Internacionalni Univerzitet u Novom Pazaru Visokokolska jedinica u Niu smer: Opte pravo

Seminarski rad predmet: Politiki sistem

POLITIKE PARTIJE

tema:

profesor: Vanr. prof Teofilovi Neboja

student: Radosavljevi Milan

U Niu, novembar 2012. Godine

UVOD
Politike partije nastale su pre priblino dva veka kao sluajno drutveno otkrie u Velikoj Britaniji, kolevci demokratije, i proirile se, kao kap ulja na vodi, na ogromnu veinu zemalja na svim kontinentima. Izuzetak u tom pogledu, poetkom treeg milenijuma, predstavlja samo nekoliko malih drava u regionu Persijskog zaliva, u kojima ne deluju politike partije. Vlast i opozicija otelotvorene su u obliku partija i zato nije preterano tvrditi da su partije ila kucavica demokratije. Partije su neophodne upravo da bi, na osnovu neogranieno mnogo ideja, ciljeva i vrednosti (neretko razliitih, pa i suprotnih) koje zastupaju graani, formulisale razuman broj politikih programa o kojima se odluuje na izborima. U zemljama stabilne demokratije partije proimaju sve ostale demokratske institucije: one odreuju nain rada i sadraj odluka parlamenta; aktivnost vlade zavisi od opredeljenja vladajue partije (ili koalicije partija); personalni sastav uesnika izbora odreuju partije; ishod izbora, takoe, zavisi od odnosa snaga meu partijama.

Nastanak i definicija partija

Nastanak partija nije usledio kao realizacija neke prethodne zamisli, do njega je dolo spontano i postepeno, pa se teko moe precizno odrediti trenutak kada su se labavi oblici politikog okupljanja pretvorili u politiku partiju. Ti oblici okupljanja nosili su do sredine osamnaestog veka razliite nazive: fakcije (faction), veze (connexion), klike, koterije, klubovi itd. Termin politika partija nastao je poetkom osamnaestog veka, a u iru upotrebu uao je posle publikovanja Bolinbrokeove knjige 1733: Une disertation sur les parties.

1.1. UZROCI I USLOVI NASTANKA PARTIJA

U veini zemalja zapadne Evrope formiranje partija odvijalo se paraleleno sa pretvaranjem skuptine stalea u parlament koji je, suprotstavljajui se apsolutnoj monahiji, postepeno zadobijao sve veu autonomiju i znaaj. Bitne uzroke nastanka politikih partija treba traiti u irenju birakog prava i u tenjama biraa da organizovano utiu na lanove parlamenta, kao i u nastojanju poslanika da budu ponovo izabrani. Ekspanzija birakog prava i jaanje parlamenta, uz koje se odvija obrazovanje i konsolidovanje politikih partija, rezultat su promena u proizvodnim procesima samog drutva. Podrobnije se problemom socijalno-politikih uslova pojave partija bave se LaPalombara i Weiner (1966). Pojavu partija oni objanjavaju krizama u politikom sistemu i procesom modernizacije. Postoje tri vrste kriza: (a) legitimizacije; (b) integracije i (c) participacije. Svaka od tri reene krize dovodi do toga, smatraju LaPalombara i Weiner, da je snagama koje tee da osvoje ili da zadre vlast potrebna podrka irih drutvenih slojeva. Dodue, krize ne deluju automatski, ve samo ako do njih doe u epohi kad u drutvima poinje modernizacija kojom LaPalombara i Weiner oznaavaju kumulativne promene u proizvodnoj i socijalnoj strukturi drutva. Znaajne strukturne promene u drutvu ine, zapravo, sutinski uzrok obrazovanja partija, dok krize deluju kao katalizator tog procesa. Iako je nastanak partija socijalno-istorijski uslovljen, ne treba nipoto smetnuti s uma da je formiranje partija rezultat delovanja, kreacija pojedinaca. Njihova odluka o tome rezultat je tri vrste uzroka: prvi je potreba da se kolektivnom akcijom unaprede odreeni interesi, drugi je da se aktuelizuju dileme oko kljunih pitanja sa kojima se suoava neka zemlja i trei je nastojanje da se posredstvom partija zadovolje line

ambicije njihovih tvoraca

1.2. DEFINICIJA PARTIJA

Termin partija, koji etimoloki znai deo ire celine (lat. part deo; partire deliti), uao je u upotrebu u prvoj polovini prolog stolea zamenjujui postepeno termin fakcija (facere initi; factio grupa koja se bavi sumnjivim poslovima), kao i termin sekta (secere deliti), koji se od kraja sedamnaestog stolea upotrebljava uglavnom za oznaavanje verskih podela. Inae, termin fakcija je u starom Rimu, u vreme brae Grah, oznaavao grupu aristokrata koji kontroliu senat. Gaj Grah ga je koristio da oznai svoje neprijatelje. Ciceron u Republici njime obeleava grke oligarhe. Jedan od najuticajnijih savremenih autora Giovanni Sartori formulie minimalnu definiciju partije, koja glasi: Stranka je svaka politika grupa koja se prepoznaje po slubenom nazivu, koja izlazi na izbore i koja je u stanju da putem izbora (slobodnih ili neslobodnih) odreuje svoje kandidate na javne poloaje. Iako u Sartorijevoj minimalnoj definiciji partije figuriraju samo sa tri konstitutivna obeleja (naziv, organizacija i borba za vlast), mi emo na sledeim stranicama uz ta tri ukljuiti jo dva elementa: programsko opredeljenje i zalaganje za odreene interese socijalnih grupa, iako ova dva elementa nisu univerzalna ali su ipak vana za veinu najvanijih partija u evropskim zemljama.

1.3.Programska opredeljenja
Ideoloko-politiki projekti partija formulisani su, po pravilu, u pismenom obliku ( program, povelja, statut, deklaracija principa, manifest ) i sadre ne samo vie ili manje vernu sliku drutveno-politike stvarnosti nego i njeno objanjenje i ( kad je re o partijama koje se bore protiv statusa quo ) plan korenitih promena poretka. Isticanje da su politike partije ideoloke organizacije ne znai da svi lanovi u istoj meri prihvataju oficijelna partijska opredeljenja. Naprotiv, iskustvena evidencija i rezultati brojnih empirijskih istraivanja pokazuju da se intenzitet i obim njihovog prihvatanja partijskih opredeljenja veoma razlikuju. Nalazi tih istraivanja govore, izmeu ostalog, da usvajanje partijskih opredeljenja pozitivno korelira sa poloajem lana u hijerarhiji, drugim reima da rukovodioci u veoj meri prihvataju partijska opredeljenja nego obini lanovi. Unutar partija, u pogledu prihvatanja programskih opredeljenja uporedno posmatrano nije re samo o razlikama izmeu lanstva i rukovodstva ve i unutar lanstva i unutar rukovodstva.

U stvari, partije najee nisu ideoloki podeljene samo horizontalnom linijom na vrh i bazu, nego i brojnim vertikalnim linijama, zbog ega neke od njih lie na labave koalicije uih grupa, emu je posveena glava V (Interni akteri i procesi u partijama). Pored intenziteta i obima prihvatanja partijske ideologije od strane lanova, treba uzeti u obzir i trei vaan aspekt: konzistentnost ideolokih opredeljenja lanova, tj. stepen usaglaenosti ideja i vrednosti koje pojedinac usvaja. Od toga koliko je ideoloko opredeljenje lanstva konzistentno u velikoj meri zavisi uspeh politike akcije; nekonzistentna ideoloka opredeljenja lanova uslovljavaju nejedinstvenu i neefikasnu politiku akciju partije. Ideologija je konstitutivni element partijskog identiteta, internog i eksternog, ili politikog profila. Interni identitet zasnovan je na tradiciji, nainu komuniciranja i obiajima unutar organizacije po kojima se prepoznaju njeni lanovi, a eksterni je utemeljen na slinostima i razlikama na osnovu kojih spoljni posmatrai prepoznaju partiju i odreuju njeno mesto u partijskom univerzumu. Von Beyme je ponudio iroko prihvaenu programsku klasifikaciju zapadnoevropskih partija koja se zasniva na tri kriterija: ideoloko-politikoj orijentaciji, vrsti drutvenog rascepa iz kojeg je partija nastala i pripadnosti nadnacionalnim federacijama. Koristei navedene kriterijume, Von Beyme nabraja, po redu nastajanja na evopskoj politikoj sceni, sledee ideoloke porodice (on koristi francuski izraz les familles spirituelles): liberalnu i radikalnu; konzervativnu; socijalistiku i socijaldemokratsku; hriansko-demokratsku; komunistiku; agrarnu; regionalnu i etniku; desno ekstremistiku i, najzad, ekoloku. U programskim dokumentima partija figuriraju mnogi stavovi i opredeljenja od efemernog znaaja, a sutinsku orijentaciju tih programa odreuje odnos prema dve terminalne vrednosti: jednakosti i slobodi. U odnosu prema tim vrednostima nastala je u Francuskoj graanskoj revoluciji 1789. godine distinkcija na levicu i desnicu, koja od tada do danas predstavlja jednu od najkorienijih metafora u ikonografiji politikog prostora. Levica je u Francuskoj revoluciji oliavala tenju za jednakou i slobodom, naspram nejednakosti i feudalne hijerarhije, na kojima je bio zasnovan ancien rgime. Za levicu je vezivan grozd vrednosti-stavova u

koji spadaju: sloboda, jednakost, bratstvo, prava, napredak, reforma i internacionalizam, a za desnicu: autoritet, hijerarhija, poredak obaveze, tradicija, reakcija i nacionalizam . Pojmovni par levica/desnica bio je sistematski obesmiljavan u decenijama posle Drugog svetskog rata od strane komunistikih partija, prvenstveno KP SSSR, koje su prisvojile pojam levice i negirale levi karakter socijaldemokratskih partija na Zapadu. Takvu pretenziju Jules Monnerot sarkastino je komentarisao na sledei nain: Oni nisu lijevo, oni nisu desno, oni su na Istoku. Osobine autoriratne levice i desnice:

Karakteristike autoritarne ljevice

1. Zahtjev za potpunom i neogranienom lojalnou grupi Insistiranje na nunosti konflikta interesa izmeu radnike klase, iji je voa partija, i svih ostalih klasa, i potrebi za nepopustljivou konfrontiranja prema drugim klasama ak i u vrijeme oigledne saradnje i zatija Stalna primjena kriterijuma interesa partije uprosuivanju svake osobe i situacije i potrebaza izbjegavanjem eklekticizma u doktrini ioportunizma i kompromisa u praksi Naglaavanje klasnih karakteristika pojedinaca i interpretacija njihovog djelovanja u iskljuivom svijetlu njihove klasne pozicije Vjerovanje da je cijela istorija istorija klasnih borb

Karakteristike autoritarne desnice

Ekstremna mrnja prema svima koji su izvan grupe

2.

Ekstremna submisivnost prema pripadnicima grupe

3.

Uspostavljanje otrih granica izmeu grupe kojoj se pripada i svih ostalih grupa

4.

Tendencija kategorizacije pojedinaca prema odreenim specifinim kvalitetima i stvaranje sudova po naelu sve ili nita Doivljaj svijeta kao carstva sukoba

5.

6.

Odbijanje postojanja iste istine i napad naone koji prihvataju istu nauku ili umjetnostradi umjetnosti Vjerovanje da je izraavanje osjeaja znak slabosti i da ono interferira s korektnom interpretacijom realnosti i izborom pravog kursa akcije Vjerovanje u sveprisutnost Wall streeta i prisutnost interesa kapitala u svim sferama,i vjerovanje da nad njim treba ostvaritipotpunu kontrolu

Prezir prema istoj teorijskoj ili kontemplativnoj aktivnosti

7.

Odvratnost prema manifestaciji osjeanja

8.

Vjerovanje da je svako i svaka grupa objekt manipulacije i da pojedinac i grupa mogu preivjeti jedino manipulacijom drugih

9.

Ideal besklasnog drutva bez privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, pa prema tome i bez konflikta, carstvo slobodegdje e se ljudi osloboditi alijenacije i postatistvarno humani

Ideal beskonfliktnog, potpuno harmoninog drutva, nasuprot okolnostima ili sluajnostima konfliktnog haosa

Funkcija partija

Pojam funkcije koristi se u analizi politikih partija najee u dva znaenja: prvo upuuje na razliite aktivnosti partije, a drugo na efekte partijske aktivnosti na drutvo, politiki sistem ili na neki njegov segment. Ako pojam funkcije shvatimo u prvom znaenju, lako se uoava da je spektar partijskih aktivnosti veoma irok. Partije se bave razliitim delatnostima: od izgradnje stanova, preko upravljanja fondovima socijalnog osiguranja ( npr. u Izraelu ) i vrenja ak administrativnih i sudskih funkcija ( u nekim afrikim zemljama ), pa do uea u izbornim kampanjama i u parlamentarnim aktivnostima. Ako pojam funkcije partija shvatimo u znaenju efekata delovanja, ne treba nipoto prevideti vanu distinkciju na manifestne (eljene i oekivane) i latentne (neeljene i neoekivane) funkcije. Jer, tek identifikovanjem latentnih funkcija dolazimo do bitnih naunih saznanja o politikim partijama. Merton je naveo neke znaajne latentne funkcije partije. Jedna od njih je humanizacija odnosa u savremenom drutvu. Osim toga, latentne funkcije politikih partija jesu: obezbeivanje privilegija lanovima, omoguavanje asimilacije i socijalnog uspona pripadnicima manjinskih etnikih, religioznih i kulturnih grupa, osiguravanje povlastica biznisu (ukljuujui ilegalni biznis) i najzad protivtea formalnoj distribuciji vlasti u drutvu. Uticaj aktivnosti partija na politiki sistem u kojem deluju moe se predstaviti na linearnom kontinuumu (sa mnogo meustupnjeva) iji je jedan pol borba za ouvanje postojeeg sistema bez ikakvih promena ili sa malim promenama, a drugi tenja da se postojei sistem razori i uspostavi novi, bitno razliit. Na to upuuje podela na partnerske, protivnike i neprijateljske partije. Umesto trolane, u istraivanjima se ee koristi dvolana podela partija na prosistemske i antisistemske, u kojoj prosistemske partije obuhvataju partnerske i protivnike, dok se antisistemske podudaraju sa neprijateljskim partijama. S obzirom na minimalnu definiciju politike partije koju smo prihvatili u prvoj glavi, partijske funkcije se mogu saeti na sledee: 1. Selekciju i agregaciju interesa; 2. Organizovanje vlasti; 3. Usmeravanje aktivnosti dravnih organa, i 4. Izbor nosilaca najvanijih poloaja u politikom sistemu.

3. Partija kao sistem

Partije su deo partijskog sistema, ali su i same minijaturni politiki sistem. Drukije reeno, partija nije nerastvorljiva estica, najmanja jedinica analize koju je nemogue ralaniti, nego u njoj postoje osobeni oblici grupisanja i delovanja partijskih funkcionera i lanova, to ima razliite nazive: tendencije, frakcije, struje, klike, koterije, krila. U prividno jedinstvenoj partijskoj organizaciji ispod mirnog povrinskog sloja intenzivno teku procesi saradnje i sukoba izmeu uih grupa.

3.1. Osnova organizacione ,,piramide

Osnovu partijske organizacije ine bazine jedinice, a na viimspratovima postoje odgovarajui organi, od lokalnih do centralnih. Osnovne jedinice politikih partija tradicionalno nose razliite nazive: odbor (caucus), ekipa, sekcija, elija, osnovna organizacija i milicija. Naziv bazine partijske organizacije, koji je dugo bio dovoljan da se prepozna o kojoj je vrsti partija re, prestao je nakon Drugog svetskog rata da bude uniforman za pojedine vrste partija. Umesto toga, partije bliske po svojim programsko-politikim opredeljenjima esto usvajaju razliite nazive za svoje bazine jedinice. Partije neretko koriste u isto vreme vie organizacionih oblika, ali i u sluaju postojanja vie razliitih oblika organizovanja, mogue je identifikovati najvaniji, onaj koji u najveoj meri izraava prirodu i stremljenja partije. Izneemo ukratko karakteristike pojedinih bazinih organizacionih jedinica pojedinih vrsta partija. U kadrovskim partijama u zapadnoj Evropi i u amerikim partijama odbor okuplja najuglednije i najuticajnije pojedince u teritorijalnoj zajednici (gradska etvrt, mesto, selo). Broj lanova odbora ( koji se biraju neposredno od strane pristalica ili kooptacijom ) kree se od 10 do 20. Aktivnost odbora odvija se uglavnom u periodu izbora, a nakon toga zamire. U odboru postoji ponekad plaeno lice (captain u amerikim partijama) koje je zadueno za angaovanje lanova u partijskim aktivnostima. Ekipe oznaavaju uske grupe (10-15) pristalica demohrianskih partija okupljenih na profesionalnoj, prijateljskoj ili teritorijalnoj osnovi. Sekcija je osnovna organizaciona jedinica socijaldemokratskih partija i ini je redovno lanstvo koje plaa mesenu lanarinu. lanstvo sekcije bira izvrno-politiki organ (biro, odbor) od nekoliko lanova, kao i komisije zaduene za pojedine sektore delatnosti. Sekcija je centar aktivnosti, obrazovanja i propagande; ona tei da obrazuje postojee lanove i da u svoje redove privue to vie novih. Formira se na teritorijalnom osnovu. Osim naziva sekcija, savremene socijaldemokratske partije koriste i druge nazive: mesna organizacija (Socijaldemokratska partija Nemake), odeljenje (Partija rada Holandije, Socijaldemokratska partija Finske), elija (Socijalistika partija Portugala), udruenje (Socijalistika partija Danske), radnika komuna (Socijaldemokratska partija vedske), mesna grupacija (panska socijalistika partija), partijski ogranci (Socijalistika partija Japana).

Socijalistika partija Italije je, pored sekcija obrazovanih po teritorijalnom principu, uspostavljala, do poetka osamdesetih godina dvadesetog stolea, i elije u preduzeima obrazovane po radnom principu. Bazine organizacije komunistikih partija nazivaju se elije i dugo su bile organizovane po radnom principu (u privrednim organizacijama, dravnim organima i ustanovama). Savez komunista Jugoslavije od kraja pedesetih godina, a veina vladajuih komunistikih partija u ovom regionu od poetka sedamdesetih godina prolog stolea uspostavili su, pored elija, i osnovne organizacije zasnovane na teritorijalnom principu da bi obuhvatile radno neaktivno stanovnitvo (penzioneri, domaice, studenti). Milicija je bazina organizacija faistikih partija. Po zadacima za koje je namenjena i po svojoj unutranjoj strukturi (stroga subordinacija, noenje uniformi), milicija je, u stvari, vojna formacija. Na taj nain bili su, na primer, organizovani jurini odredi Nacionalsocijalistike partije Nemake. Ali, itava Nacionalsocijalistika partija nije se zasnivala iskljuivo na miliciji; pored toga postojale su sekcije i elije. No, u periodu borbe za vlast, milicija je bila najvaniji oblik organizovanja navedene partije. Tek nakon osvajanja vlasti, miliciju potiskuju drugi oblici organizovanja (jurini odredi rasformirani su 1934. godine). U nazivima bazinih organizacija partija zemalja centralne i istone Evrope u savremenom razdoblju uoava se naglaeno arenilo, a izmeu njih i programsko-politike orijentacije partije nema vrste povezanosti.

3.2. Unutranji odnosi

Bazine organizacije povezane su preko niza nivoa u jedinstvenu partijsku organizaciju. Broj tih nivoa zavisi od prirode partije, broja njenih lanova, veliine zemlje u kojoj partija deluje i karaktera politikog sistema. Odnos izmeu viih i niih partijskh organa oscilira u irokom luku iji jedan kraj ini partija u kojoj su nii organi potpuno lieni autonomije, a drugi partija u kojoj vii organi nemaju nikakvog uticaja na delovanje niih. U prvom sluaju partija lii na vojnu organizaciju, a u drugom gubi svojstvo jedinstvene organizacije, pa se o njoj moe govoriti kao o konfederaciji partija. U stvarnom ivotu ne postoje isti tipovi potpune centralizacije niti potpune decentralizacije, nego se radi o meovitim tipovima, tj. o partijama koje su u izvesnom stepenu centralizovane i decentralizovane, o emu se moe pouzdano suditi samo na osnovu konkretno-istorijske analize. kolski primer centralizacije su komunistike partije u kojima je uspostavljena po vojnom uzoru stroga subordinacija niih organa u odnosu na vie. Organizacija tih partija, zapazio je Duverger (1976, 69), jako podsea na mehanizam bezbednosti ustanovljen na brodovima njihovim pregraivanjem u zatvorena odeljenja, hermetiki izolovana jedna od drugih. Obrnut primer su izrazito decentralizovane amerike partije, za koje je Key (1967, 315) ocenio da na nacionalnom nivou i ne postoje, ve samo na nivou federalnih drava i na

lokalnom nivou.

3.3. Partijski organigram

Partijski organigram odgovara strukturi partije propisanoj u statutu (partijskom ustavu) i u drugim dokumentima, ali ta struktura nije potpuno identina sa stvarnou. Iza organigrama razvijaju se latentne strukture, dublje i delimino razliite, ije istraivanje i analiza ine jedno od sutinskih podruja sociologije organizacija (Duverger, 1973, 242). Struktura partijske organizacije sledi, po pravilu, organizaciju politikog sistema; u decentralizovanim sistemima partije imaju, pored centralnog (nacionalnog), i nie nivoe organizovanja. Na tim nivoima funkcioniu kolegijalni organi, izabrani uglavnom na partijskim skupovima (konferencija, kongres), i inokosni organi izabrani od strane kolegijalnih organa ili neposredno od lanstva. lanstvo je skup pojedinaca koji poseduju kako se to kolokvijalno kae partijsku knjiicu ili partijsku pristupnicu. Amerike partije su u tom smislu osobene, jer ne postoji formalna veza izmeu pojedinca i partije, premda i amerike partije imaju svoje odane sledbenike i aktiviste. U nedostatku formalne komponente, lanom stranke u SAD-u smatra svako ko glasa na primarnim izborima, to nam se, iz analitikih razloga, ini prihvatljivim. Partijski statuti, gotovo bez izuzetka, ovlauju lana da sudeluje u oblikovanju i realizaciji partijske politike; od lana se, naroito, zahteva da se u razdobljima izbornih kampanja angauje u propagandnim aktivnostima, kao to su uee na partijskim skupovima, sudelovanje u kampanji od vrata do vrata, kojima se graani podstiu da glasaju za partiju, lepljenje plakata i pridobijanje prijatelja i srodnika da glasaju za partijsku listu ili kandidata partije. lanovi su, takoe, duni da plaaju makar simbolinu lanarinu, to nema samo finansijski smisao, nego je elemenat psiholoke privrenosti i participacije. Najvii organ partije je kongres, koji se periodino sastaje (2-5 godina), a statuti mnogih partija predviaju, pod unapred propisanim uslovima, sazivanje vanrednih kongresa. Re kongres koristimo kao opti naziv, iako partije te skupove ponekad zovu drugaijim imenima. Kongres je statutarno ovlaen da donosi kljune partijske odluke izmeu ostalog program i statut i da bira najvanije partijske organe. Sastav kongresa ine delegati izabrani od strane lanstva, ali mu najee prisustvuju, po poloaju, i lanovi biveg rukovodstva. Komparativno posmatrano, stalni organ koji permanentno rukovodi partijom naziva se najee glavni odbor, ali pojedine partije koriste i druge nazive: nacionalni komitet, centralni savet, otadbinska uprava, centralni komitet itd. Taj organ moe da oznaava razliite vrste tela sa distinktnim imenima, obimom, lanstvom, funkcijama i moi, ali moemo sa sigurnou da tvrdimo da je malo verovatno da e brojati vie od 200 lanova ili najvie toliko i da se jasno razlikuje od itavog partijskog kongresa (Scarow, Webb and Farrell, 2000, 137). Glavni odbori su izvrno-politiki organi koji, kako dobro zapaaPanebianco

(1988, 196), funkcioniu prema principu komiteta, to znai da se u njihovom radu ostvaruje permanentan kontakt lanova, meu kojima se, tokom zajednikog rada, uspostavlja duh tolerancije i spremnosti na meusobne ustupke, to najee obezbeuje jednoglasnost odluka. Glavni odbori, po pravilu, vre odabir operativnog tela koje nosi razliite nazive: izvrni odbor, stalni komitet, izvrni komitet itd. Nosilac najvanijeg poloaja u partiji najee nosi naziv predsednik, a ree (u komunistikim partijama) generalni sekretar. Posle sloma realnog socijalizma statuti veine reformisanih komunistikih partija u centralnoj i istonoj Evopi propisali su, takoe, da se kljuna figura partije naziva predsednik, a ne vie generalni sekretar. U nekim partijama, poput Srbije, postoje i predsednik i generalni sekretar, ali statut obezbeuje vea ovlaenja predsedniku. U pogledu obima i karaktera ovlaenja, izmeu partijskih predsednik uoavaju se vane razlike. Predsednici nekih partija imaju iroka statutarna ovlaenja, ukljuujui pravo da vre imenovanje vanih partijskih funkcionera, dok se u drugim partijama prerogativi predsednika svode na sazivanje i voenje sastanaka GO i, eventualno, predsednitva. Na osnovu toga mogu se razlikovati (statutarno) jaki i slabi predsednici. Pored predsednika, statuti mnogih partija predviaju ue kolegijalne organe sa razliitim nazivima: predsednitvo, prezidijum, sekretarijat itd. Predsednitvo se, po pravilu, sastoji od izabranih lanova i pojedinaca koji vre najvanije partijske funkcije. Poslaniki klub (poslanika grupa) sastoji se od lanova partije zastupljenih u parlamentu i ini autonomnu celinu u odnosu na poslanike klubove drugih partija. Parlamentarni poslovnici (pravilnici) reguliu nain delovanja i ovlaenja kluba i njegovih lanova u radu parlamenta i njegovih tela (odbora, komisija). Pripadnici kluba su vaan deo partijske nomenklature, a odnos izmeu poslanikog kluba i partijskog rukovodstva kluba zavisi od tipa partije (graanska ili socijalistika), partijskog sistema (stepena fragmentacije), institucionalnih varijabli (kao to su mo efa drave, parlamentarna pravila, zakoni o partijama, pravila o inkompatibilnosti funkcija) i od odnosa izmeu partija i grupa pritiska (Von Beyme, 1985,366-367).

Zakljuak

Stvarni politiki ivot u partiji odvija se esto mimo statutarnih pravila, a na donoenje kljunih odluka, umesto statutom propisanih aktera, presudno utiu sive eminencije, moni pojedinci koji ak nisu lanovi partijskog rukovodstva. Shvatanja o krizi partija stara su bezmalo koliko i same partije. Odbojan stav prema tim organizacijama izraavali su i demokratski opredeljeni autori zbog ocene da one ugroavaju homogenost politike zajednice. Neki pisci predviaju bliski kraj partija na osnovu toga to izvesne tradicionalne partijske funkcije u savremenom drutvu preuzimaju druge organizacije i/ili na osnovu irenja skepse graana prema partijama, o emu govore nalazi mnogobrojnih istraivanja. Meutim, naglasiti da i u zemljama u kojima je raireno izrazito nepoverenje graana prema partijama, kao u sluaju Latinske Amerike, nalazi empirijskih istraivanja pokazuju da, uprkos tome, veina graana smatra partije neophodnim za funkcionisanje demokratskog poretka.