Kapitulacija carske Njemake postavila je pred ratnog povratnika, Ervina Romela, kao i pred mnoge druge vojnike, pitanje

smisla postojanja. Dotadanji autoriteti vie nisu postojali, car je abdicirao, a stare elite su bile istroene.

Romel se nije bavio politikim idejama koje je propagirao austrijski kaplar Hitler. Osjeao se kao vojnik, a ne kao politiar. Razmiljao o ratnim vremenima, pitajui se o razlozima vojnog poraza 1918. godine ************************ Po prvi put je Romel vodio rat po svom nahoenju; kada je to situacija zahtevala nije mnogo mario za prvobitna nareenja, ve je inio ono to je smatrao vojno neophodnim. Uspeh mu je davao za pravo. Ako mu je izmaklo zaslueno odlikovanje za osvajanje Monte Kuka na juri - zbog pogrenog obavetenja ordenom je odlikovan porunik Ferdinad erner, koji e u Drugom svetskom ratu takoe postati feldmaral tako eljno iekivani Pour le merite dobio je krajem decembra 1917. za osvajanje Monte Majura. Romel je bio svestan posebnosti "Plavog Maksa": "Za tadanje vreme je to bilo nevieno priznanje za jedan bataljon", zabeleie kasnije. On sam je odavanje poasti doiveo kao neto pravino, jer preterana skromnost nije bila njegova osobina: "Ve kao mlad ovek znao sam kako se vodi armija", rei e decenijama kasnije svom sinu Manfredu. Ambiciozni oficir je pucao od samopouzdanja i imao je razloga za to. Romel je tokom Prvog svetskog rata, u borbama na razliitim frontovima, ve bio dokazao ono to e ga kasnije odlikovati: tvrdoglavost, ratnu lukavost, ambiciju, samoinicijativu, ignorisanje nareenja viih komandnih instanci. Sa neposredne frontovske slube prekomandovan je u januaru 1918. u tab Generalne komande 64. Jo pre kraja rata, u oktobru je unapreen u in kapetana. Pad carske Njemake Kapitulacija carske Nemake postavila je pred ratnog povratnika, Ervina Romela, kao i pred mnoge druge vojnike, pitanje smisla postojanja. Dotadanji autoriteti vie nisu postojali, car je abdicirao, a stare elite su bile istroene. Separatistikim pokretima i spoljnom politikom drava pobednica, jedinstvo Nemake je bilo iznutra ugroeno. Kao i veina Nemaca, i Romel je eleo da se okovi Versajskog ugovora uklone "od koga god to bilo". Sa starim poretkom su nestali spokojstvo i unutranji mir. Vladali su revolucija i haos. Glad i hladnoa su pretili ljudima koji do tada nisu mnogo marili za visoku politiku. Ervina Romela je i dalje pratila srea. Izueni vojnik je bio meu onih jedva 100.000 ljudi koje su novoj nemakoj republici pobednike sile priznale kao oruanu silu. Mladi kapetan Romel, koji je na frontu stekao ime kao "ekspert za borbu izbliza", naao je svoje mesto i u drastino redukovanom Rajhsveru Vajmarske republike. Komandir ete u 13. peadijskom puku u tutgartu/Ludvigsburgu postaje 1921. U narednim godinama je njegova karijera bila usporena. Hteo - ne hteo, osam godina je sledio staru peadijsku mudrost: ukopati se i ne mrdati. Onda je dolo vreme kada je strunjak za manevarsko voenje rata morao da i u mirnodopskim vremenima, van bojnog polja, dokazuje svoje manevarske sposobnosti. U oktobru 1929. postaje predava u Peadijskoj koli u Drezdenu. Ova obrazovna ustanova je bila izmetena sa Izara na Elbu, jer su mladi apsolventi u Minhenu pokazali nedvosmislene aktivne simpatije za stvar oveka koji je u novembru 1923. marom na Feldhernhale pokuao da prigrabi vlast za sebe. Romel se nije bavio politikim idejama koje je propagirao austrijski kaplar. Oseao se kao vojnik, a ne kao politiar. Svakako da je razmiljao o ratnim vremenima, pitajui se o razlozima vojnog poraza i doavi do zakljuka da armija, u njenom starom organizacionom obliku i pod primatom plemstva, nije bila dorasla modernom ratu. Predavanja o vojnoj strategiji i taktici zainjavao je na asovima svojim linim ratnim doivljajima i radio je na knjizi u kojoj je zabeleio svoja vienja o modernom ratovanju. Za svoju spisateljsku delatnost imao je dosta vremena, jer je njegova vojnika karijera tapkala u mestu. Romelovi vojnici Romel je jo tokom rata stalno dolazio do granice koju je vojna tradicija bila povukla. Dodue, on je dogurao do komandira ete i na

frontu je briljirao svojim izvanrednim dostignuima. Ali im bi se pojavili znaajniji zadaci ili neki po inu stariji oficir bio na raspolaganju, morao se povlaiti. U carskoj armiji sami uspesi nisu bili dovoljni, prednost su imali poreklo i stariji in. Romel se i u Vajmarskoj republici oseao zapostavljenim. Iako je nekoliko puta pokuavao, nije bio primljen na generaltabno kolovanje. Veina plemikih oficira nije bila oduevljena uspenim skorojeviima i konkurentima. A porodica Romel nije mogla ukazati ni na jednog pretka koji se na strani gospodara zemlje tukao u bitkama. Sa druge strane, Romelovi pretpostavljeni su svakako cenili njegova dostignua. Oni su mu potvrdili "kristalno jasni karakter, nesebinost, jednostavnost i skromnost, omiljen kod drugova od potinjenih visokopotovan" ili su ga, poput komandanta Peadijske kole i docnijeg feldmarala Lista, hvalili kao "izvanrednog vojnika". Ali posle dvodecenijske profesionalne vojne karijere i etiri unapreenja, Romel je od potporunika stigao do majora. Ona velika vojna karijera, o kojoj je sanjao, ostala mu je do tada uskraena. Verovatno da bi i nadalje ostalo takoda u Nemakoj nije dolo do dramatinih promena. U oktobru 1933, Romel preuzima novi zadatak kao komandant III bataljona 17. peadijskog puka u Goslaru. To je bio puk sa slavnom prolou koji je uestvovao u Sedmogodinjem ratu i u bici kod Vaterloa protiv Napoleona. Na svom novom poloaju je po prvi put upoznao oveka koji se u meuvremenu uspeo na mesto "firera i kancelara Rajha". U septembru 1934. Hitler je posetio proslavu Dana seljaka Rajha u Goslaru. Po obiaju, jedinica SS-a je preuzela linu pratnju firera i postavila je "poasnu strau". Romel je protestovao, istrajavao je u tome da njegovi soldati ine poasnu etu. Ako njegovim ljudima ne povere zatitu firera, povui e ih. Romel se nametnuo, barem vizuelno. Kada je Hitler proao postrojenom jedinicom, ispred formacije SS-a stajali su Romelovi vojnici. Uz to je njihov komandant, u drugom redu, marirao nekoliko metara iza Hitlera. Ali uskoro je odnos postao bliskiji.

HITLEROVI RATNICI - abloni nacistike propagandne mainerije

Firerov glasnogovornik Gebels dao da se izradi niz portreta pobjedonosnih generala, jer je trebalo da Hitlerovi heroji predoe njemakom narodu uspjehe nacional-socijalistikih ratnika.

Izabran je Ervin Romel, pobjednik kod Tobruka, "pustinjska lisica" iz Afrike. Hitler je forsirao svog "najdraeg generala" i elio da profitira od njegovih uspjeha *************************************** Ambijent u berlinskom Ministarstvu propagande ne odgovara uobiajenoj naci-pompi. Umesto belog mermera, zidovi su bili belo okreeni a simbola Treeg rajha nije bilo uopte. Nije bilo zastava, bakljonoa, svetlosnih kupola, samo jedan reflektor koji je stvarao preterano veliku senku koju je pravio glavni glumac. ovek je bio olienje nemakog vojnika: plav i plavook, u skladu sa idealom toga vremena, markantnih crta lica, kao da ga je Arno Beker, firerov vajar, isklesao u kamenu. Ali on nije zbog toga avanzovao u najvie snimanog generala Vermahta. Pobedonosni vojskovoa, koji je pred ukljuenim kamerama trabalo da pokae svu svoju harizmu, potpuno se uklapao u ablon Gebelsove propagande: frontovski oficir iz Prvog svetskog rata, jedan od malobrojnih armijskih komandanata sa najviim ordenom carske Nemake, Pour le merite naivina koji je nemogue uinio moguim. Tu je stajao ovek koga je Hitler hvalio kao "jednog od najboljih nemakih vojskovoa"- on je govorio ono to je nacional-socijalistiko vostvo rado slualo. Govorio je o "pobedi nad nadmonijim", o tome kako je "uprkos velikim tekoama zadatak izvren". "Odluujua je volja za pobedom", glasilo je njegovo geslo i u tome ga nije mogao niko prevazii. Politiki naivni general

Gebels ga je izabrao za jedan potpuno novi projekat: za potomstvo je valjalo zabeleiti uspehe nemakog Vermahta, koji je pod vrhovnom komandom Adolfa Hitlera vladao kontinentom od Severnog pola do Severne Afrike, od Atlantika do reke Volge. Firerov glasnogovornik je dao da se izradi niz portreta pobedonosnih generala, jer je trebalo da Hitlerovi heroji predoe nemakom narodu uspehe nacional-socijalistikih ratnika. A ovek sa kojim je u kasno prolee 1943. zapoeto snimanje, inio se posebno pogodnim: Ervin Romel, pobednik kod Tobruka, heroj iz Afrike, "pustinjska lisica". U tom trenutku nijedan armijski komandant nije uivao toliki ugled. Hitler je forsirao svog "najdraeg generala" i eleo je da sada profitira od njegovih uspeha. Gebelsova propagandna mainerija je napravila od Romela idol u izvetajima nemakih Filmskih novosti. Sada su nacisti koristili svog junaka, a on je dozvolio da bude iskorien. Romel je bio politiki naivan. Politika je za njega imala znaenje slube otadbini. I poto se voa te otadbine zvao Hitler, za Romela su "firer, narod i otadbina" bili jedno. Meutim, taj scenario je uinio vidljivom dilemu u linosti feldmarala Ervina Romela: uprkos iskustvu pred kamerama, delovao je nesigurno, govorei kao uenik glume koji je, dodue, svoj tekst znao napamet, ali nije imao predstavu ta njegov nastavnik od njega oekuje. Vapei za odobravanjem izgledalo je da iza kamare upitno trai svog nevidljivog mentora: da li je ovo bilo ispravno? Tu je govorio general koji je bio uveren u vojnu nunost onoga to je inio i koji ne razmilja o posledicama svojih pobeda. Na pitanje "Da li ste sluili?", bez razmiljanja bi odgovorio: "Da, ja sam sluio i jo uvek sluim". Kome je taj do u dubinu due ubeeni vojnik sluio, ostalo je neizgovoreno. U zakljunim reenicama svoje knjige Peadija napada, Romel kae: "Na Zapadu, Istoku i Jugu poivaju nemaki strelci koji su do gorkog kraj stupali putem najvernijeg izvravanja dunosti za narod i domovinu. Oni nas preivele i budua pokolenja stalno upozoravaju da za njima ne zaostajemo kada se za Nemaku treba rtvovati." Svest o dunosti i spremnosti na rtvovanje, hrabrost i patriotizam to su rei koje mogu objasniti tragediju jednog izvanrednog lika nemake vojnike tradicije. Matematiar i vojnik Kada je deak Ervin Romel, kao sin uitelja i potonjeg direktora kole, roen 15. novembra 1891. u Hajdenhajmu na reci Brenc, nije mu bila namenjena karijera profesionalnog oficira. U porodici nije bilo neke vojne tradicije vredne pomena. Tamo gde je staleki poloaj bitno formirao i obeleavao svest oficirskog kora, poreklo iz vapskog prosvetarskog graanstva nije bilo dobra polazna pozicija za uspon na vojni vrh. inilo se da i njegove telesne predispozicije nisu bile podobne za vojnu karijeru. Mladi Ervin je kao dete bio nizak rastom i bled. Njegov kolski uspeh u realnoj gimnaziji bio je prosean; u svakom sluaju, posebnog dara je imao za matematiku, dok su ga lepe umetnosti jedva interesovale. Njegov profesionalni cilj je bio da postane avio-inenjer, a radno mesto kojem je teio bila je fabrika cepelina u Bodenzeu. Otac je pak imao drugaiju predstavu o ivotnom putu svog najstarijeg deteta: sin treba da postane oficir. Ervin se povinovao. Meutim, i artiljerija i inenjerija su odbile goljavog mladia. Koliko posluan toliko i uporan, Ervin Romel mlai je po trei put konkurisao i konano je imao uspeha. Kao zastavnik, pristupio je 19. jula 1910. godine 124. peadijskom puku Kralj Vilhelm I virtemberke armije. Tokom seminara u Ratnoj koli, koji se odravao u Kraljevskoj kadetskoj koli u Gdanjsku, 1911. upoznao je rektorovu kerku Lusi-Mariju Molin, koju e pet godina kasnije oeniti. Poetak njegove vojnike karijere je obeavao. U januaru 1912. bio je unapreen u in potporunika kada se i vraa u svoj zaviajni puk u Vajngartenu, gde je obuavao regrute. Na kratko vreme je bio prekomandovan u 49. poljsko-artiljerijski puk u Ulmu. Kada je izbio rat, optem raspoloenju je podlegao i vojnik iz ubeenja. "Konano je poelo", pie svojoj nevesti. Svoje prvo angaovanje na frontu doiveo je u Belgiji i severnoj Francuskoj. Ve u septembru je dobio Gvozdeni krst drugog reda, a potom, kao prvi vojnik u svojoj diviziji, u januaru 1915. dobija Gvozdeni krst prvog reda i unapreenje u in porunika. Nareenja Od prvih dana Hitlerove diktature mnogi vodei oficiri zatvarali su oi pred narastajuim terorom nacista. Feljton govori o planerima i izvriocima najveeg oruanog sukoba u istoriji ovjeanstva, o ivotnim putevima Romela, Kajtela, Erika fon Majntajna, Paulusa, Udeta i Kanarisa. Pokazali su nedostatak volje da se aktivno suprotstave Adolfu Hitleru. Nikada nisu odbili poslunost, ma koliko da su intimno bili protiv Hitlerovih nareenja. Oni su u stvari bili samo orue u rukama zloinake ratne mainerije, kojoj su odano sluili

HITLEROVI RATNICI - Ervin Romel - Lani Romelovi tenkovi i njemaki trikovi

Ve nekoliko nedjelja poslije neuspjelog italijanskog napada u Africi kolonijalno carstvo faistikog Duea nalo se pred raspadom. Ako je htio da izbjegne konani poraz, morao se, manji od makovog zrna, obratiti njemakom savezniku za pomo.

Uspjeh koji je Romel ostvario tokom prve ofanzive, krajem marta 1941, ne moe se objasniti samo petparakim trikovima. Vojni poloaj italijanskih jedinica u Sjevernoj Africi bio je katastrofalan ************************** Nita ne uspeva tako kao uspeh. I Hitler je cenio uspeh koji mu je Romel pribavio. Dakle, cenio je i Romela. Diktator je znao da je Romel dao znaajan doprinos pobedi nad Francuskom. I Romelu je bilo jasno kome treba da zahvali to je dobio ansu da pokae svoje vojno umee. Romelova zvezda, kao vojnog komandanta, zasijala je na nebu. Hitler mu je pisao da moe biti ponosan na ono "to je dostigao". Ipak najvea pobeda je tek predstojala. Musolini je u septembru 1940. naredio napad na Egipat. On nije eleo da zaostaje za Nemcima, koji su upravo svom "krvnom neprijatelju, Francuskoj, zadali razarajui udarac. Ali italijanska ofanziva je ubrzo poela da posustaje pred odbrambenim poloajima Britanaca i njihovih saveznika. Tokom njihovog protivnapada Italijani su izgubili osam divizija. Na poetku svoje afrike avanture Musolini je blistao i hteo je da njegov rat na jugu vodi "ne sa Nemakom, ne za Nemaku, ve za Italiju na strani Nemake". Ve nekoliko nedelja posle neuspelog italijanskog napada kolonijalno carstvo faistikog Duea nalo se pred raspadom. Ako je hteo da izbegne konani poraz, morao se, manji od makovog zrna, obratiti nemakom savezniku za pomo. "Suncokret" u Africi Hitler je obeao pomo, ali ne samo iz solidarnosti ve svakako i iz sopstvenog interesa: podrka italijanskom savezniku trebalo je da sprei kapitulaciju njenog saveznika, i na taj nain sprei nastanak sa tim povezanih posledica; time bi se vezale udaljene neprijateljske trupe i, pre svega, bitno bi se omele britanske linije snabdevanja na Sredozemnom moru. To je bila odluka od stratekog znaaja, doneta pod ifrom "Suncokret", na tajnom sastanku odranom 3. februara 1941. Stoga se nije trebalo uditi to nije poslao nekog smetenjaka, ve "najsmelijeg tenkovskog generala koga u nemakoj armiji imamo": Ervin Romel je trebalo da u Severnoj Africi izvue iz nevolja Musolinijeve trupe u koje su sami upali. Vrhovna komanda armije je u poetku imala za to u vidu druge generale. Prvobitno je operacijom trebalo da komanduje Erih fon Mantajn, duhovni otac bojnog plana kojim je bila pobeena Francuska, da bi potom bio predloen general baron fon Funk. Meutim, Hitler se ipak odluio za oveka kome je tokom Vajmarske republike bilo uskraeno generaltabno obrazovanje, i koga je sada unapredio u in general-potpukovnika i lino ga upoznao sa novim zadatkom. Romel se smatrao obaveznim da Hitlerovu odluku brzo opravda. Kada je 12. februara po prvi put kroio na tlo Afrike, odmah je jednom varkom pribavio sebi potovanje: ono malo tenkova koje je sa sobom poveo, pustio je da u Tripoliju stalno krue oko bloka zgrada opsenivi tako posmatrae pod jakim utiskom sile koja skoro da nije ni postojala. "General blef" je zabeleio uspeh. Jedan agent je odmah javio u London vie od 1.000 nemakih tenkova iskrcalo se u Africi. To je bio prvi primer matovitosti nekonvencionalnog vojskovoe, koji e i u budunosti izmisliti pokoju fatamorganu. Tako je novi gospodar ege umeo da udaljenim posmatraima u vrelini pustinje prenese utisak o monoj tenkovskoj armiji u nadiranju iako su to zapravo bile sklepane drvene konstrukcije montirane na asije "folksvagena". U najboljem sluaju, posmatrani izbliza, "Romelovi tenkovi" su mogli da uplae malu decu; posmatrani iz daljine, mogli su na protivnika da ostave jak utisak.

Prevare u pustinji Ali uspjeh koji je Romel ostvario tokom prve ofanzive, krajem marta 1941, ne moe se objasniti samo petparakim trikovima. Vojni poloaj italijanskih jedinica u Severnoj Africi bio je katastrofalan. Do njihove borbene snage Britanci nisu mnogo drali: "Pesak u karburatoru je znatno ozbiljniji problem nego Italijani", glasila je rairena predrasuda. Tano 150.000 italijanskih vojnika bilo je zarobljeno, baze za snabdevanje nemakih saveznika bile su u rukama neprijatelja, moral jedinica je bio slomljen. Tobruk, El-Ageilu i celokupnu Kirenajku bili su osvojili Britanci, i sada su pretili Tripolitaniji. Analiza situacije, koju je na samom poetku napravio Romel, davala je malo povoda za optimizam: italijanske jedinice, tenkovska divizija Arijeta i motorizovana Trento divizija, bile su nepotpuno opremljene. Uprkos tome, one su bile brojano daleko nadmonije od nemakih jedinica, jer se nemaki Afriki korpus nalazio tek u fazi formiranja, ali je ipak mogao privremeno da se osloni na delove 4. lake divizije generala trajha. Peti oklopni puk, koji je pripadao toj diviziji, imao je samo 120 tenkova. Za dejstvo u pustinji Nemci su jo uvek bili nedovoljno opremljeni Mnogi su u poetku imali pogrene predstave o ratu koji ih u pustinji oekuje ukljuujui i komandni sastav. Kada je saznao za svoj premetaj, Romel je pisao supruzi da konano ima priliku da u vreloj pustinjskoj klimi uini neto protiv svoje reume. Na hladnou tokom pustinjskih noi nije raunao. Romelov armijski korpus je 19. februara 1941. zvanino dobio oznaku pod kojom je trebalo da se uzdigne u visine: nemaki Afriki korpus. Dok se 15. tenkovska divizija u potpunosti iskrcala u Africi, koja je trebalo da njegovu trupu dovede na nivo borbene spremnosti, ve je bio maj mesec. Snabdevanje sila Osovine pomorskim i vazdunim putem bilo je izloeno stalnim opasnostima od strane britanskih vazduhoplovnih i pomorskih snaga stacioniranih na Malti. Nejasno je bilo i pitanje nadlenosti. Iako je Romel tokom vojnog pohoda u Africi napravio karijeru, napredujui od komandanta nemakog Afrikog korpusa, preko komandanta tenkovske grupe do komandanta tenkovske armije i postavi konano komandant grupe armija, formalno je ostao potinjen italijanskoj vrhovnoj komandi.

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kajtel - Kajtel je htio da bude strijeljan kao vojnik
Kajtelov cilj je bio "da preuzme dio krivino pravne odgovornosti sa onih koji su njegova nareenja izvravali". Osim toga, on se nadao da e izbjei "neasno" pogubljenje vjeanjem i umjesto toga biti pogubljen pred streljakim vodom, "kao vojnik".

Kajtel je plakao kada je vidio kako buldoeri prave brdo od leeva. "Kada vidim takve stvari stidim se to sam Nijemac", rekao je maral sudskom psihologu, vidno dirnut, a svakako bi i brzo dodao: "Ja to nisam znao". **************************************** U Helmerodeu kao da je vreme stalo. Mladi ljudi odlaze u gradove, jer im poljoprivreda obezbeuje sve manje posla. Samo retko proe neki automobil uskim ulicama. Mnoge kue u malom selu na zapadnim obroncima Harca izgledaju isto onako kao pre 60 godina kao u "dobra stara vremena", kada su seljanima zavideli stanovnici susednih mesta, kada je veliki gazda, koji je iveo na prostranom imanju na obodu sela, brinuo o izgradnji novih poljskih puteva, modernih radnikih kua i renoviranju male crkve, kada se inilo da Helmerode profitira od novog vetra "hiljadugodinjeg Rajha". U selu se stari ljudi jo dobro seaju svog nekadanjeg dobroinitelja. "Prema nama je uvek bio dobar. Nije pravio razliku izmeu bogatog i siromanog", kae biva nadniarka. "On je brinuo o svojim ljudima", sa puno potovanja rei e drugi. Ovde nikom ne smeta to je tokom rata dobri gazda udvostruio svoj posed i to na tetu crkvene imovine. On je to valjda zasluio. Mala kapela u sreditu sela, romantino obrasla zelenilom, uglavnom je zakljuana. Ali onaj ko uspe da pronae vlasnika kljua doivee unutra iznenaenje. U ulju na platnu gleda stari dobrotvor sela strogo i dostojanstveno na crkvene klupe. Slika na zidu boje kue prikazuje naelnika Vrhovne komande Vermahta, Hitlerovog feldmarala Vilhelma Kajtela, u vojnikoj uniformi.

Posmatrau nehotino prolaze kroz glavu slike nala opasaa nemakih vojnika. Na njima je bilo ugravirano "Bog sa nama". Osim toga, ispred crkve, zaklonjena pitomim rastinjem, stoji memorijalna ploa koju je seoski zatitnik podigao leta Gospodnjeg 1938. svom "fireru i kancelaru Rajha, Adolfu Hitleru", povodom "prisajedinjenja" Austrije. Zloini Rajha Spomenik koji je posveen slavnom sinu mesta samo je malo potamneo od dana smrtne presude koju su mu saveznici 1946. izrekli u Nimbergu. O njegovim nareenjima, koja su nemake vojnike povukla u kovitlac zloina Hitlerovog Rajha, ovde niko ne eli mnogo da zna, niti o njegovom uputstvu da za jednog ubijenog Nemca bude ubijeno 50 do 100 talaca, kao i o njegovom cininom pravdanju masovnog ubistva miliona sovjetskih ratnih zarobljenika reima da se eto radi o "unitavanju jedne ideologije". "On je bio ipak samo vojnik koji je morao da izvrava nareenja", jeste ono to emo uti i uopte "najradije je hteo da postane zemljoradnik". Pri tom je Vilhelm Kajtel na kraju svog ivota bio neposredno pred tim da svima onima koji su njegovu ulogu i, takoe, ulogu Vermahta jo uvek prikazivali bezazlenom, izvue tlo pod nogama. U februaru 1946. u kancelariju Roberta Kempnera, amerikog vojnog tuioca u Nirbergu, javio se Kajtelov branilac, Oto Nelte. Amerikanac je bio zauen to je Nelte hteo da s njim razgovara bez prisustva prevodioca ili zapisniara. Tokom razgovora je shvatio da taj susret odista zahteva diskreciju, jer se inilo da se celokupan Nirmberki proces nalazi na prekretnici. Nelte mu je poverio da njegov branjenik "nosi veliki teret zbog toga to je kao suvie pokorno orue potpisivao Hitlerova nareenja, i da eli sve da prizna. Kajtelov cilj je bio "da preuzme deo krivino pravne odgovornosti sa onih koji su njegova nareenja izvravali". Osim toga, on se nadao da e izbei "neasno" pogubljenje veanjem i umesto toga biti pogubljen pred streljakim vodom, "kao vojnik". Kempner je bio "pod dubokim utiskom". Kasnije e priati da je Kajtelov plan protumaio kao "znak vojnike pristojnosti" i kao "patriotski in". To je bila pre svega filmska predstava uz pomo koje je odbojni maral, koji je kao i svi drugi optueni svoje "nisam kriv" zavitlao u sudnicu, hteo da se preobrati u pokajnikog grenika. Sastavljen od privatnih fotografija pripadnika SS-a i snimaka saveznikih kamermana, prikazan je film o logorima za unitenje, jedan bespotedni dokument uasa. Lion le Tanson, prevodilac na suenju, i danas se sea reakcija: "Gering je rekao da je to blef, ruski film. Mnogi su mislili da je nameten. Drugi su pak bili pod dubokim utiskom. Kajtel je plakao kada je video kako buldoeri prave brdo od leeva". I sudski psiholog, Gustav Gilbert, doiveo je Kajtelovu reakciju: "Kada vidim takve stvari stidim se to sam Nemac", rekao mu je maral vidno dirnut, a svakako bi i brzo dodao: "Ja to nisam znao". Geringova nareenja Robert Kempner je posle Nelteove posete ostao kao naelektrisan. Naravno da je znao da e priznanje jednog od glavnih optuenih pomoi celokupnom sudu da izgradi jau moralnu osnovu. Za rtve je Kajtelovo kajanje dolo prekasno, ali za potomstvo je moglo trasirati put ka istini. Kempner je ve rado nagaao o tome da li e to moda "i drugi optueni slediti". Ali 23. februara 1946. Nolte se ponovo pojavio kod njega rekavi da je Kajtel svoju nameru iznenada promenio i da nee dati priznanje. Kao razlog za to branilac je naveo da je "to naredio" Gering koga Kajtel "jo uvek smatra svojim pretpostavljenim". Njegov branjenik je dodue jo uvek miljenja da je priznanje ono pravo i da je "astan" korak, ali se, uprkos tome, povinuje nareenju. Tako je otpala poslednja prilika Vilhelma Kajtela da pred istorijom ispravi sliku o sebi, drei se onog najvieg principa, kojem je bio spreman da podredi sve drugo: apsolutne poslunosti. Nasuprot veini drugih optuenih na Nirnberkom procesu, Kajtelom se nijedan istoriar ili publicista nije detaljnije bavio. Do objavljivanja njegovih memoara, pisanih u zatvoru, o tom oveku su postojale samo kratke biografske skice. U njima ima premalo toga njemu svojstvenog, i izgleda da je on olienje konane take jednog pogrenog razvoja, otelotvorenje svih mana jedne vojne kaste. Pri tom je upravo pria o Kajtelu dobar primer kako ovek bez izraene kriminalne energije, bez traga demonskih crta, moe na sebe da natovari ogromnu krivicu.

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kajtel - rtvovanje ivota zbog firerovog ludila

Pretpostavljeni su bili pozvani da u sluaju "kukaviluka pred neprijateljem" bez oklijevanja "upotrijebe oruje". Prema ovom ludakom nareenju imaju se "odmah uhapsiti i, po potrebi, trenutno likvidirati"

oficiri koji neopravdano izdaju nareenja za povlaenje.

U trenutku zavretka rata bilo je 12.000 tona gasa na lageru. Kajtel je, poslije konsultacija sa Hitlerom, odluio da "tabun" ne smije pasti u neprijateljske ruke. Da li su tonui gospodari rata htjeli da zadre svoj posljednji adut u rukavu? ****************************** Feldmaral se stvarno primetno popeo na lestvici Hitlerove naklonosti. Tek sada je bio u celini uveren u feldmaralovu "odanost", primetie diktator nekoliko dana posle 20. jula. Pohvali je 1. septembra dodao i to da Nemaka "ima instituciju na kojoj nam sve drave sveta zavide, Vrhovnu komandu Vermahta". Takve pohvale su omoguile naelniku OKNj-a da izdaje nareenja koja su bila uperena ak i protiv sopstvenih trupa. Kajtelov potpis su nosile "Odredbe o ponaanju oficira i ljudi u kriznim vremenima" s kraja januara 1945. uperene protiv "dezertera" i "defetista" u Vermahtu. Prekim sudovima je od tog trenutka bilo doputeno da donose smrtne presude i protiv oficira. Pretpostavljeni su bili pozvani da u sluaju "kukaviluka pred neprijateljem" bez oklevanja "upotrebe oruje". Prema ovom ludakom nareenju se imaju "odmah uhapsiti i, po potrebi, trenutno likvidirati" oficiri koji neopravdano izdaju nareenja za povlaenje. Kajtel nije prezao ni od raspisivanja ucene na glave "do iznosa od 500 maraka" za svako denunciranje dezertera, kao ni od "porodinog zatvaranja" porodica svih onih koji vie nisu bili spremni da rtvuju ivot Hitlerovom ludilu. "Odbacio je svoju ast onaj ko padne u zarobljenitvo", pretio je feldmaral, "a da nije bio ranjen ili se dokazano nije borio do krajnjih granica... Panika na kraju rata Njegova porodica jemi za njega. Svaka isplata prinadlenosti ili pomoi porodici se obustavlja. Ovo se ima odmah objaviti." Najcrnju taku ponora ini nareenje da se izbeglike kolone, kada je potrebno, upotrebom oruja" primoraju na povratak. Posledice ovih nehumanih i poniavajuih samrtnih trzaja "hiljadugodinjeg carstva" bili su dalji uasni gubici. Hiljadama onih koji su izgubili ivote suprotstavljajui se samo protivtenkovskom granatom ili pukom nadiruim tenkovskim oporima i avionima u briuem letu, pridruile su se i rtve frontovskih lovaca na ucenjene glave i prekih sudova. Vojni istoriari procenjuju da je pogubljeno 25.000 vojnika Vermahta kao "dezerteri" ili "podrivai odbrambene moi" vie nego u svim saveznikim armijama zajedno. Ovoj omamljenosti krvlju zamalo nije usledilo masovno umiranje prouzrokovano poslednjim "superorujem" iz arsenala Vermahta. "Tabun" je oznaka za najubojitiji nervni gas koji je proizveden tokom Drugog svetskog rata. Nijedna gas maska, koja je tada bila u upotrebi, nije pomagala protiv tog gasa bez boje i mirisa, koji je bio daleko ubojitiji od svih drugih bojnih otrova ratnog protivnika. Do tog saznanja se dolo na osnovu opita vrenih na ruskim ratnim zarobljenicima u pandauskoj citadeli. U trenutku zavretka rata bilo je 12.000 tona gasa na lageru. Kada su prvi magacini dospeli u blizinu fronta, Kajtel je, posle konsultacija sa Hitlerom, odluio da "tabun" ne sme pasti u neprijateljske ruke. Da li su tonui gospodari rata hteli da zadre svoj poslednji adut u rukavu? Ipak, Albert per je znao za sastanak odran u firerovom bunkeru ispod kancelarije Rajha, o kojem pria da su se za upotrebu "tabuna" ostraeno zalagali Gebels i Lej. Umesto da se arsenal preda neprijatelju koji se pribliavao, granate pune nervnog bojnog otrova trebalo je transportovati kamionima u unutranjost zemlje uprkos opasnosti da napad aviona moe izazvati katastrofu. Izgleda da do apokalipse nije dolo samo zahvaljujui tome to zbog brzine napredovanja protivnikih trupa nareenja naelnika OKNj-a nisu mogla biti izvrena. Posljednji roendan Na poslednjem firerovom roendanu okupili su se svi dvorjani u katakombama berlinskog bunkera. Njihove estitke su izgovarane tonom kojim se izjavljuje sauee. Navodno je Kajtel tog dana konano zahtevao da Hitler donese "odluke koje se vie ne mogu

odlagati". U svojim memoarima ponovo navodi odrean odgovor: "Kajtele, ja znam ta u, ja u se boriti pre, u ili iza Berlina". Ipak, i kasnije prizivanje razuma da se diktator zamoli da donese "odluke", izgleda da je naknadna feldmaralova izmiljotina. Kako se inae moe objasniti da je upravo u poslednjim danima Hitlerovog Rajha jo jedanput ispoljio skoro fanatinu energiju? Da je sa Jodlom razmiljao da oigledno rezigniranog firera, u sluaju nude, silom evakuie iz Berlina u Berhtesgarden? Da je kao poslednji glasnik boga rata posetio razbacane ostatke nemakih divizija ne bi li odavno potuene pokrenuo na "osloboenje" glavnog grada Rajha? Hubertus fon Humbolt, generaltabni oficir u "Venkovoj armiji", koju su Hitler i Kajtel beznadeno precenili, sea se ustrog nastupa feldmarala u umarku gde je bio poslednji terenski logor njegove armije: "Venk je to sasluao rekavi sebi, pusti tu glupost. To nema nikakvog smisla". Nesumnjivo, Kajtelov gubitak veze sa realnou konano je poprimio sulude crte u poslednjim danima rata. Neuspeh Hitlerovog "oslobaanja" iz Berlina od strane oajnih ostataka grupe armija "Visla", Kajtel je objanjavao "nedostatkom volje". Poto se 28. aprila uzaludno nadao odobrenju za sletanje na berlinskoj ulici Hertrase, ve zahvaenoj estokim borbama, da bi jo jedanput lino Hitleru raportirao, 30. aprila je, opsednut dunou dostavio izvetaj putem radio-veze oveku koji je odredio njegovu sudbinu: ruski vojnici ve prodiru u vladinu etvrt. Odmah posle jedan sat nou, nalazei se izvan okruenja, javio je da "napadi na Berlin nisu ni na jednom mestu uznapredovali". To je bio poslednji feldmaralov raport i ve due vremena unazad najistinitiji.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Mantajn - Snovi o osvajanju Palestine i ofanziva do Indije
Hitler je htio da sa Mantajnom vodi velike ofanzive, da osvoji Palestinu, da se probije do Indije, da se izbori za svjetsko carstvo ludake ideje o kojima marta 1944. vie ni sam nije govorio.

Republika Njemaka u okviru NATO "mora dati svoj odbrambeni doprinos" - na bilo koji nain. Politiari u Bonu su se nadali da e o tom kakljivom pitanju odgovor dobiti od vojnih strunjaka, koji su i sami ranije bili profesionalni vojnici - u Hitlerovom Vermahtu. ************************************** Jedanaest godina nakon okonanja rata spor oko zakona o vojnoj obavezi iskopao je dubok jaz izmeu politikih partija i stanovnitva mlade republike. Jedni su pitali: emu vojna obaveza u eri atomske bombe? Drugi su se pribojavali opasnosti da bi profesionalna vojska mogla da postane drava u dravi. Sigurno je bilo samo jedno, da Savezna Republika Nemaka u okviru NATO-a mora dati svoj odbrambeni doprinos - na bilo koji nain. Politiari u Bonu su se nadali da e o tom kakljivom pitanju odgovor dobiti od vojnih strunjaka, koji su i sami ranije bili profesionalni vojnici - u Hitlerovom Vermahtu. Tog 20. juna 1956. bonski politiari su napeto sluali pravce delovanja koje je predlagao strunjak, koga je Hitler smatrao "najboljom glavom" meu svojim generalima. Ekspert je poeo jednom duom bezbednosno-politikom analizom, strateke konstelacije sila u zapadnom savezu, oznaio je Saveznu Republiku Nemaku kao zemlju kojoj preti najvea opasnost od svih zemalja u NATO-u, da bi zakljuio da se vojna obaveza ne moe izbei. I mora biti dovoljno duga najmanje 18, a najbolje 24 meseca. Trijumf nad Francuskom Time je feldmaral Erih fon Mantajn bio na istoj liniji kao i Uprava Blank, pretea Ministarstva odbrane, koja je njegov savet, i po drugim vojnim pitanjima, rado prihvatala. Dodue, Mantajn sa svojih 69 godina nije vie eleo da igra aktivnu vodeu ulogu u Bundesveru, ali je smatrao svojom dunou da stavi svoje znanje i iskustvo u slubu nove armije, koja e biti oruana sila u odbrani demokratske drave i koja nee nikada vie voditi osvajaki rat za nekog kriminalnog diktatora. Prolo je tek dvanaest godina otkad je Hitler, u zenitu rata, otpustio svog feldmarala, osudivi ga na pasivnost. Pri tom je ovom

pruskom vojskovoi firer mogao da zahvali za najznaajnije uspehe: trijumf nad Francuskom 1940, koji predstavlja najvei uspeh u nemakoj vojnoj istoriji; ili osvajanje Krima; ili stabilizaciju Istonog fronta posle staljingradske katastrofe. To su bili ratni uspesi koje je ak i protivnik visoko cenio. Maral Rodion Malinovski, vrhovni komandant sovjetskog Junog fronta, ovako je ocenio svog neposrednog protivnika: "Smatrali smo da je omrznuti fon Mantajn na najopasniji neprijatelj. Njegovo tehniko vladanje svim, ali ba svim situacijama trai njemu ravnog. Nama bi se loe pisalo da su svi generali nemakog Vermahta imali njegov format." Britanski vojni istoriar, ser Bejzil Lidel-Hart, video je u Mantajnu "najsposobnijeg meu svim nemakim generalima". A ameriki magazin "Tajm" posvetio mu je jo tokom rata, 10. januara 1944. udarnu priu. Takvi venci slave hranili su mit o "vojnom geniju", Mantajnu - vojskovoi iji je ivot reprezentativan za onaj sloj generala koje je obeleio pruski konzervativizam, koji su prema nacional-socijalizmu uglavnom bili rezervisani ili odbojno nastrojeni, a ipak su postali Hitlerovo delotvorno orue. Bilo je vrlo rano tog 31. marta 1944, kada su u vrhovnoj komandi na Istonom frontu trgli Mantajna iz njegovog kratkog sna. Upravo je iz firerove glavne komande javljeno da e kod Lvova uskoro sleteti Hitlerov avion tipa "kondor" da komandanta prebaci do firera. Mantajn je znao ta to znai. Ve je neko vreme slutio da e doi taj trenutak. Svi su raunali s tim oficiri u njegovom tabu, generali u Vrhovnoj komandi armije (OKH). Visilo je u vazduhu. Sada je doao as. Snovi o svjetskom carstvu Vee pre toga, Vrhovna komanda armije je saoptila, preko radio-veze, grupi armija "Jug" da e njihov vrhovni komandant, feldmaral Erih fon Mantajn, biti poslat na odmor radi "ponovnog uspostavljanja zdravstvenog stanja". Bolest kao razlog za razreenje? Mantajn je patio od katarakte, ali je stalno odlagao neophodnu operaciju. Njegovo zdravstveno stanje pak nije bilo toliko loe da bi ga onemoguilo u obavljanju komandantskih dunosti. Razreenje je imalo drugu pozadinu. Ono je predstavljalo najniu i krajnju taku dugog niza upornih razmirica sa Hitlerom. U stvari, firer je, kao najvii gospodar rata, eleo da smeni ovog neprijatnog vojskovou, koji nikada nije skrivao svoje miljenje - i to upravo kada je kod Staljingrada cela jedna armija iskrvavila, a Junom frontu je pretio slom. Ipak je oklevao. Bio je miljenja da se ne moe odrei oveka koji je vodio toliko pobedonosnih bitki, koji je "vetinom ratovanja" i naizgled bezizlazne situacije umeo da uini boljim. Hitler je hteo da sa Mantajnom vodi velike ofanzive, da osvoji Palestinu, da se probije do Indije, da se izbori za svetsko carstvo ludake ideje o kojima marta 1944. vie ni sam nije govorio. Na bojnim poljima Istoka nemaka armija se topila u tekim borbama tokom povlaenja. Vreme velikih ofanziva je bilo definitivno prolo - a time, mislio je Hitler, i vreme jednog feldmarala, koji je naizgled ostao lojalan, ali ne i po uverenju. Feldmaral Erih fon Mantajn bio je sasvim dovoljno dugo koristan Hitleru. Taku na "i" stavila je ponovljena svaa koja se odigrala ispred mape. Opet je jedna velika armijska jedinica bila opkoljena, ovoga puta i I oklopna armija kod Kamenez-Podolska. Opet je Hitler zahtevao da se ne odstupi ni za stopu. Ponovo je Mantajn zahtevao da se odobri proboj. Hitler je samo u retkim sluajevima bio spreman da se, posle tolikog navaljivanja, uopte u tako neto upusti. Ali ovog puta Mantajn nije dozvolio da ga firer otpravi prividnom argumentacijom. Pretio je povlaenjem - i imao je uspeha. Hitler je popustio. To je bila poslednja Mantajnova "izgubljena pobeda", kako e on kasnije nazvati sve svoje uspehe. Jer Hitleru je bilo konano dosta saradnje sa tim talentovanim i svojevoljnim oficirom.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Mantajn - Bezizlazna situacija na Istonom frontu

I u bezizlaznoj ratnoj situaciji u proljee 1944. Mantajn je jo uvijek vidio anse za vojni remi, samo ako Istoni front izdri dovoljno dugo. On se vie puta trudio da predupredi Hitlerove odluke.

Provalija se nije mogla vie premostiti, ali kod ovog vojnika, do posljednjeg trenutka je prevladavalo osjeanje dunosti i poslunosti, to je Mantajna spreavalo da aktivno podri dravni udar protiv tiranina *************************** Firer je 31. marta primio Mantajna u velikoj dvorani svog Berghofa, gde se nalazio predimenzionirani panoramski prozor koji je, pri dobroj vidljivosti, omoguavao pogled do Salcburga. Gospodar rata je bio u pribranom raspoloenju. Uprkos svim razlikama zadrao je prema Mantajnu odreeno dranje; nikada nije imao ispade ili se uvredljivo izraavao. On je uvaavao sposobnosti tog pruskog oficira u istoj meri u kojoj ga se i plaio. Meutim, tokom ovog prijema strah se nije primeivao naprotiv: Hitler se izraavao biranim reima, hvalio je Mantajnova dostignua i dodelio mu jedno od najveih vojnih odlikovanja, Viteki krst sa hrastovim liem i maevima. Mantajn je zabeleio u svoj dnevnik da mu je Hitler objasnio da "je odluio da grupu armija drugaije popuni (sa Modelom). Na Istoku je vreme operacija u velikom stilu, za koje je on bio naroito podesan, davno prolo. Tu se sada radi samo o upornom dranju poloaja. "Nema govora o krizi poverenja izmeu njega i Mantajna. Pohod na Francusku Ne, on jo uvek ima "puno poverenje" i nee nikada zaboraviti ta je Mantajn bio, onaj koji je izradio operativni plan pobedonosnog vojnog pohoda na Francusku i koji je osvojio Krim. Mantajnu mora da se uinilo da je uo svoj sopstveni eho. Onda je Hitler poeleo svom gostu sve najbolje povodom nameravane operacije oiju, uz uveravanje da e ubrzo ponovo da ga koristi kao "vrhovnog komandanta Zapad". Mantajn je bio otputen, feldmaral bez zadataka. I u bezizlaznoj ratnoj situaciji u prolee 1944. Mantajn je jo uvek video anse za vojni remi, samo ako Istoni front izdri dovoljno dugo. On se vie puta trudio da predupredi Hitlerove odluke. Pogledi dvojice vojskovoa su se suvie razlikovali po pitanju kako rat treba voditi: operacijama u manevru, kako je Mantajn to hteo, ili upornim dranjem poloaja, na emu je Hitler istrajavao. Provalija se nije mogla vie premostiti, ali kod ovog vojnika, koji je bio duboko ukorenjen u pruskoj tradiciji i vrlini, do poslednjeg trenutka je prevladavalo oseanje dunosti i poslunosti, to ga je spreavalo da se povue sa mesta komandanta ili ak da aktivno podri dravni udar protiv tiranina. Hitler je za Mantajna oliavao "legalno" dravno rukovodstvo, kojem "apolitini vojnik", kakvim je sebe video, obavezuje svoju poslunost i lojalnost. Tako su ga uili kao kadeta u carevini. Tako je delovao i kao komandant grupe armija na istonom frontu: kao vojnik ima da vri svoju dunost, i nita dalje od toga u slobodnoj interpretaciji Bertolda Brehta: prvo dolazi poslunost, potom moral. To vojniko bilo mu je stavljeno u kolevku, a vaspitanje je uinilo ostalo. Roen 24. novembra 1887. u Berlinu, kao deseto dete stare pruske oficirske porodice Levinski, bio je odmah na krtenju usvojen od fon Mantajnovih. Gospoa Levinski i ga Mantajn su bile sestre, a kako je brak Hedvige fon Mantajn bio bez dece, odluile su da deseto dete Levinskih, ako bude muko, treba da ponese prezime fon Mantajn. U Rudoltatu je 24. novembra 1887. brani par fon Mantajn proitao u telegramu koji je upravo prispeo iz Berlina: "Danas vam se rodio zdrav deak. Majka i dete su dobro. Srdane estitke.Helena Levinski." Od tada se dete prezivalo "umesto Levinski fon Mantajn". Oficir u "ulozi dame" Mantajnovi su, kao prastaro plemstvo, davali oficire jo iz vremena velikog izbornog kneza i pruili su svom usvojenom sinu vaspitanje u duhu pruske oficirske tradicije. Od najranijeg detinjstva je Erih fon Mantajn eleo da, poput njegovih predaka, slui

svom kralju kao vojnik. Govorio je da su "izvesni vojniki geni sastavni" deo njega. Posle kolovanja u Strazburu gde je prema jednom nastavniku "uz vie marljivosti mogao vie postii" - godine 1900. poinje Mantajnova vojnika karijera strogom disciplinom u carskom kadetskom korpusu u Plenu i Glavnoj kadetskoj ustanovi u Berlin Lihterfeldeu. Poslunost, oseanje asti, drugarstvo mutran pod tim vrhunskim principima, Mantajn stupa 1906. kao zastavnik u 3. pruski peadijski gardijski puk. To je bila kovanica elite iz koje su potekli i docniji predsednik Rajha general-feldmaral Paul fon Hindenburg, inae Mantajnov roak koji se oenio iz njegove porodice, i poslednji kancelar Rajha u Vajmarskoj republici, general Kurt fon lajher. Fotografije iz tog vremena pokazuju jednog mravog i onieg mladia, koji je, kako e kasnije sa osmehom priati svojoj deci, za vreme asova plesa i pozorinih predstava uvek dobijao ulogu "dame". Kadeti iz Lihterfeldea mogli su se radovati visokom ugledu, a vrhuncu Mantajnove mladosti pripada i to to je 1905. bio lini pa ruske velike vojvotkinje Vladimir na svadbi krunskog princa Vilhelma, a naredne godine je doiveo i srebrnu svadbu carskog branog para. Kada je u avgustu 1914. godine izbio rat, mladi potporunik Mantajn je pre vremena morao da prekine uenje na Ratnoj akademiji u Berlinu. "Najopasniji protivnik saveznika" u Drugom svetskom ratu nije imao uredno zavreno generaltabno obrazovanje. Ve kao autant u jednom peadijskom bataljonu dokazao je svoj izraeni vojni talenat. Jedan komandant ga je hvalio da je "najbolji autant kojeg je ikad imao".

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Mantajn -Napadi na Poljsku, Englesku i Francusku

Grupa armija "Jug", pod komandom Gerda fon Rundteta, dobila je 31. avgusta 1939. u 17 asova nareenje da napadne Poljsku.

Hitler je 23. novembra 1939. pozvao svoje generale i admirale, gdje im je tokom "komandantskog prijema" stavio do znanja koji as je kucnuo: "Moja odluka je", zavitlao je svojim oficirima, "nepromenjiva. Napau Francusku i Englesku u najpovoljnijem i najskorijem trenutku". *********************************** Bivi ratovi Mantajna nisu interesovali, a u novi, posle svih onih "cvetnih ratova", nije verovao. "Znali smo da je Hitler od 1938. pregovarao da bi reio poljsko-nemako pogranino pitanje. O toku tih pregovora generali nisu nita znali. Nasuprot tome, garancije Velike Britanije su bile poznate. Niko nije bio toliko kratkovid da ne bi prepoznao smrtonosno upozorenje. Iz tog razloga smo bili uvereni da ipak nee biti rata. Seali smo se jedne Hitlerove izjave da on nikada nee voditi rat na dva fronta". Mantajn e se prevariti. Grupa armija "Jug", pod komandom Gerda fon Rundteta, dobila je 31. avgusta 1939. u 17 asova nareenje da napadne Poljsku. Kao naelnik Generaltaba, izradio je plan napada na Varavu, a poto su u oktobru borbe bile uspeno okonane, grupa armija "Rundtet" premetena je na Zapadni front, gde je Hitler vrio pritisak da se zapone sa ofanzivom. Hitler je 23. novembra 1939. pozvao na Obersalcberg svoje visoke generale i admirale, meu njima i Mantajna, gde im je tokom "komandantskog prijema" stavio do znanja koji as je kucnuo: "Moja odluka je", zavitlao je Hitler svojim oficirima u susret, "nepromenjiva. Napau Francusku i Englesku u najpovoljnijem i najskorijem trenutku. Firer prijeti generalima Povreda neutralnosti Belgije je bez znaaja. Posle toga nijedan ovek nee pitati koga smo pobedili". Tada je zapretio generalima, koje je rado kinjio reima "straljivi zeevi" koji primenjuju "metode Vojske spasa": "Neu prezati ni od ega i unitiu svakog ko je protiv mene." To je, pre svega, bilo upueno na adresu vrha Vrhovne komande armije, Francu Halderu i Valteru Brauhiu, koji su,

kao i veina generala, smatrali da je ofanziva na Zapadu problematina i neoprezna. Oficiri su hteli da dobiju na vremenu, nadali su se politikom reenju, miru bez rata. General-potpukovniku fon Mantajnu se malo vie urilo. Za njega je napad bio neizbean, ukoliko saveznike trupe same ne krenu u ofanzivu. Udar bi morao da usledi najkasnije u prolee 1940, jer: "Ne moemo ekati da Zapadne sile postanu nadmonije, dok nama, sa jednim znakom pitanja, stalno iza lea stoji Sovjetski Savez". Posle napada na Poljsku, pitanje o tome kako bi se Francuska mogla pobediti ostalo je potpuno otvoreno. Hitler je tek 27. septembra 1939. dao vrhovnim komandantima tri roda Vermahta pravce prodora u sluaju nemakog napada: preko Belgije u pravcu obale Kanala, otprilike kako je to 1905. predvideo Alfred fon lifen plan, koji je ve jedanput na Marni doiveo poraz. Dobre tri nedelje kasnije naelnik Generaltaba, Halder, prezentovao je svom fireru nareenja za invaziju. Hitlerove predstave su u celini uzete u obzir, ali ono to ga nikako nije uinilo blaim jeste: "Pa to je stari lifenov plan". Vrhovna komanda armije je pravila nacrte novih planova, a Hitler bi ih dao ponovo promeniti, dok se 10. januara 1940. nije neto dogodilo, to je sve taktike teorije bacilo u ko. Jedan nemaki kurirski avion je morao prinudno da sleti blizu belgijskog Meelena gde se nalazio prvi generaltabni oficir 7. letake divizije, koji je u svojoj tani nosio izvode iz strogo poverljivog operativnog plana za napad na Zapad. Ovaj incident je meu rukovodstvom Vermahta prouzrokovao krizno raspoloenje. Ofanziva na zapadu Danas je poznato da plen Belgijanaca nije bio od nekog znaaja. Ali tada se moralo raunati sa najgorim. Skicirana je nova strategija napada i Hitler je po ko zna koji put bio nezadovoljan: planiranje Vrhovne komande armije je ravno "razmiljanjima kadeta u koli"; generali su dodue itali Klauzevica, ali premalo Karla Maja; gde je efekat iznenaenja? U isto vreme, kada je period loeg vremena pruio priliku da se o planovima jo jedanput razmisli, general-potpukovnik fon Mantajn je razvio potpuno suprotnu ideju, iako kao naelnik Generaltaba grupe armija "A" nije uopte bio nadlean za planiranje ofanzive na Zapadu. Ve prilikom studiranja prvog nareenja o pravcu kretanja Vrhovne komande armije, zapele su mu za oko slabosti. U kneevskom dvorcu na obali Rajne kod Koblenca, Vrhovnoj komandi grupe armija "A", poeo je da sprema alternativnu strategiju, koja bi naizgled nemogue uinila moguim: brzu i konanu pobedu nad Francuskom. Jake tenkovske snage grupe armija "A" trebalo je da prodru tamo gde protivnik to najmanje oekuje: kroz, navodno, za tenkove bezbedne ume u Ardenima u brzom lunom kretanju preko Sedana u pravdu obale Atlantika. Istovremeno je grupa armija "B" trebalo da napadne belgijska utvrenja i time navede francuske i britanske jedinice da uu u Belgiju. Ovim "rezom srpa", kako je eril nazvao Mantajnov plan, neprijateljska armija je trebalo da bude podeljena, a njihov pravac povlaenja odseen. To je bio koncept "munjevitog rata". Mantajn je u sedam memoranduma ukazivao na prednosti svog plana. Ali Vrhovna komanda armije nije elela ni da uje o tome. Generali Halder i fon Brauhi su imali dileme. Koncept je bio suvie riskantan i u osnovi nije bio nita drugo nego egocentrini pokuaj da grupa armija "A" pribavi sebi vei znaaj. Mantajnova ideja nije ak bila prosleena na proveru Vrhovnoj komandi Vermahta. Moglo se zamisliti, strepeo je Halder, da e ova smela ideja ostaviti utisak na Hitlera. A Hitler je, takoe, mislio da napadne u pravcu Sedana. Njemu samo nije bilo jasno da li e takav prodor biti uspean.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Mantajn - Sumnjivi generali na zapadnom frontu

Mantajn je tokom zapadnog vojnog pohoda komandovao 38. armijskim korpusom i u poetku je imao zadatak da kroz tijesne Ardene prebaci do 21 diviziju. Za njegov korpus rat je zapravo poeo 5. juna 1940, kada je dobio "borbeni zadatak".

Uz sve priznanje Mantajnovom umijeu, Hitleru se ovaj talentovani general ipak inio sumnjivim: "Sigurno je izuzetno pametna glava velikog operativnog dara, ali ja mu ne vjerujem". ********************************** O Mantajnovom planu nije bilo ni rei sve dok se 29. januara 1940. nije pruila prilika da se s njim upozna jedan oficir iz Hitlerove neposredne okoline. Prilikom jedne informativne posete, pukovnik Ginter Blumentrit i major Hening fon Treskov obavestili su Hitlerovog glavnog autanta, Rudolfa munta, koju je varijantu napada Mantajn smatrao za bolju. Armijsku autant, major Gerhard Engel, zapisao je 4. februara 1940. u svoj dnevnik: "munt je bio u Koblencu i vratio se pun utisaka posle dueg razgovora sa f. Mantajnom. Ovaj je izrazio duboke rezerve prema predloenom operativnom planu Vrhovne komande armije. munt je bio uzbuen i ispriao mi je da je kod Mantajna, u bitno preciznijem obliku, utvrdio postojanje istovetnog stava po pitanju teita upotrebe snaga, onako kako je to firer stalno govorio". Sada je trebalo urediti sastanak sa Hitlerom, a da se ne probudi Halderovo podozrenje. Izlaz se ukazao 17. februara 1940. tokom specijalno prireenog "radnog doruka" sa novoimenovanim komandujuim generalima u Rajhskancelariji. Nakon toga je Hitler pozvao Mantajna da doe u njegovu radnu sobu. Na velikoj mapi, Mantajn je do detalja objasnio svoj plan. Uvee je zapisao u dnevnik: "Zapanjujue poznavanje vojno-tehnikih novina kod svih drava... Sumnjivi general Ja sam izloio ono to je bilo najbitnije iz naeg memoranduma upuenog Vrhovnoj komandi armije. Naiao sam na puno odobravanje. Uopte, zapanjujua podudarnost u takama posmatranih sa istog stanovita, koje smo mi od samog poetka zastupali..." Hitler se odluio ve 13. februara, poto ga je munt informisao o Mantajnovom predlogu, da teite napada pomeri na jug, prema grupi armija "A". "Geniju je nedostajala", kako je Mantajn u dnevniku zapisao, "upravo dopuna jednim stvarno operativno kolovanim i, pri tom, istom pobednikom voljom proetim generalom". Mantajn je dao Hitleru argumente da ismejanom i preopreznom Generaltabu uzme vetar iz jedara. Nametnula se ideja o "rezu srpom". Kasnije e Hitler primetiti s olimpijskom nadmenou: "Od svih generala sa kojima sam razgovarao o novom planu napada na Zapadu jedino me je Mantajn shvatio". Uz sve priznanje Mantajnovom umeu, Hitleru se ovaj talentovani general ipak inio sumnjivim: "Sigurno je izuzetno pametna glava velikog operativnog dara, ali ja mu ne verujem". O Mantajnu, koji je u oficirskim krugovima vaio za "naelnika Generaltaba u senci", slino je mislio i naelnik Generaltaba, Franc Halder. Sada je i on stupio u akciju proteravi svog potencijalnog konkurenta u tetin. Tamo je Mantajn trebalo da preuzme komandu nad 38. armijskim korpusom, inae "sablasnim korpusom" koji je tek trebalo da bude formiran. Po drugi put u njegovoj karijeri, Mantajn je unapreen upuivanjem na sporedni kolosek. Franc Halder e 1946. izjaviti: "Mantajn je iza mojih lea traio i naao vezu sa Hitlerom". Nemaki napad na Francusku i zemlje Beneluksa poeo je 10. maja 1940. u 5.35 asova. Taj dan je Mantajn proveo sa svojom porodicom u donjoleskom Lignicu. Zapis u dnevniku svedoi o njegovom razoarenju: "Poetak zapadne ofanzive! Sedim kod kue nakon to sam se izborio da bude na ovaj nain izvedena". Mantajnov plan je doveo do probojnog uspeha: nemake oklopne divizije upale su u Francusku preko Luksemburga, Belgije i Ardena, probivi francuske linije i preavi u manevarski rat. Nemaki tenkovi su 20. maja 1940. stajali u Abevilu, na uu reke Some i na obali Kanala. Tenkovi su tako munjevito juriali napred da je generalitetu uspeh sopstvenih trupa izgledao neverovatan.

"Izgubljena pobjeda" General-pukovnik Gerd fon Rundtet, komandant grupe armija "A", nosio se milju da zaustavi tenkove, dok se Vrhovna komanda armije zalagala za dalje napredovanje. U raspravu se umeao Hitler, da bi na taj nain demonstrirao autoritet vrhovnog komandanta Vermahta, izdajui nareenje da se stane. Potuenim britanskim snagama uspelo je bekstvo iz Denkerka preko Lamana u Englesku. To je bila prva Mantajnova "izgubljena pobeda". Mantajn je tokom zapadnog vojnog pohoda komandovao 38. armijskim korpusom i u poetku je imao zadatak da kroz tesne Ardene prebaci do 21 diviziju. Za njegov korpus rat je zapravo poeo 5. juna 1940, kada je dobio "borbeni zadatak". Njegove jedinice su forsirale reku Somu proganjajui protivnika sve dok, po Mantajnovim reima, nije "usledio konaan slom". Tokom napada se esto mogao videti u prvim linijama meu peadincima u borbi. "Na komandujui general je", sea se Rudolf Graf, tada Mantajnov prvi oficir ordonans, "vie voleo sve odgovor nego pokornu poslunost... Takoe mu je bilo odvratno okolianje. Ko ne bi odmah preao na sutinu stvari, mogao je biti siguran da ga nee neno tretirati". U Francuskoj je Mantajn za svoj tab prevashodno birao zamkove da bi uvek doiveo isto negativno iznenaenje: dotini vlasnik je bio pobegao. A on bi tako rado s njim razgovarao o istoriji filozofije, uivajui u francuskom gostoprimstvu. Njemu se oigledno nije dopadalo to ga smatraju neprijateljem - ba on, koji je kao "gospodin" umeo da neguje najlepe forme ophoenja, koji je teio da ne izgleda kao nadmeni pobednik. Oruje je zautalo 25. juna 1940. u 0.35 asova. Zahvaljujui Mantajnu, Hitler se nalazio u zenitu svoje moi. U Prvom svetskom ratu je gospodar rata, koji je sada bez pogovora doputao da ga nazivaju "najveim vojskovoom svih vremena", lino iskusio mesecima dugu pozicionu borbu. Sada je za samo est meseci "iskonski neprijatelj" bio savladan. Potpisivanje povelje o kapitulaciji, 22. juna 1940. u umi kod Kampiona, za Hitlera je bio "najsreniji dan" u njegovom ivotu. Konano je izgledao nadmono naspram kolebljivih generala.

HITLEROVI RATNICI - Erih fon Mantajn - Kurska bitka prevaga u Drugom svjetskom ratu
inilo se da je Crvena armija nesavladiva - kao neka stalno narastajua hidra. Mantajn je insistirao na skraenju predugakog fronta.

Mantajnova grupa armija bila je na liniji fronta, dugakoj do 900 kilometara, stalno izloena napadima. Gebels je 19. oktobra 1943. u svom dnevniku jasno formulisao: "Mantajn je sve drugo samo ne pristalica nacional-socijalistikog reima ***************************************** Posle tenkovske bitke kod Kurska, inicijativa je nepovratno prela na stranu Crvene armije. Mantajnova grupa armija bila je na liniji fronta, dugakoj do 900 km, stalno izloena napadima. Skoro svakodnevno su nastajala krizna arita, delovi fronta su morali biti zatvarani. Ali svaka zatvorena rupa je otvarala novu. inilo se da je Crvena armija nesavladiva kao neka stalno narastajua hidra. Mantajn je insistirao na skraenju predugakog fronta. Hitler je ostao pri svom: ni korak nazad, samo drati, drati drati... Stalno se meao u komandovanje grupom armija "Jug". im bi Mantajn hteo da ga vojnim razlozima uveri, on bi u razgovor uvodio privredne i politike nunosti. Tim povodom e Mantajn rezignirano: "Protiv te dijalektike ne mogu nita". U avgustu 1943. je protestovao kod Vrhovne komande armije: "Ako firer veruje

da ima boljeg vrhovnog komandanta, koji ima bolje ivce, pokazuje vie inicijative, pronalazi bolju ispomo, jasniju viziju, onda sam rado spreman da se sa svog mesta povuem. Ali sve dotle dok se nalazim na ovom poloaju moram imati priliku da upotrebim sopstvenu glavu". Ponovo je pokuao da priblii Hitleru ideju o jedinstvenoj vrhovnoj komandi na Istonom frontu, i naspram dramatine situacije nije vie prezao da sebe predloi kao kandidata za mesto vrhovnog komandanta Istoka. "Ako biste, moj fireru, pri tom mislili na mene lino, glavom vam jemim da u front stabilizovati". Umorni od ratovanja Hitler je odgovorio da samo on moe ovladati neposlunou generala. Mantajn je razoarano zapisao u svoj dnevnik: "Nema vie sumnje u ozbiljnost situacije i da su trupe na kraju... Po ko zna koji put sam objanjavao Vrhovnoj komandi armije da to vie tako ne ide... ovek se umori ne samo od stalne borbe sa Rusima ve i od borbe protiv ne - elimo - videti one gore." Hitler se jo uvek drao Mantajna. Meutim, oni koji su traili njegovu smenu postajali su sve glasniji. Od Staljingrada, kada je Mantajn smatrao da je snabdevanje opkoljenih trupa iz vazduha nemogue, Gering mu je postao protivnik, i u zagrljaju sa Himlerom i Gebelsom je u feldmaralu video novi centar vojne moi, nanjuivi u njemu potencijalnog protivnika u borbi za Hitlerovu naklonost. Ministar propagande Jozef Gebels uoio je ve u aprilu 1943. da je Mantajn u oblastima u koje se bio povukao uveo "humaniji tretman prema stanovnitvu". Gebels je to 19. oktobra 1943. u svom dnevniku jo jasnije formulisao: "Mantajn je sve drugo samo ne pristalica nacional-socijalistikog reima. Ali u ovom trenutku ne moemo nita preduzeti protiv njega jer nam je potreban; barem to firer tako tvrdi." Gebels je nepunih osam dana kasnije bio ubeen da je kod Hitlera konstatovao radosnu promenu raspoloenja: "Radi saniranja alarmantne situacije na Junom frontu firer sprema velike personalne promene... On hoe da na mesto general-feldmarala Mantajna postavi generalpukovnika Modela kome bi poverio komandovanje nad grupom armija." Ipak, i posle dva meseca Mantajn je bio jo uvek na svom poloaju. Gebelsovo nestrpljenje je raslo "to ga firer jo uvek nije smenio sa poloaja. Uopteno, on se zvao samo jo maral Unazad". Napetost izmeu Hitlera i njegovog feldmarala je sve vie rasla kako se Crvena armija sve brojnije pribliavala nemakim linijama na frontu. Hitler je 27. januara 1944. tokom zasedanja nacional-socijalistikih komandanata odranom u pozenskom dvorcu, upozorio feldmarale i generale sva tri roda Vermahta na poslunost i lojalnost za Mantajna je to bila "nepojmljiva" uvreda. Svom oficiru ordonansu, talbergu, Mantajn je to opisao da "nije mogao to vie da podnese", kada je, na kraju, Hitler poeo da mata o poslednjem boju tokom kojeg e uz njega stajati njegovi odani feldmarali. Hitler se doslovno vinuo u viziju kada ga je Mantajn, jednim dvosmislenim dobacivanjem, prekinuo: "Tako e i biti, moj fireru!" Skandal meu komandantima Hitler je reagovao negodujui: "Gospodine feldmarale, ne dozvoljavam da me prekidate tokom mog obraanja. Ni vi to ne biste dopustili vaim potinjenima". Skandal se zahuktao. U svom izvetaju o aktivnostima Hitlerov glavni autant je zapisao: "U kontekstu dobacivanja i razliitih napetosti u poslednje vreme se ponovo razmatra pitanje da se fon Mantajn zameni u njegovoj komandi". U stvarnosti se Mantajnovo dobacivanje jedva ulo, i nisu svi u sali to razumeli kao kritiku upuenu Hitleru. Mantajnovo dobacivanje se moglo razumeti samo kao mumlanje u prvom redu, priae Persi Ernst ram, koji je vodio Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta. Bez sumnje, ta sporna reenica je samo dolila vodu na vodenicu njegovih protivnika. Dok su Gebels, Gering i Himler nastavili da spletkare protiv feldmarala, koga su doivljavali kao suparnika, kriza na frontovima je dosegla razmere katastrofe. Zapadno od erkasija spremao se drugi Staljingrad. Crvena armija je opkolila est divizija sa ukupno 56.000 ljudi. Oslobaajui napadi su zastali. Tada je, bez prethodno pribavljene Hitlerove saglasnosti, Mantajn naredio da se izvri proboj. U noi 17. februara 1944. desetina hiljada nemakih vojnika, hrabrou oajnika, pregazila je sovjetske poloaje. Svojim samovoljnim postupkom Mantajn je spasao hiljade ljudskih ivota za sada. Hitler je odobrio Mantajnovu naredbu naknadno. "Najvei vojskovoa svih vremena" bio je sumnjiav prema svojim generalima. Pre svih prema Mantajnu, koji je u strunom smislu bio nedvosmisleno nadmoniji, ali i kao bivi intimni prijatelj fon Beka i Brauhia ostao mu je do poslednjeg trenutka sumnjiv.

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Na Staljingradu kraj njemakog pohoda

Iza Fridriha Paulusa bilo je deset i po godina ratnog zarobljenitva, kada je 26. oktobra 1953, na graninoj eljeznikoj stanici u Frankfurtu na Odri ponovo kroio na njemako tlo.

Deceniju prije toga okonala se bitka za Staljingrad. To je bio poetak kraja njemakog pohoda na Istok. Paulusovi vojnici nisu branili prag svoje domovine, ve su se kao osvajai nalazili u srcu druge zemlje ************************** Istoni Berlin, 26. oktobar 1953. U "Planu mera" Glavnog odeljenja I u Ministarstvu za dravnu bezbednost stoji: "U Frankfurtu na Odri objekat pozdravlja delegacija. Odgovoran: general-major fon Lenski. Zadatak delegacije jeste da preveze objekat putnikim automobilom do Berlina. U Berlinu sledi prijem u Ministarstvu u neltrase. Tamo e se prirediti zakuska, gde e uestvovati drugovi Matern, tof, Hofman, Maron, Miler, Homan, Deling, Korfes, Behler, Kesler i drugi. Posle zakuske usledie intiman razgovor izmeu objekta, ministra i general-potpukovnika Hajnca Hofmana i Vinenca Milera". "Objekat", kako je stajalo u internom "Planu mera" Dravne bezbednosti Nemake Demokratske Republike (NDR), nije bio niko manjeg znaaja nego general-feldmaral biveg nemakog Vermahta, Fridrih Paulus. Iza njega je bilo deset i po godina ratnog zarobljenitva, kada je 26. oktobra 1953, odmah iza jedanaest asova pre podne, na graninoj eleznikoj stanici u Frankfurtu na Odri ponovo kroio na nemako tlo. Paulus i Staljingrad Deceniju pre toga, 2. februara 1943. u 12 asova i 35 minuta, kod grupe armija "Don" nemakog Vermahta bila je prispela radioporuka. Ona je glasila: "Oblanost na visini od 5.000 metara. Vidljivost dvanaest kilometara, isto nebo, pojedinani mali oblaci, temperatura minus 31 stepen, nad Staljingradom magla i crveno isparenje. Meteoroloka stanica se odjavljuje. Pozdrav domovini". Dva dana pre toga okonala se bitka za Staljingrad. To je bio poetak kraja nemakog pohoda na Istok. Istorija ratova danas jedva da zna imena pobednika ove silovite bitke. ali ona zna ime gubitnika: Paulus. On je neraskidivo vezan za Staljingrad. Staljingrad: ta re u nemakom jeziku ne oznaava samo geografski pojam. Taj grad je postao simbol i legenda. On provocira slike koje se razlikuju od ugla posmatranja ljudi koji ih zamiljaju. Postoje mesta koja su povezana sa nesrazmerno vie rtava Auvic ili Hiroima. Postoje porazi Vermahta koji su imali veu strateku teinu Moskva, El-Alamejn, Kursk, Normandija. Ali taj grad, udaljen 2.000 kilometara jugoistono od Berlina, postao je sinonim propasti Vermahtovog uspenog modela "munjevitog rata". Najmanje 260.000 nemakih, italijanskih, maarskih i rumunskih vojnika nemake este armije bilo je tu u novembru 1942. opkoljeno od strane osam sovjetskih armija. Dva i po meseca kasnije, sovjetski vojnici su mogli da skupe oko 91.000 fiziki i psihiki potpuno iscrpljenih protivnika i da ih poalju na dug put u logore za ratne zarobljenike daleko iza linije fronta. Kada je mnogo godina kasnije bilo izdejstvovano njihovo putanje, ostalo ih jo 6.000 u ivotu. Od 23 generala koji su bili zarobljeni u Staljingradu samo se jedan nije vratio u Nemaku: general-pukovnik Valter Karl Hajc, koji je 6. februara 1944. umro u jednoj moskovskoj klinici usled raka eluca. Njihov vrhovni komandant, koga je tokom agonije armije Hitler unapredio u feldmarala, Fridrih Paulus, preiveo je zarobljavanje posle 14 godina, jedan dan i osam sati. Zbog Staljingrada je postao jedan od najkontroverznijih komandanata nemake vojne istorije. I posle vie od pola veka miljenja o Paulusu se razilaze: heroj, izdajnik, Hitleru odani general za izdrati, oportunista, ahovska figura u hladnom ratu, tragian lik? Bivi oficir ordonans este armije izvodi danas zakljuak: "Paulus bi mnogo toga izbegao da je sledio primer generala fon Hartmana". Firerovo mariranje Poto je njegova jedinica bila faktiki zbrisana, general fon Hartman, komandant 71. peadijske divizije, uputio se na prvu liniju

borbe odakle je, bez zakona, pucao na sovjetske napadae dok ga jedan hitac u glavu nije usmrtio. "Hteo sam da izbijem na Volgu i to ba u tano odreenom gradu. Sluajno se zove kao i sam Staljin", rezonovao je Adolf Hitler 8. novembra 1942. u minhenskoj pivnici "Birgerbrojkeler" pred "starim borcima" NSDAP-a: "Ali nemojte misliti da sam samo zbog toga tamo marirao... ve zato to se tamo nalazi jedno izuzetno vano uporite... koje sam hteo da zauzmem". A zatim je lagao: "Znate, mi smo skromni, mi ga, naime, imamo." Oni ga nisu imali, niti e ga imati, to "uporite". Do samog kraja Crvena armija je ogoreno branila mostobran irok nekoliko stotina metara na severnoj obali Volge u Staljingradu. Sovjetska 62. armija, 75.000 pripadnika Radnike milicije, 7.000 omladinaca komsomolaca i bezbroj ena zadrali su borbeno najjau vojnu jedinicu nemakog Vermahta. esta armija se ipak istakla kao osvaja glavnih gradova: Varave, Brisela i Kijeva. Staljinova naredba br. 227 bila je nedvosmislena: "Ni korak nazad..." Trupe NKVD-a su je sprovele u ivot. Pet meseci je besnela ubitana borba za svaku kuu i svaku ulicu, za pristanite, za obalu Volge, glavnu elezniku stanicu, fabrike borba koju, po oceni Artura mita, naelnika generaltaba este armije, "jo niko od uesnikih trupa u ovom ratu nije doiveo". To je bila klanica dok sve nije otilo u paramparad. Staljingrad je postao sporan mit herojskog vojevanja i "radosnog" samortvovanja. Bio je, prema Hitlerovom armijskom autantu, majoru Gerhardu Engelu, proglaen "svetinjom" i poreen je sa velikim antikim bitkama, poput onih kod Kane i Termopila. Ali pakao Staljingrada nije bio bitka kod Termopila, niti je u poslednjem trenutku u in general-feldmarala unapreeni Paulus bio moderni Leonid. Njegovi vojnici nisu branili prag svoje domovine, ve su se kao osvajai nalazili u srcu druge zemlje.

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Predaja feldmarala Paulusa Rusima udarac Hitleru
Robna kua u kojoj je bila smjetena komanda 6. njemake armije u noi 31. januara 1943. bila je blokirana. Tokom jedne razmjene vatre sa straom armijskog taba 31.1.1943. doao je iz podruma lini Paulusov autant, pukovnik Adam, sa izjavom da njemaka komanda eli da pregovara o predaji...

Paulus nije bio ovjek koji bi rizikovao karijeru otvorenim suprotstavljanjem Hitlerovim odlukama. Napad na Rusiju smatrao je politikom odlukom u koju se vojnik ne treba mijeati. *************** ...A feldmaral nije pao u borbi borei se rame uz rame sa svojim trupama, ve je sa svojim oficirima otiao u zarobljenitvo. Kraj je pre bio banalan. U zavrnom izvetaju sovjetske 64. armije upuenom vrhovnoj komandi stoji: "Uvee 30. januara delovi armije, koji su vodili tvrdokornu ulinu borbu sa junim neprijateljskim grupacijama, prodrli su u centar Staljingrada. 38. mot. streljaka brigada je u sadejstvu sa prodiruim 329. pionirskim bataljonom, prema Trgu palih boraca, naila na posebno tvrdokoran neprijateljski otpor, pruan iz dve zgrade u ulici Lomonosov. Na osnovu sasluanja jednog zarobljenika, koji je bio uhvaen prilikom osvajanja jedne od tih zgrada, proisteklo je da te zgrade predstavljaju uporita za prilaz centralnoj robnoj kui u ijim je podrumskim prostorijama bio smeten tab este nemake armije, skupa sa njenim komandantom. Robna kua je u noi 31. januara 1943. bila blokirana od strane delova 38. mot. streljake brigade i 329. pionirskog bataljona. Telefonske veze smo prekinuli. Tokom jedne razmene vatre sa straom armijskog taba 31.01.43. doao je iz podruma lini Paulusov autant, pukovnik Adam, sa izjavom da nemaka komanda eli da pregovara sa naom komandom." Od slave do propasti Vrhovni komandant i njegov naelnik taba, general-major Artur mit do tada su stalno odbijali pregovore. Na sovjetsku ponuda za kapitulaciju od 8. januara bilo je odgovoreno primedbom da e parlamentarci ubudue biti oterani vatrom.

Sada je autant armijske Vrhovne komande 6 (AVK), pukovnik Vilhelm Adam, iao zajedno sa ruskim parlamentarcem, zamenikom komandanta 38. motorizovane streljake brigade, porunikom Vinokurom, kroz podrumske katakombe jedne sruene robne kue u centru Staljingrada, da bi pregovarao o uslovima predaje jednog nemakog feldmarala. Fridrih Vilhelm Ernst Paulus, roen u hesenskom Brajtenau - Gershagenu 23. septembra 1890. godine... ... Dodue, Paulus nije bio ovek koji bi rizikovao karijeru otvorenim suprotstavljanjem Hitlerovim odlukama. On je bio vaspitavan kao vojnik, i bilo je u skladu sa njegovim razumevanjem vojnog poziva da politie odluke - a takvom je smatrao predstojei napad na Rusiju - posmatra kao oblast u koju se vojnik ne treba meati. Rajh koji je stvorio Adolf Hitler bio je u zenitu moi posle pobedonosnog pohoda na Francusku, a generaltabni oficiri Sekt - lahjer kole nisu nijednog trenutka sebe smatrali pozvanim da razmiljaju o spoljnopolitikim odnosima ili unutranjo-politikim problemima. Usred pripremne faze ofanzive na Istok, koja je prvobitno bila planirana za maj 1941, u martu se dogodio pu jugoslovenske armije uperen protiv namesnika Pavla i njegovog kabineta, naklonjenog silama Osovine. Time su vremenski rasporedi pali u vodu. Paulus je bio upuen u Budimpetu da sa ministrom rata i maarskim Generaltabom razmotri zajednike operacije protiv Jugoslavije. Hitler i vrh nemakog Generaltaba smatrali su Paulusa pogodnim da i kod Rumuna izvede vrlo delikatnu vojno-diplomatsku misiju, poto je uz besprekorne manire i poslovinu samokontrolu raspolagao, zahvaljujui njegovoj supruzi, i zanimljivim vezama sa sada saveznikom Rumunijom. Tako je, na primer, roak njegove ene bio dvorski maral kod kraljice majke Helene, nimalo naklonjene Nemakoj. Napad na Jugoslaviju Aprilski, na brzinu pripremljen, pohod protiv Jugoslavije i Grke, uz podrku Maarske i Rumunije, nije bio jedini razlog kobnog pomeranja operacije "Barbarosa". Uz obezbeivanje evropskog jugoistonog krila radi napada protiv Sovjetskog Saveza, Vermaht je bio vezan na jo jednom ratitu: posle vie poraza saveznike italijanske armije u Severnoj Africi, na molbu osovinskog partnera, Musolinija, postalo je neophodno da se poalje jedan nemaki pomoni korpus u Libiju. Komandant nemakih oruanih snaga u Africi postao je harizmatski general-potpukovnik Ervin Romel, fon Paulusov drug iz zajedniki provedenog vremena u Peadijskom puku 13 u tutgartu. Romel, tenkovski general sa iskustvom u munjevitom ratovanju iz Francuske, nije imao nameru da postavljeni zadatak reava defanzivno. Pre nego to je veina njegovih jedinica pristigla u luku Tripoli, on je ve sa svojim elnim jedinicama povratio skoro celu Kirenajku, zapadni deo Libije - dovodei time u opasnost snabdevanje jedinica. Uz sve prednosti koje je u Filmskim novostima propagandna mainerija Jozefa Gebelsa imala od udaljenog ratita - lanovima Vrhovne komande armije borala su se ela od briga: da li je pri razumnom planiranju, koje podrazumeva uzimanje u obzir ljudskih i materijalnih resursa, bilo mogue voditi dve ofanzive - jednu protiv britanskih oruanih snaga u Severnoj Africi, a drugu protiv dinovskog carstva na Istoku? Prema miljenju Franca Haldera, naelniku Vrhovne komande armije, severnoafriko ratite, a time i sredozemno, moglo je biti samo sporedno, ukoliko se eli ozbiljno krenuti protiv Sovjetskog Saveza. Ali svako ratite stvara svoje uslove, a lik poput "pustinjske lisice" Romela je skoro svakodnevno menjao situacije svojim vratolomnim napadakim operacijama. General-pukovnik Halder je 23. aprila 1941. zapisao u svoj dnevnik: "Zbog toga je neophodno da se stanje u Severnoj Africi to pre razjasni. Posle temeljnog razmiljanja sam odbio da lino avionom odletim dole. Ja ne mogu dole da se pojavim kao izviajni organ. Ako se pojavim dole, hou da imam pravo komandovanja. Vrhovni komandant armije je protiv toga izrazio sumnju istiui da je do potekoa dolo zbog italijanske vrhovne komande. Naravno da su razlozi druge prirode, pa je zato moda bolje poslati generalpotpukovnika Paulusa, koji je s Romelom u dobrim odnosima jo iz vremena zajednikog slubovanja i moda jedini ima priliku da svojim linim uticajem obuzda ovog poludelog vojnika."

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Ratna igra Barbarosa postala surova realnost
Iako je operacija "Tajfun" ula u istoriju kao najvea bitka u okruenju, napad na Moskvu je jadno zavrio. Famu o nepobedivosti Vermaht je zasvagda prokockao. Uz to se Hitler sve direktnije mijeao u strategijske mjere svog Generaltaba.

Hitler je donio Direktivu br. 41, prema ovoj direktivi sredini cilj njemake ofanzive bio bi da "se konano uniti ostatak postojee sovjetske odbrambene moi i da se osvoji to vie najvanijih ratnoprivrednih izvora energije... ***************************** U ranim jutarnjim asovima 22. juna 1941. ratna igra "Barbarosa" postaje realnost. Model "munjevitog rata", koji je nemaki Vermaht uspeno testirao na Zapadu, trebalo je da se potvrdi i u beskrajnim prostranstvima Sovjetskog Saveza. Posle poetnih uspeha od kojih zastaje dah ubrzo se pokazala fatalna mana operativnog planiranja: neoprostivo lakomisleno potcenjivanje linija snabdevanja, prostornih uslova i sovjetskih resursa. Kada je u novembru nastupila ruska zima iluzija o brzoj pobedi nad "dinom na staklenim nogama" je iezla. Pukla je Ahilova peta nemakog Vermahta razmaenog uspesima. Opremljena industrijskim potencijalom skoro jednog celog kontinenta, peadijske divizije su krenule u ruska prostranstva kamionima sto razliitih tipova. Belgijski rezervni delovi su bili neupotrebljivi za francuske trupne transportere. Nemaka municija se nije mogla koristiti u zarobljenim ekim mitraljezima. Nemaka temeljitost je toliko dugo poboljavala svaki prototip modernog borbenog tenka da do jeseni 1942. nijedan nije bio uao u serijsku proizvodnju. Bajka o munjevitom ratu Zimske uniforme su u "munjevitom ratu" smatrane nepotrebnim teretom. Iako je operacija "Tajfun" ula u istoriju kao najvea bitka u okruenju, napad na Moskvu je jadno zavrio. Famu o nepobedivosti Vermaht je zasvagda prokockao. Uz to se Hitler sve direktnije meao u strategijske mere svog Generaltaba. Peadijski kaplar iz Prvog svetskog rata smatrao je sebe pozvanim da odluuje o upotrebi oklopnih grupa i peadijskih bataljona, koji su sprovodili operacije 2.000 km daleko od Berlina. Generaltab, koji su stvorili fon arnhorst i Moltke, atrofirao je bez otpora vrednog panje u grupu egrta sa visokim inovima za ispunjavanje elja. U drugoj godini rata Hitler je hteo da odluku potrai u junom delu Istonog fronta. Cilj taktikih aktivnosti bila su kavkaska izvorita nafte u Bakuu, Groznom i Majkopu, jer je Hitler bio uveren da bi bez njih nemake oklopne armije izgubile svoju pokretljivost. Vie nije bilo rei o tome da se rat dobije, ve, pre svega, da se rat uopte nastavi. Ovakvo razmiljanje nije bilo nimalo udno - na umu se imala injenica da je od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. u Sovjetskom Savezu bilo izvaeno, skoro tri etvrtine potie iz regiona oko Bakua, daljih 16 procenata iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana; samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima Sovjetskog Saveza. Oigledno je da se Hitler spremao za jedan dugotrajan rat - rat protiv angloamerikih oruanih snaga opremljenih skoro neiscrpnim resursima. Posle stupanja Sjedinjenih Drava u rat, decembra 1941, situacija sa sirovinama bila je arhimedovska taka u diktatorovoj stratekoj raunici. Kada je krajem 1941. i poetkom 1942. prodor grupe armija "Jug" bio zaustavljen kod Rostova i kada je dotadanji vrhovni komandant este armije, general-feldmaral fon Rajhenau, preuzeo komandu nad grupom armija, nastupio je odluujui preokret u ivotu Fridriha Paulusa. On je, verovatno od fon Rajhenaua lino, bio predloen za njegovog naslednika. Sada je Paulus, unapreen u in generala oklopne trupe 1. januara 1942, dobio zadatak da komanduje borbeno najjaim sastavom nemakog Vermahta: estom armijom, osvajaem gradova. Velika firerova greka Ostaje nejasno ta je, najzad, Hitlera navelo da donese ovakvu personalnu odluku. Verovatno je, izmeu ostalog, hteo da obezbedi Rajhenauovu lojalnost. Sveta linija godina provedenih u slubi i slubeno napredovanje unutar trupe, u svakom sluaju je naruena i napravljen je pravi darmar. Paulus nije nikada samostalno komandovao pukom, divizijom ili armijom; poslednje generalsko mesto u trupi, odnosno na frontu, imao je godinu i po dana pre toga. Paulusov vodei oficir na obuci, ve spominjani general Ferdinand Hajm, smatrao je jo mnogo godina posle rata da je to bila Hitlerova neoprostiva personalna i politika greka to je Paulusu poverio armiju na Istoku. Paulus je bio uvek ovek pisaeg stola, ali ne i prakse.

Nekoliko dana posle imenovanja Fridriha Paulusa za komandanta este armije, iznenada je 15. januara 1942. umro feldmaral fon Rajhenau od posledica modanog udara. Od tog trenutka je grupa armija bila pod komandom feldmarala Fedora fon Boka, "vojnika bez boginje sree" - kako je jedan biograf nazvao pretpostavljenog novoimenovanog generala oklopnih trupa, Paulusa. Hitler e neto kasnije doneti Direktivu br. 41, merodavnu za letnju ofanzivu: prema ovoj direktivi sredini cilj nemake ofanzive bio bi da "se konano uniti ostatak postojee sovjetske odbrambene moi i da se osvoji to vie najvanijih ratnoprivrednih izvora energije... U svakom sluaju se mora pokuati stii do samog Staljingrada ili ga, u najmanju ruku, staviti pod dejstvo naeg tekog naoruanja, tako da bude eliminisan kao dalji centar industrije naoruanja i saobraaja." Tek posle uspenog zavretka te operacione faze trebalo je da usledi pravi prodor u prostor Kavkaza. Pre nego to se na to moglo i pomisliti, esta armija je, pod novim vrhovnim komandantom Paulusom, bila najpre uvuena u odbrambene borbe na junom delu istonog fronta. Borbe u rejonu Harkova armija je izdrala uz vetinu, sreu i sa relativno malim gubicima. One su pedesetjednogodinjem Paulusu donele Viteki krst, a ko je do tada bio miljenja da je za jednog generaltabnog oficira komanda na frontu veliki zalogaj, za sada je uutao.

HITLEROVI RATNICI - Fridrih Paulus - Nijemci se moraju odrei voe Raiha

Hitler poslao estoj armiji telegram u kojem je stajalo da je svojom borbom "dala istorijski doprinos u najsilovitijoj borbi u njemakoj istoriji"! Time je armija bila konano otpisana.

Elena Konstanc Paulus, supruga feldmarala koji se predao Rusima, stavljena je u porodini pritvor. Tek je oslobaanje koncentracionog logora Dahau, aprila 1945, okonalo njen put patnje ***************************** Odluujui prodor za unitenje ostatka este armije poeo je 22. januara 1943. Sada je izgledalo da se kraj stvarno primakao, i Paulus je molio Hitlera izmeu ostalog i protiv mitovog glasa da mu ovaj dopusti da naredi obustavu borbi. Kada je Hitler to odbio, nazvao ga je Mantajn da bi mu podneo istovetan zahtev, ali je i on dobio ut kartu: posmatrano sa stanovita asti, kapitulacija ne dolazi uopte u obzir. Uvee je Hitler poslao estoj armiji telegram u kojem je stajalo da je svojom borbom "dala istorijski doprinos u najsilovitijoj borbi u nemakoj istoriji"! Time je armija bila konano otpisana, i poslednji pokuaj "da se uredi umiranje" nije uspeo. I u tabu Armijske vrhovne komande 6 takoe su poeli primetni znaci raspadanja. Na godinjicu "dolaska na vlast", 30. januara, Hitler i Paulus su imali jo jedanput radio-vezu: "General-pukovnik Paulus fireru: Povodom godinjice dolaska na vlast esta armija pozdravlja svog firera. Zastava sa kukastim krstom se jo vije iznad Staljingrada. Naa borba neka bude primer sadanjim i buduim generacijama da ni u najbeznadenijoj situaciji nikada ne kapituliraju. Tada e nemaka pobediti. Hajl, moj fireru! Paulus, general-pukovnik". Uzaludne njemake rtve Hitlerov odgovor je glasio. "Moj general-pukovnie Paulus! Sa dubokom potresenou gleda nemaki narod na svoje heroje u tom gradu. Kao i uvek u svetskoj istoriji i ova rtva nee biti uzaludna. To Klauzevicevo priznanje ve e biti ispunjeno. Nemaka nacija tek sada shvata teinu borbe i dae najvee rtve. U mislima uvek sa vama i vaim ljudima, va Adolf Hitler". U sledeoj noi je poziv da se krene putem klauzevicke rtve uinio sto postotno sigurnim: imenovao je pedesetdvogodinjeg general-majora Fridriha Paulusa u in general-feldmarala. Nemaki feldmaral se ne predaje, on tone skupa sa svojim ljudima, glasila je Hitlerova raunica. rtva este armije je propagandno imala tek onda smisla ako ne bude vie preivelih. Kada su u jutro, 31. januara, u podrumu ruevine robne kue u centru Staljingrada izmeu naelnika taba sovjetske 64. armije i

komandanta 71. nemake peadijske divizije dogovoreni modaliteti predaje taba este armije, Paulus nije uestvovao u razgovoru. Apatino je oekivao kraj. Neposredno pred zarobljavanje je rekao svom tabnom oficiru: "Da, znam da je istorija ratova o meni ve sada donela svoj sud". U zapisniku o zarobljavanju od strane sovjetskih trupa stoji. "Na poziv general-majora Laskina da Severnoj grupi izda nareenje radi obustave pruanja svakog otpora, Paulus je objasnio da sa tom grupacijom nema vezu i da nije njen komandant. On je vee pre toga, posle govora rajhsmarala Geringa na radiju, odranog povodom godinjice preuzimanja vlasti, izjavio da vie ne komanduje trupama, da je civilno lice, i pri tom je imenovao odgovorne komandante za obe polovine obrua. Jedino to je od svih svojih potinjenih traio u sluaju da mora da se preda jeste da svi oficiri i vojnici moraju biti pod orujem dok ne napusti mesto gde se nalaze trupe. Posle njegovog odlaska sve ostaje na komandantima June i Severne grupe". To znai da je Hitler svojim radiogramom, koji je trebalo da pozove armijskog komandanta na herojsku smrt, u in feldmarala unapredio civilno lice, koje je, dodue, elelo i dalje da ima oruanu zatitu svoje armije, ali koje uopte nije uvidelo da treba hicem u glavu da se ubije. Kada je za to uo izgledalo je kao da je siao sa uma: "Kako neko moe gledati da njegovi vojnici umiru... Kako se onda moe predati boljevicima? Zbog toga oseam bol, jer je junatvo tako mnogo vojnika izbrisano od strane jednog jedinog beskarakternog slabia. U ovom ratu niko vie nee postati feldmaral". Put u zarobljenitvo Paulusov put u zarobljenitvo poetkom februara 1943. vodio je eleznicom do logora Krasnogorsk kod Moskve, u aprilu u manastir Susdal i u julu u generalski logor Vojkovo. Njegova pisma su velikim delom ostala sauvana. U poetku je njegova briga bila usmerena ka izgledu koji odgovara njegovom poloaju. Konano, feldmaral je dopao zarobljenitva sa oznakama generalpukovnika. Jedno od njegovih prvih pisama bilo je upueno vojnom ataeu nemake ambasade u Ankari: "Moj dragi Rode, pao sam u zarobljenitvo u stvarima koje su bile na meni. Zato Vas molim za uslugu da mi kupite neke stvari... (3) est pari epoleta sa oznakama feldmarala, (4) terensku generalsku apku veliine 58, (5) terensku uniformu (pitajte moju enu za onu koju sam naruio da mi se u Parizu saije)... Unapred Vam se zahvaljujem za Vau brigu i ostanite sa najboljim pozdravima. Va Paulus Moja adresa: Logor za ratne zarobljenike 27. SSSR, Paulus, 25.02.43." Nesumnjivo je i sovjetskoj propagandi bilo u interesu da Paulus brzo dobije svoje oznake ina. Na kasnijim fotografijama iz zarobljenitva moe se videti kao feldmaral. Dodue, samo maralsku palicu nee nikada dobiti, jer nju je firer uvek lino predavao. ...Savez nemakih oficira je pridobio Paulusa u trenutku kada su njegovi ciljevi postali iluzije. Crvena armija je stajala na istonim granicama nemakog Rajha, i Staljin ni u snu nije pomiljao da se tu zaustavi. Na nemakoj strani nisu imali nikakvog odjeka ni mnogi pozivi na kapitulaciju koje je Paulus potpisao. Rat se okonao bezuslovnom kapitulacijom.

HITLEROVI RATNICI - Ernst Udet - Vojna avijacija po Geringovoj komandi

Fric Sajler, finansijski direktor firme "Mesermit", naotren Udetovim nalogom da se reorganizuje proizvodnja, predoio je dokumenta koja su potvrdila da je Udet donio odluku na temelju falsifikovanih brojeva.

Ernst Udet je leao na krevetu u bademantilu obliven krvlju. U ruci je jo drao svoj meksiki kolt sa kojim je pucao sebi u glavu.

Oko njega se nalazio mete od boca konjaka i papira. Zato se ubio uveni Hitlerov inspektor Posle poetka pohoda na Rusiju, u leto 1941. Gering je zahtevao da se Luftvafe uetvorostrui. Neumorni Milh je predoio rajhsmaralu program koji je, u sigurnom saznanju o sujetnosti svoga efa, nazvao "Geringov program". Plan je ograniavao ovlaenje za njegovo sprovoenje na jednu osobu: Erharda Milha. I Gering je potpisao. Time je Milh nasledio generalnog inspektora jo za njegovog ivota. Ernst Udet je bio slomljen ovek. Jo jednom je Ingi Blajle polo za rukom da ga nagovori na leenje. Za to vreme su Gering i Milh u Ministarstvu vazduhoplovstva Rajha drugaije postavili skretnice. Milh je otpustio naelnika odeljenja Tehniko planiranje, ersiha, zamenivi ga Karlom Avgustom fon Gablencom. Udetov dugogodinji prijatelj, general-major Ploh, morao je da se uputi na Istoni front. Od generalnog inspektora je ostala smo titula. On je zavisio od Milhove milosti. Marioneta u Geringovim rukama. A on je pokidao konce. Falsifikati vazduhoplovaca U oktobru je u Ministarstvu vazduhoplovstva Rajha odrana poslednja odluujua sednica na kojoj je uestvovao generalni inspektor Ernst Udet. Suenju je prisustvovalo 50 radnika MVR-a. Fric Sajler, finansijski direktor firme "Mesermit", naotren Udetovim nalogom da se reorganizuje proizvodnja, predoio je dokumenta koja su potvrdila da je Udet doneo odluku na temelju falsifikovanih brojeva. Takav frontalni napad nije oekivao. Slutio je kako je do ovog sastanka dolo. I stvarno, jednim telefonskim pozivom Mesermit je dao Milhu municiju koja mu je bila potrebna da Udeta konano sredi. Mesermit, Milh i Gering su ovaj finalni sud inscenirali. "Bilo bi pristojnije da ste mi to ranije ispriali", mucao je Udet bespomono. To je partija aha, gospodine Udet. Ja samo povlaim drugi potez po redu", uzvratio mu je Sajler hladno. Milh je predloio da odlete na "nekoliko dana oporavka" u Pariy, "da bi ponovo uspostavili prijateljske odnose", kako je on to formulisao. Utivi neprijatelj je jo uvek uvao glanc. U dogovoreni dan putovanja Ernst Udet je ve bio mrtav. U talupener aleju se 16. novembra 1941. javio Erih Bajer, Udetov mehaniar iz srenih dana. Sluajno se zatekao u Berlinu. Bilo bi lepo da se nau i popriaju o starim vremenima. Ernst Udet se obradovao i naruio taksi da to bre ode po prijatelja. "Da ste ba danas doli", mumlao je zamiljeno otvarajui vrata. Tokom zajednikog ruka bilo je skoro kao pre. Udet je bio mirniji nego proteklih dana, priao je o Africi, o Grenlandu, o letenju. Poto se Bajer pozdravio, obratio se sumorno Ingi Blajel: "On se nee vie vratiti. Neu ga vie nikada videti." Tada se skljokao grei se od plaa. "Danas smo poslednji put zajedno. Sutra e biti udovica." Inga Blajel je pokuavala da ga smiri. Postavljena je veera, patka, crveni kupus, trudla od jabuka. "Jue je patkica bila jo iva. To se dogaa mnogima. Danas su jo ivi. Sutra su mrtvi." Udeta nije bilo mogue odgovoriti: Neu vie. Neu vie da testiram bombardere i da gledam filmske novosti." Gospoa Blajle ga je nagovorila da prihvate poziv prijatelja. "Sutra neete vie videti iku", pevao je deci. Odvezao je Ingu do njenog stana. Odatle je otiao u Tempelhof. Tu je Kurt nitke, koga je Udet zapoljavao kao mehaniara, majstorisao na nekom modelu aviona. On se i danas sea kako se Udet popeo u svoj stari Fh-104, omiljeni avion. Iz bara je uzeo bocu konjaka i pio je. Kada se oprostio od nitkea, uzeo je pare crvene krede iz depa na grudima i stavio je u dep. Sledeeg jutra se Inga Blajle stresla kada je zazvonio telefon. Uzela je vezu, Udet je bio kraj aparata. Uveravala ga je da e za doruak biti kod njega. "Ne, nemoj dolaziti, prekasno je. Ingice, nikoga nisam vie voleo od tebe. Kai Piliju Kerneru da e u ormanu nai moj testament." Tada je ula pucanj. U talupener aleji se za dorukom prepao domarski brani par Peters. Brzo su jurnuli uza stepenice do Udetove sobe gde su naili na zakljuana vrata. "ta sada? Otvoriti, otvoriti! Zajedno smo uli, i on je tu leao..." Udet die ruku na sebe Ernst Udet je leao na krevetu u bademantilu obliven krvlju. U ruci je jo drao svoj meksiki kolt sa kojim je pucao sebi u glavu. Oko njega se nalazio mete od boca konjaka i papira. Utom je stigla i Inga Blejle. Domaica je vrtela glavom: "Nije vie iv, samo je jo roptao." Sada je sve ilo jedno za drugim. Udetov

autant, pukovnik Pendele, pojavio se sa lekarom. Dojurio je dravni sekretar Pili Kerner. Bie da je on zapazio crveni natpis na uzglavlju kreveta. "Gvozdeni, ti si me izdao!" Ljudi su brzo izbrisali natpis sakupivi i ostale cedulje rasute po sobi. Zakleli su se da ute. Znaenje poslednjih rei Ernsta Udeta nije se nikada moglo stvarno odgonetnuti i tim pre su davale povoda za nagaanje. Radilo se o "Jevrejima" Gablencu i Milhu, "Inge, zato si me napustila"?", optuio je svoju ivotnu saputnicu. Teke psovke na krevetu i zidovima morale su biti to pre uklonjene. U pometnji je Udet stavio taku na svoj ivot ostavivi svoje okruenje sa oseanjem krivice. Ali on je pao na samom sebi i svom vremenu. Ernst Udet nije bio pripadnik otpora kao pilot Haras u avoljem generalu. Njegova odbojnost prema reimu iscrpljivala se uglavnom u dosetkama i izrekama po kasinama. Iza maske podrugljivca skrivao je gaenje prema ivotu koji se kretao strojevim korakom. Vojni istoriar Horst Bog naziva Udeta "najpoznatijim Geringovim promaajem na polju podele funkcija". On je bio pogrean ovek na pogrenom mestu. A ipak ga je prihvatio dobrovoljno i do poslednjeg trenutka ga branio. On je postao Hitlerov ratnik za vreme naoruavanja Luftvafea, "munjevitog rata" u godinama 1939. i 1940. i "vazdune bitke za Englesku". Svoju najvaniju ulogu je odigrao na polju propagande.

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kanaris - Njemaka mornarica nejaka za Britance

Poveanje broja bojnih brodova od strane Alfreda fon Tirpica imalo je sada katastrofalne posljedice: kajzerska mornarica je bila prevelika da bi Britancima bila prijatelj, a jo uvijek previe mala da bi mogla da je pobijedi.

Na istoku je palo "utvrenje" Kenigsberg, na zapadu je bjesnjela bitka za Rursku oblast. Ameriki tenkovi su bili nadomak Elbe ************************ Tog 9. aprila 1945. hiljade njih e ostati bez ivota. Na istoku je palo "utvrenje" Kenigsberg, na zapadu je besnela bitka za Rursku oblast. Ameriki tenkovi su bili nadomak Elbe. U Flosenbirgu i mnogim drugim logorima smrti jo uvek je bezbroj ena i mukaraca umiralo na vealima i ispred zida za streljanje, sistematski planiranim izgladnjivanjem i u gasnim komorama. Zloinci su uklanjali svedoke. To je posebno vailo za pet ubistava u svitanje u Flosenbirgu. Hitler ih je bio lino naredio tokom jednog od svojih ludakih napada besa. Time je povukao u ponor oveka kome se dugo vremena divio. oveka koji je u istoj meri kreativno vodio rat za tiranina, koliko se borio da sebe i Nemaku od njega oslobodi: naelnik Tajne slube Treeg rajha -admirala Vilhelma Kanarisa. Kanaris "mali admiral" Kao retko koji ovek na vlasti u Hitlerovoj diktaturi bio je kontroverzno ocenjivan kao "mali admiral". Niko posle rata nije bio toliko oboavan i toliko politizovan. Da li je stvarno bio "izdajnik" koji je "na hiljade nemakih vojnika poslao u smrt", kako je to izrazio jedan od njegovih ranijih biografa. Ili ipak u prvoj liniji Hitlerov efikasan pomaga, prema jednoj skorijoj oceni, povezan "sa bezbroj niti sa reimom"? Da li je aparat svoje tajne slube vodio kao "genijalni naelnik", kako je to smatrao ef CIA, Alan Dals, ili ipak tako "diletantski", kako se kasnije rugao naelnik Savezne obavetajne slube, Rajnhard Gelen ("Kanarisovo porodino drutvo sa ogranienom odgovornou")? Da li je stvarno delovao kao "pokrovitelj i mozak otpora", kako to ele da vide pripadnici Tradicionalnog kluba bivih pripadnika Uprave, ili je ipak ostao ovek koji okleva, "ovek koji nikada nije pronaao put ka slobodi delovanja"? Da li je bio Hitlerov pomaga ili njegov protivnik? Ili istovremeno i jedno i drugo?

Nesporno je da su Kanaris i njegov saradnik, Hans fon Donani, Jevrejima i drugim progonjenima omoguili bekstvo u neutralno inostranstvo sredstvima tajne slube. Na stotine ljudi je spaseno od sigurne smrti. Neki od njih su zahtevali da se u izraelskom Memorijalnom centru holokausta, u Jad Vashemu, oda poast njihovom spasiocu Donaniju proglaavanjem za "pravednika meu narodima". Zahtev je bio odbijen. On je bio suvie protivrean da bi mu se odala poast. Nijedna kasarna u Nemakoj ne nosi ime admirala Kanarisa. Za heroja nije nikada bio podoban, ni kada je bio na vrhuncu slave kao naelnik Tajne slube Treeg rajha ni u Adenauerovoj eri, kada su pripadnici otpora postajali svetli likovi. ak i u proslavljenom filmu o Kanarisu, sa O.E. Haseom u glavnoj ulozi, tragika pobeuje nad herojskim. ivotni put idola bio je previe krivudav. Ima previe "senki" oko tog oveka, kako rezimira njegov biograf, Hajnc Hene. Tri zakletve Kada je Vilhelm Kanaris 1. januara 1935. tano na svoj etrdeset osmi roendan, bio postavljen za naelnika Uprave inostranstvo, Abver, ve je tri decenije bio vojnik. Poloio je tri zakletve: Kajzeru, republici i fireru. Doiveo je svetle visine i mutne doline nemakog vojnog stalea, vie puta je tesno izbegao smrt i verovao je da je na mestu komandanta utvrenja u baltikom gradiu Svinemindeu zapravo doao do kraja lestvice u svojoj karijeri. Bio je oenjen, imao je dve kerke kolskog uzrasta, slovio je za pasioniranog jahaa i talentovanog kuvara iz hobija. Jedva da je slutio zato je ba on trebalo da se useli u kancelariju naelnika u sporednoj zgradi Ministarstva odbrane Rajha, kao naelnik one male uprave koja je trebalo da uhvati prikljuak na tradiciju vojne tajne slube, koja je Versajskim ugovorom bila prinuena na apstinenciju. Mrani hodnici zgrade na Tirpicuferu bili su mu dobro poznati. Tu je kao autant prvog ministra odbrane Rajha, Noskea, odravao kontakte sa frajkorima. Jo uvek je sanjao o "lepim vremenima"u borbi protiv "crvenih". Kao stari mornariki oficir takoe je znao da je ovde carski admiral Alfred fon Tirpic za svog gospodara snevao san o gvozdenoj pomorskoj sili - onom nacionalnom ludilu kojim je bio zahvaen i mladi Kanaris i zbog kojeg je, protiv volje njegove porodice, obukao mornariku uniformu. Sa Tirpicom je sve i poelo. Plima novinskih lanaka, letaka i broura, blagonaklonih prema mornarici i dirigovanih i plaenih od strane admiralove Uprave mornarice, stigla je i do duisburkog gimnazijalca Vilhelma Kanarisa. Uskoro je bio preokupiran samo eljom da otadbini slui na moru. Ali otac, dobrostojei poslovni ovek iz eline industrije Ruske oblasti, koja je bila u usponu, eleo je da svog najmlaeg sina radije vidi u konjici. Ali glava porodice umire usled modanog udara, i put za Vilhelma je bio slobodan. Carski kadet je postao 1. aprila 1905. Uprkos neto slabijoj fizikoj grai, brzo je napredovao. Njegov prvi komandant je 1908. dao sledeu ocenu: "Obeava da e postati dobar oficir, im stekne vie sigurnosti i samopouzdanja". U trenutku izbijanja Prvog svetskog rata Kanaris je obavljao dunost porunika na krstarici "Drezden", koja je operisala u junom Atlantiku. Radio-poruka Komande mornarice stigla je 31. avgusta 1914. do broda: "Rat krstaricom voditi shodno pravilima mobilizacije." Na brodu su svi znali da je ovo nareenje bilo ravno potapanju: trgovinski rat protiv Britanske ratne mornarice, najmonije flote na svetu - i to bez baze flote na junom Atlantiku

HITLEROVI RATNICI - Vilhelm Kanaris - Zakasno pokret otpora protiv esesovaca

U ludakom svijetu svog bunkera, ispod berlinske rajhskancelarije, Hitler vidio obrise ogromne zavjere protiv njega i njemake konane pobjede. Van sebe od bijesa, naredio je "unitenje zavjerenika"

Presuda Kanarisu, Osteru, Bonheferu i jo dvojici drugih glasila je: smrt vjeanjem. Lunding, Danac iz susjedne elije, uo je te noi jo jednom Kanarisove signale: "Tokom posljednjeg sasluanja slomio nos. Ako preivite, pozdravite moju enu". U svitanje

sljedeeg dana izvrene su presude ********************************* Ni prve Kanarisove slubene radnje na Tipicuferu nisu ba davale povoda slutnji da tu sazreva glava pokreta otpora. Novi naelnik se uinio svojim saradnicima "prilino staro i istroeno". Izlizana bluza uniforme, povijeni hod i njegov "aljkav stil" izazvali su razoarenje. Uz to su dole nacional-socijalistike parole, koje je Kanaris, za razliku od borbenog Paciga, skoro molitveno umeo da ponovi. "Oficir mora iveti nacional-socijalizam", poduavao je svoje naelnike grupa i upozoravao da "apolitino delovanje u nacional-socijalistikoj dravi predstavlja sabotau i zloin". U ophoenju sa SD i Gestapoom zahtevao je obaveznu "drugarsku saradnju". Posljednja etapa ivota Drugi ovek SS-a, Kaltenbruner, stajao pred Hitlerom pokazujui mu obeleena mesta iz beleaka nekadanjeg naelnika Abvera. Diktator je trenutno Za Kanarisa je poela poslednja etapa njegovog ivota. Uprkos nevienoj brutalnosti, rukovodiocu istrage Valteru Hupenkotenu samo je povremeno polazilo za rukom da unese svetlo u zaveru. Pre svega, naelnik Abvera se pokazao kao tvrd orah. Jo jednom je blesnulo staro uivanje u igri senki. Koliko god da su ga tamniari pritiskali, bilo da su ga jakim svetlom nou ometali u spavanju ili ga primoravali da riba zatvorske hodnike admiral je ostao zagonetan kao Sfinga. U pogledu Osterovih planova izjavio je u zapisnik "da u svim tim stvarima nikada nisam video ozbiljna razmiljanja. Za mene nije bilo sumnje da bi svaka promena vlade tokom rata bila shvaena kao udarac noem u lea i da bi potresla unutranji front". Dokumenta pronaena u Donanijevom kancelarijskom ormanu za njega predstavljaju samo obavetajni "materijal za igranje". Uz ovakve izjave, bivem naelniku Abvera nije moglo da se sudi. Usled nedostatka dokaza bio je poteen optunice pred Narodnim sudom. Tokom estokog bombardovanja 3. februara 1945. bio je pogoen i SS zatvor u berlinskoj Ulici princ Albert. Tom prilikom su bili pogoeni i delovi bloka sa elijama. Na to je ef Gestapoa, Miler, naredio da se poznati zatvorenici premeste u oblasti bezbedne od bombardovanja. Kod Kanarisa se javila nada: ako ga sada SS odvodi na sigurno, onda oigledno ele da ostane iv, moda kao runa zaloga za pregovore sa pobednicima. Zatvorenici su autobusom bili prebaeni u kontracioni logor Flosenbirg. Kanarisu je dozvoljeno da umesto zatvorenike odee nosi svetlo odelo. Zatvorenik iz susedne elije, danski obavetajni oficir po imenu Hans Lunding, postao je hroniar admiralovih poslednjih dana. Kuckanjem o zid razmenjivao je informacije sa Kanarisom. U poetku su signali iz elije 22 zvuali optimistino, jer pribliavanje fronta nije ostala tajna ni za zatvorenike u Flosenbirgu. Ali tada se dogodila nezgoda. U jednom podzemnom bunkeru Vrhovne komande armije u Cosenu, juno od Berlina, oficiru su poetkom aprila 1945. naili na elini orman koji je sadravao udna dokumenta. To su bili tomovi legendarnih Kanarisovih dnevnika. Malo zatim je stvorio sebi sliku. U ludakom svetu svog bunkera, ispod berlinske rajhskancelarije, video je obrise ogromne zavere protiv njega i nemake konane pobede. Van sebe od besa, naredio je "unitenje zaverenika". Kanaris pred sudom U zgradi komande koncentracionog logora Flosenbirg, 8. aprila se okupio preki sud, koji je trebalo da prui pravni oblik Hitlerovom nareenju. Predsedavajui sudija je bio esesovac Oto Torbek a tuilac rukovodilac istrage, Hupenkoten. U osam sati uvee Kanaris je izveden pred taj "sud", koji se nije obazirao ni na nacional-socijalistiki reim neprava. Ali, ak i suoen sa sigurnom osudom, nije hteo da se preda. Hupenkoten je kasnije opisao da je Kanris "jednu taku optube govorom razbio, samo da bi spasao glavu. S njim smo imali velikih tekoa". Tada je Torbek pozvao Ostera, koji je ve bio osuen na smrt. Stari Kanarisov prijatelj je strastveno protivreio, naravno da je uestvovao u planiranju prevrata, pa zajedno smo radili. Admiral je ostao tvrdokoran: "Daj da ti objasnim, ja sam se samo pretvarao". Oster: "Ne, to nije tano. Ne mogu izjaviti nita drugo osim onoga to znam. Ja nisam propalica". Kada je sudija jo jednom upitao Kanarisa da li je optunica protiv njega nepravedno podignuta, tiho je odgovorio sa "ne". To je bila finalna ispovest za pokret otpora. Od svog imenovanja za naelnika tajne slube stalno je izbegavao da se do kraja izjasni. Sada je to uinio pomogavi sebi da se konano iskupi. Pokuao je da istovremeno svira na vie klavijatura i tako je nepovratno upao u rascep izmeu poslunosti i morala, patriotizma i humanosti. Istovremeno sluiti dobru i zlu u tom iznuenom poloaju se potroio. Bez njega mnogi ljudi ne bi bili spaseni, pod njegovom komandom je i suvie ljudi izgubilo ivot. Koju bi alternativu imao? Vie hrabrost, koju je imao njegov prijatelj Oster, znailo bi brzi kraj. Nesrenim otporaima i hrabrim spasiocima ne bi ostalo mnogo vremena. Kanaris je istrajao na svom mestu, i po cenu da se spusti do granica nemoralnog. On i mnogi drugi iz carskih

vremena shvatili su to kao slubu otadbini, ne kao pomo Hitleru. Do poslednjeg trenutka su bili u zabludi. Presuda je glasila: smrt veanjem. Lunding, Danac iz susedne elije, uo je te noi jo jednom Kanarisove signale: "Tokom poslednjeg sasluanja slomio nos. Ako preivite pozdravite moju enu". U svitanje sledeeg dana izvrene su presude na Kanarisu, Osteru, Bonheferu i jo dvojicom drugih rtava. Hans fon Donani je pre toga ve bio ubijen u Zaksenhauzenu. Nekoliko dana kasnije u logor su ule amerike trupe. (Kraj)