobodan rad ) filozofije u doba striktnog odvajanja i nemeanja javne i privatne sfere. Ali period liberalnog kapitalizma, davno je iza nasi dolo je do proimanja javnog i privatnog. Jedino opravdanje za korienje izraza privatnopravni odnosi, nalazi se danas na praktinom nivou izraz se upotrebljava, jer nema adekvatnog skupnog termina za oznaavanje graanskog, porodinog, radnog i privrednog prava. Princip suverene jednakosti drava ne ostvaruje se kroz princip izolovane suverenosti dravih poredaka. Meunarodna razmena dobara bila bi do temelja uzdrmana, ukoliko bi svaka drava priznavala samo one ugovore, koji su sklopljeni po njenom graanskom ili trgovakom pravu. Privatnopravni odnosi su ti u kojima nema apsolutnu primenu princip da svaki organ primenjuje samo domae pravo, ve se javlja sloena dilema u pogledu merodavnog prava. Meunarodno privatno pravo je pozvano da reava ovu dilemu. Neophodno je dada se u privatnopravnim odnosima ( ivotnim dogaajima ) pojavi i jedno specifino obeleje, a to je element inostranosti. Osnovni problemi javljaju se samo u onim graanskopravnim, porodinopravnim, radnopravnim i privrednopravnim odnosima, koji se preko svojih elemenata, vezuju za vie drava, vie suvereniteta, u kojima se dakle, javlja element kojim se taj odnos vezuje za inostranstvo, tzv. strani element. U naoj literaturi se pored izraza strani element, odnosno element inostranosti, koriste i termini meunarodni element, meunarodno obelje. Zakon kojim se regulie materija meunarodnog privatnog prava, Zakon o reavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja ZMPP- koristi izraz meunarodni element. Ovi termini oznaavaju istu pojavu, ali svedoe o razliitim uglovima gledanja. Ako se na jedan ivotni dogaaj gleda s aspekta organa jedne drave, tada primeujemo da u jednom odnosu pored domae izraenih obeleja, elemenata, postoji i strani element. Ako se, pak, fenomen posmatra na optem planu, a ne fiksira se za jednu dravu, dolazi se do zakljuka da odnos nema strano, ve meunarodno obeleje, da sadri meunarodni element. Meunarodno privatno pravo , iako regulie odnose koji se vezuju za vie zemalja, nije nadnacionalno, meunarodno pravo, ve je unutranje pravo svake pojedine drave, ba kao to su to graansko, krivino ili upravno pravo. Sudovi jedne drave uvek polaze od meunarodnog privatnog prava te drave. Posmatrajui jedan odnos sa stanovita organa jedne drave, njegovi elementi se pojavljuju kao domae ili strano izraeni. Opte je prihvaen stav u teoriji meunarodnog privatnog prava da se strani element pojavljuje u tri osnnovna oblika: u subjektu, u objektu, kao i u pravima i obavezama. Svi elementi odnosa ( ivotnog dogaaja ) mogu da budu strano izraeni. Kvalifikacija pojedinih pojavnih oblika stranog elementa vri se u zavisnosti od polazne take, a to je uvek drava u kojoj se raspravlja dati odnos. Strani element u subjektu javlja se na bazi dravljanstva, ali se moe javiti i na osnovu domicila ( prebivalita ), pa i boravita lica koja stupaju u odreeni graanskopravni, privrednopravni, porodinopravni ili radnopravni odnos. Postojae strani element u subjektu,

prema tome, i kada su u jednom ugovornom odnosu i jedna i druga strana srpski dravljani, ali jedna od njih, ili obe, ima prebivalite u inostranstvu. Kada su uesnici odnosa pravna lica, strani element je izraen u subjektu, ako je bar jedan od uesnika u odnosu pravno lice, koje ima stranu nacionalnu pripadnost. Strani element u objektu javlja se na bazi mesta nalaenja stvari, koja je predmet transakcije i na osnovu merila pomou kojih se utvruje pripadnost osnovnih sredstava prevoza ( to merilo je najee mesto registracije ), kada su ova predmet transakcije. Strani element u pravima i obavezama nastaje, ako su strano obeleeni nastanak ili ispunjenje prava i obaveza, npr. ako je pravni posao zakljuen u inostranstvu, ili ako je deliktna radnja uinjena u inostranstvu, ili je tamo nastala tetna posledica, ili ako je kao mesto ispunjenja predvieno mesto u nekoj stranoj dravi, ili je do ispunjenja dolo u stranoj dravi. Da bi se govorilo o pojavi stranog elementa u bilo kom od tri oblika, nije neophodno da subjekti, objekti, prava i obaveze u jednom privatnopravnom odnosu budu u potpunosti strano izraeni. Dovoljno je npr. da jedan od subjekata ima strano dravljanstvo, da samo deo stvari koje ine predmet ugovora bude u inostranstvu, da se samo nastanak prava vezuje za stranu teritoriju, a ne i njihov prestanak ili da se samo ispunjenje jednog dela obaveza vezuje za inostranstvo. Pojava stranog elementa u privatnopravnim odnosima ima opredeljujui znaaj: strani element pretvara porodinopravne, graanskopravne, privrednopravne i radnopravne odnose u odnose meunarodnog privatnog prava, u odnose koje je pozvano da regulie meunarodno privatno pravo. Strani element je jedna od pretpostavki meunarodnog privatnog prava, to je differentia specifica koja razdvaja meunarodno privatno pravo od privatnog prava. Postavlja se pitanje da li je svaki element inostranosti dovoljan razlog da se problem razmotri i sa stanovita meunarodnog privatnog prava, a ne samo sa stanovita unutranjeg graanskog, porodinog, privrednog ili radnog prava. Drugim reima, postavlja se pitanje koji je pravni element relevantan i postoji li element koji se moe zanemariti, koji je irelevantan. Na ovo pitanje nije dat zadovoljavajui odgovor ni u teoriji, ni u zakonodavstvu ni u praksi. Zakonski tekstovi obino sadre jednu optu odredbu o tome da e se zakonska pravila primeniti na odreene odnose, ukoliko oni imaju element inostranosti, odnosno meunarodni element. Sa druge strane u naoj praksi, kao i u praksi drugih zemalja, postojanje stranog elementa se zanemaruje, ponekad ak i kad taj strani element treba da dovede do stranog prava ili do nadlenosti stranog suda. Postavlja se pitanje kakve su praktine posledice ako sud propusti da primeni strano pravo. Ako je za raspravljanje datog odnosa sa stranim elementom nadlean domai organ i ako je merodavno domae pravo, nema negativnih posledica. Iz toga bi se mogao izvesti zakljuak da se rezultat praktino ne menja ako sud propusti da prizna relevantnost jednog stranog elementa, sve dok to nije takav strani element koji je u naoj kolizionoj normi priznat kao taka vezivanja i koji vodi do primene stranog prava. Ipak, postoji situacija kada je i praktino veoma vano znati, ne samo to koji nas element vodi dostranog prava ili pravosua, ve i to koji je strani element relevantan u tom smislu, to bi ukazao na potrebu da se uopte primene meunarodno-privatno pravne norme. Takve situacije se javljaju najee u vezi sa odreivanjem merodavnog prava i to, pre svega, u sluajevima kada dolazi u obzir primena vie normi za odreivanje merodavnog prava. 3. Nain (metod) regulisanja MPP Postoje dva osnovna naina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti: direktan ( neposredan) i indirektan ( posredan, kolizioni ). Instrument direktnog naina regulisanja su norme koje neposredno reavaju sam sporni odnos, tj. pitanja koja se javljaju u vezi sa privatnopravnim odnosom koji sadri element inostranosti. Pod indirektnim nainom regulisanja podrazumevamo posredno regulisanje, ukazivanjem na merodavno pravo, koje se vri putem specifinih normi koje se zovu kolizione norme. Direktan nain Direktno regulisanje meunarodnim propisima Idealan nain reavanja privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti, bio bi njihovo neposredno regulisanje i to na meunarodnom planu ( jedinstvena pravila u pogledu deliktne i ugovorne odgovornosti, jedinstveni rokovi zastarelosti ). Ovakvo reenje je, meutim, utopija, pre svega zbog razlika koje meu pravnim sistemima postoje, a i zbog nacionalnih specifinosti i razlika. Postoje, meutim, pravila stvorena meunarodnim sporazumima kojima se reguliu veoma znaajna pitanja iz oblasti graanskog, privrednog, porodinog i radnog prava, koja su prihvaena od velikog broja zemalja. Takvi

meunarodni sporazumi postoje u oblasti vazdunog, drumskog ieleznikog transporta i delimino pomorskog saobraaja; postoje i meunarodne norme koje direktno reguliu menicu, ek, problematiku autorskog prava i prava industrijske svojine, kao i brojna druga pitanja. Sve vie dobija na znaaju Konvencija UN o meunarodnoj prodaji robe, usvojena u Beu 1980. godine, koju je do 2006. godine ratifikovalo 67 drava. Izuavanjem ovih jedinstvenih pravila bavi se i meunarodno privredno/trgovinsko pravo, a od posebnog je znaaja osnivanje UNCITRAL-a ( UN Commissiom for international trade law komisije UN za meunarodno trgovako pravo ), iji je zadatak da koordinira postojee i pokree nove inicijative za stvaranje jedinstvenih univerzalnih pravila meunarodnog trgovakog ( poslovnog ) prava. Na regionalnom nivou znaajne su pravne norme donete u okviru Evropske zajednice. Direktno regulisanje unutranjim propisima Neki odnosi i pitanja koja se pojavljuju usled pojave elementa inostranosti u prvatnopravnim odnosima reguliu se direktno, normama domaeg prava. Ovo se pre svega odnosi na pitanja prava stranaca i meunarodnog postupka ( procedure ). primeri u naem pravu: Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa kae da strana fizika i pravna lica mogu sticati pravo svojine na pokretnim stvarima, kao i domaa lica. Strano fiziko lice, moe na teritoriji SRJ, pod uslovom uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima nasleivanjem kao i dravljanin SRJ. Zakon o stranim ulaganjima je posveen utvrivanju uslova, pod kojima stranci mogu kod nas ulagati svoj kapital. Ove i brojne druge norme, ne zadovoljavaju se ukazivanjem na merodavno pravo, ve same postavljaju odreena pravila ponaanja, kojima se neposredno reguliu odnosi sa elementom inostranosti. Unutar meunarodnog privatnog prava, takva direktna regulativa je karakteristina za oblast privatnih prava stranaca. Domaa drava neposredno ureuje, putem imperativnih normi, koja su prava dostupna strancima i na koji nain, a koja prava ostaju rezervisana za domae dravljane. Direktnu regulativu nalazimo i u graanskoprocesnim odnosima sa elementom inostranosti. ZMPP precizira pod kojim se uslovima kod nas mogu priznati strane sudske odluke, koristei pri tome direktan nain regulisanja. U vezi sa pravilima meunarodnog graanskoprocesnog prava, postavlja se i veoma sloeno pitanje da li norme o meunarodnoj sudskoj nadlenosti spadaju u direktnu ili indirektnu regulativu. Na prvi pogled, one su blie normama koje posredno reguliu privatnopravne odnose sa elementom inostranosti. Odreivanje merodavnog prava samo posredno utie na reavanje jednog privatno pravnog problema, meutim norme koje odreuju koje e pravosue biti nadleno, ve neposredno reava jedan procesnopravni problem. Utvrivanjem zemlje gde e se suditi dat je direktan odgovor na samu sutinu postavljenog procesnopravnog pitanja koje glasi: sud koje zemlje e suditi, ili preciznije hoe li suditi domai sud. Direktnu ili neposrednu tehniku regulisanja odnosa sa elementom inostranosti moemo odrediti, kao tehniku pri kojoj se na injenice primenjuje pravno pravilo, koje svojom primenom injenini odnos pretvara u pravni, tako to odreeno ponaanje uesnika odnosa ini obaveznim. To dalje znai, da pravilo, u okviru direktnog naina regulisanja odnosa, mora u sebi sadrati: 1. opis injenica, na koje se ima primeniti ( dispoziciju ) i; 2. konanu instrukciju o buduem obaveznom ponaanju ( sankciju ). Indirektan nain regulisanja je po nekim shvatanjima jedini nain koji spada pod meunarodno privatno pravo. Ova shvatanja, danas su uglavnom naputena, ali je nesumnjivo da je indirektan nain regulisanja privatnopravnih odnosa sa elementom inostranosti, onaj nain koji je tipian, karakteristian za meunarodno privatno pravo. Sutina indirektnog naina regulisanja je u odabiranju merodavnog pravila za razreavanje spornih odnosa. Osnovni instrument ovakvog nain regulisanja su specifine norme, koje se zovu kolizione norme. Primera radi, Zakon o menici kae da sposobnost lica da se menino obavee, odreuje zakon njegove zemlje. ZMPP kae da je za ugovore koji se odnose na nepokretnosti iskljuivo merodavno pravo, na ijoj teritoriji se nepokretnosti nalaze. Ova pravila ne kau neposredno nita meritorno o tome ko se smatra menino obaveznim, odnosno koja su prava i obaveze iz ugovora, ve samo upuuju na merodavno pravo po kojem e se ta pitanja raspraviti. Kolizione norme su veoma znaajne, jer daju odgovor na dodatno pitanje koje se javlja usled pojave stranog elementa u privatnopravnom odnosu, otvaraju mogunost da se sporni odnos razmotri u svetlu jednog nacionalnog prava. Takav nain regulisanja graanskopravnih, porodinopravnih, radnopravnih i privrednopravnih odnosa sa elementom inostranost e se zadrati sve dok ne bude stvoreno celovito svetsko pravo u ovim oblastima. Specifinost kolizione tehnike regulisanja odnosa je u tome to, na osnovu kolizionih normi, iz injeninog odnosa ne nastaje automatski konani pravni odnos, ve

se lokalizacijom injeninog odnosa, stvaraju pretpostavke za njegovo nastajanje. Tako posmatran, indirektan ( kolizioni ) nain regulisanja odnosa je usputna stanica na putu izmeu poetnog injeninog i konanog pravnog odnosa. I koliziona tenika sadri uputstvo o ponaanju ( koje glasi da je merodavno pravo odreene zemlje ). 4. Izvori MPP-a i njihova hijerarhija Postoje razliiti izvori meunarodnog privatnog prava u pojedinim zemljama. Negde su osnovni zakonski propisi, negde sudski precedenti. Sudska praksa ima odreeni uticaj i u zemljama u kojima nije priznata kao formalni izvor prava, upotpunjujui praznine, koje ostavlja, manje-vie potpuna kodifikacija ove grane prava. Dopunskim izvorom MPP u pojedinim zemljama smatraju se i obiaji ( meunarodni i unutranji ), iako je Meunarodni sud pravde stao na stanovite da u domenu meunarodnog privatog prava nema pravnih obiaja, koji bi mogli biti izvor prava. Izvore meunarodnog privatnog prava predstavljaju i ratifikovani meunarodni ugovori, bilateralni i multilateralni. Osnovni izvori MPP u svim zemljama, sa izuzetkom onih u kojima vai precedentno pravo, su zakoni. Postoji nekoliko pristupa sistematizovanju materije MPP. U osnovi se razlikuku dva pristupa. U nekim zemljama postoje posebni zakoni(ci) u kojima su, ako ne u potpunosti, ono bar najveim delom, sadrana pravila meunarodnog privatnog prava. U drugoj grupi zemalja propisi iz oblasti meunarodnog privatnog prava nalaze se u raznim zakonima, uglavnom uz odgovarajue materijalnopravne ( supstancijalne ) propise. Tako se, npr. norme koje reavaju probleme, koji se javljaju usled pojave elementa inostranosti u naslednopravnim odnosima, nalaze u zakonu o nasleivanju. Multilateralne konvencije kao izvori i kao nain unifikacije MPP Poto meunarodno privatno pravo nije meunarodno, ve grana unutranjeg prava, ije norme ureuju odnose sa elementom inostranosti, preteno na indirektan nain tj. odreivanjem koje e prao biti merodavno, razliita reenja, razliitih pravnih poredaka mogu dovesti do razliitog meritornog reenja u pogledu istog problema. Jedini nain da se ova situacija prevazie, jeste unifikacija supstancijalnog prava, a poto to nije mogue napori su usmereni na izradu viestranih konvencija, putem kojih bi se postiglo ujednaavanje kolizionih normi. Jedan od prvih zagovornika ove ideje bio je Paskvale stanislao Manini, koji je pozvao inostrane vlade da zakljujuju multilateralne konvencije, a inicijativu je ponovio holandski pravnik Aser, pa je vlada Holandije uputila poziv dravama za uee na Konferenciji posveenoj regulisanju razliitih pitanja MPP. Ta konferencija je odrana u Hagu izmeu 12. i 27. septembra 1893. godine i taj datum se smatra danom osnivanja Hake konferencije za MPP. Do 1951. godine odrane su etiri meudravne konferencije i usvojeno je est konvencija. Haka konferencija ima svoj statut i to naglaava njen stalni karakter i njen glavni zadatak je progresivna unifikacija pravila MPP. Statut je stupio na snagu 1955. godine. Konferencija je 2006. godine imala 65 zemalja lanica. Delatnost konferencije sastoji se u pripremi tekstova multilateralnih konvencija, koje su namenjene postpisivanju i ratifikaciji. Poetak XX veka u radu Konferencije bio je obeleen izradom konvencija iz oblasti porodinog prava. Na drugu fazu u radu uticale su bitno zemlje Common law sistema, pod ijim uticajem su pitanja procedure dobila na znaaju. Treu fazu karakterie veliki broj konvencija, koje sadre originalna reenja. Kao primer se istie Konvencija o graanskopravnim aspektima munarodne otmice dece iz 1980. godine. Ne raunajui konvencije s poetka XX veka, koje su na snazi meu veoma malim brojem zemala, te su tako izgubile na praktinom znaaju, do danas je usvoje 37 konvencija. Regionalne multilateralne konvencije kao nain unifikacije MPP Haka konferencija za MPP, nije jedina organizacija koja se bavi unifikacijom pravila ove grane prava, ali je svakako najpoznatija i pokazuje aspiracije ka univerzalnosti. Ostali napori, usmereni na postizanje istog cilja, jasno su obeleeni regionalnom pripadnou drava, koje su potpisnice odgovarajuih viestranih konvencija. Tu spadaju inicijative amerikih drava i one koje su vezane za Evropu. Multilateralne konvencije vezane za Evropu, vezuju se za aktivnost nordijskih drava, meunarodne komisije za graanska stanja i za delatnost Saveta Evrope i Evropske zajednice ( Evropske Unije ). Izvori meunarodnog privatnog prava u Srbiji Do donoenja Zakona o reavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u odreenim odnosima iz 1982. godine, iji je naziv promenjen u Zakon o reavanju sukoba zakona sa

propisima drugih zemalja 1996. godine, prilikom njegovog usklaivanja sa Ustavom SRJ iz 1992. godine ( to je na Zakonik za meunarodno privatno pravom ZMPP ), jugoslovenske norme bile su rasute u raznim zakonima, a neke znaajne oblasti ak nisu bile ni regulisane. Tekoe su se znatno pojaale nakon donoenja ustavnih amandmana 1971. godine, kada su prestali da vae Osnovni zakon o braku, Zakon o nasleivanju i neki drugi zakoni. Ovi zakoni sadali su znaajan broj kolizionih normi, ija je vanost prestala. Sudska praksa nije bila dovoljno bogata, niti sreena i dostupna, da bi mogla omoguiti kristalisanje znaajnijeg broja stavova, koji su faktiki ( ako ne i formalno ) mogli da poslue kao izvori MPP. Donoenje ZMPP je znailo prekretnicu. Od dana stupanja na snagu, 1. januar 1983. godine, Jugoslavija je ula u ui krug zemalja u kojima je MPP relativno potpuno kodifikovano. ZMPP pokriva pre svega oblast sukoba zakona ( odreivanje merodavnog prava ) i sukoba jurisdikcija. Ne sadri, meutim, norme o privatnim pravima stranaca, ve su pojedina pitanja ove celine regulisana posebnim propisima. Ustav je naelno posmatrano, osnovni izvor svake grane prava, pa i meunarodnog privatnog prava. Ustav moe regulisati pitanja meunarodnog privatnog prava na neposredan ili posredan nain. Odreene ustavne odredbe na neposredan nain ureuju pitanja meunarodnog privatnog prava. Takva su pravila malobrojna, poto ustav svake drave postavlja samo osnovna naela i norme dravnog, drutvenog i ekonomskog ureenja i poloaja pojedinca. Kao prvo Ustav Srbije iz 2006. godine ustanovljava nadlenost Republike Srbije u oblasti sistema prelaska granice i kontrole robe, usluga i putnikog saobraaja preko granice, poloaj stranaca i stranih pravnih lica. Dalje, stranci u skladu sa meunarodnim ugovorima, u Srbiji uivaju sva prava zajemena Ustavom i zakonima, osim prava, koja su iskljuivo rezervisana za dravljane Srbije. Zatim se predvia da strana lica mogu stei svojinu na nepokretnostima, pravo nakoncesiju, ili druga prava u skladu sa zakonom ili meunarodnim ugovorom. Stranim licima se, ustavom, na naem tritu garantuje tretman jednak onome koji imaju domaa lica. Ustavna naela i norme mogu posredno da opredele stavove koji se zauzimaju i koji e se zauzimati u pozitivnim propisima. Ustav je posredni izvor meunarodnog privatnog prava i time to je sadina pojedinih instituta meunarodnog privatnog prava opredeljena sadrajem ustavnih normi. Npr. ZMPP predvia da se strano pravo nee primeniti , ako je u suprotnosti sa osnovama drutvenog ureenja sadranim u ustavnim normama. I nakon donoenja ZMPP, vei broj zakona, pa i neki podzakonski akti ostali su znaajan izvor MPP. Meunarodno-privatnopravne norme, osim ZMPP, koje se nalaze u razliitim pozitivnim propisima, nisu razvrstane prema logici i sistematici MPP, ve samo dopunjuju materijalne norme iz odgovarajue oblasti. Iz ovog razloga nije mogue izvriti sasvim doslednu klasifikaciju naih pozitivnih zakona i podzakonskih akata prema meunarodno-privatnopravnim merilima. Najvaniji pozitivni propisi koji su izvor normi o odreivanju merodavnog prava su: Zakon o menici, Zakon o eku, Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi, Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju. Najvaniji propisi, koji su izvor normi o pravima stranaca da stupaju u privatnopravne odnose u Srbiji: Zakon o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim dravljanima, Zakon o autorskim i srodnim pravima, zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, Zakon o kretanju i boravku stranaca, Zakon o dravljanstvu Republike Srbije, Zakon o igovima, Zakon o geografskim oznakama porekla, Zakon o modelima i uzorcima, Zakon o patentima, Zakon o stranim ulaganjima, Zakon o koncesijama, Zakon o privatizaciji, Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o privrednim drutvima. Najvaniji propisi koji su izvor normi o graanskoprocesnim odnosima sa elementima inostranosti: Zakon o parninom postupku, Zakon o izvrnom postupku, Zakon o steajnom postupku, Zakon o arbitrai, Pravilnik o spoljnotrgovinskoj arbitrai pri Privrednoj komori Srbije. Najvaniji propisi koji su izvor normi o pravima domaih dravljana da stupaju u privatnopravne odnose sa elementom inostranosti: Zakon o zatiti graana SRJ na radu u inostranstvu, Zakon o privrednim drutvima i Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju. Bilateralne i multilateralne konvencije predsatavljaju znaajan izvor MPP i kod nas. Ovo potvruje i Ustav Srbije iz 2006. godine, koji kae da su opteprihvaena pravila meunarodnog prava i potvreni meunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvreni meunarodni ugovori moraju biti u skladu sa ustavom. Multilateralne konvencije UN su pozvale SRJ da se izjasni da li eli da nasledi SFRJ u meunarodnim ugovorima, iji su

UN depozitar. SRJ je dala izjavu o sukcesiji 12. marta 2001. godine. Na osnovu toga, umesto ranije oznake Jugoslavija, koja je dala povoda razliitim interpretacijama, u dokumentima UN bilo je navedeno da je SRJ lanica meunarodnih konvencija. Na taj nain razreeno je pitanje lanstva SRJ, a kasnije Dravne zajednice Srbija i Crna Gora, te konano Srbije u meunarodnim ugovorima, koje je zakljuila SFRJ ( FNRJ ). Srbija je ratifikovala i amandmane na Statut Hake konferencije za meunarodno privatno pravo i preieni tekst Statuta hake konferencije za meunarodno privatno pravo, koji su usvojeni 2005. godine. Izvore prava u Srbiji ine: multilateralne konvencije, koje imaju znaaja u oblasti statusa fizikih i pravnih lica, a koje neposredno ili posredno utiu na reavanje pitanja meunarodnoprivatnog karaktera; najvanije meunarodne konvencije koje se odnose na trgovaku arbitrau; meunarodne konvencije koje se odnose na menicu, oblast ugovora sa elementom inostranostii vanugovorne odgovornost za tetu; meunarodne konvencije koje se odnose na autorsko pravo, industrijsku svojinu, meunarodni vazduni, elezniki, pomorski i drumski saobraaj. Ove konvencije preteno sadre supstancijalne odredbe, ali uz to imaju i norme koje su znaajne za predmet meunarodnog privatnog prava. Zakljuivanje bilateralnih konvencija, kojima se ureuju pitanja od interesa za odnose izmeu dve drave, predstavljaju rasprostranjenu praksu u meunarodnim odnosima. Pitanja koja su ureivana ovakvim ugovorima odnose se na uzajamno priznanje i izvrenje sudskih i arbitranih odluka, pravnu pomo, odreivanje merodavnog prava u statusnim i porodinim odnosima, javne isprave, cautio iudicatum solvi, besplatnu sudsku pomo i jo neka pitanja. Imajui u vidu meunarodnopravni status SRJ ( odnosno SCG i Srbije ), kao i injenicu da je Beka konvencija o sukcesiji drava u odnosu na ugovore, zakljuena 1978. godine, stupila na snagu 1996. godine, na situaciju treba primeniti sledee odredbe: 1. dvostrani ugovor, koji je na dan sukcesije bio na snazi u pogledu teritorije, na koju se odnosi sukcesija drave, smatra se da je na snazi izmeu drave koja je stekla nezavisnost i druge ddrave lanice: a) ako su se one o tome sporazumele; b) ako se na osnovu njihovog ponaanja smatra da su se one o tome sporazumele. 2. Ugovor za koji se smatra da je na snazi primenjuje se izmeu drave koja je stekla nezavisnost i druge drave lanice poev od dana sukcesije drave, osim ako iz njihovog sporazuma ne proistekne druga namera ili ako ta namera ne bude drugaije ustanovljena. Iz ovih odredaba slede dva zakljuka. Najpre da u pogledu bilateralnih ugovora vai princip diskontinuiteta, koji znai neprelaznost prava i obaveza u sluaju sukcesije. Zatim, da strane ne moraju zakljuiti izriiti sporazum o prelazu prava i obaveza, ve da se postojanje i primena odreenog ugovora moe produiti i konkludentnim radnjama. U skladu sa tim, zakljueno je vie sporazuma o sukcesiji bilateralnih sporazuma. Pojava meunarodnih ugovora meu izvorima MPP, kao i postojanje vie razliitih izvora u okviru istog pravnog poretka, postavlja problem odreivanja redosleda, tj hijerarhije izvora prilikom primene prava na datu situaciju sa elementom inostranosti. S druge strane, u vezi sa izvorima se postavlja i pitanje pravnih praznina. Mogunost pojavljivanja sukoba razliitih izvora MPP, vezuje se za dve osnovne situacije: sukob izmeu meunarodnih ugovora i unutranjih izvora i sukob izmeu razliitih unutranjih izvora MPP, koji reguliu isto pitanje. Sukob izmeu meunarodnih ugovora i unutranjih izvora prva norma koja slui kao osnov primeni meunarodnih ugovora u okviru pravnog poretka Srbije, je lan 194. Ustava Srbije iz 2006. godine. On glasi: Pravni poredak Republike Srbije je jedinstven. Ustav je najvii pravni akt Republike Srbije. Svi zakoni i drugi opti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti u saglasnosti sa ustavom. Potvreni meunarodni ugovori i opteprihvaena pravila meunarodnog prava, deo su pravnog poretka Republike Srbije. Potvreni meunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa ustavom. Zakoni i drugi opti akti doneti u Republici Srbiji, ne smeju biti u suprotnosti sa potvrenim meunarodnim ugovorima i opteprihvaenim pravilima meunarodnog prava. Sa aspekta meunarodnog privatnog prava u prvom redu su od znaaja meunarodni ugovori, koji postaju deo unutranjeg pravnog poretka nakon ratifikacije i imaju primat nad normama unutranjeg prava. Sudovi su duni da meunarodne ugovore i opteprihvaena pravila meunarodnog prava primenjuju neposredno. Ovo, naravno, vai za ugovore, koji sadre tzv. samoizvrive ( self-executing ) norme, norme podobne za neposrednu primenu. Ako ugovor samo stvara obavezu za dravu, da na neki nain izmeni svoje unutranje zakonodavstvo, takva odredba se ne moe neposredno primeniti. Eventualnu kontrolu usklaenosti potvrenih

meunarodnih ugovora sa Ustavom i usklaenost izvora unutranjeg prava sa meunarodnim ugovorom vri Ustavni sud. Ustavnu odredbu o hijerarhiji izvore MPP dopunjuje i ZMPP koji kae da se odredbe zakona nee primenjivati na neke odnose, ukoliko su oni regulisani drugim saveznim zakonom ili meunarodnim ugovorom. Ukoliko isto pitanje reguliu dva meunarodna ugovora, odgovor zavisi od toga da li su dvostrani ili viestrani. U sluaju sukoba dvostranog i viestranog ugovora, prevagu dobija dvostrani, poto se u odnosu na viestrani pojavljuje kao specijalni zakon, a ako su u sukobu dva ugovora istog ranga, primenjuje se pravilo lex posterior derogat legi priori. U vezi sa odreivanjem hijerarhije izmeu samih meunarodnih ugovora, doktrina predlae, osim navedenih klasinih pravila i princip maksimalne efikasnosti ili princip najpovoljnijeg prava. Oba podrazumevaju primenu odredaba onog ugovora, koji obezbeuje najpovoljnije reenje, kao to je npr. favorizovanje interesa poverioca izdravanja ili maloletnika. Sukob razliitih unutranjih izvora MPP pitanje sukoba se postavlja i kada unutar istog pravnog poretka, vie razliitih izvora regulie isto pitanje MPP. Reenje se zasniva na principu lex specialis derogat legi generali. Pri traenju reenja, dakle, prvo treba pogledati ima li solucije u bilateralnoj konvenciji. Ako nema, onda treba ispitati da li postoji odgovarajua multilateralna konvencija. Ako se ni na ovaj nain ne moe doi do reenja, onda se primenjuju norme unutranjeg zakona i to najpre specijalnog, pa tek potom norme ZMPP. Pravne praznine u MPP Ukoliko ni jedan izvor po hijerarhiskoj lestvici, ne propisuje reenje za meunarodnoprivatnopravni problem, re je o pravnoj praznini. ZMPP kae da ukoliko u samom ZMPP-u nema odredbe o pravu merodavnom za neki odnos, shodno se primenjuju odredbe i naela zakona ZMPP, naela pravnog poretka SRJ ( tj sada Srbije ) i naela meunarodnog privatnog prava. Pitanje koje se postavilo jeste redosled primene ovih izvora pri traenju reenja za pravnu prazninu. Da li redosled nabrajanja u zakonu, konstituie istovremeno i hijerarhiju u njihovoj primeni, ili se primenjuju bez obzira na redosled. Po uem shvatanju ( Bosni ), organ koji primenjuje pravo vezan je redosledom iz zakona, te ih mora primenjivati supsidijarno. Po irem shvatanju ( Katii ) organ koji primenjuje pravo nije vezan redosledom koji je naveden u zakonu i to zbog formulacije, jer je upotrebljen veznik I, a ne odnosno. Dika, Kneevi i Stojanovi smatraju da nije bitno da li reenje za pravne praznine potie iz samog ZMPP, pravnog poretka Srbije, ili optih naela MPP, ve je sutina da se reenje pronae, to znai da se navedeni izvori mogu primenjivati alternativno, pa ak i kumulativno. 5.Kolizione norme Primer dravljanin Srbije dobije stipendiju za postdiplomse studije u Kanadi. Tamo se upozna sa Francuskinjom, koja ima kanadsko dravljanstvo. Ubrzo stupe u brak, rodi se i sin, ali dravljani Srbije ( i Kanade ) odlazi na rad u SAD. Supruga mu postavi ulltimatum da se vrati u Kanadu ili e uslediti razvod braka. On se ne vraa u Kanadu, ona odlazi sa sinom u Francusku, tamo se zaposli i podnese tubu za razvod braka i trai da joj se dodeli dete i izdravanje. Francuski sud e odluiti o svemu tome, ali se postavlja pitanje po kom pravu? Francuskom, kanadskom, amerikom ili srpskom? Problem je isti ako se tuba podnese pred sudom Srbije. Sutina kolizionih normi osnovni zadatak kolizionih normi je da ree dilemu koju imaju sudovi u Francuskoj, odnosno Srbiji, tj. da utvrde koje e pravo biti merodavno. Ovu dilemu kolizione norme reavaju, tako to meu brojnim kontaktima koje pravni odnos ima sa pojedinim zemlajma, izaberu jedan kao odluujui i na taj nain upute postupajui organ na merodavno pravo. Taj izbor ini zakonodavac i pri tome on ne polazi od jednog konkretnog pojedinanog pravnog odnosa, ve od jedne kategorije pravnih odnosa. Francuski ili srpski sud, u skladu sa ovim postavlja sebi pitanje, koje pravo e biti merodavno za razvod srpskog/kanadskog dravljanina i francuske/kanadske dravljanke, kao i poveravanje njihovog deteta, koje ima kanadsko dravljanstvo na vaspitavanje i uvanje. Prema Savinjiju svaki pravni odnos ima svoje teite ( sedite ), koje izraava prirodu odnosa i koje ga vezuje za odreeno pravo, bez obzira na to da li je ono domae ili strano. Sedite pravnog odnosa se identifikuje putem elementa koji se smatra najkarakteristinijim za prirodu odreenog odnosa i koji je tako podoban za lokalizaciju odnosa. Ovaj metod postavljanja kolizionih normi, postao je preovlaujui u zakonodavnoj praksi

drava, iako su njegovi nedostaci doveli do njegove modifikacije. Ipak, smatra se da se zakonodavac prilikom propisivanja kolizionih normi opredeljuje za merodavnost onog prava, koje je u najtenjoj vezi sa injeninim skupom. S obzirom da je MPP grana unutranjeg prava, zakonodavac svake pojedine drave, na osnovu merila pravne politike, koja odgovaraju njegovim stavovima i interesima, donosi odluku o tome koje je vezivanje teino za jedan injenini skup, za jednu kategoriju i time postavlja kolizionu normu. Ako je po shvatanju zakonodavca, pri razvodu braka dravljanstvo branih partnera najvanija zamisliva veza, srpski sud e primenitii tu se postavlja dodatna dilema pravo Kanade (jer oba suprunika imaju kanadsko dravljanstvo), ili pravo Srbije ( jer mu ima i dravljanstvo Srbije), ili pravo Francuske ( jer ena ima francusko dravljanstvo ). Ako zakonodavac smatra, da u sluaju razliitog dravljanstva branih partnera, najvaniju vezu predstavlja poslednji zajedniki domicil, sud u Srbiji e primeniti pravo Kanade. Struktura kolizionih normi U klasinoj etvorolanoj strukturi pravne norme ( pretpostavka dispozicije, dispozicija, pretpostavka sankcije, sankcija ), uslov za nastupanje sankcije ( posledice ) jeste ispunjenost pretpostavke ( hipoteze ) za njenu primenu. Tj. nepotovanje obavezong pravila ponaanja ( dispozicije ) je pretpostavka ( hipoteza ) sankcije. Ovakav nain regulisanja svojstven je neposrednom, tj. direktnom nainu regulisanja odnosa. Norme koje vre izbor merodavnog prava, kolizione norme, predstavljaju posredan, tj. indirektan nain regulisanja odnosa sa inostranim elementom. Kolizione norme imaju dva osnovna elementa: a) u njima se prvo imenuje jedna pravna kategorija pod koju se podvodi konkretno pravno pitanje; b) sadre taku vezivanja, izdvajanje jedne odluujue veze, koja e u konkretnom sluaju dovesti do merodavnog prava. Ako koliziona norma glasi: Za pravnu i poslovnu sposobnost fizikog lica merodavno je pravo drave, iji je on dravljanin, pravna kategorija je pravna i poslovna sposobnost, a taka vezivanja je dravljanstvo. Pravna kategorija i taka vezivanja zajedno ine dispoziciju, odnosno naredbu postupajuem organu kako da odredi merodavno pravo. Primena merodavnog prava ( stranog ili domaeg ) predstavlja pravnu posledicu ( sankciju ) kolizione norme. Pravna kategorija Ovaj element kolizione norme nema ustaljeni naziv u teoriji. U naoj literaturi koriste se nazivi pravni odnos, graanskopravni odnos, privatnopravni odnos, predmet kolizione norme. U stranoj literaturi koriste se izrazi injenino stanje, pravno pitanje i sl. Pravna kategorija moe da bude jedan pravni institut, jedan tip pravnog odnosa ili jedno pitanje u vezi sa pravnim odnosom ili institutom. U naelu, pravne kategorije koje se spominju u kolizionim normama jedne zemlje, trebalo bi da pokriju sva mogua konkretna pravna pitanja, povodom kojih se trai merodavno pravo. Idealno bi bilo da se svaki problem moe podvesti pod pravnu kategoriju neke klizione norme. Do donoenja Zakona o reavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, situacija je bila dosta daleko od idealne, jer je u kolizionom pravu ex-Jugoslavije bilo puno pravnih praznina. Situacija se bitno poboljala usvajanjem ZMPP. U sluaju pravnih praznina koriste se instrumenti, koji slue za prevazilaenje pravnih praznina uopte pre svega ekstenzivno tumaenje i analogija. ZMPP kao pomone izvore izriito predvia korienje pravnih naela i to: naela ZMPP, naela pravnog poretka Srbije i naela meunarodnog privatnog prava. Pravne kategorije koje ine element kolizionih normi, su veoma razliite. Kao pravna kategorija moe biti izdvojen ceo pravni institut ( svojina, ugovor ) ili ak grana prava ( porodinopravni odnosi ), a mogu da se koriste znatno ue kategorije. Postoje posebne kolizione norme za kupoprodajne i druge pojedine ugovore, ili za odreena pitanja u vezi sa pojedinim ugovorima ( forma, prava i obaveze, zastarelost ). Zamislivo je da se izdvoje jo ue kategorije, kao npr. rok isporuke, mesto isporuke i sl. U savremenom MPP postoji tendencija da se ne koriste iroke pravne kategorije. Odabiranjem uih kategorija poveava se broj kolizionih normi, a ujedno se stvaraju uslovi da se one prilagode karakteristikama odreenih tipova problema Taka vezivanja pored ovog termina koriste se odluujua injenica, vezna okolnost, poveznica. Taka vezivanja je onaj element kroz koji se neposredno ostvaruje dejstvo kolizione norme. Taka vezivanja neposredno odreuje pravo koje drave e se primeniti kao merodavno. Opredeljivanjem za odreenu taku vezivanja, omoguava se da konkretan sluaj bude reen po materijalnom pravu odreene drave. Primena merodavnog prava, predstavlja pravnu posledicu kolizione norme. Postoje take vezivanja koje su u uporednom pravu postale tipine za

pojedine pravne domene. Za statusne i porodine odnose: lex nationalis ( ili lex patriae ) - pravo dravljanstva; lex domicli ( zakon domicila )Za stvarnopravne odnose koristi se lex reisitae zakon mesta nalaenja stvari. Za ugovorne odnose: lex loci contractus ( zakon mesta zakljuenja ugovora ); lex loci solutionis ( zakon mesta izvrenja ); lex loci venditoris ( zakon mesta prodavca ); princip najtenje povezanosti ( princip najblie veze ); lex voluntatis ( autonomija volje ). Za graansko pravne delikte: lex loci delicti commissii ( zakon mesta izvrenja delikta ). U pogledu forme poslova: locus regit actum ( mesto vlada inom, tj. mesto gde je pravni posao preduzet) U raznim situacijama esto se koristi lex fori - zakon suda, foruma, odnosno organa koji postupa u odreenom sluaju. Striktno uzevi, take vezivanja nisu zakon dravljanstva, zakon domicila, zakon mesta nalaenja stvari, ve dravljanstvo, domicil, mesto nalaenja stvari, a o zakonu dravljanstva, odnosno domicila ili mesta nalaenja stvari se govori jer je to prevod latinskih sintagmi, koje su opteusvojene u svetu. Take vezivanja su oni elementi u kojima zakonodavac vidi odluujuu vezu, koji nas vode do jednog prava. Take vezivanja se mogu klasifikovati po nekoliko kriterijuma Po irini ovlaenja prema tome kakva ovlaenja, odnosno kakvo uputstvo daju organu koji primenjuje kolizionu normu take vezivanja delimo na neposredno vezujue i okvirne. Neposredno vezujue su one take vezivanja, kojima je zakonodavac sam izvrio vrednovanje svih moguih oblika povezanosti jedne pravne kategorije sa raznim suverenitetima i izabrao jednu vezu koja e nas neposredno povezati sa merodavnim pravom. Takve su gotovo sve take vezivanja, izuzev principa najtenje povezanosti. Ako se u pogledu poslovne sposobnosti predvia lex nationalis kao taka vezivanja, ona e nas neposredno povezati sa merodavnim pravom ( pravom drave, iji je dravljanin lice u pitanju ). Okvirne take vezivanja su one kod kojih je vrednovanje bitnim delom preputeno sudiji. Zakonodavac samo daje okvire i smernice, ali ne utvruje direktno relevantnu vezu. Takva taka vezivanja je princip najtenje povezanosti. Razvoj MPP doveo je do toga da kolizione norme, kroz svoje take vezivanja izraavaju princip najtenje povezanosti, a najnoviji razvoj ide ka daljem uvrivanju ovog principa i putem uvoenja tzv. klauzule izuzetka. Generalnu klauzulu izuzetka zakonodavac koristi, kako bi postupajuem organu omoguio da izbegne situaciju u kojoj primena bilo kog kolizionog pravila sadranog u zakonu, vodi ishodu koji ne odraava elju zakonodavca da bude primenjeno pravilo najblie veze. Pored generalne, zakonodavac moe upotrebiti posebnu klauzulu izuzetka, kojom se koriguje neeljeno dejstvo pojedinane take vezivanja. Podela na proste i kompleksne take vezivanja proste take vezivanja su one koje vode do jednog merodavnog prava, sledei bilo striktna, bilo okvirna zakonodavna uputstva. Ako se ugovorni odnos ceni po lex loci contractus, ta taka vezivanja vodi nas do prava drave, gde je ugovor zakljuen. Kompleksne take vezivanja su one koje nas vode do vie merodavnih prava. Ako koliziona norma glasi: Za materijalne uslove zakljuenja braka, merodavno je pravo dravljanstva buduih branih partnera i lex fori, to nas moe dovesti do ak tri prava ( ako verenik i verenica imaju razliita dravljanstva, a brak zakljuuju u nekoj treoj dravi ). U ovom sluaju dolazi do kumulativne primene vie prava. Da bi se brak mogao zakljuiti, potrebno je udovoljiti zahtevima, koje postavljaju sva tri prava. Kompleksna taka vezivanja moe biti postavljena alternativno ili supsidijarno. Ako koliziona norma glasi : U pogledu forme ugovora merodavno je bilo pravo mesta zakljuenja, bilo pravo merodavno za sadraj ugovora, taka je kompleksna, jer postoji mogunost primene prava dve razliite drave, ali i alternativna jer e se primeniti pravo samo jedne drave. Izrazit primer je koliziona norma iz stava 1, lana 31 ZMPP, koja se odnosi na punovanost testamenta. Testament je punovaan u pogledu oblika, ako je punovaan po jednom od sledeih prava: 1. po pravu mesta gde je testament sastavljen; 2. po pravu drave iji je dravljanin bio zavetalac, bilo u vreme raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti; 3. po pravu zavetaoevog prebivalita bilo u vreme raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti; 4. po pravu zavetaoevog boravita bilo u vreme raspolaganja testamentom, bilo u vreme smrti; 5. Po pravu SRJ; 6 za nepokretnost, po pravu gde se nepokretnost nalazi.

Zajednika karakteristika ovih alternativnih taaka vezivanja jeste da im je cilj priznanje punovanosti posla, odravanje na snazi pravnog odnosa, uvaavanje ili ak favorizovanje odreenih interesa. Drugi tip kompleksnih taaka vezivanja ine one koje su postavljene supsidijarno. Takve take vezivanja sadre npr sledee kolizione norme: Za dejstva braka, merodavno je pravo zajednikog dravljanstva branih partnera. Ukoliko brani partneri nemaju zajedniko dravljanstvo, primenjuje se pravo njihovog zajednikog prebivalita. Ukoliko nemaju ni zajedniko prebivalite, primenjuje se pravo poslednjeg zajednikog prebivalita, a ako nisu imali zajedniko prebivalite, primenie se pravo suda. U ovom tipu sloenih taaka vezivanja, zakonodavac pribegava supsidijarnom nabrajanju ne da bi se dolo do odreenog rezultata, ve da bi se do rezultata uopte dolo, tj da bi se dolo do merodavnog prava. Treba istai da vie merila za vezivanje unutar jedne kolizione norme, smatramo delovima jedne iste kompleksne take vezivanja. Taka vezivanja nije isto to i jedna veza. To je onaj element jedne kolizione norme, koji na osnovu opredeljenja zakonodavca i putem striktnih ili okvirnih, prostih ili komleksnih uputstava, reava pitanje koje su materijalnopravne norme merodavne. Stalne i promenljive take vezivanja Stalne take vezivanja su one koje su vremenski i prostorno fiksirane. To su pre svega one take vezivanja, ija je injenina podloga jedan dogaaj, kao to je npr. zakljuenje ugovora ili izvrenje delikta. Meu stalne take vezivanja spada lex rei sitae, ali samo ako je re o mestu nalaenja nepokretnih stvari. Promenljive su one take vezivanja koje nisu jednom za svagda u jednom konkretnom sluaju konano fiksirane ni vremenski ni prostorno. To moe biti i lex rei sitae, ako je u pitanju pokretna stvar. Promenljive take se zasnivaju na injenicama koje se mogu menjati, a pri tom mogu da ukazuju na razna prava kao na merodavno pravo. Meu karakteristine varijabilne take vezivanja spadaju dravljanstvo, domicil, sedite pravnog lica, jer se ove take zasnivaju na injenicama koje se menjaju. Vrste kolizionih normi Jednostrane i viestrane kolizione norme Viestrane kolizione norme su apstraktne, te zavisno od okolnosti konkretnog sluaja ukazuju na pravo bilo koje drave sveta. Koliziona norma: Za stvarna prava na nekretninama, primenie se zakon mesta nalaenja stvari. Ova norma odvee nas do domaeg prava, ako se nekretnina nalazi na teritoriji drave iji sud utvruje merodavno pravo. Jednostrane kolizione norme su one kolizione norme, koje u svakom sluaju dovode do jednog istog i to domaeg prava. Gore navedena koliziona norma se pretvara u jednostranu ako glasi: Za stvarna prava na nekretninama merodavno je srpsko pravo. Takva jednostrana koliziona norma je veoma teko zamisliva, jer bi dovela do potpune izolacije domaeg pravnog sistema. Meutim ako bi glasila: Za stvarna prava na nekretninama, koje se nalaze u Srbiji, primenie se srpsko pravo, norma ostaje jednostrana, poto propisuje primenu srpskog prava, ali u razumnim granicama, u sluajevima kada se nekretnine nalaze u Srbiji. Uporedno zakonodavstvo poznaje jednostrane kolizione norme, iako u novijim kodifikacijama preovladjuju viestrane. Viestrane kolizione norme su bolji i celishodniji instrument za odreivanje merodavnog prava. U ZMPP, preteno se koriste viestrane kolizione norme. Samostalne i nesamostalne kolizione norme Prema kriterijumu, koji pokazuje da li je koliziona norma po svom tekstu ( stilizaciji, formulaciji ) podobna i dovoljna da ukae na merodavno pravo ili nije, kolizione norme mogu biti samostalne ili nesamostalne. Samostalne su one norme koje ukazuju na merodavno pravo. Tako je npr samostalna sledea koliziona norma: U pogledu stvarnopravnih odnosa na pokretnim stvarima, merodavno je pravo mesta nalaenja stvari. Nesamostalne su one kolizione norme ija formulacija nije dovoljna, da se pomou njih odredi merodavno pravo One dopunjuju samostalne kolizione norme, tako to sadre objanjenja, uputstva, koja utiu na utvrivanje konkretnog merodavnog prava. Nesamostalne kolizione norme se odnose na opti deo MPP i izraavaju stav zakonodavca o optim institutima MPP. Nesamostalne norme se nalaze po pravilu u optem delu zakona, a samostalne u posebnom. Nesamostalna je npr sledea koliziona norma: Ne primenjuje se pravo strane drave koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ( ZMPP ) ili drugog saveznog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ. Pravna priroda kolizionih normi Krupan problem u vezi sa kolizionim normama predstavlja pitanje njihove pravne prirode. Re je

o dilemi da li su ove norme imperativne ili dispozitivne prirode. Pitanje je da li je sud obavezan da primenjuje ova merila ex officio, im se u pravnom odnosu javi relevantan strani element, te da li je obavezan da po slubenoj dunosti primenjuje i pravo na koje merilo ukazuje, bez obzira da li je to pravo strano ili domae. Ako su kolizione norme imperativne prirode, njih treba u svakom sluaju primeniti, pa i onda, kada ni jedna od stranaka to ne trai . Ako su kolizione norme dispozitivne prirode, ponaanje stranaka, njihovi predlozi, mogu da utiu na to da li e sud uopte da primeni svoje kolizione norme u sporom sa elementom inostranosti. U nekim zemljama kolizione norme nisu imperativne prirode, naroito ne ako u datom sluaju vode do primene stranog prava. Sud e primeniti kolizionu normu, samo ako jedna od stranaka to trai, odnosno ako jedna od stranaka zasniva zahtev na stranom pravu, to e primorati sud da utvrdi, da li je to pravo merodavno. U najveem broju pravnih sistema kontinetalne Evrope kolizione norme su postavljene kao kolizione. Norme naeg ZMPP, kao i kolizione norme koje su sadrane u drugim izvorima, formulisane su kao imperativna pravila. To znai da su sudovi duni da primenjuju kolizione norme po slubenoj dunosti, a duni su i da primene strano pravo, ako taka vezivanja ukazuje na inostrani pravni poredak. Treba napomenuti da praksa nije dosledna u sprovoenju ovog principa. Za mnoge sudove posebni problemi nametnuti pojavom elementa inostranosti u injeninom stanju, nedovoljno su poznati problemi, koje e rado izbei ako ih stranke svojim zahtevima ne dovedu u situaciju u kojoj treba da donesu posebnu odluku o tome koje je pravo merodavno. Donoenjem ZMPP stvoreni su preduslovi za bitne promene u ovom domenu, ali se, uprkos tome oekivanja da kolizione norme zaive i u praksi kao imperativne norme, nisu u potpunosti ispunila. 6.Saznanje i primena stranog prava Kada je re o primeni stranog prava, misli se pre svega na primenu stranog materijalnog ( supstancijalnog ) prava. Strano procesno pravo domai organi u naelu ne primenjuju. Izuzeci od tog naela su malobrojni. Takav izuzetak je mogu, npr. kada sud, pruajui pravnu pomo stranom sudu, izvede neki dokaz prema stranoj proceduri, a ta procedura nije protivna domaem javnom poretku. Postoje i neki sluajevi kada domai organ uzima u obzir strano pravo, a da se to ne bi moglo nazvati primenom stranog prava. Do takvog uzimanja u obzir dolazi, npr. kada je strancu neko graansko ili porodino pravo kod nas dostupno pod uslovom zakonskog reciprociteta, pa je potrebno utvrditi sadrinu stranog prava da bi se ustanovilo postoji li reciprocitet. Problemi koji se vezuju za poloaj stranog prava pred domaim sudom, javljaju se uglavnom u situaciji kada domai sud primenjuje strano pravo. Mogunost primene stranog prava u odreenim sluajevima je preduslov stabilnosti odnosa sa elementom inostranosti. Ako bi domai sudovi pimenjivali iskljuivo domae materijalno pravo, bili bi ugroeni, npr. brojni porodini odnosi, pa i meunarodna trgovina. Primena stranog prava je jedan logian nain reavanja odrenih specifinih odnosa, ali i gest i to veoma znaajan za odravanje delikatne meunarodne ravnotee interesa i ponosa. Od kljune vanosti je da se uine gestovi uvaavanja ida se pokae spremnost za saradnju u sistemu odnosa koji se zasniva na recipronim ustupcima. Postoje razliite koncepcije o pravnoj prirodi stranog prava. Pokuaji pravnog uoblienja i objanjenje pojave primene stranog prava kreu se izmeu dva antipoda: na jednom polu je stav po kome je strano pravo upodobljeno injenicama, a na drugom polu da je upodobljeno domaem pravu. Tretman stranog prava priblian je tretmanu injenica u anglosaksonskim pravima. Klasinu teorijsku podlogu za to predstavlja teorija steenih prava. Da bi se utvrdila i potovala prava steena u inostranstvu, neophodno je uzeti u obzir inostrano pravo po kome su steena. Pri tome, inostrano pravo je injenica koju treba dokazivati. Pored steenih prava, angloamerika teorija nudi jo jednu koncepciju, koja nastoji da utvrdi pravno-logike pretpostavke primene stranog prava. Prema teoriji lokalnog prava, iji je glavni predstavnik Kuk, primenjujui strano pravo, domai organi zapravo ne vre priznanje subjektivnog prava steenog u inostranstvu na bazi stranog prava. Subjektivna prava koja priznaju domai organi, kreiralo je domae pravo. Forum prema tome, uvek primenjuje domae pravo, ali ako je re o pravnom odnosu koji ima najrelevantnije veze sa nekom stranom dravom, forum primenjuje, kao svoje pravo, pravilo za odluivanje koje je identino, ili bar veoma slino sa pravilom koje je na snazi u drugoj federalnoj

jedinici ili dravi. Teorija lokalnog prava, sutinski se ne razlikuje od teorije steenih prava, jer se strano pravo i na jednoj i na drugoj podlozi tretira kao injenica. Teorijske koncepcije u SAD, su imale odluujui uticaj na praksu. Praktini tretman je prvo oformljen pod uticajem steenih prava i po toj koncepciji kolizione norme su imperativne prirode. Ova postavka kombinovana sa shvatanjem da je strano pravo injenica, dovodi do rigidnih reenja. Tuilac je obavezan da se jasno pozove na strano pravo koje bi bilo merodavno po kolizionim normama foruma i da dokae sadrinu tog stranog prava. Ako propusti, bilo jedno, bilo drugo, tuba e biti odbijena. Jedno drugaije konceptualno reenje nudi italijanska teorija inkorporacije, koja pokazuje znaajne slinosti sa Kukovim shvatanjem. Prema toj koncepciji, domae pravo vri neku vrstu recepcije normi stranog prava, na koje ukazuju domae kolizione norme, te se strano pravo inkorporira u domae pravo. Iako su polazne pozicije sline sa local law theory, praktina uputstva do kojih se dolazi su razliita. Prema italijanskom shvatanju, inkorporacija stranih pravila u domae pravo znai da se njihov proceduralni poloaj u sutini izjednaava sa poloajem domaih pravnih normi, te se i strana prava tretiraju kao pravo, a ne kao injenica. Najnovija pozitivnopravna reenja, kao i stavovi zauzeti u doktrini, pokazuju sasvim jasno pribliavanje konceptu da je strano pravo pravo. Sasvim jasno opredeljenje u prilog tretmanu stranog prava, kao prava pokazuju kodifikacije u Austriji, Maarskoj, kao i vajcarski Zakon o meunarodnom privatnom pravu. Ovakva opredeljenja najee dolaze do izraaja u sudskim odlukama ili pak zakonskim normama koje se pribliavaju stavu da se strano pravo saznaje i primenjuje ex officio, odnosno u sudskim odlukama i zakonskim normama koje sasvim jasno zauzimaju takav stav. Razlike izmeu naelnog i stvarnog poloaja stranog prava pred domaim organima U sluajevima kada jedan pravni odnos ima relevantne veze sa vie suvereniteta, potrebno je odrediti merodavno pravo. To e uiniti domai sud na osnovu merila, koje suvereno postavlja domai zakonodavac, polazei od normi lege fori. Iz toga bi sledio zakljuak da e domai organi primeniti strano pravo pri raspravljanju privatnopravnih odnosa, koji po merilima domaeg zakonodavca imaju odluujuu vezu sa stranim suverenitetom. Uporednopravna praksa pokazuje da to, ipak, nije tako. Domai organi primenjuju strano pravo mnogo ree, nego to bi to sledilo iz pravila domaih kolizionih normi. Razlozi za ovu distancu izmeu naela i prakse su sledei: 1. Prvi razlog lei u nespremnosti sudova da kolizione norme foruma, koje ukazuju na strano pravo tretiraju kao imperativne norme i da ih primenjuju ex officio. Takav stav se u nekim dravama oslanja na pozitivne norme, ali se ee razvija prataer legem ( izvan zakona ) ili ak contra legem ( protiv zakona ). U praksi naih sudova se esto jednostavno previa da u sporu postoji i kolizionopravni proble, te se bez ikakve meunarodno-privatnopravne argumentacije, primenjuje domae materijalno pravo, sem ako same stranke nisu kao sporno pitanje, iznele odreivanje merodavnog prava. Primena ili neprimena stranih normi postaje zavisna i od okolnosti da li su stranke blagovremeno bile svesne mogunosti da se pozivaju na strano pravo i to je jo vanije, da li stranka, koja je bila svesna te mogunosti, procenjuje da li je primena stranog prava u njenom interesu. 2. Drugi kljuni razlog tie se utvrivanja stranog prava. Sudovi i dalje retko preuzimaju punu inicijativu pri utvrivanju sadrine stranih normi i esto se olako pribegava alternativnim reenjima, koja su predviena za sluaj da se strano pravo ne moe saznati. Saznatljivost i nain saznanja stranog prava to se mogunosti saznanja tie, praktine razlike izmeu domaeg i stranog prava, su ogromne. Najznaajnija razlika je u tome to u veini zemalja, utvrivanje stranog prava, nije apsolutna obaveza: u sluaju da se jave prekomerne tekoe, sud moe da odustane od utvrivanja sadrine ( nesaznatljivog ) stranog prava, te je ovlaen da pribegne alternativnom reenju, koje se najee sastoji u primeni domaeg materijalnog prava. Nesporno je da utvrivanje sadrine nekih stvarnih prava moe biti veoma teko, iziskivati mnogo vremena i mnog nesrazmernih trokova. Zatim, strano pravo moe da bude nepotpuno u nekim relevantnim takama. Dodatne tekoe se javljaju u pravnim sistemima u kojima je raspravno naelo u parninom postupku snano izraeno na teret istranog principa, pa je poveana inicijativa u istraivanju stranog prava teko spojiva sa optim postavkama o ( relativno pasivnoj ) ulozi suda. Pod pritiskom ovih objektivnih tekoa javljaju se zakonodavna reenja, koja sudu omoguavaju da odustane od utvrivanja i primene inae merodavnog stranog prava, ako se ono ne moe saznati. Ta mogunost esto predstavlja alibi sudu, za nedovoljno zalaganje pri saznavanju stranog prava. Danas je jo vladajue stanovite, da je neophodno postaviti neko alternativno

reenje za sluaj da se sadrina stranog prava, ne moe utvrditi. Ovakav stav je prihvaen, ak i u veini zemalja u kojima se strano pravo smatra za pravo i primenjuje ex officio, na osnovu imperativnih kolizionih normi. U najveem broju zemalja, ta alternativna solucija je lex fori. Uporedno pravo poznaje jo jedno alternativno reenje, ali ono ima znatno manje podrke, a to je da se umesto nesaznatljivog stranog prava, primeni neko srodno pravo. Ova reenja, koja su i danas vladajua, nisu vie u skladu sa interesima razvoja meunarodnog privatnog prava. Laka dostupnost alternativnih reenja, u sluaju kada se sud suoi sa tekoama, koi razvoj meunarodne saradnje i meunarodnu koordinaciju i sputava ideje na kojima se zasniva meunarodno privatno pravo. Nema nikakve sumnje da je za srpskog sudiju znatno lake da sazna u jednom sluaju relevantne odredbe, recimo austrijskog prava, nego pravo Togo-a. Ipak to ne znai da je ovo drugo nemogue. Jedan od osnovnih ciljeva meunarodnog privatnog prava jeste da postane istinski meunarodno, to danas znai da se prostire na ceo svet, a ne samo na nekoliko drava sa evropskim modelima kulture. Princip suverene jednakosti iziskuje jednako tretiranje prava svih drava, a bez vrsto stava o tome da se merodavno pravo ima utvrditi, ak i kada to iziskuje savlaivanje ozbiljnih tekoa, verovatno e se javljati faktika diskriminacija prema nekim pravima. Nain saznanja stranog prava ako se strano pravo koncipira kao injenica, automatski se dobija reenje u pogledu naina saznavanja stranog prava. Reenje je u tome da se problem prevaljuje na stranke. Npr. pred engleskim sudovima vai pretpostavka da je sadrina stranog prava jednaka sadrini domaeg. Ova pretpostavka je oboriva i teret dokazivanja je na strani, koja tvrdi da se strano pravo razlikuje od engleskog. Ona to ini pozivanjem svog eksperta vetaka ( expert witness ), osim ako se obe strane sloe da istraivanje sadraja prepuste sudu. esto se deava da i druga strana angauje svedoka vetaka. Svedoci ne moraju biti pravnici, mada oni to najepe jesu. Bitno je da svedok dobro poznaje materiju. O sadrini stranog prava svedoi se najee usmeno. Svedok ne mora konsultovati tekst normi, meutim onog momenta kada to uini, kopija se mora dostaviti i sudiji. Najee e ti tekstovi biti dostavljeni unapred. Eksperta, kao i svakog drugog svedoka, moe unakrsno ispitivati druga strana u postupku. Svedoenje moe biti podneseno i u pismenoj formi, pri emu se meu dravama common law sistema razlikuje pitanje forme u kojoj se takvo svedoenje moe podneti. Ako stranka, koja se poziva na odreenu normu stranog prava, ne uspe da dokae sadrinu te norme, ostaje na snazi pretpostavka, da je strano pravo jednako domaem i engleski sud e primeniti svoje materijalno pravo. U drugim jurisdikcijama, koje pravo tretiraju kao injenicu, zahtev baziran na nedokazanoj stranoj normi e se odbiti, kao to bi se odbio zahtev baziran, recimo, na ugovoru ije postojanje ostaje nedokazano. Strano pravo kao pravo u pogledu stranog prava ne moe da vai klasina maksima iura novit curia ( sud poznaje pravo ). Prilikom utvrivanja sadrine stranog prava, sud se svakako moe obratiti za pomo strankama, ak i u zemljama gde se strano pravo saznaje po slubenoj dunosti. Pored obraanja strankama, sud se moe obratiti i dravnim organima, pre svega organuima uprave nadlenim za poslove pravosua, a negde i ministarstvu za inostrane poslove. Od velikog znaaja je i pomo, koju sudovima pruaju naune ustanove. Postoji nastojanje da se kroz meunarodne sporazume pobolja mogunost za saznavanje stranog prava. Bilateralne konvencije sve ee predviaju meusobno obavetavanje o pravnim propisima. Na multilateralnom planu znaajno dostignue predstavljaju sporazumi, upravo o pitanju obavetavanja o stranom pravu, kao to je npr Evropska konvencija o informisanju o stranom pravu. Primena stranog prava prema MPP Srbije U naoj teoriji strano pravo se veoma dosledno tretira kao pravo. Sudska praksa stoji na stanovitu da se strano pravo saznaje i primenjuje ex officio. Takvo stanovite ima oslonca i u ZMPP. Po zakonu, kod nas vai maksima iura novit curia i za strano pravo, u smislu da su sudovi, odnosno drugi organi primene prava, ti koji su obavezni da strano pravo saznaju i primene. Ipak, nadleni organ moe zatraiti obavetenje o stanju prava od Ministarstva pravde, obavetenje koje nije obavezujue, ve informaciono-indiciono. Stranke, sa svoje strane, mogu sudu podneti javnu ispravu o sadrini stranog prava. Ta isprava ima tretman, kao i druge javne isprave i sadri tri oborive pretpostavke: 1. autentinost; 2. istinitost sadraja; 3. osnovanost stavao sadraju stranog prava koji bi se gradio na njoj. Srbija je lanica Evropske konvencije o informisanju o stranom pravu, tako da bi nai organi

mogli da koriste i ovaj nain za informisanje o sadrini stranog prava. Meutim, trenutno ( decembar 2006. godine ), pri savetu Evrope, naa zemlja jo nije registrovala centralni organ koji e primati i otpravlajti zahteve za obavetenja ( nekada je to bio savezno organ nadlean za pravosue, pabi bilo logino da to i sada bude Ministarstvo pravde ). Iz odredaba ZMPP proizilazi da bi organ koji primenjuje pravo uvek morao saznati sadrinu stranog prava. Pragmatinost okree stavu da, ukoliko to nije mogue, odluku treba doneti primenom lex fori. Procesnopravne konsekvence ovakvog reenja su sledee: 1. na sudu, a ne na strankama, je teret dokazivanja stranog prava; 2. sud ne moe zakljuiti da prava nema, ukoliko ga stranke nisu u to uverile u potpunosti; 3. zbog tretmana stranog prava, kao prava, a ne kao inejnice, mogua su sledea pravna sredstva protiv odluke suda u kojoj je, po miljenju stranke, dolo do pogrene primene stranog prava: alba, aba sa alternativnim predlogom za direktno revizijsko odluivanje ( direktne revizija ), revizija i zahtev za zatitu zakonitosti. 7.Kvalifikacija Jedno od najsloenijih pitanja vezanih za kolizioni nain regulisanja pravnih odnosa jeste pitanje kvalifikacije, ili sukoba razliitih kvalifikacija. Postavlja se sledee pitanje - poto e se pravna pitanja reiti p oodredbama merodavnog pitanja, kako postupiti u sluajevima kada se jedno pravno pitanje javlja jo u toku primene samih kolizionih normi, dakle u momentu kada jo nije poznato materijalno pravo, koje je pozvano da daje odgovore. Primer Iz Engleske stie ponuda jednom vojvoanskom spoljnotrgovinskom preduzeu za kupovinu dela slikara naivaca. Trai se 100 slika bez ikakve klasifikacije, glavno je da budu dela slikara naivaca iz Vojvodine, i to za jednu paualnu cenu od 20 000 funti. Nae preduzee odgovori pozitivno na ponudi i pristupi nabavci slika. Slike su poslate, ugovorena cena je isplaena, ali su se pored slika naivaca, tu nale i neke slike koje ne pripadaju toj grupi. Ostrvljani poinju da sumnjaju i ta e sumnja posle godinu dana prerasti u spor koji se vodi pred alirskim sudom, iju su nadlenost stranke ugovorile. Prvo pitanje koje se postavlja jeste, koje je pravo merodavno, Alirski sud e konsultovati odgovarajuu alirsku normu kako bi utvrdio koje je pravo merodavno. Po alirskoj kolizionoj normi, za ugovore se primenjuje lex loci contractus. Meutim, u ovom primeru nije dat odgovor, jer se radi o ugovoru koji je zakljuen inter absentes. Postavlja se pitanje koje se mesto smatra mestom zakljuenja ugovora. Po engleskom pravu, koje stoji na stanovitu teorije izjave, to mesto bi bila Srbija, jer je izjava o prihvatanju ponude data u Srbiji. Po shvatanju naeg prava, ugovor je zakljuen u Engleskoj, jer nae pravo stoji na pozicijama teorije prijema, tj smatra se da je ugovor zakljuen kada ponudilac primi pozitivan odgovor ponuenog, a to se desilo u Engleskoj. Javilo se, dakle, jedan pravni problem, koji razliita prava, razliito reavaju. Od reenja ovog problema, zavisie koje je pravo merodavno. Kvalifikaciju, u svakodnevnom znaenju, moemo shvatiti kao odreivanje poloaja, mesta, nekoga, ili neega u sistemu vrednosti. S pravnog aspekta kvalifikacija oznaava postupak traenja mesta injenica u svetu pravnih pravila, ili primenu prava. Pri primeni prava, sud u dokaznom postupku, na osnovu injenica, formira praemissum minor ( donju premisu ), da bi potom iz sveta pravnih normi izabrao i primenio onu normu koja odgovara injeninom stanju praemissum maior. Onog momenta kada izvri izbor pravne norme, sud oblai ivot u pravno odelo, kvalifikuje injenice, podvodi ih pod odreenu normu, pri emu slika koju zahteva gornja premisa ( pravna norma ) mora odgovarati donjoj premisi ( ivotnom dogaaju ). Prilikom kvalifikacije osnovna dilema se javlja, zato to se injeninim stanjem ivotni odnos vezuje za vie drava i pravnih sistema, ime prava vie drava konkuriu za primenu u svim fazama misaonog procesa, pa i u fazi odreivanja merodavnog prava. Ukoliko se ta prava sutinski razlikuju, to otvora problem sukoba razliitih kvalifikacija. Kvalifikacija se ne javlja u onim normama MPP, koje neposredno reguliu pravne odnose, npr. normama o privatnim pravima stranaca. Kvalifikacija se vezuje za norme koje indirektno reguliu odnose sa elementom inostranosti putem odreivanja merodavnog prava. Specifine dileme kvalifikaciej se javljaju u momentu kada treba odrediti pravi smisao, pravu sadrinu jednog ili vie pravnih pojmova i kategorija, kada treba izvriti pravno sumpsumiranje injenica, a merodavno pravo je jo nepoznato. Pravno pitanje je postavljeno prerano, pre nego to je odreeno merodavno pravo, te se ne zna iz kog prava treba uzeti odgovor. Na pravno pitanje moe se dati odgovor, samo sa aspekta prava. Iz toga sledi da treba krenuti sa terena nekog odreenog prava, a to bi se moglo

shvatiti kao prejudiciranje, odnosno kao diskriminacija svih drugih prava, osim onog za koje smo se opredelili. Sukob kvalifikacija javlja se u dva osnovna vida: 1. kvalifikacija pravne kategorije; 2. kvalifikacija take vezivanja. Kvalifikacija pravne kategorije je odreivanje pravog smisla kategorija korienih u kolizionim normama, odnosno podvoenje jednog odnosa pod pravu kategoriju, pravu kolizionu normu. Prilikom kvalifikacije pravne kategorije, dilema je zapravo u tome, koju od dve ili vie kolizionih normi emo izabrati i primeniti, a ija primena dolazi u obzir zavisno od toga kako emo shvatiti njihove kategorije. Kvalifikacija pravne kategorije esto se javlja u praksi. Granine oblasti pojedinih pravnih kategorija se prepliu. Postoji nekoliko naroito osetljivih graninih oblasti, koje su est izvor problema kvalifikacije pravnih kategorija. To su oblasti: a) naslednog i obligacionog prava; b) porodinog i imovinskog prava; c) materijalnog i proceduralnog prava; d) razgranienja kategorija forme od sadrine pravnih poslova. Pojedina prava poznaju institut zajednikog testamenta u kome vie lica, raspolau u jednom pismenu. Moe biti sporno, ako se pitanje postavi pred naim sudom, da li je sastavljanje zajednikog testamenta, pitanje forme testamenta ili pitanje sposobnosti testiranja. Opredeljenje za jedno od dva ponuenja reenja implicira i primenu kolizione norme. Dosta esto se u praksi javlja problem razgranienja procesnih i materijalnih normi. Naime, koliziona norma foruma ukazuje na pravo koje e biti merodavno za odreeno pitanje. Meutim, organ pred kojim se vodi postupak moe da primenjuje iskljuivo domae procesne norme, a od ovog pravila odstupanja su minimalna. Ako odreeno pitanje kvalifikuje kao procesno, primenie na njega domae norme; ako ga kvalifikuje kao materijalnopravno, reenje e potraiti u normama lex causae. Pitanje je kako uopte pronai neku pravnu kategoriju, pod koju bi se jedna ustanova mogla podvesti. Ova dilema se javlja kad je re o ustanovi koju domae pravo ne poznaje, pa prema tome ne poznaju je ni kolizione norme foruma. Kod nas je to sluaj, npr. sa ustanovom trasta ( trust). Prilikom kvalifikacije take vezivanja nema vie dileme koju kolizionu normu treba primeniti, ali jo nije jasno kuda ona vodi. Od razliitih moguih poimanja take vezivanja, koja nude razliita prava zavisi kakvo e biti uputstvo koje daje taka vezivanja. Postoji nekoliko taaka, koje esto daju povoda kvalifikaciji. To su naroito zakljuenje ugovora, mesto delikta i domicil ( prebivalite ). Kvalifikacija take vezivanja i logoki i vremenski sledi iza kvalifikacije pravne kategorije. Dakle, ako se u istom sluaju pojave oba vida kvalifikacije, prvo se pristupa kvalifikaciji pravne kategorije. Reenje problema kvalifikacije Kvalifikacija po lex fori Barten i Kan su predloili reenje, koje je do danas ostalo vladajue. Po tom reenju kvalifikaciju treba vriti lege fore, tj. prema pravu drave gde se sudi i od ijih se kolizionih normi polazi prilikom reavanja spora. Najjai argument u prilog kvalifikaciji po lex fori nalazi se u enjenici da je prilikom kvalifikacije re o razumevanju, tumaenju kolizione norme, a logino je da se kolizione norme shvataju u sistemu i prema pojmovima onog prava kome pripadaju. To je zakon suda, jer svaki sud polazi od kolizionih normi svoje drave. Za kvalifikaciju po lex fori mogu se navesti jo neki praktini argumenti: shvatiti odreene pojmove po domaem pravu svakako je najlake za sud, te se smanjuje mogunost greaka; pored toga ni teorija, ni praksa nisu stvorile vitalnu alternativu tom reenju. Ako se opredelimo za lex fori, dobijamo jednu vrstu polaznu taku i nismo vie ni na ijoj zemlji. Postoje i argumenti protiv lex fori kao reenja: da vodi zloupotrebama; da stvara pravnu nesigurnost, na taj nain to e isti pojam kvalifikovati na razliite naine, zavisno od toga pred sudom koje zemlje se raspravlja; primeuje se da lex fori ne prua reenje kada treba kvalifikovati takvu pravnu ustanovu, koje domae pravo ne poznaje. Argumenti kritike nisu mogli ugroziti prevlast kvalifikacije lege fori, ali su usticali na pojavu modifikovanih reenja, koja polaze od lege fori. Po Batifolu treba poi od kategorija lex fori, ali ih valja produbiti, apstrahujui detalje i traei utinu sa kojom bi se mogla povezati i nepoznata strana ustanova. Sline modifikacije predlae i vajcarski autir Niderer. On takoe istie da pojmove lex fori treba zadrati kao polaznu taku, ali ih treba proirivati, imajui u vidu naddravne zadatke MPP. Sasvim striktna primena lex fori mogla bi da dovede do apsurdnih rezultata, te se se ni jedan strani brak ne bi mogao, npr. kvalifikovati brakom u vajcarskoj, ako nije zakljuen na nain koji predvia vajcarsko pravo. Kvalifikacija po lex causae i stepenasta kvalifikacija Prva alternativa kvalifikaciji po lex fori jeste kvalifikacija po lex causae, odnosno prema prau koje

je merodavno za odnos koji se raspravlja. Pristalice ovog metoda imaju u vidu samo kvalifikaciju pravne kategorije, a ne i kvalifikaciju take vezivanja. Ovde jedino i moe imati osnova najjai argument ove koncepcije, da kvalifikujui lege fori, sud moe da doe u situaciju da trai odgovarajuu domau pravnu kategoriju, za ustanovu, koju domae pravo ne poznaje. Osnovna zamerka kvalifikaciji po lex causae jeste da vodi do circulus vitiosusa ( zaaranog kruga ). Pravo merodavno za raspravljanje predmetnog odnossa nije jo poznato u momentu kada se pristupa kvalifikaciji, ono se tek trai i jedna od prvih prepreka na putu do merodavnog prava je ba kvalifikacija. Prema tome, rei da se kvalifikuje lege causae, isto je to i tvrditi da je mogu filius ante patrem ( sin pre oca ). Iz ovog razloga kvalifikacija lex causae nije mogla dobiti podrku prakse. Treba, meutim, istai da veoma iroku podrku dobija tumaenje po lex causae kod tzv. drugostepene kvalifikacije. Prema teoriji stepenaste kvalifikacije, uvek se pri izboru i tumaenju kolizione norme polazi od shvatanja, tj. od prava drave suda, dakle od lex fori ( prva stepenica), dok se na drugoj stepenici, ukoliko se ima primeniti strano pravo kao merodavno, ono tumai po pojmovima i smislu koje sadri ( lex causae ). Pri tom se u prvom redu misli na materijalne ( supstancijalne ) norme lex causae, ali ne i na kolizione norme ukoliko se primenjuje ustanova ranvoi. Kvalifikacija pomou autonomnih pojmova Tvorcem kvalifikacije pomou autonomnih pojmova, smatra se Rabel. Sutina je u tome da se kvalifikacija ne bi trebala vriti sa oslonom na jedno nacionalno pravo, bilo da je to lex fori ili lec cusae, vese treba sluiti autonomnim pojmovima, nezavisnim od nacionalnih prava. Ti autonomni pojmovi bi se stvarali u meunarodnim sporazumima, ili bi ih sud pronalazio putem komparativnih istraivanja. Ova teorija je pogodna pri primeni meunarodnih ugovora i tumaenju njihovih pojmova. Ova koncepcija trpi i dosta kritike, i to pre svega sa aspekta njene ostvarljivosti. Primenom autonomnih pojmova se zaista u potpunosti reava problem kvalifikacije, ali samo ako tih pojmova ima, ako su fiksirani u meunarodnim sporazumima, ili ako je njihovo postojanje na drugi nain uinjeno nedvosmislenim. Meutim, to je jo uvek, redak sluaj. Pored ovih javljaju se i kompromisna i prelazna shvatanja, koja bi se mogla klasifikovati kao modifikovani oblik jednog od osnovnih reenja, ili kao nova solucija. Tokom poslednjih decenija raste popularnost teorije o funkcionalnoj kvalifikaciji, po kojoj se najpre polazi od pojmova sadranih u stranom pravu i pri tome se vodi rauna o funkciji, koju odreena ustanova ima u njemu. Nakon toga se, pokuava pronai ustanova domaeg prava koja vri istu ili najsliniju funkciju. Funkcionalna kvalifikacija je pogodna ukoliko je ustanova stranog prava nepoznata domaem pravu ili nepoznata u datoj funkciji ( npr. trast kod nas ). U domaoj teoriji i praksi, preovladava shvatanje da kvalifikaciju treba vriti lege fori. Treba je primeniti elastino, da bi se moglo udovoljiti specifinim zahtevima MPP i preporuuje se autonomna kvalifikacija u onim situacijama u kojima odgovarajui autonomni pojmovi nedvosmisleno postoje, pre svega kada su utvreni domaim sporazumima. Zakonsko reenje za problem kvalifikacije, iako dosta oskudno, se nalazi u ZMPP. Predvieno je da se drugostepena kvalifikacija vri po lex causae, tj. da se pravo strane drave, ija je merodavnost ve utvrena, primenjuje prema svom smislu i prema pojmovima koje sadri. Ovo vai kako za stran materijalno, tako i za koliziono pravo. Iz ovoga sledi da se i strana koliziona norma, do koje na sud moe doi zbog usvajanja principa ranvoi, primenjuje onako kako bi je primenio sud zemlje, ijem sistemu pravnih normi pripada. Primer ako bi na sud bio nadlean da raspravlja imovinu de cuiusa, amerikog dravljanina sa prebivalitem u Srbiji, on bi morao konsultovati ameike kolizione norme i primenjivati ih zbog zakonskog reenja kvalifikacije, po pojmovima koje one sadre. Ameriko pravo predvia za nepokretnu imovinu merodavnost lex rei sitae, a za pokrenu lex domicilii. Iz ovog sledi, da bi se delimino zaostavtina raspravljala po pravu Srbije, i to u odnosu na pokretnosti, samo ukoliko je de cuius imao domicil u Srbiji, a delimino po pravu mesta nalaenja nepokretnosti. Dalje, ta se smatra pokretnom, a ta nepokretnom imovinom, imalo bi se raspraviti po amerikom pravu, koje sa svoje strane preputa odgovor na ovo pitanje pravu zemlje u kojoj se imovina nalazi. Ao pretpostavimo da je umrli Amerikanac imao, izmeu ostalog, pod hipotekom kuu koja se nalazi u Nemakoj, odgovor na pitanje da li je kua pod hipotekom pokretna ili nepokretna stvar, trai se u nemakom pravu. Postavlja se pitanje da li je u naem pravu prihvaeno otvoreno ili kanalisano upuivanje na strano pravo. Otvoreno upuivanje bi znailo da naa koliziona norma bira strano pravo, a da se konani odabir materijalnopravnih normi u okviru stranog prava, u potpunosti preputa

shvatanjima lex cause. Dakle, ako naa koliziona norma kae da je za materijalne uslove zakljuenja braka merodavno strano pravo, a za formalne domae pravo, primenie se sve norme lex causae, koje ureuju pitanje materijalnih uslova za zakljuenje braka, Ovo moe voditi situaciji u kojoj kao deo lex causae na primenu pretenduju i norme, koje po shvatanju stranog prava spadaju u materijalne, a po naem shvatanju u formalne uslove zakljuenja braka. Kanalisano upuivanje bi znailo da lex fori regulie obim i granice upuivanja na merodavno pravo. Zapravo, iz stranog prava su se izvukle one norme, koje koliziona norma foruma eli da izvue, a stranom pravu se ne doputa da pitanje prekvalifikuje prema svom shvatanju i sistematici. Primeujui da ZMPP predvia otvoreno upuivanje u okviru stepenaste kvalifikacije, Jaki predlae da se problemi vezani za takvu vrstu upuivanja ublae tako to bi se inicijalno upuivanje na lex causae tretiralo kao otvoreno, ali bi se iz lex causae odabirale samo one supstancijalne nore koje odgovaraju svrsi i cilju pravne kategorije. 13.Vremenski faktor u MPP Domaaj pravnih normi ima svoje granice. Te granice mogu biti prostorne ( teritorijalne), vremenske, a ponekad i personalne prirode. Granice vaenja optih akata( zakona, podzakonskih akata) su pre svega prostorne. Postoje i norme ije je vaenje personalno i tu spadaju plemenska i verska pravila, kao i pravila koja se odnose na odreene manjine ili nacionalne zajednice. Granice njihovog vaenja postavljene su po kriterijumu line pripadnosti nacionalnoj ili verskoj zajednici, odnosno plemenu. Pored MPP, i opta teorija prava i najvei broj grana pozitivnog prava preokupirane su pre svega vremenskim granicama pravnih pravila. Vremenski sukob zakona izazvan je injenicom da se tokom vremena menja sadrina prava ( donose se novi zakoni, menjaju stari ), te se postavlja pitanje odnosa u primeni starog i novog opteg akta. Ovaj sukob se esto naziva intertemporalni sukob zakona. Na polju MPP intertemporalni sukob zakona ima sledee vidove: a) O vremenskom sukobu zakona pre svega treba voditi rauna, kada se menjaju kolizione norme. Problem je u sutini istovetan, kao i u situacijama kada se menjaju ostale norme, samo to se javlja u specifinoj oblasti. Stoga reenje treba traiti u optim pravilima o vremenskom vaenju pravnih normi ili u posebnim prelaznim odredbama, koje se mogu doneti pri promeni kolizionih normi. Posebna panja mora se obratiti na zabranu retroaktivnosti. ZMPP eksplicitno kae u lanu 107 da se odredbe zakona nee primenjivati na odnose nastale pre stupanja na snagu ZMPP. Postoji saglasnost da ovaj lan ne razdvaja procesnu od materijalnopravne, kolizione sfere zakona. Postoji i saglasnost da je odredba jasna u domenu kolizionog, a problematina u domenu procesnog prava. Ukoliko se prihvati isti princip koji vai i za materijalnopravni deo zakona, a koji proizilazi iz lana 107, naruie se opte tranzitorno ( intertemporalno ) pravilo graanskog procesnog prava, koje nalae da se procesni zakoni primenjuju neposredno na sve procesne odnose, koji su u toku u momentu njihovog donoenja. Dakle dolazi do sukoba intertemporalnog pravila sa optim. Uporednopravno posmatrano, zakonodavci se uglavnom zalau da se kolizione norme ne primenjuju na odnose, koji su nastali pre njihovog stupanja na snagu. b) Promenu normi na koje je koliziono pravo ukazalo kao merodavno, treba shvatiti i reavati, kao i promene normi u ostalim odredbama. Ovo je sasvim nesporno kada je merodavno domae pravo, a jednako bi trebalo postupiti, kada je merodavno strano pravo. Postavlja se pitanje kako postupiti, kada merodavno pravo biraju same stranke. Ukoliko se prihvati koncepcija o kolizionopravnoj prirodi autonomije volje, nema razloga da se problem ne reava prema pravilima lex causae o vremenskom vaenju pravnih normi. c)Promena javnog poretka ima specifian znaaj. Norme koje ine javni poredak postavljaju granice dejstvu pravila o sukobu zakona. Nee se primeniti norma stranog prava, na koju inae ukazuje domaa koliziona norma, ako bi se na taj nain povredio

domai javni poredak. Ovi obziri trebali bi da vae ne samo u prostoru, nego i u vremenu. Javni poredak predstavlja vrednosti, koje domai poredak nije spreman da rtvuje, te bi bilo logino da se uvek primenjuju pravila novog javnog poretka. Promenom suvereniteta nad teritorijom jedne drave ili nad delom njene teritorije, takoe nastaju posledice, koje su relevantne za MPP. Primer za to je sluaj SFRJ gde je dolo do promene zakona koji vae na jednoj geografski ve definisanoj teritoriji, a koji su posledica pojave novih zakonodavnih vlasti, a ne posledica promene zakona od strane iste vlasti. Drugim reima dolo je do promene suvereniteta nad jednom geografski definisanom teritorijom. Razlika izmeu ovog i drugih vidova intertemporalnog sukoba zakona je u tome to je dolo do promene suvereniteta, te se stari zakoni sa aspekta nove vlasti tretiraju kao strani zakoni. Postavlja se pitanje da li i ove sukobe tretirati na isti nain i odgovor je pozitivan. I ovo je vid sukoba zakona stricto sensu i njegovi osnovni elementi su: 1) geografski jedna te ista teritorija i 2) razliita pravila ( koliziona i materijalno pravna) koja se primenjuju. Dakle i u ovoj situaciji intertemporalni sukob zakona ima se razreiti primenom optih i specijalnih propisa o tranziciji zemlje suda.

14.Mobilni sukob zakona Primeri: a) Jedno od klasinih poprita mobilnog sukoba zakona su brano-imovinski odnosi.U veini zemalja primarna taka vezivanja za te odnose je zajedniki lex personalis ( u nekima lex nationalis i lex domicilii) branih drugova. Postavlja se pitanje po kojim normama bi trebalo proceniti njihove imovinske odnose, ako im je 5 godina lex personalis bilo pravo drave u kome vai princip odvojenih dobara, a zatim ive u dravi u kojoj je prihvaen sistem zajednike tekovine. b) odraj je zapoet u Nemakoj, a posle dve godine dralac je zajedno sa stvari preao u Srbiju. Nakon jo dve godine, dolo je do vindiciranja pretendenta na svojinu. Dralac bi mogao isticati da je stekao pravo svojine na stvari odrajem, jer je prolo vie od 3 godine dravine. Tuilac meutim tada insistira na primeni nemakog desetogodinjeg roka odraja. Problem se svodi na stvarnopravno pitanje sticanja svojine odrajem, za koji je merodavan zakon mesta nalaenja stvari. Pitanje je samo koji zakon, jer je stvar tokom vremena menjala svoj poloaj da li je merodavno nemako pravo kao originalno ili srpsko, kao aktuelno, jer se na teritoriji Srbije nalazi stvar. Conflict mobile se moe shvatiti kao svojevrsna kombinacija vremenskih i prostornih sukoba zakona, do koje dolazi kada se protekom vremena, menjaju injenice na kojima se zasniva taka vezivanja i to na taj nain to se vezuju za vie pravnih poredaka, potencijalno merodavnih prava. Osnovna slinost izmeu conflict mobile i fraus legis je u tome to u oba sluaja, problem nastaje promenom injenice, koje taka vezivanja smatra relevantnim i njihovim vezivanjem za drugo pravo. Meutim fraus legis se razlikuje od conflict mobile, jer postoji fraudolozna namera na strani lica koje stvara nove injenice; zatim cilj izigravanja je izbegavanje domaih propisa. Fraus legis se razlikuje od conflict mobile i po posledicama. Ako su prisutni svi elementi izigravanja zakona, dolazi do sankcionisanja te pojave, tako to se primenjuju norme koje su se htele izbei. Nasuprot tome, reenje conflict mobile ne mora biti ignorisanje novostvorenih injenica. Da bi nastao mobilni sukob zakona, treba da postoje minimalni uslovi za primenu vie prava, za koje se sukcesivno vezuje taka vezivanja. Mobilni sukob zakona predstavlja specifian sluaj tumaenja kolizionih normi, dok je u zabrani izigravanja zakona re o njihovoj korekciji. Od conflict mobile treba razlikovati i situaciju u kojoj se menjaju neke norme lex fori i

time taka vezivanja dobija novu sadrinu. Do takve situacije dolazi npr, kada se menjaju zakonski uslovi sticanja ili gubljenja dravljanstva ili domicila. Re je o promeni prava i problem se reava shodno pravilima o vremenskom vaenju pravnih normi. Dakle javlja se pitanje odnosa stare i nove meunarodno-privatno pravne norme. Specifinost conflict mobile je upravo u tome to se ne moe svesti na pitanje odnosa novog i starog prava. U conflict mobile menja se jedna kolizionopravna relevantna injenica, koja se pri tome sukcesivno vezuje za vie prava i time stvara svojevrsnu sintezu sukoba zakona u vremenu i prostoru. Postoje dva osnovna pristupa reavanja conflict mobile. Po jednom stanovitu trai se jedinstvena i opta solucija, koja bi bila primenljiva u svim konkretnim sluajevima, a po drugom shvatanju nema jedinstvenog reenja, ve ga treba traiti od sluaja do sluaja. Najpoznatija jedinstvena solucija se izvodi iz teorije steenih prava, a ovu koncepciju je najdoslednije razradio Pile. Meutim naiao je pri tome na otre kritike. U savremenoj doktrini se ne negira da koncepcija steenih prava mo biti korisna u reavanju nekih tipova conflict mobile, ali se istiu rezerve u pogledu korienja ideje steenih prava kao opteg i jedinstvenog reenja. Ipak teorija steenih prava nala je odjeka i u zakonodavnim reenjima. Brojni zakoni predviaju da promena lex personalis ne utie na poslovnu sposobnost ili lini status valjano zasnovan po prethodnom pravu. Primera radi, ako je brazilski dravljanin nakon navrenih 19 godina ivota dobio otpust iz brazilskog i stekao argentinsko dravljanstvo, punoletstvo koje je stekao u Brazilu i dalje e vaiti, iako se po argentinskom pravu stie tek sa 21 godinom. Meutim, javljaju se i shvatanja da je ispravnije posebna pravila za pojedine oblasti u kojima se javljaju problemi. Primera radi, Englesko pravo, u kome je teorija steenih prava imala veoma vrste pozicije, danas stoji na stanovitu da treba traiti pojedinana reenja za pojedine vrste conflict mobile. Ovaj pristup postaje najefikasniji, kada sam zakonodavac vremenski precizira pojedine take vezivanja, koje esto daju povoda mobilnom sukobu zakona, pretvarajui ih iz mobilnih u konstantne take vezivanja i time zapravo izbegava problem. Ovaj metod esto koristi ZMPP, koji np kae da je za nasleivanje merodavno pravo drave iji je dravljanin bio ostavilac u vreme svoje smti. Na taj nain je izabrano jedno dravljanstvo od vie, koliko ih je ostavilac mogao imati. Taki vezivanja je dodata i vremenska koordinata i tako je unapred reen mobilni sukob zakona. ZMPP nas ipak ostavlja bez reenja u jednoj znaajnoj oblasti, a to su stvarnopravni odnosi i tu je preputeno praksi da od sluaja do sluaja trai odgovarajue solucije. 15. Nejedinstveni pravni poredak u MPP Problem odreivanja merodavnog prava ne javlja se samo u relacijama izmeu drava, ve i unutar jedne drave, gde pojedine teritorijalne jedinice mogu imati svoju legislativu, pa se javljaju sukobi zakona izmeu tih jedinica. U bivoj SFRJ od posebnog su interesa bili sukobi zakona izmeu federalnih jedinica. Naroito su postali aktuelni nakon donoenja ustava 1974. godine. Za reavanje sukoba zakona bio je donet savezni zakon, koji je postavio kolizione norme u oblasti statusnog, naslednog i porodinog prava Zakon o reavanju sukoba zakona i nadlenosti u statusnim porodinim i naslednim odnosima iz 1979. godine, koji je ostao na snazi i po nastanku SRJ. U nekim zemljama, kao npr anglosaksonske zemlje i panij, norme MPP istovremeno slue i za odreivanje meodavnog prava unutar drave, a kao izuzetak postoji manji broj pravila, koja su postavljena posebno i iskljuivo za reavanje unutranjih sukoba zakona. Nasuprot tom u bivem SSSR pravila o unutranjem sukobu zakona, bila su jasno odvojena od kolizionih normi za odnose sa elementom inostranosti. U bivoj SFRJ unutranje kolizione norme, bile su jasno odvojene od normi MPP, a za njihovo donoenje bila je nadlena federacija. Za vreme koliko je postojala Dravna zajednica Srbija i Crna Gora, ZMPP je od saveznog postao zakon koji se primenjivao kao republiki i svaka drava lanica imala je sopstvene,

dodue identine, kolizione norme. U sluaju kada se jedan pravni odnos vezuje za vie drava, od kojih jedna ili vie, imaju sloene pravne sisteme, najpre treba konsultovati meunarodno-privatne norme. Ako one ukazuju na dravu u kojoj ima vie parvnih podruja, javlja se sloena dilema kako utvrditi federalnu jedinicu, ije e norme biti merodavne. Npr Dvoje dravljana Srbije provode odmor na Havajima, iznajme amac i doive nezgodu usled sudara sa jahtom, koji je izazvao vlasnik jahte. Osim materijalne tete na iznajmljenom amcu, oni pretrpe i telesne povrede, te podnesu tubu za naknadu materijalne i nematerijalne tete. U sporu pred srpskim sudom postavlja se pitanje odreivanja merodavnog prava. Prema lanu 28 ZMPP, merodavan je lex loci delicti comisii ( pravo mesta nastanka tete ), meutim tu se postavlja pitanje da li je merodavno pravo Havaja ili pravo USA. Postoje dva osnovna reenja problema odreivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog pravnog poretka: pravila MPP mog da biraju izmeu merodavnih pravila ili se konaan izbor preputa unutranjim kolizionim normama drave sa sloenim pravnim sistemom. U teoriji su se ranije iskristalisali stavovi koji podravaju drugu soluciju. Meutim, postoje veoma snani praktini razlozi, koji nameu jednostepenost kao reenje ( osim ako je re o lex nationalis kao taki vezivanja ). Mali je broj drava sa sloenim pravnim sistemom, koje imaju jednistvene unutranje kolizione norme. ak ih veliki broj federalnih drava nema uopte. Dakle celishodnije je da norme MPP neposredno biraju merodavna pravilai u sluaju kada to nisu jedinstvene norme jedne drave, ve norme jedne federalne jedinice. Prema tome, ako meunarodno-privatnopravna norma vodi do SAD, jer se tamo nalazi mesto izvrenja delikta, treba primeniti pravo one federalne jedinice u kojoj je delikt izvren. Ovo reenje je jedino neadekvatno ako je re o lex nationalis, jer ova taka vezivanja nije podobna da bude lokalizovana na uem podruju. Osnovna razlika izmeu lex nationalis i ostalih taaka vezivanja je u tome, to e lex nationalis vezuje za dravu, a ostale take vezivanja ( lex loci contractus, lex loci solutionis, lex rei sitae itd ) imaju kao injeninu osnovu poveznost sa jednim mestom. Najprihvatljivije reenje za lex nationalis je sledee ako je pravo dravljanstva pravo sloene drave, merodavno pravo odredie njene unutranje kolizione norme; ako sloena drava nema jedinstvene unutranje kolizione norme, primenie se pravo teritorijalne jedinice sa kojim je lice - dravljanin u najtenjoj vezi. Princip najtenje povezanosti nije supsidijarna taka vezivanja, koja zamenjuje lex nationalis, ve dopunska taka, koja moe samo da precizira, ne i da menja izbor, tj pravo u najblioj vezi moe biti samo jedno od prava u sloenoj dravi. Pravo Srbije posveuje eksplicitnu normu problemu odreivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog pravnog poretka. Ako je merodavno pravo drave iji pravni poredak nije jedinstven, a pravila ovog zakona ne upuuju na odreeno pravno podruje unutar te drave, merodavno pravo odreuje se po pravilima tog pravnog poretka. Ako se merodavno pravo drave iji pravni poredak nije jedinstven, ne moe utvrditi na taj nain, merodavno je pravo podruja u toj dravi sa kojim postoji najblia veza. Dakle ako je koliziono pravo podobno da izvri neposrednu uu lokalizaciju pravnog odnosa, konaan izbor ini sama norma naeg MPP. U suprotnoj situaciji, kada koliziono pravo ne moe izvriti uu lokalizaciju ZMPP predvia dva reenja: Solucija e se prvo traiti u unutranjim kolizionim normama zemlje sa nejedinstvenim pravnim poretkom. Ako ta drava nema unutranje kolizione norme na saveznom nivou, to je est sluaj, ili ih ima, ali one u datom sluaju ne upuuju ni na jedno podruje unutar date sloene drave, prelazi se na reenje, kada e sud odrediti merodavna pravila unutar sloene drave, na taj nain, to e se utvrditi sa kojim pravnim podrujem unutar te drave postoji najblia veza. 16. Reciprocitet i retorzija

Sutina reciprociteta tj uzajamnosti, sadrana je u maksimi do ut des, koja bi se jednostrano posmatrajui, mogla prevesti sa daj da bi dobio. U svetu podelejnom na jake i slabe drave, reciprocitet omoguava slabijima da sa jakima sarauju, a da pri tom ouvaju jednu meru dostojanstva koja je suverenitetu neophodna saradnja se odvija na ravnopravnim osnovama.Takvu saradnju tei, na neki nain, da sauva i pretnja retorzionim merama ( merama odmazde ) . Meutim sama primena retorzione mere znai i naputanje saradnje. Ustupci koje ine drave na raun svog teritorijalnog suvereniteta, a u cilju meunarodne saradnje, treba da budu uravnoteeni. Reciprocitet je instrument usaglaavanja pravnih sistema bez neposrednog dogovora. Ideja reciprociteta je ugraena u same osnove MPP. Urovnoteenje postupaka javlja se kao cilj na globalnom planu, a ne po svakom pojedinanom pitanju. Zbog toga, od naela reciprociteta, kao temeljnog postulata MPP, treba da razlikujemo uslove reciprociteta u prevnotehnikom smislu. Uslov reciprociteta u pravnotehnikom smislu znai konkretno uslovljavanje primene stranog prava, priznanja strane odluke, ili nekog prava stranaca, istim ili slicnim postupanjem tangirane strane drave prema naim graanima, pravu i odlukama. Postavljanje uslova reciprociteta nije jednako opravdano u svim oblastima MPP. Postaviti uslov reciprociteta i zapretiti retorzijom, kao sankcijom u oblasti odreivanja merodavnog prava praktino znai sledee: Strano pravo na koje ukazuje domaa koliziona norma primenie se samo u sluaju ako se u dotinoj stranoj zemlji u simetrinom sluaju primenjuje pravo Srbije. Ukoliko to nije sluaj, neemo ni mi primeniti strano materijalno pravo. U naem kolizionom pravu retorzionu meru su predviali naslednopravni propisi i to lan 155 Zakon o nasleivanju iz 1965. godine. Prema toj normi bilo je predvieno da se zaostavtina stranog dravljanina raspravlja prema pravu drave iji je dravljanin ostavilac. Meutim, u sluaju da se u dotinoj zemlji zaostavtina jugoslovenskog dravljanina nije raspravljala po jugoslovenskom pravu, ve prema tamonjem lex fori, bila je predviena retorziona mera. To znai da je i jugoslovenski sud imao da primeni jugoslovensko pravo prilikom raspravljanja zaostavtine. Retorzija je retka pojava u praksi odreivanja merodavnog prava, a nema podrku ni u teoriji. Meutim, ako je logina i opravdana tenja za uravnoteenou postupaka, to ne znai da oni treba da budu simetrini. Kad bi se tako usko posmatrale stvari, reciprocitet bi se javljao i kao izvor prava ponaanjem jedne zemlje, bilo bi diktirano ponaanje zakonodavnih tela druge zemlje, to bi bilo preterano. Npr ako bi se pred naim sudom postavilo pitanje poslovne sposobnosti britanskog dravljanina, koji ima domicil u Srbiji, primeniemo britansko pravo. U simetrinoj situaciji, koja bi se javila pred britanskim sudom, ovaj gest ne bi bio uzvraen. Naime u situaciji kada bi se pred britanskim sudom postavilo pitanje poslovne sposobnosti naeg dravljanina, koji ima domicil u Britaniji, primenilo bi se britansko pravo. Iz te okolnosti ne sme se izvui zakljuak da Britanija nije za meunarodnu saradnju i da ne potuje strano pravo. Ako bi se pred istim britanskim sudom cenila poslovna sposobnost britanskog dravljanina, koji ima domicil u Srbiji, primenilo bi se srpsko pravo. Dakle obe drave potuju principe saradnje, ali merila dva zakonodavstva nisu u svemu identina. Insistiranje na identinim kolizionim reenjima i na retorzionim merama dovelo bi do ruenja meunarodne saradnje. ZMPP ne poznaje uslov reciprociteta i retorziju u oblasti odreivanja merodavnog prava. U domenu sukoba jurisdikcija reciprocitet i retorzija javljaju se, pre svega u vezi sa priznanjem i izvrenjem stranih odluka. Ponegde je poznata i retorziona nadlenost. Najvei broj prava postavlja uslov reciprociteta u pogledu priznanja i izvrenja stranih odluka, kao to to ini i nae pravo. Na zakonodavac je posvetio eksplicitnu normu i retorzionoj nadlenosti. Ovo reenje, meutim, nije tipino u uporednom pravu, niti je od ozbiljnijeg praktinog znaaja. Osnovna ideja je da domai organi priznaju strane odluke, samo ako se u zemlji porekla odluke priznaju nae odluke. Postavljanje uslova reciprociteta ima opravdanja i u domenu prava stranaca. U

uporednom pravu se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranac areciprocitetom. U mnogim pravima, ne postoji opte pravilo u vezi sa pravima stranaca, ve se samo odreena prava uslovljavaju reciprocitetom. Ne bi bilo opravdano da se uslov reciprociteta postavi kao opte pravilo u oblasti privatnih prava stranaca. Trebalo bi voditi rauna o tome da pojedina prava spadaju meu opta prava oveka, te ne bi bilo u skladu sa Poveljom OUN, sa Optom deklaracijom o pravima oveka, sa Evropskom konvencijom o zatiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ako bi se takva prava negirala strancima. Ispravnije je, imajui u vidu znaaj materije, da zakonodavac odredi krug sluajeva u kojima se prava stranaca uslovljavaju reciprocitetom. Ako se reciprocitet trai meu dravama, od kojih makar jedna obuhvata vie pravnih podruja, postavlja se pitanje izmeu kojih jedinica treba da postoji reciprocitet. Npr pretpostavimo da se u Kaliforniji odbija izvrenje nae odluke, a da se ne odbija u 49 drugih federalnih jedinica u SAD. Treba li u tom sluaju odbiti izvrenje odluke donete u Masausetsu? Postavlja se pitanje da li se reciprocitet trai na relaciji drava drava, ili drava federalna jedinica, ili federalna jedinica federalna jedinica. U naoj teoriji ovim pitanjem se bavio Barto i dolazi do zakljuka da je reciprocitet nedeljiv, to izvire iz injenice da je federalna drava jedini meunarodnopravni subjekt. Koncepciju o nedeljivom reciprocitetu implicitno podrava i Jezdi, koji kae da je kod uzajamnosti re o odnosu izmeu drava. Kod nas, reciprocitet nije opti uslov za uivanje svih prava stranaca, to znai da ga treba dokazivati, samo ako se izriito zahteva zakonskom odredbom. Zatim, postojanje reciprociteta, naim pravom, se zahteva u odnosu na dravu ije dravljanstvo ima pretendent na neko pravo, ili iji je organ koji je doneo odluku. U odnosu na apatride, ije je prebivalite u Srbiji, ovaj uslov se ne zahteva. Ukoliko apatrdi imaju prebivalite u nekoj drugoj dravi, postojanje reciprociteta se utvruje u odnosu na zemlju njihovog perbivalita. Teret dokazivanja reciprociteta zavisi od zakonske formulacije. Meutim, u nekim sluajevima sud mora ex officio dokazivati njegovo postojanje, naroito ako se on javlja kao uslov uivanja prava. Ako postupajui organ nikako ne moe saznati neto o postojanju reciprociteta ima se smatrati da on postoji. Takvim ponaanjem ini se tzv Prvi korak ka uspostavljanju reciprociteta u praksi i korak ka meunarodnoj saradnji. U praksi je pitanje tereta dokazivanja (ne)postojanja faktikog ili neprimenjivanja zakonskog reciprociteta od velike vanosti, kako za stranke, tako i za sudove. Novija praksa Vrhovnog suda Srbije zauzima ispravan stav da se postojanje faktikog reciprociteta pretpostavlja, te da postupajui sud mora navesti razloge, na osnovu kojih tvrdi suprotno. Vrste reciprociteta po nainu nastanka su diplomatski, zakonski i faktiki. Diplomatski reciprocitet nastaje neposrednim sporazumevanjem drava na bilateralnom i multilateralnom planu. Dve ili vie drava se dogovore da u meunarodnom ugovoru postave principe uzajamnog tretmana graana ili sudskih, odnosno arbitranih odluka zemalja ugovornica. Prava koja se tako ine dostupnim mogu biti posebno nabrojana, ili garantovana optim klauzulama. Postoje 4 tipa takvih klauzula: 1) klauzula nacionalnog tretmana; 2) klauzula materijalne uzajamnosti; 3) klauzula neposredne uzajamnosti; 4) klauzula najpovlaenije nacije. Zakonski reciprocitet nastaje kada se u nekoj dravi dostupnost nekog prava strancima utvruje zakonom. Npr Zakon o nasleivanju Srbije iz 1995 kae da strani dravljani, pod uslovom uzajamnosti, imaju isti nasledni poloaj kao i domai dravljani, ako meunarodnim ugovorom nije drugaije odreeno. O faktikom reciprocitetu govorimo, kada sticanje odreenih pava od strane stranaca nije garantovano ni zakonom, ni meunarodnim sporazumom, ali se faktiki obezbeuje u praksi. Postavlja se pitanje koja vrsta reciprociteta je zadovoljavajua, kada se sticanje odreenih prava uslovljava uzajamnou. Naa teorija, pa i praksa prihvataju stav da je dovoljan i faktiki reciprocitet. Postojanje diplomatskog reciprociteta iskljuuje potrebu za istraivanjem postojanja zakonske ili faktike uzajamnosti. Na alost u praksi naih sudova, problemi se

javljaju ne samo u pogledu tereta dokazivanja nepostojanja reciprociteta, bve i u razumevanju prirode idelovanja reciprociteta po nastanku. Pogrenim odlukama naruava se meunarodna pravna saradnja i pravni promet i kre se meunarodne obaveze, koje naa zemlja preuzela potpisivanjem meunarodnih ugovora. Sloena situacija nastaje kada postoji zagarantovana uzajamnost, kada su postavljeni principi uzajamnog postupanja u meunarodnim ugovorima ili u zakonima, ali se ne sprovode u praksi. U takvim sluajevima postupanje mora biti diferencirano, s tim to se pravi razlika ta je osnov uzajamnosti. Ukoliko je to meunarodni ugovor, retorzija se ne bi smela preduzeti sve dok se ugovor ne otkae, a zbog potovanja pacta sunt servanda. Tek tada je mogue uskraivati prava strancima i to na osnovu injenice da je otkazan ugovor sa njihvovom zemljom, kojim su im ranije bila priznata neka prava. Ukoliko je zakon izvor reciprociteta, a strana drava uskrauje neko pravo naim dravljanima, to se i dokae, mi bi smo u takvim sluajevima mogli uskratiti ista prava strancima u naoj dravi. U ovoj situaciji, teret dokazivanja, je nastrancu. Ukoliko se dokae ta injenica, strancima e i pro futuro biti uskraena ta prava, ali ne na bazi retorzije, ve zbog odsustva uzajamnosti. Iz ovoga proizilazi odnos reciprociteta i retorzije ukoliko je reciprocitet uslov uivanja nekog prava, pa on nije ispunjen, nee se retorzijom uskraivati isto pravo strancima, ve je dovoljno da uslov njegovog uivanja tj reciprocitet, ne postoji. Retorzija je samo poslednji izlaz, odnosno zatita sistema. Po pravnoj sadrini razlikujemo formalni i materijalni reciprocitet. O formalnom reciprocitetu govorimo kada su stranci kod nas izjednaeni sa domaim dravljanima, a istovremeno su nai dravljani izjednaeni sa dravljanima posmatrane drave. Iz toga proizilazi da se formalni reciprocitet bazira na principu obostranog nacionalnog tretmana. Formalni reciprocitet garantuje ravnopravnost u tretmanima, a ne u specifinim davanjima, tj iskljuuje diskriminaciju po osnovu dravljanstva, ali ne garantuje punu meunarodnu ravnoteu u pogledu uivanja pojedinih prava. Materijalni reciprocitet prua strancu ona prava, koja na dravljanin ima u stranevoj dravi. Reper koji odreuje koliinu orava dostupnih strancu je domai dravljanin u inostranstvu. Kako on bude tretiran tamo, tako e biti tretiran stranac kod nas. Reciprocitet koji traimo u pogledu prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose i da budu nosioci privatnih prava kod nas je formalni reciprocitet. Prilikom priznanja i izvrenja stranih odluka, trai se materijalni reciprocitet. 17. Italijanska kola statuta U gradovima srednjevekovne Italije izmeu XII i XV veka javljaju se ideje koje su od izuzetnog znaaja za razvoj MPP. Definisanju problema kojim su se bavili statutisti, znaajno je doprineo ugovor u Konstanci iz 1183. godine, kojim je priznata samostalnost privredno veoma ojaalim gradovima, kao to su bili Bolonja, Firenca, Padova, Piza, Milano, Modena, Ferara, Verona. Ovi gradovi ne predstavljaju posebne drave ni nakon ugovora u Konstanci, ali su njihova ovlaenja bliska prerogativima drave. Gradovi poseduju i pravo samostalnih donoenja akata. Ti akti, praktino zakoni, nazivaju se statutima. Poto je meu gradovima trgovina veoma intenzivna, javljaju se i pravni problemi vezani za vie gradova. Tako se postavlja pitanje da li za kupoprodajni ugovor kupca iz Pize i prodavca iz Verone treba primeniti statut Pize ili statut Bolonje. Da li se brak izmeu verenice iz Milana i verenika iz Bolonje zakljuuje po statutu Milana ili statutu Bolonje. To su sve problemi bliski problemima MPP. U sluajevima kada se jedan pravni odnos vezuje za vie podruja, trai se neko za sve prihvatljivo merilo, koje bi odredilo, kje e se pravo primeniti. Trai se kriterijum koji bi uinio izbor izmeu statuta, koji su pravnim odnosom tangirani. Traenje statuta, ija bi primena u datom sluaju bila najopravdanija pretpostavlja toleranciju, a ta se tolerancija namee uestalou trgovinskih i drugih veza. Takva tolerancija se lake mogla razviti meu pravnim podrujima koja imaju iste kulturne korene i to je verovatno jedan od uslova za izuzetno intenzivan razvoj nauke o reavanju sukoba

zakona. Jo jedna okolnost objanjava uspon italijanskih statutista, a to je velika panja posveena pravnikom obrazovanju. Bolonja se razvila u ogromni univerzitetski centar, ak i po dananjim merilima. Zabeleen je gotovo neverovatan podatak da je krajem XII i poetkom XIII veka u Bolonji bilo 10 000 studenata prava. Traei oslonac za svoje uenje koje je znailo raskid sa apsolutinm vaenjem teritorijalnog principa i feudalnom zatvorenou, statutisti su se prirodno okrenuli Rimskom pravu. Oslonac je pronaen u poetnim reima prve konstitucije Justinijanovog kodeksa CUNCTOS POPULOS QUOS CLEMENTIAE NOSTRAE REGIT IMPERIM ( oni narodi nad kojima carstvo nae milost vlada) Pominjanje onih naroda nad kojima se prostire vlast cara, znai da se vlast ne prostire na sve narode. Priomenjujui ove zakljuke na konkretan sluaj, Akurzije je naao, da je u duhu Rimskog prava, ako se Bolonjcu sudi u Modeni, trebalo bi mu se suditi po statutima Bolonje pod koje potpada, a ne po statutima Modene. Pored teritorijalnog principa, ponekad ima mesta i za personalni princip, mogue je da se na jednog oveka primenjuju pravila one zajednice, kojoj pripada, a ne pravila one zajednice u kojoj se sudi. Treba samo nai kriterijume koji bi odredili kada je opravdano primeniti pravo zajednice kojoj jedno lice pripada ( personalni princip ), a kada je opravdano priimeniti pravo zajednice u kojoj se to lice nadje ( teritorijalni princip ). Akurzijeva interpretacija bila je veoma iroko prihvaena i dala je praktine koristi. Prodrlo je shvatanje da ne mora svaki grad u svakom sluaju i na svakoga primeniti svoje statute, ali je ostao problem kada treba dati primat teritorijalnom, a kada personalnom principu. Italijanska kola statuta je dosta uinila u pronalaenju merila za odreivanje merodavnog prava. Mnoga od tih reenja i danas imaju vrednost, a neka se ak primenjuju i kao pozitivnopravne norme. Meu italijanskim statutistima najsnanija i najznaajnija linost je Bartolo de Sasoferato. Pored njega treba pomenuti jo i Cinusa, Bartolusa, pa zatim Baldusa koji je nastavio Bartolusova uenja. Bartolus je dao niz brilijantnih individualnih reenja i vie ideja koje su se kasnije razvile u opte principe. Meu Bartolusovim idejama svakako treba pomenuti podelu statuta na realne i personalne. Efekat ove podele bio je u tome to bi se realni statuti primenili na svakoga na teritoriji gde su doneti, ali bi ostali bez efekta van te teritorije. Personalni statuti bi se primenjivali na ona lica koja su podanici suvereniteta, koji je doneo statut, ali bi se na ta lica primenjivali i kada se nalaze van svoje domovine. Problem je bio odrediti koji je statut realan, a koji personalan. Kroz praksu su se razvili neki principi, o tome koji su statuti realni, a koji personalni. Personalnim statutima su se uglavnom smatrali svi statuti kojima se postavljaju granice slobodi ugovaranja, kao to su npr zabrana poklona meu branim drugovima, zabrana zakljuivanja ugovora ili sastavljanja testamenta licima do odreenih godina starosti. Personalnim se smatrao statut kojim se predvia odgovornost roditelja za dugove dece. Sa druge strane iskristalisalo se miljenje da su realni statuti koji propisuju zastarelost i odraj, zatim statuti koji zabranjuju da se svojina prenese na drugoga, sem na suvlasnika. Veoma veliku polemiku izazvala je podela statuta na one koji su povoljni za linost ( statuta favorabilia ) i one koji su nepovoljni ( statuta odiosa ). Kolizionopravni znaaj podele statuta na favorabilia i odiosa je u tome to se smatralo da se odiosa ne mogu primeniti van teritorije na kojo su doneti, tj ne mogu imati eksteritorijalno dejstvo. Bartoluis je bio miljenja da statut koji zabranjuje enskoj deci da naslede, ne moe da se odnosi na raspodelu zaostavtine koja se nalazi van grada u kojoj je statut donet, jer je to pravilo nepovoljno. Bartolus je dao niz znaajnih reenja i za njegovo ime se vezuje pravilo, koje je i danas vaee, da se za delikte primenjuje mesto izvrenja delikta. U pogledu ugovora, Bartolus se zalae za primenu prava mesta zakljuenja ugovora. U literaturi postoji miljenje po kome su Bartolus i drugi statutisti teili da u datom sluaju nau pravednije reenje. Ovim bi se stavom mogle objasniti i neke nedoslednosti u Bartolusovom delu. Bartolus je doao do znaajnog broja ideja koje su posluile kao inspiracija daljem progresivnom razvoju MPP.

18. Savinji Fridrih Karl fon Savinji svakako je jedno od najveih imena koje je dala nemaka pravna nauka. Savinji se ne bi mogao nazvati specijalistom za MPP, jer je njegova aktivnost znatno ira. Njegovo najvee delo je Sistem dananjeg rimskog prava, iji je VIII tom posveen MPP. Savinji potvruje postavku da je MPP grana unutranjeg prava, iz ega sledi da se primenjuje pre svega ono pravo koje domae norme odreuju. Savinji smatra da trebe istraiti i formulisati principe, koji bi sluili napretku civilizovanih naroda. Smatrao je da sve vee kretanje ljudi i dobara namee udaljavanje od krutog principa da svaka drava primenjuje svoje pravo. Istie da ravnopravan tretman stranaca i domaih dravljana stvara zajedniku korist i za narode i za pojedince. Savinji istie kako eljena jednakost ne podrazumeva samo to da se u pojedinim dravama stranac izjednaava sa domaim dravljaninom, ve i to da pravni odnosi u sluaju sukoba zakona, budu na isti nain presueni, bez obzir u kojoj se dravi presuda izrie. Da bi se sukobi zakona jednako reavali u svim dravama, potrebno bi bilo da se reavaju na osnovu istih nadnacionalnih pravila. Savinji predlae da se trae pravila koja bi odgovarala zajednici naroda. Dolazi do nekoliko ideja, koje su i danas od velikog znaaja u analitikom pristupu problemima MPP. Naglaavao je da u traenju reenja treba poi od pravnih odnosa koji se vezuju za vie pravnih sistema, a ne od zakona ( statuta ) zemalja za koji se vezuje taj pravni odnos. Savinji dakle u centar istraivanja stavlja pravne odnose i ispituje gde je njihovo teite, sa kojim mestom, odnosno dravom, imaju najsnanije veze, odnosno gde je njihovo sedite. Vehter upuuje kritiku Savinjiju da ne daje odgovor na pitanje kako bi sudovi trebali da ree konkretne sluajeve, ve su njegove ideje u sutini samo sugestija zakonodavcu. Savinji na to odgovara da je teko odvajati pozicije sudova i zakonodavaca u materiji koja je najeim delom ostala neregulisana i u kojoj je veoma mnogo preputeno pomoi pravne nauke. Istorija ja je na neki nain dala za pravo obojici. Vehteru,to je dalji razvoj tekao u pravcu jaanja nacionalnih regulativa, a Savinjiju to su mnoge od njegovih solucija, do kojih je doao traei prirodno teite pravnih odnosa, u celini ili delimino prihvaene u pozitivnom pravu Nemake, ali i u pozitivnim pravima drugih drava. Tako, primera radi, Savinji je smatrao da je sedite stvarnopravnih odnosa uvek tamo gde se nalaze stvari, kako nepokretne, tako i pokretne ( to je predstavljalo novinu ). To pravilo je danas gotovo univerzalno prihvaeno. iroko je prihvaena i Savinjijeva ideja o jedinstvenoj zaostavtini, tj da se na raspravljanje jedne zaostavtine treba primeniti jedno pravo. To jedinstveno pravo treba da je personalno pravo ostavioca. Pod lex personalis Savinji je podrazumevao pravo domicila, a ne pravo dravljanstva to je danas reenje u nemakom pravu. 19. Angloamerike koncepcije i amerika revoluicija u oblasti sukoba zakona Doktrina MPP ne javlja se u Engleskoj do XVIII veka, a razvijenija doktrina ak i do XIX. Ima meutim sudskih odluka u kojima se problem teritorijalnih sukoba postavlja i ranije. Ve u nekim odlukama iz XVII veka javlja se dilema da li e se primeniti englesko ili kotsko pravo. Ajzner smatra da se strano pravo primenjuje u nekim odlukama iz 1702. i 1709. godine. Prema Volfu, prvi koraci su uinjeni 1752. godine. U odluci na koju se Volf poziva, primenjeno je pravo mesta zakljuenja braka u pogledu forme braka. U toj odluci sud rezonuje, veoma oprezno, i postavlja pitanje zato sud ne bi mogao uzeti u obzir i strana prava, kad u tome nema nieg ilegalnog. Prva odluka koja je imala krupan uticaj na englesko pravo i koja je znaajno proirila svest o kolizionoj problematici je odluka lorda Mansfilda u sporu Robinson vs Bland iz 1760. godine. U tom sporu postavljeno je pitanje moe li se jedna obaveza, koja pravno valjana u zemlji u kojoj je stvorena, priznati i u Engleskoj gde pravo takvu obavezu smatra nemoralnom i ne priznaje joj pravna dejstva.

Opte je pravilo da se pri tumaenju i izvrenju ugovora uzima u obzir mesto gde je ugovor zakljuen, a ne mesto gde je tuba podignuta. Ovo pravilo dozvoljava jedan izuzetak, kada su stranke za vreme sastavljanja ugovora imale u vidu drugu kraljevinu. U amerikom pravu se ranije razvila teorija MPP, nego u engleskom i to pre svega zahvaljujui Dozefu Storiju, koji je bio sudija Vrhovnog suda SAD i profesor na Harvardu. Stori je postavio temelje anglo-amerike doktrine MPP. On je veran ideji suverenosti i teritorijalnosti, kao polaznoj taki i istie da pitanje kakvu e snagu imati zakoni jedne drave u drugoj dravi, zavisi iskljuivo od zakona i domaih propisa druge drave, tj od sopstvene sudse prakse i politike. Dodaje i posebno naglaavada pravila MPP treba da se razvijaju na principima reciprociteta. Jedna od najkarkateristinijih ideja anglo-amerike teorije MPP je ideja steenih prava, koja ima oslonac u holandsko-flamaskoj koli. Najistaknutiji protagonista ove ideje je engleski pravnik Dajsi i amerikanac Bil i njihove koncepcije su vladajue u teoriji, a dobrim elom i u praksi. Sutina ove teorije je da treba priznati prava, koaj su valjano steena po pravu neke strane drave. Ako neko trai zatitu svog subjektivnog prava iz pravnog odnosa koji se vezuje za vie suvereniteta, merodavno je pravo onog suvereniteta pod ijim normama je to pravo steeno. Utvrivanje pod kojim normama je steeno neko pravo, vri se relativno jednostavnom logikom dedukcijom. Svako subjektivno pravo nastaje u odreenom momentu, te prema tome nastaje tamo gde je stvorena poslednja pravna injenica neophodna za njegov nastanak. Npr prava iz ugovora nastaju u onom momentu kada je ugovor zakljuen, prema tome nastaju tamo gde je ugovor zakljuen. Teorija steenih prava prua jednostavno reenje za koliziona pitanja. Meutim i ova teorija ima nedostatke. Savremeno englesko i posebno ameriko MPP razvijaju se upravo na kritici koncepta steenih prava. Poetkom XX veka u SAD vlada teorija steenih prava, koju je najdoslednije razvio profesor sa Harvarda Bil. On je poznat i kao glavni redaktor prvog amerikog Ristejtmenta iz 1934. godine. Sukob zakona se reava pomou viestranih kolizionih normi, merodavno pravo se trai kroz teritorijalne kontakte spornog pravnog odnosa i polazi se od principa da je svako pravo negde steeno, te valja primeniti ono zakonodavstvo pod kojim je pravo steeno. Bil je na ovim principima sagradio jedan veoma koherentan sistem, u kome vladaju jasni silogizmi. Jedna generacija amerikih strunjaka je ovu Bilovu postavku napala u samim temeljima. Kroz ova osporavanja raaju se originalna vienja sutine i metoda MPP. U tom smislu se govori o amerikoj revoluciji u domenu sukoba zakona. Jedan od najoriginalnijih predstavnika nove amerike teorije bio je Dejvid Kejvers, takoe profesor na Harvardu. On kritikuje nekoliko fundamentalnih postavki prihvaene metodologije izbora merodavnog prava. Tradicionalnim metodama bira se pravosue, umesto da se izbor vri izmeu konkretnih pravila pojedinih zakonodavstava, koja pretenduju da budu primenjena i koja vode do odreenih reenja. Prema tradicionalnoj teoriji reenje spora se trai na taj nain to e sud primeniti jedan kolizioni princip ( taku vezivanja ) koji je postavljen unapred i bez obzira na to kakvo reenje sadre prava A i B. Umesto toga Kejvers predlae da se sadina normi uzme u obzir pre izbora merodavnog prava. Analizom se moe utvrditi da su ta pravila identina, te da pitanje izbora nema praktinog znaaja. Zatim, moe se doi do zakljuka da pravila nisu identina, niti vode ka istom rezultatu, ali nemaju obe drave interes da se primeni njihovo pravo. U sluaju da drave imaju interes za primenu svog prava, Kejvers predlae naela preferencije. U svojoj knjizi proces izbora merodavnog prava, on je nastojao da ta naela formulie. Npr u oblasti delikata znaaj mesta nastanka posledice kao teritorijalne veze varira, zavisno od toga da li propisi u zemlji nastanka posledice postavljaju stroa ili blaa pravila o odgovornosti i da li predviaju viu ili niu naknadu. Uz kajversa znaajnim reformatorom se smatrao Kari, koji takoe odbacuje tradicionalna uenja i predlae da se merodavno pravo trai kroz analizu dravnih interesa i zakonodavne politike.

Ova analiza treba da pokae da li stvarno postoji zainteresovanost tangiranih drava i li je zainteresovana samo jedna drava. Ako bi analiza pokazala da je vie drava zainteresovano, primenjuje se pravo foruma. Sa novim idejama javlja se Artur fon Meren, koji se zalae za funkcionalnu analizu. To podrazumeva da se najpre identifikuju zainteresovana pravosua, da bi se potom kroz sloenu analizu stvorile postavke za izbor merodavnog prava. Od posebnog znaaja je da naglaava postojanje multidravnih interesa, tj interesa za razvoj meunarodne transakcije i saradnje uopte. Novinu predstavlja i ideja o specijalnim materijalnopravnim pravilima za multidravne odnose, koja ne bi bila identina sa normama nijedne od zainteresovanih drava. Jedan broj autora nastoji da stvori tipologiju metodolokih principa koji utiu na izbor merodavnog prava. Eliot item i Vilis Riz sastavljaju listu od 9 moguih vrsta razloga, kojima se sud moe rukovoditi prilikom izbora, dok Robert leflar razlikuje 5 principa za izbor merodavnog prava 1) predvidljivost rezultata; 2) uvanje meunarodnog poretka; 3) pojednostavljenje zadatka sudije; 4) zatita dravnih interesa foruma; 5) primena boljeg materijalnog prava. Amerika revolucija u vienju sukoba zakona stekla je brojne pristalice i protivnike u celom svetu, ali je relativno malo uticala na zakonodavstva i praksu van SAD 20. Pravo merodavno za pravnu i poslovnu sposobnost Pod pravnom sposobnou podrazumevamo svojstvo jednog lica, na osnovu koga ono moe biti nosilac prava i obaveza. Pravila o pravnoj sposobnosti se danas ne razlikuju mnogo u raznim zemljama sveta. Izvesnih razlika ima u pogledu nastanka i okonanja pravne sposobnosti. U najveem broju zemalja pravna sposobnost nastaje roenjem, ali se u pojedinim zemljama zahtevaju i dodatni uslovi. Tako se pojedina prava ( vajcarsko, nemako) zadovoljavaju injenicom da je edte roeno ivo, druga ( francusko ) zahtevaju i sposobnost za ivot, a pansko zahteva i 24 sata ivota da bi dete steklo pravnu sposobnost. Razlike postoje i po pitanju prestanka pravne sposobnosti. Problemi mogu nastati u sluaju proglaenja nestalog lica umrlim i komorijenata. U ovoj drugoj situaciji pitanje je da li su umrli istovremeno ( to vai u austrijskom i nemakom pravu ) ili su nadiveli jedni druge ( francusko pravo ). Pod poslovnom sposobnou podrazumevamo sposobnost jednog lica dasvojim sopstvenim radnajma stie prava i obaveze. U pogledu poslovne sposobnosti razlike su neuporedivo vee i znaajnije za praksu, a time i problemi sukoba zakona postaju tei i brojniji. Velika je neujednaenost u pogledu uzrasta koji dovodi do punoletstva. U najbrojnijoj grupi zakonodavstava, odgovarajui uzrast za sticanje poslovne sposobnosti je 18 godina, u nekima je 19. U Japani se stie sa 220 godina, a u pojeinim zemljama ( Argentina, Misisipi ) sa 21 godinom. Razmimoilaenja postoje i u pogledu pitanja da li udata ena ima punu poslovnu sposobnost. Povod za sukobe zakona daje i emancipacija, tj sticanje poslovne sposobnosti pre punoletstva. Znaajne razlike postoje i u pogledu shvatanja ograniene poslovne sposobnosti, razlike koje se kreu od duevne bolesti, preko rasipnitva ( razlog nepoznat common law sistemima), pa do udaje. Istorija MPP poznaje veoma mnogo sluajeva u kojima je ishod spora zavisio od toga, po kom e se pravu ceniti poslovna sposobnost. Npr maloletni Roberts se bio zaduio za vreme gostovanja kraljevskog cirkusa u Edinburgu ( kotska ). Dug je obuhvatao cenu raznih vrsta pia. Da Roberts, koji je bio izvoa u pomenutom cirkusu, ne bi bio zadran u kotskoj, u pomo mu je pritekao gospodin mel i platio dug. Problem je bio u tome to Roberts nije hteo da vrati melu dug, pozivajui se na svoju poslovnu nesposobnost. Odluka u sporu izmeu Mela kao tuioca i Robertsa, kao tuenika, zavisila je od toga da li e se Robertsova poslovna sposobnost ceniti po engleskom pravu, kao pravu pripadnitva Robertsa, ili pak prema kotskom pravu. Sud je naao da je merodavno kotsko pravo, kao pravo mesta gde je nastala obaveza lex loci actus. U uporednom pravu, u pogledu odreivanja merodavnog prava za sposobnost fizikih lica, javljaju se tri osnovna reenja: primena prava dravljanstva, prava domicila i prava mesta nastanka obaveze. Posebno su iroko prihvaene take vezivanja lex

nationalis i lex domicilii. Kolizione norme za pravnu i poslovnu sposobnost fizikih lica u naem pozitivnom pravu nape pravo prihvata lex nationalis kao osnovnu taku vezivanja u pogledu poslovne i pravne sposobnosti fizikih lica. Kada je u pitanju pravna sposobnost dravljanstvo je jedina taka vezivanja, ti znali da se pravna sposobnost testira samo po pravu dravljanstva lica o ijoj sposobnosti je re. to se opte poslovne sposobnosti tie, naa zemlja se prikljuuje evropskom krugu zemalja, a to znai da je merodavno lex nationalis dopunjeno sa lex loci actus. Rezultat te dopune je da e se poslovna sposobnost ceniti po normama prava zemlje iji je dravljanin, a ako se po tom pravu ne moe smatrati poslovno sposobnim, smatrae se poslovno sposobnim, ako bi bilo poslovno sposobno po pravu zemlje gde je nastala sporna obaveza. U vezi sa primenom lex loci actus, kao dopunske take vezivanja, moe se postaviti sledee pitanje: kada je re o apatridima, umesto lex nationalis primenie se lex domicilii, ako lice nema ni domicil, primenie se pravo boravita, a ako nema ni boravite, primenie se lex fori. Pitanje je da li se ova supsidijarna reenja takoe kombinuju sa lex locii actus i na ovo pitanje treba dati potvrdan odgovor. Lex locii actus, koa dopunsko reenje, dolazi u obzir, samo ako je re o utvrivanju neije poslovne sposobnosti u ugovornim odnosima, a ne ako je re o porodinim i naslednim odnosima. Takoe se ostaje iskljuivo na lex nationalis ( bez dopune ), kada je re o odreivanju merodavnog prava u pogledu lienja ili ogranienja poslovne sposobnosti. 21. Dravljanstvo kao pravna ustanova i taka vezivanja Dravljanstvo je bitna veza na osnovu koje se odreuje pripadnost jednog lica jednoj dravi. To je javnopravni odnos izmeu drave i lica u kojem lice, dravljanin stie najiri status, tj dostupna su mu sva prava, koja obezbeuje pravni sistem dotine drave za svoje graane. Pojedini autori svrstavaju dravljanstvo u status pojedinca. Istie se karakteristika normi o dravljanstvu da ih svaka drava suvereno donosi i primenjuje. Znai samo domaa drava moe, na bazi svojih normi, dati svoje dravljanstvo pojedincu ili mu ga oduzeti. U pojedinim sloenim dravama, pored saveznog, postoji i dravljanstvo republika, kantona i drugih jedinica koje ine (kon)federaciju. Takav sluaj je bio u naim prethodnim dravama SFRJ, SRJ i SCG. Najee se u ovakvim sloenim dravama ne postavlja pitanje da li je primarno republiko ili savezno dravljanstvo. Postoje da osnovna metoda sticanja dravljanstva ius sanguinis i ius soli. Po ius sanguinis dravljanstvo se stie preko roditelja deca nasleuju njihov dravljanski status. Po ius soli dravljanstvo se stie po teritoriji roenja. Sticanje dravljanstva po Zakonu o dravljanstvu Republike Srbije Sticanje dravljanstva u momentu roenja nazivamo osnovnim nainom sticanja dravljanstva. Pored toga postoje i dopunski naini sticanje dravljanstva, najee kao posledica promene dravljanskog statusa. Zakon o dravljanstvu Republike Srbije poznaje sledee osnove sticanja: 1. po poreklu ( ius sanguinis ); 2. roenjem na teritoriji Srbije ( ius soli ). Sticanje dravljanstva po poreklu ( ius sanguinis ) - po sili zakona ( ex lege ) dete stie dravljanstvo Srbije poreklom: 1. ako su mu oba roditelja dravljani Srbije, bez obzira na mesto roenja 2. ako je jedan od roditelja dravljanin Srbije, a dete je roeno u Srbiji, bez obzira na dravljanstvo drugog roditelja 3. ako je jedan od roditelja dravvljanin Srbije, a drugi je nepoznat ili je apatrid, ak i ako je dete roeno u inostranstvu. Dete roeno u inostranstvu, iji je jedan roditelj srpski dravljanin, moe stei dravljanstvo po poreklu i ukoliko do navrene 18. godine ivota, bude prijavljeno kao srpski dravljanin u diplomatsko-konzularnom predstavnitvu Srbije i podnese zahtev

za upisu matini knjigu dravljana. Zahtev podnosi roditelj koji je srpski dravljanin, a uz zahtev se prilae saglasnost deteta starijeg od 14 godina. Ukoliko roditelj propusti da na ovaj nain obezbedi detetu dravljanstvo Srbije, dete ima naknadni rok da to samo zatrai sve do navrene 23. godine ivota. Sve ovo vai i za odnos kod potpunog usvojenja. U svim sluajevima sticanja dravljanstva Srbije poreklom, sticalac dravljanstva se smatra dravljaninom Srbije od roenja. Sticanje dravljanstva roenjem na teritoriji Srbije ( ius soli ) - prema ZOD, ius sanguinis predstavlja osnovni nain sticanja dravljanstva, ali da bi se preupredila apatridija ZOD uvodi korektivni princip Ius soli. Detetu koje je na ovaj nain steklo dravljanstvo, ono prestaje na zahtev roditelja, do navrene 18. godine, ukoliko se utvrdi da su oba roditelja stranci. Ako je dete starije od 14 godina, za ovakakv zahtev, neophodna je i njegova saglasnost. Dravljanstvo u tom sluaju prestaje danom dostavljanja reenja. Dopunski naini sticanja dravljanstva Srbije su prijem ( naturalizacija ) i sticanje na bazi meunarodnih ugovora. Prijem ( naturalizacija ) ima po ZOD tri oblika: 1. obina naturalizacija dostupna svim strancima; 2. naturalizacija u specijalnim okolnostima, dostupna srpskim iseljenicima; 3. izuzetna naturalizacija, dostupna samo licima, ija je naturalizacija od interesa za zemlju. Uslovi za obinu naturalizaciju su najstroi, dok se u drugim tipovima ublaavaju. Obina naturalizacija omoguava sticanje dravljanstva svim strancima koji to ele i koji podnesu odgovarajui zahtev. Prijem moe podneti punoletni, poslovno sposobni stranac ( ili apatrid ), koji je do podnoenja zahteva imao najmanje tri godine neprekidno prijavljeno prebivalite u Srbiji i koji je dobio dozvolu za stalno nastanjenje. Re je o izuzetno tekom uslovu. Boraviti tri godine u Srbiji mogu sva lica, na osnovu dozvole privremenog boravka. Meutim, dobiti odobrenje za stalno nastanjenje mogu samo odreene kategorije stranaca: neko kome je ui lan porodice dravljanin Srbije ili stranac sa dozvolom stalnog nastanjenja; stalni boravak moe traiti neko ko je naeg porekla; zatim stranac koji je uloio sredstva u nau privredu, a dozvola se moe dati izuzetno i drugim strancima. Uslov za prijem je da se stranac mora odrei svog prethodnog dravljanstva. Olakana naturalizacija predviena je za brane drugove naih dravljana. Naime, za njih nije potrebno da se odreknu postojeeg dravljanstva , niti se zahteva prethodni dui boravak na naoj teritoriji. Naturalizacija specijalnim okolnostima Sve to punoletni i poslovno sposobni srpski iseljenici, njihovi potomci ili brani drugovi, treba da urade, jeste da podnesu izjavu da Srbiju smatraju svojom dravom. ZOD ostavlja nejasno zato se, za razliku od obine naturalizacije, ovde bipatridija ne vidi kao problem i ko se sve smatra iseljenikom, jer definicija da je iseljenik lice koje se iselilo iz Republike Srbije sa namerom da stalno ivi u inostranstvu, obuhvata irok spektar situacija. Etniki kriterijum ZOD predvia jo jednu mogunost lakog sticanja dravljanstva, pod uslovima identinim za iseljenike. Ovo je rezervisano za pripadnike srpskog ili nekog drugog naroda ili etnike zajednice sa teritorije Srbije, koji nemaju prebivalite na teritoriji Republike Srbije. I ovde zakon ostavlja nejasnou, a to je kako se utvruje pripadnost drugim narodima i etnikim zajednicama. Pojam etnike zajednice retko je definisan u zakonskim tekstovima. Npr, ako se odredba odnosi na pripadnike srpskog naroda u rasejanju, koji pripadaju istom etnikom korpusu, kao i deo graana Srbije, proizilazi da je prijem otvoren za etnike Maare, Rumune, Slovake i sl, ma gde bili i ma ije dravljanstvo imali i na taj nain bi stranci koji imaju etniku sabrau na teritoriji Srbije, mogli izbei obinu naturalizaciju. Izuzetna naturalizacija dostupna je strancima, iji bi prijem u nae dravljanstvo, bio od interesa za Republiku Srbiju. Ovaj interes moe biti ekonomski, nauni, kulturni, sportski i sl. Jedini uslov je da lice bude punoletno i poslovno sposobno, a nije potrebna izjava da Srbiju smatraju svojom dravom. O prijemu odluuje Vlada, na

predlog nadlenog ministarstva. Tranzitorne ( prelazne ) odredbe ZOD reguliu dva pitanja: 1. ko je danas dravljanin Srbije; 2. ta se dogaa sa licima, koja su imala dravljanstvo bive SFRJ i dravljanstvo neke druge republike, a ne Srbije. Dravljaninom Srbije smatra se dravljanin SRJ, koji je na dan proglaenja Ustavne povelje SCG ( 4. februar 2003. ) imao i dravljanstvo Srbije, kao i lice koje je posle tog datuma, a do dana poetka primene ZOD steklo dravljanstvo Republike Srbije. Lica koja su imala dravljanstvo bive SFRJ,sada imaju dravljanstvo neke druge bive lanice SFRJ, mogu u periodu od 3 godine nakon stupanja na nagu ZOD ( do kraja 2007. godine) stei srpsko dravljanstvo, pod uslovom da imaju devet godina neprekidnog prebivalita na teritoriji Srbije uz odgovarajuu izjavu i zahtev. Sticanje dravljanstva po meunarodnim ugovorima Pitanje tretmana dvojnih dravljana ili sticanja dvojnog dravljanstva, moe biti predmet meunarodnih ugovora. Primera radi Ugovor o dvojnom dravljanstvu koji je naa zemlja zakljuila sa BIH. Ovaj ugovor omoguava graanima BIH, da se po principu povoljnijeg prava, mogu koristiti kako odredbama ZOD-a, tako i odredbama ovog dvostranog ugovora. U odnosu na obinu naturalizaciju, naturalizacija po dvostranom sporazumu sadri neke dodatne uslove, ali i neke izostavlja. Tako je potrebna punoletnost i tri godine prebivanja na teritoriji Srbije, ali ne i poslovna sposobnost. Poto konvencija ureuje dvojno dravljanstvo, nije potrebno dobiti otpust iz dravljanstva BIH, niti je potrebno podneti izjavu da se Srbija smatra svojom dravom. Meutim, potrebno je da aplikant nije osuivan u BIH, za krivina dela za koja je propisana kazna zatvora od preko tri godine, kao i da nije proterivan sa teritorije Srbije u odreenom periodu, koji prethodi podnoenju zahteva za dravljanstvo. Dravljanstvo kao taka vezivanja EX-jugoslovenski zakonodavac se opredelio za dravljanstvo kao taku vezivanja, pri odreivanju merodavnog prava za statusna, porodina i nasledna pitanja. Kada se kao taka vezovanja koristi dravljanstvo, javljaju se potekoe u sluaju apatrida ili bipatrida. Do pojave apatrida dolazi usled injenice, da pojedine zemlje poznaju razliite osnove sticanja dravljanstva. Ukoliko zemlja X usvaja sistem sticanja dravljanstva iskljuivo po IUS sanguinis , a zemlja Y iskljuivo po IUS soli, dete roeno na teritoriji zemlje X, a od roditelja koji imaju dravljanstvo zemlje Y, postae apatrid od roenja, zato to mu nijedna od zemalja nee dati svoje dravljanstvo. Zemlja X, jer smatra da e to uiniti zemlja Y i obrnuto. Ako je re o bipatridima, a jedno od dravljanstava je domae, domai organi e ga po pravilu tretirati, kao da ima samo domae dravljanstvo. Ako je dravljanin vie stranih drava, potrebno je utvrditi tzv efektivno dravljanstvo, tj ono kojim se dotino lice zaista slui ( ispituje se gde ima prebivalite, gde je zaposleno i sl ). Ako je re o apatridima, dravljanstvo kao taka vezivanja, mora se zameniti nekom supsidijarnom takom vezivanja, a to je po pravilu prebivalite ( domicil ), a ako nema ni prebivalite, onda boravite. ZMPP postavlja eksplicitna pravila za reavanje problema apatrida, odnosno bipatrida. Bipatrid se smatra naim drvljaninom, ako mu je jedno od dravljanstava nae. Ako neko ima vie stranih dravljanstava, smatrae se da je dravljanin one drave u kojoj ima prebivalite. Ako to lice nema prebivalite ni u jednoj od tih drava, smatrae se dravljaninom one drave sa kojom je u najblioj vezi. Kod apatrida, lex nacionalis se automatski zamenjuje drugom takom vezivanja lex domicilii. Ukoliko apatri nema ni prebivalite, dolazi druga supsidijarna taka vezivanja zakon mesta boravita. Predviena je i trea solucija za mogunost ( koja je vie teoretska ) da apatrid nema nigde ni boravite, onda se u tom sluaju primenjuje lex fori. 22. Domicil kao pravna ustanova i taka vezivanja

U naem pravu je sporno da li imamo jedan ili vie koncepata prebivalita. U naoj novijoj literaturi preovladava stav protiv multidomicilijarnosti, mada postoje sudske odluke koje jedozvoljavaju. Istovremeno, nae pravo je u dilemi, moe li postojati lice koje nigde nema domicil, zatim na koji nain prestaje domicil da li preseljenjem sine animo revertendi ( bez namere vraanja ) ili je gubitak samo jednog od dva konstitutivna elementa, dovoljan za njegov gubitak. O nekim osnovnim elementima postoji relativno iroka saglasnost. Po shvatanjima kod nas domicil ima dva konstitutivna elementa-faktiki i voljni. Faktiki element se sastoji u prisustvu na jednom mestu, a voljni element je u nameri lica da trajno ostane u tom mestu. Jezdi, ispravno, dodaje i trei element, poslovnu sposobnost. Smatra se da lica koja nemaju poslovnu sposobnost imaju tzv zakonski domicil u mestu prebivalita svojih roditelja ili staratelja. Dileme i tekoe nastaju pri bliem odreivanju ovih elemenata. Pak smatra da faktiki ( objektivni ) element ima tri komponente: mesto stanovanja, protek vremena i odnos lica prema drutvenoj sredini. U pogledu subjektivnog elementa ( namere da se u jednom mestu trajno ostane ), u naoj teoriji je izraeno miljenje da se on manifestuje putem kokludentnih radnji, kao to je np kupovina kue, dovoenje porodice u mesto stanovanja i sl. U naoj teoriji ne postoji saglasnost kada prestaje domicil. Da li prestaje kada se gubi jedan od njegovih elemenata ili, pak ako nestanu oba elementa. Domicil ne prestaje gubitkom jednog elementa, naroito ako prvo nestane voljni element, jer kada bi se na taj nain gubio domicil, dolo bi do pojave nesigurnosti. Do nesigurnosti dovodi pre svega to to se voljni element teko utvruje. Zatim, u tom sluaju domicil bi prestao, pre nego to je uspostavljen novi, te ne bi bilo oslonca za taku vezivanja, to bi dovelo do pojave bezdomicilijarnosti, koja je za nae pravo neprihvatljiva. Dodatne tekoe se javljaju u vezi domicila naih dravljana, koji due vreme borave i rade u inostranstvu. Oni uglavnom nemaju nameru da trajno ostanu, ve najee nameravaju, da se po penzionisanju vrate u zemlju. Izgleda da je naa ravna politika ila ka njihovom vezivanju za domovinu, a preko fikcije da oni imaju samo boravite u inostranstvu, a da su zadrali svoj domicil u naoj zemlji. Istovremeno, njihova nova domovina je, primenom svog prava, smatrala da su oni stekli domicil i u njoj, te su primer da uporedno pravo poznaje multidomicilijarnost. Domicil stranaca u Srbiji ureuje Zakon o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine. Uprkos brojnim izmenama od njegovog donoenja, ovaj zakon je ostao veoma restriktivan, a u dananje vreme i nesavremen upravo u delu koji se odnosi na prebivalite stranaca u Srbiji. Stranac kome je odobreno stalno nastanjenje u Srbiji ima prebivalite u mestu u kome je nastanjen da stalno ivi. Davanje odobrenja za stalno nastanjenje je u nadlenosti MUP-a Srbije. Stalno nastanjenje moe se odobriti strancu: 1. kome je neko od lanova ue porodice dravljanin SFRJ ili stranac kome je odobreno stalno nastanjenje; 2. stranac koji zakljuio brak sa dravljaninom SFRJ; 3. stranac koji je jugoslovenskog porekla; 4. stranac koji je u SFRJ uloio sredstva radi obavljana privrednih i drutvenih delatnosti. Osim ovih sluajeva, zakon predvia da se stalno nastanjenje moe izuzetno odobriti i drugim strancima. Stranci koji podnose zahtev za odobrenje stalnog nastanjenja, moraju podneti i dokaze o tome da imaju obezbeena sredstva za izdravanje. Nadleni organ o zahtevu odluuje reenjem, ako se zahtev odbije, u reenju se ne moraju navesti razlozi, ali stranac moe izjaviti albu Vladi republike Srbije. Domicil kao taka vezivanja u ZMPP U kolizionim normama ZMPP Srbije domicil se koristi kao supsidijarna taka vezivanja, ukoliko se po primarnoj taki ne moe utvrditi merodavno pravo za dati odnos. To je sluaj kada su u pitanju neka pitnja porodinog ( posebno branog ) prava i ugovorni odnosi sa elementom inostranosti, kada se merodavno pravo odreuje, po nosiocu karakteristine prestacije. Domicil ima ulogu i pri odreivanju merodavnog prava za formu testamenta, kao alternativne take vezivanja. Da li neko lice ima domicil u Srbiji ili inostranstvu, nadleni organ utvruje prema naem pravu, s obzirom na to da tumai taku vezivanja domae kolizione norme.

23. Uobiajeno ( redovno ) boravite i boravite Termin uobiajeno ( redovno ) boravite preti da koncept domicila protera iz upotrebe. I domicil i uobiajeno boravite imaju jedan zajedniki konstitutivni element boravak na odreenoj teritoriji.On mora biti konstantan, znatnije duine, ali ne i neprekidan. Dakle mogue je uspostavljanje boravita, van mesta uobiajenog boravita. Meutim domicil i uobiajeno boravipte se razlikuju u drugom konstitutivnom elementi: doka za domicil mora postojati animus semper vivendi, za uobiajeno boravipte ona ne postoji, ali zato postoji navika, pravilnost, regularnost boravka, tzv animus residendi. Razlika postoji i u poslovnoj sposobnosti. Budui da je uobiajeno boravite injenini koncept, nije potrebna poslovna sposobnost za njegovo sticanje i mogu ga imati i maloletnici. Boravite se takoe javlja kao taka vezivanja u statusnim odnosima. To je po pravilu supsidijarna taka vezivanja u odsustvu prethodnih. Boravite jedno lice ima u mestu gde faktiki boravi. Ovde nedostaje voljni element, tj namera da lice tamo trajno ostane. Mogue je da jedno lice ima boravite u jednom, a prebivalite ili uobiajeno boravipte u drugom mestu. Boravite, odnosno uobiajeno boravite stranaca u Srbiji Zakon o kretanju i boravku stranaca, pod boravkom stranca podrazumeva privremeni boravak i stalno nastanjenje. Privremeni boravak moe da bude razliite duine: 1. do isteka roka vaenja poslovne vize za strance kojima je ista izdata; 2. do tri meseca za vreme vaenja vize za strance, koji dou u Srbiju sa putnom ispravom; do sedam dana za strance koji prelaze preko teritorije Srbije; 3. do godine dana za lica koja dolaze u Srbiju radi kolovanja, specijalizacije, naunog istraivanja, zapoljavanja ili vrenja neke profesionalne delatnosti. U zahtevu se moraju navesti razlozi iz kojih se trai odobrenje, a na zahtev nadlenog organa tj MUP-a, moraju se podneti dokazi o opravdanosti tih razloga, kao i dokazi da podnosilac raspolae sredstvima za izdravanje. Privremeni boravak se strancu moe produavati, ako za to postoje opravdani razlozi i to svaki put na dodatnih godinu dana. Na osnovu ovoga moe se zakljuiti da stranac u Srbiji moe imati, ne samo boravite, nego i uobiajeno boravite. 24. Sposobnost pravnih lica Pripadnost pravnog lica predstavlja pravnu vezu izmedju jednog pravnog lica i odreene drave, preko koje to lice postaje titular odreenih prava i potpada pod jurisikciju odreene drave. Razni oblici udruivanja i kada faktiki postoje, pravno postoje samo ukoliko im norma neke zemlje dodeli svojstvo pravnog lica. Svaka drava ovo svojstvo dodeljuje na osnovu sopstvene procedure i svojih kriterijuma, tako da postoje: sistem slobodnog udruivanja, sistem koncesije i normativni sistem. Danas postoje dva osnovna oblika povezivanja drave sa udruenjem: 1. sistem inkorporacije ( osnivanja ); 2. sistem stvarnog sedita. Po prvom, ukoliko je drutvo osnovano po domaem pravu, ono crpi subjektivitet iz domaeg prava. Po drugom se subjektivitet izvlai iz domaeg prava, samo ukoliko lice ima stvarno sedite na domaoj teritoriji. Danas je veoma esta pojava da se jedna privredna organizacija vezuje za vie drava. Najtee je odrediti pripadnitvo multinacionalnih kompanija. 40 000 kompanija i 250 000 njihovih filijala u inostranstvu, pokrivaju dve teine svetske trgovine robom i uslugama. Mnoge od najuspenijih 200 globalnih firmi, vee su od mnogih nacionalnih ekonomija i kontroliu preko jedne etvrtine svetske ekonomske aktivnosti. Filip Moris je npr vei od Novog Zelanda i razvija svoju aktivnost u 170 zemalja, Deneral motors je vei od Danske, a Tojota od Norveke. Preko 28% svetskog bruto drutvenog proizvoda ostvaruje 200 najuspenijih firmi. Pod ovakvim uslovima, odreivanje pripadnosti jednog pravnog lica postaje izuzetno sloeno

pitanje. 1. predlae se da se pripadnost pravnog lica utvrdi prema dravljanstvu lanova glavnog organa. Ovaj kriterijum je danas nepodoban, jer su pomenuti lanovi veoma esto dravljani raznih drava. 2. Jedno od ire prihvaenih merila je registracija ( inkorporacija ) pravnog lica. Po ovom kriterijumu, prvano lice pripada onoj dravi u kojoj je registrovano, tj po ijem je pravu osnovano, bez obzir na to gde je stvarno sedite tog pravnog lica. Nedostatak ovog merila je u tome, to relativno lako moe postati instrument izigravanja, odnosno moe se vriti fiktivna registracija u dravi, za koju ono nije stvarno vezano. Ovo merilo se np primenjuje u Irskoj, Holandiji, vajcarskoj i Velikoj Britaniji. 3. Kao sledei kriterijum istie se stvarno sedite ravnog lica, a pod tim se podrazumeva uglavnom sedite organa uprave. Da bi se po ovom kriterijumu dao pravni subjektivitet nekom udurenju, najee je neophodno da ono ima stvarno sedite u dravi po ijem je pravu osnovano. Ovo merilo je prihvaeno npr u Austriji, Belgiji, Francuskoj, Italiji i Nemakoj. 4. Istie se kao kriterijum i centar eksploatacije, odnosno centar privredne aktivnosti nekog lica. U privrednoj aktivnosti koja je razgranata u vie zemalja, teko je utvrditi u kojoj od njih se nalazi centar ekonomske delatnosti. Mogue je i to da se centar menja, kao to je sluaj sa graevinskim preduzeima. 5. Posebno merilo predvia se za vanredne prilike. Prvo u Engleskoj za vreme I svetskog rata, a zatim i u Francuskoj i SAD i drugim dravama postavljeno je merilo kontrole. Kada se uzmu u obzir merila, kao to su sedite, dravljanstvo lanova organa uprave, moglo se ustanoviti da pravno lice stvarno kontrolie neprijatelj. Stoga je uspostavljen princip kontrole i smatra se da jedno pravno lice pripada onoj dravi, iji dravljani to pravno lice efektivno kontroliu. Nae pravo prihvata dravljanstvo ( pripadnitvo ) pravnih lica kao taku vezivanja za odreivanje merodavnog prava u pogledu sposobnosti pravnih lica. U nekim naim bilateralnim konvencijama postavlja se kao kriterijum, da pravno lice pripada dravi po ijem je pravu osnovano. To meutim nije jedino merilo koje poznaju nai bilateralni ugovori. U sporazumima o pravnom saobraaju sa Maarskom i Poljskom, kao merilo uzima se mesto sedita pravnog lica. Prema ZMPP relevantna su dva pokazatelja pripadnosti pravnog lica: pravo po kojem je pravno lice osnovano i stvarno sedite pravnog lica. Iz toga proizilazi da nae pravo prihvata teoriju inkorporacije: ako pravno lice ima to svojstvo, po pravu drave po kome je osnovano, nai organi e smatrati da ima pripadnost te drave. Sledi da bi za nae pravo trebalo da bude irelevantno pitanje stvarnog sedita. Meutim ZMPP uvodi i ovaj kriterijum za odreivanje pripadnosti pravnog lica u onim sluajevima u kojima drava po ijem je pravi lice u pitanju osnovano, nije istovremeno drava u kojoj se nalazi i stvarno sedite tog lica i u tom sluaju pripadnost e odrediti pravo drave u kojoj se nalazi stvano sedite. Nadleni organ u naoj dravi mora primenom supstancijalnog prava drave u kojoj se nalazi stvarno sedite da utvrdi,da li po pravu te drave, to pravno lice ima njenu pripadnost. Ako je odgovor pozitivan, za nae organe takvo pravno lice ima pripadnost drave u kojoj se nalazi stvaro sedite pravnog lica. Ako je odgovor negativan, nai organi pripadnost utvruju po pravu drave, po kome je pravno lice osnovano. 25. Pravo merodavno za materijalne uslove zakljuenja braka i i formu braka U pogledu materijalnih uslova za zakljuenje braka, uporedno MPP poznaje dva osnovna pristupa pri postavljanju kolizionih normi. Prvi pristup odreuje kao merodavno pravo zemlje u kojoj se brak zakljuuje, a drugi personalno pravo buduih branih partnera. Pravo mesta zakljuenja braka, kao merodavno pravo za

materijalne uslove zakljuenja braka, predstavlja jednostavno koliziono reenje, ija je dobra strana u tomeda nadleni organ primenjuje domae pravo, koje dobro poznaje. Zatim eliminie i problem kvalifikacije izmeu materijalnih i formalnih uslova za zakljuenje braka. Glavna zamerka koja se stavlja ovom reenju, jeste da ono irom otvara vrata izigravanju zakona i omoguuje zakljuivanje brakova protivno uslovima, koje propisuju personalna prava buduih branih partnera. Zbog toga prigovor javnog poretka prilikom priznavanja ovakvih brakova, moe imati znaajnu ulogu. Drugi pristup je prihvaen znatno ire. Javljaju se dileme, kje su podelile zakonodavstva razliitih drava. U prvom redu se javlja dilema o odreivanju merila za pripadnost odreenoj dravi,tj postavlja se pitanje da li primat dati dravljanstvu ili domicilu. Zatim postavlja se pitanje, kako treba posmatrati sluajeve kada su budui brani partneri razliitog dravljanstva, a njihova prava postavljaju razliite materijalne uslove za sklapanje braka. U bivoj Jugoslaviji prema reenju Osnovnog zakona o braku, koje su preuzele i sve bilateralne konvencije ex-Jugoslavije i koje je preuzeo ZMPP, pred domaim matiarem e moi da se zakljui brak sa elementom inostranosti, samo ako je udovoljeno uslovima prava onih drava, iji su dravljani budui brani partneri, kao i osnovnim uslovima domaeg prava. Kumulativnom primenom lex nationalis buduih branih partnera, zakonodavac izraava oiglednu tenju, koja je usmerena na to da se izbegnu lepajui brakovi ( matrimonia claudicans ). Ovakvim reenjem se eli izbei sklapanje brakova, koji ne bi bili valjani u sredini jednog od branih partnera. Zbog toga je prvo pravilo da treba potovati materijalne uslove propisane pravom one drave, iji su dravljani lica, koja ele da zakljue brak. Ako su budui brani partneri razliitog dravljanstva, kumulativno e se primeniti propisi obe drave o materijalnim uslovima za zakljuenje braka. U teoriji se razlikuju obina i distributivna kumulacija. Verenik srpskog dravljanstva i verenica amerikog dravljanstva sa domicilom u dravi Misispi ele da zakljue brak. Ona ima 40 godina, te ispunjava uslov u pogledu uzrasta i sa aspekta prava Srbije i prava misisipija. Mladoenja ima 18 godina i on ispunjava uslove propisane pravom Srbije, ali ne i prema pravu Misisipija. Prema jednom shvatanju, kumulacija znai da i verenik i verenica moraju ispuniti uslov propisan u pogledu uzrasta u oba merodavna prava. U tom sluaju, a to je sluaj obine kumulacije, brak se ne bi mogao zakljuiti. Prema drugom konceptu, kumulacija znai da svaki od buduih branih partnera treba da ispuni uslove propisane pravom njegove drave, a ne i one propisane pravom drave budueg branog druga. To je distributivna kumulacija. Ova druga koncepcija, za pomenuti primer govori da nema smetnje za zakljuenje braka. U teoriji i praksi vie pristalica ima koncept distributivne kumulacije. Smatra se da se na taj nain dovoljno uvaava tenja drava da zadre kontrolu nad statusom svojih dravljna, a da se istovremeno ne stavljaju pred verenike nerazumne prepreke. Distributivna kumulacija ne moe da vai u pogledu svih branih smetnji, jer postoje apsolutne ili dvostrane smetnje, koje zahtevaju obinu, a ne distributivnu kumulaciju. Jednostrane smetnje su okolnosti, koje nisu prepreka braku ako se ne nalze na strani verenika, po ijem zakonu bu one bile smetnja. Dvostrane smetnje spreavaju punovano zakljuenje braka, ma na kojoj strani se nalazile, makar bile predviene zakonom samo jedne strane. Lane dvostrane smetnje su jednostrane, ali se po svojoj prirodi nalaze na obe strane. Primera radi, srpska sinovica je sa danskim stricem u trecem stepenu pobonog srodstva, te oni nee moi da zakljue brak pred srpskim organom, jer sinovica ne ispunjava materijalni uslov dozvoljenog stepena srodstva ( etvrti ) po pravu Srbije, iako stric ispunjava materijalni uslov propisan danskim pravom, koje iskljuuje samo drugi stepen pobonog srodstva. Teorija o jednostranim i dvostranim smetnjama omoguava da se izbegnu tekoe i neeljeni rezultati, koje distributivna kumulacija prilikom primene vie materijalnih prava moe da izazove, ali stavlja pred matiara teak zadatak, da odredi one sluajeve kada treba odstupiti od distributivne i primeniti obinu kumulaciju. U ovom sklopu postavljaju se dva pitanja kako odrediti kriterijume za razlikovanje

jednostranih i dvostranih smetnji, da bi se uopte mogao odrediti nain kumulativne primene vie merodavnih prava i da li se uopte moe prihvatiti obina kumulacija, koa nain primene merodavnih prava, a de se ne vrea princip suverene jednakosti drava i njihovih zakonodavstava. to se odgovora na pravo pitanje tie, injeni su pokuaji definisanja branih smetnji, ali oni nisu urodili plodom, te ostaje zakljuak, da takav kriterijum ne stoji na raspolaganju onima, koji treba da primenjuju pravo. Prilikom odreivanja merodavnog pravane moe se unapred formirati stav o tome da li e neka smetnja biti jednostrana ili dvostrana, ve na to pitanje odgovor treba da da konkretno merodavno pravo. Takav problem se u MPP reava drugostepenom kvalifikacijom. Drugo pitanje tie se prihvatljivosti obine kumulacije, kao naina primene merodavnog prava, a da se ne vrea princip suverene jednakosti drava i njihovih zakonodavstava. Prema ZMPP, u kome je jasno izraen princip distributivne kumulacije, uslovi se cene za svako lice po njegovom pravu. Takoe se predvia da se nee moi zakljuiti brak pred naim organom, ak i ako su ispunjeni uslovi po lex nationalis verenika, ukoliko postoje neke smetnje po pravu Srbije. ZMPP upuuje i na primenu dela lex fori, pored primene dva lex nationalis-a, koje e matiar primeniti u skladu sa naelom distributivne kumulacije. Primena ( merodavnist ) lex fori ili dela lex fori U nekim pravima javni poredak, odnosno primena lex fori, javlja se u permisivnom vidu ( dozvoljava se zakljuenje braka s pozivom na javni poredak, iako se prema merodavnom pravu, ne bi mogao zakljuiti), a u drugim pravima u prohibitivnom obliku ( ne dozvoljava se zakljuenje braka, iako bi se prema merodavnom pravu mogao zakljuiti, npr drugi i trei stepen pobonog srodstva ). Prema ZMPP, ak i ako prema lex nationalis odreenog lica, postoje uslovi za zakljuenje braka, nadleni organ u Srbiji to nee dozvoliti, ako postoje sledee smetnje na strani nekog lica: 1. postojanje ranijeg braka; 2. srodstvo; 3. nesposobnost za rasuivanje. Dakle u pogledu materijanih uslova za zakljuenje braka sa elementom inostranosti primenie se kumulativno nacionalni zakoni verenika i verenice, s tim da je kumulacija distributivna. Bez obzira na to da li je samo jedan od verenika strani dravljanin, ili su to oboje, pored uslova iz njhovih nacionalnih prava, treba potovati i tri uslova koje postavlja nae pravo. Forma braka spada meu najznaajnije elemente, putem kojih se braku nastoji obezbediti dostojanstvo i pravna sigurnost. U brakovima sa elementom inostranosti, forma daje povoda za razlikovanje dve situacije. Prva se tie zakljuenja braka pred domaim organom i na domao teritoriji, kada se element inostranosti javlja u subjektu. Druga se odnosi na priznanje brakova, koji su zakljueni u inostranstvu, kada se element inostranosti javlja u pravima i obavezama. Merodavno pravo za formu braka koji se zakljuuje na teritoriji domae drave. Osnovno koliziono reenje u pogledu forme braka sa elementom inostranosti je mesto zakljuenja braka, izraeno kao lex loci cebrationis ( pravo mesta sveanosti ). Pravna sigurnost ovog reenja je obezbeena ueem ovlaenog organa, koji je danas najee dravni organ, mada moe biti i verski. Nadleni dravni organ postupa po pravu svoje drave i na isti nain, bez obzira da li se pred njim nalaze verenici koji su domai ili strani dravljani. Zakon mesta zakljuenja braka je u veini zakonodavstava imperativnog karaktera, ali neka zakonodavstva poznaju i lex nationalis kao alternativno reenje za sluaj brakova stranih dravljana koji se zakljuuju na teritoriji domae drave. ZMPP postavlja kao pravilo lex loci celebrationis i za formu braka merodavno je pravo mesta gde se brak zakljuuje. Poto je ovo jedino pravilo koje ZMPP propisuje u pogledu forme braka, ono bezrezervno vai za sve sluajeve zakljuenja brakova na teritoriji Srbije i pred njenim organima. ZMPP ne poznaje nikakav izuzetak koji bi se odnosio na formu braka koji se zakljuuje izmeu lica stranog dravljanstva. Merodavno pravo za priznanje brakova koji su zakljueni u inostranstvu. Ukoliko budui brani partneri odlue da zakljue brak u inostranstvu, oni e to po pravilu

morati da urade u formi koja je propisana u toj dravi, kao mestu zakljuenja braka. Postavlja se pitanje, da li e brakovi zakljueni u inostranstvu biti punovani i izvan tih drava, u prvom redu u onim zemljama, iji su dravljani brani partneri. Ovo pitanje se u MPP javlja, kao problem priznavanja inostranih brakova, odnosno merodavnog prava za priznanje inostranih brakova. Merodavno pravo za priznanje brakova zakljuenih u inostranstvu, odreuje se na osnovu maksime brak punovaan u mestu zakljuenja, punovaan je svuda. U domaim brakovima nadleni organ uestvuje u postupku zakljuenja braka i pri tom postupa na nain, koji je propisan u domaem pravu. U sluaju inostranog braka, nadleni organ treba da se izjasni o pravnom odnosu koji je nastao u inostranstvu i da na osnovu prava koje je merodavno, po domaoj kolizionoj normi prizna brak za punovaan ili da odbije da ga prizna, sa svim posledicama, koje iz takve situacije proizilaze. Iz razloga favor matrimonii i favor validatis, neke drave imaju dopunska, alternativna pravila u pogledu priznanja inostranih brakova. Takva pravila se odnose na brakove stranih dravljana koji su zakljueni u inostranoj formi, a treba ih priznati u domaoj dravi i na brakove domaih dravljana, koji su zakljueni u inostranstvu. Alternativno pravilo je ustanovljeno u korist prava dravljanstva branih partnera. ZMPP Srbije propisuje merodavnost prava mesta gde se brak zakljuuje. S obzirom da je to jedino to kae o formi braka, po svom domaaju obuhvata sva pitanja i probleme koji se tiu forme braka sa elementom inostranosti. Posledica ovako shvaenog lex loci cebrationis je da e dvoje dravljana Srbije, sa prebivalitem u Srbiji moi da zakljue brak u verskoj formi u inostranstvu, koji e biti priznat u Srbiji kao punovaan, ukoliko je punovaan po pravu mesta u kome je zakljuen. Koliziona norma lex loci celebrationis prilikom priznavanja brakova domaih dravljana, koji su zakljueni u inostranstvu, namee jo dva pitanja MPP, a to su fraus legid i prigovor javnog poretka. Pitanje zabrane fraus legis postavilo se u ex Jugoslaviji u Osnovnom zakonu o braku iz 1946. godine. OZB je propisivao, kao osnovno pravilo, lex locii celbrationis, ali je propisivao ogranienja u pogledu priznavanja brakova dvoje jugoslovenskih dravljana sa prebivalitem u Jugoslaviji, koji bi oni zakljuili u inostranstvu u formi propisanoj u mestu zakljuenja braka. Ovakvo ogranienje sluilo je spreavanju i sankcionisanju izigravanja zakona. Smatralo se da bi dvoje jugoslovenskih dravljana sa prebivalitem u Jugoslaviji, odlaskom u inostransto radi sklapanja braka, na vetaki nain stvorilo novu taku vezivanja, a radi izbegavanja domaeg prava. ZMPP ne sadri nikakvu drugo pravilo o formi braka sa elementom inostranosti, izuzev lex locci celebrationis, te bi se moglo zakljuiti da bi brak dvoje dravljana Srbije, sa prebivalitem u Srbiji, a zakljuen u Grkoj, bio punovaan, ak i da postoji sumnja da su oni eleli da izbegnu obaveznu graansku formu, propisanu naim pravom. Postavlja se pitanje eventualne primene fraus legis. Nadleni domai organ ne moe da se izjanjava o izigravanju domaih propisa pred inostranim organom, niti je ta injenica razlog za uskraivanje prriznanja braka prilikom njegove registracije. Priznanje inostranog braka dravljana Srbije moglo bi da se odbije samo ukoliko bi pravo, koje je primenjeno prilikom zakljuenja braka u konkretnoj formi u suprotnosti sa javnim poretkom Srbije. 26. Diplomatsko-konzularni brakovi Diplomatsko-konzularni brakovi u MPP, smatraju se domaim brakovima, poto se zakljuuju pred ovlaenim organom domae drave i na eksteritorijalnom delu domae drave. Oni se u stvarnosti zakljuuju u inostranstvu, u prostorijama diplomatskih ili konzularnih predstavnitava domae drave, koje na osnovu diplomatskog, odnosno konzularnog prava uivaju eksteritorijalnost i u kojima predstavnici drave imenovanja, primenjuju pravo drave imenovanja, ukljuujiui i kolizione norme. Iz toga proizilazi da MPP, diplomatsko-konzularnim brakovima prilazi kao pitanju forme braka. Ako bi domai verenici eleli da zakljue brak u inostranstvu, oni bi to mogli da uine u domaoj formi, po domaem pravu, pred

diplomatskim ili konzularnim predstavnitvom svoje drave, ali uz ispunjenje odreenih uslova. Prva grupa uslova tie se ovlaenja predstavnitava za zakljuenje braka, a druga samih lica koja brak zakljuuju. Na osnovu teorije, sudske prakse i pozitivnog prava exJugoslavije, ukljuujui i ZMPP, ti uslovi su sledei: 1. Da bi diplomatsko, odnosno konzularno predstavnitvo moglo uopte pristupiti inu zakljuenja braka, mora ga za to ovlastiti funkcioner koji rukovodi organom uprave nadlenim za inostrane poslove. Takav brak, punovaan je i u Srbiji. 2. Da bi brakovi zakljueni pred ovlaenim diplomatsko-konzularnim predstavnitvima bili punovani i u dravi prijema, potrebno je da se ta drava ne protivi tome da strana predstavnitva na njenoj teritoriji, obavljaju aktivnost koja ne spada u nadlenost tih organa. Pristanak strane drave izraava se eksplicitno, putem ugovora, najee bilaterlnog. 3. Poseban uslov tie se verenika koji ele da zakljue brak. Naime po ZMPP i verenik i verenica, moraju biti srpski dravljani. Nikakav drugi uslov u pogledu njihj nije potreban, tj to mogu biti lica koja imaju prebivalite u Srbiji. Ovo je potrebno naglasiti, jer nekadanji Osnovni zakon o braku, nije traio da oba brana partnera budu dravljani Jugoslavije, te se mogao izvui zakljuak da je jedan od njih mogao da ima strano dravljanstvo, s tim to ono nije moglo biti dravljanstvo drave prijema. 4. Pozitivno pravo Srbije daje mogunost da lica, koja imaju dravljanstvo Srbije, mogu pred domaim predstavnitvima zakljuiti brak sa licima koja imaju strano dravljanstvo, ali ne dravljanstvo drave prijema, ako je to pitanje regulisano meunarodnim sporazumom. U ex-Jugoslaviji postoje dva takva sporazuma, Sporazum izmeu Norveke i Jugoslavije i Razmena nota izmeu ri lanke i Jugoslavije. Dakle, iskljuena je mogunost da dravljanin Jugoslavije zakljee brak sa dravljaninom Norveke, pred predstavnitvom u Norvekoj ( isto se odnosi na ri Lanku ). 27. Pravo merodavno za nevanost braka Brak e se ponititi iz razloga, to u vreme njegovog zakljuenja, nije bio ispunjen neki od razloga za punovanost. S obzirom na to, da je za punovanost braka, potrebno ispuniti formalne i materijalne uslove, merodavnno pravo za ponitaj brakova sa elementom inostranosti je ono, koje je u vreme zakljuenja braka, bilo merodavno za formu i za materijalne uslove. Formalna punovanost ceni se po lex locii cebrationis ( ili po lex nationalis, ako se prethodno shvata kao alternativno ), a materijalna punovanost po lex nationalis, lex domicilii ili lex fori, u zavisnosti od toga po kom je pravu brak bio zakljuen. Bitno je da je uzrok ponitaja postojao u vreme zakljuenja braka i po pravu merodavnom za njegovo zakljuenje. Osim uzroka za nevanost braka, po ovom merodavnom pravu, odreuju se i sledea pitanja: da li uzrok ini brak nepostojeim, nitavim ili ruljivim; da li uzrok nevanosti deluje ipso iure, ili e se brak smatrati punovanim, dok ga nadleni organ ne oglasi nevaeim; da li se brak, u zavisnosti od uzroka, moe konvalidirati ili ne; krug lica koja su ovlaena da pokrenu postupak ponitaja braka; rokovi za podnoenje tube za ponitaj; dejstva nevaeeg braka, tj pitanje da li e nevaei brak proizvoditi dejstvo ex tunc ili ex nunc, da li se nevaeem braku moe pripisati svojstvo putativnog braka.Po ZMPP, za nevanost braka ( nepostojanje i nitavost ), merodavno je bilo koje pravo, po kome je brak zakljuen. Za zakljuenje braka ne mora biti merodavno jedno pravo, ve moe biti u pitanju i vie prava. Postavlja se pitanje da li e se brak ponititi, ako su za zakljuenje braka bila merodavna dva ili tri prava, od kojih neka poznaju, a neka ne poznaju uzroko po kome se trai ponitaj. Ukoliko se dosledno primenjuje princip, da se razlozi cene prema onom pravu, koje je bilo merodavno za procenu uslova za zakljuenje braka, trebalo bi uzeti, da e se svaki razlog ceniti po onom pravu, po kome je cenjen i prilikom zakljuenja braka. Tako npr, ako se ponitaj trai usled nedostatka forme, merodavno e biti pravo, prema kojem se prilikom

zakljuenja ceni forma braka. Ako se ponitaj trai usled postojanja neke jednostrane smetnje, merodavno e biti pravo dravljanstva lica, na ijo strni postoji smetnja. Ako se pak, ponitaj trai usled postojanja dvostrane smetnje ( npr branost ), ponitaj e biti izreen ako ta smetnja povlai ponitaj, po bilo kojem od dva merodavna personalna prava. Primeri Pretpostavimo da je brak zakljuen u SAD izmeu dravljanina Srbije i dravljanke Venecuele, a oboje imaju prebivalite u SAD. Prema kolizionim normama zemlje gde je brak zakljuen, tj SAD, trebalo je primeniti pravo domicila, tj pravo odreene federalne jedinice SAD. Da je isti brak zakljuen u Srbiji, merodavna bi bila dva lex nationalis, a ne lex domicilii, tj matiar bi primenio pravo Venecuele i pravo Srbije u pogledu materijalnih uslova za zakljuenje braka. Pitanje je po kom e se pravu ceniti razlozi za nevanost da li prema pravu koje je bilo merodavno prema kolizionim normama drave gde je brak zakljuen, ili prema pravu ( tj pravima ), kja bi bila merodavna po naim kolizionim normama, koje vae za zakljuenje braka. Formulacija ZMPP prua vie oslonca za drugu interpretaciju i ona trpi kritiku sa stanovita celishodnosti. Ako bi se valjanost braka cenila po normama prava, na kojue ukazuje ZMPP, a ne po normama koje su bile merodavne za zakljuenje braka, otvara se mogunost da se oglasi nevaeim brak, sklopljen bez ijedne greke i propusta, ime se stvara pravna nesigurnost. Stoga, merodavno pravo za nevanost brakova, koji su zakljueni pred inostranim organom, biti ono pravo, koje je kao takvo odreeno kolizionom normom drave, kojoj pripada dotini organ. Postavlja se pitanje vremenskog sukoba zakona, tj promene merodavnog prava od trenutka zakljuenja braka, do trenutka procene njegove punovanosti. Ovaj problem moe da se javi na dva naina: a) do promene merodavnog prava moe doi, tako to su brani partneri promenili dravljanstvo ili domicil; b) do promene dolazi kada se menjaju norme istog merodavnog prava. U prvom sluaju merodavno je samo pravo, koje je personalno pravo branih partnera u vreme zakljuenja braka. Ukoliko je jedan od branih partnera promenio dravljanstvo, merodavno pravo za ponitaj braka, ostaje lex nationalis u vreme zakljuenja braka. Argumenti koji polaze od prirode ustanove ponitaja, navode da se da primat ranijim propisima i u sluaju, kada lex nationalis ostaje isti, ali se norme tog prava menjaju u intervalu od zakljuenja braka i podnoenja zahteva za ponitaj. Drukije reenje bi eventualno bilo mogue, samo s oslonom na favor matrimonii, kada norme, donete nakon zakljuenja braka uklanjaju razlog za ponitaj, koji je kao takav postojao u vreme zakljuenja braka. 28. Pravo merodavno za razvod braka Uporedno koliziono pravo poznaje tri osnovna reenja, s tim to je osnovna dilema, da li ii u korak sa tendencijama olakanja razvoda ili traiti kumulativnu primenu personalnih prava, to moe da otea razvod. Drave common law sistema primenjuju lex fori, bez obzira na to da li su oba brana partnera strani dravljani ili je jedan domai. Lex fori opredeljuje da li je razvod uopte dozvoljen i da li je osnov na kome je zasnovan zahtev, dovoljan da bi se razvod izrekao. Ovo reenje je usvojeno npr i u Rusiji, Kini i Finskoj. U prilog merodavnosti prava mesta suda govori njegova jednostavna primena za postupajui sud, kao i ekonominost postupka. S druge strane, time se omoguava izigravanje zakona i u kombinaciji sa supstancijalnim pravom, koje bi favorizovalo lake uslove za razvod braka, podstie stvaranje tzv raja za razvode. Lex domicilii je drugo osnovno reenje za razvod braka sa elementom inostranosti. Prebivalite je i moderno reenje, koje afirmie primenu prava drutvenog centra ivota branih partnera. Loa strana ovog reenja pokazuje se ukoliko brani partneri imaju prebivalite u razliitim dravama. Kumulativna primena lex domicilii jednog i drugog, moe staviti one koji se razvode pred ozbiljne tekoe, ukoliko merodavna

supstancijalna prava imaju razliite ili nespojive uzroke za razvod. Lex nationalis, kao koliziona norma za razvod braka, u odnosu na lex domicilii uiva prednost zbog vee stalnosti i pravne sigurnosti, koja iz toga sledi. Oteava izigravanje zakona. Glavna mana je, kao i kod lex domicilii, razliito dravljanstvo branih drugova. U tom sluaju sledi kumulativna primena prava dve drave, ili alternativna reenja, koja ne bi oteala razvod i ne bi ila na utrb mogueg razvoda braka. U sluaju da brani partneri imaju razliito dravljanstvo, supsidijarna reenja mogu biti veoma razliita: poslednje zajedniko dravljanstvo, dravljanstvo mua, dravljanstvo tuioca, pravo dravljanstva onog branog partnera, koje je povoljnije za razvod, lex fori, ukoliko je jedan od branih partnera dravljanin zemlje suda, zajedniki domicil, zajedniko uobiajeno boravite, pravo drave sa kojom su partneri u najblioj vezi. Koliziono pravo Srbije u pogledu razvoda braka sa elementom inostranosti ine ZMPP i bilateralne konvencije. ZMPP odraava tenju da se u prvi plan istakne naelo slobode linosti i naelo razreivost braka ( za razliku od Osnovnog zakona o braku, koji je nametao kumulativnu primenu lex nationalis i lex fori i oteavao razvod ). Ovo naelo se ostvaruje na taj nain to se, uz ispunjenje odreenih uslova, dozvoljava primena samo prava Srbije, ako se na taj nain olakava razvod. ZMPP odreuje merodavno pravo, sa oslonom na dravljanstvo kao osnovnu taku vezivanja, s tim to propisuje supsidijarna reenja ako se brak ne moe razvesti po merodavnom nacionalnom pravu jednog ili oba brana partnera. Za razvod braka merodavno je pravo drave, iji su dravljani oba brana druga u vreme podnoenja tube. Ako brani partneri nemaju zajedniko dravljanstvo, onda su za razvod braka merodavna, kumulativno, prava obe drave iji su oni dravljani. Ukoliko se ni na taj nain ne bi mogao razvesti brak, merodavno je pravo Srbije, ako je jedan od branih partnera u vreme podnoenja tube imao prebivalite u Srbiji. Ako je jedan od branih partnera srpski dravljnin koji nema prebivalite u Srbiji, merodavno je pravo Srbije, ukoliko se brak ne bi moga razvesti. Izraz ako se brak ne bi mogao razvesti ima ue i ire znaenje. Ue znaenje obuhvata samo sluajeve u kojima se brak ne bi mogao razvesti zbog principa nerazreivosti braka. ire znaenje ukljuuje i sluajeve u kojima se brk sa elementom inostranosti, iako razreiv u naelu, u konkretnim okolnostima ne moe razvesti, zbog toga to to nije mogue po pravima koja su merodavna i primenjuju se kumulativno. Ue shvatanje nije u skladu sa naelom slobode linosti i opredeljenjem olakavanja razvoda, ali je u skladu sa ustanovom javnog poretka. ire shvatanje bi omoguilo razvod brakova izmeu dravljana razliitih drava samo primenom prava Srbije, ukoliko jedan od branih partnera ima prebivalite u Srbiji bez obzira na dravljanstvo, ili ukoliko je je jedan od njih dravljanin Srbije, bez obzira na prebivalite. Prema ZMPP, relevantan vremenski momenat, prema kome se odreuje konkretno merodavno pravo je vreme podnoenja tube za razvod braka. Odreivanjem relevantnog momenta na ovakav nain, prethodno dravljanstvo branih partnera, kao i ono steeno nakon podnoenja tube za razvod, ne utie na merodavno pravo. 29. Dejstva braka Brak se definie kao trajna zajednica mukarca i ene. Na koji nain se ispoljavaju dejstva braka u linim i imovinskim odnosima, umnogome zavisi od obiaja, tradicije, morala, vere u svakom pojedinom drutvu, ali se sve to uglavnom menja pod uticajem novih shvatanja. U uporednom pravu postoje priline razlike ve u samom odreivanju pojma linih i imovinskih dejstava braka. Nije sporno da imovinska dejstva braka obuhvataju pitanje reima imovine branih partnera i pitanje raspodele ovlaenja u upravljanju imovinom. Lina ili opta dejstva braka su ta koja daju povoda razliitim shvatanjima i krupnim razlikama. Pri njihovom odreivanju moe se poi od negativne definicije i rei da su lina dejstva braka, sva ona prava i dunosti, koja imaju osnov u braku, a ne spadaju u imovinsko-brane odnose, u razvod, u

odnos roditelja i dece ni u opta pitanja statusa. Takoe, moe se sastaviti lista prava i dunosti, koja proistii iz braka i odreuju poloaj branih partnera, npr poslovna sposobnost ene, izdravanje, predujam trokova sudskih postupaka, iskljuenje meusobne odgovornosti za protivpravne radnje, zakonska hipoteka, brana vernost, uzajamna pomo i podrka, dejstvo braka na transakcije izmeu branih partnera. U domenu imovinskih dejstava braka izvor sukoba zakona su razliiti koncepti brano-imovinskih reima. U uporedno pravu ppostoje, s jedne strane zakonski, a sa druge ugovorni reim imovinskih odnosa u braku. Zakonski reim ima razliite varijante, koje se kreu od zajednice dobara s jedne strane, do odvojene imovine sa druge. Postavlja se pitanje da li treba primeniti iste ili razliite kolizione norme za linopravna, odnosno imovinskopravna dejstva braka. Odgovara li isto koliziono reenje kako za dejstva za vreme trajanja braka, tako i za dejstva nakon prestanka braka. U ovoj materiji je veoma prisutan i mobilni sukob zakona. Dilema ne postoji u zemljama common law sistema, poto se u njima ne koristi pojam dejstva braka, ve se pitanja koja prate brak kao zajednicu ivota, reguliu pojedinano, u okviru pravnih grana iji deo ine. U dravama koje prihvataju koncept dejstva braka, neka zakonodavstva imaju posebne kolizione norme za lina i posebne za imovinska dejstva. Zajedniki problem pri odreivanju merodavnog prava za dejstva braka sa elementom inostranosti uopte, jeste u tome to se u sluaju razliitog dravljanstva ( ili domicila ) branih partnera, teko moe zamisliti kumulativna primena merodavnih prava. To bi moglo imati za posledicu da meoviti brak ima manja dejstva od onih koja bi postojala, da se primenjuje pravo jednog od branih partnera. Pretean stav u uporednom pravu jeste odreivanje jednog prava kao merodavnog. Tei se odreivanju jednog prava za koje se vezuju oba brana partnera i koje e se odnositi na oboje. Zakonodavci se preteno opredeljuju za kompleksne take vezivanja, koje se supsidijarno primenjuju, u zavisnosti od konkretne situacije. U pogledu linih dejstava braka, obino se polazi od zajednikog dravljanstva, a ukoliko su brani partneri dravljani razliitih drava, dalja vezivanja se kreu od poslednjeg zajednikog dravljanstva, zajednikog prebivalita, poslednjeg zajednikog prebivalita, redovnog ili poslednjeg zajednikog redovnog boravita, lex fori, do novijih tendencija, koje su izraene u principu najtenje veze. U pogledu mobilnog sukoba zakona smatra se da merodavno pravo u domenu linih dejstava braka treba da bude promenljivo. Promenljivost merodavnog pravane znai da promena injenica deluje retroaktivno. Novo merodavno pravo se primenjuje samo na nove situacije, koje nastanu posle promena relevantnih injenica.U okviru zakonskih imovinskih dejstava braka, javlja se dilema o tome da li merodavno pravo treba da bude jedinstveno bez obzira na vrstu imovine, ili nepokretnu imovinu treba izdvojiti u posebnu kategoriju i podvri je tradicionalnoj taki vezivanja, po mestu nalaenja. Za kategoriju ugovornog brano-imovinskog reima, obino se postavljaju posebne kolizione norme sa takama vezivanja koje su tipine za ugovorne odnose sa elementom inostranosti. U veini pravnih sistema koliziona norma za imovinska dejstva braka je jedinstvena. Pozitivno pravo Srbije u ovom domenu ine ZMPP i bilateralne konvencije. Taka vezivanja je dravljanstvo branih partnera. Stoga je polazno reenje pravo zemlje, iji su dravljani oba brana partnera. Tekoe koje nastaju, kada brani partneri nemaju zajedniko dravljanstvo ZMPP reava supsidijarnim takama vezivanja, s tim da se zbog prirode dejstva braka ne moe predvideti kumulativna primena dva merodavna prava. Kumulativna primena bi mogla dovesti do toga da jedno pravo predvia zajedniku tekovinu, a drugo reim odvojenih dobara i sl. U takvoj situaciji ne bi bilo mogue primeniti i jedno i drugo pravo. Zato se ZMPP opredelio za jedno pravo kao merodavno, a merilo treba da bude injenica koja je zajednika za oba brana partnera. Dakle, ako brani partneri nemaju zajedniko dravljanstvo, taka vezivanja bi mogao da bude zajedniki domicil, zatim poslednji zajedniki domicil ili zajedniko boravite. ZMPP odreuje merodavno pravo za line i zakonske imovinske

odnose, za ugovorne imovinske odnose i za line i imovinske odnose po prestanku braka. Prva karakteristika ureivanja dejstva braka u Srbiji jeste da se u pogledu dejstva braka ne propisuju posebne kolizione norme za lina i imovinska dejstva braka, to je dobro reenje, jer se time eliminie problem kvalifikacije. Od merodavnog prava zavisi mogu li brani partneri sami da izaberu merodavno pravo u odnosu na svoj brano-imovinski ugovor. Ne sprovodi se razlika izmeu dejstva braka za vreme trajanja braka i dejstva koja nastaju nakon prestanka braka. Pravo koje je merodavno za sva navedena pitanja odreeno je u ZMPP na sledei nain: prvo koliziono reenje je zajedniki lex nationalis branih partnera; ako su dravljani razliitih drava, merodavno je pravo drave u kojoj imaju zajedniko prebivalite; ako nemaju ni zajedniko prebivalite, merodavno je pravo drave u kojoj su imali poslednje zajedniko prebivalite; ako ni tako ne moe da se odredi merodavno pravo, primenie se lex fori, kao poslednja mogunost. ZMPP ugovorne imovinske odnose podvrgava istom pravu, koej je merodavno za lina i imovinska dejstva. Meutim za brano imovinske ugovore kae, da e biti merodavno pravo koje su brani partneri izabrali, ali samo ukoliko takav izbor dozvoljava pravo, koje je po ZMPP merodavno za lina i zakonska imovinska dejstva. Ovakva autonomija volje, naziva se izvedenom autonomijom volje, poto se njena doputenost i njene granice ne cene prema pravu drave suda, ve prema pravu koje koliziono pravo drave suda propisuje kao merodavno, tj prema lex cause. ZMPP zauzima stav i u pogledu mobilnih sukoba zakona. Kada je re o ugovornim imovinskim odnosima to ini eksplicitno i predvia merodavnost onog prava, koje je bilo merodavno u vreme zakljuenja brano-imovinskog ugovora. U pogledu linih i zakonskih imovinskih odnosa formulacija sugerie suprotno reenje. ZMPP smatra relevantnim ono dravljanstvo ili domicil, koji brani partneri imaju u vreme kada se problem postavlja, a ne dravljanstvo ili domicil, koji su imali u vreme zakljuenja braka ili u nekom drugom ranijem momentu. 30. Imovinski odnosi u vanbranoj zajednici Vanbranu zajednicu ( slobodnu zajednicu, de facto venani par, neformalni brak) ini par koji ivi zajedno, a nije proao ceremoniju zakljuenja braka. To je drutvena pojava koja moe imati posledice, kako na line, tako i na imovinske odnose partnera meu sobom, ali i u odnosu na trea lica. Ako vanbrani partneri imaju zajedniko dravljanstvo, ali ive u nekoj drugoj dravi, ili ako su dravljani razliitih drava, MPP treba da odredi merodavno pravo, za njihove meusobne odnose za vreme trajanja te zajednice, kao i po njenom okonanju, a trebalo bi da odredi merodavno pravo i za odnose partnera i treih lica. Teorija MPP razlikuje i predlae dva pristupa kolizionom regulisanju vanbrane zajednice sa elementom inostranosti. Prema teoriji analogije, koliziona norma bi trebala da bude postavljena na istim principima kao i za brak: za konstituisanje zajednice merodavno bi bilo pravo dravljanstva kumulativno; za lina i imovinska dejstva supsidijarno postavljene take vezivanja od zajednikog dravljanstva, preko zajednikog prebivalita, do mesta suda. Ugovorni imovinski odnosi bi potpadali pod lex loci contractus ili pod pravo koje partneri izaberu, ako je izbor doputen po pravu mesta zakljuenja ugovora. Konstruktivna teorija naglaava injeninu prirodu zajednice, koja se ogleda u maksimalnoj slobodi od zakonskih ogranienja, a zasniva na saglasnosti partnera. U skladu sa tim predlae se direktna primena prava drave u kojoj partneri ive, dakle lokalnog, a ne personalnog prava. Posledica konstruktivne teorije bi bila da vanbrana zajednica proizvodi dejstva samo u okviru pravnog sistema, koji su partneri odluili da prihvate, a to je mesto zajednice ivota. Uporedno pravo nije daleko odmaklo na planu regulisanja ove problematike. Prema ZMPP za imovinske odnose partnera merodavan je pre svega zajedniki lex nationalis lica koja ive u vanbranoj zajednici. Ako nisu dravljani iste drave, merodavno je pravo drave u kojoj imaju zajedniko prebivalite. Kada je re o ugovornim imovinskim odnosima, merodavno je isto pravo, s tim to ZMPP precizira

da je re o dravljanstvu, odnosno prebivalitu u vreme zakljuenja ugovora. Razlika izmeu ovih reenja i reenja koja vae za imovinska dejstva braka, jeste to ova reenja predviaju samo jednu supsidijarnu taku vezivanja, a to je zajedniko prebivalite lica koja ive u vanbranoj zajednici. Takav stav je motivisan injenicom da vanbrane zajednice praktino nema, ukoliko nema zajednikog prebivalita, te je zakonodavac odustao od traenja daljih supsidijarnih reenja za sluaj da partneri nemaju zajedniko prebivalite. ini se da je ipak uinjen propust. Vanbrane zajednice zaista nema bez zajednikog prebivalita, ali imovinski zahtevi na osnovu vanbrane zajednice ivota, mogu se postaviti i nakon prestanka zajednice. Takvu mogunost eksplicitno predvia i pravo Srbije. Mogue je da bivi partneri nemaju zajedniko prebivalite u vreme, kada jedan od njih postavlja imovinsko-pravne zahteve prema drugom. Problem nastao na ovakav nain bio bi eliminisan da je ZMPP postavio jo jednu supsidijarnu taku vezivanja poslednje zajedniko prebivalite lica koja su ivela u vanbranoj zajednici. 31. Pravo merodavno za status dece U savremenom drutvu i pravu centralni koncept predstavlja zatita deteta i afirmacija naela najboljeg interesa deteta, to podrazumeva prirodnu ravnopravnost brane i vanbrane dece. Kolizionopravna pitanja ove oblasti porodinih odnosa sa elementom inostranosti, obuhvataju odreivanje merodavnog prava u pogledu branog porekla deteta, vanbranog porekla deteta ( utvrivanje, osporavanje i priznanje oinstva, odnosno materinstva) i u pogledu ozakonjenja. Merodavno pravo u pogledu branog porekla deteta brano dete je ono roeno u braku, tj za vreme trajanja brane zajednice njegovih roditelja. Ako je brak punovaan, branost deteta se javlja kao lino dejstvo braka i vai pretpostavka da je mu majke otac deteta. Da li je brak iz koga dete potie punovaan, pitanje je koje se u MPP odreuje po kolizionoj normi, koja se odnosi na punovanost braka i ono se javlja kao prethodno pitanje u odnosu na glavno pitanje branosti deteta. Zgbog obezbeivanja jedinstvenog tretmana, sveukupnih porodinopravnih odnosa moe se predvideti merodavnost prava zajednikog dravljanstva ili domicila, radi favorizovanja materijalnopravnog reenja, koje obezbeuje status branosti, moe da bude propisana primena prava koje je povoljnije za dete, kao to se moe naloiti primena onog prava sa kojim postoji najblia veza, to se tretira kao prilagoavanje pravnog reenja drutvenoj realnosti. Brano poreklo deteta se odreuje na osnovu prava koje je merodavno za lina dejstva braka po MPP, npr Grke, Nemake, Rumunije. Lex nationalis deteta je merodavan po pravu Bugarske, lex nationalis roditelja po pravu Austrije, lex nationalis mua majke po pravu Kuvajta, Finske itd. U vedskoj je predviena merodavnost prava drave redovnog boravita deteta, kao i u vajcarskoj, a u Italiji pravo dravljanstva onog roditelja, koji priznaje branost deteta. U pravo koje je merodavno za brano poreklo deteta spada i pitanje osporavanja branosti, tj obaranje pretpostavke branosti. U teoriji se meutim javlja spor o tome da li je aktivna legitimacija, rokovi za podizanje tube radi osporavanja branog porekla, teret dokazivanja, doputenost pojedinih dokaznih sredstava, predstavljaju pitanja supstancijalnog ili procesnog prava. Anglosaksonska teorija i praksa ova pitanja tretira kao proceduralna, te na njih primenjuje lex fori, dok se u dravama kontinentalne Evrope veinom smatra da su ova pitanja supstancijalne prirode i u pogledu njih se primenjuje lex causae. Nesporno e da izvoenje dokaza spada pod lex fori. Pozitivno pravo Srbije u ovoj oblasti su ZMPP i bilateralne konvencije. ZMPP ne sadri posebnu kolizionu normu za ustanovljenje branog porekla deteta. Po ZMPP mogua su tri reenja: 1. ukoliko bi se polo od definicije branosti deteta iz koje sledi da je ona dejstvo punovanog braka, merodavno pravo za brano poreklo

deteta bilo bi ono koje odreuje i lina dejstva braka od zajednikog dravljanstva branih partnera, njihovog zajednikog prebivalita, poslednjeg zajednikog prebivalita do prava mesta suda; 2. drugo mogue reenje jeste da se pitanje branosti deteta, javlja kao posebno pitanje u odnosu na opte pitanje odnosa roditelja i dece. Ovo reenje smatra se neprihvatljivim iz koncepcijskih razloga. Pitanje branog porekla izvodi se iz odnosa majke i oca, koji su roditelji odnosnog deteta i prethodi uspostavljanju pravnog odnosa izmeu roditelja i dece. Poreklo je krvna veza i ono postaje pravni osnov za meusobna prava i obaveze, koji ine odnos roditelja i deteta. 3. tree mogue reenje bilo bi ono koje ZMPP propisuje za priznanje, utvrivanje ili osporavanje oinstva. Polazei od toga da su ustanovljenje branog porekla, na osnovu presumpcije branosti i osporavanje branog oinstva, dve strane istog problema, moglo bi se zakljuiti da pravo odreeno kao merodavno za osporavanje branog oinstva treba da odredi merodavno pravo i za njegovo ustanovljenje. Imajui u vidu, meutim, da ZMPP odreuje kao merodavno pravo dravljanstva lica, ije se oinstvo osporava, ovo reenje nije prihvatljivo, ni iz koncepcijskih razloga, ni iz razloga zatite najboljeg interesa deteta. Ostaje kao prihvatljivo prvo reenje, poto je to u skladu sa opteprihvaenim pojmom branosti. Jedina bilateralna konvencija koja regulie ovo pitanje je zakljuena sa Francuskom i ona propisuje merodavnost prava merodavnog za dejstva braka. Osporavanje branog porekla lan 41. ZMPP odnosi se na priznanje, utvrivanje ili osporavanje oinstva, odnosno materinstva. Osporavati se moe brano oinstvo ustanovljeno na osnovu zakonmske pretpostavke, ali i priznato vanbrano oinstvo, kao i utvreno. Merodavno je pravo drave, iji je dravljanin u vreme roenja deteta bilo lice ije se oinstvo osporava. Merodavno pravo za vanbrano poreklo deteta Diskriminacija dece roene van braka, bila je nakratko prekinuta nakon francuske revolucije, kada je bila deklarisana pravna jednakost svih ljudi. Code civil je, meutim, vratio sve u uobiajene pravne okvire i postavio odredbu Zabranjeno je istraivanje oinstva, koja je imala znatan uticaj nu mnogim zakonodavstvima, a u Francuskoj je stavljena van snage tek 1972. godine. Izjednaavanje brane i vanbrane dece, ideja je XX veka, naroito posle usvajanja Univerzalne deklaracije o pravima oveka iz 1948. godine i meunarodnih ugovora, koji su je sledili na univerzalnom i regionalnom pravu, kao npr. Opta naela o jednakosti i nediskriminaciji lica koja su roena izvan braka ( koje je donela potkomisija Komisije za ljudska prava UN ). Ustanovljenje vanbranog materinstva, deava see obino samom injenicom roenja deteta, te se vanbranim smatra dete koje rodi ena koja nije u braku, ena u pogledu koje se ne moe primeniti zakonska prezumpcija o branosti deteta ili dete koje rodi ena u braku, ali je oinstvo mua majke uspeno osporeno. Neka prava, meutim, zahtevaju posebno ustanovljavanje vanbranog materinstva za uspostavljanje pravnog odnosa majke i deteta. Velike su razlike u pogledu uslova za ustanovljenje vanbranog oinstva i materinstva, naina utvrivanja oinstva, uslova priznanja oinstva, uslova utvrivanja vanbranog oinstva, dejstva utvrenog oinstva etc. U uporednom kolizionom pravu mogu se identifikovati dve tendencije: s jedne strane su reenja koja za krajnji cilj imaju favorizovanje interesa deteta, a s druge strane ona koja merodavno pravo vezuju za lice ije se oinstvo ( tj. materinstvo ) ustanovljava, bilo priznanjem, bilo odlukom nadlenog organa. Po ZMPP Srbije za priznanje, utvrivanje ili osporavanje oinstva, odnosno materinstva, merodavno je pravo drave iji je dravljanin u vreme roenja deteta bilo lice ije se oinstvo, odnosno materinstvo priznaje, utvruje ili osporava. Priznanje se odnosi iskljuivo na vanbrano poreklo, poto u pogledu branog porekla postoji zakonska pretpostavka. Isti sluaj je i sa utvrivanjem. Priznatvo i utvreno oinstvo, odnosno materinstvo, kao i brano oinstvo u pogledu koga vai zakonska presumpcija, mogu se napadati putem tube z osporavanje. Taka vezivanja je odreena s obzirom na lice ije se oinstvo, odnosno materinstvo, priznaje, utvruje

ili osporava, to nije u skladu sa naelom o zatiti deteta. Vie bi odgovaralo, kao savremenim tendencijama, tako i naelima pravnog sistema Srbije da, da je kao taka vezivanja bilo propisano dravljanstvo deteta u momentu njegovog roenja. Kao merodavno vreme odreeno je dravljanstvo pretpostavljenog oca, odnosno majke, u momentu roenja deteta, to znai da je iskljuena pojava mobilnog sukoba zakona, a poreklo deteta ustanovljeno prama vremenu njegovog roenja ostaje nepromenjeno, bez obzira na kasniju promenu dravljanstva roditelja. Merodavno pravo za pozakonjenje vanbrano dete moe stei status branog pozakonejnjem. Ono obino nastupa kao dejstvo naknadno zakljuenog braka izmeu roditelja vanbranog deteta, ali moe nastupiti i povodom odluke nadlenog organa. Pozakonjenje je nain priznavanja statusa branosti vanbranom detetu i ono je sluilo sticanju prava i dunosti branog deteta , od momenta zakljuenja braka roditelja ili od momenta pravosnanosti odluke dravnog organa. to se kolizionih reenja za pozakonjenje tie, s jedne strane su ona koja taku vezivanja odreuju s obzirom na jednog ili oba roditelja, a s druge dolaze do izraaja savremena shvatanja koja u prvi plan stavljaju interes deteta i favorizuju pravo koje bi moglo da osigura status branosti. U prvu grupu spadaju ona reenja koja predviaju kao merodavno pravo dravljanstva ili domicila roditelja, sa kombinacijom sa personalnim pravom deteta za pitanja njegove saglasnosti ili saglasnosti njegovog staraoca za poazakonjenje, ili bez te kombinacije. Karakteristika druge grupe reenja jeste d se tei ka tome da se pozakonjenje obezbedi, radi ega se postavljaju alternativne take vezivanja. Pozitivno pravo Srbije ako roditelji vanbranog deteta imaju zajedniko dravljanstvo, pozakonjenje e se ceniti po tom pravu. Ukoliko su roditelji dravljani razliitih drava, merodavno je pravo drave onog roditelja, po kome je pozakonjenje punovano, a to znai sledee ako roditelji nisu dravljani iste drave, treba kumulativno primeniti pravo dravljanstva oca i majke. Ovde je re o obinoj kumulaciji, ija je posledica to da e pozakonjenje, kao dejstvo braka roditelja biti mogue, ako ispunjava uslove oba prava. Ako bi, pak, pozakonjenje po pravu jednog roditelja bilo punovano, a po pravu drugog ne, merodavno e biti samo pravo dravljanstva onog roditelja, po kome su ispunjeni uslovi za punovano pozakonjenje. U ZMPP se u interesu deteta postavlja jo jedna taka vezivanja. Ukoliko po pravu zajednikog dravljanstva roditelja, ili ako nisu dravljani iste drave, po pravu dravljanstva bilo koga od njih, nema uslova za pozakonjenje, a i roditelji i dete imaju prebivalite u Srbiji, merodavno e biti pravo Srbije. Nalae se i primena prava dravljanstva deteta u pogledu njegovog pristanka ili pristanka dravnog organa za ozakonjenje. Ova odredba slui da se obezbedi punovanost pozakonjenja i u sluaju da dete ima dravljanstvo drave. ije pravo nije merodavno za pozakonjenje i ona se primenjuje u svakom sluaju, ak i kada po merodavnom pravu pristanak deteta ili nadlenog organa nije uslov. 32. Merodavno pravo za odnose izmeu roditelja i dece U savremenom drutvu naela ureenja odnosa roditelja i dece postavlja Konvencija o pravima deteta UN ( usvojena 1989. godine, stupila na snagu 1990. ). Ista potvruje princip nediskriminacije, najboljeg interesa deteta, a predvia i pravo deteta da iznosi miljenje po pitanjima koja se tiu njega samog. Odnosi izmeu roditelja i dece podrazumevaju skup dunosti i prava, koje roditelji imaju prema svojoj deci. Taj skup ini roditeljsko pravo. Ono obuhvata prava i dunosti roditelja u odnosu na linost deteta i u odnosu na imovinu deteta. Prava koja se tiu linosti su odreivanje linog imena deteta, uvanje i podizanje deteta, omoguavanje psihikog i fizikog razvoja, odreivanje mesta gde e dete iveti, vaspitanje i obrazovanje deteta, izdravanje deteta, zastupanje deteta. Prava koja se tiu imovine deteta odnose se na ovlaenje roditelja da upravljaju imovinom deteta, da koriste imovinu i njene prihode u odreene svrhe, da raspolau imovinom u odreene svrhe. Roditeljsko pravo, po pravilu, pripada i jednom i drugom roditelju, to je posledica

naela nediskriminacije i ravnopravnosti ene i mukarca, bez obzira naporeklo deteta. Meutim, u zavisnosti od konkretne situacije, roditeljsko pravo mogu zajedno da vre oba roditelja ili samostalno jedan od njih. U uporerdnom pravu su zastupljena kako koliziona reenja koja izraavaju naelo zatite i najboljeg interesa deteta, tako i ona koja su ostaci prevazieni shvatanja u obliku merodavnosti prava oca. Lex nationalis deteta, kao merodavno pravo, obezbeuje najbolji interes deteta. ZMPP u pogledu odnosa roditelja i dece usvaja koliziono reenje, koje polazi od toga da su subjekti tog odnosa kako roditelji, tako i dete i vezuje merodavno pravo za jednu injenicu koja je zajednika za sva lica iz ovog odnosa. Odredba koja odreuje merodavno pravo za odnose izmeu roditelja i dece obuhvata sva pitanja koja se mogu svrstati u roditeljsko pravo, tj. u odnose roditelja i dece: kako prava i dunosti koja se tiui linosti, tako i ona koja se tiu imovine deteta, ostvarivanje roditeljskog prava u pogledu poveravanja deteta na uvanje i vaspitanje, u pogledu ograniavanja, liavanja i prestanka roditeljskog prava. Red supsidijarnih taaka vezivanja je: 1. zajedniko dravljanstvo roditelja i dece; 2. ukoliko su dravljani razliitih drava, zajedniko prebivalite; 3. ukoliko nemaju ni zajedniko prebivalite, primenie se domae pravo, tj. pravo Srbije, ako je dete ili jedan od roditelja dravljanin Srbije; 4. na kraju, ukoliko ni jedan od ovih kriterijuma nije ispunjen, primenie se pravo dravljanstva deteta. injenice koje predstavljaju take vezivanja su promenljive, a merodavno pravo se odreuje prema stanju u trenutku kada se postavlja sporno pitanje. Ovo reenje je u skladu sa trajnim karakterom odnosa izmeu roditelja i dece. Merodavno pravo za poveravanje dece na uvanje i vaspitanje i ova problematika deo je roditeljskog prava, tj. odnosa izmeu roditelja i dece, te u pogledu nje vai pravo koje je merodavno za skup prava i dunosti koji ga ine. Pravo Srbije nema posebnu kolizionu normu za poveravanje dece na uvanje i vaspitavanje. Konvencija o pravima deteta, naelo zatite deteta i naelo najboljeg interesa deteta trebalo bi da odrede i pravac kolizionog ureenja ovog pitanja. Opravdano bi bilo da se kao taka vezivanja koristi princip najblie veze, pri ijem opredeljivanju bi se moralo voditi rauna o zatiti i najboljem interesu deteta. Haka konvencija o graanskopravnim aspektima meunarodne otmice dece Prilikom poveravanja dece na uvanje i vaspitavanje jednom roditelju, pri emu se drugom daje pravo na vianje, neretko se deava da deca budu odvedena ili zadrana kod drugog roditelja u inostranstvu, sa nadom da e kod nadlenog organa u inostranstvu biti izdejstvovana odluka u korist onoga koji je decu odveo. Haka konvencija o graanskopravnim aspektima meunarodne otmice dece ( ratifikovana u Jugoslaviji 1991. godine, a kontinuitet lanstva nastavlja Srbija 2006. godine na snazi je bila u 77 drava ) je ponudila mehanizam meunarodne pravne pomoi dravama lanicama, koji treba da obezbedi sledee: 1. hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadrana u bilo kojoj dravi ugovornici; 2. potovanje u drugim dravama ugovornicama prava na staranje i prava na vianje. U ovom cilju svaka drava ugovornica je obavezna da odredi centralni izvrni organ, ijim posredstvom se ostvaruju obaveze naloene konvencijom. Domen primene konvencije ine sluajevi u kojima je dete, neposredno pre bilo kakve povrede prava na staranje ili na vienje imalo redovno boravite u dravi ugovornici, ili je odvedeno i zadrano u nekoj dravi ugovornici. Konvencija e prestati da se primenjuje kad dete napuni 16 godina ivota. Ukoliko je odvoenje ili zadravanje deteta nezakonito, ndaleni organ drave u koju je dete odvedeno ili u kojoj je zadrano, naloie u roku od 6 nedelja od dana pokretanja postupka, hitan povratak deteta u dravnu njegovog stalnog mesta nastanjenja. Odvoenje ili zadravanje deteta je nezakonito, ako je tim aktom povreeno pravo na staranje, tj. ako je taj akt nezakonit prema pravu drave u kojoj je neposredno pre odvoenja ili zadravanja dete imalo redovno boravite. Da bi pravo na staranje bilo povreeno, nije neophodno da postoji odluka o poveravanju organa drave iz koje je dete odvedeno, ve je dovoljno da pravno na uvanje i vaspitavanje neposredno proizilazi iz zakona te drave. Sa aspekta MPP vano je

naglasiti da, organi koji su nadleni za donoenje odluke o vraanju deteta mogu direktno primeniti pravo, kao i sudske i upravne odluke, bez obzira da li se zvanino priznaju ili ne u dravi u kojoj se nalazi stalno mesto boravka deteta, bez sprovoenja posebnih postupaka za dokazivanje tog prava ili za priznavanje stranih odluka koji bi inae bili sprovedeni. Organi drave u kome se dete nalazi posle otmice, naredie vraanje deteta bez odlaganja, ako je u momentu podnoenja molbe za vraanje deteta, proteklo manje od godinu dana od otmice ili zadravanja. Posle isteka ovog perioda, povratak e se naloiti samo ukoliko se utvrdi da se dete nije integrisalo u novu sredinu. Vraanje deteta se moe odbiti samo u onim sluajevima, koji su navedeni u Konvenciji: oni se tiu neostvarivanja prava na staranje u dravi iz koje je dete odvedeno, fizike ili psihike traume koje bi povratak mogao da izazove kod deteta, iil ako se dete, koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav, protivi povratku; nalaganje povratka deteta moe se odbiti i ukoliko bi to predstavljalo krenje osnovnih principa zatite ljudskih prava i osnovnih sloboda drave, kojoj je upuen zahtev, to predstavlja rezervu javnog poretka. Organi drave u koju je dete preseljeno ili u kojoj je zadrano, nee moi da reavaju o meritumu prava na staranje, posle prijema obavetenja o nezakonitom odvoenju ili zadravanju deteta, sve dok se ne utvrdi da su ispunjeni uslovi za vraanje deteta po konvenciji, ili dok ne protekne razuman period posle prijema obavetenja da nije podneta molba za primenu konvencije. injenica da je lice koje je odvelo ili zadralo dete izdejstvovalo odluku o pravu na staranje, koja je doneta ili je podobna da bude priznata u dravi iji organi treba da naloe povratak deteta, nee predstavljati osnov za odbijanje povratka deteta na osnovu konvencije. Konvencija propisuje, da e radi unapreivanja prava na vienje i ispunjenja svih uslova od kojih moe zavisiti ostvarivanje ovih prava, centralni izvrni organi drava ugovornica preduzeti korake za otklanjanje prepreka u ostvarivanju tih prava, kao to e i inicirati ili pomoi poretanje postupka radi organizovanja ili zatite ovih prava. 33. Pravo merodavno za obaveze izdravanja Ostvarivanje zakonskog izdravanja sa elementom inostranosti je veoma sloeno i u svakodnevnoj praksi veoma znaajno pitanje. Materiju zakonskog izdravanja ureuje itav niz multilateralnih konvencija. Obaveza zakonskog izdravanja proistie iz porodinog odnosa: braka, roditeljstva, srodstva i cilj joj je davanje jednog lica ( dunika izdravanja ) drugom licu ( poveriocu izdravanja ), radi podmirivanja potreba za ivot ovog drugog. Pitanja koja se postavljaju u vezi sa ovom obavezom, tiu se odnosa iz kojeg proistie obaveza izdravanja, same obaveze izdravanja i njenog ostvarivanja. Prvo pitanje koje se postavlja prilikom traenja adekvatnih kolizionih reenja u oblasti zakonskog izdravanja, jeste utvrivanje pravnih kategorija, ije bi se veze sa pojedinim pravnim podrujima posmatrale, da bi se jedna izabrala kao taka vezivanja za izbor merodavnog prava. Izabrane kategorije mogu biti ire kategorije porodinog prava, kao to su dejstva braka, posledice razvoda braka, meusobna prava i dunosti roditelja i dece i sl. Neka nacionalna prava izdvajaju pitanje izdravanja, kao poseban i jedinstven kolizioni problem, bez razlikovanja pojedinih kategorija lica izmeu kojih ta obaveza moe da postoji na osnovu zakona. Usvajanjem Hake konvencije o pravu koje se primenjuje na obaveze izdravanja iz 1973. godine, njene odredbe su postale deo MPP onih drava koje su konvenciju ratifikovale. Ni u pravu ex-Jugoslavije, ni u njenoj pravnoj nauci, nije postojala tenja da se obaveza izdravanja izdvoji kao posebno koliziono pitanje, koje trai jedno ili vie kolizionih reenja. Umesto toga, izdravanje se vezivalo za ire pravne kategorije, kao to su dejstva braka ili odnosi roditelja i dece, te bi se primenjivalo reenje putem kolizione norme, koja je vaila za tu iru kategoriju. Moe se razlikovati pet situacija, pet pravnih kategorija, koje ukljuuju odreene vidove obaveze izdravanja i koje imaju zaseban kolizioni tretman: 1. izdravanje meu branim

partnerima; 2. izdravanje u vanbranoj zajednici; 3. izdravanje izmeu roditelja i dece; 4. izdravanje izmeu usvojioca i usvojenika; 5. izdravanje izmeu ostalih srodnika. Kada je re o obavezi izdravanja izmeu roditelja i dece, postavlja se pitanje da li je opravdano primeniti isto koliziono reenje, bez obzira na to da li se kao poverilac pojavljuje roditelj ili dete. Favorizovanje deteta na kolizionom planu moe da se javi u dva vida. Koliziona norma moe da da prednost detetu, tako to ukazuje na pravo koje je kategorijalno i apstraktno najblie detetu, kao to bi bili lex nationalis i lex domicilii deteta. Interesi deteta mogu se tititi i na efikasniji nain, tako to bi koliziono pravilo ukazalo na pravo, koje je povoljnije za dete. ZMPP usvaja koliziono reenje koje u izvesnoj meri favorizjue dete. To znai da e se prema ZMPP primeniti pravo koje je blie detetu i u sluaju kada je ono dunik izdravanja. ZMPP se opredelio za blagu favorizaciju deteta na kolizionom planu. Koliziona norma daje izvesno preimustvo pravu koje je blie detetu, bez obzira da li je to pravo i stvarno povoljnije za dete. Ovo preimustvo na strani deteta se javlja samo supsidijarno, tj u sluajevima kada ne postoje uslovi za primenu drugih supsidijarno postavljenih taaka vezivanja, koja prethode i koja ne favorizuju dete. Po ZMPP prva taka vezivanja je zajedniki lex nationalis roditelja i deteta. Ako oni ne bi bili dravlani iste drave, slede tri supsidijarne take vezivanja: zajedniki domicil roditelja i deteta; ako nemaju zajedniki domicikl, primenjuje se pravo Srbije, ali pod pretpostavkom da bilo dete, bilo neko od roditelja ima dravljanstvo Srbije; na kraju, ako si ni jedna od ovih taaka vezivanja ne bi mogla primeniti, merodavan je lex nationalis deteta. Do favorizovanja deteta dolazi samo u sluaju da roditelji i deca nisu dravljani iste drave, da nemaju zajedniki domicil, niti je bilo ko od njih dravljanin Srbije. Na taj nain, zatita koja se prua detetu, ak i kada se ono javlja kao dunik obaveze izdravanja, ostaje bes svakog, iole praktinog znaaja. Sporovi o obavezi izdravanja meu krvnim srodnicima ( osim roditelja i dece ) i srodnicima po tazbini, koji sadre element inostranosti, veoma se retko javljaju pred domaim sudovima. Bilateralne konvencije koje je zakljuila naa zemlja, po pravilu ne reguliu ovaj vid izdravanja, sa izuzetkom Ugovora sa Maarskom, koji predvia kao taku vezivanja zakon dravljanstva poverioca izdravanja. U naoj teoriji je veoma mali broj eksplicitnih stavova. Ajzner i tempihar predlau da merodavno bude pravo dravljanstva dunika. Ovo reenje prihvata i ZMPP, koji kao taku vezivanja postavlja lex nationalis dunika izdravanja. Obaveza izdravanja izmeu usvojilaca i usvojenika izvori prava Srbije po ovom pitanju su ZMPP, a od bilateralnih konvencija, samo ona koja je zakljuena sa Francuskom. Po ovoj konvenciji, za dejstva usvojenja, pod koju kategoriju se podvodi pitanje izdravanja usvojioca i usvojenika, merodavan je lex nationalis usvojioca. ZMPP ini pokuaj da odredi pravo, koje ima jednake kontakte sa obe strane i usvaja sledee koliziono reenje: primarna taka vezivanja je zajedniki lex nationalis usvojioca i usvojenika. Ako nisu dravljani iste drave, prva supsidijarna taka vezivanja je zajedniki lex domicilii. Ako nemaju ni zajedniki domicil, merodavno je pravo Srbije, ako je bilo usvojilac, bilo usvojenik dravljanin Srbije. Ako se ne moe primeniti ni jedna od ovih taaka vezivanja, merodavan je lex nationalis usvojenika. Treba naglasiti da ZMPP odreuje merodavno pravo samo u pogledu pitanja, da li je usvojenjem zasnovan takav odnos izmeu usvojioca i usvojenika, koji ukljuuje i meusobno pravo i dunost izdravanja. 34. Usvojenje merodavno pravo U pogledu zasnivanja usvojenja, ukljuujui i saglasnost odreenih lica, u uporednom kolizionom pravu su primetne dve tendencije: lex fori i personalno pravo, najee u formi prava dravljanstva. Lex fori je tradicionalno reenje drava common law sistema. Van ovih zemalja ovo reenje javlja se i u vajcarskoj. Personalno pravo, kao merodavno za koliziona pitanja usvojenja, opravdano je statusnom prirodom usvojenja, dejstvima koja nastaju za usvojioca i usvojenika, vanou priznanja

odluke o usvojenju u drugim dravama. Konkretna reenja se mogu svesti na ona koja predviaju merodavnost prava dravljanstva usvojioca ili usvojenika uz primenu prava dravljanstva usvojenika u pogledu saglasnosti za usvojenje i na ona koja propisuju kumulativnu primenu prava dravljanstva usvojioca i usvojenika. Kumulacija moe biti i obina i distributivna. MPP Srbije u pogledu zasnivanja i prestanka usvojenja predvia merodavnost prava usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja, odnosno prestanka usvojenja. Ako je dravljanstvo usvojenika i usvojioca, ili usvojilaca razliito, propisana je kumulativna primena prava dravljanstva svakog uesnika u odnosu. ZMPP daje reenja za sledee situacije: 1. ako su usvojilac i usvojenik dravljani iste drave, merodavno je pravo njihovog zajednikog dravljanstva; 2. ako su usvojilac i usvojenik dravljani razliitih drava, merodavna su kumulativno prava obe drave; 3. ako brani partneri zajedno usvajaju, merodavni su kumulativno pravo dravljanstvva usvojenika i prava dravljanstva oba brana partnera. Kumulativna primena prava u ovim sluajevima oznaava obinu kumulaciju, to naelno oteava usvojenje, jer e ono biti mogue samo ako su ispunjeni stroi uslovi, koje propisuje bilo koje od merodavnih prava, ali ovaj nain primene prava obezbeuje punovanost usvojenja u dravama iji su akteri dravljani. Ove odredbe ZMPP odnose se i na prestanak usvojenja. . Nedostatak je to se ne pravi razlika izmeu ponitaja i raskida usvojenja. Ponitaj moe da usledi iz razloga koji postoji u vreme zasnivanja usvojenja, ukoliko nije ispunjen neki od uslova koji je propisan merodavnim pravom. Raskid usvojenja je, obino, izazvan razlogom koji nastane u toku trajanja odnosa izmeu usvojioca i usvojenika, te se u pogledu dozvoljenosti raskida i njegovih konkretnih razloga moe smatrati opravdanim primena prava, koje je merodavno za dejstva usvojenja. Pravo Srbije daje osnova za primenu istog prava koje je merodavno i za zasnivanje usvojenja, s tim to pri raskidu usvojenja merodavno pravo odreuje dravljanstvo u vreme kada se raskid zahteva. Formu usvojenja treba ceniti prema pravu mesta gde se usvojenje zasniva. Prema pravu Srbije, ovo pravo nema alternative u obliku lex causae i ono je posledica shvatanja da usvojenje ne moe punovano nastati bez uea nadlenog dravnog organa. Merodavno pravo za dejstva usvojenja zasnivanje usvojenja ima za cilj da se izmeu usvojioca i usvojenika uspostavi odnos roditelja i deteta. Dejstva usvojenja e opredeliti kakav e biti odnos izmeu usvojioca i usvojenika i njegovih srodnika, odnos izmeu usvojiocca i usvojenika i njegovih potomaka, kakav e biti sadraj roditeljskog prava, kakve e biti posledice usvojenja u naslednom pravu, kakve e biti posledice usvojenja u oblasti usvojenja u branom pravu. Posle punovanog zasnivanja usvojenja izmeu usvojioca i usvojenika nastaje trajan odnos. Kakav e taj odnos biti i kakve e posledice proizvoditi u oblasti porodinog i naslednog prava, zavisi od dejstva usvojenja i ona su nepromenljiva sve vreme trajanja usvojenja. Dakle, ukoliko je pravo zajednikog prebivalitta u vreme zasnivanja usvojenja, kao merodavno pravo za dejstva usvojenja, definisalo taj odnos kao potpuno usvojenje, usvojenik stie status branog deteta usvojioca, sa svim posledicama u porodinopravnim i naslednopravnim odnosima. Taka vezivanja za dejstva usvojenja je stalna, ne izaziva mobilni sukob zakona, odnosno kasnije promene injenica ne utiu na sadraj odnosa. Za realizaciju prava i dunosti izmeu usvojioca i usvojenika, iji je osnov u usvojenju, merodavno je pravo u pogledu odnosa izmeu roditelja i dece, u pogledu nasleivanja, u pogledu odreivanja linog imena, dravljanstva, itd. Da li e npr. usvojilac moi da ostvari izdravanje od usvojenika, zatim da li e usvojenik moi da se pojavi kao nuni naslednik usvojioca, to su pitanja prava koje je merodavno za izdravanje, odnosno nasleivanje. Meutim pravo koje je merodavno u vreme zasnivanja usvojenja za dejstva usvojenja, treba da da odgovor da li izmeu usvojioca i usvojenika postoji takav tip usvojenja, koji omoguuje izdravanje, odnosno nasleivanje. Drave pristailce merodavnosti lex personalis, favorizuju primenu lex nationalis usvojioca, da bi se iskljuila mogunost divergentnih ( razilazeih ) reenja, koaj bi se

pojavila uskled kumulacije personalnih prava, ali ima primera i za norme, koje kao taku vezivanja postavljaju injenicu zajedniku i za usvojioca i za usvojenika. Po ZMPP taka vezivanja je injenica, koja je zajednika i za usvojioca i za usvojenika. Supsidijarna reenja su sledea: 1. pravo zajednikog dravljanstva usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja usvojenja; 2. pravo zajednikog prebivalita usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja usvojenja, ukoluko su dravljani razliitih drava; 3. pravo Srbije, ako u vreme zasnivanja usvojenja, usvojilac i usvojenik nisu dravljani iste drave, niti imaju prebivalite u istoj dravi, a jedan od njih je dravljanin Srbije; 4. pravo drave iji je dravljanin usvojenik, ako u vreme zasnivanja usvojenja, usvojilac i usvojenik nisu dravljani iste drave, niti imaju prebivalite u istoj dravi, a ni jedan od njih je dravljanin Srbije. 35. Nasleivnje merodavno pravo U meunarodnom naslednom pravu, veoma su uestani sukobi zakona koji nastaju iz razloga to prava razliitih drava, na razliite naine odreuju krug naslednika i to na razliite naine ograniavaju slobodu raspolaganja imovinom za sluaj smrti. Razlike postoje i u nainu ureivanja pitanja momenta prelaska zaostavtine na naslednike, zatim u pogledu ustanove nunog dela, gde recimo u nekim pravima ne postoji nuni deo, te sloboda testatora u tom pogledunije podvrgnuta nikakvim ogranienjima. Problematika forme testamenta predstavlja, takoe, veoma est povod sukoba zakona. est uzrok sukoba zakona je i uzrast potreban za sastavljanje testamenta. Nasleivanje sa elementom inostranosti postavlja probleme i u drugim domenima MPP, kao to su oblast sukoba jurisdikcija i prava stranaca da stupaju u privatnopravne odnose. U oblasti nasleivanja, problem kvalifikacije se esto javlja pri razgranienju naslednopravnih i linopravnih odnosa. Statusna i naslednopravna pitanja su esto povezana i uslovljavaju jedna druge i neretko se javlja dilema da li jedan problem treba shvatiti kao statusno, naslednopravno ili porodinopravno pitanje. Sporno je i to da li se u pogledu sposobnosti za nasleivanje, primenjuje pravo koje je merodavno za lini status, ili pravo koje je merodavno za nasleivanje. Problem kvalifikacije se esto javlja i u vezi sa nunim delom, koji se u nekim pravima tretira kao naslednopravna, a u nekim kao obligacionopravna kategorija. Izvori meunarodnog naslednog prava u Srbiji U pravnoj istoriji posle II svetskog rata, savezni Zakon o nasleivanju iz 1955. godine, bio je prvi izvor meunarodnog naslednog prava. Taj zakon je sadrao savremene kolizione norme, koje su izdrale proveru prakse. Nakon donoenja ustavnih amandmana iz 1971. godine, formalno je prestala vanost kolizioni normi Zakona o nasleivanju, ali su se one i dalje primenjivale sve do donoenja ZMPP. ZMPP je uz manje modifikacije preuzeo koliziona reenja biveg saveznog Zakona o nasleivanju, tako da se moe rei da postoji kontinuitet kolizionih pravila u oblasti nasleivanja. Pored ZMPP, izvor prava ine i pravila nekih meunarodnih sporazuma. U znatnom broju bilateralnih konvencija koje je zakljuila biva Jugoslavija, sadrana su i pravila o odreivanju merodavnog prava za naslednopravne odnose. Ratifikovane su i dve multilateralne konvencije, koje ureuju pitanja testamentranog nasleivanja. To su Haka konvencija o sukobima zakona u pogledu testamentarnih odredaba iz 1961. godine i Konevencija o jednoobraznom zakonu o obliku meunarodnog testamenta, koja je doneta pod okriljem OUN 1973. godine. Haka konvencija primenjuje se bez obzira na reciprocitet i ratifikacijom je postala sastavni deo naeg meunarodnog naslednog prava i primenjuje se bez obzira na to da li ostavilac, naslednici ili zaostavtina, pripadaju ili ne pripadaju nekoj drugoj dravi potpisnici konvencije. U uporednom MPP postoje dva osnovna koncepta pri odreivanju merodavnog prava za naslednopravne odnose. Prema jednom konceptu, najvanije je da se na raspravljanje zaostavtine primenjuje jedno pravo, bez obzira na to da li se razni delovi zaostavtine nalaze u raznim dravama i bez obzira na to da li zaostavtinu ine pokretne ili nepokretne stvari. To je princip jedinstvene zaostavtine. Meu

pristalicama ovog pristupa vlada nepodeljeno miljenje da to jedno pravo treba da bude personalno pravo ostavioca. U pogledu preciziranja koje je personalno pravo ostavioca, javljaju se poznate razlike izmeu drava koje primat daju domicilu i drava koje primat daju dravljanstvu. Pristalice podeljene zaostavtine ne tee ka tome da se razliiti delovi zaostavtine podvrgavaju razliitim pravima, ali prihvataju takvu podelu, da bi se mogao uvaiti princip da se na nekretnine primenjuje uvek pravo one zemlje, gde se nekretnina nalazi. Pravo Srbije stoji, u principu, na pozicijama jedinstvene zaostavtine, s tim da se nekad dozvoljava odstupanje odd tog principa. U bilateralnim konvencijama exJugoslavije isto preovlauje princip jedinstvene zaostavtine, ali postoje i odreeni izuzeci, kao to su npr. ugovori sa Mongolijom i bivim SSSR, u kojima je prihvaen princip podeljene zaostavtine. Izvesno odstupanje od principa jedinstvene zaostavtine postoji u jo nekim bilateralnim konvencijama, ali po samo jednom specifinom pitanju, a to je zaostavtina bez naslednika. U konvencijama sa bivom SSR, Mongolijom, Rumunijom i bivim SSSR predvieno je da u sluaju zaostavtine bez naslednika, nekretnine pripadaju dravi iji je ostavilac bio dravljanin. U ugovorima sa Bugarkom i Maarskom reenje je formulisano neto drukije. Nije postavljeno direktno pravilo o tome kome pripada zaostavtina, ve je predvieno da e se u odsustvu naslednika nasleivanje pokretne imovine vriti prema lex nationalis ostavioca, a nekretnina prema zakonu zemlje gde se nekretnina nalazi. U meunarodnom naslednom pravu postoji mogunost izbora merodavnog prava od strane ostavioca, meutim taj izbor je ogranien. Mogunost izbora prava propisuje se i za zakonsko nasleivanje, pod uslovom da je ostavilac i u vreme smrti zadrao vezu sa dravom za ije se pravo bio opredelio. Izbor se ograniava i na taj nain, to se dejstvo izabranog naslednog prava ne prostire na odreene imperativne norme prava, koje bi bilo merodavno u nedostatku izbora. ZMPP, kao opti izvor merodavnog prava za nasleivanje sa elementom inostranosti ovu oblast regulie na sledei nain: za nasleivanje je merodavno pravo drave, iji je dravljanin bio ostailac u vreme smrti. Za sposobnost za pravljenje testamenta, merodavno je pravo drave ije je dravljanstvo imao zavetalac imao u momentu sastavljanja testamenta. Koliziona norma za zakonsko nasleivanje u Srbiji je lex nationalis ostavioca u vreme smrti. U sluaju da je ostavilac u momentu smrti imao vie dravljanstava, srpskim dravljaninom e se smatrati ukoliko je pored stranog imao i dravljanstvo Srbije. Bipatrid koji ima dva ili vie stranih dravljanstava, smatrae se dravljaninom one drave u kojoj je ima prebivalite, a ako nema prebivalite ni u jednoj od drava, smatrae se dravljaninom one drave sa kojom je u najtenjoj vezi. Ukoliko ostavilac u momentu smrti nije imao dravljanstvo ni jedne drave. Lex nationalis kao taka vezivanja, zamenjuje se sa lex domicilii, a ako nema ni domicil, onda je merodavno pravo njegovog boravita. Ukoliko nema ni boravite, merodavno je pravo Srbije. ZMPP otvara mogunost primene ranvoa. Do uzvraanja i upuivanja e uvek doi, kada propisi strane zemlje, iji je dravljanin ostavilac predviaju da se ima primeniti zakon zemlje u kojoj je ostavilac imao domicil, a ostavilac je u momentu smrti imao domicil u Srbiji ili u nekoj treoj dravi. Putem ranvoa, domai sud moe doi u situaciju da na razliite delove zaostavtine primenjuje razliita prava, iako je u Srbiji prihvaena koncepcija jedinstvene zaostavtine. Situacija moe biti naroito oteana ukoliko ostavilac ima nekretnine u vie zemalja, a prava tih zemalja imaju razliita stanovita po bitnim pitanjima nasleivanja. Zakon o nasleivanju iz 1955. godine predviao je i retorziju pri odreivanju merodavnog prava za nasleivanje. Ona je znaila da je primena stranog prava na raspravljanje zaostavtine stranog dravljanina, bila uslovljena time to se pred sudovima zemlje iji je ostavilac bio dravljanin, na raspravljanje zaostavtine jugoslovenskih dravljana primenjivalo pravo Jugoslavije. ZMPP ne sadri pravilo o retorziji u oblasti odreivanja merodavnog prava i primenjivanja stranog prava koje je odreeno kao merodavno, pa tako ni u oblasti naslednopravnih odnosa.

Pravo dravljanstva ostavioca u vreme smrti je lex causae za naslednopravna pitanja.Postoje, meutim, odreena pitanja koja se pojavljuju kao pretpostavke za nasleivanje, a po svojoj prirodi ne spadaju pod lex causae, ili je sporno da li spadaju pod lex causae. Smrt fizikog lica i postojanje njegove imovine su pretpostavke za nasleivanje. Smrt fizikog lica ima poseban znaaj u sluaju proglaenja nestalog lica umrlim ili nestalim. Da li e posledica proglaenja lica umrlim ili nestalim dovesti do otvaranja naslea, o tome ne odluuje pravo merodavno za nasleivanje, ve pravo merodavno za pravnu sposobnost tog lica. Druga sporna situacija jesu komorijenti. Za utvrivanje vremena smrti, tj. vremena prestanka pravne sposobnosti, merodavno je pravo, koje ureuje lini status lica. Bitno pitanje za nasleivanje jeste i postojanje imovine ostavioca. Odgovor na pitanje ta ini ostavinsku masu, ne daje lex causae za naslednopravne odnose, ve pravo koje je merodavno za dotino imovinsko pravo. Lex causae za nasleivanje odreuje osnov pozivanja na naslee: zakon, testament ili drugi oblik raspolaganja imovinom za sluaj smrti ( npr. ugovor o nasleivanju ). Lex causae za nasleivanje odreuje sledea pitanja: krug lica koja mogu biti pozvana na naslee, zakonski nasledni red, veliina delova, trenutak sticanja nasledstva, iskljuenje od nasleivanja, odnosi sanaslednika, odgovornost za dugove ostavioca, da li je imovinska masa zaostavtina bez naslednika, itd. Merodavno pravo u pogledu testamentarne sposobnosti prema ZMPP u pogledu ovog pitanja, merodavno je pravo drave, iji je dravljanin bio ostavilac u momentu sastavljanja testamenta. Pitanja koja su nesporno obuhvaena ovom kolizionom normom, odnose se na minimalnu starosnu granicu za raspolaganje imovinom za sluaj smrti i na sposobnost za rasuivanje ostavioca. Sudbina raspolaganja imovinom za sluaj smrti, zavisie od vremena kada je raspolaganje uinjeno. Ukoliko je u vreme sastavljanja testamenta, testator po pravu svog dravljanstva bio ogranieno sposoban zbog svojih godina, ili je po tom pravu imao potrebnu sposobnost za rasuivanje, njegovo kasnije stanje nee uticati na punovanost testamenta po osnovu sposobnosti. Ni promena dravljanstva posle izvrenog raspolaganja nema uticaja na punovanost testamenta. Testamentarna sposobnost se, kao kolizioni problem, postavlja i u momentu modifikacije ili opoziva testamenta. Merodavno pravo u pogledu sadraja tetamenta ZMPP primenjuje isto pravo kao i u pogledu zakonskog nasleivanja, to proizilazi iz injenice da ne pravi razliku izmeu razliitih osnova pozivanja na naslee. To znai , sadrinska pitanja i punovanost testamenta procenjuju se prema pravu dravljanstva testatora u vreme njegove smrti. . Imajui u vidu da se sposobnost za sastavljanje testamenta ceni prema dravljanstvu testatora u vreme sastavljanja testamenta, a sadrinska punovanost, prema dravljanstvu u momentu smrti, mogue je da se ova dva pitanja cene po razliitim pravima, ukoliko je nakon sastavljnja testamenta nastupila promena dravljanstva. Lex nationalis ostavioca u momentu smrti odreuje sledea bitna pitanja: slobodu raspolaganja i oblike raspolaganja imovinom za sluaj smrti, ogranienje kruga lica koji mogu biti univerzalni ili singularni sukcesori, odreivanja kruga lica koja su nuni naslednici i veliina nunog dela, odgovornost za ostavioeve dugove, iskljuenje i lienje nunih naslednika, odreivanje izvrioca testamenta, uslovi nitavosti testamenta, itd. Merodavno pravo u pogledu forme testamenta Pravo Srbije je u pogledu forme testamenta preuzelo pravila Hake konvencije o sukobima zakona u pogledu testamentarnih odredaba iz 1961. godine. Karakteristika konvencije jeste, da se ona primenjuje bez obzira na reciprocitet. Haka konvencija je postala deo opteg kolizionog prava Srbije. Odredbe domaeg prava, koje su donete pre ili posle stupanja na snagu konvencije, ostae na snazi samo ako predviaju da e testament vaiti, ako je sainjen u obliku koji je propisan u nekom pravu, koje se ne nalazi meu pravima koje alternativno navodi konvencija. Pojedina zakonodavstva mogu, dakle, da proire svoju listu prava po kojima e se alternativno ceniti oblik testamenta. ZMPP sadri jednu takvu alternativu, a to je lex fori, odnosno pravo Srbije. Prema

vaeem pravu Srbije, tj prema Hakoj konvenciji i ZMPP, testament e u pogledu forme biti punovaan, ukoliko ispunjava uslove propisane po jednom od sledeih prava: 1. pravo mesta gde je testament sastavljen; 2. pravo drave iji je dravljanin bio ostavilac u vreme sastavljanja testamenta; 3. pravo drave iji je dravljanin bio ostavilac u momentu smrti; 4. pravo drave u kojoj je ostavilac imao domicil u vreme sastavljanja testamenta; 5. pravo drave u kojoj je ostavilac imao domicil u momentu smrti; 6. pravo drave u kojoj je ostavilac imao boravite u vreme sastavljanja testamenta; 7. pravo drave u kojoj je ostavilac imao boravite u vreme smrti. Pored ovih sedam alternativa, predviena j i osma, kada su u pitanju nekretnine, a to je mesto nalaenja nekretnina. Time je donekle prihvaena ideja podeljenje zaostavtine, jer je zamislivo da testament bude punovaan samo prema pravu zemlje gde se nalazi nekretnina. U tom sluaju testament bi vaio u odnosu na nekretnine, a ne bi vaio u pogledu ostale imovine. ZMPP preuzetim pravilima Hake konvencije pridodaje jo jednu, devetu alternativu, a to je lex fori, tj. pravo Srbije. Testament e biti punovaan, ako je punovaan po bilo kojem od ovih prava.Treba ukazati na jo jedno pitanje u vezi sa odnosom domaeg prava i Hake konvencije. Prema formulaciji lana 1 merodavno je unutranje pravo, na koje ukazuju alternativne take vezivanja. To se tumai time, da je na taj nain iskljuena primena MPP tih zemalja, odnosno iskljuen je ranvoa. ZMPP, na alost, nije preuzeo ovo preciziranje, te je ostalo otvoreno pitanje da li u ovom sluaju vai opte pravilo o ranvoa. Prilikom tumaenja ZMPP, treba voditi rauna o pravilima Hake konvencije koja je ratifikovana, te je njena primena meunarodna obaveza Srbije. To znai da se ne moe primenjivati uzvraanje ili upuivanje na dalje pravo, prilikom odreivanja merodavnog prava za oblik testamenta. 36. Kolizione norme za stvarnopravne odnose na nekretninama i pokretnim stvarima U sluaju kada se jedan stvarnopravni odnos vezuje za vie zemalj, kolizione norme su pozvane da odrede pravo drave, po ijim e se normama ceniti sticanje, sadraj i prestanak stvarnog prava. Osnovno koliziono reenje je lex rei sitae zakon mesta nalaenja stvari.Ako je po pravu mesta nalaenja stvari, neka stvar npr. pokretna i van prometa i sudija u Srbiji smatrae je takvom, mada po domaim standardima to ne bi bilo tako. Urazliitim zakonodavstvima pojedini tipovi svojine ( dravna, privatna ), podleu razliitim reimima. Dalje, pojedini pravni sistemi, klasifikuju stvari na razliite naine, pa se moe desiti da je jedna stvar u fokusu jednog pravnog sistema pokretna, a u fokusu drugog nepokretna. Isto vai za podelu na res extra comercium i res in comercio, kao i za ogranienja u pogledu pojednih stvari. Kda je re o derivativnom sticanju svojine, razlikuju se etiri osnovna sistema sitcanja. Po prvom ( Srbija, vajcarska ), sem iustus titulusa ( npr. ugovor o kupoprodaji ), potrebna je i predaja stvari da bi do prenosa vlasnitva dolo ( za nepokretnosti modus aquirendi je upis u zemljine knjige ). Drugi sistem ( Nemaka ) slian je prvom, a razlikuje se po tome to je predaja samostalan i apstraktan pravni posao, kojim se prenosi svojina bez obzira na eventualnu nitavost titulusa, ime se tite tree lica. U sledeem sistemu ( Francuska, Italija, Poljska ) ugovor ima translativno dejstvo u odnosu na ugovarae, pod uslovom da je re o individualno odreenoj ili individualizovanoj stvari. Po engleskom sistemu sticanja ( kao i u SAD ) od sporazuma stranaka zavisi kada e svojina prei na sticaoca, da li samim ugovorom ili kasnije. U pogledu sticanja od nevlasnika takoe su uoljive razlike u uporednom pravu. Npr. eko pravo uopte ne poznaje ovu mogunost, rusko ga ograniava na sluaj da je vlasnik stvar poverio drugom licu. Slino predvia i nemako pravo. Najliberalnija prava ( francusko i vajcarsko ) dozvoljavaju mogunost sticanja svojine od nevlasnika i na ukradenim i izgubljenim stvarima, s tim to raniji vlasnik ima pravo vindiciranja u roku od tri ( francusko ) i pet ( vajcarsko) godina od dana krae ili gubitka stvari, ponekad uz obavezu regresa. Dalje primetne razlike su u pogledu

sticanja svojine odrajem i to, po pitanju tipova odraja, pretpostavki odraja i pravila o zastoju, prekidu i priraunavanju vremena potrebnog za odraj. Stvarna prava na nekretninama Kada je re o stvarnim pravima na nekretninama opte je prihvaena taka vezivanja lex rei sitae. Ovakva solucija ima vie opravdanja. Istie se, pre svega, kao naelan razlog, da su nekretnine deo suverene drave, te se ne moe dozvoliti da se njihov status procenjuje po nekom drugom pravu, a ne prema pravu suvereniteta iji su deo. Nekretnine mogu biti posebno relevantne i za bezbednost jedne zemlje, te je logino da se nad njima zadrava kontrola domaeg prava. Postoje i praktini obziri koji opravdavaju primenu lex rei sitae na nepokretnosti. Sticanje, gubljenje i menjanje stvarnih prava na nekretninama vezuje se, gotovo u svim dravama, za neke slubene radnje organa drave, gde se nalaze nekretnine. Ako bi se primenilo pravo koje ne predvia te slubene radnje, ili predvia drukije slubene radnje, odgovarajui organi ne bi mogli da sprovedu potrebne formalnosti, to znai da ne bi dolo do konstituisanja stvarnog prava sa punim dejstvom. Stvarna prava na nekretninama cene se, prema tome, prema pravu zemlje gde se nepokretnost nalazi. Zakon odluuje o tome koja se stvarna prava mogu konstituisati na predmetnoj nekretnini. Isto pravo odluuje koji uslovi moraju biti ispunjeni za sticanje prava, prenos i njegov prestanak. Odnos merodavnog prava kada je re o relacijama vie nekretnina Iako je taka vezivanja lex rei sitae, ono ipak nije u svakoj situaciji dovoljan putokaz do merodavnog prava. Posebne tekoe nastaju kada je re o pravima, koje se vezuju za vie nekretnina, meu kojima se na taj nain uspostavljaju neke relacije. U stvarnim slubenostima tangirane su dve nekretnine povlasno i posluno dobro. Slino je i u susedskim pravima. Problem se javlja kada se nekretnine nalaze u razliitim zemljama. Tada pravilo lex rei sitae istovremeno ukazuje na dve drave, na dva prava. Ako su u pitanju stvarne slubenosti pod zakonom mesta nalaenja stvari, moe se podrazumevati i zakon drave gde se nalazi posluno dobro, ali i zakon drave gde se nalazi povlasno dobro. Drave u kojima se nalaze nekretnine, mogu imati razliita pravila, koja dovode do razliitih reenja postavljenog stvarnopravnog pitanja. Postoje oblici slubenosti, koje neka prava poznaju, a druga ne; razlikuju se uslovi za sticanje, odnosno gubljenje stvarnih slubenosti. Slino je i sa susedskim pravima. Neka prava poznaju, a neka ne poznaju odreene oblike susedskog prava. U naem pravu se javilo, npr, specifino susedsko pravo, po kome je vlasnik radiodifuznog prijemnika mogao, pod odreenim uslovima, da na krovu susedne zgrade postavi antenu. Bilo bi logino da se da primat pravu drave, gde se nalazi ona nekretnina, koja trpi izvesna ogranienja. To bi u stvarnim slubenostima bilo pravo drave gde se nalazi posluno dobro. Iz principa restrikcije slubenosti, takoe bi se mogao izvesti argument u prilog shvatanju da se pod lex rei sitae u pitanju stvarnih slubenosti podrazumeva mesto nalaenja poslunog dobra. Na taj nain bi bila onemoguena ogranienja svojine, koja ne poznaje pravo zemlje u kojoj se nalazi predmet svojine, koja se ograniava. Najzad, okolnost, da nekretnine predstavljaju deo dravne teritorije, takoe sugerie ovakvu soluciju. Nisu ugroeni vitalni interesi drave i obziri suverenosti. Sa druge strane, ti interesi i obziri mogu biti ugroeni u obrnutoj situaciji, tj. kada bi se donela meritorna odluka, ne uzimajui u obzir propise zemlje u kojoj se nalazi nekretnina na kojoj se ograniava svojina. Isto reenje se moe predloiti u pogledu onih susedskih prava, koja su jednosmerna, u kojima se moe razlikovati jedna nekretnina, iji vlasnik trpi ogranienja i druga nekretnina, iji vlasnik koristi ovlaenja. U takvim sluajevima za lex rei sitae valja smatrati propise zemlje u kojoj se nalazi nekretnina na kojoj se ogrniava svojina. Ako je re o susedskim pravima, koja se izraavaju kroz uzajamna ogranienja svojine, ona bi mogla nastati samo ako ih poznaju obe leges rei sitae. U pogledu uslova vrenja susedskog prava, meutim i u potonjem sluaju bi se primenjivalo pravo zemlje u kojoj se nalazi nekretnina, iji vlasnik trpi izvesna ogranienja.

Stvarna prava na pokretnim stvarima U pogledu stvarnih prava na pokretnim stvarima lex rei sitae je vladajue, ali ne i jedino koliziono reenje. Kao alternativa javlja se: princip mobila persona sequuntur ( pokretnosti prate linost ), koji dovodi do primene personalnog prava ( prava dravljanstva ili prava domicila ) vlasnika pokretne stvar; u nekim pravima lex rei sitae je u potpunosti ili delimino zamenjen sa lex loci actus, pravom zemlje u kojoj se preduzima pravni posao, koji se odnosi na nepokretnost; u novijem angloamerikom pravu javlja se i ideja najtenje povezanosti; postoji i predlog da odreenu ulogu dobije autonomija volje, to bi moglo da doprinese efikasnijem reavanju nekih problema, kao to su tekoe u vezi sa res in transitu ili mobilni sukob zakona. Ipak, lex rei sitae je danas vladajua taka vezivanja u svim evropskim i velikoj veini ostalih svetskih prava. Ovo reenje prihvaeno je i u naem ZMPP. Posebne kolizione probleme namee promena mesta nalaenja stvari, zatim stvari u tranzitu, kao i stvarnopravni poloaj osnovnih sredstava prevoza. Promena mesta nalaenja stvari lex rei sitae spad u tzv. promenljive take vezivanja, to daje povoda mobilnom sukobu ( conflict mobile). Postavlja se pitanje koji je momenat mesta nalaenja stvari merodavan, odnosno koji e se zakon primeniti, kao zakon mesta nalaenja stvari, originalan ( raniji ) ili aktualan ( kasniji ), ako stvar menja svoj poloaj, pa se u jednom momentu nalazi u jednoj dravi, a u drugom momentu u drugoj. Primeri: 1. uvoznik iz Srbije kupuje vagon farmerki u Maarskoj, dogovoreno je da isporuka bude u Novom Pazaru. Meutim roba ne stie do naeg uvoznika, jer nestaje dok voz stoji u Segedinu. Postavlja se pitanje ija je teta? teta svakako pogaa, vlasnika, ali treba utvrditi ko je bio vlasnik u momentu kada se teta dogodila. Pretpostavimo da po maarskom stvarnom pravu, svojina prelazi na kupca izdvajanjem robe koja je namenjena kupcu, te po tome teta ide na teret naeg uvoznika. Prema naim pravilima, svojina prelazi na kupca tek predajom stvari, a to je trebalo da usledi nakon to roba stigne u Novi Pazar. Prema tome, po naem pravu teta pogaa maarskog izvnoznika. Pitanje se reava pred naim sudom. Na sudija polazi od srpskih kolizionih normi, da bi utvrdio da li e biti merodavno nae ili maarsko pravo u pogledu prelaza svojine. Poto naa taka vezivanja upuuje na mesto nalaenja stvari, a to je Maarska, primenie se maarsko pravo i na uvoznik e se smatrati vlasnikom, te e teta pogoditi njega. 2. u literaturi se esto kao primer navodi sluaj kada graanin drave, koja ne postavlja posebno teke uslove za sticanje od nevlasnika, stekne stvar od nevlasnika u dravi u kojoj su ti uslovi oteani ili gde ak uopte nema sticanja od nevlasnika, a zatim donese stvar u svoju dravu. Prema prvom lex rei sitae postoje uslovi za sticanje svojine, prema drugom ne. 3. esto se javlja i mnogo je diskutovan mobilni sukob zakona u vezi sa odrajem, naroito ako stvar, koja je predmet odraja prelazi iz drave gde je predvien dui rok za usucapio ( odraj ) u dravu gde je taj rok krai ili obrnuto. 4. u praksi je veoma znaajno pitanje ostaje li punovano zalono pravo, ili drugo stvarno pravo na tuoj stvari, kada stvar dospe u zemlju, koja takvo pravo na tuoj stvari ne poznaje. Problemom mobilnog sukoba zakona bavio se Institut za MPP i u svojoj Rezoluciji kae da prava koja su se valjano stekla na stvari dok se ona nalazila na jednoj odreenoj teritoriji, treba da se potuju, kada se stvar naknadno nae na drugoj teritoriji. Rezolucija instituta ima u vidu jednu od osnovnih situacija u kojima se javlja conflit mobile u pogledu stvarnih prava. To je situacija kada se stvar premeta sa podruja na kojem postoje uslovi za oformljenje odreenog stvarnog prava ili stvarnopravnog dejstva, na podruje na kome ti uslovi ne postoje. U drugoj osnovnoj situaciji stvar se premeta iz zemlje u kojoj ne postoje uslovi za oformljenje stvanog prava ili stvarnopravnog dejstva u zemlju, po ijem pravu ti uslovi postoje.

U pogledu prve situacije, ideje iz rezolucije danas imaju iroku podrku u teoriji i prihvaene su mahom u svim zakonodavstvima u kojima se to pitanje eksplicitno regulie. U pogledu druge situacije, retko se zauzimaju eksplicitna stanovita i unutar nje posebnu tekou predstavlja odraj. Ni kod odraja ne bi bilo prihvatljiva primena novog lex rei sitae, ako na ranijem mestu nalaenja stvari nije stvoreno ni pravno stanje koje vodi odraju. Tekoe nastupaju kada je takvo stanje stvoreno, eka se protek roka, a stvar dospe na podruje novog lex rei sitae, po kome je taj rok protekao ili e ubrzo protei. Koncepcijski bi bilo mogue smatrati da se time ostvaruej preostali uslov za odraj, ali bi se time otvorila vrata moguim zloupotrebama. ZMPP na alost ne sadri pravila koja bi postavila koliziono reenje za sluaj da dode do promene mesta nalaenja stvari. Predlau se sledea reenja: 1. razliite tekoe i razliiti obziri koji se vezuju za pojedine oblike conflit mobile ukazuju da nije preporuljivo traiti jedinstveno reenje svih kolizionih problema, koji nastaju usled promena mesta nalaenja stvari; 2. u sluajevima kada se stvar premeta iz drave gde postoje uslovi za oformljenje ( ili gubljenje ) stvarnog prava u dravu po ijem se pravu trae dodatni uslovi, treba uzeti da je merodavno pravo ranijeg mesta nalaenja stvari; 3. u sluajevima kada se stvar premeta iz drave po ijem pravu se nisu stekli svi uslovi za sticanje stvarnog prava u dravu po ijim normama je stvarno pravo ve steeno, doi e do formiranja stvarnopravnog efekta samim premetanjem stvari u dravu ije pravo predvia blae uslove, ali pod pretpostavkom, da je prema pravu ranijeg mesta nalaenja stvari ve stvoreno pravno stanje, odnosno pravna nada; 4. ako se stvar premeta iz zemlje u kojoj su uslovi za formiranje stvarnog prava stroi, u zemlju gde su ti uslovi blai, a u prvoj zemlji nije stvoreno nikakvo pravno stanje, stvarnopravni efekat ne moe nastati prostim premetanjem stvari; 5. navedena pravila ( 1-4 ) mogu vaiti i u pogledu odraja, s tim to e se rezultati ponekad korigovati ustanovom fraus legis u sluaju kada se odraj dovrava pod povoljnijim lex rei sitae. 37. Res in transitu stvari u prevozu Pod stvarima u prevozu treba podrazumevati robu koja je u prevozu i nalazi se na teritoriji drave koja nije ni zemlja odailjanja ( izvozna ), ni zemlja opredeljenja ( uvozna ) ili se nalazi u niijem prostoru, tj. na otvorenom moru ili u vazdunom prostoru iznad njega. Problem stvari u prevozu nastaje u onom periodu u kome se stvar nalazi izmeu zemlje odailjanja i zemlje opredeljenja i to samo ukoliko se u tom vremenu zakljui odreeni pravni posao, iji je cilj konstituisanje nekog stvarnog prava na toj stvari. S obzirom na to da se stvarnopravna dejstva jednog ugovora procenjuju po lex rei sitae, s jedne strane i da je kontakt res in transitu sa teritorijom drave kroz koju prolazi sasvim privremen i povrsan, s druge strane, postavlja se pitanje ima li i dalje opravdanja da se ostane pri istom reenju. Take vezivanja za stvari u tranzitu meu zakonskim tekstovima u uporednom pravu koji eksplicitno predviaju posebno reenje za res in transitu je Zakon o meunarodnom privatnom pravu eke, koji istie kao taku vezivanja mesto iz koga je stvar poslata. Specifinu soluciju usvaja Graanski zakonik panije iz 1974. godine, istiui mesto odailjanja kao taku vezivanja, ali doputajui strankama da izriito ili preutnom autonomijom volje izaberu pravo mesta opredeljenja. U teoriji najvie pristalica ima opredeljenje lex loci destinationis, to prihvata i naa teorija. ZMPP takoe prihvata lex loci destinationis. Prihvatajui ovo reenje, potrebno je uiniti nekoliko ograda. Ova taka vezivanja je posebno opravdana kada je re o stvarnopravnim efektima na bazi pravnih poslova, koji se zakljuuju dok se stvar nalazi u tranzitu. Neto je drukija situacija, kada je pravni posao zakljuen pre nego to stvar postane res in transitu, tj pre nego to se nae na terioriji zemlje koja nije ni drava odakle je poslata, niti drava opredeljenja. U takvom sluaju i dalje postoje

snani razlozi da se ne primeni pravo tranzitne zemlje kao lex rei sitae, ali ibi umesto primene zakona zemlje opredeljenja u svakom sluaju, reenje valjalo traiti u principima pomou kojih se reava mobilni sukob. To znai da ako je, npr re o sticanju svojine, a uslovi za sticanje svojine su ve ispunjeni u polaznoj zemlji prema propisima te zemlje, nema razloga za primenu lex loci futuris u pogledu sticanja svojine. Isto reenje bilo bi pogodno i za odraj u vezi sa res in transitu. Nestaje opravdanje za primenu lex loci destinationis ako se tranzit prekine, ako je re o nekom drugom izvrnom aktu, ako je re o zakonskoj zalozi na stvari u korist, npr eleznice tranzitne drave. Tada valja ostati na primeni opteg kolizionog pravila za stvarna prava, lex rei sitae. U teoriji se se takoe smatra da nestaje osnova za primenu lex loci destinationis u sluaju da stvari putuju skupa sa vlasnikom ili draocem. Za takve sluajeve se kao taka vezivanja predlae lex rei sitae ili lex nationalis vlasnika, odnosno draoca. Ova pravila mogu biti inkompatibilna sa solucijom koja postoji kada stvar putuje sa draocem koji eka uzukapiju. U tom sluaju nema opravdanja za primenu lex rei sitae tranzitne zemlje i to bi dovelo do zloupotreba. 38. Osnovna sredstva prevoza Smatra se da odreene kategorije pokretnih stvari, zbog njihovog znaaja treba upodobiti nepokretnostima. Zbog toga se za njih, kao i za nepokretnosti, konstituiu knjige u kojima se vri njihova registracija. U kolizionopravnu kategoriju osnovnih sredstava prevoza spadaju brodovi i vazduhoplovi, a blizu toj kategoriji su i eleznice. ZMPP govori o sredstvima prevoza koja imaju dravnu pripadnost. Brodovi i vazduhoplovi imaju dravnu pripadnost koaj se formira upisom u upisnik brodova, odnosno registar vazduhoplova. Iz ovog razloga poloaj brodova i vazduhoplova ima izvesne slinosti sa poloajem nekretnina, mada one ostaju pravnotehniki pokretne stvari, to je kod nas izriito propisano. Naroita vezanost brodova i vazduhoplova za dravu registracije, kao i trajniji karakter te veze nalau primenu lex rei sitae. Dravnu pripadnost mogu stei i brodovi i vazduhoplovi koji jo ne saobraaju, ne vre svoju ekonomsku funkciju iz koje proizilaze uestani nestalni i povrni kontakti sa raznim teritorijama, koji su jo u izgradnji. Prema Konvenciji o upisu prava na brodovima u gradnji iz 1967. godine, uslovi za upis i konstituisanje dravne pripadnosti vrie se u okvirima Konvencije, a prema zakonodavstvu drave gde se brod gradi ili e se graditi. Na zakon u unutranjoj i morskoj plovidbi razrauje uslove za sticanje dravne pripadnosti, kao i pravila za pojedine upise, u pogledu pravila o gradnji. Dejstva evidentiranja eleznica ne mogu se, meutim, izjednaiti sa efektima upisa, odnosno registracije brodova, odnosno vazduhoplova. Prema shvatanjima u naoj literaturi, eleznice ne spadaju u istu specijalnu kolizionu kategoriju pokretnih stvari sa brodovima i vazduhoplovima, za koje bi vaila ista posebna taka vezivanja. Take vezivanja za osnovna sredstva pervoza opte je prihvaeno u uporednom pravu da je merodavno pravo za stvarna prava na brodovima i vazduhoplovima pravo drave iju pripadnost brod, odnosno vazduhoplov ima, tzv. zakon zastave. Postoji iroka saglasnost o tome da se pripadnost ( nacionalnost ) broda, odnosno vazduhoplova odreuje prema registraciji. Prema tome, brod ili vazduhoplov imaju nacionalnost one drave u kojoj su registrovani. Ova pravila su sasvim nedvosmisleno postavljena i u naem pravu u Zakonu o pomorskoj i unutranjoj plovidbi i Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju. Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi predvia isto reenje za brodove u gradnji, meutim treba istai da je koliziona norma kojom se to predvia jednostrana i odnosi samo na brodove koji se grade u Srbiji. U duhu Konvencije o upisu prava na brodovima u gradnji, bilo bi da se ovo pravilo proiri u viestranu kolizionu normu, tj. da se u pogledu svih stvarnih prava na brodovima u gradnji, koji

su valjanom registracijom stekli pripadnost strane drave, primeni pravo dotine strane drave. U pogledu stvarnih prava na eleznicama, Ajzner predlae da se primene ista pravila koja se odnose na res in transitu. Prema panskom graanskom zakoniku, eleznice se izjednaavaju sa brodovima i vazduhoplovima i taka vezivanja u odnosu na njih je mesto registracije. Zakon predvia da se sva svojinska pitanja vezana za osnovna sredstva prevoza reavaju po zakonu zastave. Istom pravu se imaju i podvri i zalona prava na brodu. Meutim, kada je u pitanju zaplena broda radi osiguranja potraivanja, zakon zastave se ne bi mogao primeniti, ve bi se pretpostavke za taj zahtev cenile po pravu mesta zaplene, dakle, pravu zemlje u ijoj je luci do zaplene dolo. 39. Hartije od vrednosti stvarna prava Stvarna prava na hartiji postoji iroka saglasnost da je merodavno pravo, u pogledu stvarnih prava na hartiji, mesto nalaenja hartije lex cartae sitae. Svojina na samoj hartiji cenie se prema mestu nalaenja hartije. Lex cartae sitae je ustvari samo poseban izraz za lex rei sitae u pogledu hartija od vrednosti. Pravilo lex cartae sitae valja dopuniti posebnim normama, koje vae za sluaj mobilnog sukoba. Stvarna prava iz hartije Formiranje stvarnog prava iz hartije prilikom izdavanja hartije od vrednosti prvo pitanje u vezi sa stvarnim pravima iz hartije od vrednosti, koje moe dati povoda sukobima zakona je da li hartija od vrednosti sadri stvarno pravo i kakva je sadrina tog prava. Prema amerikom pravu i teoriji, koji spadaju meu retke koji posveuju posebnu panju ovom pitanju, merodavno je pravo mesta nalaenja stvari u vreme izdavanja hartije. Ovo reenje se ini prikladnim, tim pre to mesto gde se nalaze stvari u vreme izdavanja hartije, po pravilu koincidira sa mestom izdavanja hartije od vrednosti, koja inkorporie pravo na tim stvarima. Sticanje stvarnih prava iz hartije od vrednosti prilikom prenosa hartije od vrednosti prilikom odreivanja merodavnog prava za prenos stvarnih prava iz hartije, meu kojima poseban znaaj imaju konosman i skladinica, dilemu namee razdvajanje mesta nalaenja stvari i mesta nalaenja hartije. Postavlja se pitanje da li primat dati lex rei sitae ili lex rei cartae. Pozitivnopravne norme po pravilu ne daju odgovor na ovo pitanje. U naoj teoriji je istaknuto miljenje da bi trebalo primeniti lex rei sitae kao taku vezivanja. Ako bi se prihvatilo ovo stanovite, valjalo bi ga dopuniti posebnim pravilima za konfli mobil i za res in transitu, naroito ako je re o konosmanu. Stvari na koje se odnosi konosman, po prirodi stvari su u prevozu i esto se nalaze na otvorenom moru, za razliku od stvari na koje se odnosi skladinica, ije je mesto nalaenja relativno stabilno. Brojna shvatanja daju primat mestu nalaenja hartije od vrednosti, ili pokuavaju da nau kompromis izmeu dva oprena reenja. Leflar smatra da, nakon to je dolo do inkorporisanja stvarnog prava u hartiju od vrednosti, ona postaje dominantna stvar, te je za sve dalje promene koje se tiu nosioca prava iz hartije merodavano pravo mesta nalaenja same hartije lex cartae sitae. Za vajcarsku teoriju karakteristina su nastojanja da se nae kompromisno reenje u alternativnoj primeni lex rei sitae i lex cartae sitae u razliitim kombinacijama. nicer smatr da treba dati primat mestu nalaenja stvari, ako to ide u prilog licu koje je savesno, a inae treba primeniti pravo mesta nalaenja hartije. Prema Nidereru, prenos prava iz hartije bie punovaan, ako je valjan bilo prema lex rei sitae, bilo prema lex catae sitae. Na slinim idejama zasnivaju se Hake konvencije o merodavnom pravu za prenos svojine u meunarodnoj kupoprodaji telesnih pokretnih stvari. Konvencija prua veoma iroku zatitu kupcu, postavljajui zakon mesta nalaenja hartije, kao jedno od vie alternativnih prava, prema kojima sticanje moe biti punovano.

40. Pravo merodavno za ugovore Osnovne razlike primetne su u uporednom ugovornom supstancijalnom pravu. Vidljive su ve u neobaveznoj fazi, koja prethodi zakljuenju ugovora, u pregovorima. Pojedina prava poznaju odgovornost za prekid pregovora, ali se razlikuju, kako u pogledu osnova odgovornosti, tako i u pogledu usola za njeno nastupanje. Tako je npr. po nemakom pravu osnov odgovornosti za prekid pregovora ugovorni, a po francuskom deliktni. Na nivou zakljuenja ugovora razlikuju se dve vrste ponuda: ponuda na obeanje i ponuda na radnju ( common law ). Mogui izvor sukoba zakona su i bitni elementi ponude i stepen njihove odreenosti, obaveznost ponude i vreme njene obaveznosti, mogunost njenog opoziva, te uticaj steaja ( tj. smrti fizikog lica ) na ponudu. to se prihvata tie, razliito su regulisani uslovi, tj. stepen njihove saglasnosti sa ponudom i stepen razlikovanja, opoziv prihvata i nain njegovog komuniciranja. Dalje pitanje koje se postavlja jeste kada je ugovor nastao da li u momentu odailjanja prihvata, u momentu njegovog prijema, ili u momentu saznanja za njega. Dok u veini prava ugovori mogu biti, naelno, neformalni, dotle neka prava zahtevaju pismenu formu im vrednost pree odreeni iznos, ili se pak pismena forma trai za odreene vrste ugovora. Tumaenje ugovora podlee raznim metodama ( subjektivno i objektivno ), a pojedine zemlje prihvataju i razliita pravila tumaenja. Pojedina prava vezuju prelaz rizika za momenat zakljuenja ugovora, a druga za prenos svojine. Da li prekomerno oteenje proizvodi pravo na raskid ugovora, to predvia francusko pravo, ili ne ( nemako ), takoe zavisi od prava koje e se primeniti na ugovor. Unifikacija materijalnog prava versus unifikacija kolizionog prava ugovori su osnovni instrument pravnog uoblienja prometa robe i usluga, kako unutar iste drave, tako i na meunarodnom planu. Za uesnike u jednoj meunarodnoj transakciji od velike je vanosti da im budu do tanina poznata prava i obaveze, kao i mogue posledice pojedinih radnji. Sigurnost i predvidljivost se moe postii, u naelu, na dva naina: meunarodnom unifikacijom materijalnih pravila, koja bi regulisala meunarodni promet robe i usluga ili preciziranjem i razradom, pa i unifikacijom kolizionih normi, koje e ukazati na merodavno nacionalno ugovorno pravo. Svaki od ova dva vida unifikacije ima svoje karakteristike. S jedne strane, unifikacija materijalnog prava dovodi do identinog sadaja materijalnopravnih normi u svim zemljama obuhvaenim ovim postupkom, iz ega proizlaze bar dve posledice. Prvo, sudovi svih zemalja, ije je materijalno pravo unifikovano, morali bi, u istoj pravnoj stvari, donositi ista reenja. Drugo, budui da uniformnost prava iskljuuje sukob zakona, iskljuena je potreba za primenom kolizione procedure, karakterisrine za MPP. S druge strane, unifikacija kolizionog prava, ne brie razlike izmeu sadrine materijalnog prava pojedinih zemalja, ali dovodi do primene sadrinski iste kolizione norme, od sudova svih zemalja, koje su unifikovale svoju kolizionu materiju. Posledice toga su sledee: sudovi svih zemalja primenie materijalno pravo jedne iste zemlje za reavanje konkretnog sluaja, te e doneti identinu odluku, ime se eliminie mogunost kupovine foruma, koji e tuiocu omoguiti za njega najpovoljnije materijalnopravno reenje. Treba izdvojiti dva teksta u kojima je dolo do odreene unifikacije prava, preteno vezane samo za jedan ugovor, uogvor o prodaji, i to kolizionog i materijalnog prava prodaje. Unifikaciju kolizionog prava izvrila je Haka konferencija za MPP u Hakoj konvenciji o merodavnom pravu za ugovore o meunarodnoj prodaji robe. Uspeh ove konvencije je skroman, jer je do 2006. godine bila na snazi u svega osam zemalja. Vie uspeha imali su pokuaji za unifikaciju materijalnog prava kupoprodaje u Bekoj konvenciji o mejunarodnij prodaji robe ( konvencija UN ), koju je doneo UNCITRAL. Ovu konvenciju je do 2006. godine ratifikovalo 69 zemalja ( SAD, Nemaka, Kina, Rusija, Francuska, Italija ), a exJugoslavija je ratifikaciju izvrila meu prvima. Kolizioni nain regulisanja ugovora sa elementom inostranosti, e jo za dogledno vreme, predstavljati nezaobilazan i vrlo znaajan instrument.

Izvori naih kolizionih normi za ugovore do donoenja ZMPP, postojale su razraene kolizione norme u dva zakona: Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi i Zakon o obligacionim i osnovnim materijalnopravnim odnosima u vazdunoj plovidbi. Kolizione norme ovih zakona bile su savremene i relativno detaljne, te je postojla tendencija, da se te norme putem analogije, primene i na neke druge ugovore. Posle donoenja ZMPP, navedeni zakoni su ostali na snazi, ali nije bilo potrebe za njihovu analognu primenu na druge ugovore. ZMPP postavlja posebne take vezivanja za 19 ugovora, a jednom optom klauzulom daje reenje i za ostale ugovore, koji nisu poimenino navedeni. Postavljeno je i pravilo o autonomiji volje, tj. predviena je mogunost da stranke same biraju merodavno pravo. Norma o autonomiji volje, meutim, nije dobila razradu, te se ostavlja teoriji i praksi da zauzmu stav o pitanjima, kao to je odreivanje granica ili pravne prirode autonomije volje. ZMPP posveuje posebna koliziona pravila nekim pitanjima obligacionog prava, koja obino izmiu panji zakonodavca, kao to su akcesorni poslovi, sticanje bez osnova, negotiorum gestio ( poslovodstvo bez naloga ), ili jednostrani pravni poslovi. Naim bilateralnim konvencijama i ugovorima posveeneo je manje panje nego, npr, porodinopravnim i naslednopravnim pitanjima. Kolizione norme koje se tiu ugovora nalaze se samo u naim ugovorima sa Maarskom i Poljskom. Obe ove konvencije sadre kolizionu normu za formu pravnih poslova. Ugovor sa Poljskom sadri i normu o pravima i obavezama iz ugovora. Prema ovoj normi, merodavno je pravo strane ugovornice na ijoj teritoriji je zakljuen ugovor, ako strane nisu izriito izabrale drugo pravo i ako nije re o nekretninama. Multilateralne konvencije, takoe, samo u minimalnoj meri, predstavljaju izvor kolizionih normi za ugovore kod nas. Biva Jugoslavija nije ratifikovala ni jednu viestranu konvenciju posveenu odreivanju merodavnog prava za ugovore. Postoje, meutim, neke kolizione norme u viestranim konvencijama iz oblasti meunarodnog transporta, koje smo ratifikovali. Uz nekoliko normi u meunarodnim sporazumima, izvor kolizionih normi u oblasti ugovora kod nas predstavljaju ZMPP, Zakon o unutranjoj i morskoj plovidbi i Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju, kada je re o plovidbenim, odnosno ugovorima u vazdunom saobraaju. 41. Autonomija volje i pravo merodavno za ugovore Autonomija volje je taka vezivanja koja ovlauje stranke da uine izbor merodavnog prava, koje e se primeniti za regulisanje njihovog ugovornog odnosa. Sa gledita stranaka, autonomija volje je njihovo subjektivno pravo. Najvaniji praktini razlog za prihvatanje autonomije volje u MPP, lei u posebnim tekoama pri utvrivanju merodavnog prava za ugovore. Prihvatanje izbora koji su uinile same stranke, predstavlja relativno lako i jednostavno reenje. Autonomija volje je od kljunog znaaja pri odreivanju merodavnog prava za ugovore. Iz toga proizilazi da je veoma vano da se precizira autonomija volje kao kolizioni instrument i da se odrede granice njenog domaaja. U naelu, autonomija volje se moe koristiti u svim graanskopravnim i privrednopravnim ugovorima. Mogu se, meutim, stavljati i stavljaju se odreena ogranienja. Takva ogranienja postoje u oblasti meunarodnog transporta, a postavljena su pre svega konvencijama, koje reguliu meunarodni drumski transport. Najstriktnija ogranienja postavlja Konvencija o ugovorima o meunarodnom prevozu robe drumom, sklopljena u enevi 1955. godine. U nekim sluajevima ogranienja nisu jasnoi postavljena pozitivnim propisima, ali ih sugerie praksa i prihvata teorija. Tako je sa dejstvima odreenih ugovora prema treim licima. Smatra se da stranke kod cesije, kod zastupnitva, kod posrednitva, ne mogu da izaberu merodavno pravo, koje bi se odnosilo na efekte ovih pravnih poslova prema treim licima. Iz naina kako su formulisane kolizione norme ZMPP o ugovorima, namee se zakljuak da je autonomija volje iskljuena u onim ugovorima,

koji se odnose na nekretnine. Za njih je predvieno samo jedno koliziono reenje, a to je lex rei sitae. Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi i Zakon o obligaconim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju, takoe, stavljaju neke odnose i situacije van domaaja autonomije volje stranaka. Zanimljiva ogranienja sadri austrijski Savezni zakon o meunarodnom privatnom pravu iz 1978. godine, koji predvia da se nee uzeti u obzir izabrano pravo u ugovorima sa potroaima, ugovorima o korienju nekretnina, odnosno ugovorima o radu, ako pravo ide na tetu potroaa, zakupca, odnosno radnika. Ovakvim reenjima se u uporednom pravu tite interesi stranke, za koju se pretpostavlja da je ekonomski slabija. Postavlja se pitanje da li se autonomija volje odnosi na imperativne norme ili samo na dispozitivne. Odgovor na ovo pitanje zavisi od stava prema pravnoj prirodi autonomije volje. Postoje dve oprene koncepcije o pravnoj prirodi autonomije volje u meunarodnom privatnom pravu. Jedni se zalau za shvatanje o kolizionopravnoj autonomiji volje, dok drugi prihvataju koncepciju o materijalnopravnoj autonomiji volje. Prema kolizionopravnom ( subjektivna teorija ) stanovitu autonomija volje je svojevrsna taka vezivanja: odreuje merodavno pravo ije e se pravne norme primeniti u celosti ( in toto ), kako dispozitivne, tako i imperativne. Nee se primeniti samo one norme izabranog merodavnog prava, koje su suprotne javnom poretku drave foruma. Prema materijalnopravnom shvatanju ( objektivna teorija ), autonomija volje podrazumeva istu irinu izbora, koju stranke imaju i u unutranjem materijalnom pravu. Dispozitivne su one norme koje stranke mogu svojom voljom da zamene, koje zapravo vae, samo ako stranke nisu drukije ugovorile. Po ovoj koncepciji izborom merodavnog prava, stranke na posredan nain menjaju ili dopunjuju dispozitivne norme onog prava koje je merodavno. Ne mogu, meutim, menjati imperativne norme merodavnog prava. U naem pravu nema eksplicitne norme, koja bi odluila dilemu izmeu kolizionopravne i materijalnopravne prirode autonomije volje. U teoriji prevagu ima kolizionopravna koncepcija, koja i u inostranoj teoriji i praksi takoe ima prevagu. Nema razloga da se stranaka autonomija ogranii samo na dispozitivne norme. Ogranienjem autonomije volje na sferu dispozitivnih normi, nestaje ( ili se bitno smanjuje ) najvaniji pozitivni efekat autonomije volje, a to je otklanjanje neizvesnosti u pogledu merodavnog prava. Ako se autonomija volje odnosi samo na dispozitivne norme, tada stranke svojim izborom ne mogu u potpunosti reiti pitanje merodavnih pravila. Prihvatanjem kolizionopravne autonomije volje otvara se mogunost da se stranaka autonomija volje tretira kao taka vezivanja koja odreujemerodavno pravo, ukljuujui kako dispozitivna, tako i imperativna pravila tog prava. Razlike izmeu izbora prava ( kolizionopravna autonomija ) i inkorporacije ( materijalnopravna autonomija ) pokazuju se i u drugim domenima: 1. samo u sluaju da je autonomija volje koliziona, izbor prava bi se mogao ograniavati, tj. mogao bi se postaviti uslov da izabrano pravo bude u nekoj vezi sa ugovorom. Prilikom inkorporacije, takvih ogranienja ne bi moglo biti sve dok se ugovarai kreu u okviru dispozitivnih propisa; 2. Ukoliko je strano pravo inkorporisano, izmena njegove sadrine, na osnovu intervencije zakonodavca po zakljuenju ugovora, ne utie na prava i obavez ugovaraa, jer oni ostaju odreeni sadrinom dela stranog zakona, koje je, inkorporacijom u momentu zakljuenja ugovora, postao njegov sastavni deo. Nasuprot tome, autonomijom volje se bira ivo pravo i ono se primenjuje po svojoj sadrini u momentu ocene, bez obzira na eventualna prethodna stanja i izmene; 3. Primena ranvoa je mogua samo u sluaju prihvatanja kolizionopravne koncepcije, jer se samo tada smatra takom vezivanja. Kako je ranvoa imanentan kolizionom nainu regulisanja, prihvatanje autonomije volje u vidu inkorporacije ga iskljuuje; 4. Najzad, ograniavanje prava strankama, istaknuto u pojedinim zakonima, da biraju merodavno pravo samo za ugovore sa stranim elementom, odraava kolizionopravno shvatanje autonomije volje. Ako autonomija volje ima materijalnopravni karakter, onda se ne moe nai razlog iz kojeg se ne bi dozvolio indirektan nain definisanja prava i obaveza u internom ugovaranju, ukoliko je on ve dozvoljen u meunarodnim transakcijama.

Drugo pitanje koje je izazvalo, i izaziva i dalje, kontroverze jeste pitanje koneksiteta, odnosno veze izmeu izabranog prava i ugovornog odnosa. Pitanje je da li su saugovarai, prilikom izbora merodavnog prava potpuno slobodni, ili im je polje izbora sueno na odreeni krug zakona, koji su sa ugovornim odnosom u nekoj vezi.Po jednom shvatanju, mogunosti za izbor su ograniene, strane ugovornice mogu birati samo jedno, izmeu prava sa kojim je ugovorni odnos povezan. Koneksitet, tj. veza, se moe traiti u dva oblika. Prema jednom, stroijem, zakonodavac nabraja veze koje dolaze u obzir i time tano odreuje izmeu kojih prava stranke mogu birati ( sistem enumeracije ). Drugi nain postavljanja koneksiteta je elastiniji. Umesto nabrajanja prava iji izbor dolazi u obzir, zakonodavac se zadovoljava optom formulacijom da izabrano pravo treba da bude u vezi sa ugovorom. Prema drugom shvatanju, takva veza nije potrebna, te se moe birati kao merodavno i pravo sa kojim ne postoji konksitet, dakle izbor je neogranien. Pristalice ograniene autonomije volje iznose sledee argumente: 1. princip koji vlada u odnosima bez stranog elementa, naime da svako zna pravo, mora se preneti i na meunadnu arenu, zbog ega ugovarai mogu birati samo ono pravo koje poznaju i razumeju. Kontraargument je da nema razloga iz kojeg bi neko mogao i morao da zna pravo sa kojim je njegov ugovor u vezi, a ne bi imao znanje i o nekom treem pravu; 2. drugi argument, jeste argument pravne sigurnosti. Poto postoje zemlje koje poznaju samo ogranienu autonomiju volje, moe se dogoditi, ukoliko se pokrene spor pred njihovim sudom, da ovaj ne prihvati uinjeni izbor, zbog nedostatka koneksiteta. Da bi se to iskljuilo, poeljno je birati samo koneksna prava. Kontraargument je da se i ugovaraima koji su izabrali neko pravo koje je u vezi sa ugovorom, moe dogoditi, da sud zemlje koja prihvata sistem ograniene autonomije ipak odbije da primeni lex voluntatis, kao lex contactus, s obrazloenjem da veza nije dovoljna da opravda njegovu primenu; 3. izborom prava odreene zemlje ugovarai mogu, u nameri da svoj ugovor odre na snazi, izbei primenu prava, po kome bi ugovor bio nitav i obrnuto. Da bi se mogunost izigravanja smanjila, potrebno je barem ograniiti krug potencijalnih prava. Pri tom se zaboravlja na mogunost reagovanja institutom javnog poretka, a osim toga, pravo se moe izigrati i pri ogranienoj autonomiji volje. Ograniavanjem kruga zemalja ije se pravo moe prorogirati, uskrauje se ugovaraima mogunost, da uine bona fidae izbor nekog prava, koje je izvan unapred odreenog kruga. Ne postoje dovoljno jaki razlozi, koji bi opravdali uslov koneksiteta. injenica da postoji neka povezanost izmeu pravnog odnosa i odreene drave, ne garantuje da e pravo te drave biti adekvatnije za reavanje ugovornog odnosa. Treba naglasiti da je izbor prava, koje nije povezano sa ugovornim odnosom, veoma esto rezultat nastojanja da se izabere jedno neutralno pravo, iji izbor ne bi znaio ustupak ni za jednu, ni za drugu stranu. U praksi naih firmi veoma esto se bira vajcarsko pravo, ba zato to to nije pravo ni jedne od strana ugovornica, a predstavlja moderno i dostupno pravo. Vremenski momenat do kojeg se moe koristiti autonomija volje nesumnjivo je da je izbor najboljee uiniti pri samom zakljuenju ugovora. Time postaje mogue da stranke od samog poetka tano znaju kakav je njihov ugovorni poloaj, kakva je precizna sadrina njihovih prava i obaveza. To ipak ne znai da je izbor merodavnog prava, nakon zakljuenja ugovora nekoristan. Izborom merodavnog prava, makar i naknadnim, otklanja se neizvesnost u pogledu merodavnih normi i stvaraju se uslovi za lake sagledavanje i reavanje nastalih pravnih problema. U naoj arbitranoj praksi, prihvata se izbor koji je uinjen, nakon zakljuenja ugovora. Rimska konvencija o merodavnom pravu za ugovore iz 1980. godine, kae da se stranke u svakom trenutku mogu sporazumeti da se ugovor prosuuje prema pravu razliitom od onoga koje je bilo merodavno, bilo na osnovu ranije izabranog prava, bilo na osnovu drugih odredaba konvencije. Promena sporazuma o merodavnom pravu, nakon zakljuenja ugovora, ne utie na formalnu vanost ugovra, ni na prava treih lica.

Pravna osnova autonomije volje autonomija volje nije nikakav naddravni princip, ve je to ustanova pozitivnih meunarodnih privatnih prava. Postojanje i granice autonomije volje, utvruju se pravom drave, ije se meunarodno privatno pravo primenjuje, a to je drava suda lex fori. Meutim postoji i shvatanje, iji je najistaknutiji predstavnik vajcarski autor nicer, po kome je pravo, koje bi bilo merodavno u nedostatku izbora, pozvano da ceni doputenost, domaaj i granice autonomije volje. Ovakvo stanovite je neodrivo, naroito ako se prihvata kolizionopravna priroda autonomije volje. Autonomija volje, kao ni druge take vezivanja, ne mogu se ceniti prema drugom merodavnom pravu, sem prema meunarodnom privatnom pravu foruma. Postoji primedba da se u trenutku zasnivanja odnosa ne zna koji je zakon, zakon zemlje suda, jer se ne zna u kojoj e se zemlji voditi spor, ukoliko do njega doe. Ova primedba nije tana u svim onim sluajevima u kojima ugovarai odrede sud jedne zemlje kao nadlean za njihove budue sporove, to je uobiajeno i meunarodnoj trgovakoj praksi. Meutim mogui su i neretki ugovori bez prorogacione klauzule, pa se postavlja pitanje ije je onda pravo osnov sporazuma stranaka. Osnov autonomije je u pravu zemlje iji e sud biti nadlean za budui spor. Ukoliko to pravo ne poznaje autonomiju volje kao taku vezivanja, on nee primeniti od stranaka izabrano pravo i to je sve. A to se najverovatnije nee dogoditi, jer je autonomija opteprihvaena taka. Prema tome prirodi i domaaj autonomije volje odreuje lex fori. Autonomija volje je, irinom kojom je uporednopravno prihvaena, prerasla sa nacionalnog u internacionlni princip. Postoje izriita i preutna autonomija volje. Izriita autonomija volje postoji, kada stranke izriito odrede, koje e pravo biti merodavno. Teorija i praksa poznaju, meutim, i drukiju, preutnu autonomiju volje. Re je o preutnom izboru, kada stranke nisu izriito odredile, koje e pravo biti merodavno, ali se iz ugovora i okolnosti sluaja vidi da su imale u vidu, jedno odreeno pravo kao merodavno, da su htele da se primeni to pravo. U literaturi je ovaj institut naiao na otre kritike, koje kau da je teorija preutne autonomije volje lana i da je klizav teren izmeu nje i hipotetine autonomije volje. Zbog toga se trai da indicije, iz kojih proizilazi zakljuak o preutnoj saglasnosti stranaka, budu iznad svake sumnje, da dovedu sud do ubeenja o preutnoj saglasnosti. Dokazi takve neizreene volje su: 1. izbor suda odreene zemlje; 2. okolnost da se stranke u svom ugovoru pozivaju na zakonske odredbe iz odreenog prava ili koriste neke karakteristine termine, koji su osobenost nekog odreenog prava; 3. korienje tipskih ugovora ili optih uslova poslovanja, zasnovanih na pravu odreene zemlje; 4. izbor jezika ugovora; 5. izbor valute ugovora; 6. zajedniko ugovaranje mesta ispunjenja ili zakljuenja ugovora; 7. zajednika nacionalnost ili sedite ugovaraa. Uz izriitu i preutnu autonomiju volje, kao trea kategorija pominje se i hipotetina autonomija volje. Pod njom se ne podrazumeva, zapravo, nikakva stvarna volja. Nije re o pravu iju su primenu stranke htele, ve o pravu za koje bi bilo logino da su ga stranke htele, kao razumni trgovci, privrednici. Sud koji istrauje hipotetinu autonomiju volje uopte ne polazi od volje stranaka, ve trai pravo koje je najloginije, najvre vezano sa ugovorom. Postavlja se pitanje da li stranke mogu prilikom izbora merodavnog prava, dogovoriti da se njihov ugovor istovremeno primeni, vie nacionalnih prava, od kojih svako pravo na odreeno pitanje, ili krug pitanja ( voljna multiplikacija merodavnih prava ). Razlozi koji idu u prilog multiplikaciji lee, prvo u injenici da je to pravo imanentno samoj autonomiji, ili se opravdava argumentom a maiore ad minus, ili se pragmatino argumentuje da stranke mogu izabrati vie prava, od kojih svako najbolje odgovra postavljenom problemu. Kontraargumenti su: 1. priznanjem ovog prava uveava se mogunost fraudoloznog postupanja stranaka; 2. ne vodi se rauna o tome da svaki pravni sistem ima svoju unutranju ravnoteu, a da nju mora imati i svaki ugovor; 3. multiplikacija vodi tzv. cepanju statuta; 4. stvaranje mozaika merodavnih prava moe dovesti do apstrahovanja itavog ugovora.

ZMPP nita ne govori o ovom pitanju. U skladu sa savremenim tendencijama, koje se protive ograniavanju autonomije volje, treba dozvoliti i mogunost izbora vie prava. Takav izbor e biti racionalan, ukoliko se prava raznih zemalaj biraju za posebne, saostalne celine ugovora, koje se mogu odvojiti od drugih pitanja. Pravo merodavno za ocenu punovanosti ugovora o izboru prava svaki sporazum o izboru merodavnog prava i sam je ugovor, koji ne deli sudbinu glavnog ugovora. U novije vreme najvei broj pristalica ima tendencija, po kojoj se sporazum o izboru merodavnog prava ima ceniti po pravu, koje je u ugovoru izabrano kao merodavno i koje e to biti ukoliko je uinjeni izbor valjan. Primena ovog putativnog lex causae, nosi u sebi jednu logiku nedoslednost, zbog ega se esto napada. Kae se da je ugovor o izboru merodavnog prava nelogino ocenjivati po pravu koje e biti merodavno, tek ukoliko je izbor valjan. Meutim, odgovara se, da je putativni lex causae jedan pozitivnopravni sistem, ije postojanje ne zavisi od perfektnosti sporazuma stranaka. Prednost ovog reenja je to omoguava da se sva pitanja punovanosti ugovora, podvedu pod jedno te isto pravo ono koje je poznato jo u momentu nastanka ugovora.. Ovo reenje prati jedna napomena pitanje sposobnosti ostaje van domaaja izabranog lex contactus. Prema tome, svaka od ugovornih strana, da bi dokazala da je imala pravo da zakljui pogodbu o izboru merodavnog prava, moe se pozvati na svoje pravo.

42. Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje Koliziona norma je formulisana u fiksnoj normi, ukoliko u sebi sadri neposredno vezujuu taku vezivanja. Takve take vezivanja su prebivalite, dravljanstvo, mesto nalaenja stvari, mesto zakljuenja ugovora i sl. Onaj ko primenjuje kolizionu normu ( sudija ili arbitar ) moe imati problema samo prilikom njenog odabira ( kvalifikacije ), ali kada se jednom odlui za jednu od njih, ukoliko je fiksna, iz nje direktno sledi koje je pravo merodavno. Nasuprot tome, koliziona norma je rukovodni princip, ukoliko u sebi sadri okvirnu taku vezivanja. Konana odluka o izboru prava preputena je primenjivau, a samo kao okvir u kome se on ima kretati, date su koordinate, instrukcije za odreivanje merodavnog prava. Ovakva koliziona norma naziva se okvirnom ili impresionistikom, ukoliko se uopte moe nazvati kolizionom normom.U materiji meunarodnog ugovornog prava, primetna su oba navedena pristupa. Lex loci contractus, odnosno pravo mesta zakljuenja ugovora, najstarija je taka vezivanja. Ovo reenje je bilo posebno opravdano u vreme kada je transport bio nerazvijen i ogromne praktine potekoe su stajale na putu svake komunikacije, sem neposredne. U to vreme mesto zakljuenja ugovora nije sluajno, predstavlja znaajnu vezu i nema tekoa za njegovo utvrivanje. . Poslovi se obino sklapaju na sajmovima uz prisustvo obe strane. Tokom vremena javlja se sve vie tekoa u vezi sa lex loci contractus. Brzi razvoj saobraaja i komunikacija preko prepiske, telefona, faksova i elektronske pote dovode do toga da mesto zakljuenja ugovora moe biti sasvim sluajno i javljaju se ozbiljne tekoe, pri utvrivanju koje mesto se ima smatrati mestom zakljuenja ugovora. Iz tih razloga, lex loci contractus sve vie gubi znaaj. Ovu taku vezivanja prihvatao je Srpski graanski zakonik. Lex loci contractus se javlja i u naem novom pravu u Zakou o pomorskoj i unutranjoj plovidbi, ali samo kao pomona taka vezivanja i to u ogranienom domenu. Zakone mesta zakljuenja ugovora je prihvaen kao taka vezivanja u naim bilateralnim konvencijama sa Poljskom. Lex loci solutionis, zakon mesta ispunjenja, odnosno izvrenja ugovora, javlja se kasnije nego lex loci contractus. Postoje ozbiljne tekoe u vezi sa lex loci solutionis.

Mesto izvrenja je lako utvrditi, ako je to mesto odreeno u ugovoru ili ako je do ispunjenja ve dolo. Spor, meutim, veoma esto nastaje ba zbog neispunjenja, a strane ugovornice ne oznaavaju uvek mesto ispunjenja ugovora, ime daju povoda kvalifikaciji tog pojma i kontroverzama. No ak i ako ne bi bilo takvih dilema, ozbiljne tekoe mogu nastupiti zbog toga to u ugovoru ima dva ispunjenja i ona se esto vezuju za najmanje dva mesta. U takvim sluajevima lex loci solutionis ukazuje na vie prava. U naem pravu lex loci solutionis se prihvata u Zakonu o pomorskoj i unutranjoj plovidbi i Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju. Tokom poslednjih decenija, meu takama vezivanja za ugovore, u prvi plan naglo izbija domicil ( ili sedite ) dunika karakteristine obaveze ( prestacije ). Pitanje je, koja se prestacija ima smatrati karakteristinom. Karakteristina je obaveza prodavca, peditera, graevinara, osiguravaa i sl. i zbog toga na ugovorni odnos treba primeniti pravo njihovog domicila ( sedita ). Ovoj teoriji upuena jekritika da nije karakteristina ona prestacija koja je zajednika svim ugovorimasamo zato to, u osnovi pristupa, lei aksiomatska potreba za razlikovanjem raznih kategorija ugovora. I pored kritike, domicil ( sedite ) dunika karakteristine obaveze prihvata se kao taka vezivanja u sve veem broju zemalja, negde u kombinaciji sa drugim reenjima. Smatra se da je ovo vezivanje vrsto, da ne moe biti sluajno i da se relativno lako utvruje. Ovu taku vezivanja prihvata Haka konvencija o pravu koje se primenjuje na ugovore u meunarodnoj prodaji robe. Princip najtenje povezanosti spada meu one take vezivanja, koje se nazivaju okvirnim, u kojima vrednovanje veza pravnog odnosa nije unapred izvrio zakonodavac, ve se to preputa sudiji, a zakonodavac daje samo okvirna uputstva. Sudiji se nalae da ispita sve veze i da, imajui u vidu kako kvantitet, tako i kvalitet veza, utvrdi sa kojim je pravom dati ugovorni odnos najtenje povezan. Osnovno preimustvo ovog reenja je u tome, to je sudu ostavljena mogunost, da primeni ono pravo, ija bi primena u datom konkretnom sluaju bila najloginija. Sa druge strane, primena principa najtenje povezanosti, skopana je sa ozbiljnim tekoama. Ako su veze jednog pravnog odnosa sa vie zemalja, manje vie ravnomerno rasporeene, utvrivanje prava sa kojim je ugovor najtenje povezan, zahteva veoma sloenu analizu. Princip najtenje povezanosti je danas prihvaen u anglosaksonskim pravima. Kod nas je prisutan u Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odosa u vazdunom saobraaju, a prihvata ga i ZMPP, uz domicil ( sedite ) nosioca karakteristine prestacije. Kombinacije principa najtenje povezanosti i neke neposredno vezujue take vezivanja ( via media otvorena koliziona norma ) - osnovna tekoa u vezi sa principom najtenje povezanosti je u tome to ova taka vezivanja omoguava razliite interpretacije i time stvara pravnu nesigurnost. Da bi se ovi nedostaci otklonili, a istovremeno zadrala preimustva principa najtenje povezanosti, u zakonima sustvorene kombinacije ovog principa sa drugim, neposredno vezujuim kolizionim merilima. Kombinaciju najtenje povezanosti i neposredno vezujuih taaka vezivanja prihvata Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju, koji kae da ako iz bitnih okolnosti ne proizilazi nita drugo, na glavna prava i obaveze, primenjuje se, kao najblie, pravo drave u kojoj je u vreme zakljuenja ugovora prevozilac imao prebivalite, odnosno sedite, a na sporedna prava i obaveze pravo mesta gde su te radnje izvrene, odnosno gde je trebalo da budu izvrene. Princip najtenje povezanosti iroko se koristi u naoj arbitranoj praksi, a bio je prihvaen u praksi sudova. ZMPP je takoe zauzeo stanovite, da u odsustvu autonomije volje, reenje treba traiti u kombinaciji principa najblie veze i jedne neposredno vezujue take vezivanja. ZMPP, meutim, ne koristi izraz najtenja povezanost ili najblia veza, kada govori o odreivanju merodavnog prava za ugovore. Prema ZMPP primenjuje se prevo domicila ( sedita ) nosioca karakteristine obaveze, ako posebne okolnosti sluaja ne upuuju na drugo pravo. Navedene okvirne instrukcije naeg pozitivnog prava

omoguuju da sud trai najbliu vezu mimo prava, na koje ukazje neposredno vezujua taka vezivanja. Ipak, upotrebljene formulacije, verovatno e dovesti do toga da se traenje najblie veze, sved na izuzetnu meru. ***Odreivanje merodavnog prava u pogledu zastarelosti u uporednom pravu ne postoji jedinstveno shvatanje o pravnoj prirodi zastarelosti, a ni opterihvaena taka vezivanja. Mogu se razlikovati dva glavna, oprena miljenja o njoj. Na jednoj strani je anglosaksonsko poimanje zastarelosti, kao instituta procesnog prava, a na drugoj miljenje da je zastarelost institut materijalnog prava. Po prvom, ne zastareva graanskopravni zahtev, ve procesno ovlaenje za podizanje tube. Zato se na ovo pitanje ima primeniti lex fori, kao i na druga procesna pitanja. Po drugom shvatanju, zastarelost je ustanova materijalnog prava, na koju se primenjuje pravo koje je merodavno za sadrinu pravnog posla, odnosno pravne radnje povodom koje se postavilo pitanje zastarelosti. ZMPP zauzima stav, da je neophodno na zastarelost primeniti pravo koje je merodavno za sadrinu pravnog odnosa ili pravne radnje, povodom koje se pitanje zastarelosti postavlja. Naa zemlja je jedna od 47 zemalja lanica Konvencije o zastarelosti potraivanja u oblasti meunarodne kupoprodaje robe. U situacijama kada se sedite prodavca i kupca nalazi u razliitim zemljama, ili kolizione norme foruma vode primeni prava zemlje ugovornice, sudovi e umesto nacionalnih pravila o roku zastarelosti, primeniti konvencijski rok od etiri godine. 43. Pravo merodavno za formu ugovora Pored prava i obaveza, forma ugovora takoe moe predstavljati povod za sporove i to pitanje dobija, najee, poseban kolizioni tretman. Najea je dilema, moe li se ugovor valjano sklopiti u usmenoj formi, ili je neophodan pismeni oblik. U tome postoje razlike u raznim zakonodavstvima. Razlike postoje i po pitanju forme izmena i dopuna ugovora. Osnovna taka vezivanja, kojom se odreuje merodavno pravo u pogledu forme ugovora je locus regi actum ( lex loci actus ). U doslovnom smislu locus regi actum znaci mesto vlada inom ( aktom ). To znai da se forma ugovora ima ceniti prema pravu mesta, gde je ugovor nastao, odnosno gde je zakljuen. Poseban problem u vezi sa primenom locus regi actum, nastaje ukoliko se pita gde je mesto zakljuenja distancionih ugovora, tj. ugovora zakljuenih inter absentes. ZMPP ne sadri reenje za to pitanje. Sistemskim tumaenjem ZMPP i Zakona o obligacionim odnosima, dolazi se do zakljuka da to pitanje treba reavati kvalifikacijom po ZOO, tj. primenom teorije prijema ako je prihvat ponude primljen u Srbiji, tu je i mesto nastanka ugovora. Ovakvo reenje je, meutim, u suprotnosti sa savremenim tendencijama razvoja MPP, u kojima preovladavaju pokuaji, da se ugovor, u to je vie moguoj meri, odri na snazi sa aspekta forme. Takvo jedno reenje predvieno je u Rimskoj konvenciji EU, po kome e forma distancionih ugovora biti valjana, ako je takvim smatra pravo, koje je merodavno za ugovor po odredbama konvencije ili pravo bilo koje od zemalja, na ijoj se teritoriji nalaze ugovarai. Izuzetak od pravila locus regi actum su nekretnine, gde je opte prihvaeno pravilo da je taka vezivanja lex rei sitae. U ZMPP ovaj izuzetak od previla locus regit actum nije postavljen na sasvim nedvosmislen nain. Re je o tome da ZMPP ne postavlja posebno pravilo o formi pravnih poslova, iji su predmet nekretnine, ve govori samo o pravu merodavnom za ugovore koji se odnose na nekretnine i to u onom delu zakona, koji je posveen merodavnom pravu u pogledu prava i obaveza iz ugovora. Nema dileme, da e se forma ugovora koji se odnose na nekretnine, ceniti po lex rei sitae, a ne locus regit actum. U naoj praksi se postavilo pitanje, treba li konstruisati izuzetak od pravila locus regit actum i u sluajevima, kada domae pravo predvia obaveznu pismenu formu i kada se domai partner obavezuje da ugovor prezentira nadlenom organu. U jednoj odluci Vrhovnog privrednog suda zauzeto je stanovite, da usmeni ugovor o zastupnitvu nije punovaan, jer je naim imperativnim

propisima predviena pismena forma. Ovakav stav u sebi krije dve opasnosti. Prva je na teorijskom nivou. Naime, pitanje je kako treba kvalifikovati nedostatak odobrenja, tj. saglasnost dravnog organa, koje se ponekad propisima trai za zakljuenje pojedinih ugovora. Po nekima, ova saglasnost se kvalifikuje kao uslov, odloni ili raskidni, koji bi s aspekta MPP, predstavljao sadrinsko pitanje, a ne pitanje forme. Drugo, nae firme imaju mogunost da uslove punovanost ugovora pribavljanjem inih odobrenja, koja su prema naim unutranjim propisima, dune pribaviti. One e to obezbediti na sasvim efikasan nain, ako se u ugovor ugradi klauzula prema kojoj ugovor stupa na snagu, tek ako se dobiju potrebna odobrenja. Pitanje je kako treba postupiti ako takva klauzula nije uneta, ako se propusti da se dobije saglasnost ili odobrenje nekog naeg organa, ili ako nije izvrena obavezna registracija. Ako bismo smatrali da takvi ugovori ne mogu biti punovani u pogledu oblika, to bi imalo negativne konsekvence: stvorila bi se pravna nesigurnost; povredili bi se interesi savesnog stranog partnera koji nije duan da zna da li i od koga naa organizacija treba da pribavi odobrenje; time bi se pravilo locus regit actum, faktiki zamenilo pravilom lex fori. Dakle ne bi se moglo braniti naelno stanovite, da ne mogu biti formalno punovani ugovori koji nisu zakljueni u pismenoj formi, ili nisu prezentirani naim ndalenim organima, ako takav ugovor inae vai prema locus regit actum i za takvo stanovite, uostalom, nema nikakvog oslonca u ZMPP. U naem pravu vlada shvatanje, da je pravilo locus regit actum fakultativne prirode. To je stanovite, kako teorije, tako i prakse, pa i pozitivnopravnih tekstova. To znai da se forma ne mora ceniti prema pravu mesta zakljuenja ugovora, ve se moe ceniti i prema nekom drugom pravu. Fakultativnost ne vai za izuzetke od locus regit actum, jer su oni imperativne prirode. Fakultativnost ne znai slobodu za organ koji primenjuje kolizionu normu. Ne zavisi od sudije da li e konsultovati i drugo pravo ako je ugovor nevaei prema pravu mesta zakljuenja, ve to mora uiniti. Postavlja se pitanje koje pravo, pored prava mesta zakljuenje ugovora, dolazi u obzir za procenu punovanosti ugovora. Nai pozitivnopravni propisi predviaju dva reenja prema Zakonu o menici i Zakonu o eku, to je pravo zajednikog dravljanstva dunika i poverioca. Re je o jednostranoj kolizionoj normi, koja se odnosi samo na sluaj da je to zajedniko dravljanstvo, domae dravljanstvo, tj dravljanstvo Srbije. Prema Zakonu o pomorskoj i unutranjoj plovidbi i Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju, to pravo je lex cause ono pravo koje se primenjuje na ugovor u celini, tj. pravo merodavno za sadrinu, za prava i obaveze iz ugovora. Isto pravilo je kao opte reenje prihvaeno u ZMPP i ugovor e biti punovaan u pogledu forme, ako je punovaan bilo prema mestu zakljuenja ugovora, bilo prema pravu koje je merodavno za sadrinu ugovora. U vezi sa fakultativnom prirodom pravlia locus regit actum, postavlja se pitanje mogu li same stranke da odrede pravo po kome e se ceniti forma ugovora. Ako stranke izaberu jedno pravo, kao merodavno u celini, ono dolazi u obzir da bude primenjeno i na formu ugovora, kao lex causae, dopuna pincipa locus regit actum. Postavlja se pitanje mogu li stranke i neposredno da biraju merodavno pravo u pogledu forme ugovora. U naem pravu, po tom pitanju, nema jasnog stava. U teoriji, Ajzner smatra da je mogue i ovaj stav je prihvatljiv. Ako je pravilo locus regit actum fakultativne prirode, ne postoje naelne smetnje da se zameni voljom stranaka. Izbor odreenog prava kao merodavnog u pogledu forme ugovora, esto ima za cilj da se uine stroim uslovi sklapanja i menjanja sporazuma. Ovakva nastojanja takoe ne bi trebalo spreavati. Stranke, dakle, mogu izabrati merodavno pravo u pogledu forme ugovora uz dve napomene: 1. takav izbor nije mogu u pogledu ugovora za koje ne vai locus regit actum, ve neki izuzetak od tog pravila, koji je imperativne prirode ( npr. lex rei sitae za nekretnine ); 2. pravo koje su stranke izabrale kao merodavno pravo za formu ugovora ne javlja se kao dopuna principa locus regit actum, ve zamenjuje to pravilo. Merodavno e biti samo pravo koje su stranke izabrale.

44. Cepanje ugovora Primena vie prava na ugovor je poznat problem u MPP. Kod nas se najee koristi termini cepanje ugovora i cepanje statuta, gde se pod statutom podrazumeva zakon merodavan za ugovore. Do primene vie prava na isti ugovor moe doi na dva naina: 1. moe sam zakon da postavi razliite take vezivanja u pogledu razliitih pitanja; 2. na primenu vie prava mogu da utiu i same stranke. Bilo na taj nain to bi izabrale razliita prava u pogledu razliitih delova ugovora, bilo tako to bi izabrale jedno pravo koje ne pokriva sva pitanja, ime se otvara mogunost da se u pogledu ostalih pitanja primeni neko drugo pravo na koje ukazuju kolizione norme foruma. Cepanje statuta javlja se u dva vida: 1. kao veliko cepanje, kada se razna prava primenjuju na pojedine faze ugovora, od njegovog nastanka do ispunjenja ( vertikalno cepanje ); 2. kao malo cepanje, kada se jedno pravo vezuje za sva prava i obaveze jednog saugovaraa, a drugo za prava i obaveze drugog ( horizontalno cepanje ). Mogue je govoriti i o problemskom cepanju, kada se razliita prava primenjuju na pojedina ugovorna pitanja. Osnovni prigovor koji se stavlja cepanju statuta, jeste u tvrdnji da je ugovor ekonomsko i pravno jedinstvo, koje se naruava, ukoliko se na njega primeni vie prava. Kontraprigovor svodi se na konstataciju da su ugovori sa stranim elementom odavno neuravnoteeni, jer se procesno pravo, kod ovih ugovora, esto razlikuje od materijalnog, a razliita prava se primenjuju na pitanje forme i sadrine transakcija. U teoriji, povodom cepanja ugovora postoje razliita miljenja. Po jednom, na taj nain se razbija celina i stvara nesigurnost i nepredvidljivost ak i za verzirane trgovce i pravnike. Sa druge strane istie se da je cepanje prirodna pojava, ne samo kod ugovora, nego i ire, jer se odnosi koji imaju znaajne kontakte sa vie pravnih sistema, ne mogu adekvatno regulisati sa normama jednog prava. U naoj starijoj teoriji, Ajzner je smatrao da stranke mogu razliite delove ili uinke ugovora da, podvrgnu razliitim pravima. U naem pozitivnom pravu jedno cepanje proizilazi iz samog ZMPP, koji predvia razliite take vezivanja za formu, odnosno sadrinu ugovora. Za ovo reenje moglo bi se rei da je tipino. Jedan od dosta retkih izuzetaka, predstavlja maarsko pravo, u kome se ista taka vezivanja postavlja za sve ugovore. Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi i Zakon o obligaionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju predviaju i mogunost da stranke doprinesu primeni vie prava na isti ugovor. Najblia veza i druge zakonske take vezivanja e se primeniti, ako nije izvren valjan izbor merodavnog prava, na ceo ugovor ili na neki od odnosa, koji proistiu iz ugovora. Zakonodavac oito polazi od pretpostavke da je mogue da se na neka pitanja primeni pravo, koje su stranke izabrale, a da je za druga pitanja iz istog ugovora merodavno neko drugo pravo, na koje ukazuju odgovarajue take vezivanja. ZMPP ne postavlja nikakvo pravilo, koje bi onemoguavalo ili ograniavalo cepanje ugovora. Dakle u naem meunarodnom privatnom pravu postoji mogunost, da se na razne delove ugovora primene razliita prava i da na to mogu da utiu stranke. 45. Kolizione norme za ugovore u prevozu Ugovori o pomorskom prevozu stvari, putnika i prtljaga Ugovor o pomorskom transportu je, pravno-istorijski posmatrano, predstavljao oblast koja je, relativno celovito bila regulisana domaim kolizionim normama. Nae pozitivno pravo u ovoj oblasti predstavlja Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi iz 1998. godine. Onog trenutka kada je prestala da postoji Dravna zajednica Srbija i Crna Gora i kada je Srbija postala suverena i samostalna drava, ona je ostala bez izlaza na more. Kao takva ona deli sudbinu 37 drugih kontinentalnih drava. U savremenom MPP, poloaj i pravo ovih drava na pristup moru regulisan je i Konvencijom UN o pravu mora iz 1982, koja je stupila na snagu 1994. godine. Na osnovu ove konvencije kontinentalne drave imaju pravo pristupa moru i sa mora radi korienja prava priznatih konvencijom. Radi ostvarenja ovog cilja kontinentalne

drave uivaju slobodu tranzita preko podruja tranzitnih drava, svim prevoznim sredstvima. Uslovi i nain korienja slobode tranzita ureuju se bilateralnim, subregionalnim ili regionalnim sporazumima izmeu kontinentalnih drava i tranzitnih drava. Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi iz 1998. godine, nije postao bespredmetan u delu u kojem se odnosi na pomorsku plovidbu, niti je stavljen van snage, iako e morati da pretrpi neke izmene, kako u supstancijalnim, tako i u kolizionim normama. U pogledu prava i obaveza, Zakon o pomorsoj i unutranjoj plovidbi predvia primenu prava koje su stranke izriito ili preutno izabrale. Postavljene su granice stranakoj autonomiji. Izriito se predvia da se nee primeniti lex voluntatis u sluaju da je merodavnost tog prava ugovorena izigravanjem zakona, kao ni u sluaju kada ugovoreno pravo vrea na javni poredak. Pored ovih optih ogranienja, zakon predvia jo neke specifine situacije u kojima se ne moe ugovoriti strano pravo: 1. kada je re o odgovornosti brodara za gubitak, manjak ili oteenje tereta, posredi je odgovornost, koja se zasniva na imperativnim odredbama naeg zakona, a luka ukrcaja, ili luka odredita je u naoj zemlji ( ova odredba e svakako morati da se modifikuje, s obzirom na to da Srbija nema morsku obalu ); 2. kada je posredi prevoz putnika, a preimenom stranog prava bi putnik bio stavljen u nepovoljniji poloaj; 3. za ugovor o prevozu putnika i stvari zakljuen na osnovu unapred utvrenih optih uslova brodara, primenjuje se pravo drave iji je dravljanin brodar; 4. za ugovor o tegljenju primenjuje se lex fori.to se forme tie, primenjuje se locus regit actum kao osnovno pravilo. Ono je faklutativne prirode, pa e forma biti punovana i ako ispunjava uslove lex causae, prava koje je merodavno za prava i obaveze. Koliziona pravila koja se odnose na pomorski prevoz putnika ili stvari i na prevoz u unutranjoj plovidbi, odnose se i na druge ugovore o iskoriavanju brodova, kao to su ugovor o tegljenju ili ugovor o drugim plovidbenim uslovima. Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi sadri i druga koliziona pravila u pogledu ugovora o spasavanju brodova, o plovidbenom osiguranju, o gradnji, prepravci ili popravci broda. Ugovori o vazdunom prevozu putnika i stvari U oblasti vazdunog transporta veoma su znaajne meunarodne konvencije koje sadre, pre svega, unifikovana materijalna pravila, ali i neke kolizione norme. Najznaajniji sporazumi u ovoj oblasti su Varavska konvencija o izjednaavanju izvesnih pravila koja se odnose na meunarodni vazduni prevoz iz 1929. godine i ikaka konvencija o civilnoj avijaciji iz 1944. godine. Ex-Jugoslavija je ratifikovala obe te konvencije. Varavska konvencija sadri kolizionu normu u pogledu procenjivanja greke, usled koje je nastupila teta i kao reenje predvia lex fori. Ako ni materijalnopravne ni kolizione odredbe konvencije ne pokrivaju postavljena pitanja, ili ako ne postoje uslovi da se primene konvencijska reenja, nerodavno pravo e se odrediti prema kolizionim normama Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju. U pogledu prava i obaveza iz ugovora, merodavno je pravo koje su stranke same izabrale. Autonomija volje, ipak, trpi odreena ogranienja, koja su postavljena u prilog lex fori. Zakon poznaje tri ogranienja: 1. prvo ogranienje je ustanovljeno radi zatite interesa putnika. Nee se primeniti izabrano pravo, ako bi putnik primenom tog prava bio u nepovoljnijem poloaju, nego da se primeni Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju; 2. autonomija volje se iskljuuje za sluajeve, u kojima je ugovorni odnos posebno vrsto vezan sa Srbijom. Smatrae se sa postoji takva veza, kada su obe ugovorne strane, fizika ili pravna lica, sa prebivalitem, odnosno seditem u Srbiji, a mesto polaska ili opredeljenja se nalazi u Srbiji. Ako doe do sticaja ovih uslova, primenie se Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju; 3. tree ogranienje ne iskljuuje autonomiju volje, ve samo umanjuje njen domaaj. Ako postoji znaajna povezanost izmeu ugovornog odnosa i domaeg prava, dozvoljava se materijalnopravna, ali ne i kolizionopravna autonomija volje. Pretpostavka za ovo blae ogranienje, jeste jedan manji stepen povezanosti ugovora sa Srbijom.

Smatrae se da postoji takav stepen povezanosti, kada se mesto polaska ili mesto opredeljenja nalazi u Srbiji. U takvom sluaju norme izabranog prava ne mogu da derogiraju i zamene imperativne norme Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdunom saobraaju. U odsustvu autonomije volje, primenie se pravo koje je najtenje povezano sa ugovorom. Kada je re o glavnim pravima i obavezama, smatrae se da je sa ugovorom najtenje povezano pravo one drave, u kojoj prevozilac ima prebivalite, odnosno sedite, u vreme zakljuenja ugovora, ako ne postoje snane indikacije da je neko drugo pravo u snanijoj vezi. U pogledu sporednih prava i obaveza, kao to su nain prijema i predaje stvari, ili nain plaanja vozarine, primenie se lex loci solutionis, tj. pravo mesta gde su te radnje izvrene. I ova taka je samo pretpostavljeno reenje. U pogledu forme ugovora, reenje je isto ono koje prihvataju ZMPP i Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi. Ugovor e u pogledu forme biti punovaan, ako je punovaan bilo prema pravu mesta zakljuenja, bilo prema lex causae. Pri tome lex causae se precizira: za ocenu forme koja dolazi u obzir pravo, koje je merodavno za glavna prava i obaveze. Ugovor o eleznikom transportu Za ovaj ugovor, nemamo domae kolizione norme. To znai da se primenjuju opte norme i principi, koji vae za ugovore, kao i neka parcijalna pravila, koja smo prihvatili u meunarodnim konvencijama. U oblasti eleznikog transporta postignuta je prilino iroka unifikacija materijalnih pravila, posebno u Konvenciji o prevozu robe eleznicom ( CIM ) i Konvenciji o prevozu putnika i prtljaga eleznicom ( CIV ). Zakljuene su u Bernu i vie puta su revidirane. Godine 1980. ove dve konvencije zamenjene su novom Konvencijom o meunarodnim prevozima eleznicom, zakljuenom takoe u Bernu ( COTIF ). U sluaju da se ne mogu upotrebiti ni unifikovana materijalna, ni unifikovana koliziona pravila, merodavno e, u pogledu prava i obaveza, biti pravo koje su stranke izabrale, a u nedostatku takvog izbora, primenie se pravo zemlje, gde se u vreme prijema ponude nalazilo sedite prevozioca, ako posebne okolnosti sluaja ne upuuju na drugo pravo, kao pravo sa kojim postoji najblia veza. U pogledu forme merodavni su locus regit actum i lex causae. Ugovor o drumskom prevozu Sasvim je slina situacija, kao i u eleznikom i vazdunom prevozu, ali se ipak moe istai jedna osobenost meunarodne regulative u toj oblasti, a to je injenica da se u meunarodnoj Konvenciji o drumskom prevozu robe (zakljuenoj u enevi 1956. godine, ex- Jugoslavija je ratifikovala konvenciju ), iskljuuje autonomija volje. To znai da stranke ne mogu ugovoriti ni materijalne klauzule, niti primenu merodavnog prava, ako se na taj nain odstupa od konvencije. Izuzetak predstavlja samo povraaj naknade koju je isplatio prevozilac i od kojih se moe odstupiti. Ako konvencija ne sadri reenje, ili nema uslova za primenu konvencije, primenie se kolizione norme, koje se primenjuju u eleznikom ili vazdunom saobraaju. 46. Rimska konvencija U zemljama EU na snazi je Konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze ( Rimska konvencija ), koja je inkorporisana u unutranje pravne sisteme tih zemalja. Inkorporacija se vrila ili optom odredbom, ili preuzimanjem itavog saraja Rimske konvencije u tekst zakona. Rimska konvnecija je stupila na snagu prvog aprila 1991. godine. Rimska konvencija se primenjuje bez uslova reciprociteta. Iskljuenje reciprociteta znai, da se kolizione norme koje sadri Konvencija primenjuju uvek, bez obzira na to da li primena kolizione vodi do prava zemlje lanice EU ili neke tree zemlje. Rimska konvencija unifikuje kolizionopravnu materiju zemalja lanica EU, a to znai da ranije kolizione norme koje odreuje pravo merodavno za ugovorne odnose prestaju da vae i da ih zamenjuju reenja konvencije. Preduslov primene Konvencije, jeste postojanje elementa inostranosti. lanom 1 definisan je pojam ugovorne

obaveze sa stranim elementom to je svaka obligacija koja izaziva sukob zakona, tj. izbor jednog od prava vie zemalja. Iz ovoga proizilaze dva zakljuka. Prvo, Rimska konvencija se ima primeniti na svaku ugovornu obavezu koja je zasnovana na injeninom stanju vezanom za najmanje dve drav, pri emu intezitet vezivanja nije bitan. Drugo Rimska konvencija se nee primenjivati u istim internim odnosima u kojima nema stranog elementa. Neka pitanja vezana za ugovorne obaveze su izriito iskljuena iz polja primene konvencije. Konvencija se ne primenjuje na: 1. pitanja statusa, poslovne i pravne sposobnosti fizikih lica; 2. ugovorne obaveze vezane za testamente i nasleivanje, svojinska prava koja proizilaze iz branih odnosa, ukljuujui i obavezu izdravanja vanbrane dece; 3. obaveze proizale iz menica, ekova i drugih hartija od vrednosti; 4. arbitrane i prorogacione sporazume; 5. pitanja regulisana pravom trgovakih drutava; 6. pitanje da li zastupnik moe da obavee principala i da li organ kompanije moe ovu da obavee u odnosu na tree lice; 7. pitanja vezana za konstituisanje trasta ( trust ) i odnose u njemu; 8. dokazni postupak i proceduru; 9. ugovore o osiguranju. Rimska konvencija postavlja autonomiju stranaka, kao primarnu poveznicu za ugovorne obaveze. Stranke imaju mogunost da odrede pravo, koje e se primeniti na njihov ugovorni odnos i tako odreeno pravo se primenjuje u celini, dakle i u svom imperativnom i u svom dispozitivnom delu. Iz ovoga proizilazi da je usvojena tzv. kolizionopravna autonomija volje stranaka. Sam izbor prava moe biti izriit ili preutan. Depesa Rimska konvencija izriito predvia da stranke mogu izabrati pravo za ceo ugovor ili deo ugovora, to faktiki znai da, na bazi volje stranaka, sud moe doi u situaciju da na jedan te isti odnos primenjuje vie prava. Ovo vodi u opasnost da se debalansira ugovor ( cepanje ugovora ). Izbor vie prava mora biti opravdan i razna prava se mogu primenjivati na razliita pitanja, ako je to mogue i ako ne vodi kontradiktornosti. Konvencija predvia mogunost promene izbora merodavnog prava. Ugovarai mogu postii saglasnost da e ceo ugovor ili deo ugovora podvri nekom drugom pravu, a ne onom koje ga je do tada regulisalo i to nezavisno od toga, jesu li oni sami izabrali ranije merodavno pravo ili je ono bilo merodavno na osnovu supsidijarnih normi. U teoriji prava se smatra da naknadni izbor prava delije ex tunc (od poetka). Naknadni izbor ne moe ii na tetu u meuvremenu steenih prava treih lica, niti na tetu formalne punovanosti ugovora. Ukoliko su ugovarai izabrali merodavno pravo, a svi drugi elementi odnosa su bili, u momentu izbora, vezani za neku drugu zemlju, imperativne norme te zemlje, ne mogu se derogirati. Ovim je zakonodavac pokuao da sprei zloupotrebu instituta autonomije volje. Konvencijom je odreeno i pravo merodavno za ocenu postojanja i punovanosti sporazuma o izboru merodavnog prava. Naime, sam sporazum o izboru merodavnog prava je isto ugovor, koji ne deli sudbinu glavnog ugovora. Kao takav on mora biti rezultat slobodne volje ugovaraa, tj saglasnosti njihovih volja, pa se postavlja pitanje, koje e pravo biti merodavno, da proceni postojanje validne saglasnosti. Konvencija ododgovara na savremen nain za materijalnu punovanost merodavno je putativno lex causae, tj. merodavno je pravo koje u ugovoru oznaeno kao merodavno i koje e to i biti, ukoliko je uinjeni izbor valjan. Pravo merodavno u odsustvu autonomije volje Rimska konvencija regulie i situaciju kada stranke nisu ugovorile merodavno pravo, ili su ga odredile samo za deo ugovora. Konvencija primenjuje princip najtenje veze, sud je duan da utvrdi zemlju sa kojom je ugovorni odnos najjae vezan i da primeni pravo te zemlje. Kriterijum vrednovanja je preputen sudu. Osim geografskih veza, uzimaju se u obzir i sve druge okolnosti, sadraj i priroda ugovora, predmet ugovora, pa i priroda samog pravnog pitanja koje se postavlja. Mogue je da doe do cepanja ugovora. Postupajui sud moe, ukoliko je neki odvojivi deo u blioj vezi sa nekom drugom zemljom, na taj deo izuzetno primeniti, pravo te druge zemlje, dok e ostala pitanja ostati pod kontrolom prvonavedenog prava. Ovakvo reenje upuuje na zkljuak, da primena vie zakona, na jedan isti ugovorni odnos, nije mogua samo kad su stranke

ugovorile njihovu primenu, nego i ako sud doe do zakljuka da je to celishodno. Sedite nosioca karakteristine prestacije Kako bi postupajuem sudu olakala zadatak iznalaenja prava najblie veze, Konvencija uvodi pretpostavku da je ugovor u najblioj vezi sa zemljom uobiajenog boravita, odnosno sedita glavne uprave nosioca karakteristine prestacije. Ova oboriva pretpostavka pada kada sud, iz svih okolnosti sluaja, utvrdi da je ugovor u jaoj vezi sa nekom drugom zemljom, ije se pravo tada primenjuje. U Rimskoj konvenciji je naputen pojam domicila, a umesto njega se upotrebljava pojam uobiajeno boravite, a iz razloga to je uobiajeno boravite injenini koncept, dok je domicil pravni pojam, kome razna zakonodavstva daju razliito znaenje. Meutim u nekim ugovorima je nemogue utvrditi, koji od ugovaraa izvrava karakteristinu prestaciju. U tim ugovorima, sud u svakom konkretnom sluaju utvruje pravno najblie veze, i to bez oslanjanja na teoriju karakteristine prestacije. Ako je predmet ugovora neko pravo na nepokretnost, ili na njenu upotrebu, pretpostavlja se da najblia veza postoji sa zemljom u kojoj se ta nepokretnost nalazi. Ova pretpostavka je oboriva. Zatita slabije strane zakonodavac esto identifikuje slabiju stranu u nekom ugovornom odnosu, a zatim odredbama materijalnog, ponekad i procesnog prava, pokuava da toj strani da zatitu. Tako su u okviru Konvencije postavljena posebna koliziona pravila u pogledu potroakih ugovora i ugovora o radu. Prema Konvenciji, potroaki ugovori su svi oni u kojima neko sebi pribavlja robu ili usluge u svrhu, koaj nema veze sa delatnou ili profesionalnim aktivnostima, koje kupac obavlja. Meutim, Konvencija ne stoji na stanovitu da svi potroai treba da uivaju jednaku kolizionopravnu zatitu. Zatitu traba da uivaju samo oni potroai, koji su bili relativno pasivni i koji su sklopili ugovor, nakon znaajnog prodavevog napora da ih zainteresuje za transakciju. Identifikuju se tri takve situacije: 1. ako je ugovor sklopljen u zemlji gde potroa ima uobiajeno boravite, a sklapanju ugovora je prethodila izriita ponuda ili reklamiranje u toj dravi, a potroa je u toj dravi preduzeo i sve radnje koje vode zakljuenju ugovora; 2. ako je prodavac ( ili njegov zastupnik) primio narudbu potroaa u zemlji gde potroa ima uobiajeno boravite; 3. ako su posredi situacije u kojima je potroa naruio robu u drugoj dravi, a put u tu drugu dravu je organizovao prodavac kako bi potroaa podstakao na kupovinu. Potrebno je i to da je prodavac finansirao put u tu zemlju. Za navedene kategorije potroakih ugovora vai princip autonomije volje. Autonomija trpi ogranienja, ali ne sa stanovita izbora, ve sa stanovita ishoda. Izbor prava ne moe potroaa liiti zatite,koj mu pruaju imperativni propisi zemlje njegovog uobiajenog boravita. Dakle pravo zemlje potroaa odreuje donju granicu zatite. Moe se dogoditi da izabrano pravo prua vii nivo zatite, pa u tom sluaju ne bi bilo potrebe da se primenjuju imperativne norme zemlje potroaa. Ako ugovorne strane nisu izabrale merodavno pravo, u tom sluaju, merodavno e biti pravo zemlje uobiajenog boravita potroaa. Konvencija takoe razliito tretira turistike ugovore. Po Konvenciji paket aranmani uivaju zatitu, dok ugovori o pruanju usluga, gde se usluge pruaju potroau iskljuivo van zemlje njegovog uobiajenog boravita, ne spadaju u domaaj konvencije. Ugovori o radu kao socijalnoekonomski slabija strana, zaposleni koji zakljuuju pojedinane ugovore o radu su ona strana kojima Rimska konvencija prua zatitu. Ako u ugovoru niije odreeno merodavno pravo, primenie se pravo zemlje u kojoj zaposleni obavlja rad ( ak i ako to povremeno ini u drugim dravama). Ako se rad obavlja u vie drava, ali ni u jednoj od njih redovno, primenie se pravo zemlje sa kojom je ugovor u najblioj vezi, a pretpostavlja se da je to zemlja u kojoj se nalazi poslovno mesto preko koga je poslodavac zakljuio ugovor. Ako je u ugovoru uinjen izbor merodavnog prava, takav izbor ne moe zaposlenog liiti zatite prinudnih propisa onog prava koje bi se primenilo u odsustvu autonomije volje. Pravo merodavno za formu ugovora ako je ugovor zakljuen izmeu ugovornih strana koje se nalaze u istoj dravi, ugovor je formalno punovaan, ako ispunjava uslove koje propisuje lex causae ili lex loci contractus. Lex loci contractus je relativno

lako locirati i ova taka vezivanja ne pravi probleme. Ako su se ugovarai u vreme zakljuenja ugovora nalazili u razliitim dravama, merodavno je alternativno, bilo lex causae, bilo pravo zemalja gde se ugovarai nalaze. Konvencija odstupa od principa in favorem contractus u dva sluaja. Jedan se tie potroakih ugovora, za koje nema alternativa, njihova se punovanost ceni prema pravu uobiajenog boravita potroaa. Takoe, forma ugovora kojima su predmet stvarna prava na nepokretnostima ili ureenje njihovog korienja, cenie se prema imperativnim propisima lex rei sitae, ali samo kada sam lex rei sitae smatra da ti formalni uslovi treba da vae, bez obzira na to gde je ugovor zakljuen i koje je supstancijalno pravo merodavno. Materijalna punovanost ugovora Konvencija posebnu panju posveuje i pitanju materijalne punovanosti ugovora, to ukljuuje i pitanje ocene punovanosti izbora merodavnog prava. Punovanost ugovora se ne moe oceniti dok se odredi merodavno pravo, a ono se ne moe odrediti dok se ne zna da li je klauzula izbora merodavnog prava punovana. Iz ovog circulus vitiosus-a ( zaarani krug ) se izlazi na sledei nain postojanje ugovora i bilo koja njegova odredba, cenie se po pravu koje bi bilo merodavno, ako bi ugovor bio punovaan. Dakle materijalna punovanost se ceni prema putativnom lex causae, odnosno zamiljenom merodavnom pravu. Norme neposredne primene. Nacionalni i konvencijski izvori MPP sve ee pruaju primere odredba, koje operiu pojmom normi neposredne primene. Jedan od tih izvora najvieg znaaja je i Rimska konvencija. Imperativni propisi foruma imaju primat u primeni nad kolizionom tehnikom i primenom lex causae za ugovor. Norme neposredne primene lex fori nalaze mesto primeni u sporovima sa elementom inostranosti i bez izriitog mandata, koji bi zakonodavac propisao. Ono to Rimska konvencija donosi kao novinu, jeste tretman normi neposredne primene tree zemlje. Sud moe primeniti i norme iste vrste tree zemlje, pa im ak dati primat nad primenom merodavnog prava. Pri tom, postupajuem sudu stoje na raspolaganju odreene smernice: 1. sud moe dati dejstvo normama neposredne primene treih zemalja; 2. norme neposredne primene se ne mogu pozajmiti iz bilo kog prava, ve samo iz onoga koje je u bliskoj vezi sa sluajem. Time se ograniava krug pravnih sistema, ije norme neposredne primene mogu igrati ulogu. Najkontroverzniji deo Rimske konvencije, koji se odnosi na ovo pitanje, jeste uputstvo za upotrebu. Sud mora da obrati panju na prirodu i cilj normi. Ovo bi moglo da obuhvata npr. teritorijalni domaaj tih normi, prirodu njihovog zatitnog objekta, eventualna preklapanja i konflikte sa imperativnim propisima neke druge drave, kao i optu poslovnu i moralnu opravdanost takvih normi. Sud ima diskreciono pravo da proceni posledice primene ili neprimene normi, koje prou navedene kriterijume. Konana odluka umnogome zavisi od procene postupajueg suda. Ovakvo reenje teko da moe voditi prvnoj sigurnosti i ujednaavanju meritornih reenja u praksi, poto je ostavljen veliki prostor sudovima za arbitrarnost. Upravo ovo navelo je redaktore Konvencije da predvide mogunost stavljanja rezerve na lan 7 ( koji regulie ovo pitanje ). Do sada je ak 7 od 25 lanica Konvencije iskoristilo tu mogunost.

47. Beka konvencija Beka konvencija o meunarodnoj prodaji robe, doneta je 198. godine, stupila na snagu 1. novembra 1988. godine, a ex-Jugoslavija ju je ratifikovala ve 1984. godine. Njom se unifikuje znaajan deo normi u oblasti meunarodne prodaje robe. Jedna je od najire prihvaenih konvencija u oblasti meunarodnog prometa i do sada ju je ratifikovalo 69 zemalja. Beka konvencija, kao ratifikovani meunarodni ugovor, ima prednost nad odredbama domaeg zakonodavstva, a sadri i znaajne odredbe,

kojima regulie polje sopstvene primene. Konvencija se primenjuje na sve situacije, koje bi se mogle okarakterisati kao prodaja robe. Konvencija primenjujue laki loginiji put negativne enumeracije. Prva grupa ugovora na koje se Beka konvencija ne primenjuje su potroaki ugovori. Za potrebe Beke konvencije, potroakim se smatraju oni ugovori po kojima je roba kupljena za line potrebe ili potrebe domainstva. Druga grupa ugovora, koja je iskljuena iz primene Beke konvencije je prodaja vrednosnih papira i novca, brodova, hoverkrafta ( glisera na vazduni jastuk ), vazduhoplova i elektrine energije. Trea vrsta iskljuenja, vri se u pogledu naina na koji je predmet prodat. Tako u reim Beke konvencije ne spada prodaja uinjena na javnoj aukciji ili u okviru prinudne prodaje. Ipak, ak i ugovori, koji bi spadali u prodaju robe, ne potpadaju pod primenu Beke konvencije. To su oni ugovori u kojima se, pored robe, prodaju i usluge, i to tako da prodaja usluga predstavlja znaajni deo obaveza prodavca. To to neka transakcija predstavlja prodaju robe, jo nije dovoljno da bi se na nju primenila Beka konvencija. Neophodan uslov za to je i da prodaja robe ima specifian meunarodni karakter. Beka konvencija e se, u skladu sa svojim prvim lanom, primeniti u dve situacije: 1. ako prodavac i kupac imaju sedite u zemljama lanicama Beke konvencije. Postupajui sud ne mora da konsultuje kolizione norme i pronae merodavno nacionalno pravo, osim u sluajevima kada je potrebno odluiti i o pitanjima koja rationae materiae nisu regulisana konvencijom; 2. meutim, ak i ako uslov sedita u dravama ugovornicama nije ispunjen, Beka konvencija e se primeniti, kada pravila pravila meunarodnog privatnog prava upuuju na primenu prava drave ugovornice. Ovaj uslov primene Beke konvencije bie ispunjen u sledeim sluajevima: Postupajui sud, sud drave lanice Beke konvencije, naavi da se stranke nisu sporazumele, primenie svoje kolizione norme i na osnovu njih, kao merodavno odrediti pravo drave lanice konvencije. Smatra se da bi ovako trebalo da postupi sud zemlje, koja nije lanica Beke konvencije. Meutim primena Beke konvencije nije neminovnost, ak ni u sluajevima u kojima su za to stvoreni svi preduslovi. Naime, stranke uvek mogu u svom ugovoru, iskljuiti primenu konvencije. Konvencija se ne bavi eksplicitno pitanjem, da li ugovorne strane mogu izabrati njenu primenu i u sluajevima kada primeni ne bi bilo mesta, na osnovu lana jedan konvencije. Treba uzeti da je ovakav opting-in dozvoljen, dodue, samo ako ga dozvoljava pravo merodavno za ugovor. U tom sluaju re je o materijalnopravnoj autonomiji volje. Neke drave su pri ratifikaciji odluile da iskoriste pravo, koje predvia lan 95, koji stavlja rezervu na primenu lana jedan konvencije. lan 95 kae da prilikom deponovanja svojih instrumenata ratifikacije, prihvatanja, odobravanja ili pristupanja, svaka drava moe izjaviti da nee biti vezana odredbom prvog lana konvencije. Mogunost stavljanja ovakve rezerve je rezultat napora, jedne udne ad hoc koalicije, koje su po ovom pitanju stvorile SAD i bive socijalistike zemlje. Ni jednima ni drugima nije odgovaralo to to prvi lan proiruje mogunost primene Beke konvencije, a time smanjuje broj situacija, u kojima bi ugovor bio pod kontrolom domaeg prava. Broj zemalja koje stavljaju rezervu ostao je mali i danas vai jo za Kinu, SAD, Singapur, Sveti vinsent i Grenadin, eku i Slovaku. Primena Beke konvencije se javlja i pred meunarodnim trgovinskim arbitraama. Tu se primena Konvencije javlja, ne samo kad stranke imaju sedita u dravama lanicama beke konvencije, ve i kada to nije sluaj. Ta primena se opravdava univerzalnim znaajem Beke konvencije. Beka konvencija u praksi naih sudova Beka konvencija, kao multilateralni meunarodni ugovor, koji je naa zemlja ratifikovala, ima primat nad odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ali nai sudovi se ponekad ne snalaze ba najbolje u njenoj primeni. Najei tip propusta jesta da sud jednostavno previdi, ili ne vidi, da se konvencija ima primeniti. Sud zatim iznalazi merodavno pravo putem ZMPP, primenjujui najee na Zakon o obligacionim odnosima. U albenom postupku

takve presude imaju razliitu sudbinu. U jednom sluaju je Vii trgovinski ukinuo ovakvu presudu i vratio je prvostepenom na ponovno odluivanje. Rezon je bio sledei: ako nije pravilno utvreno da se ima primeniti Beka konvencija, prvostepeni sud ne samo to nije pravilno primenio materijalno prav, ve je zbog pogrenog odabira Zakona o obligacionim odnosima umesto Beke konvencije, moda propustio da utvrdi i sve pravno relevantne injenice, koje mogu biti od znaaja za primenu merodavnog prava. Nakon godinu dana, isti sud je po albi, u jednom drugom sluaju postupio drukije. Iako je utvrdio da je prvostepeni sud propustio da primeni Beku konvenciju, sud konstatuje, kako injenica da je u konkretnom sluaju primenjen pogrean materijalnopravni propisa, ne utie na valjanost pobijane odluke i nije dovoljan razlog za ukidanje iste. 48. Pravo merodavno za menicu i ek Menica i ek spadaju meu najvanije i najire koriene instrumente platnog prometa i kredita. Naela formalnosti i strogosti su posebno karakteristina za ove hartije od vrednosti. Iz ovih karakteristika menice i eka sledi da je neizvesnost u pogledu merodavnog prava veoma nepoeljna, jer neka menina ili ekovna radnja, ili sama menica ili ek, mogu biti nepunovani, mogu ostati bez efekta, ako se lice koje preduzima radnju, dralo formalnosti nekog drugog prava, a ne onog koje je merodavno. Po pitanju menine pravne i poslovne ( aktivne i pasivne ) sposobnosti, u principu, nema, uporednopravno posmatrano, veih razlika, od onih koje se pojavljuju po pitanju opte pravne i poslovne sposobnosti pojedinca. Jedine znaajnije razlike su uoljive po pitanju ko moe biti trasat po eku i tu se razlikuju tri sistema: 1. trasat moe biti svako lice; 2. trasat moe biti banka; 3. trasat moe biti banka ili lice koje ima svojstvo trgovca. Znaajnije razlike postoje po pitanju forme menice i eka. Pojam forme se, u meninom i ekovnom pravu, shvata veoma iroko i njime se obuhvataju bitni elementi menice i eka. Ako se posmatra nae pravo, to znai da mora postojati osam zahtevanih elemenata da bi se jedno pismeno nazvalo menicom: 1. oznaenje da je to menica, napisano u slogu isprave, na jeziku na kome je isprava sastavljena; 2. bezuslovan uput da se plati odreena suma novca; 3. ime platie ( trasata ); 4. oznaenje dospelosti; 5. mesto isplate: 6. ime lica kome se, ili po ijem nalogu se ima platiti ( remitent ); 7. oznaenje dana i mesta izdavanja menice; 8. potpis izdavaoca (trasant ). Osim u Srbiji, isti ovi elementi su predvieni i u drugim zemljama potpisnicama enevske konvencije o Jednoobraznom zakonu o trasiranoj i sopstvenoj menici, u engleskom pravu ne smatraju se bitnim elementima forme i menice, menina klauzula ( oznaenje da se radi o menici ), datum i mesto plaanja. Zemlje enevskog sistema poznaju menino jemstvo, aval, a ova ustanova nepoznata je engleskom pravu i to je ujedno najvea razlika izmeu sistema u sferi meninih i ekovnih obaveza. Postojali su, a postoje i dalje, pokuaji i napori da se ujednai ekovno i menino pravo na najirem planu, da se ostvarivanje meninih i ekovnih prava regulie jednoobraznim normama. Najznaajniji uspeh postignut je donoenjem enevskih konvencija o menici i eku 1930. i 1931. godine. Ove konvencije su prihvaene dosta iroko, ali ipak ne dovoljno, npr. nisu ih prihvatile anglosaksonske zemlje. Kraljevina Jugoslavija je ratifikovala enevske konvencije koje se odnose na menicu, donete 1930. godine. Ove norme je preuzeo na Zakon o menici iz 1946. godine. Zakon o eku usvaja ista koliziona reenja, no ne ponavlja odredbe Zakona o menici, ve samo upuuje na njih. Menica i ek spadaju meu one oblasti, za koje imamo posebne kolizione norme u naem pozitivnom pravu. Te norme se grupiu oko tri pitanja: 1. menina ( ekovna ) sposobnost; 2. forma meninih ( ekovnih ) obaveza; 3. prava i obaveze kod menice ( eka ). Menina ( ekovna ) sposobnost u pogledu sposobnosti jednog lica da se menino obavee, taka vezivanja je lex nationalis. Sposobnost glavnih meninih dunika, kao i sposobnost indosanta, avalista i ostalih lica, koja primaju menine obavez, cenie se prema pravu drave iji dravljanin lice u pitanju. Ovo osnovno pravilo ima dve

dopune: ranvoa i teoriju najvee vrednosti menine obaveze. Odreivanje merodavnog prava za meninu sposobnost je jedan od veoma malobrojnih kolizionih problema pri ijem reavanju je nae pozitivno pravo, jo pre donoenja ZMPP, izriito nalagalo primenu ustanove uzvraanja i upuivanja na dalje pravo. Primenjujui zakon dravljanstva meninog obveznika, na sud treba da konsultuje i kolizione norme tog prava. Ako one prihvataju neku drugu taku vezivanja ( a ne lex nationalis ) i ako su relevantne injenice tako raspoeene da ta drukija taka vezivanja u datom sluaju ukazuje na drugo pravo, treba prihvatiti takvo uzvraanje ili upuivanje na dalje pravo. Zakon o menici ne postavlja posebna pravila za sluaj da je re o meninoj sposobnosti apatrida i bipatrida, pa u tim sluajevima treba uzeti, da vae opta pravila ZMPP. Teorija najvee vrednosti menine obaveze znai sledee ako menini dunik ne bi bio sposoban pema svom lex nationalis, odnosno prema pravnu na koje lex nationalis upuuje, treba konsultovati pravo drave u kojoj je menina obaveza preuzeta, ime se prua dopunska mogunost da menina obaveza ostane na snazi ( lex loci actus ). Menini obveznik e se smatrati menino sposobnim, ako je sposoban, bilo prema svom lex nationalis, bilo prema pravu zemlje u kojoj je menina obaveza preuzeta. U pogledu forme meninih obaveza i radnji za odravanje meninih prava, osnovno koliziono pravilo je locus regit actum, pravilo koje najee prihvaeno za formu pravnih radnji uopte. To znai da e se oblici meninih radnji ceniti prema pravu drave, gde su preduzete. Ovo pravilo je potvreno u pravnom stavu odgovoru koji je utvren na sednici Odeljenja za privredne sporove Vieg trgovinskog suda u Beogradu, u kome je reeno, da shodno Zakonu o menici, oblik primanja meninih obaveza odreuje zakon zemlje, na ijem podruju su te obaveze primljene. Ako je re o obliku protesta, notifikacije i drugih radnji za vrenje ili odravanje meninih prava, ovo koliziono pravilo ostaje bez dopuna. Ako je u pitanju oblik primanja meninih obaveza, nae pravo predvia dve dopune uz locus regit actum. Kada je obaveza primljena u inostranstvu izmeu naih dravljana i nije zadovoljena forma prema pravu zemlje gde je obaveza primljena, ali su ispunjeni uslovi, koje u pogledu forme postavlja nae pravo, primenie se nae pravo i smatrae se da je obaveza preuzeta u punovanoj formi. Dakle, uz locus regit actum, kao dopunska taka vezivanja, javlja se zakon zajednikog ( i to srpskog dravljanstva ). enevske konvencije ne predviaju ovu dopunsku taku vezivanja, ali dozvoljavaju da pojedine drave stave rezervu na konvencije, prihvatanjem ove dopune. Rezerve se stavljaju radi zatite domaih interesa. Druga dopuna se predvia u pogledu sukcesivno preuzetih meninih obaveza. Naelno, u lancu meninih obaveza, sve obaveze se zasnivaju na inicijalno izdatoj menici, iz nje izvlae pravnu snagu i obaveznost. S druge strane, za nakndano preuzete obaveze vai naelo njihove samostalnosti, to znai da ove docnije obaveze ne izvlae svoju vanost jedna iz druge. Ali, ako sama menica nije punovano izdata, po optem pravilu locus regit actum, nita ne moe da spasi docnije obaveze. Izdavanje menice, koje nije punovano prema locus regit actum, ipak nee onemoguiti punovanost docnije obaveze, ako prema pravu drave gde je preuzeta docnija obaveza, vae i docnija i ranija. U pogledu prava i obaveza kod menice se javljaju dve take vezivanja: 1. zakon mesta preuzimanja menine obaveze; 2. zakon mesta gde je menica plativa. Pravo drave u kojoj je menica plativa, merodavno je za prava i obaveze glavnih meninih dunika, dakle akceptanta kod trasirane menice i izdavaoca kod sopstvene menice. Po tom pravu ( lex loci solutionis ) ceni se i pitanje, moe li se akcept ograniiti na deo svote, zatim da li je imalac menice duan da primi deliminu isplatu, ili pak to moe da odbije. Po lex loci solutionis se odreuju i mere koje se imaju preduzeti u sluaju gubitka ili krae menice. Pravo drave u kojoj je preuzeta menina obaveza merodavno je za prava i obaveze svih ostalih meninih dunika. U pogledu mesta preuzimanja meninih obaveza treba rei da Zakon o menici precizira da se mestom preuzimanj obaveze , podrazumeva mesto gde je dat potpis meninog dunika. Pravo mesta gde je dat potpis vai za trasanta kod trasirane menice, za indosante,

avaliste i intervenijente. Prema zakonu mesta u kome je menica izdata odreuju se jo neka pitanja, kao to su rokovi za ostvarenje regresnih zahteva. 49. Pravo merodavno za kvazikontrakte U oblasti vanugovorne odgovornosti centralni znaaj imaju graanskopravni delikti. Iz uporednog meunarodnog privatnog prava proizilazi da se ova sfera vanugovornih obaveza, uobiajeno pokriva dvema osnovnim kategorijama odnosa: deliktima i tzv. kontraktima. ZMPP ne koristi termin kvazikontrakti, ve nabraja 4 kategorije odnosa: 1. sticanje bez osnova ( kondicijski zahtevi ); 2. poslovodstvo bez naloga ( negotiorum gestio ); 3. upotreba stvari bez poslovodstva ( verzioni zahtevi actio de in rem versio ); 4. sve druge vanugovorne obaveze, koje ne proizilaze iz odgovornosti za tetu. Uporedno materijalno pravo u sferi kvazikontrakata, posebno neosnovanog obogaenja, dosta je razliito. Razlike su primetne ve na nivou pristupa, po pitanju da li je neosnovano obagaenje jedinstveno regulisano, ili se kondikcije i verzije tretiraju odvojeno. U francuskom pravu samo se verzioni sluajevi smatraju neosnovanim obogaenjem, a ovo se moe javiti u sferi vanugovornih odnosa. Razlike postoje i po pitanju bitnih elemenata instituta. Zatim, pri plaanju nedugovanog, razliite formulacije zakonodavca dovode do razlika u teretu dokazivanja: dok je po veini prava, na tuiocu da dokae da je transfer uinjen zbog njegove zablude da je bio duan, dotle nemako pravo formulacijom obavezuje tuenog da dokae da je tuilac u momentu plaanja znao da na plaanje nije obavezan. Razlike su uoljive i u domenu obima restitucije i u razlozima iz kojih se restitucija ( tuba ) moe odbiti. Sticanje bez osnova i upotreba stvari bez poslovodstva ( kondikcijski i verzioni zahtevi ) U pogledu kolizionog regulisanja sticanja bez osnova, teorija i praksa se suoavaju sa nekim ozbiljnim alternativama. Jedna mogunost je da se merodavno pravo trai s oslonom na neku vrstu osnove za neosnovano obogaenje. Osnove, u pravom smislu te rei, naravno nema ( inae ne bi bilo sticanje bez osnova ), ali postoji neka putativna osnova, neki razlog za sticanje. Taj razlog moe biti osnova koja nije pravno punovana ( ako jedna strana izvri nitav ugovor ); osnova koja je oekivana ( dat je venani dar, a do venanja nije dolo ); osnova koja je prestala ( isplata duga koji je ve isplaen ); osnova koja je u zabludi pretpostavljena ( isplata u uverenju da dug postoji, a zapravo ne postoji ili postoji prema nekom drugom ). U svim tim sluajevima nema pravno valjane osnove, ali je razlog sticanja u nekom poslu, preko koga se moe doi do merodavnog prava. Na primer, ako je razlog za sticanje kupoprodajni ugovor koji je nitav, merodavno e biti pravo, koje je merodavno za taj ugovor. Druga osnovna alternativa je da se reenje trai s oslonom na mesto gde se ostvarilo obogaenje. Merodavno treba da je pravo zemlje u kojoj je dolo do obogaenja, odnosno sticanja. Kondikcijski zahtevi do neosnovanog obogaenja e doi ukoliko se plati nepostojei dug. Treba smatrati da je za restituciju merodavno pravo, koje je merodavno za odnos iz koga je dug nastao, ili e pogreno dralo da je nastao. Budui da e to, po pravilu, biti neki pravni posao, najee ugovor, to se pravila o neosnovanom obogaenju za procenu kondikcijskog zahteva imaju potraiti u obligacionom pravu zemlje, do koje se doe primenom poveznica koje vae za ugovorne odnose. Pri tome, ukoliko je re o postojeem ugovoru, po kome je dolo do dvostruke isplate, mogua je primena lex voluntatis-a, ukoliko su stranke, koristei autonomiju volje, izabrale merodavno pravo za svoj ugovor. Ukoliko dug nije ni postojao, jer nije postojao osnov, primena lex voluntatis-a je nemogua, ve se do merodavnog prava dolazi na bazi supsidijarnih taaka vezivanja, koje vae za ugovore. Isto vai i za sluajeve plaanja duga pogrenom poverioci, plaanja nedugovanog ili vie od dugovanog, zatim ukoliko doe do obogaenja zbog plaanja po osnovu koji je ab

initio nitav, ili je kasnije otpao, zatim kada je prestacija izvrena po osnovu koji se oekivao, ali do njega nije dolo. U svim navedenim sluajevima treba ugovorno povezivati. Meutim u kvalifikacijama pojedinih zahteva mora se biti veoma oprezan. Recimo, ukoliko je do zamene poverioca dolo grekom banke, pogrena isplata na raun lica, koje u doznaci nije oznaeno kao primalac, zahtev za restituciju je verzioni, a ne kondikcijski. Verzioni zahtevi pod upotrebom stvari bez poslovodstva treba podrazumevati sluajeve u kojima se iskoriena stvar pretvara u neto drugo, ili prestaje da postoji, ili joj se smanjuje vrednost. U naoj sudskoj praksi, najei sluajevi verzije su vezani za upotrebu tueg graevinskog materijala, graenja na tuem zemljitu i neosnovanog korienja tueg stana. Za reavanje sukoba zakona, zakonodavac se opredelio za primenu prava zemlje na ijoj teritoriji su se dogodile injenice, koje su dovele do nastanka obaveze. Poto su te injenice vezane za upotrebu stvari, proizilazi primena zakona mesta nalaenja stvari u momentu njene upotrebe. Poslovodstvo bez naloga u pogledu poslovodstva bez naloga, merodavno pravo se esto trai preko lica, koje se u ovom odnosu javlja kao poverilac i dunik. Prema jednom shvatanju, merodavno pravo treba da je pravo dominus negotii ( lica u iju korist, odnosno za koje je radnja izvrena ) ili pak negotiorum gestio ( lica koje vri radnje bez naloga ). Ajzner se opredeljuje za reenje domicil negotiorum gestor. Savremena zakonodavna reenja su u skladu sa koncepcijom koju zastupa Ajzner, ali samo utoliko to trae merodavno pravo s oslonom na poslovou, a ne na gospodara posla. Meutim kao taka vezivanja se ne prihvata domicil negotiorum gestor, ve mesto gde je radnje izvrena. To je, primera radi, stanovite portgalskog i panskog prava, kao i austrijskog, s tim to se u austrijskom pravu ova taka vezivanja samo pretpostavljeno reenje, od kojeg se moe odstupiti u korist najblie veze. Nae pozitivno pravo je takoe na stanovitu, da je u negotiorum gestio merodavno obligaciono pravo zemlje u kojoj je radnja poslovoe izvrena, lex loci actus. Ovo pravo merodavno je za prosuivanje zahteva gospodara u odnosu na delovou i zahteva delovoe u odnosu prema gospodaru posla. Ostale osnove za vanugovorne odnose ZMPP sadri i jedno opte pravilo, kojim se odreuje merodavno pravo za vanugovorne obaveze za koje u istom zakonu nije postavljeno posebno pravilo. Ovde spada, npr. upotreba stvari u tuu korist, ili upotreba tue stvari u svoju korist. Prema tom optem pravilu, merodavno je pravo zemlje u kojoj su se dogodile injenice, koje su prouzrokovale obavezu. 50. Merodavno pravo za graanskopravne delikte Graanskopravni delikti sa elementom inostranosti su prirodna propratna pojava meunarodne razmene dobara i usluga i drugih meunarodnih kontakata. Logino je da se javlja znatan broj graanskopravnih delikata, koji se vezuju za vie suvereniteta. Koliziono regulisanje ove problematike, do nedavno, je bilo veoma ujednaeno. Princip lex loci delicti comisii mesto izvrenja delikta javlja se kao taka vezivanja, jo u XIV veku za vreme Bartolusa. Sve do pre nekoliko decenija, ovo reenje nije imalo ozbiljniju alternativu. Javljali su se meutim izvesni dopunski principi. Lex fori, kao dopunski princip za protivpravnost prema nekim shvatanjima, uz lex locii delicti comisii, treba postaviti kao dopunski princip lex fori, pravo suda. Meutim, ovaj dopunski princip ne odnosi se na itav problematiku delikata, ve samo na pitanje protivpravnosti radnje. Radnja e se smatrati protivpravnom, samo ako je takvom smatraju zakon mesta izvrenja delikta i zakon suda. U pogledu ostalih pitanja, primenjuje se samo zakon mesta izvrenja delikta. Ovakva kumulacija zakona mesta izvrenja delikta i zakona suda, bilo je reenje veoma dugo prihvaeno u engleskom pravu. Postoje i tekoe u primeni naela lex locii delicti comisii. Osnovna i klasina tekoa u primeni lex loci delictii comisii, kao take vezivanja, javlja se kada posledica delikta ne nastupa u istoj dravi u kojoj je izvrena radnja. U ovakvim sluajevima javlja se

sloeni problem kvalifikacije pojma mesta izvrenja delikta. U nekim zemljama tim mestom se smatra mesto delikte radnje, u nekima mesto posledice. U savremenom meunarodnom privatnom pravu, dislokacija mesta radnje i mesta posledice moe da stvori ozbiljne tekoe, pravnu nesigurnost i pogoduje arbitrarnom ponaanju, ako se u pozitivnim normama ne moe nai opredeljenje za jedo ili drugo shvatanje. Postavlja se i pitanje treba li na isti nain shvatiti lex locii delicti comissi, bez obzira na to da li je re o osnovu odgovornosti, vrsti naknade, visini naknade i sl. Posebne tekoe u primeni lex loci delicti comissi javljaju se u onim retkim sluajevima, kada se delikt dogodi na tzv. niijoj zemlji na brodu na otovorenom moru ili u vazduhoplovu. Kritika principa lex loci delicti comissii Posebno su snane kritike u pogledu saobraajnih delikata i oen su posebno izraene u SAD. Pozicije dugo neprikosnovenog principa lex loxi delicti cmoissii, postaju osetno uzdrmane, nakon sporova za naknadu tete protiv avionske kompanije NEA ( North East Airlines ). Posebno je u tom pogledu znaajna odluka u sporu Kilberg v NEA iz 1961. godine. NEA je njujorka kompanija, a nastradali Kilberg je takoe bio iz Njujorka. Avion je poleteo iz Njujorka, a do nesree je dolo nad ostrvom Nentaket, koje se nalazi u Masausetsu, a prema zakonu te federalne jedinice, zakonski naslednici Kilberga ne bi mogli da trae naknadu preko maksimuma od 150 000 dolara. U dravi Njujork takvo ogranienje ne postoji. Sud je doao do zakljuka da ne bi bilo ni logino, ni pravedno, primeniti pravo Masausetsa u sporu izmeu tuioca i tuenika iz Njujorka. Ipored ovako izreene kritike primene lex loci delicti comissii, u sluaju Kilberg sud jo uvek nije okrenuo lea ovom principu i konstatovao je da pravo Masausetsa i pravo Njujorka nisu u sukobu u pogledu osnova, ve samo u pogledu visine naknade, a to je pitanje kvalifikovao kao proceduralno da bi primenio pravo Njujorka kao lex fori. Princip lex loci delicti comissi nije derogiran, ve izbegnut na posredan nain. U sluaju Bebkok protiv Deksona, nije bilo mogue takvo diplomatsko reenje. Dorda Bebkok bila je gost na putovanju u kolima Deksonovih. Poli su na vikend u Kanadi, gde je dolo do nesree u kojoj je povreena Dorda Bebkok i ona je u Njujorku podnela tubu za naknadu tete protiv Vilijama Deksona. I tuiteljka i tueni bili su iz Njujorka, u Njujorku je put zapoet, tu je trebao i zavriti. Pravo Njujorka je doputalo da se u datom sluaju dosudi naknada tete, ali u Kanadi postoji propis prema kome se ne moe traiti naknada tete od vlasnika ili vozaa za telesnu povredu putnika, ako je ovaj besplatno prevoen. Lex loci delicti comissii je ukazivao na pravo Kanade i nije bilo mogue da se primeni pravo Njujorka, jer je bila sporna osnova zahteva za naknadu tete, a ne visina tete. Apelacioni sud je primenio pravo Njujorka, istiui da je to pravo neuporedivo vie povezano sa spornim odnosom i time je naputen princip lex loci elicti comissii. Ova odluka izazvala je brojne komentare. Prevagu ima miljenje da je novo reenje princip najtenje povezanosti, to znai da je postavljena jedna okvirna taka vezivanja, a sudu ostaje da proceni sa kojim pravom je deliktni odnos najtenje povezan. Dalji razvoj amerikog prava u ovoj oblasti karakteriu napori da se ispuni ovaj okvir, da se preciziraju merilana osnovu kojih sud utvruje pravo koje je u najblioj i najloginijoj vezi sa deliktnim odnosom. Ristejtment II koji predstavlja neobaveznu, ali veoma autoratitativnu formulaciju amerikog prava predvia sledee reenje: merodavno pravo je ono pravo koje je u najznaajnijoj vezi sa tetnim dogaajem i strankama; prilikom utvrivanja najtenje veze, sud e posebno voditi rauna o mestu gde je nastupila teta, mestu deliktne radnje, domicilu, dravljanstvu, mestu registracije, odnosno poslovnom seditu stranaka, mestu gde je sredite odnosa meu strankama, kao i o nekim drugim obzirima naelne prirode. Kejvers predlae originalna reenja i uvodi malu revoluciju u teoriju meunarodnog privatnog prava, sa idejom da se prilikom izbora merodavnog prava vodi rauna, ne samo o teritorijalnim kontaktima spornog odnosa, ve i o sadrini propisa, koji se nalaze u sukobu, kao i o interesima za primenu jednog ili drugog prava. Kejvers predlae odreena naela preferencije ( zapravo koliziona reenja ) za pojedine tipove sporova za naknadu

tete iz delikata. Sutina njegovog prvog naela preferencije je u sledeem: ako pravila drave gde je nastupila teta postavljaju stroi standard ponaanja i predviaju viu naknadu, nego to to ine propisi zemlje u kojoj je izvrena deliktna radnja, ili propisi zemlje iji je dravljanin izvrilac delikta, primenie se propisi zemlje u kojoj je nastupil teta. Ovim amerikim koncepcijama, najvie se pribliilo englesko pravo. Mnogo jasnije i eksplicitnije prihvatanje principa centra gravitacije ( najtenje veze ), barem kao dopunskog naela, za delikte nalazimo u jednoj odluci koja je doneta u bivoj Jugoslaviji. Jugoslovenski dravljanin je naneo tetu drugom jugoslovenskom dravljaninu, u saobraajnoj nesrei, koja se dogodila u inostranstvu. U pravnom miljenju, zauzetom na savetovanju sudija Vrhovnog suda Jugoslavije, konstatovano je da treba poi od naela da vai lex loci delicti comissii, te da pri tom treba imati u vidu ne samo mesto gde je radnja izvrena, ve i mesto gde je posledica nastupila. Dodaje se da se od tog naela moe odstupiti, ako je to povoljnije za rtvu, te primeniti pravo koje je u najtenjoj vezi sa sluajem. Evropska prava do sad nisu napustila lex loci delicti comissi kao osnovno koliziono reenje za graanskopravne delikte. Sutina novih zakonodavnih solucija je u tome to se izdvajaju neki sluajevi koji se posebno formuliu i za koje se umesto lex loci delicti comissi predvia druga taka vezivanja. Razlika izmeu nekoliko evropskih zakonodavstava i prava SAD, je u tome to u pomenutim evropskim pravima nije preputeno sudu da ceni kada postoje uslovi da se odstupi od lex loci delicti comissii, ve sam zakonodavac precizira pretpostavke za takve izuzetke i ujedno precizira i to koje e se pravo primeniti u takvim sluajevima umesto lex loci delicti. U naem pozitivnom pravu osnovna koliziona reenja sadri ZMPP. Pored pravila ZMPP, od znaaja su i neke druge norme, pre svega norme Hake konvencije o zakonu koji se primenjuje na saobraajne nezgode iz 1971. godine, koje od 1976. godine predstavljaju deo naeg pozitivnog prava, kao i kolizione norme Zakona o pomorskoj i unutranjoj plovidbi iz 1988. godine, koje se odnose na naknadu tete zbog sudara brodova. Donoenju ZMPP prethodile su duge diskusije o tome kakvo treba da je stanovite naeg zakonodavca, odnosno treba li i ako treba, onda u kojoj meri valja odstupiti od lex loci delicti comissi. U konanom i vaeem tekstu, princip lex loci delicti comissi je zadrao svoje klasine pozicije. Zakonodavac je svestan problema lokalizacije delikta. Mesto izvrenja radnje traba odreivati in concreto. Ako je radnja pozitivna ( commissio ), onda je to mesto u kome se nalazio tetnik u momentu njenog preuzimanja; ukoliko je negativna ( ommissio ), to je mesto u kome je tetnik imao da dela. Povodom odgovornosti za opasnu stvar, to je mesto u kome se stvar nalazila u momentu, kada se otrgnula kontroli. Za delikte izvrene u medijima vezivanje se vri preko sedita studija ili izdavaa. Pod mestom na kome je nastupila posledica podrazumeva se mesto u kome je dolo do povrede zatienog dobra, ali i pravo mesta nastanka tete, ukoliko to nisu ista mesta. Poseban problem moe izazvati zahtev za naknadu izmakle dobiti ( lucrum cessans ). U ovom sluaju smatra se da je posledica nastupila u prebivalitu tuioca, jer je to centar njegovih interesa. elei da zatiti rtvu delikta, zakonodavac se, za sluaj dislokacije delikta, opredelio za teoriju rtve: primenie se ono od dva ili vie prava, koje je povoljnije za oteenog ( rtvu ). Na pitanje ko odluuje o tome koje je pravo povoljnije, rtva ili sud, zakon ne daje odgovor. U cilju jo jae zatite rtve, u ZMPP se posebno izdvaja problem nedozvoljenosti ( protivpravnosti ) radnje, opredelivi se za reenje da je zadovoljen uslov protivpravnosti, ukoliko je radnja takva po pravu bilo kog mesta, ili mesta radnje ili mesta nastupanja posledice. Pravo do koga se doe odgovara na sa pitanja vanugovorne odgovornosti: koji je osnov odgovornosti tetnika, postoji li uzrona veza izmeu radnje i posledice, ima li deliktne sposobnosti, ima li razloga za iskljuenje ili podelu odgovornosti, odgovaraju li tetnici kada ih je vie, pro parte ili solidarno, koja se vrsta tete moe naknaditi, njena visina i nain naknade, zastarelost itd. ZMPP dozvoljava odstupanje od lex loci delicti, samo u slucajevima u kojima je primena zakona mesta delikta praktino nemogua. To su sluajevi kada se dogaaj iz koga proizilazi tetna posledica odigrao na brodu koji se nalazi na

otvorenom moru, ili u vazduhoplovu koji leti iznad otvorenog mora, ili iiznad neke zemlje. U takvim situacijama lex loci delicti nije reenje, jer do delikta dolazi na mestu koje ne pripada ni jednoj dravi, ni jednom pravu, te e merodavno biti pravo drave kojoj pripada brod ili vazduhoplov ( lex banderae ). Ukoliko se delikt dogodio u tuim teritorijalnim vodama ili luci, ili u stranom vazdunom pristanitu, povezivanje je po lex loci delicti. Primenu zakona zastave, treba proiriti i na vojne avione i brodove koji pripadaju dravi i kada se nau u stranim lukama. U pogledu naknade tete zbog sudara brodova Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi predvia sledea koliziona reenja: 1. ako se sudar dogodio u obalnom moru ili unutranjim vodama neke drave, primenjuje se pravo mesta delikta. Od tog pravila postoje dva izuzetka u korist zajednikog prava dve strane. Odstupie se od lex loci delicti ako brodovi imaju istu dravnu pripadnost, ili ako brodovi ne pripadaju istoj dravi, ali prava drava kojima pripadaju su ista. U tim situacijama primenie se pravo drave kojoj oba broda pripadaju, odnosno istovetna reenja iz prava drava kojima brodovi pripadaju; 2. ako se sudar dogodio na otvorenom moru merodavan je Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi, kao pravo mesta suda. I ovde vae isti izuzeci kada brodovi pripadaju istoj dravi, ili su pravna reenja drava, kojima brodovi pripadaju istovetna; 3. Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi predvia i nekoliko sluajeva u kojima e se za naknadu tete od sudara brodova, uvek primeniti domae pravo, bez obzira na to to odredbe tog lana upuuju na primenu stranog praa, kao to je npr. sluaaj kada su sva zainteresovana lica dravljani Srbije ili pravna lica iz Srbije, ili kada je jedan od brodova izmeu kojih je dolo do sudara ratni ili javni brod, koji pripada Srbiji; 4. pravila hake konvencije. 51. Haka konvencija o merodavnom pravu za drumske saobraajne nezgode Tekst konvencije sainjen je 1968. godine, stupila je na snagu 4. maja 1971, a biva Jugoslavija ju je ratfikovala juna 1976. godine. Haka konvencija nastoji da pomiri razliite principe i tendencije. Kompromis je traen i pronaen, pre svega, izmeu pristalica lex loci delicti commissii i onih koji se zalau za odstupanje od lex loci delicti commissi , a u prilog najblie veze, odnosno centra gravitacije. Reenje Hake konvencije se nalazi u osnovi u sledeem: lex loci delicti commissi je zadrano kao osnovno reenje, ali je predvien veliki broj izuzetaka. Pravilo koje kroz izuzetke zamenjuje lex loci delicti commissi nije fleksibilan princip najblie veze, ve jedna taka vezivanja koja se vrlo lako utvruje, a to je mesto registracije vozila. Konvencija se primenjuje na graansku vanugovornu odgovornost, koja proistekne iz saobraajne nezgode. Ova formulacija obuhvata sve oblike i vidove odgovornosti, sem krivine i ugovorne. Vrsta postupka nije odluujua, to znai da se Konvencija odnosi i na odreivanje merodavnog prava povodom imovinskopravnog zahteva u krivinom postupku. Konvencija precizira i domaaj termina saobraajna nezgoda. Konvencija se jednako odnosi i na motorna i nemotorna vozila, dakle i na nezoge u kojima uestvuju bicikl, zaprena kola, konji i sl. Potrebno je da se ona dogodila na javnim drumovima ili drugim povrinama otvorenim za javnost, ili na privatnim povrinama, kojima odreena lica imaju pristup. Jedan od kljunih pojmova koje koristi konvencija je registracija vozila, odnosno mesto registracije vozila. U sklopu konvencije, ta taka vezivanja je gotovo ravnopravna sa lex loci delicti commissii. Zbog znaaja ovog pojma, Konvencija nastoji da otkloni neke tekoe, koje mogu nastati u interpretaciji. Do tekoa dolazi pre svega u sluajevima kada vozilo nije registrovano ili je registrovano u vie drava. U tim sluajevima, merodavno e biti pravo zemlje redovnog smetaja ( stacioniranja ) vozila. Po pravilu, mesto redovnog ( uobiajenog ) smetaja vozila, moe doi u obzir samo kada je kriterijum mesta registacije neprimenljiv. U jednom izuzetnom sluaju mesto redovnog stacioniranja vozila zamenjuje mesto registracije vozila. To je sluaj kada se mesto registracije vozila ne poklapa sa redovnim boravitem ni vozaa, niti vlasnika ili draoca vozila.

Treba pomenuti i to da Konvencija prua jedno preciziranje pojma lex loci delicti commissii, te pod mestom delikta podrazumeva mesto radnje, a ne mesto posledice. Konvencija se primenjuje bez obzira na reciprocitet, to znai da su ratifikacijom norme Konvencije postale deo naeg meunarodnog privatnog prava, te se primenjuju bez obzira na to za koje se drave vezuje pravni odnos, tj. bez obzira na to da li je merodavno pravo drave ugovornice ili neugovornice. Ne postoji obaveza da se Konvencija primeni i na unutranje sukobe zakona. Meutim, u sluaju da se pravni odnos vezuje za vie drava, od kojih jedna ima vie pravnih podruja, take vezivanja Konvencije biraju neposredno pravno podruje unutar te drave. Haka konvencija u izvesnoj meri ograniava svoju primenu i u samom domenu saobraajnih delikata. Iz polja dejstva Konvencije iskljuena su pitanja, za koja se smatralo da iziskuju poseban tretman, ili za koja se nije mogao postii konsenzus. Re je o sledeim pitanjima: 1. konvencija se ne primenjuje na odgovornost proizvoaa, prodavca i servisera vozila; 2. konvencija se ne primenjuje na odgovornost vlasnika puta ili lica iji je zadatak odravanje puta; 3. konvencija se ne primenjuje ni na odgovornost za postupke drugih lica, izuzev ako se radi o odgovornosti vlasnika vozila ili nalogodavca; 4. konvencija se ne primenjuje na regresne zahteve izmeu lica odgovornih za tetu; 5. konvencija se ne primenjuje na regresne zahteve i na subrogaciju u pogledu osiguravajuih drutva, ali ostaje u sferi Konvencije pitanje, da li oteeni ima pravo da pokrene postupak direktno protiv osiguravaoca lica odgovornog za tetu; 5. konvencija se ne primenjuje na zahteve ili regresne zahteve, koje postavljaju ustanove socijalnog osiguranja ili javni fondovi, koji daju garantije u pogledu automobilskih teta, niti na zahteve i regresne zahteve uperene protiv ustanova socijalnog osiguranja ili pomenutih fondova. Konvencija prihvata jednu kombinaciju lex loci delicti commissii i mesta registracije vozila, s tim da ulogu osnovnog pravila zadrava lex loci delicti commissii. Da bi dolo do primene prava mesta registracije vozila, treba da doe do sticaja okolnosti, koje se mogu podeliti u dve grupe: 1. okolnosti koje se tiu vozila i aktera nezoge, 2. okolnosti koje se tiu podnosioca zahteva, tj. lica prema kome se javlja odgovornost. Prva grupa okolnosti tie se same nezogde, a druga se vezuje za procesnu situaciju, koja povodom nezgode nastaje. Da bi dolo do odstupanja od lex loci delicti treba da postoji jasna veza izmeu aktera i drave, ije bi pravo trebalo da bude merodavno umesto lex loci delicti. Uslov koji se tie vozila i aktera nezgode formulisan je tako da se postavlja zahtev da vozilo, odnosno vozila koja uestvuju u saobraajnoj nezgodi, budu registrovana u istoj zemlji. Ako u nezgodi uestvuje i lice koje se nalazilo van vozila, ovaj uslov se iri time, to se trai da to lice ima redovno boravite u istoj zemlji u kojoj je registrovano vozilo, koje je uestvovalo u nezgodi. Pored uslova koji se tiu vozila i aktera, treba da se ispuni jo jedan od alternativnih uslova, koji se tiu podnosioca zahteva, tj. lica prema kojem se javlja odgovornost, da bi se stekle pretpostavke za primenu prava mesta registracije. Ti alternativni uslovi su: 1. da zahtev postavlja voza, dralac, sopstvenik ili drugo lice, koje polae neko pravo na vozilo; 2. da zahtev postavlja rtva, koja bila putnik pod dopunskom pretpostavkom, da to lice ima redovno boravite van drave u kojoj se desila nezgoda; 3. da zahtev postavlja rtva koja nije bila putnik, ve se nalazila van vozila. Pored postavljenog jednog opteg uslova i tri alternativna dopunska uslova, Konvencija daje jo jedno razjanjenje u pogledu primene prava mesta registacije vozila. Precizira se da u sluaju da u nezgodi ima vie rtava, merodavno pravo se odreuje posebno perma svakoj od njih. Mogue je da jedna od rtava ima redovno boravite u zemlji registracije vozila, a drugi nema. U odnosu na prvu rtvu su ispunjene pretpostavke za primenu prava mesta registacije vozila, dok prema drugoj rtvi nisu, te e se u pogledu odgovornosti prema njoj primeniti opte pravilo, pravo mesta nezgode. Kada je re o stvarima koje su se nalazile u vozilu, ili van njega, a na kojima je nastala teta, na njih se takoe primenjuje ili pravo mesta nezgode ili pravo mesta registracije vozila. Veza je postavljena na sledei nain: 1. u pogledu tete na stvarima koje su se nalazile u vozilu, a koje pripadaju putniku ili su mu bile poverene,

primenjuje se pravo koje je merodavno za odgovornost prema putniku; 2. u pogledu tete na stvarima u vozilu koje ne pripadaju putniku, niti su mu bile poverene, primenjuje se pravo koje je merodavno za odgovornost prema vlasniku vozila; 3. u pogledu tete na stvarima van vozila, merodavno je pravo mesta nezgode, izuzev ako je re o linim stvarima rtve koja se nalazila van vozila. Interpretacija ovih pravila stavlja sudove pred teke zadatke. U sporu Brandikur protiv Bigu, koji je reen presudom apelacionog suda u Parizu juna 1981. godine. Aprila 1977. godine Brandikur se vozei vozilo registrovano u Francuskoj, u Maroku, izbegavajui sudar sa automobilom marokanske registracije, survao niz nasip. U kolima je bilo petoro ljudi, svi su povreeni, a jedan je poginuo. Jedan od povreenih je podigao tubu protiv vozaa, radi naknade tete. Prema francuskom pravu, postoji osnova za graansku odgovornost vozaa; marokansko pravo nije posebno utvrivano, ali su sudu prezentirane indicije, prema kojima ta odgovornost po marokanskim normama ne bi postojala. Izbor merodavnog prava je, prema tome, dobio sutinski znaaj. Prvostepeni sud je, primenjujui Haku konvenciju, zakljuio da je u datom sluaju merodavno francusko pravo, kao pravo mesta registracije vozila, jer je u nezgodi uestvovalo samo vozilo registrovano u Francuskoj. U albi je Brandikur isticao da je u nezgodi uestvovalo jo jedno vozilo, koje je on morao izbei. Pitanje je bilo da li sud pred sobom ima sluaj nezgode sa jednim vozilom ili sa dva. U prvom sluaju, shodno odredbama Hake konvencije, merodavno bi bilo francusko pravo, a u drugom sluaju marokansko, kao lex loci delicti comissi. Apelacioni sud je zakljuio da to jeste sluaj u kome je uestvovalo vie vozila i poto su ta vozila registrovana u vie drava, nisu se stekli uslovi da se odstupi od lex loci delicti commissi, te je merodavno bilo marokansko pravo. Panju zasluuje i koliziono pravilo, koje odreuje merodavno pravo po kojem e se ceniti mogunost postavljanja direktnog zahteva prema osiguravaocu odgovornog lica. Ovaj lan alternativno upuuje na vie prava. To su: pravo mesta nezgode, pravo merodavno za ugovor o osiguranju, a kao trea alternativa javlja se pravo mesta registracije vozila u sluaju da primena ovog prava inae dolazi u obzir u datom sluaju. Postojae, prema tome, mogunost postavljanja direktnog zahteva prema osiguravaocu odgovornog lica, ako takvu mogunost poznaje bilo koje od navedena dva, ili eventualno ak tri prava. Znaajno je i pravilo konvencije, koje govori o saobraajnim i bezbednosnim pravilima, ija sadrina moe biti od uticaja na utvrivanje odgovornosti. Dolazi u obzir samo primena pravila, koja su na snazi na mestu nezgode i u vreme nezgode. Najzad tu je i pravilo o javnom poretku, kojim se samo potvruje opteprihvaeno naelo da e domai sud moi da odbije primenu strane norme, iako koliziono pravilo upuuje na njenu primenu, ako bi ta primena bila suprotna domaem javnom poretku. 52. Prava stranaca da stupaju u porodinopravne odnose u Srbiji Postoji negativno i pozitivno odreenje pojma stranca. Negativno stranac je svako fiziko lice, koje nema srpsko dravljanstvo. Pozitivno stranac je svako fiziko lice, koje ima dravljanstvo neke strane drave ili je apatrid. Pre nego to e nadleni organi u Srbiji odrediti, koje e pravo primeniti u pogledu uslova za zakljuenje ili razvod braka sa elementom inostranosti, u pogledu ponitenja braka., dodele deteta na vaspitavanje i uvanje, itd. postavlja se jedno prethodno pitanje: ima li uopte stranac pravo da zakljui brak ili da se razvede u Srbiji, kao i da li ima pravo da stupa u druge porodinopravne odnose. Odgovor na ovo pitanje daju norme o pravima stranaca da stupaju u privatnopravne odnose, tj. porodinopravne odnose u domaoj dravi. U pozitivnom pravu Srbije najee nedostaju takve eksplicitne norme, ali se odreena stanovita mogu zauzeti na bazi optih principa zakonodavstva, teorije, kao i sudske i upravne prakse. Bez obzira na pozitivno pravo pojedinih drava, pa tako i Srbije, u dananje vreme, u unutranjim izvorima nije sporno da svako ljudsko bie ima pravo na brak i da se ovo pravo tretira kao osnovno ljudsko pravo. Ovaj zakljuak

jazno proizilazi iz najvanijih meunarodnih dokumenata, koji ureuju opte ljudska prava. Prvi od tih vanih meunarodnih dokumenata je Opta deklaracija o pravima oveka UN iz 1948. godine. Deklaracija kae da punoletni mukarci i ene, bez ikakvih ogranienja u pogledu rase, dravljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da sklope brak i da osnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda. Meunarodni pakt o graanskim i politikim pravima praktino ponavlja isto to i Opta deklaracija i kae da se priznaje pravo na stupanje u brak i zasnivanje porodice mukarcima i enama zrelim za brak. Nikakav brak ne moe biti zakljuen bez slobodnog i punog pristanka buduih suprunika. Vaan dokument predstavlja i Evropska konvencija o zatiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, usvojena 1950. godine, koja kae da mukarci i ene odgovarajueg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu sa unutranjim zakonima, koji ureuju vrenje ovog prava. Iz svega sledi da je pravo na brak opte ljudsko pravo, koje u okvirima meunarodnog branog prava znai da je ono jednako dostupno domaim i stranim dravljanima, kao i apatridima. Pravo stranaca na brak, jeste danas u ogromnoj veini drava postavljeno kao opte pravo, tj. pravo koje je dostupno strancu podd jednakim uslovima, kao i domaim dravljanima. Jednake uslove treba shvatiti na nain da lex fori, tj. materijalno ( supstancijalno ) pravo drave , pred ijim organom stranac eli da stupi u brak, ne predstavlja sa svoje strane, nikakve posebne uslove, s obzirom na svojstvo stranaca. Izvesna odstupanja od principa da je pravo stranaca na brak, opte pravo, posojala su u nekim zakonodavstvima za sluajeve braka stranca sa domaim dravljaninom. Pravna istorija stare Jugoslavije posle II svetskog rata, takoe belei neka ogranienja u pogledu prava stranaca da zakljuuju brak u Jugoslavij. Ova ogranienja su bila uvedena Izmenama i dopunama Osnovnog zakona o braku iz 1948. godine, ali su ostala na snazi samo kratko vreme, do izmena i dopuna iz 1951. godine. Danas je pravo stranaca na zakljuenje braka u Srbiji opte pravo, koje proizilazi iz Ustava i ratifikovanih meunarodnih ugovora. Pravo stranaca da budu usvojitelji u Srbiji, regulisano je Porodinim zakonom iz 2005 godine. Osim ovog izvora, neki drugi akti predstavljaju posredne izvore iz kojih se moe zakljuiti da strancima nije uskraeno pravo da usvajaju, niti da budu usvojeni u Srbiji. Tu najpre dolazi Konvencija o pravima deteta UN iz 1989. godine, koju je exJugoslavija ratifikovala 1990. Odgovarajue odredbe konvencije daju osnova za zakljuak, da stranci u Srbiji imaju pravo da budu usvojenici, a naroito usvojitelji, odnosno da im to pravo nee biti uskraeno samo zato to nisu domai dravljani. Konvencija kae sledee: Drave lanice koje priznaju i/ili dozvoljavaju sistem usvojenja, obezbeuju da najbolji interesi deteta budu odluujui i: priznaju da se meudravno usvojenje moe smatrati alternativnom mogunou brige o detetu, ako se dete ne moe smestiti u drugu porodicu ili biti usvojeno ili ako se o njemu ne moe voditi briga na pogodan nain u zemlji njegovog porekla; obezbeuju da dete na koje se odnosi meudravno usvojenje uiva zatitu i standarde jednake onima, koji postoje u sluaju usvojenja u okviru jedne zemlje. Konvencija doputa da se pravo stranaca, da budu usvojitelji deteta , koje je dravljanin Srbije, postavi kao relativno rezervisano pravo, tj. pravo stranca da bude usvojitelj, moe da bude uslovljeno time da se u domaim okvirima ne moe nai odgovarajue reenje. Kao posredan izvor prava u ovoj oblasti, slui i Zakon o dravljanstvu Republike Srbije iz 2004. godine, u pogledu pitanja da li strani dravljanin moe biti u ulozi usvojenika u Srbiji. Zakon predvia da usvojenik stranac stie srpsko dravljanstvo u sluaju potpunog usvojenja na osnovu odredaba, koje se odnose na sticanje dravljanstva poreklom, dakle, pod lakim uslovima, nego u sluaju da se ono stie priroenjem. Teorijski su mogue tri situacije u kojima se moe postaviti pitanje prava stranaca da budu usvoioci ili usvojenici: 1. kada stranac ( strani dravljanin ili apatrid ) eli da usvoji pred srpskim organom dete koje ima strano dravljanstvo u ovom sluaju, koji je u praksi redak, Srbija nema izraen interes za zatitu domaih dravljana, te se to pravo moe priznati kao opte pravo; 2. kada usvojitelj domai dravljanin eli da

usvoji stranca, pred organom Srbije u ovom sluaju pitanje se svodi na to, da li dete, potencijalni usvojenik, kao stranac, moe da bude usbojeno u Srbiji. Ukoilko srpski organi imaju osnova da prihvate nadlenost, dete strana moe biti usvojenik i ovo je opte pravo; 3. trea situacija je kada stranac eli da usvoji dete, domaeg dravljanina. Porodini zakon Srbije odreuje ovo pravo, kao relativno rezervisano, s obzirom na to , da on mora da ispuni dodatne uslove, koji nisu predvieni, za sluaj kada se kao usvojitelj pojavljuje domai dravljanin. Stanac mora kumulativno ispuniti dva uslova, da bi se mogao pojaviti u ulozi usvojenika: 1. da se ne mogu nai usvojitelji meu domaim dravljanima; 2. da se ministar nadlean za porodinu zatitu saglasi sa usvojenjem. Zakon propisuje da e prvi uslov biti zadovoljen, ako je od dana unoenja podataka o buduem usvojeniku u Jedinstveni lini registar usvojenja, prolo vie od godinu dana. Ministar nadlean za porodni zatitu moe izuzetno dozvoliti usvojenje stranom dravljaninu i pre isteka navedenog roka, ako je to u najbolje interesu deteta. Strani dravljani podnose pismeni zahtev za zasnivanje usvojenja preko ministarstva nadlenog za porodinu zatitu. Pitanje prava stranih dravljana da budu postavljeni kao staraoci ili da se nau u ulozi tienika, nije regulisano domaim propisima, osim odredbe Ugovora o uzajamnom pravnom saobraaju sa Maarskom iz 1968. godine. Postoje, meutim, neka reenja koja se predlau. Kada je re o tome da lice stranog dravljanstva bude staralac ( ili tienik ) drugom licu stranog dravljanstva, ne javljaju se tekoe. Odreena kolebanja javljaju se kod pitanja da li strani dravljanin moe da bude tienik domaeg dravljanina, a najsloenije pitanje je moe li strani dravljanin da bude staralac domeem dravljaninu. Pravo stranaca da budu staraoci ili tienici drugog stranog lica, kao i pravo stranog dravljanina da bude tienik domaeg dravljanina, priznaje se, po pravilu, kao opte pravo. Ovo reenje je prihvatljivo i za nae pravo. to se tie prava stranaca da budu staraoci domaem dravljaninu, u teoriji se smatra da bi ovo pravo trebalo usloviti dopunskim uslovima. Jezdi je smatrao da se to pravo moglo priznati stranim dravljanima samo izuzetno, u sluaju da stranac imao domicil u domaoj dravi. Slino reenje je bilo prihvaeno u bilateralnom Ugovoru o uzajamnom pravnom saobraaju izmeu SFRJ i Maarske iz 1968. godine. Dravljanin jedne strane ugovornice, moe se postaviti za staraoca dravljaninu druge strane ugovornice, ako ima boravite na teritoriji one strane ugovornice, gde treba obavljati starateljsku dunost i ako njegovo postavljanje za staraoca, najvie odgovara interesima lica pod starateljstvom. 53. Prava stranaca nasleivanje, stvarna prava, obligaciona prava i radni odnos Pema Zakonu o nasleivanju iz 1995. godine, strani dravljani imaju u Srbiji, pod uslovom reciprociteta, ista nasledna prava kao i domai dravljani, osim ako je ta drugo propisano meunarodnim ugovorom. Ova vezanost za reciprocitet potvruje se i u pogledu nasleivanja nekretnina. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, predvia da stranac moe, pod uslovom uzajamnosti, nasleivanjem sticati nepokretnosti na teritoriji nae zemlje. Iz oba zakonska teksta proizilazi da stranci nasleuju u Srbiji, pod uslovom da i domai dravljani mogu da nasleuju u stranevoj zemlji. Re je o formalnom reciprocitetu po pravnoj sadrini. Znai stranci e biti izjednaeni u svojim naslednim pravima sa dravljanima Srbije i za njih e vaiti iste privilegije i ista ogranienja, koja imaju i domai dravljani. Reciprocitet izmeu Srbije i neke strane zemlje u pogledu nasleivanja, moe da postoji na osnovu meunarodnog ugovora ( diplomatski reciprocitet ) ili na bazi faktikog priznavanja prava na nasleivanje ( faktiki reciprocitet ). Bilateralnim konvencijama se reciprocitet u ovoj oblasti uspostavlja najee izriito, ili putem kauzule najveeg povlaenja. U odsustvu ugovornog ( diplomatskog ) reciprociteta, reciprocitet se pretpostavlja dok se ne dokae suprotno. Ovo je stav i sudske prakse. Poseban

problem u vezi sa reciprocitetom pri nasleivanju predstavljaju apatridi. U odnosu na ta lica zamislive su dve solucije: da se iskljui mogunost da ta lica nasleuju ili da im se omogui da nasleuju bez postavljanja uslova reciprociteta. Drugo reenje, ini se loginim i ispravnim. Postavljanje nemogueg uslova uzajamnosti prema apatridima, znailo bi samo odreenu diskriminaciju jedne kategorije lica. Kre i Pavi u svom komentaru Zakona o nasleivanju iz 1995. godine, stoje na istom stanovitu, da se prema apatridima ne moe traiti uzajamnost. Isti autori smatraju da takvo reenje proizilazi iz Konvencije o pravnom poloaju lica bez dravljanstva, donete u okviru UN 1954. godine ( Jugoslavija ju je ratifikovala 1958. godine ). Prema konvenciji, drave ugovornice e lica bez dravljanstva tretirati, na to je mogue povoljniji nain, a u svakom sluaju na nain, koji nee biti nepovoljniji od onog, koji je pod istim okolnostima predvien za strance uopte. Moe se zakljuiti da je pravo stranaca da nasleuju u Srbiji, relativno rezervisano pravo, koje je dostupno pod uslovom formalnog reciprociteta. Reciprocitet se pred naim sudovima pretpostavlja. Ako je re o apatridima, pravo da nasleuju u Srbiji je opte pravo. Prava stranaca da stupaju u stvarnopravne odnose Ako je re o stvarnim pravima na pokretnim stvarima, ona se obino uporednopravno javljaju kao opta prava. U naem pozitivnom pravu, u Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa, potvren je ovaj princip. Istina, zakon govori samo o tome da je sticanje svojine na pokretnim stvarima opte pravo, ne pominjui ostala stvarna prava. Nije, meutim, sporno da stranac moe da stie i druga stvarna prava na pokretnim stvarima, pod istim uslovima kao i domai dravljani , osim ako je to u nekim posebnim sluajevima zakonom iskljueno ili ogranieno. Takvo ogranienje postoji u pogledu sticanja oruja, ali ono nije ogranienje stranaca u pravom smislu te rei, jer se postavlja i u odnosu na domae dravljane, kojima je, takoe, potrebna posebna dozvola za sticanje svojine na oruju. Kvalifikacija stvari kao pokretnih i nepokretnih i prava kao stvarnog, obligacionog i naslednog vri se po lex rei sitae. Stvarna prava na nekretninama u uporednom pravu, po pravilu se tretiraju kao relativno rezervisana prava, a ponegde i kao apsolutno rezervisana prava, mada je sve iri krug zemalja, koje proglaavaju nacionalni tretman. Ova esta dvojnost reima prava stranaca na nepokretnosti, objanjava se ekonomskim, politikobezbednosnim, socijalnim, nacionalnim, etnikim i rasnim razlozima. Kako je jedna od obaveza drava koje pristupaju EU i ta da ukinu ogranienja koja se prema strancima postavljaju u pogledu sticanja nekretnina , perspektiva ogranienja je, ini se, privremena. Ogranienja, koja ipak postoje, a koja se stavljaju strancima prilikom sticanja nekretnina su razliita. U nekim zemljama stranci ne mogu da stiu nekretnine u pograninim zonama. Motivi za ovakva ogranienja su oigledno bezbednosne prirode. U naem pozitivnom pravu, propisi o pravima stranaca da stiu stvarna prava na nepokretnostima, nalaze se u Ustavu Srbije iz 2006. godine i Zakonu o osnovnim svojinskopravnim odnosima iz 1996. godine. Treba dodati da Zakon o pomorskoj i unutranjoj plovidbi iz 1998. godine predvia mogunost da se u korist stranog lica ugovorom osnuje zalono pravo na naem brodu. Ustav predvia da stranci mogu sticati nepokretnosti pod uslovima predvienim zakonom ili meunarodnim ugovorom. Reciprocitet, dakle, nije ustavna, ve zakonska kategorija. Zakon o osnovnim svojinskopravnim odnosima predvia da stranci mogu stei pravo svojine na nepokretnostima pod uslovom reciprociteta i to je opti uslov. Stranci ( pravna i fizika lica ) koji obavljaju delatnost u naoj zemlji, mogu da stiu svojinu na nekretninama poslovima inter vivos, samo u namenske svrhe, tj. ako su im te nekretnine neophodne, radi obavljanja delatnosti. Osim toga, svako strano fiziko lice moe, pod uslovom reciprociteta, sticati svojinu na stanu i na sambenoj zgradi. Strana fizika lica mogu putem nasleivanja sticati svojinu na nepokretnosti. Stranac u naelu moe slobodno da otuuje nepokretnosti koje je stekao. Strana diplomatska i konzularna predstavnitva, kao i specijalizovane agencije UN, mogu da stiu nekretnine u svojinu za slubene potrebe, ako za to dobiju odobrenje od Ministarstva pravde. Podaci o sticanju prava svojine posebno se upisuju u registar i dostavljaju

Ministarstvu pravde, koje o tome vodi evidenciju. Ovde se naravno uslov reciprociteta ne postavlja. Zakon o osnovnim svojinskopravnim odnosima posebno ureuje uslove za sticanje dugoronog zakupa turistikih i drugih prateih objekata. Strano fiziko ili pravno lice moe, pod uslovima utvrenim pismenim ugovorom da stie pravo dugoronog zakupa na turistikom i drugom prateem objektu s tim to: zakupodavci mogu biti samo preduzea koja obavljaju turistiku i ugostiteljsku delatnost; dugoroni zakup se zakljuuje najkrae na pet, a najdue na trideset godina, s tim to se po isteku ugovorenog roka, zakup moe produiti. Na zahtev zakupaca izvrie se upis dugoronog zakupa u javnu knjigu ili na drugi odgovarajui nain odreen zakonom. Takav pravni upis ima dejstvo i prama docnijem sticaocu. Pravo stranca da bude nosilac obligacionih prava, svuda se uglavnom priznaje kao opte pravo. Postoje posebno snana opravdanja da se prava iz ugovora u naelu priznaju kao opta prava, jer su ugovori i prava iz ugovora osnovni instrumenti ostvarivanja razmene dobara. Mogu se javiti i neki izuzeci, koji se posebno utvruju zakonom. Najznaajniji izuzetak se odnosi na sklapanje ugovora iji su predmet nekretnine. Na praktinom planu se ogranienja sticanja obligacionih prava esto javljaju i kao ogranienja u prekograninom pruanju usluga. Iako se Ustavom Srbije iz 2006. godine, predvia inter alia, strana lica izjednaena su na tritu sa domaim. Ovaj jednak tretman vai za one strance, kojima je ve dozvoljeno da se bave odreenom delatnou. U pogledu pristupa tritu, ogranienja su neminovna, iako je za oekivati da e te barijere biti sve nie, kako odmie proces pribliavanja EU i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Npr. u Srbiji arhitektonske i inenjerske usluge mogu pruati samo registrovana domaa preduzea, a licencu za rad mogu dobiti samo osobe koje imaju srpsko dravljanstvo i prebivalite u Srbiji. Otra ogranienja predviena su i u pogledu kabotae ( transporta unutar drave ) u renom, drumskom i vazdunom saobraaju. Stranci, u naelu, mogu zasnivati radni odnos u Srbiji. To pravo blie je regulisano Zakonom o uslovima za zasnivanje radnog odnosa sa stranim dravljanima iz 1978. godine, sa znaajnim izmenama i dopunama iz 1989, 1992, 1994. i 1996. godine. Re je o relativno rezervisanom pravu, tj. stranci treba da ispune i nekoliko dodatnih uslova: 1. da strani dravljanin ima odobrenje za stalno nastanjenje ili privremeni boravak u Srbiji. Ovo odbrenje, kada je re o stalnom nastanjenju, mogu dobiti samo pojedinci jugoslvenskog porekla, ili lica iji su lanovi ueg domainstva ( roditelj, brani drug i deca ) srpski dravljani ili lica kojima je ve odobren stalni boravak. Odobrenje za privremeni boravak mogu dobiti i druga lica, ako opravdaju razlog boravka ( studije, specijalizacija, brak ) i ako dokau da imaju sredstva za izdravanje. 2. da stranac dobije odobrenje za zasnivanje radnog odnosa. Ovo odobrenje izdaje republika, odnosno pokrajinska organizacija, nadlena za poslove zapoljavanja. Kada stranac ima odobrenje za stalno nastanjenje, zahtev za odobrenje za zasnivanje radnog odnosa podnosi on sam, a odobrenje se izdaje za period vaenja izdatog odobrenja za stalno nastanjenje. Ako stranac ima dozvolu za privremeni boravak, zahte podnosi organizacija, odnosno poslodavac, a odobrenje se izdaje najdue do vremena, dokle traje privremeni boravak, s tim to e se radniodnos produiti strancu, kome je produen boravak i kome je dato novo odobrenje za zasnivanje radnog odnosa. Odobrenje za zasnivanje radnog odnosa se ne trai, ako se radni odnos zasniva radi obavljanja strunih poslova, ugovorom o dugoronoj proizvodnoj kooperaciji, ugovorom o poslovno-tehnikoj saradnji ili ugovorom o prenosu tehnologije. U ovakvim sluajevima zasnivanje radnog odnosa je mogue i bez odobrenjai bez javnog oglaavanja. Radni odnos traje, dok traje ugovor. 3. da je re o radnom mestu za koje je, optim aktom organizacije u kojoj se stranac zapoljava, predvieno da ga mogu obavljati i stranci. Protiv reenja kojim se odbija zahtev za zasnivanje radnog odnosa, mogue je uloiti albu, u roku od 15 dana od dostavljanja reenja. U daljem roku od 30 dana nadleni organ mora reiti po albi, to znai da je postupak relativno hitan. U momentu zasnivanja radnog odnosa stranac mora dati pismenu izjavu o prihvatanju nadlenosti naih sudova, u sluaju

spora sa preduzeem, odnosno poslodavcem, u povodu radnog odnosa. Ova odredba nije sasvim jasna, ali je verovatno treba tumaiti, kao sporazum o meunarodnoj nadlenosti naih sudova postignut expressis verbis. Privremene ili povremene poslove, u trajanju od najvie tri meseca u jednoj kalendarskoj godini, stranac moe obavljati bez ikakvih posebnih odobrenja, na isti nain kao i srpski dravljanin. 54.Prava stranih ulagaa Drave u tanziciji uglavnom predviaju preferencijalni tretman stranih ulagaa. Znaaj stranih ulagaa za srpskog zakonodavca najbolje se vidi po tome, to su se garancije stranim investitorima nale i u tekstu novog ustava iz 2006. godine. Ustav strancima garantuje i mogunost da postanu koncesionari. Biva Jugoslavija je bila prva socijalistika zemlja, koja je omoguila ulaganje stranog kapitala. Sutina jugoslovenskog modela, bila je u tome da strani ulaga ne stie svojinska prava. Umesto toga strani investitor je samo uestvovao u socijalistikom privrednom subjektu. Umesto vlasnikih i statusnih prava, strani ulaga je sticao prava na osnovu ugovora koji je zakljuivao sa jugoslavenskim samoupravljaem. Jugoslavenski model nije vodio stvaranju ugovornog zajednikog poduhvata. Ostale socijalistike zemlje su formirale jedan drugaiji obrazac. Omoguena je vlasnika participacija stranih investitora, ali kroz oblike privrednog udruivanja. Sutina ovog reenja je bila u tome da se dozvoli uspostavljanje organizacionih oblika, koji se razlikuju od postojeih domaih subjekata privreivanja. Danas je situacija umnogome drugaija. Novi propisi zemalja Istone Evrope ( od kojih su mnoge lanice EU ) predviaju mnogo bolji tretman za strane ulagae. Nae pravo poznaje etiri osnovna oblika stranih ulaganja: 1. osnivanje novog preduzea; 2. kupovina udela ili akcija postojeeg srpskog preduzea; 3. sticanje svakog drugog imovinskog prava, kojim strani ulaga ostvaruje svoje interese; 4. ugovor o koncesiji sa BOT aranmanom. Osnovni zakon kojim se regulie pitanje stranih ulaganja danas je Zakon o stranim ulaganjima iz 2002. godine. Pored njega od vanosti je i Zakon o koncesijama, kao i bilateralne konvencije, kojima je Srbija obavezana na zatitu i promociju stranih ulaganja. Ulaganja su mogua u gotovo svim privrednim delatnostima. Ogranienja su zadrana u oblastima, koje su identifikovane kao vane za bezbednost drave. Strano lice ne moe samo, ili sa drugim stranim licem, osnovati sopstveno preduzee za proizvodnju i promet oruja, niti moe osnivati preduzee u zabranjenoj zoni. Ovakva preduzea ono moe osnivati sa domaim licem, a moe ulagati u ve postojea preduzea oruja ili preduzea u zabranjenim zonama, s tim da strani ulaga ne sme stei veinski udeo u upravljanju, tj. kontrolni paket akcija. Ulaganje u bankarskom sektoru, sektoru osiguranja, igrama na sreu i u slobodnim zonama, regulisano je posebnim zakonodavstavom. Na strana ulaganja u Srbiji primenjuje se srpsko pravo. U sluaju da izmeu nae zemlje i zemlje iz koje dolazi ulaganje, postoji meunarodni sporazum, primenjuju se odredbe koje su povoljnije za stranog ulagaa. Zakon o stranim ulaganjima i Zakon o koncesijama sadre identine definicije pojma stranac, na osnovu kojih se odreuje da li se neki ulaga ima smatrati stranim ili domaim. U uporednom pravu, najee se kao merilo koristi domicil ( sedite ), ili dravljanstvo. Odgovarajua odredba u naem pozitivnom pravu, nije sasvim jasna. U pogledu fizikih lica, kae se da e se stranim ulagaem smatrati strano fiziko lice. Izraz stranofiziko lice nema jasno polje znaenja, ako se ne precizira da li je kriterijum dravljanstvo, domicli, ili neto tree. Iz konteksta bi se moglo zakljuiti da je zakonodavac imao u vidu dravljanstvo kao merilo, pa se prema tome stranim ulagaem smatraju ona fizika lica, koja su strani dravljani. Sa stranim dravljanima bi trebalo izjednaiti apatride, koji nemaju prebivalite u Srbiji. Apatridi sa prebivalitem u Srbiji, tretirali bi se kao domai investitori. Dalje, stranim ulagaem smatra se i dravljanin Srbie, koji ima prebivalite, odnosno boravite u inostranstvu, u trajanju od najmanje godinu dana i on se smatra strancem za potrebe Zakona o

stranim ulaganjima. U pogledu pravnih lica, stranim ulagaem e se smatrati strano pravno lice, sa seditem u inostranstvu. Osnovna obaveza stranog ulagaa je unos odreenog uloga, a to je istovremeno cilj domaeg zakonodavca privui strani kapital. Ulog stranog investitora moe biti u stranoj konvertibilnoj valuti, dinarima, stvarima, pravima intelektualne svojine, hartijama od vrednosti i drugim imovinskim stvarima. Nenovani ulozi se moraju izraziti u novcu, tj. mora biti utvrena njihova vrednost. Prava koja Zakon o stranim ulaganjima garantuje stranim ulagaima su sledea: preduzee koje posluje sa stranim kapitalom uiva jednak poloaj, kao i preduzea koja su osnovala domaa lica. Ono to stekne, strani ulaga slobodno moe konvertovati u stranu kovertibilnu valutu i profit prebaciti tamo gde smatra da je potrebno. Ovim se garantuje da profit nee postati zarobljen. Preduzeu sa straim ulaganjem garantuje se slobodno vrenje meunarodnih plaanja. Dalje, stranom ulagau se nude odreene garancije u pogledu eksproprijacije. Drava uvek ima pravo da nacionalizuje strano ulaganje, ali se smatra da kompenzacija koja se daje stranom ulagau za to mora biti adekvatna, brza i pravedna. Adekvatna znai da se mora platiti u konvertibilnoj valuti, brza da se s njom ne sme otezati, a pravedna da mora biti u dovoljnoj meri da nadoknauje vrednost oduzete imovine. Strana ulaganja se mogu eksproprisati, samo kada je na osnovu zakona utvren javni interes i uz plaanje naknade koja odgovara trinoj vrednosti predmeta eksproprijacije. Isplata se mora vriti bez odlaganja, u konvertibilnoj valuti i moe se slobodno izneti iz zemlje. U sluaju docnje, stranom ulagau se garantuje zakonska zatezna kamata. Posebno je interesantna klauzula zakona, koju moemo nazvati klauzulom zamrzavanja ili stabilizacionom klauzulom. Po njoj, prava stranih ulagaa, steena u momentu upisa stranog ulaganja u registar ne mogu biti suena, naknadom promenom propisa. Daje se garancija stranom ulagau da se u odnosu na prava, koja je stekao, pravno okruenje moe samo poboljati. Drava naravno moe da donosi nove i menja postojee propise, ali strani ulaga ostaje izolovan od eventualnih tetnih posledica. Zakon o stranim ulaganjima predvia jo neke podsticaje za strane ulagae. To su odreena carinska oslobaanja. Tako se bez plaanja carina i drugih uvoznih dabina oe uvesti oprema po osnovu uloga stranog ulagaa. Treba napomenuti da sadanji srpski poreski propisi predviaju jednake poreske podsticaje za investitore, bez obzira na to da li je re o domaim ili stranim ulagaima. Time se izbegla ranija pojava tzv. round-tripping-a, gde bi domai subjekti osnivali preduzea u inostranstvu i potom preko njih ulagali u nau privredu. Evidencija o stranim ulaganjima vodi se pri Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja pri sekretarijatu za ekonomske odnose sa inostranstvom. Za strana ulaganja nisu potrebne nikakve doadtne saglasnosti u odnosu na domaa ulaganja. Izuzetak su jedino ulaganja u oblasti proizvodnje i prometa naoruanja, gde je potrebno pribaviti odobrenje Ministarstva odbrane. Koncesije i BOT Koncesija je ugovor kojim se na koncesionara ( strano ili domae lice ) prenosi pravo korienja prirodnog bogatstva ili dobra u optoj upotrebi, ili mu se dozvoljava obavljanje delatnosti od opteg interesa ( npr. voenje zatvora ), od strane koncedenta, pod posebno propisanim uslovima i uz naknadu. Poseban oblik koncesije je po BOT sistemu ( Build Operate Transfer izgradi, koristi, predaj ), kada investitor ima obavezu da izgradi odreeni objekat ( npr. autoput, gasovod, elektranu ), a zatim taj objekat eksploatie odreeni period. Taj period ne moe biti dui od 30 godina i po njegovom isteku izgraeni objekat prelazi u svojinu Republike Srbije. Predlog za davanje koncesije podnosi se Vladi Srbije, koja donosi koncesioni akt, koji se objavljuje u Slubenom glasniku Srbije. Koncesioni akt sadri sve bitne informacije o koncesiji, koja se daje, kao i druge bitne uslove tendera i parametre buduih odnosa izmeu drave i koncesionara. Vlada po sprovedenom tenderu donosi odluku o izboru koncesionara. Davalac kocesije ( koncedent ) najee je vlada, mada to moe biti i jedinica lokalne samouprave, ako se koncesija daje za komunalne delatnosti. Ugovor o koncesiji se zakljuuje u pismenoj formi i u skladu sa uslovima utvrenim

koncesionim aktom, a evidencija zakljuenih koncesionih ugovora se vodi pri Ministarstvu finansija. Za obavljanje koncesione delatnosti koncesionar u roku od 60 dana od zakljuenja koncesionog ugovora mora osnovati posebno preuzee u Srbiji, osim ako ve ima preduzee u naoj zemlji. Za strance je ovo tzv. obaveza osnovanja, kojim se od starta osigurava snanije komercijalno prisustvo stranog investitora. Prednost koncesije nad ostalim stranim ulaganjima jeste to to predmet koncesije, kao delatnost od opteg interesa, omoguuje da se putem koncesionog akta sa dravom dogovori nain na koji e npr. neophodno zemljite biti eksproprisano. Takoe, dok obavljanje delatnosti od javnog interesa podlee cenovnoj kontroli drave, koncesionar ima mogunost da parametre svoje budue cenovne politike ugovori u koncesionom aktu. Sporovi iz stranih ulaganja i sporovi iz koncesija mogu se reavati pred domaim sudovima i pred arbitraama, kako domaim, tako i stranim. Nadlenost stranih sudova se ne moe ugovarati. Ovo reenje bi se moglo okarakterisati kao relativno iskljuiva nadlenost naih sudova. Ako je predmet koncesionog spora nepokretnost, ostaje iskljuiva nadlenost naih sudova. Meutim, ponekad e stranom ulagau stajati na raspolaganju neto iri izbor tribunala pred kojima se moe reavati spor. Iako je osnov nadlenosti arbitrae dogovor stranaka, izuzetno se ona moe bazirati i bez klasine arbitrane klauzule ili kompromisa. Naime, veliki broj bilateralnih sporazuma o zatiti invesicija sadri tzv. dijagonalne klauzule. Npr. Ugovor sa Hrvatskom kae da e se svaki invesicioni spor izmeu strane ugovornice i ulagaa druge strane ugovornice, reavati pregovorima. Ako spor ne moe da se rei u roku od est meseci od pismenog obavetenja, na zahtev ulagaa spor e biti podnet na reavanje nadlenom sudu strane ugovornice ili arbitrai. Klauzulom se, nakon obaveznog pokuaja reavanja spora pregovorima, hrvatskom ulagau omoguava da spor protiv Srbije pokrene pred forumom po izboru: srpskim sudovima, Vaingtonskom ( ICSID ) arbitraom, arbitraom ICC ( Meunarodna trgovinska komora ) u Parizu, ili pred ad hoc arbitranim tribunalom. Investitor ovu mogunost ima samo prema dravi Srbiji, a ne i prema svom lokalnom srpskom partneru sa kojim je uao u joint venture. Izbor po dijagonalnoj klauzuli moe biti i iri nego to sugeriu odredbe pojedinog bilateralnog sporazuma, usled delovanja tzv. klauzula najpovlaenije nacije. Npr, iako ugovor sa panijom ne predvia mogunost iznoenja spora pred ICC arbitrau u Parizu, to e ipak biti mogue, s obzirom na to da je u sporazumu sadrana i klauzula najpovlaenije nacije. Strana lica mogu osnivati predstavnitva i ogranke u Srbiji. I ogranak i predstavnitvo su izdvojeni, pravno zavisni delovi stranog pravnog lica, bez sopstvenog pravnog subjektiviteta. Dok predstavnitvo moe samo da obavlja prethodne i pripremne radnje u vezi sa zakljuenjem ugovora, ogranak predstavlja jai stepen komercijalnog prisustva i moe, u skladu sa srpskim propisima, obavljati samo one delatnosti za koje je registrovan njegov osniva. Pravo stranih lica da otvaraju predstavnitva i zastupnitva je relativno rezervisano, a ureeno je Zakonom o privrednim drutvima, Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju i Uredbom o registraciji predstavnitva pravnih lica u registar privrednih subjekata, koji vodi Agencija za privredne registre. Predstavnitvo stranog lica nema svojstvo pravnog lica i ne moe zakljuivati ugovore u spoljnotrgovinskom prometu, ve moe obavljati samo druge poslove po nalogu osnivaa. Predstavnitva stranih lica se bave, pre svega, istraivanjem trita, vrenjem prethodnih i pripremnih radnji za zakljuivanje ugovora, uspostavljanjem poslovne saradnje. Jedini izuzetak su predstavnitva za agencijske poslove u vazdunom saobraaju, koja mogu prodavati sopstvena prevozna dokumenta, tj aviokarte. Registracija ogranaka i predstavnitava stranih lica se obavlja pri Agenciji za privredne registre. 55. Pojam i znaaj pravila o meunarodnoj nadlenosti Pod nadlenou, u nauci graanskog procesnog prava, podrazumeva se krug

poslova jednog suda, koja se prema strankama ispoljava kao dunost suda da postupi u odreenoj stvari. Nadlenost moe biti stvarna, a sastoji se u raspodeli sporova na razne prvostepene sudove iste vrste ( i to po kriterijumu vrednosti spora-ratione valoris ili po kriterijumu predmeta ratione causae ). Zatim, nadlenost moe biti mesna, koja odreuje, koji e od stvarno nadlenih sudova suditi po odreenom pitanju. Zatim nadlenost se moe shvatiti i funkcionalno njome se odreuje krug poslova sudova raznih stepena o istom, dakle po tubi, albi i reviziji. Tome se dodaje i meunarodna nadlenost. Sukob nadlenosti moe se javiti kao negativan i kao pozitivan. Negativan sukob nadlenosti postoji ukoliko nijedan od sudova ne bi smatrao da je on nadlean da sudi po odreenom zahtevu i tubi. Pozitivan sukob nadlenosti postoji ukoliko dva ili vie suda smatraju da su nadleni da raspravljaju predmet. Do pozitivnog sukoba nadlenosti ne dolazi, unutar jednog pravosua, zbog pravila o litispendenciji, kojima se iskljuuje mogunost voenja parnice o istom i izmeu istih stranaka. Da bi reila sud koje zemlje je nadlean da raspravlja po tubi, koja poiva na injeninom stanju vezanom za inostranstvo, svaka zemlja donosi svoja pravila o meunarodnoj nadlenosti. Ponekad se donoenje pravila o ovoj nadlenosti, podie sa nivoa dravnog zakonodavca na vii nivo, pa se zakljuuju ugovori, kojima to pitanje regulie svetski, evropski zakonodavac ( Brisel I Regulativa ) ili se reava putem dvostranih ili viestranih ( najee regionalnih ) meunarodnih ugovora. Istovremeno upotpunjuju se pravila o litispendenciji, iji je zadatak da reguliu tz. Meunarodnu litispendenciju, ime se spreava meunarodni pozitivni sukob nadlenosti. Najzad, budui da vii sud u meunarodnom kontekstu ne postoji, nastaje situacija odbijanja pravde, tj vakum nadlenosti. Zbog toga pojedine zemlje, ne i naa, donose posebna pravila o nadlenosti za sluaj nude, eliminiui time pojavu odbijanja pravde. Pitanje meunarodne sudske nadlenosti je svakako najvanije pitanje u problematici meunarodne nadlenosti. Pravila o meunarodnoj nadlenosti sudova postavljaju granice jednog pravosua, odreuju onaj krug situacija u kojima jedno pravosue ima pravo i dunost da postupa. Svaka drava ima svoja pravila o meunarodnoj nadlenosti. Pri postavljanju ovih pravila, zakonodavac vodi rauna, pre svega, o interesima svoje drave, ali i o obzirima meunarodne saradnje pravnih sistema i o legitimnim interesima stranih drava. Zakonodavac prilikom postavljanja pravla o meunarodnoj sudskoj nadlenosti, takoe vodi rauna i o interesima stranaka, kao i o interesu za efikasno voenje postupka. U jednom sporu sa elementom inostranosti, moemo se obratiti samo pravosuu one drave, ije norme o meunarodnoj sudskoj nadlenosti predviaju nadlenost svojih sudova za taj sluaj. Sudovi drugih drava, kojima bi se eventualno obratili, nakon to utvrde da nisu nadleni da postupaju, odbili bi da raspravljaju o tubi. Mogue je, meutim i to da zakonodavstva vie drava dozvoljavaju nadlenost svog pravosua u istom sluaju, kada se pojavljuje pozitivan sukob nadlenosti, ili konkurencija nadlenosti. U takvim situacijama, tuilac je u mogunosti da se opredeli za sud jedne od zemalja i tada kaemo da postoji pojava konkurentne nadlenosti. Propisi o meunarodnoj nadlenosti odreuju sudovi koje drave imaju pravo i dunost da postupaju, ali ne odreuju konkretno nadlean sud. Ovo se preputa normama o stvarnoj i mesnoj nadlenosti zemlje, iji je sud meunarodno nadlean. Prilikom ocene svoje meunarodne, stvarne i mesne nadlenosti svaki sud polazi uvek od propisa svoje zemlje, primenjuje sopstveno pravo ( lex fori ). Od meunarodne nadlenosti moe da zavisi, pre svega, ishod spora, jer sudovi svakog pravosua polaze od sopstvenog meunarodnog privatnog prava. Na ishod spora moe da utie i okolnost to svaki sud primenjuje svoje proceduralne norme, a od pravila o izvoenju i oceni dokaza, kao i drugih pravila postupka, moe takoe da zavisi ishod spora. Sasvim je mogue da se dobije spor u jednoj zemlji, koji bi se izgubio u drugoj. Znaaj meunarodne nadlenosti podvuen je i time to se bitno potenciraju pogodnosti, odnosno nepogodnosti koje proizilaze iz injenice da se spor

vodi na jednoj teritoriji. Sud na svoju meunarodnu nadlenost pazi po slubenoj dunosti ( ex officio ) u toku celog toka postupka, dok to nije sluaj sa mesnom nadlanosti, o kojoj vodi rauna samo po prigovoru stranke i samo do odreene faze u toku trajanja postupka. Ne moe se oglasiti nenadlenim, posle zakljuenog pripremnog roita, mesno nenadlean sud, kao i stvarno nenadlean okruni sud, koji je prisvojio predmet, koji spada u stvarnu nadlenost optinskog suda. Osnovna slinost izmeu meunarodne i mesne nadlenosti suda jeste u tome to je u oba sluaja re o teritorijalnom razgraniavanju kompetencija. Osnovna razlika je u tome to pravila o meunarodnoj nadlenosti vre razgranienja kompetencija pravosua drava, a pravila o mesnoj nadlenosti odreuju, koji e stvarno nadlean sud biti teritorijalno nadlean unutar iste drave. Iz ove razlike proizilazi i sledea, a to je da od meunarodne nadlenosti moe zavisiti ishod spora, a od mesne u naelu ne moe. Sud na svoju meunarodnu nadlenost pazi po slubenoj dunosti u toku celog postupka, a o mesnoj vodi rauna samo po prigovoru stranaka i to do odreene faze u toku postupka. Pravila meunarodne i mesne nadlenosti veoma esto su identina i oslanjaju se na ista merila. Npr. osnovno i najoptije merilo za odreivanje mesne nadlenosti je prebivalite tuenika. Isto merilo vai i za meunarodnu nadlenost. U mnogim dravama pravila o mesnoj nadlenosti koriste se i u funkciji normi o meunarodnoj nadlenosti. Kod nas je ta situacija postojala do donoenja ZMPP. Ovaj zakon posveuje mnogo prostora normama o meunarodnoj nadlenosti. Donoenjem ZMPP ukinute su posebne norme o meunarodnoj nadlenosti ZPP, ali nije ukinut lan 27. ZPP, koji govori o mogunosti da se norme o mesnoj nadlenosti primenjuju u funkciji normi o meunarodnoj nadlenosti. Ova mogunost naelno je ostala, lai njen praktini znaaj nije veliki. ZMPP danas sadri posebne norme o meunarodnoj nadlenosti, koje, uz neke norme u drugim zakonima koje su posveene meunarodnoj nadlenosti, relativno potpuno ureuju problematiku nadlenosti srpskog pravosua. Za razliku od kolizionih normi, koje mogu biti jednostrane ili viestrane, norme o meunarodnoj nadlenosti uvek su jednostrane. Naime, nae norme o nadlenosti odgovaraju samo na pitanje da li je nadlean domai sud. Ukoliko je odgovor negativan, one ne ukazuju na to iji je sud nadlean. Naelno su drave potpuno suverene pri odreivanju granica meunarodne nadlenosti svojih organa. Nekada se smatralo da je sasvim dovoljan razlog zasnivanja nadlenosti to to se tueni ili njegova imovina, nalaze nateritoriji drave. Idanas se vidi odblesak ovakvih shvatanja u anglosaksonskom zasnivanju nadlenosti uruenjem tube tuenom, dok boravi na teritoriji suda ili donedavnom shvatanju da je nemaki sud nadlean, ako tueni ima bilo kakvu imovinu na nemakoj teritoriji, bez obzira na to koliko beznaajna bila vrednost te imovine. S druge strane, danas najire prihvaen osnov nadlenosti ( prebivalite ili redovno boravite tuenog ), takoe ima poreklo u teoriji sile i prisustvu tuenog na odreenoj teritoriji. Drugi obzir, koji jedna dobra norma o nadlenosti treba da zadovolji jeste da bude pravina, odnosno predvidljiva. Obziri pravinosti sugeriu da, pri odreivanju osnova nadlenosti, kriterijum treba postaviti tako da nije dovoljna bilo kakva veza, ve ona koja je dovoljnog inteziteta da poslui kao osnov zasnivanja nadlenosti. Ovakvi obziri diktirajnu nain konstruisanja norme o nadlenosti ona treba da pod nadlenost domaeg pravosua podvede one sporove, za koje postoji odreeni interes da ih domae pravosue rei. Interesi mogu biti razliiti da se rei spor sa kojim drava ima veze, da se prui stvarna sudska zatita domaim subjektima, itd. Najee korieni kriterijumi zasnivanja nadlenosti su prebivalite, odnosno sedite pravnih lica ( forum domicilii ), te uobiajeno, odnosno redovno boravite. Dravljanstvo se, u svetskim razmerama, smatra relativno neadekvatnom osnovom nadlenosti, te se stoga i ne koristi za njeno zasnivanje, sem izuzetno. Jo je rea nadlenost koja se bazira na religiskoj pripadnosti. Kao osnov nadlenosti mogu se javiti jo mesto nalaenja stvari ( kako pokretne, tako i nepokretne imovine -forum rei sitae ), mesto zakljuenja pravnog posla ( forum loci contractus ), mesto izvrenja pravnog posla ( forum loci solutionis )

i mesto delikta ( forum delicti commissii ). Jednom doneta odluka, esto, svoj puni pravni efekat stie, tek nakon priznanja i izvrenja u nekoj drugoj zemlji, a to je uglavnom mnogo jednostavnije ako je organ, koji je doneo odluku, svoju nadlenost zasnivao na relativno prihvaenom osnovu nadlenosti. 56. Klasifikacija pravila o meunarodnoj nadlenosti Direktna i indirektna meunarodna nadlenost Kriterijum za podelu pravila o meunarodnoj nadlenosti na pravila o direktnoj, odnosno indirektnoj nadlenosti, je procesni momenat u kome se ocenjuje nadlenost i svrha ocene nadlenosti. Primenom pravila o direktnoj meunarodnoj nadlenosti reava se, u momentu zasnivanja nadlenosti za odluivanje, da li je jedno pravosue uopte nadleno, ima li pravo i dunost da postupa u jednoj stvari. Primena pravila o indirektnoj nadlenosti dolazi u obzir u jednom znatno docnijem momentu, nakon donoenja pravosnane odluke, kada se postavlja pitanje dejstva iste u nekoj drugoj dravi. Tada e se primeniti norme o indirektnoj nadlenosti te druge drave, u kojoj se trai priznanje sudske odluke, da bi se utvrdilo da li je pravosue, koje je donelo odluku bilo nadleno za donoenje iste. Prema tome, srpska pravila o direktnoj nadlenosti odreuju mogu li srpski sudovi postupati u jednoj stvari, a pravila o indirektnoj nadlenosti odreuju moe li se prihvatiti nadlenost stranog suda, koji je ve doneo odluku, a koju treba primeniti kod nas. (58. pitanje ) Iskljuiva i konkurentna nadlenost Iskljuiva nadlenost pravosua jedne zemlje iskljuuje nadenost sudova drugih drava. U sluajevima, kada je po naim propisima, iskljuivo nadleno nae pravosue, ne dozvoljlavamo da strano pravosue postupam a ako bi ipak postupalo i donelo odluku, takva odluka u Srbiji ostaje bez dejstva, ne moe se priznati. Drugo, u stvarima koje su iskljuivo rezervisane za domae pravosue ne bi mogle ni stranke da ugovore nadlenost sudova neke strane drave. Tree, u stvarima u kojima postoji iskljuiva nadlenost srpskog suda, odbie se i prigovor meunarodne litispendencije. I najzad, etvrto, u postupcima u kojima je na sud iskljuivo nadlean, vrlo esto je merodavno srpsko pravo, to je jo jedan dokaz o postojanju snanih veza izmeu pravnog odnosa i domae drave. Iskljuiva nadlenost se prevdvia izuzetno, u sluajevima kada jedan pravni odnos ima jake veze sa domaim pravosuem i postoji izrazit interes da se raspravljanje tog odnosa rezervie za domae sudove. U ostalim sluajevima za koje se predvia direktna nadlenost domaih sudova, re je o konkurentnoj ( elektivnoj ) nadlenosti. To znai da postoji osnova za nadlenost domaeg pravosua, ali se time ne iskljuuje nadlenost drugog pravosua, to praktino znai da se nee odbiti priznanje odluke stranog suda, da je mogua prorogacija nadlenosti i da e se usvojiti prigovor meunarodne litispendencije. Najvei broj pravila o meunarodnoj nadlenosti su konkurentne prirode. Konkurentna nadlenost vodi pojavi forum shoping-a, odnosno stvara podsticaj za tuioca da, meu konkurentnim forumima, izabere onaj ija mu procesna i koliziona pravila najvie odgovaraju. U maem pravu pravilo o iskljuivoj nadlenosti predvia ZMPP, koji kae da iskljuiva nadlenost postoji kada je to ovim, ili drugim zakonom izriito odreeno. Ovo pravilo je opte, to znai da se primenjuje nezavisno od vrste postupka i interpretativno. U ZMPP iskljuiva nadlenost srpskog pravosua se predvia u sledeim sluajevima: 1. ako je re o stvarnopravnim sporovima na nekretninama, ukljuivi i sporove zbog smetanja poseda, sporove iz zakupnih najamnih odnosa na nekretninama, sporove iz ugovora o korienju stana i poslovnih prostorija, pod uslovom da se nekretnina nalazi u Srbiji; 2. u branim sporovima, pod uslovom da je tuenik srpski dravljanin i ima domicil u Srbiji: 3. u sporovima radi utvrivanja i osporavanja oinstva, kada se u ulozi tuenika nae dete koje je srpski dravljanin i ima prebivalite ili boravite u Srbiji; 4. u postupcima za raspravljanje nepokretne zaostavtine koja se nalazi u Srbiji; 5. u sporovima o uvanju, podizanju i

vaspitanju deteta, ako su i tueni i dete nai dravljani i imaju domicil u Srbiji; 6. u postupku radi davanja dozvole maloletniku da stupi u brak, koji se zakljuuje u inostranstvu, ako su oba verenika nai dravljani. Ako se sam brak zakljuuje u Srbiji, za iskljuivu nadlenost naeg suda u postupku za izdavanje dozvole, dovoljno je da je maloletnik dravljanin Srbije; 7. u postupku za proglaenje umrlim srpskog dravljanina. ZMPP sadri i dva pravila o iskljuivoj nadlenosti drugih srpskih organa: 1. u postupku u kojem se odluuje o usvojenju ili prestanku usvojenja lica, koje je dravljanin Srbije i u njoj ima prebivalite; 2. u postupku u vezi sa starateljstvom nad srpskim dravljaninom. Konstatacija je da pravila o iskljuivoj nadlenosti postoje u dve oblasti: u domenu porodinog prava i u domenu sporova o nekretninama. ak je u oblasti porodinog prava izostavljeno da se konstituie iskljuiva nadlenost u vezi sa jednom vrstom spora, a to su sporovi o izdravanju. Oito je na zakonodavac vodio rauna o obzirima meunarodne saradnje , te nadlenost srpskog suda, ili drugog organa nije postavio kao iskljuivu u situacijama, kada nisu u pitanju nai vitalni interesi i kada ne postoji snana povezanost spora sa naim pravosuem. Relativna iskljuiva meunarodna nadlenost Za jednu vrstu naih normi moe biti sporno da li je to pravilo o iskljuivoj nadlenosti. Takvu normu nalazimo, npr. U Zakonu o stranim ulaganjima, gde se kae da sporove koji proistiu iz stranih ulaganja, moe da reava samo domai sud, ali se stranke mogu dogovoriti da spor prepuste domaoj ili stranoj arbitrai. Postoje dakle norme koje su bliske pravilima o iskljuivoj nadlenosti po tome to postavljaju pravilo prema kojem moe da odluuje samo domai, a nikako strani sud, ali pri tome ne idu do kraja, jer dozvoljavaju da spor ree drugi nesudski organi, tj. Arbitrae. Na taj nain stvorena su pravila sui generis, koja bismo nazvali pravilima o relativnoj iskljuivoj nadlenosti. (pitanje 57. Opti forum, retorziona nadlenost i forum non covnveniens ) Opta ( sa retorzionom ) i posebna meunarodna nadlenost Opta meunarodna nadlenost je nadlenost jednog pravosua za sve vrste sporova i drugih postupaka. Ako postoji baza za optu meunarodnu nadlenost u Srbiji, nai sudovi i drugi organi e moi da postupaju u odnosu na nekog tuenog, bez obzira na osnovu ega je tuen. Uporednopravno posmatrano, najei osnov za zasnivanje opte nadlenosti je prebivalite ( odnosno uobiajeno boravite ili sedite ) tuenog na odreenoj teritoriji. Ovako postavljen kriterijum nadlenosti zadovoljava kako obzire sile, tako i pravinosti. Meutim neke drave propisuju i druge kriterijume kao osnov opte nadlenosti. Tako anglosaksonski sudovi mogu nadlenost zasnovati na tome, to je tuenom tuba uruena na teritoriji suda, bez obzira na predmet spora i eventualno sluajan ili tranzitni karakter boravka tuenog. Sudovi u SAD mogu optu nadlenost zasnovati i nad tuenim, koji ima sistemske i trajne kontakte sa forumom. Takav e sluaj biti, npr. ako tueni ima u toj jurisdikciji otvorenu kancelariju preko koje posluje, ali nee ako je tueni tu samo redovno kupovao robu. O posebnoj nadlenosti govorimo kada se nad tuenim nadlenost nekog pravosua zasniva za raspravljanje jedne posebne kategorije odnosa, tj. sporova. Posebna nadlenost se nad tuenim zasniva van njegovog opteg foruma, na osnovu nekih drugih konakata, koje je ostvario sa forumom posebne nadlenosti. Ako takav kontakt postoji, zasnivanje nadlenosti je opravdano, ali samo u odreenoj vezi ili srazmeri sa kontaktom koji tueni ima u tom forumu. Dakle, ako je osnov nadlenosti imovina, ona to treba da bude samo u pogledu tubenih zahteva koji se tiu imovine, ili do visine njenog iznosa. Ako se nadlenost zasniva kao forum delicti comissii , ona vai samo u pogledu zahteva za naknadu tete priinjene tim deliktom. Meutim, drave ponekad propisuju i odredbe o nadlenosti koje su prekomerne ( egzorbitarne ), tj. gde se posebna nadlenost zasniva u nesrazmernom obimu. U SAD precedentno pravo doputa zasnivanje posebne nadlenosti, ako tueni ima bar minimalne kontakte sa forumom i to kontakte koji su u vezi sa sporom. Opta meunarodna sudska nadlenost ( actor sequitur forum rei ) i retorziona nadlenost Oslonac za optu meunarodnu sudsku nadlenost je veza sa tuenim, ostvarena

preko njegovog prebivalita ( za pravna lica sedita ), a u nekim sluajevima i boravita. Prebivalite tuenog bie uvek dovoljna osnova za nadlenost srpskog suda. Ako u parnici ima vie tuenih koji imaju svojstvo materijalnih suparniara, dovoljno je da samo jedno od njih ima prebivalite ( sedite ) u Srbiji, kako bi srpski sud zasnovao nadlenost za sve njih. U ovom sluaju govorimo o atrakciji ( privlaenju nadlenosti ) za materijalne suparniare. Materijalni suparniari su lica, koja su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici, ili lica, ija prava i obaveze proistiu iz iste injenine i pravne osnove. Osnovu za ocenu da li je re o suparniarima daju navodi tube, a za to pitanje je merodavno lex causae. Kada je re o pravnim licima, relevantno je njihovo sedite. U sluaju sumnje gde se nalazi njihovo sedite, kao sedite se tretira mesto u kome se nalaze oragani upravljanja. Za optine i druga slina pravna lica, nadlean je sud sedita njihove skuptine. U vanparninom postupku, gde nema tuenog, relevantno je prebivalite lica, ija je uloga najblia ulozi tuenog, a to je lice prema kome je podnet zahtev. Ako u vanparninom postupku uestvuje samo jedno lice, opta nadlenost se zasniva prema prebivalitu tog lica. U vanparninom postupku nema zasnivanja nadlenosti preko boravita lica, prema kome je podnet zahtev. Kada je re o fizikim licima, pored prebivalita, esto se kao baza za optu nadlenost javlja i boravite tuenog. Neka prava postavljaju alternativnu bazu za nadlenost i kod pravnih lica, te kao moguu osnovu za nadlenost predviaju i poslovno mesto, poslovni nastan, ili neku slinu kategoriju. Nae pravo tako ne postupa. Nae pravo prihvata boravite, kao alternativnu osnovu za nadlenost. Boravite ne predstavlja osnovu za meunarodnu nadlenost, bez nekih dodatnih kvalifikativa. U naem pravu postoje dve situacije u kojima se boravite moe javiti kao osnov za optu meunarodnu sudsku nadlenost: 1. boravite tuenog e biti osnova za optu meunarodnu nadlenost srpskog suda, ako tueni nema prebivalite; 2. boravite tuenog e biti osnova za optu meunarodnu nadlenost srpskog suda i ako tueni negde ima prebivalite, ali je tada potrebno da postoji i neka druga veza izmeu spora i domae teritorije. ZMPP trai u tom sluaju, da obe parnine stranke budu dravljani Srbije. Retorziona meunarodna nadlenost meunarodna nadlenost svake drave je odreena kriterijumima te drave. Samo izuzetno drava se odluuje na pozajmljivanje kriterijuma, tj. na upuivanje na kriterijume na osnovu kojih druge drave odreuju nadlenost sudova koji im pripadaju. Istorijski ona je nastala kao reakcija na francuski Code civil, prema kome je za zasnivanje nadlenosti u Francuskoj, bilo dovoljno da je tuilac domai dravljanin. Cilj ovoga je bio da se Francuzima omogui da kod kue ostvare prava, koja bi im negde drugo mogla biti uskraena. U naem ZMPP, retorziona nadlenost ureena je lanom 48. Za nadlenost naeg suda u sporu protiv stranca, dovoljno je da, po pravu strane drave iji je taj stranac dravljanin, protiv dravljanina Srbije postoji nadlenost njenog suda po kriterijumima nepoznatim naem pravu. Ovu nadlenost nazivamo retorzionom ili reciprocnom, smatrajui je vrstom opte nadlenosti. Ona se primenjuje bez obzira na vrstu stvari i u parninom i u vanparninom postupku. Ako bi na sud prihvatio retorzionu nadlenost u nekom sluaju, onda bi se i mesna nadlenost srpskog suda odreivala po kriterijumima prava iz koga je pozajmljena retorziona nadlenost. Forum non conveniens Forum shoping predstavlja racionalni podsticaj za tuioca. Logino je da tuilac bira onu jurisdikciju ija mu procesna i koliziona pravila pruaju najvie izgleda za uspeh. Sudovi kontinentalnih zemalja nemoni su pred forum shoppingom. Ako je pokrenut postupak i postoji odgovarajui osnov za zasnivanje nadlenosti, sud mora nastaviti postupak. Meutim, u anglosaksonskim zemljama, a naroito u SAD, od ovoga se moe odstupiti pozivanjem na forum non conveniens, odnosno konstatovanjem da, iako postoji nadlenost postupajueg suda, neka druga jurisdikcija predstavlja mnogo prikladnije i prirodnije mesto da se spor rei. Forum non conveniens je poeo da trpi otre kritike i etiketiranje da predstavlja puko sredstvo za spaavanje amerikih multinacionalnih kompanija. Osim u Engleskoj, evropski sudovi ne poznaju doktrinu forum non conveniens. Ako je zakonodavac

izvrio vrednovanje pogodnih osnova za zasnivanje nadlenosti, nije na sudovima da preispituju adekvatnost i ekonominost takvog reenja, naroito ako se u obzir uzmu primedbe da bi odbijanje nadlenosti bilo u suprotnosti sa pravom na pravino suenje, a samim tim i na efikasan pristup sudu, koji garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. S druge strane, nai tuioci moraju biti spremni i na mogunost da im tuba bude odbaena, bez obzira na to to su zadovoljili amerike ili engleske norme o nadlenosti.

59. Prorogacija nadlenosti Osnov meunarodne sudske nadlenosti , u okvirima koje postavlja zakon, moe da bude i sporazum stranaka. U naem pravu postoje odredbe, kako o sporazumu kojim stranke utvruju nadlenost stranog suda, tako i o sporazumu nadlenosti srpskog suda. Prorogacija nadlenosti je sporazum stranaka, kojim one odreuju sud neke zemlje koji e odluivati o nekoj njihovoj pravnoj stvari. Ugovarajui nadlenost, stranke ispoljavaju svoju procesnu autonomiju volje. Sporazum o nadlenosti srpskog suda bie valjan: 1. ako je makar jedna od stranaka srpski dravljanin ( druga mora biti apatrid ili stranac ), odnosno pravno lice sa seditem u Srbiji, znai u pitanju je meoviti spor; 2. ako nije u pitanju pravna stvar koja se tie branih, porodinih i statusnih odnosa. Sporazum o nadlenosti stranog suda bie valjan: 1. ako je barem jedan od ugovaraa strano fiziko lice ili apatrid, odnosno pravno lice sa seditemu inostranstvu; 2. ako nije u pitanju pravna stvar koja se tie branih, porodinih i statusnih odnosa; 3. ako nije re o sporovima za koje, po naim propisima, postoji iskljuiva nadenost srpskog suda. Sporazum o nadlenosti moe biti uinjen izriito ( expressis verbis ) i preutno ( prorogatio tacita ). Sporazum o meunarodnoj nadlenosti moe biti zakljuen posle nastanka spora, u vidu posebnog pismena ( prorogacionog ugovora ), ili pre nastanka spora, jo u momentu zakljuenja ugovora o osnovnom poslu u vidu klauzule u ugovoru, kojom se svi sporovi koji mogu nastati iz tog ugovora poveravaju sudu odreene zemlje ( prorogaciona klauzula ). I pored injenice da ZMPP ne ureuje posebno formu prorogacionog sporazuma, trebalo bi uzeti anologno lanu ZPP, koji se odnosi na formu prorogiranja mesne nadlenosti ( prorogatio fori ) i odredbi Zakona o arbitrai o formi arbitranog sporazuma da ona mora biti pismena i da je ta forma ad solemnitatem. Dokazivanje postojanja sporazuma vri se samim pismenom ( ad probationem ), ali i drugim pismenima koja ukazuju na postojanje pismenog prorogacionog sporazuma. Zahtev za pismenu formu treba uzeti elastino, to znai da do zakljuenja formalno punovanog prorogacionog sporazuma moe doi i razmenom pismena, telegrama, faks poruka i drugih vidova komunikacije. Ovaj sporazum bi mogao predviati nadlenost suda odreene zemlje za ve nastali spor, ili za sve budue sporove koji nastanu iz odreenog pravnog posla. Generalna prorogaciona klauzula, kojom se svi budui sporovi koji mogu nastati iz poslovnih odnosa, stavljaju u nadlenost suda odreene drave, nije dozvoljena. Treba uzeti da je prorogacioni sporazum samostalan pravni posao, koji ne deli sudbinu glavnog ugovora i nitavost potonjeg ne utie na punovanost prvog. On ima procesnu prirodu, a pravo merodavno za ocenu njegove punovanosti je lex fori prorogati ( pravo zemlje iji je sud prorogiran ). U sluaju derogacije srpske nadlenosti, na sud bi njenu sadrinsku valjanost osim po lex fori prorogati, imao ceniti i po srpskom pravu, kao lex fori derogati. Tek ukoliko su ispunjeni zahtevi oba prava, na sud bi se imao oglasiti nenadlenim. Prorogacijom meunarodne nadlenosti pravosue jedne zemlje postaje iskljuivo nadleno za raspravljanje

spora, uz istovremeno derogiranje nadlenosti pravosua, koje je jedino ili elektivno nadleno po zakonu. Meutim, pravne posledice te iskljuive prorogirane nadlenosti, ne treba izjednaavati sa pravnim posledicama zakonske iskljuive nadlenosti. To znai da povreda pravila o iskljuivoj prorogiranoj nadlenosti, ne utie na priznanje sudskih odluka, kao povreda pravila o iskljuivoj zakonskoj nadlenosti, niti ima isto dejstvo na terenu litispendencije. Preutna prorogacija je starija od izriite: i pored postojanja prorogacionog sporazuma ( klauzule ), ako se tueni upusti u raspravljanje pred nenadlenim sudom, bez isticanja prigovora njegove nenadlenosti, ima se smatrati, da je izriito prorogirani sud, derogiran kasnijom preutnom prorogacijom. O postojanju prorogacionog sporazuma, sud vodi rauna samo po prigovoru stranaka, a ne i ex offo ( ex officio ) - po slubenoj dunosti. 60. Posebna direktna meunarodna nadlenost naih sudova ( brani, branoimovinski sporovi, izdravanje, ostavinski postupak, ugovorni odnosi ) U naem pravu postoji znaajan broj normi koje postavljaju pravila o posebnoj meunarodnoj sudskoj nadlenosti. Prema ZMPP, srpski sud e biti nadlean u branom sporu, iako nisu ispunjene pretpostavke za optu meunarodnu nadlenost u sledeim situacijama: 1. ako oba brana druga imaju nae dravljanstvo; 2. ako je samo tuilac na dravljanin, ali ima prebivalite u Srbiji; 3. bez obzira na to iji su dravljani brani drugovi, ako su imali svoje poslednje zajedniko prebivalite u Srbiji i ako u vreme podnoenja tube tuilac ima prebivalite ( ili makar boravite ) u Srbiji. Nije konstituisana nadlenost naeg pravosua za sporove, koji nisu u izrazitoj vezi sa domaom zemljom. Postoji ipak jedan sluaj, gde su obziri meunarodne saradnje potisnuti. U sporovima za razvod braka, za nadlenost naeg pravosua, dovoljno je da samo tuilac bude domai dravljanin i to bez obzira na to da li neko strano dravljanstvo dozvoljava nadlenost naeg suda. Meutim, ovo je dozvoljeno samo ako pravo drave, iji bi sud inae bio nadlean, ne poznaje ustanovu razvoda. U tom sluaju princip slobode linosti i razreivosti braka dobija primat ispred obzira saradnje pravnih poredaka. Pravila o posebnoj meunarodnoj nadlenosti predviena su i normom koja kae da e nai sudovi biti nadleni u sporovima o vanugovornoj odgovornosti za tetu, ako je teta nastala u inostranstvu. Prema ZMPP, nai sudovi e biti nadleni u sporovima o imovinskopravnim zahtevima, ako se na domaoj teritoriji nalazi imovina tuenika, ili pak predmet koji se tubom trai. Imovinskopravni zahtev ne mora se odnositi na imovinu tuenika u Srbiji, niti mora postojati ikakva srazmera izmeu vrednosti te imovine i visine tubenog zahteva. Stvarrnopravni odnosi Za reivindikaciju i druge svojinske tube, kao i za tube smetanja poseda na nepokretnostima koje se nalaze u Srbiji, nadlenost srpskog suda je iskljuiva. Ovaj iskljuivi forum rei sitae nosi sa sobom razne posledice, od onih u materiji priznanja do tretmana litispendencije. S druge strane, u sporovima zbog smetanja poseda na pokretnostima, nadlenost srpskog suda je konkurentna ( elektivna ) i on moe biti nadlean po optem forumu, na osnovu preutne prorogacije, a i u sluaju kada je an teritoriji Srbije nastalo smetanje. Sudbina reenja kojim se okonlava postupak izjednaena je sa sudbinom svih drugih meritornih odluka. Branoimovinski odnosi Ukoliko se sporna imovina branih drugova nalazi u Srbiji i sastoji se od nepokretnosti, nadlenost srpskog suda je iskljuiva. Ako se imovina sastoji od pokretnih stvari lociranih u Srbiji, nadlenost je konkurentna i postoji ukoliko je opti forum vezan za Srbiju, ili ako je u Srbiji prebivalite ili boravite tuioca u vreme podnoenja tube. Ako se imovina nalazi u vie zemalja, a delom i u Srbiji, domai sud e biti nadlean u pogledu imovine koja se nalazi u inostranstvu, samo ako odluuje i o imovini koja se nalazi u Srbiji. Uz to trai se jo jedan uslov, a to je da tueni pristane na ovo proirenje nadlenosti srpskog suda. Tueni ovaj pristanak moe dati i tako to se upusti u spor ( odgovori na tubu ) bez isticanja prigovora nenadlenosti. Sporovi o zakonskom izdravanju U sporovima povodom zakonskog izdravanja dece, nadlenost srpskog suda je konkurentna i postoji po optem forumu, ali i u jo nekoliko situacija: kada tubu podnosi dete koje ima perbivalite u Srbiiji, kao i u situaciji kada i tuilac i tueni imaju

srpsko dravljanstvo. Ako se nadlenost ne moe zasnovati na ove naine, ona e ipak postojati ako je tuilac na dravljanin i ima prebivalite u Srbiji, kao i u sluaju posebnog foruma imovine ako tueni ima imovinu u Srbiji iz koje se moe naplatiti potraivanje. Rasprava zaostavtine Vanparnini postupak u kome se raspravlja zaostavtina vodie se iskljuivo u Srbiji, ukoliko se ostavinska masa sastoji od nepokretnosti koje su locirane u Srbiji, bez obzira na dravljanstvo de cuiusa ili potencijalnih naslednika. Ukoliko je de cuius dravljanin Srbije, koji je umro osavivi nepokretnu imovinu u inostranstvu, na sud moe raspravljati i o njoj, ukoliko se strani sud smatra nenadlenim. Za pokretne stvari koje se nalazenu Srbiji, nadlenost domaeg suda je konkurentna ( elektivna ): ako je de cuius bio dravljanin Srbije, nadlenost postoji za imovinu u Srbiji, a ukoliko se pokretne stvari nalaze u inostranstvu, nadlenost srpskog suda postoji, ukoliko se sud zemlje u kojoj se nalaze stvari, ne smatra nadlenim i odbije da raspravlja. Ako je de cuius bio stranac, nadlenost srpskog suda za pokretnu imovinu, koja se nalazi u Srbiji, postoji, ali e se na sud oglasiti nenadlenim, ukoliko u dravi ije dravljanstvo ima ostavilac, njen sud nije nadlean da raspravlja tamo locirane pokretnosti preminulog dravljanina Srbije. Re je o specifinom forumu, koji se bazira na reciprocitetu. Ista pravila vae i za parnicu koja bi se pokrenula iz naslednopravnih odnosa, ili iz potraivanja poverioca prema zaostavtini. Delikti Za sporove iz delikata nadlenost srpskog suda je konkurentna i moe se bazirati na domicilu tuenoga, ili je prorogatio tacita, ili s bazira na mestu nastanka tete ( forum delicti commissii ). Ugovorni odnosi Kod sporova iz ugovora je dozvoljeno, a i najee je ugovaranje nadlenosti ( i izriito i preutno ). Ukoliko sporazuma o nadlenosti nema, ili je on nepunovaan, sporovi iz ugovora spadaju u tipine elektivne sporove, jer se kod njih nadlenost moe zasnovati po vie osnova. To su pre svih: opti forum ( forum domicilii ), forum imovine ( forum patrimonii ), ili mesta nalaenja stvari koja se tubom trai ( forum rei sitae ), forum contractus i za spoljnotrgovinske sporove forum solutionis. Smatrae se da je forum imovine u Srbiji ukoliko se na naoj teritoriji nalazi prebivalite ( ili sedite ) lica koje je dunik licu koga nameravamo tuiti, pr emu je irelevantno kolika je imovina i iz ega se sastoji. Nebitan je i odnos vrednosti ove imovine prema vrednosti spora, on moe biti vei i manji, pa i potpuno nesrazmeran. Za spoljnotrgovinske sporove vai forum zastupnitva ili predstavnitva. Stran fiziko ili pravno lice moe biti tueno u Srbiji, ako je re o tubi za obaveze koje su nastale ili se imaju izvriti u Srbiji, pod uslovom da to strano lice na naoj teritoriji ima zastupnitvo ili predstavnitvo. Nedavnim uvoenjem mogunosti da strana lica na naoj teritoriji osnivaju i ogranke, dolo se u situaciju da ZMPP predvia nadlenost za predstavnitva i zastupnitva, ali ne i za ogranke, koji predstavljaju ak i jai stepen komercijalnog prisustva. Ipak, po ovom pitanju se moe upotrebljavati ZPP, te se nadlenost naeg pravosua, povodom delatnosti ogranka, moe zasnovati na osnovu ZPP. 61. Meunarodna litispendencija Najei oblik meunarodne sudske nadlenosti je konkurentna ( elektivna ) nadlenost. To znai da mogunost obraanja sudovima Srbije, ne iskljuuje mogunost da se stanke u istom sporu obrate i sudu u nekoj stranoj dravi. U situacijama u kojima postoji stvarna mogunost da se povede parnica u vvie drava, mogue je da strane u sporu preferiraju razliite forume. Rezultat toga i forum shopping-a, jeste da se esto deava da se postupak efektivno vodi u vie drava. Na podruju istog pravosua, dve pravosnane odluke donete u istoj stvari automatski se iskljuuju. Na meunarodnom planu stvari stoje neto drukije. Pokrenuta parnica u inostranstvu, nije bezuslovno punovana sudska odluka in statu nascendi, na domaoj teritoriji. Imajui u vidu da e se strana odluka izjednaiti sa domaom odlukom, tek ako bude priznata, u teoriji se javlja miljenje da bi domai sud trebalo da obustavi postupak, tek ako utvrdi da bi se mogla priznati odluka, koja e se doneti u postupku koji je u toku u inostranstvu. Ovakva solucija se namee kao kompromis, koji miri razliite zahteve ( npr. prihvata je maarsko pravo ). Meutim sprovoenje ovog pravila moe biti izuzetno teko u praksi. ZMPP je stao na stanovite da ranije pokrenuta parnica u inostranstvu ima odreene procesne efekte. Domai sud nee odbaciti tubu, kao u

unutranjoj litispendenciji, ve e prekinuti postupak. ZMPP ne precizira kada i pod kojim uslovima e se postupak nastaviti, no smisao prekida je u tome da se saeka donoenje strane odluke i otklanjanje neizvesnosti o tome hoe li se ta strana odluka, priznanjem, izjednaiti sa domaom odlukom. Ako strani sud okona postupak meritornom odlukom i ona bude priznata u Srbiji, tubu bi, nakon nastavljanja postupka, trebalo odbaciti, zato to je strana odluka kod nas postala res iudicata. Ukoliko se strani postupak ne kona meritorno ili se meritorna odluka ne prizna u Srbiji, prekinuti postupak bi se nastavio. Ovakav prekid postupka ne sledi, meutim, ex offo i bezuslovno. Sud e to uiniti samo na predlog stranke i to bilo koje od stranaka, mada je logino oekivati da e prigovor staviti tueni. Da bi sud uvaio prigovor meunarodne litispendencije, potrebno je da su ispunjena tri dodatna uslova, koja ne postoje kod unutranje litispendencije: 1. da je prvo, ranije, pred stranim sudom pokrenut postupak ( dakle ne i parnica ); 2. da je u pitanju spor za koji ne postoji iskljuiva nadlenost srpskih sudova; 3. da izmeu Srbije i zemlje u kojoj je ranije pokrenut postupak postoji uzajamnost. ZMPP ne vezuje litispendenciju za momenat poetka toka parnice, kako je to za unutranju litispendenciju po ZPP, ve za momenat pokretanja postupka, koji se po ZPP vezuje za dostavljanje tube sudu. Pomenuta dva zakona za razliite momente vezuju unutranju, odnosno meunarodnu litispendenciju: prva se po ZPP vezuje za momenat dostavljanja tube tuenom, druga se po ZMPP vezuje za momenat dostavljanja tube sudu. Postavlja se pitanje da li je re o svesnoj intenciji srpskog zakonodavstva i miljenja su po tom pitanju razliita. Po jednom stavu re je o redakcijskoj nespretnosti ZMPP, te da se momenat meunarodne litispendencije, kao i unutranje ima ceniti po momentu poetka toka parnice, a ne postupka. Po drugom stavu, izostanak reference poetak parnice, predstavlja elju zakonodavca da se efekat zakona proiri i na one postupke koji nisu parnini i u kojima momenat poetka parnice ne postoji. Drugo pitanje koje se postavlja jeste, po ijem se pravu momenat pokretanja postupka utvruje, da li samo po domaem, ili dolazi u obzir i primena stranog procesnog prava. Nesporno je da se izraz pokretanje postupka, kada je re o tubi podnetoj srpskom sudu, utvruje po lex fori, iz ega sledi da je to momenat dostavljanja tube sudu. Meutim, kada je re o stranoj tubi, isti momenat bi se prosuivao po standardima tog prava. To proizilazi iz lana 9 ZMPP ( kvalifikacija ) - pojmovi stranog prava, imaju se shvatati po smislu, koje im daje to strano pravo. Ovo je jedna od retkih situacija u kojoj na procesna pitanja ne bi trebalo primeniti lex fori. Iskljuiva meunarodna nadlenost je smetnja za priznanje i izvrenje stranih odluka, pa je stoga i smetnja za usvajanje prigovora meunarodne litispendencije. Uslov uzajamnosti treba smatrati ispunjenim, ukoliko se i u zemlji u kojoj je postupak ve u toku, prekida postupak, ako bi u istoj stvari postojala ranije zapoeta parnica u Srbiji. Uslov uzajamnosti treba shvatiti i kao uzajamnost na terenu prizananja stranih odluka. Odgovor na pitanje postoji li identitet spora, trebalo bi traiti u srpskom pravu kao lex fori, a teret dokazivanja da se i pred stranim sudom vodi parnica i da postoji uzajamnost je na licu koje podnosi prigovor, tj. trai prekid postupka. Ovaj prigovor bi se mogao uloiti najkasnije na pripremnom roitu, odnosno na prvom roitu za glavnu raspravu, pre uputanja u meritum, a ako se tako ne uini, ima se smatrati da se stranka odrekla prava da trai prekid. U sluaju da se o postojanju meunarodne litispendencije sazna kasnije, u toku postupka, moda bi se moglo razmiljati o mogunosti da se stranci prui dopunska mogunost da trai prekid, im je saznala za litispendenciju. Donoenjem reenja o prekidu ( a ne pravosnanou tog reenja ) nastupa prekid postupka. Srpski sud bi mogao prekinuti postupak i u sluaju, kada je pred stranim sudom u toku parnica, koja je od prejudicijelnog znaaja za srpski postupak. 62. Brisel I Regulativa Postupak unifikacije graanskog procesnog prava EU otpoeo je donoenjem Briselske konvencije o nadlenosti i priznanju i izvrenju sudskih odluka u graanskim i trgovakim stvarima jo 1968. godine. Za razliku od, do tada tradicionalnih jednostrukih ( single ) konvencija, iji je cilj samo da olakaju meusobno priznanje odluka, Briselska konvencija je predstavljala tzv. dvostruku ( double ) konvenciju. Dvostruka znai da se konvencija bavila, ne samo

liberalizacijom reima priznanja odluka, ve je vrila distribuciju nadlenosti meu sudovima drava potpisnica. Danas je ta konvencija pretoena u Brisel I Regulativu, nakon to je EU stekla kompetenciju da pitanja graanskog procesnog prava sa elementom inostranosti, regulie direktno. Stara Briselska konvencija ostala je na snazi samo izmeu Danske i ostalih zemalaj lanica EU. Osnovne ideje Brisel I Regulative, ostale su iste u odnosu na Briselsku konvenciju. Prva ideja jeste olakanje, liberalizacija, prometa odluka sudova zemalja lanica EU na teritoriji EU u graanskoj i trgovakoj materiji. Glavna prepreka ozbiljnoj liberalizaciji priznanja stranih odlukajeste nemogunost kontrole naina na koji strana pravosua zasnivaju svoju meunarodnu nadlenost. Taj problem se reava uvoenjem dvostruke konvencije. Ako se taksativno propiu kriterijumi na osnovu kojih sudovi zemalja lanica smeju da zasnivaju nadlenost, nestae potreba za kontrolom tako zasnovane nadlenosti u postupku priznanja. Stoga se reimom Briselske konvencije, a sada i Brisel regulative, direktno raspodeljuje nadlenost sudovima zemalja lanica EU. Trea ideja jeste jaanje pravne zatite lica domiciliranih u EU. Protiv svih ostalih tuenika mogu se koristiti i egzorbitantni osnovi nadenosti. Iz perspektive onih koji ive u EU, ovo je jaanje pravne zatite, a iz perspektive onih koji ne ive u EU to je diskriminacija. Crna i bela lista Dupli standard Brisel Regulative ogleda se najpre u nainu na koji se tretira nadlenost. Prema licima koja imaju domicil u EU, nadlenost se moe zasnovati samo po odredbama Brisel Regulative. Aneks I Brisel Regulative navodi i crnu listu kriterijuma, koji se eksplicitno zabranjuju protiv tuenika koji imaju domicil u EU. Meutim, ti kriterijumi se mogu koristiti protiv tuenika, koji nemaju domicil u EU. Opti forum i posebna nadlenost osnovno i glavno pravilo jeste da tueni koji ima domicil u EU, treba da bude tuen u zemlji u kojoj ima domicil. On moe biti tuen i van zemlje svog domicila, ali samo na osnovu taksativno nabrojanih osnova posebne nadlenosti, koje sadri Brisel Regulativa. Za utvrivanje da li fiziko lice ima pebivalite u nekoj od drava EU, primenjivae se pravo te drave. Npr. nemako pravo e dati odgovor da li neko ima prebivalite u Nemakoj. Domicil kompanije odreuje se prema statutarnom seditu, mestu centralne administracije ili glavom mestu poslovanja. Brisel Regulativa predvia i kriterijume posebne nadlenosti, forume u kojima neko moe biti tuen i van zemlje svog domicila. U sporovima iz ugovorih obaveza, moe se tuiti u forum loci solutionis sporne obaveze: prilikom prodaje robe, to e biti mesto gde je roba isporuena, ili je trebalo da bude isporuena, a prilikom pruanja usluge, mesto gde je usluga pruena ili je trebalo da bude pruena. U sporovima iz izdravanja nadlean e biti sud prebivalita ili uobiajenog boravita poverioac izdravanja. Alternativno, zahtevi za izdravanje moi e da se reaspravljaju i pred sudom, koji o izdravanju odluuje pored odluivanja o nekom statusnom pitanju. Za delikte i kvazidelikte bie nadlean forum delicti commissii, to obuhvata i mesto radnje i mesto posledice. Do proirenja opsega nadlenosti moe doi i atrakcijom za suparniare, intervenijente i protivtubu. Brisel I Regulativa poklanja posebnu panju zatiti strane, koja se percipira kao slabija. Kao slabija strana identifikovani su potroai, zaposleni, osiguranici, korisnici ili draoci polise osiguranja. Zatita je dvojaka slabija strana moe jau stranu tuiti i u zemlji sopstvenog domicila, a jaa strana protiv slabije ne moe koristiti posebne osnove nadlenosti, ve je mora tuiti u njenom optem forumu ( zemlji domicila ). Brisel Regulativa sadri i norme o iskljuivoj meunarodnoj nadlenosti sudova zemalja EU. Bez obzira na domicil tuenog, iskljuivu nadlenost imae sledei sudovi: 1. u postupku povodom stvarnih prava na nepokretnosti, iskljuivo je nadlean forum rei sitae. Da li je neka stvar pokretna ili nepokretna, kvalifikovae se po lex rei sitae. Meutim ako je zakupac fiziko lice domicilirano u istoj zemlji kao i zakupodavac, a zakup je zakljuen za period krai od 6 meseci, alternativno moe biti nadlean sud zemlje domicila tuenog; 2. u postupcima koji se odnose na punovanost konstituisanja, nitavost, ili prestanak postojanja pravnih lica forum sedita pravnog lica. U ovom sluaju se pojam sedita ceni se prema lex fori; 3. u postupku povodom upisa u javne knjige forum zemlje u kojoj se knjiga vodi. Pod ovim knjigama se podrazumevaju zemljine knjige i trgovaki registri, ne i knjige fizikih lica, jer su statusna pitanja fizikih lica

iskljuena iz domena Brisel Regulative; 4. u postupku koji se tie registracije punovanosti raznih oblika industrijske svojine sud zemlje registracije; 5. u postupcima koji se tiu izvrenja presude sud zemlje izvrenja. Prorogacija nadlenosti Stranaka autonomija ima prvenstvo, te se dozvoljava prorogacija nadlenosti. Brisel Regulativa predvia da se prorogacioni sporazum mora odnositi na sporove iz odreenog odnosa. Generalna prorogaciona klauzula je zabranjena. Forma moe biti: pismena, usmena, ali pismeno potvrena, u skladu sa praksom ranije uspostavljenom meu strankama ili u skladu sa formom uobiajenom u meunarodnom trgovakom saobraaju. Zahtev pismene forme je zadovoljen i ako je sporazum nastao razmenom elektronskih dokumenata, uz uslov da je to sauvano u trajnom mediju, koji omoguava kasniju reprodukciju. Ako je barem jedna strana u prorogacionom sporazumu domicilirana u EU, efekat sporazuma je da prorogirani sud automatski postaje nadlean. Svi ostali sudovi moraju se oglasiti nenadlenim, osim ako se stranke drukije ne dogovore. Ako su obe strane ugovornice domicilirane van EU, a ugovorenadlenost nekog suda u EU, punovanost takvog sporazuma nee se ceniti po normama Brisel Regulative, ve po lex prorogati. Ostali sudovi EU odbie da raspravljaju taj spor, sve dok prorogirani sud eventualno ne otkloni svoju nadlenost. Prorogacija moe biti i preutna. Ako se tueni upusti u spor bez isticanja prigovora nenadlenosti, smatra se da su stranke preutno prorogirale nadlenost suda. Preutnom prorogacijom ne moe se derogirati nadlenost suda, koji je po Brisel Regulativi iskljuivo nadlean. Pravila o litispendenciji Brisel regulative se primenjuju na sve sluajeve litispendencije izmeu sudova razliitih lanova EU. Cilj je spreavanje paralelnih postupaka, pred sudovima razliitih drava lanica, bez obzir na koji nain su sudovi zasnovali nadlenost. Dakle nije bitan domicil stranaka u sporu, kao ni osnov nadlenosti. Re je o paralelnim postupcima, koji teku o istoj stvari izmeu istih stranaka. Prednost ima sud pred kojim je postupak ranije otpoeo. Ako je taj sud ve utvrdio da je nadlean, svi ostali sudovi odbacie tubu i oglasiti se nenadlenim. Ukoliko prvi sud jo nije odluio o nadlenosti, ostali sudovi e prekinuti postupak i saekati odluku o nadlenosti prvopostupajueg suda. Ako odlui da je nadlean, ostali sudovi e se oglasiti nenadlenim. Dakle Brisel Regulativa koristi relevantni procesni momenat, koji je slian ZMPP, ali su posledice litispendencije priblinije onima koje predvia ZPP. Brisel Regulativa razlikuje litispendenciju, od situacije u kojoj se pred sudovima razliitih lanica EU vode postupci o povezanim, ali ne i istim pitanjima. Ovde nema identiteta tubenog zahteva ili stranaka, ali su pitanja u tako bliskoj vezi, da je bolje da o njima odlui jedan sud, nego da se rizikuje nastanak kontradiktornih odluka. U takvim sluajevima, sud pred kojim je postupak prvo poeo da tee nastavlja sa postupkom, a ostali mogu da ih prekinu. Ako je postupak u prvom stepenu, sud pred kojim je postupak kasnije poeo da tee moe na predlog jedne od stranaka i da se oglasi nenadlenim, ali samo ako je prvopostupajui sud nadlean za oba pitanja i ako je po pravu prvopostupajueg suda mogue spajanje postupka. 63. Ustaljivanje nadlenosti ( perpetuatio iurisdictionis ) ZPP-om je predvieno da sud ocenjuje sopstvenu nadlenost prema okolnostima koje su postojale u momentu dostavljanje tube sudu, te predvia da naknadna promena injeninog sklopa nee dovesti do gubitka nadlenosti ukoliko bi prema izmenjenim injenicama, bio nadlean drugi sud iste vrste. To znai da se nadlenost ocenjuje po navodima tube i stanju poznatom sudu u momentu kad mu je tuba dostavljena. Ukoliko sud, prema okolnostima tog momenta, ustanovi da je nadlean, kasnija izmena okolnosti, koja bi dovela do gubitka nadlenosti suda koji se nadlenim oglasio, nee dovesti do gubitka nadlenosti ona se zamrzla. , okamenila perpetuatio fori. U periodu pre donoenja ZMPP naa pravna nauka se uglavnomse uglavniom izjanjavala protiv zadravanja nadlenosti. ZMPP predvia da je za ocenu nadlenosti domaeg pravosua merodavan momenat kada je parnica poela tei, dakle momenat dostavljanja tube tuenome. Iz ovoga proizilaze tri neosporna zakljuka: 1. Zakon eksplicitno regulie samo pitanje momenta merodavnog za ocenu nadlenosti naih sudova; 2. ZMPP predvia kao relevantan momenat koji je razliit od onoga za koji ZPP vezuje ocenu

interne nadlenosti poetak toka postupka, a ne momenat pokretanja parnice; 3. Zakon ne kae nita eksplicitno o ustaljivanju meunarodne nadlenosti. Perpetuatio fori slui ad bi se spreile manipulacije u vezi sa nadlenosti, do kojih dolazi usled injenice da su osnove nadlenosti, esto, varijabilne take vezivanja. Iz toga sledi da njihovom svesnom promenom tueni moe uticati na odugovlaenje postupka, ukoliko bi se sud, koji je zasnovao nadlenost, zbog promene domicila, imao oglasiti nenadlenim, a novi sud bi imao zasnovati svoju nadlenost. Zato naela pravne sigurnosti i ekonominosti postupka govore u prilog ustaljivanju nadlenosti. Mogunost zloupotreba e se smanjiti, ukoliko se jedan momenat uzme kao bitan. Poto do zloupotreba moe doi, najee, poto je tueni saznao da je tuen, a to je po pravilu momenat kada dobije tubu, s jedne strane, te kako je dostava dugotrajniji proces u stvarima sa stranim elementom nego bez njega, s druge strane, logino je da ja zakonodavac momenat relevantan za procenu nadlenosti pomerio sa momenta dostavljanja tube sudu, na momenat dostavljanja tube tuenom. Sud ex offo ocenjuje da li je nadlean meunarodno, a prema injeninom stanju koje je postojalo u momentu dostavljanja tube tuenom. Ukoliko u momentu dostavljanja tube tuenom, bude uspostavljena nadlenost srpskog pravosua, naknadna izmena injenica nee uticati na njen gubitak. Dakle, nadlenost se okamenjuje. 64. Stranci i graanski postupak sa elementom inostranosti ( stranaka, parnina sposobnost, aktorska kaucija i siromako pravo ) Pod stranakom sposbnou podrazumevamo svojstvo nekog suvjekta da moe biti stranka u postupku, odnosno nosilac prava i dunosti. Parnina sposobnost je sposobnost stranke da preduzima punovane radnje u parnici, kao i da prema njoj budu preduzete punovane parnine radnje, koje imaju procesnopravna dejstva. Merodavno pravo za stranaku i parninu sposobnost fizikih i pravnih lica odreeno je ZMPP-om. Stranaka i parnina sposobnost stranca, fizikog lica, ceni se prema pravu njegovog dravljanstva ( lex nationalis ), a za pravna lica, na bazi teorije inkorporacije, korigovane teorijom stvarnog sedita. Mogue je, prema tome, da bude pred naim sudom parnino sposobno lice, koje prema srpskim propisima ne bi bilo sposobno, ako njegov lex nationalis postavlja blae kriterijume, nego to to ini nae pravo. Ako bi, meutim, lex nationalis postavio viu granicu, strano fiziko ili pravno lice, ipak, bi moglo punovano da obavlja parnine radnje, iako nije parnino sposobno prema lex nationalis, ako je parnino sposobno po lex fori, tj. prema naem pravu. Na zakonodavac nije regulisao pitanje stranake sposobnosti stranih javnih tuilaca i svih drugih lica, kojima je priznato tzv. ius standi in iudicio. Logian odgovor daje pravo merodavno za sporni odnos iz koga nastaje postupak. Ovo pravo odgovara na pitanje imaju li takva lica uopte procesnu legitimaciju za jedan postupak. Na kraju lex fori bi odgovorio na pitanje, mogu li se takva lica pojavljivati kao stranke pred domaim sudovima. Poloaj stranaca pred naim sudom u naelu je izjednaen sa poloajem domaih dravljana. Takav naelan stav je prihvaen u velikom broju drava. Ipak, gotovo u svim dravama, pa i kod nas, postoje izvesne, manje razlike izmeu poloaja stranaca i domaih dravljana u graanskom postupku. Obaveza polaganja cautio iudicatum solvi je obaveza stranca, koji se javlja kao tuilac u sporu, da poloi odreeni iznos kao kauciju za obezbeenje parninih trokova druge strane, tuenika. Razlog za postavljanje ovog pravila jeste da se spree zloupotrebe. Da bi dolo da polaganja kaucije za obezbeenje parninih trokova, treba da se ispune dva uslova. Prvi uslov je da je tuilac stanac, ili lice bez dravljanstva, koje nema prebivalite u Srbiji. U sluajevima aktivnog obinog ( svako je posebna stranka ) i aktivnog jedinstvenog ( suparniari se posmatraju kao jedinstvena stranka ) suparniarstva, treba smatrati da se kaucija moe traiti samo od onih tuilaca, od kojih bi se mogla traiti da su se samostalno pojavili u toj ulozi. Drugi uslov za odreivanje cautio iudicatum solvi je da tueni istakne zahtev za polaganje obezbeenja. Sud ne moe da obavee stranog tuioca na polaganje kaucije po slubenoj dunosti. Osiguranje parninih trokova moe traiti svaki tueni, bez obzira na dravljanstvo ili prebivalite. Svaki od obinih pasivnih umeaa mogao bi traiti kauciju za sebe i za stranku kojoj se pridruio, a umea sa poloajem jedinstvenog pasivnog suparniara, mogao bi zahtevati kauciju za sve.

Tubeni zahtev za polaganje kaucije moe se i usmeno postaviti na zapisnik. Kako bi se ograniila mogunost manipulisanja i zloupotreba, zahtev se moe postaviti samo na pripremnom roitu, ili ako se pripremno roite ne odrava, na prvom roitu za glavnu raspravu, pre nego to se tueni upusti u raspravljanje o glavnoj stvari. Postoji jedna izuzetna mogunost da se zahtev za polaganje kaucije postavi kasnije, a to je sluaj kada je tueni tek naknadno saznao da postoje pretpostavke za traenje kaucije. U takvom sluaju, zahtev se mora podneti odmah, im se za pertpostavke sazna, a najkasnije do okonanja prvostepenog postupka. Od momenta zakljuenja glavne rasprave, pa do momenta ulaganja eventualne albe od stane tuioca, zahtev se ne bi mogao postaviti, a ako se postavi, trebalo bi ga odbaciti zbog nedostatka pravnog interesa. Rokovi su prekluzivni, a teret dokazivanja je na tuenom. Kaucija se daje u depozit suda, u novcu ili drugim vrednostima i njome mogu biti obuhvaeni samo trokovi postupka do pravosnanosti, ne i po vanrednim pravnim sredstvima. O zahtevu za kauciju sud odluuje reenjem, slobodan je prilikom odreivanja visine obezbeenja, a jedino je limitiran visinom postavljenog zahteva ne moe dosuditi vie, nego to je tueni traio. Do donoenja sudskog reenja, tueni ne mora nastaviti postupak, moe se uzdravati od bilo koje parnine radnje. U sluaju pozitivnog reenja, ovo uzdravanje se protee na vreme do isteka roka, koji je sud ostavio tuiocu za polaganje kaucije. Ovaj rok je sudski rok i njegovim se protekom, ako kaucija nije poloena, smatra da je tuilac povukao tubu, tj. da je odustao od pravnog leka. Najzad, odluka o aktorskoj kauciji, jednom doneta, moe se u toku postupka izmeniti, ako se izmene okolnosti, uz analognu primenu odredaba o jemstvu i o ukidanju privremenih mera, kao sredstava osiguranja u izvrnom postupku. Postoji veoma irok krug izuzetak od obaveze polaganja kaucije. Izuzeci se ine po dva osnova: prema vrsti spora o kome je re i prema dravama odakle je stranac. Nee pstojati obaveza polaganja kaucije ako je re: o branom sporu, o utvrivanju ili osporavanju oinstva ili materinstva; o sporu koji se odnosi na zakonsko izdravanja; o tubenom zahtevu koji se odnosi na potraivanje tuioca iz radnog odnosa; o protivtubi; o tubi za izdavanje platnog naloga; o meninoj ili ekovnoj tubi. Takoe nee postojati obaveza polaganja kaucije kada je strani tuilac iz zemlje, u kojoj ni nai dravljani ne polau kauciju kao tuioci, dakle u sluaju reciprociteta. Dovoljan je faktiki reciprocitet. Ne moraju kauciju polagati ni stranci, koji u naoj zemlji uivaju pravo azila i taj motiv je politiki motivisan. Znaaj ove ustanove bitno je umanjen injenicom da postoje brojni bilateralni i multilateralni sporazumi u kojima se predvia uzajamno oslobaanje od cautio iudicatum solvi, tj. uvoenje reciprociteta. Najznaajniji multilateralni sporazumi koji predviaju ovo oslobaanje i kojima je naa drava pristupila su Hake konvencije o graansko-sudskom postupku iz 1905. i 1954. godine, kao Haka konvencija o olakanju pristupa sudovima iz 1980. godine. Siromako pravo znai da se stranka oslobaa od predujmljivanja trokova, a ne i od eventualne dunosti naknaivanja trokova, koje je protivniku izazvala. Osloboenje moe biti delimino ili potpuno. Siromako pravo priznaje se strancima, koji imaju prebivalite u Srbiji pod istim uslovima, kao i domaim dravljanima. to se tie stranaca koji nemaju prebivalite u Srbiji, neophodno je da se ispuni jo jedan uslov, uslov uzajamnosti. Zahteva se uzajamnost u faktikom obliku. Besplatna sudska pomo rezervisana je za fizika lica. Da bi stranac bio osloboen od predujmljivana trokova, mora podneti domaem sudu uverenje svog nadlenog organa o imovinskom stanju. Srpski sud nije vezan stavom stranog organa koji je izdao potvrdu. Pod tim uverenjem se ima smatrati poreska prijava i uverenje o drugim izvorima prihoda. Izdaje je organ zemlje u kojoj stranac ima prebivalite, a ne organ njegovog dravljanstva. Svi bilateralni i multilateralni sporazumi koji se odnose na cautio iudicatum solvi, odnose se i na besplatnu sudsku pomo. 65. Meunarodna pravna pomo Prisustvo stranog elementa u pravnom odnosu o kome se raspravlja pred meunarodno nadlenim sudom, znai da se odnos vezuje za vie suvereniteta, to veoma esto dovodi do toga da i odreene parnine radnje treba preduzeti na podruju raznih suvereniteta. Parnine radnje na teritoriji strane drave mogu se preduzeti samo u saradnji sa stranim organima. I nai

sudovi se obraaju za pomo inostranim sudovima, takoe i obavljaju radnje kod nas po molbi stranog suda. Radnja koja se najee obavlja putem pravne pomoi i koja ima najvei znaaj u ovoj oblasti je dostavljanje. U sporovima sa stranim elementom dostavljanje dobija poseban znaaj i za njega se vezuju i posebne tekoe. Nepravilno izvreno dostavljanje predstavlja jedan od limitativno nabrojanih razloga iz kojih se, po naem pravu i gotovo svuda u svetu moe odbiti priznanje strane odluke, zbog tzv. povrede prava odbrane. U naem pravu, dostavljanje sa elementom inostranosti, regulisano je u principu, u ZPP-u, no u odnosu na veliki broj drava nain dostavljanja je utvren bilateralnim ili multilateralnim ugovorima. Najznaajnije multilateralne konvencije u kojima se govori o dostavljanju su dve Hake konvencije o graanskom sudskom postupku iz 1905. i 1954. godine. ZPP razlikuje nekoliko naina dostavljanja licima u inostranstvu: 1. ako je re o strainm dravljanima ili pravnim licima, kao i licima koja uivaju imunitet, dostavljanje se vri diplomatskim putem, ako meunarodnim ugovorom nije neto drugo predvieno. Izuzetno, pravnim licima sa seditem u inostranstvu, moe se i dostavljati preko njihovog predstavnitva u Srbiji, ako ga imaju; 2. ako je re o naim dravljanima, dostavljanje se moe vriti preko naeg konzularnog predstavnika ili preko pravnog lica registrovanog za poslove dostavljanja ( npr. DHL, FEDEX ), ali samo ako lice kome je pismeno upueno pristane na takav nain dostavljanja; 3. dostavljanje se moe vriti i posebnom punomoniku za prijem pismena, koga postavlja inostrana stranka ili na sud. Stranka koja se nalazi u inostranstvu, duna je da postavi punomonika za prijem pismena, a ako to ne uini u primerenom roku, na poziv suda, sud e to sam uiniti. Strani tuilac je duan da to uradi u tubi i po pravilu nee to da propusti, poto je sankcija odbacivanje tube. Naa sudska praksa stoji na stanovitu da e dostavljanje postavljenom punomoniku, biti punovano samo ako je stranka na odgovarajui nain obavetena o postavljanju punomonika. Komunikacija sa stranim sudom tee, u naelu, diplomatskim posredstvom. To praktino znai da e se na sud obratiti naem Ministarstvu pravde, koje e predmet proslediti Ministarstvu spoljnih poslova, da bi ono dalje sprovelo predmet nadlenom stranom organu za diplomatske poslove, a ovaj ga ustupio stranom sudu. Meunarodnim sporazumima su predvieni i neki drugi, manje komplikovani naini. Tako npr. Hake konvencije predviaju komunikaciju konzularnim putem. Prema Hakoj konvenciji o olakavanju meunarodnog pristupa sudovima, svaka drava ugovornica imenovae centralni organ koji e biti zaduen za prijem molbe za sudsku pomo. Nadalje, svaka drava ugovornica imenuje jedan ili vie otpremnih organa. Vano je i pitanje jezika. Po hakoj konvenciji iz 1954. godine, zamolnica za dostavljanje treba da bude sastavljena na jeziku zamoljene drave. U jednom znaajnom boju bilateralnih konvencija, koje su na snazi izmeu Srbije i pojedinih zemalja, predvieno je da se zamolnica moe sastaviti i na jeziku drave molilje i to bez priloenog overenog prevoda. to se tie jezika na kome se sastavlja pismeno koje se dostavlja, Haka konvencija iz 1954. godine, predvia da se pismena mogu dostaviti i na jeziku zemlje iz koje potiu, bez overenog prevoda, ako se ne trai da se dostava izvri na poseban nain. Zamoljena drava moe da uslovi dostavu i dobrovoljnim primanjem od strane adresata. Ako se trai da se dostava izvri na poseban nain, pismena treba da budu sastavljena na jeziku zamoljene drave, ili propraena overenim prevodom. Po ZPP, u odsustvu posebnog sporazuma sa odreenom dravom i zamolnica i pismena treba da budu sastavljeni na jeziku zamoljene drave, ili propraena overenim prevodom. Pored dostavljanja, meunarodna pravna pomo moe obuhvatiti i brojne druge procesne radnje, kao to su izvoenje dokaza, informativno sasluanje stranaka, pribavljanje obavetenja o adresama i drugim injenicama. to se tie naina i jezika optenja , vae pravila o dostavljanju. Procesne radnje sud izvodi na nain koji je predvien u domaim procesnim normama, osim ako je posebno zamoljen da postupi na neki drugi nain. Trokove pruanja pravne pomoi, po pravilu, snosi zamoljena strana, polazei od pretpostavke da e se ti trokovi meusobno kompenzovati. Meutim, ako je re o vetaenju koje iziskuje vee trokove, zamoljena strana moe da trai naknadu trokova. Naela od posebnog znaaja, na kojima se zasniva funkcionisanje meunarodne pravne pomoi su: princip suverenosti, princip ravnopravnosti i naelo efikasnosti. Suverenost je po svojoj prirodi teritorijalno ograniena, te organi jedne drave ne mogu da vode

postupak na teritoriji druge drave. Princip suverenosti, karakterie to, da je osnovni nain voenja postupka na teritoriji strane drave, voenje s oslonom na pravnu pomo. Ukazujui pravnu pomo pravosudnim organima strane drave, domai organi mogu da izvedu brojne radnje. Mogu da postupe i na nain na koji inae ne postupaju u domaim odnosima, ali u granicama domaeg javnog poretka. To je ona granica do koje nema nesklada izmeu principa suverenosti i meunarodne saradnje, putem pruanja pravne pomoi. Princip ravnopravnosti u meunarodnoj pravnoj pomoi ostvaruje se prvenstveno pomou uslova reciprociteta. Uslov reciprociteta treba fleksibilno tumaiti, da ne bi postao konica meunarodne saradnje. U naem pravu, u odsustvu diplomatskog, dovoljan je i faktiki reciprocitet. Uslov se ne bi smeo postaviti da se onemogui prvi korak, da se onemogui uspostavljanje saradnje sa zemljama sa kojima do sadanismo imali znaajniji pravni saobraaj. Izlaz se moe nai ako se poe od principa pretpostavljenog reciprociteta, to znai da e se zamolnice prihvatiti, sem ako se utvrdi da se u dravi porekla zamolnice, ne udovoljava naim zamolnicama. Snani razvoj meunarodne razmene roba i usluga i intezitet cirkulisanja ljudi preko dravnih granica, trai delotvornu i efikasnu saradnju u reavanju pravnih odnosa, koji se vezuju za vie poredaka. Jednostavniji icelishodniji oblici organizovanja meunarodne pravne pomoi, trae se kako na meunarodnom, tako i na unutranjem planu. U meunarodnim konvencijama esto se smanjuje broj posrednika, koji prosleuju zahtev za pravnu pomo. Pravna pomo se iri i na one oblasti, ona pitanja, koja u naelu moe reiti i domai sud, ali e reenje biti znatno jednostavnije u saradnji sa stranim pravosudnim organima. 66. Pojam strane sudske odluke Pod pojmom odluke koja je podobna za priznanje u Srbiji, podrazumevamo odluku stranog suda i odluke drugih, nesudskih stranih organa koje su po svom statusu i dejstvima izjednaene sa sudskim i to po pravu drave u ije ime su donete. Pravo zemlje porekla merodavno je z kvalifikaciju jedne odluke kao sudske, odnosno one koja je sa njom izjednaena. Pod zemljom porekla podrazumevamo zemlju u ije ime je odluka doneta, a ne zemlju na ijoj tertoriji je odluka doneta, mada je to najee ista zemlja. Ipak izuzeci su mogui: konzularni organ donosi odluku na domaoj teritoriji, ali u ime suvereniteta kojem pripada. Da bi bila podobna za priznanje odluka mora biti meritorna, podobna da stekne dejstvo pravosnanosti i mora regulisati privatnopravne odnose pojedinaca i pravnih lica. Prema stavu nae sudske prakse, svojstvo inostranosti ceni se prema trenutku kada je odluka postala pravosnana. Privatnopravni karakter se kvalifikuje po shvatanjima srpskog prava. Sa sudskom odlukom zakon izjednaava sudsko poravnanje. Strano sudsko poravnanje podobno je za priznanje, samo ukoliko je u zemlji porekla izjednaeno sa sudskom odlukom. Iako zakon nita ne govori o tome, smatra se da je i poravnanje zakljueno pred stranim nesudskim organima ( npr. matiar ) podobno za priznanje, ukoliko bi se u zemlji zakljuenja izjednaavalo sa sudskim poravnanjem. Za podobnost za priznanje nije bitno kako se naziva odluka stranog organa ( presuda, reenje ), niti je bitna vrsta postupka u kome se o graanskopravnom pitanju odluivalo ( parnini, vanparnini, krivini, administrativni ). Za priznanje su podobne i konstitutivne i deklarativne i kondemnatorne presude. Delimine presude, dopunske presude, presude na osnovu priznanja, presude zbog izostanka, takoe su podobne za priznanje. Relativne nedoumice moe izazvati mogunost priznanja meupresuda i odluka o privremenim merama, kao i tretman verodostojnih isprava stranih lica. to se tie meupresude, ako je snabdevena materijalnom pravosnanou, podobna je i za priznanje. Postavlja se pitanje moe li se priznati i privremena mera stranog organa. Privremena mera nije konana odluka, a njena implementacija je, ponekad, veoma oteana. Mogu se priznavati samo one odluke stranih sudova koje ispunjavaju uslove predviene ZMPP. Razlikovanje strane verodostojne isprave od domae je, ponekad, teko ak i kad Zakon o izvrnom postupku eksplicitno zabranjuje izvenje na osnovu strane verodostojne isprave, kao to je to sluaj u skraenom postupku izvrenja. U redovnom postupku izvrenja na osnovu verodostojne isprave ZIP ovakvu distinkciju ne pravi, osim u pogledu stranih ajvnih isprava. Pogreno je na strane verodostojne isprave primenjivati iste arine namenjene straim sudskim odlukama. Sve i da se moe odrediti njihova pripadnost,

one en stiu svojstvo pravosnanosti, te se ne mogu podvrgavati egzekvaturi koju predvia ZMPP. Poloaj stranih odluka u Srbiji Princip bilateralizacije i odustajanje od tog principa Ako odluke sudova jedne zemlje ne bi imale dejstva van granica te zemlje, to bi ugrozilo interese svih koji uestvuju u meunarodnoj razmeni obara. Ideja jednake vrednosti vodi do primene jednakih merila na odluke poreklom iz razliitih krajeva sveta, bez obzira na geografske, ekonomske ili ideoloke karakterne crte drava njihovog porekla. Ta ideja opravdava primenu jednakih merila na simetrine situacije na domaem tlu i u inostranstvu. Primenu jednakih merila na simetrine situacije u zemlji, odnosno inostranstvu, nazivamo bilateralizacijom. Uvodni zakon za Zakon o parninom postupku iz 1956. godine, koristio je u velikoj meri tehniku bilateralizacije. Bilo je postavljeno pravilo, na primer, prema kojem se smatralo da je strani sud koji je doneo odluku bio nadlean onda kada je svoju nadlenost zasnovao na nain na koji se moe zasnovati i nadlenost naeg pravosua. Postavlja se pitanje, na primer, ima li smisla odbiti priznanje strane odluke ije priznanje u Srbiji trai domai dravljanin iz razloga odsustva uzajamnosti, tj. iz razloga to se u zemlji porekla ne priznaju srpske odluke. Ovakvim odbijanjem priznanja, pokazala bi se osvetnika vrstina prema stranoj dravi i to kanjavanjem domaeg dravljanina. Veoma je ozbiljno osporen princip bilateralizacije i prilikom postavljanja normi o meunarodnoj nadlenosti, te sve vei broj zemalja ( ukljuujui i nau ) vie ne izjednaava merila o direktnoj i indirektnoj nadlenosti i umesto toga postavlja iskljuivu nadlenost domaeg pravosua kao jedinu prepreku za priznanje strane odluke. Odstupanja od principa bilateralizacije su posebno opravdana, ako idu u pravcu olakanja priznanja to je upravo karakteristika ZMPP. Dejstva sudskih odluka nispu po svim pravima ista. Iz toga sledi pitanje po kom se pravu prosuuju dejstva stranih odluka na domaoj teritoriji. U literaturi su se iskristalisala 3 shvatanja. Po prvom, strana odluka se po dejstvima izjednaava sa odlukom suda zemlje priznanja. Po drugom shvatanju, pozajmljuju se dejstva iz pravnog sistema drave odluke i priznata odluka ima ista dejstva, koja ima i u zemlji iji ju je sud doneo. Proirenje dejstva, zapravo, znai da se na dravu priznanja proiruju i ona dejstva, koja je odluka dobila u zemlji donoenja. Po treem shvatanju, priznanja strane odluke se procenjuju kumulativnom primenom prava zemlje odluke i zemlje priznanja, a po principu obine kumulacije. To znai da se stranoj priznatoj odluci na domaoj teritoriji dozvoljavaju samo ona dejstva, koja su prihvaena i po pravu zemlje odluke i po pravu zemlje priznanja. Zakoni pojedinih zemalja uglavnom ne odgovaraju na pitanje, koji je od sistema u njima prihvaen. ZMPP, po tom pitanju, zauzima prilino jasan stav i to u prilog teoriji upodobljavanja. Strana sudska odluka izjednauje se sa sudskom odlukom Srbije i proizvodi pravno dejstvo, samo ako je prizna sud Srbije. 67. Priznanje i izvrenje stranih sudskih odluka Priznati i izvrti stranu presudu, znai prihvatiti je kao pravosnanu odluku i kao izvrni naslov, izjednaiti je u dejstivma sa domaom odlukom. Najvanija dejstva odluke mogu biti pravosnanost, izvrnost, konstitutivnost i injenino i intervencijsko dejstvo. Interesi meunarodnog pravnog saobraaja govore u prilog tome da se sudskim odlukama prizna dejstvo i van drave, iji su ih sudovi doneli, Ka istom reenju tei i interes za efikasno okonanje parnice. ZMPP je osnovni izvor normi za priznanje i izvrenje stranih sudskih odluka. ZMPP navodi pretpostavke ( smetnje ) za priznanje strane sudske odluke, odnosno za izjednaenje strane pravosnane sudske odluke sa domaom pravosnanom sudskom odlukom. Uslovi za dobijanje dozvole izvenja, na osnovu strane sudske odluke, nisu posebno navedeni u ZMPP, ali lan 96 postavlja pravilo po kome se izvrenje strane sudske odluke vezuje za iste pretpostavke, koje se trae za priznanje strane sudske odluke uz pretpostavku svojstva izvrnosti. Prilikom procene da li su ispunjeni uslovi postavljeni ZMPP-om, relevantne mogu biti i druge norme ZMPP, pre svega norme koje odreuju iskljuivu nadlenost srpskog pravosua, a zatim Zakon o vanparninom postupku i Zakon o izvrnom postupku, koji se primenjuju, pre svega, na pitanja procedure priznanja i izvrenja. Pored ZMPP, izvore relevantnih propisa predstavljaju i brojne

bilateralne, kao i pojedine multilateralne konvencije. Srbija nije potpisnica multilateralne konvencije, koja bi bila posebno posveena problemu priznanja i izvrenja stranih sudskih odluka. Ratifikovali smo neke multilateralne sporazume, koji sadre neke odredbe o priznanju i izvrenju sudskih odluka. Takvi su sledei meunarodni ugovori: enevska konvencija o ugovoru za meunarodni prevoz robe drumom iz 1954, Beka konvencija o graanskoj odgovornosti za nuklearne tete iz 1963, Briselska konvencija o intervenciji na otvorenom moru za sluaj nesree koja prouzrukuje, ili bi mogla da prouzrukuje, zagaivanje naftom iz 1969. EU uspostavlja specifian sistem olakavanja cirkulacije odluka nacionalnih sudova na njenoj teritoriji. Re je o Brisle I Regulativi. 68. Sistemi priznanja i izvrenja stranih odluka Razlikujemo pet sistema priznanja i izvrenja stranih sudskih odluka. Prvi je sistem ograniene kontrole ( controle limite ). Ovaj sistem je danas najire prihvaen u svetu i prihvata ga i nae pravo. Sutina sistema ograniene kontrole je u tome to se omoguuje izvesna kontrola strane odluke, ne prihvata se akt stranog organa stranog suvereniteta bezuslovno, ali je ta kontrola ograniena i sumarna preispitivanje se moe vriti samo u pogledu taksativno navedenih pitanja, koja su uglavnom procesnog znaaja. U okviru ovog sistema, strana odluka se ne moe preinaavati, niti se moe ukinuti i vratiti stranom sudu na ponovno odluivanje. Mogua su samo dva reenja: da se prizna strana odluka onakva kakva jeste ili da joj se uskrati priznanje. Iz ovoga sledi da se domai sud ( sud zemlje priznanja ), ne postavlja u poloaj vieg suda u odnosu na strani sud ( sud zemlje odluke ). Drugi sistem je sistem neograniene kontrole, za koji vai sve kao i za prvi sistem, s tim to se, preispitivanje strane odluke nee zadrati na formalnoj strani odluke, ve e se preispitati i kvalitet utvrenog injeninog stanja i primenjeno materijalno pravo. I taj sistem je stekao odreene pozicije u naem pozitivnom pravu, ali samo kada je re o priznanju statusnih odluka. Trei sistem je sistem revizije iz osnova, po meritumu. Ovaj sistem dozvoljava da se vri preispitivanje inostrane presude u istoj irini kao i u sistemu neograniene kontrole, ali se tome dodaje i mogunost da se strana odluka preinai. Sud priznanja se, dakle, u odnosu na sud odluke, stavlja u poloaj vie sudske instance. Ovaj sistem se naputa u modernim pravima. etvrti sistem je prima facie evidens. Po ovom sistemu, pred sudom koji odluuje o priznanju, vodi se u naelu novi postupak, koji zapoinje tubom actio rei iudicati. To znai da je u tom postupku iskljuen prigovor presuene stvari, ali u tom postupku se strana odluka smatra kao dokaz na prvi pogled ( prima facie evidens ). U kojoj meri e se zaista voditi novi postupak, a ukojoj meri prihvatiti rezultati prvobitnog stranog postupka, varira od zemlje do zemlje koje prihvataju ovaj sistem. Peti sistem je zapravo sistem nepriznavanja ( ili neizvravanja ) stranih odluka. Ovde bi se mogla svrstati i ona prava, po kojima se u naelu ne mogu priznati i izvriti strane presude, osim ako je to meunarodnim ugovorom drukije predvieno. Ne mogu se sva pozitivnopravna reenja jednostavno i isto svrstati u jedan od pet sistema. Zakonodavci u pojedinim dravama stvaraju i prelazne oblike. Kod nas, sistem priznanja i izvrenja stranih sudskih odluka je jedinstven. Ne postoji jedan sistem za priznanje, a drugi sistem za izvrenje stranih odluka. Ovo bi se reenje moglo smatrati, kao ea solucija u uporednom pravu. Pod egzekvaturom strane sudske odluke najee se podrazumeva izvrenje strane sudske odluke, ali se neretko, izraz egzekvatura koristi i u smislu priznanja strane sudske odluke. Nadalje, pod egzekvaturom se podrazumeva, pre svega, postupak ispitivanja pretpostavki za davanje dozvole izvrenja strane odluke. Govori se i o dobijanju egzekvature u smislu pozitivne odluke o izvrenju strane sudske odluke. Pod izvrenjem se ne podrazumevaju mere izvrenja, ve proglaenje jedne strane odlke izvrnom. Teko onda se pristupa njenom konkretnom izvrenju. 69. Smetnje priznanju i izvrenju stranih sudskih odluka

Da bi mogla biti priznata i proglaena izvrnom, strana sudska odluka treba da udovolji odreenim uslovima koje navode nai pozitivni propisi. Uslovi koje postavlja ZMPP dobro su poznati u uporednom pravu. To su pretpostavke ( smetnje ) koje se tiu nadlenosti stranog suda, pravosnanosti, odnosno izvrnosti odluke, prava odbrane, odsustva pravosnane domae odluke ili ranije zapoetog postupka u istoj stvari, javnog poretka i reciprociteta. Kada je re o statusnim odlukama, opti uslovi se modifikuju sa nekim posebnim. Skoro svi uslovi priznanja formulisani su negativno, u formi smetanja priznanja. a) Meunarodna nadlenost suda koji je doneo odluku Pitanje je na koji nain valja proceniti, da li je sud, koji je doneo odluku imao dovoljnu vezu sa spornim odnosom, odnosno da li je imao dovoljno razloga da postupa. Opte je prihvaen samo stav da se ova procena ima vriti prema standardima zemlje u kojoj se trai priznanje. Ti standardi su, zapravo, norme o indirektnoj nadlenosti te zemlje. Ne postoji saglasnost o tome kakve treba da su norme foruma, pomou kojih se ocenjuje nadlenost stranog suda koji je doneo odluku. Prema jednoj, najstrooj, varijanti, strani sud ne moe da bude nadlean, ako u datom sporu moe da sudi i domai sud. Ovaj tip reenja nigde nije u potpunosti prihvaen. Po drugoj varijanti, pravila o direktnoj nadlenosti su izjednaena sa pravilima o indirektnoj nadlenosti. To je koncept bilateralizacije i to znai da e se priznati nadlenost stranog suda u svim onim situacijama u kojima je ta nadlenost bazirna na okolnostima koje bi opravdale i nadlenost domaeg suda. Prema treem, osnovnom tipu reenja, koji je najblai, tj. koji najvie olakava priznanja, priznae se nadlenost stranog suda u svakom sluaju, sem ako je strani sud postupio u sporu za koji je iskljuivo nadleno domae pravosue. Na tom stanovitu stoji i ZMPP. To praktino znai da je irelevantno na kojim se okolnostima zasniva nadlenost stranog suda, bitno je samo da nije posredi sluaj u kome postoji iskljuiva naa nadlenost. U sporovima o obligacionopravnim zahtevima radi naknade tete, zapravo se nikad nee odbiti priznanje strane odluke s pozivom na nepostojanje nadlenosti, jer u ovoj oblasti ZMPP nema normi o iskljuivoj nadlenosti. ZMPP sadri samo veoma mali broj normi o iskljuivoj nadlenosti, a one su ustanovljene samo u porodinopravnim odnosima, kao i za sporove koji se tiu nekretnina. Ostaju van domaaja norme o iskljuivoj nadlenosti u privrednim i drugim imovinskopravnim sporovima, gde nije teko zamisliti da strani sud prigrabi nadlenost bez razumnog osnova. Kao zamislivi instrument za korekcije ostaje javni poredak u procesnopravnoj funkciji. ZMPP postavlja i jedno pravilo da u branim sporovima, pod odreenim uslovima, ni iskljuiva nadlenost domaeg suda ne predstavlja prepreku za priznanje odluke stranog suda. Prema ZMPP, iskljuiva nadlenost naeg pravosua nije smetnja za priznanje strane sudske odluke donete u branom sporu, ako sam tueni trai priznanje odluke, ili ako to trai tuilac, a tueni se tome ne protivi. Re je o tome da ne bi imalo smisla tititi srpsku stranu od nje same. Postoji jo jedan razlog iz kojeg se ovakva solucija moe pokazati korisnom. Re je o problemu domicila naih radnika u inostranstvu. Razvod izreen u inostranstvu, moe se priznati kod nas ( ako obe stane to ele ), bez obzira na to da li emo smatrati da tueni ima domicil u Srbiji i da li su se time stekli uslovi za iskljuivu nadlenost naeg pravosua. b) Pravosnanost, odnosno izvrnost strane sudske odluke Strana sudska odluka koja pretenduje da bude priznata kod nas, treba da bude pravosnana, a ako se postavlja i pitanje njenog izvrenja, onda treba da bude i izvrna. Da li je jedna inostrana odluka pravosnana i izvrna, ceni se prema normama zemlje u kojoj je doneta. Pravosnanost i izvrnost dokazuju se potvrdom nadlenog stranog suda, koju je duno da podnese lice koje trai priznanje, odnosno izvrenje strane odluke. c) Pitanje prava odbrane Razliita procesna prava ne pruaju iste anse strankama prilikom izlaganja njihovih stanovita. U naoj teoriji pre, pa i posle donoenja ZMPP, javilo se stanovite prema kome je princip potovanja prava odbrane, zapravo samo element javnog poretka, te da se taj princip moe uspeno tititi primenom normi o javnom poretku. Prema ZMPP, nepotovanje prava odbrane moe da dovede do odbijanja priznanja samo po prigovoru lica protiv koje3g je odluka doneta.

Nasuprot tome, norme koje spadaju u domen javnog poretka, uzimaju se u obzir po slubenoj dunosti. Da li je potovano pravo odbrane, ceni se, pre svega, kroz ocenu ispravnosti dostavljanja. Ako poziv, tuba, ili reenje kojim je zapoet postupak nisu lino dostavljeni, nee se priznati strana odluka, izuzev, ako bi lice prema kome nije uredno izvrena dostava, ipak uestvovalo u postupku. Zamislivo je da je lice, protiv koga je doneta odluka uredno i blagovremeno obaveteno i pozvano, ali mu je na neki drugi nain onemogueno da uestvuje u postupku. Ako bi dolo do takve situacije, moe se odbiti priznanje strane odluke, s pozivom na povredu prava odbrane. Postavlja se i pitanje, koje je lice zatieno kroz prigovor o nepotovanju prava odbrane. Prema ZMPP, to je lice protiv koga je odluka doneta, a ne recimo tueni kao to je to npr. u pravu Nemake ili Perua. Prednost naeg reenja je u tome, to prua mogunost i licu koje je tuilac u postupku pred stranim sudom, da se pozovve na povredu prava odbrane. d) Odsustvo pravosnane domae odluke u istoj stvari Ne moe se priznati strana odluka, ako u istoj stvari postoji domaa pravosnana odluka, bez obzira na to koji je postupak ranije zapoet. Ranije pokrenut postupak u inostranstvu moe, pod odreenim uslovima, da dovede do prekida postupka u istoj stvari kod nas. Ali, ako je kod nas u jednoj stvari ve doneta pravosnana odluka, time se iskljuuje mogunost da se u istoj stvari prizna strana odluka, na osnovu prigovora presuene stvari, po principu ne bis in idem. Priznanje strane odluke, spreava i postojanje ve priznate strane odluke u istoj stvari. Na dejstvo pravosnanosti pazi se po slubenoj dunosti. e) Odsustvo ranije zapoetog postupka pred srpskim organom u istoj stvari ZMPP predvia, da e srpski sud zastati sa postupkom priznanja, sve do okonanja po tubi o istom izmeu istih stranka, koji je ranije pokrenut pred srpskim, nego pred stranim sudom. Dakle, re je o litispendenciji u kojoj je postupak ranije poeo kod nas, ali se strani sud pokazao ekspeditivnijim i bre doneo odluku. Ako se srpski postupak okona meritornom odlukom, ta odluka smesta postaje res iudicata i strana odluka nee biti priznata. Ako se srpski postupak ne bi okonao meritornom odlukom, postupak priznanja bi se nastavio. f) Uzajamnost da bi se strana odluka priznala kod nas, treba da postoji uzajamnost izmeu drave u kojoj je odluka doneta i Srbije. Nai sudovi e priznati i izvriti samo one odluke, koje su poreklom iz zemalja, sa kojima u tom pogledu postoji reciprocitet. Reciprocitet koji se trai, treba da je materijalni, prema svojoj pravnoj sadrini. Formalni reciprocitet ne dolazi u obzir prilikom priznanja i izvrenja stranih odluka, jer bi formalni reciprocitet znaio da se strane odluke izjednaavaju sa domaim odlukama, a time bi otpala mogunost da se podvrgnu bilo kakvoj kontroli. Materijalni reciprocitet znai da e se prema stranim odlukama postupati na nain, na koji se u zemlji porekla postupa sa naim sudskim odlukama. to se naina nastanka tie, dovljan je faktiki reciprocitet, tj. dovoljno je da se u posmatranoj stranoj dravi u praksi priznaju i izvravaju nae odluke. Pretpostavljeni reciprocitet veoma je znaajno to na zakonodavac postavlja eksplicitno pravilo o tome da se reciprocitet pretpostavlja. ZMPP kae da se postojanje uzajamnosti u pogledu priznanja strane sudske odluke pretpostavlja, dok se suprotno ne dokae, a u sluaju sumnje u postojanje te uzajamnosti, objanjenje daje organ uprave nadlean za poslove pravosua. Iz novije prakse Vrhovnog suda Srbije mogu se izvui dve konstatacije: 1. u naem pozitivnom pravu pretpostavljeni reciprocitet ne znai da se sud oslanja samo na dokaze, koje prezentira protivnik predlagaa. Ako postoji sumnja, sud moe da uzme u obzir i druge informacije, a posbno objanjenje nadlenog ministarstva; 2. Sud slobodno ceni podnete i pribavljene dokaze i informacije. Priznanje se nee uskratiti, ako se iz raspoloivih dokaza i informacija ne moe sa sigurnou utvrditi da li se u zemlji porekla strane odluke, priznaju odgovarajue srpske odluke. Priznanje se moe uskratiti samo ako je dokazano da se u toj zemlji odbija priznanje, one vrste srpskih odluka, koja je predmet postupka za priznanje pred naim sudom. Princip deljivosti reciprociteta znai da je reciprocitet deljiv u smislu, da u relacijama sa istom dravom moe da postoji u pogledu jedne kategorije odluka, a da ne postoji za odluke u drugoj materiji. U zemljama u kojima se usvaja koncept pretpostavljenog reciprociteta, koncept deljivosti

uzajamnosti, olakava priznanje. Ako e se strana odluka priznati, osim ako protivnik prelagaa dokae da se u zemlji porekla odbija priznanje srpskih sudskih odluka, pozicija protivnika predlagaa bie oteana, ako se priznanje moe osujetiti samo dokazom da se u zemlji porekla odluke, odbija priznanje upravo one vrste srpskih odluka, koja je predmet postupka priznanja. Tee je nai dokaz o tome da se odbija priznanje, recimo, odluke o uvanju i vaspitanju deteta, nego da je u zemlji porekla odbijeno priznanje bilo kakve srpske odluke. Koncept deljivog reciprociteta je ispravniji. Izuzeci od uslova reciprociteta - ZMPP navodi i neke sluajeve u kojima se reciprocitet uopte ne postavlja kao uslov za priznanje stranih odluka: 1. nepostojanje reciprociteta nije smetnja za priznanje strane odluke, ako je re o odluci donetoj u branom sporu, ili sporu radi utvrivanja ili osporavanja oinstva ili materinstva; 2. nepostojanje uzajamnosti ne predstavlja prepreku ako priznanje ( i izvrenje ) trai srpski dravljanin; 3. uzajamnost se ne postavlja kao uslov, ako se strana odluka odnosi na lino stanje dravljanina drave porekla odluke. U naem MPP zadran je uslov uzajamnosti, ali je on bitno ublaen. Koncepti pretpostavljenog i deljivog reciprociteta, kao i konsttuisani izuzeci, bitno suavaju krug sluajeva u kojima se moe odbiti priznanje i izvrenje strane odluke, s pozivom na nepostojanje uzajamnosti. g) Potovanje javnog poretka Postoji i jedan uslov koji doputa izvesno preispitivanje merituma. To je uslov potovanja javnog poretka. Priznaemo stranu odluku i ako je njeno meritorno reenje drukije od onog koje nudi nae materijalno pravo. Ali ako je strana odluka suprotna naem javnom poretku, tolerancije ne moe biti, te e se odbiti i priznanje i izvrenje. Postoje ozbiljni razlozi u prilog irem tumaenju javnog poretka, kada je re o priznanju i izvrenju strane sudske odluke. Izvestan oslonac za takvo ire tumaenje, nalazi se i u samom ZMPP, koji govori o javnom poretku u funkciji otklanjanja, inae merodavnog stranog prava. Zakon kae da se nee primeniti strano pravo, ako bi njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom utvrenim osnovama drutvenog ureenja. Iz toga se moe izvui zakljuak da javni poredak mogu da povrede samo meritorni efekti stranih normi. ZMPP, meutim, ne govori o meritornom dejstvu strane sudske odluke, ve samo o suprotnosti same strane odluke sa Ustavom utvrenim osnovama drutvenog ureenja. ZMPP je bitno suzio mogunost da se izvri preispitivanje meunarodne nadlenosti stranog suda. Pod ovim uslovima postoji realna opasnost da se pred naim sudom zatrai priznanje odluke, iji je nain donoenja u oitoj suprotnosti sa principima naeg prava, pa i sa opteprihvaenim meunarodnim naelima. Pomou ustanove procesnopravnog javnog poretka bi se, ipak, mogle korigovati neke tee proceduralne nepravde. U procesni aspekt javnog poretka, nesporno spadaju sledea naela: naelo sasluanja stranaka, naelo nezavisnosti i nepristrasnosti suda, naelo zabrane donoenja odluka na prevaran nain, naelo prava na albu i drugostepenu zatitu, naelo upotrebe sopstvenog jezika. Naravno, ustanovu javnog poretka treba koristiti restriktivno i jedino u sluajevima koji zaista zadiru u Ustavom utvrene osnove drutvenog ureenja. Na povredu javnog poretka sud pazi po slubenoj dunosti, a prema sadraju ordre public u momentu donoenja odluke o priznanju. 70. Priznanje odluka koje se tiu statusa Provera stranih odluka koje se tiu statusa ( linog stanja ) dravljana Srbije je po pravilu stroa i ne zadrava se samo na pitanjima procedure. Uvodni zakon za Zakon o parninom postupku iy 1956. godine, je zahtevao da strane odluke donete u statusnim pitanjima naih dravljana, budu saglasne sa naim materijalnim pravom. U ZMPP je zadrana ideja o uvoenju posebnog uslova, kada su u pitanju statusne odluke, ali je taj uslov postavljen znatno elastinije. ZMPP postavlja odreene, posebne uslove, u pogledu statusnih odluka i to ne samo kada je re o linom stanju srpskih dravljana, ve i za statusne odluke koje se tiu dravljana zemlje porekla odluke ili dravljana treih zemalja. Ovim uslovima se u nekim sluajevima oteava, a u drugim olakava priznanje. a) Posebni uslovi u pogledu statusnih odluka koje se tiu linog stanja srpskih dravljana Kada je re o linom stanju srpskog dravljanina, prema ZMPP ostaje kontrola, koju su uveli raniji

propisi u pogledu saglasnosti strane odluke sa srpskim materijalnim pravom, ali uz dva bitna ogranienja. Prvo, pojaani vid kontrole ne dolazi u obzir u svim sluajevima u kojima je re o statusu naeg dravljanina, ve samo u onim sluajevima u kojima bi, prema kolizionim normama ZMPP, merodavno bilo srpsko materijalno pravo. Drugo, na zakonodavac se priklonio tzv. principu ekvivalencije, ija je sutina u tome da se strana odluka moe priznati i ako pri njenom donoenju, nije primenje srpsko, ve strano pravo, ako ta odluka bitno ne odstupa pd prava Srbije. To praktino znai neto strou kontrolu merituma od one koju obezbeuje javni poredak, ali se pri tome ne trai potpuna saglasnost sa domaim materijalnim pravom razlike koje su manje bitne, mogu se tolerisati. U dosadanjoj sudskoj praksi, s pozivom na ZMPP, uskraeno je priznanje stranih odluka kojima je odobreno usvajanje dravljanina SFRJ, poto je takvo usvojenje zakljueno bez odobrenja nadlenog jugoslovenskog organa za poslove socijalne zatite, kako je to predvialo jugoslovensko pravo. Smatralo se da u ovim sluajevima kolizione norme ZMPP ukazuju na jugoslovensko pravo, a primena stranog prava i zaobilaenje odobrenja, predstavljalo je znaajno odstupanje od reenja koje je predvialo domae pravo. b) Posebni usloi u pogledu odluka koje se tiu statusa dravljana drave porekla Ako je re o statusnim odlukama koje se tiu dravljana drave porekla strane odluke, uslovi za priznanje bitno su olakani. U takvim sluajevima, ne insistira se vie na uslovima nadlenosti, javnog poretka i uzajamnosti. To znai da srpski sud, pred kojim se trai priznanje, proverava samo da li su ispunjeni uslovi koji se tiu pravosnanosti, prava odbrane i odsustva srpske odluke ili ranije zapoetog postupka u Srbiji u istoj stvari. Smatra se da je zemlja kojoj pripadaju dravljani, najpozvanija da rei pitanja njihovog statusa. c) Posebni uslovi u pogledu odluka koje se tiu statusa dravljana treih lica ZMPP postavlja posebnu normu i za sluajeve u kojima je re o statusu lica koja nisu ni dravljani zemlje porekla odluke, ni Srbije kao zemlje priznanja, ve imaju dravljanstvo neke tree drave. Utakvim sluajevima, strana odluka e se moi priznati, samo ako ispunjava uslove za priznanje koji se postavljaju u pravu drave o ijim se dravljanima radi. ZMPP ovde trai kumulaciju, dakle, primenu uslova koje postavlja trea drava uz uslove koje postavlja ZMPP. Formulacija koju daje ZMPP ne prua eksplicitan odgovor na pitanje da li se uslovi koje postavlja trea drava uzimaju u obzir i u sluajevima kada se strana odluka tie i statusa srpskog dravljanina ili statusa dravljanina zemlje porekla odluke. Ako bi se uslovi koje postavlja trea drava uzimali u obzir i u tim sluajevima, priznanje bi bilo znatno oteano i norme tree drave koje eventualno spreavaju priznanje, dobile bi prioritet, pred normama o priznanju drava koje su jae zainteresovane. Primena uslova koje postavlja tree pravo, opravdana je jedino u sluajevima u kojima se strana odluka tie statusa lica koja su sva dravljani tree drave. 71. Postupak priznanja i izvrenja stranih odluka O priznanju stranih sudskih oduka, kod nas moe odluivati samo sud, a ne i neki drugi organ. O priznanju odluka sud moe raspravljati na dva osnovna naina: kao o glavnoj stvari i prejudicijelno, kao o prethodnom pitanju u drugim sudskim postupcima. Priznanje kao predmet postupka U teoriji i praksi autora sa prostora bive Jugoslavije skoro jedinstveno se zastupa stav, da se o priznanju stranih odluka, kao o glavnoj stvari raspravlja u vanparninom postupku. ZMPP nije izriito normirao da se postupak priznanja sprovodi po pravilima vanparninog postupka. Lako bi se mogao zastupati i stav po kome bi priznanje trebalo obavljati u parninom postupku postupak je dvostranaki i stranke imaju suprotstavljene interese, a reenje kojim se on okonava je deklarativno. Za raspravljanje pitanja priznanja stranih sudskih odluka, u prvom stepenu, nadleni su okruni ili trgovinski ( privredni ) sudovi. ZMPP regulie pitanje mesne nadlenosti, ali to ini na nain koji opravdava zakljuak o mesnoj nadlenosti svakog stvarno nadlenog suda u Srbiji, kome se predlaga obrati sa tvrdnjom da bi na teritoriji tog suda mogao koristiti stranu sudsku odluku. Ovo pre svega vai za konstitutivne i dekaratorne, a u manjoj meri za kondemnatorne odluke, kakve e po pravilu biti veina. S obzirom na to, da ZMPP ne regulie pitanje sastava sudskog vea, po standardima vanparninog postupka o zahtevu odluuje sudija pojedinac. Postupak se pokree zahtevom za priznanje i okonava reenjem o priznanju. Priznanjem se strana odluka

izjednaava sa domaom odlukom, a kako ZMPP nigde ne izdvaja i ne daje poseban znaaj dejstvu izvrnosti, ni kada je u pitanju kondemnatorna odluka, u reenju ne treba posebno izdvajati priznavanje ovog dejstva. Postupak se pokree po naelu dispozitivnosti, a za njegovo pokretanje ovlaene su stranke iz postupka pred stranim sudom. Ovom spisku treba pridruiti pravne sledbenike poverioca, ali verovatno i druga lica za koje odluka moe imati neposredan ili posredan pravni znaaj. Predlaga mora imati pravni znaaj. ZMPP ne govori nita o sadrini zahteva, a ono to je nesporno jeste da predlaga mora uz zahtev podneti ugovor, sudsku odluku u originalu ili overenom prepisu, sa odgovarajuim prevodom, ukoliko ona nije na jeziku koji je u slubenoj upotrebi u sudu. Osim toga, u zahtevu se navode podaci o strankama i odluci, te se prilae i dokaz o pravosnanosti po pravu zemlje porekla odluke. Ukoliko se ovaj poslednji dokaz ne priloi, sud nee odbiti zahtev, ve e naloiti predlagau da potvrdu pravosnanosti dostavi u primerenom roku. Ukoliko se protivnik predlagaa ne odazove pozivu, postupak se nastavlja. U postupku dolazi do izraaja sistem ograniene kontrole sudske odluke, u materijalnopravnu stranu odluke se ne ulazi, osim kada to zahtevaju smetnje priznanja ( recimo javni poredak ), a objaenjenja se mogu traiti od stranaka i od suda koji je odluku doneo. Postupak je kontradiktoran, sem ukoliko je zahtev na prvi pogled nedoputen ili neosnovan. Odluka na osnovu priznanja ili na osnovu izostanka, ne moe se doneti. Reenje o priznanju deluje erga omnes i mora biti obrazloeno. Protiv odluke, nezadovoljna strana, moe uloiti albu u roku od 15 dana od njenog dostavljanja. alba je devolutivna, o njoj odluuje vii sud ( Vrhovni sud ili Vii privredni sud ). Neblagovremena alba se ne moe uzimati ni u demonstrativno, ni u devolutivno razmatranje. O vanrednim pravnim sredstvima ZMPP ne govori. Jedino nesporno sredstvo je zahtev za zatitu zakonitosti. Kada se strana odluka pravosnano prizna, eventualni postupak izvrenja se vodi po Zakonu o izvrnom postupku, kao da je u pitanju domaa odluka. b) Priznanje kao prethodno pitanje Ako je o priznanju strane odluke reavano kao o glavnoj stvari, odluka suda obavezuje sve druge organe. Kao o prethodnom pitanju, o priznanju se, zavisno od glavne stvari, moe raspravljati u parninom ili vanparninom postupku, s tim to je svaki sud vezan pretpostavkama za priznanje sadranim u ZMPP. Meutim, u praksi e se najee o priznanju, kao o prethodnom pitanju raspravljati u izvrnom postupku, u povodu predloga za izvrenje u kome je strana sudska odluka izvrna isprava. Ako je o priznanju sstrane sudske odluke u Srbiji odlueno kao o glavnom pitanju i o tome doneto posebno reenje, strana kondemnatorna odluka se u potpunosti izvrava kao domaa, po pravilima ZIP-a, bez mogunosti za ponovno preispitivanje. Meutim, poverilac iz strane kondemnatorne pravosnane odluke, moe se, bez pokretanja posebnog postupka priznanja, direktno obratiti izvrnom sudu sa predlogom za izvrenje na bazi izvrne isprave. Tom prilikom je duan, da priloi sudu i dokaz o izvrnosti sudske odluke, po pravu drave njenog donoenja. Ovaj predlog za izvrenje je glavna stvar u izvrnom postupku, ali e postupajui sud morati da odlui o prznanju strane izvrne presude, kao o prethodnom pitanju. Stvarno je nadlean sud, koji je nadlean za sprovoenje izvrnog postupka, a mesna nadlenost se odreuje po ZIP-u. O predlogu odluuje sudija pojedinac i postupak se u celosti sprovodi po ZIP. Do donoenja reenja o izvrenju, izvrni sud ne sasluava ni poverioca, ni dunika, ukoliko je to mogue s obzirom na raspoloive podatke. Postoje dve razlike u odnosu na izvrni postupak na bazi domae odluke. Prva je ta to pri izvrenju na bazi strane nepriznate isprave sud mora, sem pretpostavki za donoenje reenja o izvrenju na bazi domae izvrne odluke, da kontrolie i da li su ispunjene pretpostavke za priznanje strane sudske odluke, o kojima se vodi rauna po slubenoj dunosti, a koje su sadrane u ZMPP. Odluka o tome ne ulazi u izreku reenja. Druga razlika je u tome to za donoenje reenja o izvrenju sud ima 30, umesto 3 dana. Izvrni dunik moe reenje o izvrenju napadati albom. Rok za albu je tri dana i ona po pravilu ne odlae izvrenje. U albi, sem uobiajenih razloga predvienih ZIP-om, dunik moe, po prvi put isticati i smetnje priznanju strane odluke na koje se ne pazi po slubenoj dunosti. O albi odluuje prvostepeni sud, ali to moe prepustiti i drugostepenom. Srpski sud je meunarodno nadlean za izvrni spor, koji bi mogao nastati iz postupka izvrenja, ukoliko sud ne uputi zainteresovano lice na parnicu. Nepotpuna atrakcija koja vodi iskljuivoj mesnoj nadlenosti stvarno nadlenog suda, na ijem se podruju nalazi sud koji sprovodi izvrenje, ne vodi istovremeno iskljuivoj meunarodnoj

nadlenosti srpskog pravosua, ali vodi njegovoj konkurentnoj nadlenosti. Pravila Brisel I Regulative o priznanju u uzvrenju stranih sudskih odluka Sloboda kretanja odluka Brisel regulativa stvara jedinstveni evropski sudski prostor, na kome postoji slobodan promet odluka donetih u graanskoj i trgovakoj materiji. Olakanim reimom priznanja i izvrenja Brisel regulative, moe se koristiti svaka odluka doneta u nekoj od zemlja EU. Da bi jedna odluka potpala pod reim priznanja Brisel regulative, bitna je njena nacionalna pripadnost, a ne injenica da je doneta na osnovu pravila o nadlenosti predvienih Regulativom.Time su stvari za tuenike domicilirane van EU postale tee. Reim Brisel I regulative podie barijere za sve evropske odluke. Zabrana preispitivanja nadlenosti Da bi se priznala strana sudska odluka, potrebno je, izmeu ostalog, da je ona doneta od meunarodno nadlenog suda, a po kriterijuma prava zemlje priznanja. Instrukcije kojima zakonodavac zemlje priznanja nalae svojim sudovima kako e prosuivati da li je sud zemlje odluke bio nadlean za reavanje spora, nazivaju se norme o indirektnoj nadlenosti. One mogu biti manje ili vie liberalne. U reimu Brisel regulative, sud zemlje priznanja nema uopte pravo da preispituje meunarodnu nadlenost suda koji je done odluku. Ipak ovo pravilo ima tri izuzetka, dva postavlja ratione materiae i jedan ratione iurisdictionis. Sporovi iz oblasti osiguranja i sporovi nastali iz potorakih ugovora potpadaju pod kontrolu nadlenosti suda priznanja. Pod istu kontrolu potpadaju i sporovi koji su u reimu iskljuive nadlenosti. Vanost ovakvih sporova opravdava izuzetak, kojim bi se dopustila revizija jurisdikcije. Priznanje i izvrenje Krug odluka podobnih za priznanje po Brisel Regulativi iri je od kruga odluka koje predvia ZMPP. Kako konanost ( pravosnanost ) nije neophodan uslov za priznanje, reimom Brisel Regulative mogu se koristiti i privremene mere, dodue ne i oen najefikasnije, donete bez uea druge strane u postupku. Smetnje priznanju, a time i izvrenju se svode na: 1. povredu javnog poretka zemlje; 2. efekat res iudicata; 3. nepotovanje prava na odbranu; 4. povrdu odredaba Brisel Regulative o iskljuivoj nadlenosti, ili o nadlenosti u potroakim sporovima i sporovima koji se tiu osiguranja. 72. Imunitet Na odreenom prostoru, obziri meunarodnog javnog prava dobijaju primat pred logikom privatno pravnih odnosa i sporova, te neki subjekti, koji imaju specijalan poloaj, uivaju imunitet. Svrha imuniteta je obezbeivanje obavljanja funkcija i manevarskog prostora koje priznaje meunarodno javno pravo, a njegova posledica na terenu MPP je izuzee od sudske nadlenosti i od izvrenja. Krug lica koja uivaju imunitet i granice tog imuniteta, odreuje meunarodno javno pravo. Imunitet od sudske nadlenosti oznaava izuzee od nadlenosti domaeg pravosua inostranih ovlaenih subjekata, a imunitet od izvrenja titi od mera izvrenja. Imunitet diplomatskih i konzularnih predstavnika i meunarodnih organizacija Pravila o imunitetu diplomatskih i konzularnih predstavnika, kao i meunarodnih organizacija, postavljena su pravilima meunarodnog obiajnog prava i pravilima multilaterlanih meunarodnih konvencija. Ovi subjekti uivaju, u interesu nesmetanog obavljanja svojih funkcija, veoma irok jurisdikcioni imunitet, kako od krivinog, tako i od graanskog sudstva. U pogledu imuniteta diplomatskih i konzularnih predstavnika, osnovni izvor su dve beke konvencije: Beka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine i Beka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine. Diplomatski i konzularni predstavnici uivaju imunitet u onim dravama u kojima su akreditovani, tj. u dravi prijema misije, to podrazumeva da oni nisu izuzeti od sudstva u svojoj dravi. U dravi u kojoj su akreditovani imaju skoro apsolutni imunitet, koji znai da u tim ravama ne mogu biti tueni pred sudovima, ni po osnovu akata koje preduzimaju u obavljanju funkcije, ni po osnovu akata koje preduzimaju u linom svojstvu, bez obzira na predmet spora. Ovaj njihov imunitet se prostire i na izuzee od mera izvrenja. Jedino odricanje od imuniteta omoguuje voenje postupka i preduzimanje mera izvrenja protiv ovih lica, to je u nadlenosti drave u ijoj misiji obavljaju funkciju. Meutim, odricanje od jurisdikcionog imuniteta ne obuhvata i odricanje od mera izvrenja, ve su to va posebna akta. Kada je re o izuzeu od graanskog pravosua diplomatskih predstavnika, razlikuje se imunitet diplomatskog agenta ( ef misije ili

lan diplomatskog osoblja misije ), te administrativnog, tehnikog, odnosno poslunog osoblja. Diplomatski agenti uivaju imunitet od graanskog sudstva, kako u pogledu slubenih, tako i u pogledu privatnih akata, izuzev u tri sluaja: 1. ako je re o stvarnopravnoj tubi koja se odnosi na privatne nepokretnosti, koje se nalaze na teritoriji drave prijema, osim ako diplomatski agent poseduje tu nekretninu za raun drave koju predstavlja, a za potrebe misije; 2. u postupku koji se odnosi na naslee i u kojem se diplomatski agent pojavljuje kao izvrilac testamenta, upravitelj zaostavtine, naslednik, legatar, i to po privatnoj osnovi, a ne u ime drave koja ga imenuje; 3. u postupku koji se odnosi na profesionalnu ili trgovaku delatnost, koju diplomatski agent obavlja u dravi u kojoj je akreditovan, a an svojih slubenih funkcija. Imunitet uivaju i lanovi porodice diplomatskog agenta, ako nisu dravljani drave u kojoj je diplomatski agent akreditovan. lanovi administrativnog, tehnikog i poslunog osoblja uivaju imunitet u vezi sa radnjama i poslovima preduzetim u okviru svojih slubenih funkcija i pod uslovom da nisu dravljani drave u kojoj je misija akreditovana, niti imaju domicil u toj dravi. Kada je re o administrativnom i tehnikom osoblju ( tehniki strunjaci, ifranti, daktiglografi, itd ) imunitet se prostire i na lanove njihove porodice sa kojima ive u zajednikom domainstvu. Takav poloaj nemaju lanovi porodice pomonog osoblja ( kuvari, oferi ). Imunitet konzularnih funkcionera i slubenika neto je ue postavljen. Oni imaju imunitet samo u vezi sa obavljanjem konzularnih funkcija. Nee uivati imunitet ako je re o: 1. postupku pokrenutom na osnovu ugovora, koji je konzularni funkcioner ili slubenik zakljuio, ako nije postupio izriito, ni preutno kao punomonik drave koja ga je postavila; 2. postupku koje je pokrenulo tree lice za tetu nastalu iz nezgode, koju je u dravi prijema prouzrokovao brod, vazduhoplov ili vozilo; 3. postupku u vezi sa privatnim zanimanjem lukrativnog karaktera, koje obavlja konzularni slubenik ili pomono osoblje. to se meunarodnih organizacija i njihovih predstavnika tie, pravila o imunitetu su slina. Imunitet drave Apsolutni imunitet je uvao dravu i njene organe od sudskog postupka i od mera izvrenja u stranoj dravi. Poveano angaovanje drave i njenih organa u delatnostima trgovakog karaktera i na meunarodnom tristu dovelo je do pojma restriktivnog ili funkcionalnog imuniteta, koji uskrauje imunitet za akte ex iure gestionis. Kao posledica se javlja mogunost da dravu mogu da tue pred sudovima druge druge drave, subjekti koji nisu dravljani tuene drave, za akte komercijalnog karaktera. Postavilo se pitanje kako odrediti komercijalni karakter aktivnosti. Da li s obzirom na svojstvo drave, ili s obzirom na svojstvo odreenog akta. U prvom sluaju odluujue treba da bude da li subjekt, koji nastupa u ime drave ima svojstvo pravnog lica koje ga deli od drave ili nema. Ukoliko ima odvojenu pravnu linost, ne uiva imunitet od jurisdikcije, ako nema svojstvo pravnog lica, sleduje mu imunitet. Problem je u tome to postoje granini sluajevi u kojima organ drave postupa na nain i u okolnostima koje su svojstvene subjektima privatnog ( trgovakog ) prava, a s druge strane privatno pravni subjekt, moe kao zastupnik drave da obavlja po nalogu i u ime drave, akte javnog ovlaenja. Prema drugom kriterijumu, o imunitetu treba da odlui priroda delatnosti ili pravnog odnosa u kojoj drava uestvuje, ne uzimajui u obzir ni cilj, ni motiv konkretnog akta drave. Drava se moe odrei imuniteta, to e za posledicu imati da se ona moe pojaviti kao tueni u sporu pred sudovima druge drave, s tim to odricanje treba da bude izriito. Preutno odricanje je isto tako mogue, npr. kad sama drava tui pred sudom druge drave, ne moe se pozvati na imunitet u pogledu protivtube, ili ako se drava upusti u spor pred stranim sudom, a ne pozove se na imunitet. U Srbiji ne postoje posebni izvori u odnosu na imunitet stranih drava, te se oslonac, pored upuivanja na meunarodno javno pravo u Zakonu o parninom postupku, moe potraiti samo u teoriji i oskudnoj praksi. Kada je re o jurisdikcionom imunitetu, teorija stoji na pozicijama restriktivnog imuniteta. To znai da e drava uivati imunitet samo u vezi sa aktima ex jure imperii. Merilo za razluivanje poslova i radnji ex jure imperii od akata ex jure gestionis, preputeno je principima meunarodnog prava. ZPP nudi jo jedan oslonac, a to je objanjenje organa nadlenog za poslove pravde. to se izvrnog imuniteta tie, u pravu i pravnoj nauci, nije dolo do jasnog naputanja koncepcije apsolutnog imuniteta. Jezdi je naglaavao da naa zemlja priznaje izzvrni imunitet strane drave bez razlikovanja izmeu acta ex jure imperii i acta ex jure

gestionis. Vukovi je neto fleksibilniji i smatra da treba razlikovati jurisdikcioni i izvrni imunitet, jer u izvrnom postupku moe doi do delikatnijeg zahvata u pravnu sferu dunika, nego u parninom postupku. Nae relevantne pozitivnopravne norme nalaze se u lanu 26 Zakona o izvrnom postupku. Ova odredba postavlja principda se na imovini strane drave ne moe odrediti izvrenje ili obezbeenje, uz dva izuzetka. Prvi izuzetak predstavlja sluaj kada sama strana drava da pristanak da se odredi izvrenje ili obezbeenje, s tim to taj pristanak mora biti izriit. Drugi izuzetak je kada saglasnost da nadleni organ, dakle Ministarstvo pravde. Zakon o izvrnom postupku ne postavlja merila, na osnovu kojih bi Ministarstvo dalo ili uskratilo saglasnost. 73. Pojam, odlike i vrste meunarodnih trgovinskih arbitraa Arbitrae su nedravne institucije za reavanje sporova koje su im poverile same stranke. One su poznate iz najranijih vremena i zapravo prethode sudovima. Arbitraa nije nestala ni nakon pojave dravnog pravosua, ve postoji paralelno sa sudovima. Ima odreene prednosti ( kao i nedostatke ) u odnosu na dravno pravosue, te se zadrala u onim oblastima, gde su njene prednosti posebno relevantne. Utakve oblasti spada i reavanje sporova u meunarodnoj trgovini. Postupak pred arbitraom je mnogo manje formalan, ima uslova da bude brz i prua znatno ire mogunosti za traenje kompromisnog reenja. Ovakav nain reavanja sporova je possebno pogodan, ako se ima u vidu struktura interesa koji se vezuju za arbitrano odluivanje. Opti interesi, interesi drutva, nisu odsutni, ali su od manjeg znaaja u arbitrai, nego u redovnim sudovima. Sporovi u kojima je snano zastupljen interes drtva, zapravo se i ne mogu reavati pred arbitraama. Arbitrae mogu da odluuju samo u sporovima u kojima bi volja samih stranaka mogla da zameni presudu, ako bi se stranke poravnale. Spoljnotrgovinske arbitrae nikako ne bi mogle da odluuju, npr. o uvoznim i izvoznim dozvolama, carinama ili drugim pitanjima dravne regulative spoljne trgovine, ali mogu da odluuju o meusobnim pravima i obavezama stranaka. Tradicionalno se smatra da su prednosti arbitrae u odnosu na sudsko reavanje sporova sledee: elastini procesni okviri, koji umnogome mogu da oblikuju same stranke; brzina; nii trokovi; neutralnost; zbog velikog uspeha i iroke prihvaenosti Njujorke konvencije o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka iz 1958. godine, vee su anse da se van zemlje donoenja, prizna i izvri arbitrana nego sudska odluka. Arbitrano odluivanje ima i svojih nedostataka. Poto same stranke stvaraju maineriju odluivanja i poto od njih samih zavisi i nain odluivanja, poveane su mogunosti zloupotreba, nametanja nepravinih reenja ekonomski slabijoj ili neopreznoj strani. Ovo se potencira time to je arbitrano odluivanje jednostepeno, prvostepena odluka je ujedno i konana, a eventualne greke se ne mogu ispraviti putem albe. Postoje dve vrste spoljnotrgovinskih arbitraa: arbitrae ad hoc i stalne ( institucionalne ) arbitrae. Nae pravo poznaje i dozvoljava obe vrste. Ad hoc arbitrae stvaraju stranke za reenje jednog sluaaja, imenujui obino jednog ili trojicu arbitara. To mogu biti poznati pravnici, strunjaci za spoljnu trgovinu, pa i eksperti za neka tehnika pitanja. Imenovani arbitri e se sastati na mestu koje su odredile stranke ( ili na mestu koje sami odrede, ako se stranke nisu dogovorile ), vodie postupak na nain kako su stranke to odredile ( ili kako se sami dogovore, ako stranke nisu to odredile ). Nakon donoenja odluke, arbitraa prestaje da postoji i pravno i organizaciono. Institucionalne ( stalne ) su one arbitrae, koje imaju stalnu organizacionu strukturu, tehnike uslove ( prostorije i administraciju ) i pravila postupka. Nadlenost ovih arbitraa se, takoe, uspostavjla voljom stranaka. Ipak, organizaciono one postoje i pre i nakon donoenja odluke, za koju su ih ovlastile stranke. Institucionalne arbitrae najee organizuju privredne komore. Velika prednost institucionalnih arbitraa je u tome to oslobaaju stranke i arbitre brojnih pravno-organizacionih i tehnikih poslova. U novije vreme zapaa se tendencija institucionalizacije ad hoc arbitraa. To se postie na taj nain, to ugledna udruenja i organizacije, kao to su ekonomske komisije UN za Evropu, odnosno za Aziju i Daleki istok, Meunarodna trgovinska komora, ILA ( Svetsko udruenje za meunarodno pravo ), UNCITRAL

(United Nations Commission on International Trade Law ), formuliu model pravila o ustrojstvu i pravilima postupka arbitrae, koja stoje na raspolaganju strankama. Birajui arbitre, stranke ne moraju da se same dogovore o svim pitanjima voenja postupka i odluivanja, ve mogu da se dogovore, da e se za ta pitanja primeniti neka model pravila. Posebno su znaajna Modelpravila UNCITRALA-a iz 1976. godine, koja su postala iroko prihvaena i koja danas predstavljaju tipini procesni okvir ad hoc arbitraa. Institucionalne ( stalne ) arbitrae moemo podeliti u dve grupe: zatvorene i otvorene. Zatvorene su one arbitrae koje reavaju samo sporove u kojima se kao jedna strana javlja lanica organizacije, udruenja koje je osnovalo institucionalnu arbitrau. Stalne arbitrae najee osnivaju trgovaka udruenja, banke, berze, privredne komore. Ako su te arbitrae zatvorene, to znai da jedna od stranaka u sporu mora biti lanica dotinog trgovakog udurenja, banke, berze, privredne komore. Otvorene su one institucionalne arbitrae koje takav uslov ne postavljaju, kojima se mogu obratiti dve stranke, od kojih ni jedna nije lanica organizacije ili udurenja pri kojem postoji arbitraa. Veina poznatih arbitranih institucija je otvorenog tipa: Arbitraa Meunarodne trgovinske komore u Parizu, Londonski meunarodni arbitrani sud, Amerika arbitrana asocijacija. U naoj geografskoj blizini reputaciju stiu arbitrane ustanove u Beu i Budimpeti, Meunarodni arbitrani centar pri Austrijskoj federalnoj komori i Arbitraa pri Maarskoj trgovinskoj komori. Srbija ima jednu institucionalnu arbitrau, a to je Spoljnotrgovinska arbitraa pri Privrednoj komori Srbije. Ustanove sline arbitraama Pored spoljnotrovinskih arbitraa u pravom smislu te rei, esta je pojava u meunarodnoj praksi da stranke iznose sporna pitanja pred ustanovu ili ad hoc telo koje je samo slino arbitrai. Ove ustanove, umesto odluke donose miljenja, stavove, predloge za reenje spora. Ti stavovi i miljenja mogu biti veoma autoritativni, ali po pravilu nisu podobni da se pretvore u izvrni naslov. Postoje i prave arbitrane ustanove koje donose odluke podobne za prinudno izvrenje, ali koje svoju delatnost ograniavaju iskljuivo na razmatranje nekog tehnikog pitanja. Od znaaja su i razne ustanove za koncilijaciju i medijaciju. To mogu biti poseben ustanove, ali i redovne arbitrae nude svoje usluge na polju medijacije i koncilijacije. Sutina tog naina reavanja sporova je u tome da se posreduje izmeu stranaka, da bi se u jednom kooperativnom kontekstu upoznale sa suprotstavljenim stavovima u cilju da se lake nae kompromis. Uloga kocilijatora ( medijatora ) ponekad se svodi samo na tumaenje i objanjenje stavova, a ponekad se uz to predlae kompromis. Koncilijaccija ili medijacija zavrava sugestijama ili predlozima, a sudbina spora ostaje u rukama sranaka. 74. Izvori procesnih normi pred arbitraama Arbitrani postupak ureuju sledee norme: a) Autonomija volje stranaka Stranaka autonomija volje je svakako differentia specifica arbitranog reavanja sporova. Stranke su slobodne da odrede, ko e, gde i kako da im rei spor. Sloboda stranaka, ipak, ima neke granice u nacionalnim procesnim normama i meunarodnim sporazumima. b) Institucionalna pravila nedravnog porekla Ako se stranke opredele za ad hoc arbitrau, institucionalna pravila ne mogu pruiti oslonac, ali su od pomoi model-pravila. Od posebnog su znaaja Arbitrana pravila UNCITRAL-a iz 1976. godine, koja predstavljaju otvoreni model i koja e se primeniti, ako ih stranke prihvate. Odlika institucionalnih pravilnika i model-pravila je da predviaju alternativna reenja za sluaj da stranke propuste da se dogovore o nekom elementu, ili pak ne mogu da postignu dogovor. Stranke u naelu mogu, ne samo da dopunjavaju, ve i da menjaju institucionalna i modelpravila, ali to nije preporuljivo, jer prilikom takvih izmena stranke esto previaju sistemsku povezanost promenjenog pravila, sa drugim reenjima iz pravilnika, to moe dovesti do ozbiljnih procesnih tekoa. Pravilnik Spoljnotrgovinske arbitrae pri Privrednoj komori Srbije je jedan od retkih institucionalnih pravilnika koji predvia eksplicitno reenje za ovakve sluajeve: Arbitraa moe iskljuiti nadlenost i kada je ona ugovorena, ako arbitrani ugovor sadri odredbe, koje

nisu u skaldu sa nadlenostima i naelima Arbitrae, odnosno, ako su zahtevi i postupanje obe stranke u toku postupka takvi, da onemoguavaju normalno odvijanje arbitranog postupka. c) Dravne procesne norme Dispozicije stranaka, institucionalna ili model pravila stvaraju u znatnoj meri samostalan procesni okvir, no dravne procesne norme ostaju ipak relevantne. One postavljaju odreene granice stranakoj i institucionalnoj samoregulativi i pored toga pokrivaju neka pitanja do kojih samoregulativa ne dostie. Kada je o granicama re, misli se pre svega na minimalne procesne garantije, koje samoregulativa ne moe da povredi. Nagodbe stranaka ili institucionalna pravila, koja ne bi potovala princip jednakosti stranaka ili princip prava odbrane, ne bi mogla dovesti do valjane arbitrane odluke. Dravne procesne norme su nezaobilazne i kada je re o priznanju i izvrenju stranih odluka, o ponitaju domaih odluka ili npr imenovanju arbitara u sluajevima kada mehanizm stvoren ili izabran od stranaka ne bi dao rezultat. Dravne procesne norme su najee sadrane u posebnima zakonima o arbitrai ( npr. SAD; Engleska, Vels, panija, Indija itd. ), u zakonima o parninom postupku ( npr. Francuska, Italija, Nemaka, Holandija ) ili u zakonima o meunarodnom privatnom pravu ( npr. vajcarska ). U SRJ, relevantne procesne norme, bile su sadrane pre svega u ZMPP i u ZPP. Srbija je 2006. godine donela Zakon o arbitrai, kojim su stavljene van snage odredbe ZMPP i ZPP. U nastojanju da se harmonizuje meunarodno arbitrano pravo, pod okriljem UNCITRAL-a, izraen je i jedan Model-zakon o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai 1985. godine, koji je izvrio veoma znaajan uticaj na savremenu zakonsku regulativu. Poto je to model, a ne konvencija, moe se preuzeti u celini, ili u delovima, sa izmenama ili bez njih, te nije sasvim nesporno koji se zakoni danas mogu smatrati, kao zakoni koji predstavljaju recepciju Model-zakona. Prema metodologiji UNCITRALa, danas postoje 53 zemlje i 6 federalnih jedinica u SAD, koje se mogu kvalifikovati kao zemlje koje su prihvatile Model zakon. Postavlja se i pitanje, koja dravna procesna pravila su merodavna. Dominantna su sledea reenja: za prizanje i i zvrenje stranih arbitranih odluka, nesporno se primenjuju norme zemlje u kojoj se trai priznanje; u pogledu samog arbitranog postupka, merodavno je po pravilu pravo mesta sedita arbitrae. d) Meunarodni sporazumi Meunarodni sporazumi u oblasti arbitrae, nesumnjivo spadaju meu najuspenije i najire prihvaene meunarodne ugovore i obezbeuju da se arbitrani postupak i njegov rezultat ( odluka) priznaju i van granica odreene zemlje. Ako bi se izdvojio jedan najvaniji meunarodni sporazum, to je svakako Njujorka konvencija o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka iz 1958. godine. Ta konvencija je danas prihvaena u 137 zemalja ( Srbija je lanica Konvencije ). Vana je i Vaingtonska konvencija o reavanju investicionih sporova izmeu drava i dravljana drugih drava iz 1965. godine, kojom se regulie arbitraa za ovu specifinu vrstu sporova ( ima 153 drave lanice, ukljuujui i Srbiju ). Od znaaja je i Evropska konvencija o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai iz 1961. godine ( ima 28 drava lanica, ukljuujui i Srbiju ). e) Pitanje hijerarhije raznih normi Odnos pojedinih izvora normi, veoma je sloen. Sa jedne strane nagodbe samih stranaka i institucionalna pravila ne mogu biti u suprotnosti sa imperativnim normama nacionalnih prava i meunarodnih sporazuma. Sa druge strane, u skladu sa principom da je arbitrano reavanje spora izbor i kreacija stranaka, nee ostati valjana odluka, koja se donosi na nain koji se kosi sa dogovorom stranaka. Zakon o arbitrai postavlja odreenu hijerarhiju, predviajui da postupak, koji ne bi bio u saglasnosti sa sporazumom stranaka, nee predstavljati razlog za ponitaj, ako je u datom sluaju sporazum stranaka u suprotnosti sa imperativnim normama Srbije. Poto je re o normama za ponitaj, na taj nain mogu ostati punovane domae odluke u Srbiji, ali se to pravilo ne protee ni na sudbinu naih odluka u inostranstvu, ni na sudbinu naih odluka u Srbiji. Ma meunarodnom planu ostaje opti princip da arbitrani postupak treba da zadovolji kako dogovor stranaka, tako i imperativne norme merodavnog dravnog prava ( lex arbitri ). 75. Nadlenost arbitraa

a) Pojam i vrste arbitranih sporazuma Meunarodne trgovinske arbitrae mogu da budu nadlene za reavanje jednog spora samo na osnovu sporazuma stranaka. Arbitrani sporazumi su dobili izuzetno vrst oslonac u Njujorkoj konvenciji, koja predvia sledeu kljunu obavezu sudova svih potpisnica Konvencije ( do danas 142 zemlje ). Ako bi se jedna stranka obratila sudu, iako postoji arbitrani sporazum, sud e ( ak iako je nadlean ) po zahtevu jedne od stranaka uputiti stranke na arbitrau, izuzev ako bi sud utvrdio da je arbitrani sporazum nitav ili nepodoban za primenu. Razlikuju se dve vrste arbitranih sporazuma. To su kompromis i kompromisna klauzula. Kompromis je sporazum stranaka da podvrgnu arbitrai jedan spor, koji je ve nastao. To je poseban pismeni sporazum, nezavistan od osnovnog pravnog posla iz kojeg nastaje spor. Varijantu kompromisa predstavlja arbitrani sporazum, baziran na konkludentnim radnjama, ako one udovoljavaju minimalnim zahtevima pismene saglasnosti. Ovu opciju predvia Model-zakon UNCITRAL-a. Model-zakon je uz odreene preformulacije prihvatio Zakon o arbitrai: smatra se da postoji sporazum o arbitrai i ako tuilac pismenim putem pokrene arbitrani spor, a tueni izriito prihvati arbitrau i s tim se saglasi u pismenoj formi ili u izjavi na zapisnik na roitu, kao i ako uzme uee u arbitranom postupku i do uputanja u raspravljanje u predmetu spora, ne istakne prigovor da ne postoji sporazum o arbitrai, odnosno ne ospori nadlenost arbitranog suda. Kompromisorna klauzula je deo glavnog ugovora, koji se zakljuuje meu strankama. Ta klauzula se ne odnosi na jedan konkretan spor, ve na sve sporove koji mogu proizai iz ugovornog odnosa stranaka. Stranke se sporazumevaju da sve budue sporove iz datog ugovora podvrgnu arbitrai ***76. Autonomija arbitranog sporazuma i kompetenz kompetenz U savremenoj teoriji se smatra da arbitrana klauzula predstavlja jednu posebnu pravnu celinu, ija je pravna sudbina nezavisna od sudbine glavnog ugovora. Eventualna nitavost glavnog ugovora, ne pogaa automatski arbitranu klauzulu. Arbitraa moe da odluuje na bazi kompromisorne klauzule i o punovanosti glavnog ugovora. To je princip autonomije arbitranog ugovora. Autonomija arbitranog sporazuma je najee spas za arbitranu klauzulu, jer omoguuje arbitrano odluivanje i u sluaju kada je glavni ugovor nepunovaan. Jednom usvojen princip autonomije dozvoljava, meutim, i drukiji ishod. Ako prihvatimo princip da glavni ugovor i njegova arbitrana klauzula mogu da imaju razliite sudbine, postaje mogue i to da glavni ugovor bude punovaan, a arbitrana klauzula nevaea. Sa principom autonomije arbitranog sporazuma povezan je i princip Kompetenz kompetenz ( kompetencija za kompetenciju ), ija je sutina u tome da su arbitri kompetentni da sami odlue o svojoj kompetentnosti. Ako arbitri ne bi imali Kompetenz kompetenz, im neko otvori pitanje nadlenosti, arbitri bi trebalo da stanu i da saekaju stav nadlenog suda o punovanosti arbitranog sporazuma. Poto je princip Kompetenz kompetenz danas iroko prihvaen, arbitri mogu sami da odlue o tome da li je osporeni arbitrani sporazum punovaan ili nije. Ako stanu na stanovite da su nadleni, mogu doneti i odluku. Model-zakon UNCITRAL-a na vrlo jasan i eksplicitan nain postulira principe Kompetenz kompetenz i autonomije arbitrane klauzule: arbitrani tribunal moe da odluuje o svojoj nadlenosti, ukljuiv bilo koji prigovor u vezi sa postojanjem ili punovanou arbitranog sporazuma. Za ove svrhe, arbitrana klauzula koja ini deo ugovora smatrae se kao sporazum, koji je nezavistan od drugih odredaba ugovora. Odluka arbitrae o tome da je ugovor nitav ne povlai ipso iure nevanost arbitranog sporazuma. Uslovi za punovanost arbitranih sporazuma Da bi arbitrani sporazum bio punovaan, neophodno je da se ispune odreeni uslovi. Te uslove pre svega ceni sama arbitraa, a eventualno i sud, najee u postupku za priznanje i izvrenje, ili ponitaj arbitrane odluke. Prvo pitanje koje se postavlja jeste po kom pravu treba ceniti arbitrani sporazum. Ako se ne primenjuje specijalan konvencijski reim, treba primeniti pravila naeg prava, a ako bi stranke ugovorile merodavno pravo, onda je za punovanost arbitranog sporazuma neophodno da budu ispunjeni uslovi i po naem pravu i prema izabranom pravu. Nae pravo postavlja uslove za punovano podvrgavanje spoljnotrgovinskoj arbitrai. Pre svega treba da je re o meunarodnoj arbitrai. Prema Zakonu o arbitrai, arbitraa koja se odvija u Srbiji smatrae se meunarodnom ako su ispunjeni sledei uslovi: potrebno je da je re o sporu iz meunarodnih poslovnih odnosa. Re je o odnosima u kojima stranke u vreme zakljuenja

arbitranog sporazuma imaju sedita ( ili boravita ) u raznim dravama. Pored toga, eventualno bi i dva domaa partnera mogla da podvrgnu svoj spor spoljnotrgovinskoj arbitrai, ako bi u svom sporazumu kvalifikovali predmet spora, kao predmet vezan za vie drava. Sledei uslov je uslov arbitrabiliteta. Arbitrae su paralelan nain reavanja irokog spektra spoljnotrgovinskih sporova. Prema Zakonu o arbitrai, arbitrai se mogu podvri sporovi o pravima sa kojima stranke slobodno raspolau. U ex-jugoslovenskoj teoriji se ukazivalo na to da domen prava sa kojima stranke slobodno raspolau, ne bi trebalo poistoveivati sa sferom u kojoj samo vae dispozitivne norme. Stranke mogu, npr. slobodno da raspolau odtetnim zahtevom, bez obzira na to to na formiranje tog zahteva i na mogunost njegovog ostvarenja mogu da utiu i imperativne norme. Takav zahtev se moe podvri arbitrai. Ne bi se, meutim, mogao podvri arbitrai zahtev za ponitaj patenta, jer se takav ponitej ne bi mogao postii ni saglasnou oba partnera. Arbitrai se ne moe podvri spor o tome da li e se izdati izvozna dozvola, ali moe biti arbitrabilan spor o tome ko treba da nadoknadi tetu to izvozna dozvola nije bila izdata. Ne moe se zakljuiti punovaan arbitrani sporazum, ako je re o sporu za koji je predviena iskljuiva nadlenost naeg pravosua. Odreivanje broja arbitara nije uslov punovanosti arbitranog sporazuma. Ako bi stranke to propustile, arbitri e se odrediti prema pravilniku stalne arbitrae ili prema propisima merodavnog prava. Meutim, ako same stranke odreuju broj arbitara, taj broj treba da je neparan. Odreivanje parnog broja arbitara povlai za sobom nevanost arbitranog sporazuma. Pretpostavka za punovanost arbitranog sporazuma je i pismena forma. Ovaj uslov treba elastinije shvatiti, pa bi se pod pismenim kompromisom ili kompromisornom klauzulom podrazumevalo, ne samo jedno pismeno sa potpisima obeju stranaka, ve i pismeni sporazum koji je postignut razmenom pisama, telegrama ili putem teleprintera. Pismenoj formi je udovoljeno i kada se arbitrana klauzula nalazi u optim uslovima poslovanja, ako oni ine sastavni deo ugovora izmeu stranaka. Dosta kontroverzi izaziva situacija kada kupac poalje pismenu ponudu koja sadri i arbitrani sporazum, a prodavac izraava svoju saglasnost na taj nain to alje robu odgovarajue specifikacije. Ugovor je zakljuen konkludentom radnom, ali bez arbitranog sporazuma, jer do saglasnosti nije dolo pismenom izjavom. Smatra se da, ako se arbitrani sporazum zakljuuje posredstvom zastupnika, takav zastupnik ne bi mogao da zakljuuje kompromis ili kompromisornu klauzulu na osnovu usmenog ovlaenja, ve je neophodno da ima pismenu punomo. Pismena forma je danas, bez sumnje, vaei uslov potvren svim relevantnim meunarodnim sporazumima, ali smo svedoci sve eih kritika ovog uslova u teoriji, a javljaju se i odluke u sudskoj i arbitranoj praksi koje relativiziraju znaaj pismene forme. UNCITRAL ima posebnu radnu grupu, koja radi na dokumentu koji bi predstavljao predlog ili za promenu Njujorke konvencije ili za njenu takvu interpretaciju, kojom bi se otvorila vrata za fleksibilnije shvatanje pismene forme. Zakon o arbitrai sledi savremene tendencije i smatra da postoji sporazum u pismenoj formi, ako je sporazum zakljuen razmenom poruka putem sredstava komunikacije, koja omoguava pismeni dokaz o sporazumu stranaka, bez obzira na to da li su stranke te poruke potpisale. U vezi sa punovanou arbitranog sporazuma javlja se i pitanje njegovog domaaja. Arbitrani sporazum ne zamenjuje sudsku nadlenost u svim sporovima meu strankama potpisnicama sporazuma, ve sao u onim sporovima koji su unutar domaaja konkretnog arbitranog sporazuma. Arbitraa je nadlena za raspravljanje onih sporova, koje su stranke podvrgle arbitrai. Iz ovog razloga institucionalne arbirae predlau modele arbitranih sporazuma, koji su dovoljno iroki da eliminiu sporove o tome da li je jedan specifian spor zaista povrgnut arbitrai. Predloena klauzula Spoljnotrgovinske arbitrae sadri formulaciju, kojom se arbitrai podvrgavaju sporovi nastali iz ovog ugovora i povodom njega. 77. Arbitrani postupak O postupku spoljnotrgovinskih arbitraa uopteno, ne bi se moglo govoriti, a ne moe biti rei ni o jedinstvenim pravilima postupanja arbitraa unutar jedne drave, jer na postupak mogu bitno da utiu u svakom sluaju same stranke ili arbitri.

Merodavna pravila Institucionalne arbitrae vode postupak, pre svega, na osnovu svojih pravilnika. Tek ako pravilnici ne bi imali reenje za jedno konkretno pitanje, dolazi u obzir primena nekih drugih normi. Pravilnici institucionalnih arbitraa predviaju uglavnom tri naina dopune svojih normi: 1. supsidijarne procesne norme mogu da odrede same stranke; 2. moe se prepustiti arbitrima da odrede pravila postupka; 3. mogu se primeniti pravila parninog postupka jedne drave ( obino drave u kojoj se vodi postupak ) Poslednje reenje nije celishodno, jer norme o parninom postupku pojedinih drava nisu prilagoene osobenostima arbitranog postupka. Pored toga sadre brojne norme koje su sasvim neprimenjive, kao to su npr. norme o albenom postupku. , te se otvara neizvesnost o tome koje bi se nacionalne procesne norme primenile, a koje ne bi. Pravilnik Spoljnotrgovinske arbitrane se, istina, takoe poziva na ZPP, ali uz jednu vanu ogradu. Odredbe ZPP se mogu primeniti, ako u Pravilniku nema odgovora na postavljeno procesno pitanje i ako su relevantne odredbe ZPP u skladu sa nadlenostima i naelima arbitranog postupka. Procesne norme drave mesta arbitrae su relevantne po pitanjima pomoi arbitranom postupku, te po pitanjima kontrole arbitranog postupka. to se same arbitrane procedure tie, norme parninih postupaka pojedinih drava, po pravilu, ne pruaju adekvatno konkretno reenje. Prema Pravilima arbitrae Meunarodne trgovinske komore u Parizu, ako sam Pravilnik ne sadri potrebne procesne norme, primenjuju se pre svega, pravila koja odreuju stranke, a ako one to ne bi uinile, pravila postupka e odrediti arbitri. Pravilnik o meunarodnoj arbitrai pri Cirikoj trgovinskoj komori, predvideo ej neto drukije reenje. Merodavna su pravila vajcarskog Zakona o MPP, zatim norme Pravilnika, pa na kraju sporazum stranaka. Od 2004. godine na snazi su vajcarska pravila, koja predstavljaju zajednika pravila est institucionalnih arbitraa ( ukljuivi i Ciriku ). Nova Pravila iz 2004. godine, ne ostavljaju arbitrima da vode postupak na nain koji smatraju prikladnim, u skladu sa Pravilima i vodei rauna o pravu stranaka na jednak tretman, kao i njihovom pravu da iznose svoje stavove. Konstituisanje arbitrae Stranke relativno retko odreuju ime arbitra, ve u samom arbitranom sporazumu. Ako je re o tri arbitra, to je najee sluaj, stranke se obino dogovore da e svaka strana imenovati po jednog arbitra, a tako izabrani arbitri e postii sporazum o treem, koji najee postaje predsednik vea. To je mehanizam, koji nije uvek efikasan. Jedna stranka moe relativno lako da osujeti njegovo dejstvo, ako jednostavno ne imenuje svog arbitra. Moe se desiti i da dva izabrana arbitra ne mogu da se sloe oko izbora treeg. U ovakvim i slinim situacijama, institucionalne arbitrae mogu da nadomeste pasivnost stranaka i mogu da odrede treeg arbitra. Situacija je, meutim, tea ako je u pitanju ad hoc arbitraa, jer u takvim situacijama ne postoji nikakva kompetentna institucija, koja bi mogla sama da odredi arbitre. Reenje se trai konstituisanjem tzv. organa imenovanja, koji bi mogao da imenuje arbitre i na taj nain da omogui da valjani arbitrani sporazum ipak dejstvuje. Prema Model-pravilima UNCITRAL-a, organ imenovanja e odrediti same stranke, a ako one to ne bi uinile, na scenu stupa generalni sekretar Stalnog arbitranog suda u Hagu. Generalni sekretar nee sam da imenuje arbitre, ali e odrediti organ imenovanja, koji e umesto stranaka odrediti arbitre. Mogue pomono reenje predsatvlja i imenovanje arbitara od strane suda. Takvu mogunost previa i na Zakon o arbitrai. Sudsko imenovanje e se izvriti, ako arbitar ne bude na vreme postavljen. Imenovanje e se izvriti na zahtev stranke. Tok postupka pred spoljnotrgovinskom arbitraom Nakon to je konstituisana, arbitraa vodi postupak, prevashodno prema pravilniku, koje su izabrale stranke. Relevantne su i konkretne instrukcije stranaka, te minimalne procesne garantije, koje postavlja lex arbitri. Pravilnici koji su danas tipini ne ulaze u mnoge detalje, fiksiraju samo osnovne take postupka i arbitrima ostavljaju dosta iroku diskreciju. Pre nekoliko godina, pod okriljem UNCITRAL-a, sainjen je jo jedan tekst, a to su Beleke o organizovanju arbitranog postupka. Cilj ovi beleki je da slue kao neka vrsta podsetnika kako strankama, tako i arbitrima u pitanjima racionalne organizacije arbitranog postupka. Postupak pred Spoljnotrgovinskom arbitraom

Spoljnotrgovinska arbitraa pri Privrednoj komori Srbije (STA ) je institucionalna arbitraa. STA ima svoj pravilnik i nastavlja tradicije Spoljnotrgovinske arbitrae pri Privrednoj komori Jugoslavije. Prvi Pravilnik je donela Trgovinska komora FNRJ 1947. godine, zatim ga je zamenio pravilnik koji je donela Savezna spoljnotrgovinska komora 1958. godine, koji je modifikovala Savezna privredna komora 1967. godine. Potom je na snazi bio Pravilnik koji je donela Privredna komora Jugoslavije 1997. godine. Danas je na snazi Pravilnik, koji je nastao izmenama i dopunama Pravilnika iz 1997. godine, a te izmene je usvojila Privredna komora Srbije 2004. godine. U sluaju da pravilnik ne sadri odgovarajue odredbe za reenje nekog proceduralnog pitanja, primenie se pravila koja same stranke postave, a ako to stranke nisu uinile, primenie se odredbe ZPP. Dopunjavajui odredbe Pravilnika, stranke nisu sasvim slobodne: one ne bi mogle da postave takva pravila, koja ne bi bila spojiva sa principima na kojima funkcionieSTA. Ako bi takva pravila bila postavljena sporazumom stranaka, STA nee prihvatiti da rei spor, iako postoji punovani arbitrani sporazum. Insistiranjem na odreenim principima odluivanja, institucionalna arbitraa eli da sauva vrednosti, an kojima se zasniva njen renome. Pravilnik STA izriito predvia mogunost da se postupak pred STA vodi prema Model-pravilima UNCITRAL-a. Kao dalje karakteristike postupka pred STA, mogle bi se istai fleksibilnost i tenja da se stvari uproste radi efikasnosti. Ova tenja se moe sagledati kroz brojne odredbe Pravilnika. Primera radi, STA moe doneti odluku i bez zakazivanja usmene rasprave, ako se pitanje moe jasno sagledati iz pismenih podnesaka i ako ni jedna stranka ne insistira da se odri usmena rasprava. Rokovi nisu strogi, a na opravdani zahtev stranke, mogu se produiti. Arbitri se biraju sa liste, koju utvruje Skuptina Privredne komore Srbije. U listu su ukljueni i strani arbitri. Predsednik vea moe biti samo arbitar, koji se nalazi na listi. 78. Primena materijalnog prava od strane arbitraa Odreivanje merodavnih materijalnih pravila, na osnovu kojih meunarodne trgovinske arbitrae reavaju sporove, spada u sloene probleme. Za reavanje problema polazi se od jedne vrste polazne take, a to su kolizione norme lex fori, zakona zemlje suda. Ako je re o arbitraama, ova polazna taka nije ni malo vrsta, odnosno, nije izvesno ta je lex fori pojedinih meunarodnih trgovinskih arbitraa i koje kolizione norme, tj. kolizione norme koje drave treba primeniti da bi se dolo do merodavnog prava. Postoji nekoliko najznaajnijih tipova reenja problema odreivanja merodavnih pravila: 1. Prvi nain se ne razlikuje od postupka odreivanja merodavnog prava pred sudovima. Polazi se od kolizionih normi jednog nacionalnog prava, te se primenjuje materijalno pravo one drave na koju te kolizione norme ukazuju; 2. Karakteristika drugog tipa reenja su nenacionalne kolizione norme kao polazna taka, kolizione norme koje nisu uzete iz meunarodnog privatnog prava odreene drave. Ovo reenje ima prilian broj pristalica u doktrini, prihvaeno je u znaajnom broju meunarodnih sporazuma, kao i u brojnim arbitranim odlukama. Meutim, ovaj put reenja, jo nije sasvim utvren, nije sasvim siguran. Nema jedinstvenih svetskih kolizionih normi, koje bi arbitri meunarodnih trgovinskih arbitraa mogli da primenjuju, te arbitri bez oslona na nacionalne kolizione norme jedne drave, nee imati nedvosmislene putokaze ako ele da utvrde koje je materijalno pravo najloginije i najprirodnije vezano za odnos koji raspravljaju. Daju se okvirne take vezivanja koje posao kolizionopravnog vrednovanja, kao i konkretnu kolizionopravnu odluku, preputaju sudiji ili arbitru. 3. trei tip reenja karakterie jo potpuniji raskid sa normama pojedinih drava. S oslonom na nedravni karakter arbitrae, javlja se i odluivanje bez oslona na neko materijalno pravo, pri emu su, naravno, suvine i kolizione norme koje bi dovele do merodavnog materijalnog prava odreene drave. Javlja se reenje spora na bazi optih principa, pravinosti, ex aeqoue et bono, javlja se odluivanje za koje je najprihvaeniji francuski izraz amiable composition. Ovakav nain reavanja merituma se u mnogim dravama eksplicitno priznaje, kao mogui nain arbitranog odluivanja. Pravilnik STA takoe predvia ovakvu mogunost. Odluka se moe doneti iskljuivo po naelu pravinosti, samo ako su stranke dale takvo ovlaenje. U praksi nae STA, ova mogunost koriena je samo sasvim izuzetno. Opti principi ili odreena shvatanja o pravinosti, ne mogu predstavljati vrst oslonac, naroito ako treba reiti sloenija pravna pitanja.

4. Odluivanje putem oslona na autonomno pravo meunarodne trgovine ili novi lex mercatoria tei ka emancipaciji od nacionalnih prava, ali se pri tome stvara jedna alternativa nacionalnim obligacionim i privrednim pravima. Meunarodne konvencije, jednoobrazni zakoni, meunarodni obiaji, opti uslovi, samoregulativni ugovori, sadre neuporedivo razraenija pravila od optih principa i pravinosti. Postoji tendencija institucionalizacije ovih pravila, a u njihovoj razradi i sistematizaciji, sve veu ulogu igraju OUN i razni specijalizovani organi OUN, pre svega UNCITRAL i regionalne ekonomske komisije. U procesu afirmacije i razrade ovog novog lex mercatoria, znaajnu ulogu imaju meunarodne trgovinske arbitrae. Kao mogue anacionalno merodavno pravo, javljaju se Principi UNIDROIT za meunarodne trgovinske ugovore iz 1994. godine ( revidirani 2004. ), na koje se povremeno oslanjaju arbitrae. 5. U znaajnom broju odluka arbitri koriste istovremeno vie metoda u obrazlaganju meritornog reenja. esto se pored pozivanja na jedno nacionalno supstancijalno pravo pozivaju i na norme lex mercatoria, ili principe UNIDROIT, eventualno i na norme drugog prava, koje je dolazilo u obzir da bude merodavno. To se naravno ini u sluajevima, kada razne norme opravdavaju isti rezultat, te se smatra da pozivanje na vie autoriteta, moe da utie na meunarodni ugled odluke. Primena materijalnog prava od strane STA U praksi se ajvlja prilian broj pristupa, a veliki je broj odluka u kojima nije eksplicitno reeno, koje norme slue kao baza odluivanja i kako se dolo do tih normi. Odluka se ranije esto zasnivala na pravilima Optih uzansi za promet robom, ali koliziona obrazloenja za primenu Optih uzansi variraju. Nisu bila retka ni nenacionalna koliziona obrazloenja, pozivanje na opte principe meunarodnog privatnog prava. esta su i pozivanja na pravila, koja bi se mogla svrstati pod autonomno pravo meunarodne trgovine. To je u skladu sa tendencijom da se pojaa meunarodni autoritet odluke. Na osnovu Pravilnika STA, kao i stavova zauzetih u naoj arbitranoj praksi, moe se izvui nekoliko zakljuaka o primeni materijalnog prava od strane STA: 1. Pravilnik poznaje dva naina odluivanja: po pravnim normama i po pravinosti. Pretpostavljeni nain odluivanja je po pravnim normama. 2. Za odluivanje po pravinosti potrebno je izriito ovlaenje stranaka. U praksi nae STA, takvo ovlaenje davano je u zanemarljivo malom broju sluajeva. 3. Ako arbitri nemaju ovlaenje da odluuju po pravinosti, primenie pravne norme. Tako se odluuje u nejveem broju sluajeva. Pravilnik predvia tri izvora pravila za donoenje odluke po pravnim normama: sam ugovor, trgovinski obiaj i norme nacionalnog prava. Pravilnik ne postavlja hijerarhijski odnos izmeu navedena tri izvora. ini se da po prirodi stvari na prvo mesto dolazi ugovor ( ako nije u suprotnosti sa imperativnim normama materijalnog prava ). Na drugo mesto bi dole obiajne norme priznate u meunarodnoj trgovini, ili u specifinoj oblasti meunarodnih poslovnih odnosa ( ako nisu u suprotnosti sa imperativnim normama materijalnog prava ). Na treem mestu bile bi norme merodavnog nacionalnog prava. Taj redosled se menja u prilog nacionalnom pravu, ako je re o imperativnim normama, odnosno o normama neposredne primene. 79. Ponitaj arbitrane odluke Volja stranaka i volja arbitara nisu jedini okviri arbitranog odluivanja. Dravno pravosue zadrava izvesne mogunosti, makar naknadne kontrole arbitranog postupka. Pravna sredstva koja se mogu koristiti protiv arbitranih odluka u pojedinim zakonodavstvima su veoma brojna i raznolika. Istiu se tri osnovna tipa ovih pravnih sredstava: 1. alba vioj arbitranoj instanci ili sudu; 2. tuba za ponitaj i neka slina pravna sredstva protiv domae arbitrane odluke; 3. kontrola strane odluke u postupku njenog priznanja i izvrenja. Nae pravo poznaje dva pravna sredstva protiv arbitranih odluka. Domaa arbitrana odluka kod nas proizvodi dejstvo kao i domaa pravosnana i izvrna sudska presuda, ali se moe napadati samo tubom za ponitaj. Strana arbitrana odluka kod nas ne proizvodi dejstvo, dok ne bude priznata, odnosno proglaena izvrnom od strane naeg suda. U Srbiji dejstvo domae arbitrane odluke nije uslovljeno nikakvom sudskom proverom ex officio. Prema lanu 64 zakona o arbitrai, domaa arbitrana odluka ima snagu domae pravosnane sudske odluke i izvrava se u skladu sa odredbama zakona koji ureuje izvrni postupak. Dejstvo

domae arbitrane odluke, nije uslovljeno nikakvom kontrolom, ali postoji mogunost da se domaa arbitrana odluka napada tubom za ponitaj. Takva tuba moe se podneti sudu u roku od tri meseca od dana prijema arbitrane odluke. Ako doe do ispravke, tumaenja ili dopune odluke, rok od tri meseca poinje da tee od dana, kada je modifikovana odluka dostavljena. Razlikuju se razlozi koje e sud uzeti u obzir samo po inicijativi strane koja trai ponitaj ( i koja nosi i teret dokazivanja ) i razlozi koje sud moe da utvruje po slubenoj dunosti. Razlozi koji e se uzeti u obzir po inicijativi stranke su sledei: 1. ponitie se arbitrana odluka, ako arbitrani sporazum nije punovaan prema pravu koje su odredile stranke; 2. arbitrana odluka se moe ponititi i ako je stranka koja trai ponitaj bila onemoguena da iznese svoje stavove; 3. prekoraenje ovlaenja datih arbitrima u arbitranom sporazumu; 4. odluka se moe ponititi i ako je u pogledu arbitranog postupka ili sastava arbitrae povreena odredba arbitranog sporazuma, odnosno odredba pravila arbitrane institucije. Povreda odredaba Zakona o arbitrai u pogledu sastava arbitrae ili u pogledu postupka, moe takoe da predstavlja razlog za ponitaj. Povreda odredaba arbitranog sporazuma ili pravilnika institucionalne arbitrae, nee predstavljati razlog za ponitaj, ako je re o odredbi koja bi bila u suprotnosti sa nekom imperativnom odredbom Zakona o arbitrai. 5. odluka e se ponitit ako se zasniva na lanom iskazu svedoka ili vetaka, ili se zasniva na falsifikovanoj ispravi, odnosno ako je do odluke dolo usled krivinog dela arbitra ili stranke. Ovi razlozi se moraju dokazati pravosnanom presudom. Razlozi za ponitaj odluke koje sud ceni ex officio su: 1. arbitrabilnost; 2. povreda javnog poretka Srbije. Zakon o arbitrai sadri i jednu odredbu, kojom se reava jedno sporno pitanje, koje do sada nije bilo eksplicitno reeno u naem pravu, a to je da li arbitrani sporazum ostaje na snazi, nakon ponitenja arbitrane odluke. Zakon se opredelio za reenje po kome arbitrani sporazum i dalje vai, tj. stranke mogu ponovo da se obrate arbitrai i nakon ponitenja arbitrane odluke. Od ovog pravila postoji jedan izuzetak, a to je sluaj kada stranke u svom arbitranom sporazumu odrede i imena arbitara, to je izuzetno retko. 80. Priznanje i izvrenje arbitranih odluka Problem izvrenja arbitranih odluka je potenciran time, to arbitrae nisu vezane za dravni aparat, koji se javlja kao aparat za prinudno izvrenje onih odluka, koje se ne izvravaju dobrovoljno. Ipak, procenat izvrenja arbitranih odluka je dosta visok. Na spontano izvrenje odluka u odreenoj meri utiu i tzv. korporativne sankcije, mere iza kojih ne stoji dravna prinuda, ve razliita udruenja u pojedinim granama privrede. One predstavljaju veoma efikasno organizovan pritisaj na dunika. Meu ovim sankcijama nalaze se: stavljanje na crnu listu, brisanje iz lanstva udruenja, zabrana ponovnog pribegavanja istoj institucionalnoj arbitrai i sl. Ove sankcije mogu naneti ozbiljnu tetu poslovnom ugledu. Iako je visok procenat dobrovoljnog izvrenja visok, to ne znai da se problem priznanja i izvrenja arbitranih odluka ne postavlja ili da je malog znaaja. Priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka prema propisima Srbije U naem pravu norme o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka postavljene su u Zakonu o arbitrai ( lan 64-68 ). Ove norme govore, per svega, o uslovima za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka, a postavljena su i neka pravila procedure. Proceduralna pravila su preteno ista ona, koja se odnose na postupak priznanja i izvrenja stranih sudskih odluka. Uslovi za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka nisu, meutim, isti kao i uslovi za priznanje i izvrenje stranih sudskih odluka. Uslovi za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka Zakon o arbitrai prihvatio je principe i norme Njujorke konvencije. To znai da e kod nas strane arbitrane odluke dobiti praktino isti tretman, bez bozira na to da li je odluka poreklom iz zemlje lanice Njujorke konvencije. Kao i Konvencija, Zakon o arbitrai poznaje dve kategorije razloga iz kojih se moe odbiti priznanje stranih arbitranih odluka: 1. razlozi koji se mogu uzeti u obzir samo ako ih stranka, koja se protivi priznanju i izvrenju, istakne i dokae; 2. razlozi koje sud uzima u obzir i ceni po slubenoj dunosti. Razlozi koji se cene po zahtevu stranke Potrebno je da je arbtraa, koja je odluku donela, bila

nadlena. Nadlenost arbitrae se ceni na taj nain, to e se ispitati da li postoji punovaan arbitrani sporazum ( kompromis ili kompromisorna klauzula ). Ako su stranke podvrgle arbitrani sporazum pravu neke druge drave, potrebno je da budu ispunjeni uslovi za punovanost arbitranog sporazuma prema tom pravu. Ako stranke nisu izabrale merodavno pravo, punovanost sporazuma e se ceniti prema prau zemlje u kojoj je odluka doneta. Potovanje prava odbrane je uslov koji se javlja, kako u egzekvaturi sudskih, tako i u egzekvaturi arbitranih odluka. Ne moe se priznati arbitrana odluka ako je doneta protiv lica, kojem nije pruena prilika da se brani. Zakon o arbitrai i u pogledu ovog uslova preuzima pravilo Njujorke konvencije, te moguu povredu prava odbrane vidi, pre svega, u tome da stranka ne bude uredno obavetena o imenovanju arbitra ili o arbitranom postupku. Smatrae se povredom prava odbrane i ako je stranci na drugi nain onemogueno da se slui svojim pravima u postupku. Sledei razlog za odbijanje egzekvature, tie se situacije kada arbitri prekorae svoja ovlaenja, tj. kada donesu odluku i o pitanjima koja im stranke nisu poverile. U ovom sluaju postoje dve solucije: odbijanje egzekvature ili priznanje i izvrenje onog dela odluke, koji je pokriven arbitranim sporazumom. Na zakonodavac je usvojio fleksibilnije reenje. Ako je dolo do prekoraenja ovlaenja, priznae se odluka u onom delu u kojem nema prekoraenja, pod uslovom da je taj deo odvojiv. Priznanje se moe uskratiti i ako je u pogledu arbitranog postupka ili sastava arbitrae povreena odredba arbitranog sporazuma. U pogledu pitanja, koja nisu regulisana arbitranim sporazumom, povreda odredaba Zakona o arbitrai u pogledu sastava arbitrae ili u pogledu postupka, moe takoe da predstavlja razlog za ponitaj. Dvostepenost nije nemogua u arbitranom odluivanju. Sledei uslov je da je arbitrana odluka konana. Specifinost arbitraa je u tome to je, sem retkih izuzetaka, arbitrana odluka konana, im je doneta, jer po pravilu ne postoji mogunost obraanja viem organu. Pri tom se postavlja pitanje da li su konane, odnosno podobne za priznanje i izvrenje one odluke, koje su ponitene odlukom suda neke druge zemlje. Zakon o arbitrai i ovde preuzima reenje Njujorke konvencije o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka iz 1958. godine, te postavlja pravilo da e predstavljati razlog za odbijanje egzekvature, samo onaj ponitaj koji je izvren ili u zemlji u kojoj je odluka doneta ili u zemlji po ijem je procesnom pravu odluka doneta. Ako je do ponitaja dolo u nekoj drugoj zemlji, takav ponitaj ne moe biti prepreka za egzekvaturu kod nas. U vezi sa pitanjem konanosti arbitrane odluke, treba navesti i lan 67 Zakona o arbitrai. Postavlja se pitanje, kako e postupiti na sud pred kojim se trai egzekvatura strane arbitrane odluke, ako ta stran odluka nije ponitena, ali je pokrenut postupak za njen ponitaj u stranoj zemlji. Opet je od znaaja u kojoj se stranoj zemlji pokree postupak za ponitaj. Odreenog efekta moe imati samo postupak koji je pokrenut pred sudom zemlje, iju pripadnost ima arbitraa odluka. U tom sluaju sud moe, i to na zahtev jedne od stranaka, da odloi reavanje o zahtevu za egzekvaturu. Ovakvo odlaganje odluke, na sud moe usloviti polaganjem obezbeenja od strane dunika. Razlozi koji se cene po slubenoj dunosti Odbie se priznanje i izvrenje ako predmet nije arbitrabilan ( nije podoban da se rei putem arbitrae ). Nee se priznati strana arbitrana odluka, koja bi bila protivna javnom poretku. Tradicionalno je i reciprocitet predstavljao jedan od uslova za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka. Kroz reciprocitet se uspostavlja meuzavisnost dravnih interesa i obzira. Pitanje je, meutim, da li arbitraa predstavlja jedinicu ukljuenu u ovu mreu povezanih dravnih interesa i obzira. Treba rei i to da je praktini znaaj uslova reciprociteta bitno umanjen usled uspeha Njujorke konvencije. Dolo je do globalnog ujednaavanja uslova priznanja i izvrenja stranih arbitranih odluka. Verovatno su to razlozi to Zakon o arbitrai vie ne postavlja reciprocitet, kao jedan od uslova priznanja i izvrenja stranih arbitranih odluka. Postupak priznanja i izvrenja stranih arbitranih odluka O priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka sudovi u Srbiji mogu da odluuju u posebnom postupku, koji se zavrava reenjem kojim se priznanje i izvrenje odobrava, ili odbija. Pored toga o priznanju i izvrenju se moe doneti odluka kao o prethodnom pitanju u izvrnom postupku. Kada je re o arbitranim odlukama, retko e se traiti samo priznanje, a ne i izvrenje,

s obzirom na prirodu sporova koji se podvrgavaju arbitrai i s obzirom na to da su odluke gotovo uvek kondemnatorne. Za davanje egzekvature, mesno je nadlean sud, na ijem podruju treba sprovesti postupak priznanja, odnosno izvrenja. Pravila o stvarnoj nadlenosti postavljaju republiki propisi. Zakon o arbitrai precizira i to koja dokumenta treba da podnese stranka koja trai priznanje i izvrenje strane arbitrane odluke. To su: izvorna odluka ili njen overen prepis; izvorni ugovor o arbitrai ( odnosno dokument o prihvatanju arbitrae ) ili njegov overen prepis. Ako ovi dokumenti nisu sastavljeni na jednom od jezika, koji su u slubenoj upotrebi pred sudom egzekvature, stranka koja trai priznanje i izvrenje treba da podnese i overen prevod. Zakon o arbitrai ne precizira, ko se smatra ovlaenim da overi prevod, no u taj krug svakako ulaze sudski tuma, kao i slubena lica diplomatskih ili konzularnih predstavnitava. Priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka prema meunarodnim sporazumima zakljuena su i iroko prihvaena dva multilateralna sporazuma, posebno posveena priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka ( enevska konvencija o izvrenju arbitranih odluka iz 1927. godine i Njujorka konvencija o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka iz 1958. godine ). Uslovi za priznanje i izvrenje stranih arbitranih odluka postavljeni su i u brojnim bilateralnim konvencijama, u kojima je jedna od strana ugovornica Srbija. Samo jedan, posebno je posveen priznanju arbitranih odluka, a to je Sporazum o uzajamnom priznavanju i izvrenju odluka izabranih sudova i poravnanja zakljuenih pred izabranim sudovima u trgovakim stvarima sa Austrijom iz 1960. godine. Izmeu odredaba pojedinih meunarodnih konvencija i pravila naeg unutranjeg prava ne postoje bitne razlike. Prilikom formulisanja naih pozitivnih normi, zakonodavac je poao od principa, koji su se formirali u meunarodnoj praksi i koji su nali svoje mesto i u meunarodnim konvencijama. Zakon o arbitrai sledi reenje Njujorke konvencije. Osnovna ideja Njujorke konvencije je u tome, da ogranii razloge iz kojih se moe odbiti priznanje strane arbitrane odluke. Konvencija se u naelu primenjuje i u odnosu na odluke, koje su poreklom iz zemlje koja nije ratifikovala konvenciju. Mogue je, meutim, staviti rezervu kojom se primena konvencije ograniava na odluke, koje su poreklom iz zemalja lanica Konvencije. Jugoslavija je jedna od zemalja, koja je stavila takvu rezervu, koju je nasledila i Srbija. Ta rezerva je, meutim, izgubila praktini znaaj, jer je Zakon o arbitrai prihvatio konvencijski reim, kao opti reim. lan V ( stav 1 ) sadri razloge koje sud moe da uzme u obzir samo po inicijativi stranke, koja se protivi izvrenju. Teret dokazivanja je na stranci koja se protivi priznanju. lan V ( stav 2 ) sadri dva razloga, koja sud moe uzeti u obzir i ex officio, tj. bez inicijative protivnika predloga za priznanje i izvrenje. Priznanje i izvrenje se mogu odbiti, ako sud utvrdi da se spor ne moe podvri arbitrai ili da odluka vrea javni poredak. Njujorka konvencija nije postavila meunarodne standarde arbitrabilnosti i javnog poretka. Umesto toga, upuuje na nacionalne standarde zemlje u kojoj se trai priznanje i izvrenje odluke.