N. Havelka i dr. (1998).

Metode i tehnike socijalnopsiholokih istraivanja, Beograd: Centar za primenjenu psihologiju Drutva psihologa Srbije

GLAVNE FAZE ISTRAIVAKOG PROCESA UVOD

Izrazima "istraivanje" i "istraivaki proces" oznaavaju se veoma razliiti sklopovi aktivnosti, i to ne samo u razliitim naukama nego i u istoj naunoj oblasti. U pokretanju, organizovanju i realizovanju istraivanja neposredno i posredno uestvuju mnogi akteri; njihove uloge nisu uvek do kraja jasno definisane, one se delom formiraju u toku samog istraivanja. Na sadraj, ciljeve i zadatke istraivanja svaki od uesnika gleda ne samo iz zajednike ve i iz sopstvene perspektive. Rezultati istraivanja imaju viestruko znaenje, razliite neposredne i posredne implikacije, i mogu biti izloeni na razliite naine. Posmatrana iz due vremenske perspektive, nauna istraivanja su kontinuirana delatnost koja se, ma koliko danas bila razvijena i efikasna, prua u nedogled. Dok stalno iskrsavaju nova pitanja koja trae nove odgovore, raniji odgovori se aktivno proveravaju i preispituju. Bavljenje postojeim odgovorima moe biti motivisano skepticizmom, tenjom ka veem stepenu parsimonije, nastojanjem da se racionalizuje praksa ili da zadovolji vie kriterijume. Nauka se bavi i sama sobom: zdrava skepsa proima svakog naunika, onog koji tek ulazi u nauku i onog koji je u njoj proveo ceo ivot. Ta upitnost i samoupitnost nauke izvor su ne samo njene vitalnosti nego u prvom redu njenog progresa. lako po definiciji produkuje objanjenja, tumaenja, "uenja" o raznim pojavama, u naelu, nauka ini sve da ni sa jednog problema, reenog ili nereenog, ne skine znak pitanja; njena unutranja struktura i logika ine je imunom na dogmatizam. Ako se i pojavi, dogmatizovanje nauke dolazi iz vannaunih izvora, kao to su npr. ideoloko instrumentalizovanje nauke od strane centara drutvene moi ili utilitarni interesi pojedinih naunika, naunih institucija i asocijacija. Pitanja koja problematizuje i na koja nastoji da odgovori metodologija naunog istraivanja neposredni su izraz potrebe nauke da se bavi sama sobom, da spozna svoje bazine mehanizme i da ta saznanja privremeno kodifikuje kao optimalni nauni postupak 1 kao standard za evaluaciju istraivanja. I kad je najefikasnija, nauka ne smatra sebe savrenom niti svoje podruje izuenim. Uvek je zaokupljena novim istraivanjima. Povod za istraivanje je postavljanje jednog ili niza pitanja na koja se oekuju valjani, pouzdani, objektivni, potpuni, precizni i sl. odgovori. Sva pitanja koja mogu da postave naunici i drugi ljudi ne postaju predmet istraivanja, ili to bar ne postaju odmah. NA NEKA PITANJA VE POSTOJE ODGOVORI. Nije ni racionalno ni saznajno produktivno reavati reene probleme. Nekad je dovoljno da se sa pitanjem obratimo ekspertu i da doemo de reenja problema s kojim smo se suoili. Ni najiskusniji strunjaci ne moraju "napamet" znati sve postojee odgovore, pa ak ni one sa kojim su se nekada ve sreli. Sasvim je, meutim, izvesno da se prava strunost ogleda u poznavanju izvora odgovora na razna pitanja i u sposobnosti da se ti izvori efikasno koriste, da se u njima brzo i tano pronau relevantni odgovori ili reenja. NA NEKA PITANJA ODGOVORI SU MOGUI I BEZ NOVTH ISTRAIVANJA. U stvari, malo je pitanja na koja postoje ve pripremljeni, sasvim gotovi i u tanine artikulisani odgovori. Ono to se moe nai u raznim izvorima to su vie ili manje relevantni podaci, formulisani nalazi, provereni zakljuci, razraeni postupci i sl. Analizom, povezivanjem 1 1

DRUGI DEO

reinterpretacijom te postojee grade strunjak moe doi do odgovora ili reenja koje mu je potrebno. Ta sekundarna analiza postojeeg materijala je takoe jedna specifina vrsta istraivanja, u principu veoma ekonominog i efikasnog. NA NEKA PITANJA ODGOVORI MOGU BITI NEPOELJNI SA STANOVITA INTERESA POJEDINIH CENTARA DRUTVENE MOI. Mnoga zapaanja i iskustva su ljudima zagonetna. Ako je neto opaeno ili doivljeno kao zagonetka. spontano poinje i proces odgonetanja. U prolosti su mnoge zagonetke na koje je ljudski um nailazio u prirodi i drutvu bile tabu, njihovo odgonetanje je bilo opasan posao. Istorija nauke pokazuje da su se mnogi naunici suoili sa tekim iskustvima zato to su se odvaili da istrauju takve pojave. Neki su to platili gubitkom poloaja ili slobode, a neki progonstvom ili ivotom. Tabuirane zagonetke postoje i danas, u nekim drutvima ih je vie u nekim manje, negde su zabrane izriite a negde skrivene ali zato ni malo manje odlune i otre. Ako se moe rei da su do danas skinuti svi tabui sa prouavanja prirodnih pojava, to se ni izbliza istoj meri ne moe tvrditi za prouavanje drutvenih pojava. Glavni izvori otvorenih ili maskiranih zabrana su vladajua ideologija, tradicionalna shvatanja i norme, grupni interesi, negativan odnos prema nauci uopte a posebno kada ulazi u domen socijalnih interesa i socijalne kontrole, kada insistiranjem na objektivno utvrenim injenicama dovodi u pitanje sliku koju neko drutvo ima o sebi i sl. Jednom reju, svi vidovi drutvenog ili personalnog konzervativizma izazivaju podozrenje prema nauci, posebno prema onoj koja svoja istraivanja temelji na pozitivistikoj metodologiji. Maskirane zabrane su najopasnije. One nisu nigde normativno formulisane, te je njihova primena stvar volje i kulture onih koji su u poziciji da na razne naine, esto veoma represivne, sputavaju istraivae. Poto se bavi problemima iz sfere socijalnog ponaanja ljudi, socijalna psihologija se takoe suoava sa tekoama te vrste. Na neka pitanja odgovori su poeljni, s tim da se dre u tajnosti kako bi bili u funkciji interesa onih koji su omoguili realizaciju istraivanja. Istraivanje problema koji se odnose na strateka pitanja neke politike, privredne ili vojne organizacije, ili bilo kojeg uesnika u nekom znaajnom kompetetivnom procesu, u funkciji su ne samo unapreenja delatnosti koja je u pitanju nego i obezbeenja tzv. "komparativne prednosti". Takvi projekti se poveravaju najkvalitenijim istraivaima do kojih se moe doi, dre se u strogoj tajnosti. Rezultati ostaju tajna, a procedure i tehnologija njihove primene su intelektualno vlasnitvo ("patenti", "licence", "autorstvo" i). Takvi intelektualni proizvodi imaju visoku cenu na tritu, gde se po pravilu pojavljuju tek poto se zavri udarni period njihovog primarnog korienja. I tada interesi njihovih vlasnika ostaju zatieni, a plasiranjem novih, usavrenijih reenja najbolje tite svoju poziciju. U oblasti privredne, vojne i kosmonautike tehnologije obavljena su ili su u toku mnoga istraivanja, koja uprkos svojoj zatvorenosti, predstavljaju znaajan doprinos razvoju nauke. Ona ima "uzgredne proizvode" koji se ne skrivaju, a posle nekog vremena se sa njihovih nalaza u celini ili delimino skida oznaka stroge poverljivosti. Kombinacija procene znaaja tih istraivanja i stepena njihove tajnovitosti dovodi do pojave specifinog vida "istraivanja" poznatog kao "pijunaa" npr. vojna, privredna ili neka druga NA NEKA PITANJA ODGOVORI NISU MOGUI. Nauka se razvija, sve ire i dubije zahvata pojave kojim se bavi. U naelu, ni jedno pitanje ne smatra potpuno bezpredmetnim, ali je mnogo toga jo uvek nepristupano sredstvima kojim nauka danas raspolae. Ako neke odgovore ne moe dati danas, verovatno e moi sutra. Ima, meutim, pitanja koja mue ili zabavljaju laike i strunjake, ali akademska nauka ih ne prihvata. NA NEKA PITANJA ODGOVORI SU MOGUI, ALI NE SAMO NA OSNOVU NAUNIH SAZNANJA. To je sluaj kada za odgovor na postavljeno pitanje nisu dovoljne injenice nego je potrebno ukljuiti i vrednosti. Nauka e injeniki deo problema prouiti i dati 2

odgovor, ali vrednosni deo je stvar izbora, opredeljenja. Nauka se, meutim, moe baviti vrednostima i ona to i ini. Prvo, veliki broj socijalnopsiholokih istraivanja se upravo bavi pitanjima formiranja, delovanja i menjanja vrednosti i vrednosnih orijentacija u okviru drutvene zajednice i njenih vie ili manje autonomnih delova. Drugo, konsekvence opredeljenja za ili protiv odreenih vrednosti mogu biti predmet naune analize u raznim sferama drutvenog ivota privrednog, kulturnog, politikog, privatnog itd. Velike diskusije su voene i vode se o problemu vrednosnog angaovanja i vrednosne neutralnosti nauke. VEINA PITANJA KOJA LJUDI POSTAVLJAJU MOGU BITI POKRETAI NAUNIH ISTRAIVANJA. Ljudi svakodnevno nailaze na saznajne i praktine tekoe koje su dovoljno znaajne da pokrenu nova istraivanja. Ta istraivanja mogu biti u funkciji dopune i korekcije postojeih znanja ili njihovog temeljnog preispitivanja, kao to mogu biti okrenuta novim ili ranije neprouavanim pojavama. Kao proces reavanja problema istraivanje prolazi kroz nekoliko osnovnih faza. Posle (1) okvirnog odreenja problema. slede: (2) pripremna faza, (3) faza projektovanja i (4) faza izrade instrumenata. Kada je istraivanje u celosti pripremljeno, slede: (5) izvoenje istraivanja, (6) obrada podataka, (7) pisanje izvetaja o istraivanju {elaborat, monografija, serija lanka i si.) i, u sluajevima kada se istraiva kontinuirano bavi problematikom koja je predmet aktuelnog istraivanja, on ve u zavrnim fazama rada ima u vidu (*) koncipiranje novih istraivanja. Svaku od sedam navedenih faza odlikuje specifian ugao gledanja na ciljeve i predmet istraivanja, na reavanje konceptualnih i metodskih pitanja, odnosno na doslednu primenu tih reenja. Dakle, u sadrinskom, konceptualnom, logikom i operativnom pogledu sve faze ine koherentnu celinu. Istraiva najpre postavlja okvir budueg istraivanja, a zatim u skladu sa tim okvirom obavlja pripreme za projektovanje i sprovoenje istraivanja. U ovom delu detaljnije e biti prikazane prve tri faze, a ostale sasvim saeto. U poglavljima koja se odnose na tehnike istraivanja bie vie rei o izradi instrumenata, izvoenju istraivanja, pripremi podataka za obradu i obradi podataka.

1. OKVIRNO ODREENJE PROBLEMA

Socijalna psihologija je u teorijskom, metodolokom i sadrinskom pogledu veoma razuena nauna disciplina. lako to nije samo njena karakteristika, jer se to sa sigurnou moe rei za veinu nauka, naroito drutvenih, ipak to jeste njena vrlo znaajna karakteristika koju projektant istraivanja na prvom koraku svog rada mora sasvim jasno i dosledno da uzme u obzir. ta taj zahtev u stvari znai? Kada se istraiva nae pred saznajnim ili praktinim problemom i odlukom da izvede istraenje koje e biti u funkciji reavanja problema, on se suoava potrebom da blie identifikuje naunu oblast ili naune oblasti koje ine teorijski, konceptualni i metodoloki kontekst u kojem treba da pripremi i realizuje istraivanje. Ta potreba je naroito izrazita kada se istraiva tek ulazi u socijalnopsiholoka istraivanja ili se suoava sa novom problematikom, to od istraivaa zahteva da se bavi istraivanjem pojava kojim se ranije nije bavio. Socijalna psihologija je veoma obuhvatna i razuena nauna disciplina. Ona se bavi izuavanjem personalnih i situacionih inilaca socijalnog ponaanja ljudi. Oblasti socijalnog ponaanja su brojne i raznovrsne, veoma dinamine i promenljive. Socijalno ponaanje se ispoljava u dijadi, u maloj grupi, u organizaciji, u velikim grupama, masovnim situacijama. I kada su sami, ljudi su esto pod snanim implicitnim, zamiljenim ili oekivanim uticajem drugih (Allport, 1968). Socijalno ponaanje se ispoljava kao privatno i kao javno. Ljudi na jedan ili drugi nain slede postojee i/ili stvaraju nove obrasce ponaanja, doivljavanja i vrednovanja koje ispoljavaju u porodinom ivotu, u ivotu u lokalnoj zajednici, u radnoj organizaciji, kao i u takvim domenima 3

drutvenog ivota kao to su npr. kultura, ekonomija, obrazovanje, profesija, politika, pravo, umetnost, sport, rekreacija... Ponaanje i doivljavanje ljudi u svim tim kontekstima uslovljeno je i situacionim i personalnim iniocima, odnosno konvergentnim i interakcionim delovanjem tih inilaca. Na primer, socijalna kognicija, socijalni stavovi i vrednosne orijentacije tesno su povezani sa intelektualnim dispozicijama, temperamentom i karakternim crtama osobe, ali i sa ciljevima, vrednostima, normama i obrascima oekivanog ponaanja koje osoba upoznaje u svom neposrednom i irem socijalnom okruenju. Dati sistematski prikaz problema ili pojava kojim se bavi socijalna psihologija, izmeu ostalog, znai klasifikovati istraivanja u nekoliko glavnih tematskih celina ih oblasti, unutar koji se moe izvriti preciznija diferencijacija s obzirom na vrstu prouavanih pojava, teorijske i metodoloke pristupe tim pojavama i sl. Kada se suoimo sa konkretnim problemom bilo da je re npr. o promenama u obrazovnim i profesionalnim aspiracijama mladih, ili o meugrupnim odnosima politikog, etnikog, verskog, ekonomskog, meu-generacijskog ili nekog drugog sadraja, ili o izlaganju pojedinaca razvojnim, mentalnohigijenskim ili drugim pozitivnim efektima uestvovanja u specijalno organizovanim grupnim razgovorima i grupnim aktivnostima, ili o nastajanju, tipovima i konsekvencama alkoholizma itd. postavlja se pitanje da li je to problem koji treba da istraujemo iz perspektive neposredne aktuelne interakcije, tj. iz perspektive grupne dinamike, interpersonalnih odnosa, grupnih normi i interesa i sl., ili iz perspektive kumulativnih efekta mnogih ranijih interakcija, tj. iz teorijskog i konceptualnog okvira karakteristinog za istraivanja koja se objedinjuju pod pojmovima socijalizacije linosti, socijalnog uenja, psihosocijalnog razvoja i sl. Kada smo se opredeli za osnovnu perspektivu iz koje emo posmatrati pojave koje su za nas saznajni i/ili praktini problem, tek smo naznaili u kojem pravcu treba da traimo okvir za istraivanje postavljenog problema. Unutar izabrane perspektive valja izabrati tematski, teorijski i metodoloki kontekst koji e nam omoguiti da ocenimo znaaj i znaenja postavljenog problema, da formuliemo strategiju istraivanja, da odluimo da li emo svoje istraivanje zasnovati na "objektivnim" ili na "subjektivnim" podacima, ili na odreenoj kombinaciji te dve vrste podataka. Ukratko: odrediti okvir problema znai identifikovati oblast (oblasti) socijalne psihologije unutar koje problem dobija odreeno znaenje i znaaj i koja omoguuje istraivau da postavi smisaone teorijske ili praktine ciljeve i zadatke pred svoje istraivanje, da prepozna pojave koje treba da budu predmet njegovog istraivanja. Konkretno: ako npr. pomenuti problem o promenama u obrazovnim i profesionalnim aspiracijama mladih stavimo u okvir stavova i vrednosti kao kljunih socijalizacijskih efekata, doneli smo odluku koja ima niz sasvim jasnih konsekvenci u teorijskom, metodolokom i tehnikom pogledu. Ukoliko bismo taj problem stavili u kontekst konformiranja generacijskim normama, to bi nas suoilo sa potrebom da u istraivanjima grupne dinamike, socijalnog uticaja i formiranja svesti o sebi tragamo za teorijskim, metodolokim i tehnikim reenjima koja emo preuzeti ili samostalno razviti u cilju prouavanja pojava koje nas interesuju. Jo krae: potencijalni smisao problema je "veliina" nepoznatih dimenzija i nepoznatog sadraja; kada odluimo da problem stavimo npr. u kontekst socijalnih stavova ili u kontekst interpersonalnih konflikata, ili u kontekst X , sadraj problema postepeno postaje odreeniji, te se i njegove razmere vide jasnije. Istraivai esto nastoje da "svestrano" ili "sistematski" izue odreenu pojavu. U boljim sluajevima to ne znai da se u studiji govori o svemu, niti da se ona pretvara u beskrajno detaljisanje, ve da se predmet istraivanja na teorijski ili logiki obrazloen nain smeta u vie tematsko-konceptualnih okvira, da se u istraivanju kombinuje vie metodskih pristupa i tehnikih reenja. Da li e takav postupak dovesti do serije odvojenih, samo ovla povezanih istraivanja koja nastoje da iste pojave sagledaju iz razliitih uglova, ili e prerasti u sintezu podataka i nalaza koji 4

potiu iz razliitih konteksta, i tako omoguiti da se pojave razumeju i objasne u jednom irem i integrisanom konceptualnom okviru, to zavisi od ciljeva istraivaa, ali i od njegovog iskustva i line kreativnosti. Neki istraivai pokazuju sklonost da svoja istraivanja situiraju u oblasti koje su teorijski i metodoloki dobro artikulisane, to im daje mogunost da rade na poboljavaju definicije pojedinih koncepata, da proveravanju odrivosti itavih serija specifinih hipoteza, na razvijanju novih teorema ili na razvijanju inovacija u praksi. Drugi, opet, vie izazova nalaze u novim. slabo artikulisanim oblastima istraivanjima u kojim postoji potreba za eksplorativnim istraivanjima, za pretraivanjem spoljanje raznovrsnosti pojava sa ciljem da se otkriju malobrojni fundamentalni entiteti na koje se ta manifestna raznovrsnost moe svesti. Veoma je rizino po uspeh istraivanja, a naroito po vrednost dobijenih nalaza, ako problem koji je pokrenuo istraivanje i pojave koji su odabrane da budu predmet istraivanja nisu stavljeni u odgovarajui okvir. Da bi smo razjasnili smisao te tvrdnje, treba da razmotrimo bar dva pitanja: ta je to "odgovarajui okvir" i zato istraiva "promai" u izboru okvira u koji teorijski i metodoloki kontekstualizuje svoje istraivanje. Prvo, u ovom trenutku odgovarajui okvir za prouavanje odreene vrste pojava su one naune oblasti koje su postigle najvii domet u njihovom prouavanju. Kaemo "u ovom trenutku" jer nauka se razvija, a njen razvoj menja teorijsko i metodoloko okruenje koje treba da imaju u vidu nova istraivanja. Istraivanja u nekim oblastima su teorijski, konceptualno, metodski i tehniki jasnije profilisana (npr. u oblasti socijalnih stavova, vrednosti, interesovanja, crta linosti, ili u oblasti socijalne percepcije, meulinih odnosa, grupne dinamike i sl.), dok se nekim tek traga za konceptualnim i metodskim modelima koji e omoguiti prva sistematska empirijska istraivanja (npr. u oblasti motiva socijalnog ponaanja izuavanje motiva postignua se uzima kao prototip za izuavanje drugih motiva kao to su afilijativni motiv i tenja za moi, ali u nekim drugim domenima socijalne motivacije, kao to su altruistiko ponaanje i agresivno ponaanje, jo uvek uglavnom imamo eksplorativna istraivanja koja tragaju za jasnijom i konzistentnijom konceptualizacijom tih pojava, dakle za onim to je prvi preduslov sistematskih istraivanja). Za eventualna dananja istraivanja npr. socijalnih stavova ili opaanja osoba ili grupnih procesa koja su ispod dostignutih konceptualnih i metodolokih standarda u tim oblastima moemo s pravom rei da uopte ne spadaju u nauna istraivanja. Ona u sebi nose preveliku dozu amaterizma za koju vie nema opravdanja. Drugo, probleme namee ivot, imaginacija i radoznalost istraivaa i, deava se, istraiva bez ikakvog znanja o ranijim istraivanjima u domenu u koji spada problem za koji se zainteresovao, kree u istraivanje. To se najee dogaa kada je istraiva obrazovan u jednoj naunoj disciplini, a pojava koju izuava je predmet sistematskih izuavanja u drugim naunim disciplinama. Sa problematikom socijalnih stavova, na primer, nuno se sreu istraivai u mnogim drutvenim naukama od sociologije i ekonomije do politikologije i pedagogije. Sve dok su za njih stavovi dinamike snage u ljudima, bez obzira u kojoj naunoj disciplini deluju, oni treba da vode rauna o kognitivno-evaluativnoj i afektivnokonativnoj dimenziji stavova i o implikacijama koje te dimenzije imaju po diferencijalno definisanje stavova u odnosu na ue koncepte (kao to su mnjenje, uverenje, verovanje, interesovanje, preferencija, averzija i sl.), u odnosu na ire koncepte (kao to su vrednosti, vrednosne orijentacije, crte linosti, sindromi crta, ivotne filozofije i sl.) i u odnosu na tehnike ispitivanja i merenja stavova (npr. direktno, poludirektno ili indirektno ispitivanje; nominalno, ordinalno ili intervalno merenje). Ma koju vrednost ili opravdanje imalo bavljenje stavovima koje je ispod naznaenog nivoa, ono nema naunu ili optu saznajnu vrednost. Ljudsko saznanje je jedinstveno iako je po prirodi svoje funkcije i svog sadraja visoko izdiferencirano. Ako neko u "svojoj" disciplini otkriva ono to je neka druga nauna disciplina otkrila pre pola veka ili pre pet godina, izvesno je da neto nije u redu sa takvim istraivaem ili disciplinom ijem "razvoju" i on doprinosi kroz takva istraivanja. Poto se relevantnost psihologije kao nauke povezuje sa predmetom njenog 5

prouavanja sa psihikim razvojem i funkcionisanjem ljudske jedinke, sa individualnim i socijalnim ponaanjem ljudi, mnoge drutvene nauke su upuene na korienje psiholokih teorijskih pristupa i koncepata, metoda i tehnika razvijenih u psihologiji. Kao i za psihologe, tako i za te istraivae, prvi test strune kompetentosti je prepoznavanje oblasti u koju (koje) spada problem kojim nameravaju da se bave i rad na upoznavanju teorijskih i metodolokih reenja koja su standard za ocenu valjanosti istraivanja u toj oblasti.

2. PRIPREMNA FAZA
Okvirna formulacija problema nije dovoljna za poetak istraivanja, ali je dovoljna da premama za istraivanje da jasan pravac, da ih uini racionalnim i uspenim. Obim, sadraj i trajanje priprema zavise od niza okolnosti. Poeljno je da istraiva ima kontrolu nad tim okolnostima. Istraiva treba da odlui koje aktivnosti i sa kojim ciljem e biti obavljene u sklopu priprema. Njegove odluke o tome ta e sve biti obuhvaeno pripremama su veoma pouzdan pokazatelj ne samo koliko poznaje oblast u koju je situirao istraivanje, ve koliko poznaje optu strukturu istraivanja kao intelektualne i praktine akcije, da li je sposoban da predvidi ta ga sve u datim okolnostima oekuje u toku istraivanja i kakav je njegov odnosa prema naunim (ili strunim) standardima koje treba da zadovolji u pojedinim etapama istraivanja da bi istraivanje u celini postiglo valjanost i pouzdanost. Ukratko i uz izvesno pojednostavljivanje moemo rei da odgovor na pitanje ta obuhvataju pripreme za istraivanje zavisi od (1) predmeta i vrste istraivanja, (2) ukupnog profesionalnog iskustva istraivaa, posebno iz njegovog iskustva sa istraivanjem slinih problema, i (3) konkretnih uslova pod kojim e se istraivanje realizovati. Ne treba posebno obrazlagati da sloenost predmeta istraivanja, bilo da proizilazi iz prirode same pojave ili istraivakog pristupa koji se u datoj oblasti smatra optimalnim, direktno uslovljava obim i trajanje priprema. U naelu, ako predmet istraivanja ukljuuje i pojave u ijem prouavanju su ve reeni kljuni konceptualni i metodoloki problemi, pripreme e se prvenstveno usredsrediti na one aspekte koji su novi. Neka istraivanja se bave pojavama koje su malo izuavane, te su im neophodne veoma iroke pripreme. Vano je, meutim, istai da je obim priprema najneposrednije u vezi sa iskustvom istraivaa i njegovih eventualnih saradnika. U naelu, to je istraiva manje iskusan, neophodne su mu ire i detaljnije pripreme. Da bi sve vane momente drao pod kontrolom, istraiva mora da upotpuni svoju obavetenost o teorijskim, metodolokim i aplikativnim aspektima predmeta istraivanja. Drugim reima, istraiva koji dolazi u dodir sa temama kojim se ranije nije bavio najpre mora da radi "na sebi", da ispita i upotpuni svoju kompetentnost za rad u novoj oblasti. To se odnosi na upoznavanje teorijskih shvatanja, glavnih nalaza, novih metoda, tehnika i instrumenata. Istraiva uvek nastoji da obezbedi optimalne materijalne, tehnike i organizacione uslove za realizaciju projekta na kojem radi. to je iskusniji, to je svesniji opasnosti koje vrebaju ako se upusti u projekat pod nepovoljnim ili neizvesnim uslovima. Bez obzira na sloenost predmeta, metoda i organizacije istraivanja, na prethodno iskustvo istraivaa i ostale okolnosti, pripreme su nezaobilazna faza svakog istraivanja. One se odvijaju u tri glavna pravca: (1) prouavanje relevantne naune i strune literature, (2) neposredno upoznavanje sa raznim vidovima ispoljavanja pojave koja e biti predmet istraivanja i (3) utvrivanje materijalnih uslova neophodnih za realizaciju istraivanja. Prema tome, pripremna faza obuhvata tri grupe aktivnosti, koje moemo oznaiti kao rad na terenu, rad u biblioteci i izrada idejne skice projekta.

2.1. Rad u biblioteci

To je u prvom redu rad "na sebi", na sopstvenom osposobljavanju za reavanje teorijskih i metodolokih problema sa kojim nas suoava novo istraivanje. Ma koliko bio upoznat sa oblau u kojoj treba da sprovede novo istraivanja, istraiva treba da pregleda najnoviju naunu literaturu i prostudira radove koji su neposredno vezani za tematiku kojom se i sam bavi. To mu omoguuje da upotpuni svoja predznanja, da stekne pregled celine problematike kojom namerava da se bavi i da izbegne ponavljanje ve ostvarenih istraivanja. Rad na literaturi omoguuje istraivau da uporedi razliita istraivanja istih ili slinih problema i rezultate do kojih se u njima dolo. U objavljenim radovima doi e do dragocenih informacija o metodama i tehnikama koje se koriste u toj oblasti.

IZNALAENJE I ODBIR RELEVANTIH BIBLIOGRAFSKIH PODATAKA

Po pravilu svaka biblioteka je organizovana tako da se brzo dolazi do informacija o knjigama, asopisima i drugim publikacijama koje nas interesuju. Da bi njegov rad u biblioteci bio efikasan, istraiva mora da poznaje jezik i logiku bibliotekog funkcionisanja, kao i organizaciju knjinog fonda u konkretnoj biblioteci. U naelu, svi tekstovi koji predstavljaju samostalne sadrinske celine, a koji mogu da budu u vidu kratkih lanaka u asopisima ili obimnih studija u nekoliko knjiga, katalogizovani su po autorima, naslovima i kljunim pojmovima. Korisnik biblioteke na slian nain "katalogizuje" svoja interesovanja. Na osnovu onog to ve zna o radovima iz oblasti koja ga interesuje, pravi spisak autora, radova i kljunih pojmova. Veoma lako moe proveriti da li neka od dostupnih biblioteka moe da mu obezbedi potrebne tekstove. BIBLIOTEKI KATALOZI. Sa korisnikog aspekta, glavni kanal za komunikaciju sa bibliotekim fondom su katalozi. Pregledanje kompletnog kataloga i u omanjoj biblioteci moe trajati danima. Kada smo oskudno obaveteni o tekstovima iz oblasti u kojoj treba da radimo, najracionalniji put do potrebnih informacija je predmetni katalog. U tom katalogu su biblioteke jedinice razvrstane u naune oblasti a u okviru ovih na osnovne grane i tematska podruja. REFERENTNI ASOPISI. Za pojedine naune oblasti u svetu izlazi posebna vrsta asopisa u kojim se registruju svi nauni tekstovi objavljeni u posebnim knjigama, zbornicima i asopisima. Uz osnovne podatke o tekstu (autor, naslov, izdava i sl.) u nekoliko redova (najvie do 300 rei ili pola kucane stranice) daje se i anotacija ili abstrakt. Psihologiju pokriva asopis "Psychological Abstracts". U njemu su bibliografske jedinice katalogizirane po oblastima i tematskim podrujima. OPTE I SPECIJALNE BIBLIOGRAFIJE. U pojedinim oblastima se povremeno rade i publikuju popisi radova objavljenih u odreenom vremenskom periodu. Od cilja izrade ovakvih bibliografija zavisi njihova vremenska i tematska obuhvatnost odnosno njihova selektivnost s obzirom na mogue vrste radova. Tako, neke bibliografije ukljuuju samo naune radove a neke sve vrste radova (npr. strune, popularne) o temama iz datog podruja koji su objavljeni u periodu na koji se odnosi. Sve bibliografije koje su raene na precizno postavljenim naelima su veoma korisne, a posebno one koje uz svaku bibliografsku jedinicu sadre i "anotaciju" osnovne, koncizno formulisane informacije o sadraju knjige ili lanka. Jedinu obuhvatnu bibliografiju psiholokih radova koji su publikovani u ondanjoj Jugoslaviji sainio je Dinko Stary (1973. i 1975). Bibliografija je izloena po oblastima psihologije (npr. opta psihologija, metodologija i tehnike istraivakog rada, eksperimentalna psihologija, fizioloka psihologija, psihologija ivotinja, razvojna psihologija, socijalna psihologija, linost, klinika psihologija itd.), u svakoj oblasti jedinice su razvrstane po tematskim celinama, a u okviru ovih navedene su abecednim redom prema prezimenu autora.

Pored obuhvatnih ili optih bibliografija, postoje i posebne za pojedine oblasti, pojedine vrste istraivanja, pojedine istraivake institucije, pa i pojedine autore. Specijalnu bibliografiju tekstova o omladini objavljenih u periodu od 1950 do 1967. godine priredio je M. Broi sa saradnicima (1971). Bibliografija je organizovana u etiri iroke tematske celine (drutveni poloaj dece i omladine, vaspitanje i obrazovanje dece i omladine, drutvena aktivnost i organizovanost dece i omladine, opte karakteristike i struktura omladine), unutar ovih celina jedinice su razvrstane po uim tematskim podrujima i izloene po abecednom redosledu autora. Uz mnoge bibliografske jedinice date su "anotacije", to olakava izbor radova koji su relevantni za korisnika. asopisi esto objavljuju bibliografije radova koji su u njima publikovani u nekom duem periodu. U asopisu Psihologija je od osnivanja 1967. godine do danas nekoliko puta objavljivana bibliografija radova tampanih u asopisu u odreenim periodima (Havelka, Vidanovi Kuzmanovi, 1983; Vui i Vidanovi, 1988). Lidija Vui i Vera Smiljani (1992) su objavile Bibliografiju radova iz pedagoke i razvojne psihologije. Povodom obeleavanja 35 godina rada Instituta za psihologiju u zborniku Psiholoka istraivanja 8 objavljeni pregledi rada na projektima iz pojedinih oblasti psihologije. Pregled koji se odnosi na socijalnu psihologiju, pored prikaza glavnih radova koji su nastali u okviru projekata realizovanih u proteklih 35 godina, ukljuuje i bibliografiju svih objavljenih radova koji su nastali u okviru tih projekta (Havelka, 1997). INFORMATIKI SISTEMI. Tradicionalne biblioteke imaju kataloge koji se runo pretrauju i koje vezu sa drugim bibliotekama ostvaruju putem prepiske i razmene knjiga i asopisa. Modernije organizovane biblioteke koriste kompjutere za sistematizaciju podataka o knjigama, asopisima, pojedinanim radovima i za selektivno biranje potrebnih informacija. U nekim zemljama sve naune biblioteke su povezane u jedinstven informativni sistem. U okvira globalnog i generalnog informatikog sistema, danas ve veoma popularnog Interneta, postoje razni oblici ponude i razmene informacija, poruka i obuhvatnijih materijala meu naunicima iz najrazliitijih disciplina. Verovatno najvie tehniko-organizacionih promena u dosadanju tehnologiju istraivakog rada unose baze bibliografskih podataka sa anotacijama, elektronski asopisi koji objavljuju kompletne radove, konferencije u kojim eksperti svakodnevno raspravljaju o temama kojim se bave ili za koje su iz nekog razloga zainteresovani, line prepiske meu istraivaima koji ele da razmenjuju iskustva, materijale 1 eventualno razvijaju zajednike projekte.

IZRADA POPISA REFERENCI

Uz projekat kao i uz sve radove koji proiziu iz istraivanja neizostavno se navodi popis svih korienih i u tekstu navoenih bibliografskih izvora ili referenci. Nato se mora misliti od samog poetka rada na literaturi. U naelu, svaku knjigu, lanak ili drugi korieni izvor treba odmah zapisati. To se moe raditi na vie naina. Jedan naina, koji koristi veina istraivaa (jer sa najmanjim utrokom vremena daje optimalne rezultate), jeste otvaranje tzv. referentnih ili bibliografskih kartica. One su veoma sline klasinim bibliotekim karticama: svaki izvor (naslov) dobija posebnu karticu na koju se na standardizovan nain zapisuju osnovni podaci. Kartice namenjene upravo za tu svrhu proizvode se u standarnom formatu i u vie boja, to olakava njihovo kasnije klasifikovanje. Mogu se nabaviti i odgovarajue kutije kapaciteta za nekoliko stotina kartica sa mogunou primene razliitih sistema obeleavanja i klasifikovanja. Drugi nain, koji zajedno sa kompjuterima ulazi u sve iru upotrebu je da se odmah u poetku rada u direktorijumu gde su smeteni fajlovi koji se odnose na jedan projekat, otvara fajl za reference. Fajl 8

se tokom rada postupno popunjava, tako da pri kraju rada na projektu i pisanja izvetaja ili pojedinih radova njegovo dodatno sreivanje ne predstavlja veliki posao. Zapis reference ili bibliografske jedinice koji se odnosi na knjigu obavezno bi trebalo da da sadri sledee podatke: prezime i inicijale imena autora, naslov teksta, naziv izdavaa, mesto i godinu izdanja. Tom minimalnom i obaveznom, sadraju jedne reference, zavisno do namene bibliografije za koju je namenjena, mogu se dodati i druge informacije, npr. o rednom broju izdanja, vrsti ponovljenog izdanja (npr. "pretampano", "proireno", "dopunjeno" i sl.), o broju stranica, grafikim i drugim prilozima. Postoje male razlike u strukturi reference kada se odnosi na knjigu, lanak, video zapis (film, kaseta). audio zapis (ploa, kaseta) i sl. Zapisi bibliografskih jedinica treba da budu potpuni kako bi bili upotrebljivi pri kasnijim upotrebama i konanom sreivanju bibliografije koja se prilae uz projekat istraivanja, a posle obavljenog istraivanja uz saoptenje o istraivanju (npr. uz elaborat, monografiju, lanak...). Meu naunim oblastima mogu postojati razlike u oubliavanju bibliografckih jedinica i nainima prezentiranja bibliografije u celini. Uglavnom svi ugledni izdavai i asopisi se u svim svojim izdanjima pridravaju onog naina stilizovanja referenci za koji su se jednom opredelili. Na primer, postoje dva jednako rasprostranjena naina navoenja godine izdanja citiranog dela. Jedan je da se godina izdanja navodi odmah iza imena autora, to je u skladu sa uobiajenim nainom pozivanja na autora u tekstu, drugi je navoenje godine izdanja iza naziva asopisa, kada je u pitanju lanak ili iza imena grada u kojem je knjiga tampana, kada je re o knjizi -monografiji, zborniku, udbeniku i si. U okvira reference koja ima vie autora, kod prvog autora navodi se prezime, zatim inicijali imena, kod ostalih autora navode se prvo inicijali imena, a zatim prezime. Postoji i obiaj da i lino ime autora pie u celini, ili da se to bar ini za imena autorki, kako bi italac a kasnijem pominjanju autorke mogao glagole da stavi u odgovarajui rod (npr. "istraivala je", "objasnila je"). Time se itaocu daju potpunije informacije i smanjuje se uestalost bezlinih formulacija (npr. "istraivano je", "objanjava se"). Kartica moe da sadri i mnoge druge podatke koji e biti korisni u toku rada. Npr. umesto inicijala zapis moe da sadri puno ime i prezime autora, naziv i adresu institucije u kojoj radi; ako uz glavni naslov postoji podnaslov, on takoe moe biti naveden. Vredno je zabeleiti da li rad sadri neke priloge, npr. tabele, grafikone, instrumente i sl.. Na karticu se moe zabeleiti o kojoj vrsti rada je re (npr. izvetaj o eksperimentu, istraivanje na uzorku. pregledni lanak, osvrt, uee u diskusiji i sl.). PISANJE PREGLEDNE STUDIJE NA OSNOVU ANALIZE LITERATURE Kada istraiva doe do informacija o tekstovima koji su relevantni za problematiku kojom se bavi, sve registrovane tekstove grupie u nekoliko skupina, a zatim odreuje redosled itanja. U veini sluajeva uputno je zapoeti sa optijim tekstovima koji daju iri pogled na tematiku i istraivanja. Sa takvim tekstovima dolazimo do novih bibliografskih jedinica koje moemo uvrstiti u neku od grupa planiranih za itanje. Drugu grupu mogu da ine klasini \ novi istraivaki radovi sa kojim je tema naeg rada neposrednije povezana. Analiza bibliografija koje su date uz te radove otkriva nam koji autori su najee navoeni, to se moe uzeti kao prilino pouzdan znak da njihovi radovi zasluuju posebnu panju. Na osnovu novih uvida u oblast kojom se bavimo sve bibliografske jedinice moemo detaljnije klasifikovati prema doprinosima koji su najvredniji npr. u teorijskom. metodolokom, tehnikom, statistikom ili nekom drugom pogledu. Rad na literaturi moe biti usmeren samo na iznalaenje reenja problema na koje nailazimo u planiranju sopstvenog istraivanja, ali i na izradu jedne posebne studije koja spada u tzv. "pregledne" studije ili radove. Bitno je da jasno odredimo ciljeve izuavanja literature. Da bi taj rad 9

bio organizovan i da BI svaki tekst posmatrali kroz prizmu naih ciljeva, potrebno je da sainimo listu pitanja koja e predstavljati neku vrstu "naoara" kroz koje itamo odabrane radove i na koja treba da odgovorimo posle itanja svakog teksta. Na taj nain analize raznih tekstova bie sistematizovane i meusobno uporedive. Lista pitanja moe biti vie ili manje detaljna i otvorena za izmene u toku rada. Na jednom listu najpre napiemo sve bibliografske podatke o referenci, a zatim u toku itanja i/ili posle zavrenog itanja odgovaramo na listu pitanja koja smo unapred pripremili. Glavni deo liste je nekoliko standardnih pitanja kojim se rukovodimo pri analitikom itanju svih vanijih referenci. Primer: 1. Kako je formulisan i struktuiran problem? 2. ta je bio cilj i/ili zadatak istraivanja? 3. Koji su osnovni pojmovi, kako su teorijski definisani? 4. Koje kategorije promenljivih postoje, koje su to promenljive i kako su operacionalno definisane? 5. Koje metode i tehnike u realizaciji istraivanja su primenjene? 6. Koje tehnike su koriene u obradi podataka i kako su izloeni nalazi? 7. Koji su bili glavni nalazi, kako su interpretirani i da li su specifikovane njihove teorijske/praktine implikacije? Na svako od predloenih pitanja mogu se dati dva odgovora: prvi, u kojem se koncizno konstatuje ta je sadrano u istraivanju koje je predmet analize, i drugi, u kojem iznosimo svoja zapaanja, komentare i kritike. Zakljune ocene i komentari mogu da se odnose na rad u celini ili samo na pojedine delove rada koje smatramo relevantnim. Informacije, zakljuke i ocene do kojih smo doli analiziranjem uzoraka literature rezimiramo i unosimo u teorijski deo projekta kao sastavni deo argumentacije o izboru i formulaciji predmeta istraivanja. Iz iste analize moe nastati i samostalna kritika i pregledna studija o dometima istraivanja u datoj oblasti. Za takve studije tipino je da analizirane radove prikazuju iz tri glavna ugla: (1) osnovne teorijske postavke, karakteristina konceptualna reenja, tematska sistematizacija, (2) pregled, analiza i ocena metoda i tehnika koje su koriene u prouavanim istraivanjima, (3) analiza, reinterpretacija i sinteza najznaajnijih nalaza.

2.2. Rad na terenu

Izrazom "rad na terenu" oznaavamo aktivnosti koje omoguuju istraivau da neposredno upozna kako se u prirodnim okolnostima ispoljavaju pojave koje treba da prouava. Rad na terenu najee ima karakter slobodnog, nestrukturisanog posmatranja, a moe se sastojati i od serije manjih eksplorativnih istraivanja. Ukazaemo na karakteristine aktivnosti kojim istraiva moe doi do relevantnih informacija o predmetu svog istraivanja.

RAZGOVOR SA EKSPERTIMA
S obzirom da se socijalna psihologija bavi prouavanjem psiholokih i socijalnih inilaca socijalnog ponaanja, u naelu eksperti mogu biti sve osobe koje rade sa decom, omladinom i odraslim. Terminom "ekspert" oznaavamo svaku osobu koja je, zahvaljujui svom poloaju i ulozi, 10

nadproseno obavetena o odreenoj vrsti zbivanja u sredini u kojoj deluje. Ta osoba moe biti ekspert u pravom smislu rei jer je strunjak za odreenu tematiku, kao to su to lekari kada se radi o zdravstvenom ponaanju ljudi, nastavnici kada se radi o vaspitanju dece i omladine, andragozi kada se radi o interesovanju odraslih za obrazovanje i sl. Za nae potrebe eksperti mogu biti i osobe koje su u prilici da vie prate odreena ponaanja velikog broja ljudi s kojim po prirodi svog posla svakodnevno stupaju u kontakt, npr. vozai, prodavci, alterski slubenici, potari, patronane sestre, milicioneri, inkasanti i sl. Ako je tema iz oblasti socijalizacije, eksperti su vaspitai, nastavnici, roditelji i sl. Kada se radi o prouavanju drutvenog angaovanja, eksperte emo nai meu aktivistima i rukovodiocima u drutvenim 1 profesionalnim organizacijama i sl. U razgovorima sa ekspertima dolazimo do raznih podataka koji nam mogu pomoi u izboru aspekata pojave na koje treba usmeriti panju, proceniti ta je vie a ta manje karakteristino u datoj sredini. Eksperti esto i spontano daju objanjenja 1 tumaenja raznih pojava, te su izvor laikih obrazaca tumaenja pojava koje nas interesuju.

UVID U LOKALNE IZVORE PODATAKA

Svaka lokalna i ira drutvena zajednica raspolae raznim vrstama evidencije i dokumentacije. esto se tu mogu nai podaci koji su podesni za istraivanje, odnosno za primenu raznih kvalitativnih i kvantitativnih analiza. U optinskim slubama, privrednim, zdravstvenim i prosvetnim organizacijama postoje evidencije koje mogu biti dragoceni izvori podataka u pripremi istraivanja. Npr. u koli postoji obilje podataka o svakom ueniku, i to podataka koji se uglavnom po ustaljenom obrascu kumuliraju iz dana u dan tokom vie godina. To su u prvom redu osnovni identifikacioni podaci i podaci o roditeljima, zatim podaci i redovnosti pohaanja nastave, o kretanju ocena iz pojedinih predmeta tokom kolske godine, o angaovanju uenika u slobodnim aktivnostima i sl.

POSMATRANJE POJAVA U PRIRODNIM USLOVIMA I RAZGOVORI SA POTENCIJALNIM ISPITANICIMA

Neposredno posmatranje ponaanja ljudi u situacijama koje su dostupne posmatranju a koje nas interesuju je dobar nain da doemo do linih zapaanja i utisaka o pojavama koje nismo ranije poznavali ili smo na njih nedovoljno obraali panju. Zavisno od predmeta istraivanja, preliminarna posmatranja se mogu sprovoditi u cilju upoznavanja uslova pod kojim se odvija neka aktivnost (npr. uslovi rada na razliitim radnim mestima u proizvodnim pogonima, u strunim slubama, u kolama, medicinskim ustanovama ...) i uoavanja razliitih obrazaca ponaanja Ljudi u odreenim situacijama (npr. u formalnim i neformalnim kontaktima).

FORMIRANJE MREE TERENSKIH SARADNIKA

Rad na terenu nam omoguuje da uspostavimo kontakt sa osobama i institucijama na iju saradnju i pomo raunamo u fazi realizacije istraivanja. Opredeliemo se za osobe koje imaju odgovarajue struno obrazovanje, koje pokazuju zainteresovanost za uee u istraivanju.

2.3. Izrada idejne skice projekta

OD IDEJE O ISTRAIVANJU DO IZVEDBENOG PROJEKTA ISTRAIVANJA

11

U naunoj javnosti i administrativnom okruenju naunih institucija nema doslednosti u upotrebi takvih termina kao to su "skica istraivanja", "idejna skica", "projektni zadatak", "idejni projekat", "nacrt projekta", "nacrt istraivanja", "radni projekat". "izvedbeni projekat", "projekat istraivanja" i sl. Za napredak nauke i kvalitet naunog rada ceo ovaj poluadministrativni argon je nebitan. Iako marginalan, on moe biti izvor mnogih nesporazuma, pa i onih sa vrlo neugodnim posledicama po sve uesnike u odluivanju o jednom istraivanju. U procesu artikulacije istraivanja, zavisno od detaljnosti opisa, mogue je razlikovati vie faza. U najsaetijem opisu moramo razlikovati najmanje tri faze: javljanje ideje, skiciranje istraivanja i detaljno projektovanje izvedbe istraivanja. Svaka od navedenih faza objektivizuje se svojim ishodom, a koji bi trebalo da ima svoje ustaljeno ime. Prva faza je uoavanje i formulisanje ideje da je potrebno istraivanje neke pojave. Ideju da neto treba izuavati moe da da svaka osoba, svaka organizacija ili institucija na bilo koji nain zainteresovana za nova saznanja o toj pojavi. Formulacija "ideje o istraivanju" moe se svesti samo na ukazivanje na neku problematiku i potrebu da se ona sistematski izui. Iza ideje. meutim, moe stajati veoma detaljna i sistematizovana argumentacija. Osnovna i najvanija funkcija izlaganja "ideje o istraivanju" je da privue panju na problem ili pojavu koja je u pitanju i da doprinese stvaranju klime za njenu dalju razradu. Druga faza je razvijanje ideje u skicu istraivanja. Tu se ve postavlja nekoliko osnovnih pitanja i ona trae jasne i precizne odgovore. To su pitanja o okvirnom odreenju predmeta istraivanja, identifikovanju glavnih segmenata koje predmet istraivanja ukljuuje, izboru ciljeva i zadataka istraivanja, metoda istraivanja i vrste tehnika za prikupljanje podataka, kao i pitanja o organizaciono-finansijskoj strani istraivanja. U treoj fazi razrauje se izvedba budueg istraivanja. To je faza projektovanja a njen ishod je projekat istraivanja. Gore navedeni i drugi slini termini u upotrebi se koriste nedosledno. Nekad oznaavaju ishod jedne a nekada svih faza o kojim smo govorili. Prva opisana faza je uvek u toku, ona izlazi iz svih formi i procedura. U njoj uestvuju svi koji su osetljivi na probleme, kojim aktuelno stanje svari ne izgleda kao jedino mogue i potpuno "prirodno" i "neproblematino". Ako se i postavlja pitanje forme i strukture u kojoj treba da bude izloen ono to se moe nazvati "idejom o istraivanju", ono treba da ostane potpuno otvoreno, bez ikakve kodifikacije. Radi jasnoe i preciznosti opisa procesa razvijanja ideje o istraivanju, za ishode druge i tree faze potrebi su nam termini koji e biti dosledno upotrebljavani. Ishod druge faze oznaiemo izrazom "skica istraivanja" a ishod tree faze terminom "projekat istraivanja". U proirenoj formi ovi izrazi mogu da glase: "idejna skica istraivanja" i "izvedbeni projekat istraivanja".

DVOSTRUKA ULOGA IDEJNE SKICE

Idejna skica ima dve glavne uloge. Prvo, njena je uloga da preliminarno odredi predmet, cilj i metod istraivanja i, drugo, da slui kao osnova za sporazum sa naruiocem .

Struktura idejne skice

Idejna skica treba da odgovori na tri pitanja: ta e biti predmet istraivanja, kako e se istraivanje izvesti i koje su materijalne pretpostavke realizacije istraivanja. Odgovori na ta pitanja treba da su to odreeniji kako bi bile jasne sve njihove praktine implikacije. Ukoliko postoji mogunost da istraivanje dobije razliite tokove, na isto pitanje mogu se dati jasno razdvojeni alternativni odgovori. To znai da e se naruilac i istraiva naknadno dogovoriti koja alternativa se usvaja.

12

PROBLEM, CILJ, ZADACI. U prvom delu nacrta istraiva daje svoju formulaciju problema, ciljeva 1 zadatak istraivanja i time pokazuje kako je razumeo potrebe i namere naruioca i kako one izgledaju kada se izraze u terminima nauke. MOGUI METODOLOKI PRISTUPI. Vaan aspekt ciljeva i oekivanja naruioca je pitanje koji stepen vaijanosti, pouzdanosti i preciznosti podataka je neophodan da bi se na temelju rezultata istraivanja mogao zasnovati ona tip reenja koji njemu potreban. Visoki standardi koje treba da zadovolje podaci, njihova analiza, zakljuci i predloena reenja podrazumevaju detaljniju metodoloko-tehniku pripremu i upotrebu veeg broja mernih instrumenata za iste promenljive. POTREBNO VREME, KADROVI I SREDSTVA. Istraivanje trai vreme, angaovanje saradnika, finansijska i tehnika sredstva. To mora biti naznaeno u nacrtu projekta, i to za svaku varijantu posebno ako ih vie predloeno. Kod finansijskih procena treba biti oprezan s obzirom da se u duim vremenskim intervalima cene materijala i usluga menjaju. S obzirom na ulogu koju ima u komunikaciji izmeu naruioca i istraivaa, idejna skica treba da bude napisana jasno, maksimalno precizno i pregledno. Preterana upotreba uskostrunih i tehnikih termina, sloena i komplikovana reenica mogu biti dodatni izvor nesporazuma. Npr. naruilac moe ostati u zabludi da se njegovo vienje problema podudara sa opisom koji je dao istraiva, ili, u poplavi tehnicizama i "visokom" stilu moe naslutiti tenju istraivaa da se predstavi kao vei strunjak nego to jeste ili da mistifikuje istraivanje kako bi ono izgledalo to vanije, to sloenije i sl. Jezik i stil komunikacije sa naruiocem su stvar opte kulture, stvarne strunosti i profesionalne korektnosti istraivaa.

3. PROJEKTOVANJE ISTRAIVANJA
Zadaci projektovanja i uloga projekta u istraivanju
Projektovanje je proces u kojem istraiva donosi odluke o svim pitanjima koja se tiu realizacije istraivanja. Odluke se odnose na predmet, ciljeve i zadatke istraivanja, na reenja optih i specifinih metodoloko-tehnikih pitanja kao i na ukupnu organizaciju i tok istraivanja. Odluke koje se tiu aktivnosti u jednoj od faza istraivanja utiu na karakter odluka o aktivnostima u drugim fazama. Drugim reima, u procesu projektovanja istraiva stalno ima u vidu celinu istraivanja, samo se smenjuju pitanja koja su trenutno u sreditu njegove panje. Istraiva oblikuje projekat kao sistem odluka o postupanju u svim situacijama koje ine istraivanje. U naelu, na izvoenje istraivanje se moe gledati kao na proces realizovanja odluka sadranih u projektu. Projekat ima karakter dokumenta, posebno u situacijama kada se na osnovu njega sa naruiocem sklapa ugovor o realizaciji istraivanja, odnosno o obostranim obavezama naruioca i istraivaa. Projekat je osnova za pribavljanje miljenja eksperata (recenzije) ili ireg kruga naunika o znaaju, teorijskoj i metodolokoj zasnovanosti planiranog istraivanja. Tipino je da procedura usvajanja projekta predvia da recenzenti ("recenzentska komisija") ocene projekat. Ukoliko su recenzenti prvenstveno saradnici naruioca, njihov zadatak moe biti specifikovan na razne naine. U naelu, zadatak recenzenata je da ocene nauni (teorijski i praktini) znaaj problema kako je formulisan u projektu, valjanost optih teorijskih i metodolokih postavki, adekvatnost pojedinih konceptualnih i tehnikih reenja. Eventualne primedbe na projekat u celini ili pojedine delove razreavaju se obino tako to naruilac trai od istraivaa da postupi po primedbama ili mu preputa da proceni njihovu opravdanost i usvoji ih u meri u kojoj smatra da su korisne. Nedostatak recenzentskog postupka je to se izmeu ocenjivaa (recenzenta) i istraivaa ne uspostavlja saradniki odnos.

13

U nekim istraivakim institucijama, bez obzira da li postoji formalno recenziranje ili ne, uobiajeno je da se svaki novi projekat daje na uvid svim istraivaima i spoljnim saradnicima i da se organizuje jedna ili vie strunih rasprava. Takav postupak je istovremeno u funkciji ocenjivanja projekta i uzajamnog obavetavanja istraivaa koji rade u istim ili srodnim oblastima.

Tipovi projekata
Svaki projekat je jedinstven, manje ili vie originalan plan realizacije zamiljenog istraivanja. Specifinosti projekta proizilaze kako iz (1) problema kojim se bavi i (2) metodolokotehnikih reenja na kojim se zasniva, tako i iz (3) teorijskih stavova istraivaa i (4) njegovog ukupnog istraivakog iskustva Ipak, polazei od istih kriterijuma na osnovu kojih se govori o glavnim vrstama istraivanja, mogue je govoriti o karakteristinim pristupima projektovanju tih istraivanja. Mi emo navesti tri takva kriterijuma. Prvi polazi od razlikovanja vrsta istraivanja prema njihovim krajnjim ciljevima, drugi od injenice da li se radi o jednokratnim istraivanjima ili o seriji meusobno povezanih istraivanja, i trei cd opredeljenja za eksperimentalni ili neeksperimentalni metodoloki pristup organizovanju istraivanja.

PROJEKTOVANJE EKSPLORATIVNIH, DESKRIPTIVNIH, EKSPLIKATIVNIH I PREDIKATIVNIH ISTRATVANJA

Ma koliko drutvene pojave izgLedale raznovrsne. jedinstvene i neponovljive, nauno prouavanje tih pojava polazi od uverenja da u njihovoj osnovi postoji zakonomeran red. Krajnji cilj drutvenih nauka, kao i svih ostalih nauka, je da otkriju najpostojanije odnose izmeu pojava ijim se prouavanjem bave i da te odnose izraze u formi zakona koji "vladaju" tim pojavama. Sva istraivanja drutvenih pojava msu neposredno u funkciji tako postavljenog cilja. Potrebno je izvriti mnoga prethodna istraivanja da bi se stvorili teorijski i metodoloku uslovi za projektovanje istraivanje sa takvim ciljevima. Svako pojedinano istraivanje je, u naelu, samo jedan u nizu neophodnih koraka u ostvarivanju krajnjeg cilja. Upravo sa stanovita te postupnosti, ciljeve istraivanja moemo grubo podeliti u etiri grupe. Prvo; cilj istraivanja moe biti LZVIANJE ili EKSPLORACIJA, pionirsko istraivanje manje ili vie nepoznate pojave i okolnosti u kojim se javlja. Eksplorativno istraivanje je usmereno na uoavanje pojava, njihovo meusobno razgraniavanje, utvrivanje karakteristinih svojstava svaka pojave, npr. naina manifestovanja, uestalost javljanja, trajanje, prostorni i vremenski odnosi prema drugim pojavama i sl. Svaka nauka u poetnim fazama svog razvoja orijentisana je prevashodno na eksplorativna istraivanja. Ona su u funkciji konceptualizovanja pojava i razvijanja metodolokih i tehnikih procedura za njihovo dalje i egzaktnije izuavanje. Zbog velike promenljivosti drutvenih pojava, potreba za ovom vrstom istraivanja ne iezava u potpunosti ni u najrazvijenijim naunim disciplinama. Drugo, cilj istraivanja moe biti egzaktan OPIS ili DESKRJPCIJA, snimanje odreene pojave i okolnosti sa kojim je u vezi. Takav cilj se postavlja kada se radi o znaajnoj pojavi ija su nam osnovna svojstva poznata, o kojoj putem obuhvatnog i sistematskog istraivanja elimo dobiti maksimalno celovitu, objektivnu i preciznu sliku. Upravo ta visoka informativna vrednost deskriptivnih istraivanja potencijalno im daje veliki praktini i teorijski znaaj. Teorijski znaaj deskriptivnih istraivanja je viestruk. Prvo, ona omoguuju proveru odrivosti definicija pojedinih pojmova, posebno proVeru kvaliteta korespondencije teorijskih i operacionalnih definicija. Redefinisanje pojmova je kljuni efekat takvih istraivanja. Drugo, pruaju obilje informacija o valjanosti, pouzdanosti i drugim svojstvima svih korienih tehnika za 14

registrovanje i obradu podataka. Podaci dobijeni takvim istraivanjima su najkvalitetnija empirijska osnova za poboljavanje psihometrijskih svojstava pojedinih mernih instrumenata. Tree, deskriptivna istraivanja su relativno plodna i veoma pouzdana osnova za empirijsko zasnivanje pretpostavki o karakteru i vrstama odnosa meu pojedinim drutvenim pojavama. Prilikom projektovanja deskriptivnih istraivanja. pa i onih koja su prvenstveno motivisana praktinim ciljevima, treba voditi rauna o mogunostima redefinisanja pojmova, revizije instrumenata i odnosima koji su teorijski relevantni. esto se odreenje deskriptivnog istraivanja proiruje te ukljuuje i eksplorativna. Takav postupak unosi mnoge nepreciznosti, jer eksploracija ne polazi od iscrpnog "popisa" varijabli i maksimalne preciznosti i standardnosti u njihovom registrovanju i merenju, dok deskripcija upravo to ini. Tree. cilj istraivanja moe biti OBJANJENJE ili EKSPLIKACIJA odreene pojave. Kod takvih istraivanja u osnovi projektovanja je jedna ili niz pretpostavki izvedenih iz teorije ili iz empirijski utvrenih pravilnosti. Istraivanje se planira tako da omogui proveru tanosti polaznih hipoteza. Eksplikativna istraivanja se bave pojavama koje su prethodno egzaktno opisane, o kojim postoje sistematska istraivanja. etvrto, istraivanje moe biti organizovano sa ciljem da prui PREDIVANJE ili PREDIKCIJU u pogledu javljanja odreenih pojava, promena u njihovim bitnim karakteristikama i vrsta njihovih efekata. Prediktivna istraivanja su samo poseban sluaj eksplikativnih. Ako je pojava valjano i egzaktno objanjena. mogua su predvianja o toj pojavi.

PROJEKTOVANJE JEDNOKRATNIH I RAZVOJNIH ISTRATVANJA

Tipino je da se u naunoj literaturi istraivanja prikazuju kao posebne celine, kao jednokratne, celovite aktivnosti. Tek iz perspektive naune sistematike istraivanja se sa vie ili manje opravdanosti povezuju u jedinstven, kontinuiran i, u naelu, saznajno progresivan niz, u istraivanje shvaeno u najirem, uoptenom znaenju. Ako posmatramo rad pojedinanih naunika, nalazimo primere diskontinuiteta i kontinuiteta u tematici njihovih istraivanja. Nije retko da istraiva izvede samo jedno istraivanje i da se ni tom problemu ni toj vrsti posla nikada vie ne vrati. Isto tako nije retko da istraiva kada obavi istraivanje o jednom problemu, prelazi na novi problem i planira novo istraivanje. Te dve vrste diskontinuiteta su veoma rasprostranjene. Ipak, u svakoj oblasti naii emo i na istraivae koji se jednim problemom ili "problematikom" bave godinama. Oni idu iz istraivanja u istraivanje o pojavi koja ih iz odreenih razloga interesuje. Po pravilu izmeu tih istraivanja sem personalnog postoji i drugi kontinuiteti: teorijski, metodoloki, aplikativni i sl. U svetskim razmerama nai emo naune institucije koje su se opredelile za odreenu problematiku, te se vie naunika i itavih timova bave raznim aspektima iste pojave, iste "problematike". Kakav znaaj za razumevanje procesa projektovanja ima ta injenica da su neka istraivanja "jednokratna" a neka "viekratna"? Ima veliki znaaj ukoliko su ona projektovana da budu takva, a nema nikakav ako su ih sluajnosti, nasuminost i okolnosti uinile takvim. Ako bismo uu oblast istraivanja drali konstantnom, kako bismo izvore varijacija u procesu projektovanja sveli na najmanju meru, tok izrade projekta i sam njegov sadraj bie u velikoj meri uslovljen neposrednim zadatkom ili neposrednom funkcijom konkretnog istraivanja u odnosu na tu oblast. Funkcija istraivanja moe biti da odgovori na jedno ili vie postavljenih pitanja ili da otvori mogunost postavljanja novih pitanja i stalnog preusmeravanja istraivanja u pravcima koje ona sugeriu. U pp/om sluaju ne samo da se zna kako istraivanje poinje i kako e se odvijati nego i kako bi trebalo da se zavri. U drugom sluaju precizno je odreen samo poetak istraivanja, njegove prve 15

etape su relativno jasno oblikovane, sve to se odnosi na njegove kasnije faze i eventualno zavravanje ostaje otvoreno, preputa se kasnijem odluivanju.

PROJEKTOVANJE EKSPERIMENTALNIH I NEEKSPERIMENTALNIH ISTRAIVANJA

Osnovni metodoloki pristup predmetu istraivanja uveliko odreuje i karakter veine tehnikih i organizacionih problema koji moraju biti razreeni u projektu. U projektovanju eksperimentalnih istraivanja glavna pitanja se odnose na eksperimentalnu manipulaciju i kontrolu. U neeksperimentalnim istraivanjima projektom se razreavaju sva pitanja koja se odnose na izbor i konstruisanje tehnika kontrolisanog (u nekim sluajevima standardizovanog) registrovanja podataka, izbor uzorka na koji e biti predmet posmatranja i/ili ispitivanja i optimalne obrasce obrade i analize podataka.

"KOLSKI" OPIS STRUKTURE PROJEKTA

Svaku od razlikovanih vrsta istraivanja odlikuju izvesne specifinosti. Da stvar bude jo sloenija, sline klasifikacije se mogu dobiti primenom drugih kriterijuma. Npr. na osnovu statistikog kriterijuma moe se govoriti o korelacionim, multivarijantnim, faktorskim i sl. istraivanjima. Sem toga, kriterijumi na osnovu kojih su te vrste razlikovane mogu se na razne naine kombinovati i proizvesti drugaije, znatno razvijenije i izdiferenciranije "tipologije" istraivanja. U naelu, sve se to odraava na karakter problema koje istraiva mora da razrei dok radi na projektu istraivanja. Ono to nas ovde interesuje nisu specifinosti projektovanja pojedinih vrsta istraivanja nego su to u prvom redu OSNOVNE AKTIVNOSTI PROJEKTOVANJA i glavni, manje ili vie standardni delovi projekta. Razlozi za takvo opredeljenje su izrazito "kolske" ili pedagoke prirode. Nastojali smo da opis procesa projektovanja i sadraja projekta istraivanja koliko je mogue vie sledi prirodni, hronoloki sled aktivnosti. Pri tome u prvom planu su aktivnosti i njihova uzajamna logika i operativna povezanost. Teorijski aspekti se obrauju samo ukoliko je neophodno za razumevanje logiko-operativnog znaenja neke aktivnosti. Opis projektovanja ukljuuje osnovne aktivnosti, pa i one koje su jedne drugim alternacija. Drugim reima, ovde se radi o "zbirnom" opisu projektovanja i projekta a ne o univerzalnom "receptu", iscrpnom spisku obaveznih aktivnosti. U tom smislu za opis projektovanja i projekta koji se ovde izlae kaemo da je "kolski". IDEALNI POGLED NA PROJEKTOVANJE. U metodolokoj literaturi se govori o "idealnom" ili "optimalnom" projektu i "realnom" ili "izvedbenom" projektu. Idealni projekat polazi od teorijsko-metodolokih standarda i tei da ih u to veem stepenu ispuni. Pri tome se ne vodi rauna o praktinim okolnostima, kao to je dostupnost pojava i uzorka ispitanika, raspolaganje sa potrebnim kadrovskim, materijalnim i tehnikim sredstvima. Izvedbeni projekat upravo o tim okolnostima vodi rauna koliko i o naunim standardima, nastoji da ih dovede u ravnoteu. lako vie ili manje razliit od izvedbenog projekta, idealni projekat slui kao osnova za procenu vrednosti ostvarenog istraivanja. Iz ovog sledi da "idealni" projekat nije posebna vrsta projekta 16

nego sastavni deo "izvedbenog" projekta. U svakom delu izvedbenog projekta formulie se kako bi izgledalo idealno reenje, a zatim se na osnovu argumentacije i u meri koja je nuna redukuje na realno reenje. Ta formulacija idealnog reenja ima evaluacionu ulogu u odnosu na izvedbeno reenje. "kolski" pogled na projektovanje je po pravilu idealan, tei maksimalnim reenjima. Ipak, on ne sme zanemariti karakteristine i viestruko proverene praktine potekoe. Nerealna oekivanja mogu dodatno oteati prve samostalne istraivake korake. OSNOVNA, OPTA I NUNA ZNANJA O PROJEKTOVANJU. ta je to to treba znati o projektovanju pre nego to mu se pristupi? Tradicionalni "kolski" odgovor bi verovatno bio: sve! Ne-sumnjivo mnoga predznanja su neophodna, ali projektovanje je posao koji se ui kroz praksu i koji se "ui" sve dok ta praksa traje. Istraivanje se uvek bavi pojavama koje spadaju u domen jedne ili vie naunih disciplina. Poznavanje tih disciplina je apsolutni preduslov samostalnog projektovanja novih istraivanja. To poznavanje se odnosi kako na naunu sistematiku tako i na naunu metodologiju. Kada je re o psihologiji, s obzirom da se psiholoke pojave tesno prepliu sa pojavama drugih disciplina npr. biolokih, medicinskih, pedagokih, sociolokih, etnolokih itd., nije teko pronai primere istraivanja u kojim taj uslov nije ispunjen. Ne samo da su istraivai bez sistematskog psiholokog obrazovanja planirali i realizovali istraivanja psiholokih pojava, nego su se i psiholozi bavili pojedinim aspektima npr. drutvenih pojava za koje je neophodno poznavanje sociolokog pojmovnog aparata. U socijalnoj psihologiji teko je ostati na visokom nivou konceptualne preciznosti bez solidnog poznavanja ne samo ostalih psiholokih disciplina nego i sociologije i antropologije, pa i mnogih drugih ukoliko ulazimo u pojave koje imaju izrazito npr. politiki, privredni, obrazovni, zdravstveni i sl. karakter. Jedan od naina da se prevaziu tekoe te vrste jeste timski istraivaki rad u kojem sarauju istraivai razliitih specijalnosti.

STRUKTURA PROJEKTA
Projekat se sastoji iz tri osnovna dela: teorijskog, metodoloko-tehnikog i materijalnofinansijskog.

1. TEORIJSKI DEO PROJEKTA

Prvi deo projekta, zbog prirode odluka koje ukljuuje, obino se naziva teorijskim. Glavne aktivnosti na izradi ovog dela projekta odnose se na formulaciju predmeta prouavanja, postavljanje ciljeva. zadataka i hipoteza. i analizu kljunih pojmova.

1.1. FORMULACIJA PROBLEMA

Koen i Nejgel (1965, str. 220) kau da je doivljaj tekoe u praktinoj ili teorijskoj situaciji povod za istraivanje. a razreenje te tekoe je cilj ili funkcija istraivanja. Samo istraivanje je proces traenja pravilnosti meu injenicama pomou kojih problem moe biti reen. Dakle, kritina taka svakog istraivanja je uoavanje intelektualne ili praktine tekoe, uoavanje problema koji trae reenje.

Naini manifestovanja problema

Najei naini manifestovanja problema, prema Mc Guigan-u (1960), su: kontradiktorni rezultati ranijih i aktuelnih istraivanja, uoavanje praznine u naem znanju i postojanje neobjanjenih injenica.

17

Line preferencije mogu uticati da se istraiva dugo bavi jednom tematikom ili da stalno prelazi iz jedne u drugu tematsku oblast. Te preferencije mogu biti izrazito saznajne prirode, pokretane visokom osetljivou za odreene pojave i radoznalou da se one upoznaju i razumeju. Veliki broj istraivaa je praktino orijentisan: tee da stvore neto to e biti korisno, to e unaprediti neku delatnost ili uslove ivota ljudi. Naravno, i istraivai mogu biti motivisani linim interesima, te se opredeljivati za teme koje su trenutno aktuelne i za koje pretpostavlja da obezbeuju najkrai put do ugleda, prestia, statusa, komercijalnog uspeha i sl.

Teorijska analiza problema

Prethodno znanje i iskustvo igra veliku ulogu u postavljanju i definisanju uoenog problema. Zato je jedan od prvih zadataka istraivanja da analizuje i na sistematizovan nain izloi kako su tom problemu pristupala ranija istraivanja, koji su nalazi dobili jednoznanu potvrdu, koji su pod znakom pitanja, koja su teorijska, metodoloka i praktina pitanja i dalje otvorena. Drugim reima, istraiva analizuje, ocenjuje i sintetizuje sve informacije i saznanja koja poseduje o pojavi koja je predmet istraivanja, a posebno ona do kojih je doao u pripremnoj fazi. Ovaj deo projekta je posebno vaan kada se radi o istraivanjima sa teorijskim ciljevima. Ona su najee inspirisana teorijskim i konceptualnim postavkama koje su iznesene u naunim radovima a koje istraiva smatra diskutabilnim. S obzirom da se pregled i ocena aktuelnih naunih saznanja iznose sa ciljem da se stave u funkciju sto potpunijeg razumevanja predmeta istraivanja i iznalaenja optimalnog istraivakog postupka, istraiva svesno izbegava raspravu o pitanjima koja msu neposredno u vezi sa problemom njegovog istraivanja. U protivnom, rasprava o problemu moe postati preiroka i rasplinuta da se u njoj svi bitni aspekti osnovnog problema i ne osvetle dovoljno ili da se ak sutina problema sasvim izgubi u mnotvu pokrenutih pitanja.

Opta formulacija problema i ralanjavanje problema na glavne komponente

Problem se moe izraziti u vidu pitanja kao i uvidu iskaza o tome koje su pojave predmet prouavanja. U toj optoj formulaciji ukazuje se uglavnom na tematski okvir u kojem treba da se kree budue istraivanje. Da bi se precizno izrazio sadraj istraivanja neophodno je da istraiva analizuje sve aspekte i sva potencijalna znaenja opte formulacije. Tim postupkom ralanjava problem na vei ili manji broj celovitih segmenta i dolazi do njihovog preciznog opisa. Odluuje se koje aspekte i segmente ukljuuje u istraivanje a koje ne, i za svaku odluku navodi argumente ili obrazloenje. Konkretizovanje i precizno ekspliciranje sadraja problema je prvi korak u realizaciji istraivanja. Glavne implikacije tog koraka su: definitivno postaje jasno u koje istraivake oblasti problem ulazi; interes se usredsreuje na odreene delove teorije, metode i vrste potrebnih podataka; obim potencijalnog posla postaje saglediv i mogue gaje svesti na razumnu meru.

1.2. POSTAVLJANJE CILJEVA ISTRAJVANJA

Sledei korak u konkretizaciji probelma je utvrivanje ciljeva istraivanja. Ciljevi istraivanja, pojednostavljeno reeno, mogu biti teorijski (bazina istraivanja), praktini (aplikativna istraivanja) ili kombinovani (npr. akciona istraivanja). Postavljanje cilja je tesno povezano sa formulacijom problema. Donoenje odluke o cilju (ciljevima) istraivanja i preciziranje formulacije problema su u stvari dva aspekta jednog istog procesa.

18

TEORIJSKICILJEVI. Ve smo pomenuli da u saznajnom pogledu ciljevi istraivanja mogu biti izvianje, opisivanje, objanjavanje i predvianje pojave, te se govori o eksplorativnim. deskriptivnim. eksplikativnim i prediktivnim istraivanjima. APLIKATIVNI CILJEVI. Istraivanje moe imati za cilj da razvije to racionalniji i pouzdaniji postupak primene odreenog naunog saznanja ili da doe do dopunskih saznanja koja e omoguiti razvijanje takvih postupaka.

1.3. FORMULACIJA OPTIH I POSEBNIH HIPOTEZA ZADACI ISTRAIVANJA

Poto je formulisan problem i postavljen cilj istraivanja, sledei korak u preciziranju predmeta istraivanja je pokuaj da se unapred ponudi objanjenje problema, da izloi ideja za koju se pretpostavlja da je reenje problema. Ta probna objanjenja zasnivaju se na teorijskim ili iskustvenim argumentima. Ona su odraz naeg ranijeg znanja, aktuelnog vienja predmeta istraivanja i prouavane naune literature. Kada ih formuliemo kao iskaze o odnosima meu elementima prouavane pojave, ta probna ili predloena objanjenja nazivamo hipotezama ili pretpostavkama. Funkcija hipoteze je da usmeri nae istraivanje na odreeni krug injenica i na traganje da li meu njima postoji ona vrsta pravilnosti koju ona specifikuje (Koen i Nejgel, str. 221). Zadatak istraivanja je da proveri da li je taj specifikovni tip odnosa medu injenicama odgovor na postavljeno pitanje, da li to reenje problema. (Koen i Nejgel, 1965, str. 221).

Vrste hipoteza
Kada je hipoteza nedovoljno argumentovana, uopteno i neprecizno formulisana, nazivamo je preliminarnom. Hipotezu koja ne zadovoljava sve kriterijume, ali je relativno bolja od ostalih i sa kojom zapoinjemo istraivanje nazivamo radna hipoteza. Hipotezu koja ispunjava sve kriterijume nazivano precizna hipoteza. Precizna hipoteza moe biti postavljena na osnovu teorije ili rezultata ranijih istraivanja. Cilj istraivanja ili jednog njegovog dela moe biti dolaenje do precizne hipoteze. Na osnovu optih psiholokih teorija mogue postaviti generalne ili opte hipoteze koje usmeravaju istraivanje u odreenom pravcu, ali koje se ne mogu u tom svom optem znaenju neposredno verifikovati. Takve opte hipoteze su npr. uverenja da iskustva iz ranog detinjstva odreuju neke osobine linosti pojedinca u njegovom zrelom dobu, da drutveni poloaj ljudi odreuje njihove interese i vrednosti, da efikasnost grupe doprinosi kohezivnosti grupe, da motivacija utie na uspenost u datoj aktivnosti, da nagrada utie na ustaljivanje nagraivanog ponaanja i sl. Opta hipoteza se, kada za to postoje uslovi, u skladu sa pravilima dedukcije, razvija u vei ili manj broj posebnih hipoteza. S obzirom da se u drutvenim i psiholokim naukama veina optih teorija jo uvek nije razvila u precizne deduktivne sisteme, to se posebne hipoteze uglavnom formuliu na osnovu logike uverljivosti ili empirijskih dokaza da su izraz opte teorije. Upravo zbog nepodesnosti optih teorija da budu direktna osnova za planiranje istraivanja, u mnogim oblastima socijalne psihologije (npr. u oblastima formiranja i menjanja stavova, razvoja moralnih normi, grupne dinamike) razvijene su specifine teorije, tzv. teorije srednjeg obima, na osnovu kojih istraivai formuliu znaajne i precizne hipoteze o pojedinim pojavama, odnosno o moguim reenjima saznajnih i praktinih problema.

19

ARGUMENTACIJA ZA POSTAVLJENE HIPOTEZE. Sve hipoteze koje formuliemo treba da se zasnivaju na argumentaciji. Argumentacija moe biti teorijska, logika i iskustvena. Od kvaliteta argumentacije zavisi o kojoj vrsti hipoteze je re. Teorijska argumentacije se ogleda u dokazima da je hipoteza dedukovana iz neke opte ili posebne teorije i da sama omoguuje dalje dedukcije koje pokazuju da objanjava odnose meu injenicama koje su predmet prouavanja. Logika argumentacija odnosi se na procenu njene relevantnosti za reavanje postavljenog problema, proverljivosti raspoloivim istraivakim postupcima, plodnosti u objanjenju pojava na koje se odnosi i jednostavnosti u strukturi objanjenja koje sadri. Od stepena izraenosti tih svojstava zavisi koje e od alternativnih hipoteza biti prihvaene odnosno odbaene. Iskustvena argumentacija potie po pravilu iz ranijih istraivanja ili iz analize relevantne empirijske grae. Upravo zbog nedostatka valjane argumentacije, eksplorativna a esto i deskriptivna istraivanja nemaju izriito postavljane hipoteze o karakteru odnosa meu prouavanim pojavama, nego polaze od pitanja o tome da li meu tim pojavama uopte postoji neki stepen povezanosti i, ukoliko postoji, o kojim vrstama odnosa se radi i kojeg su intenziteta. U tom sluaju zadatak istraivanja je da pokae da li su prouavane pojave meusobno povezane, a ne da proveri hipotezu da jesu povezane. Zato umesto o hipotezama (optim i posebnim) u projektu se govori o zadacima istraivanja (optim i posebnim).

1.4. KLASIFIKOVANJE I DEFINISANJE PROMENLJIVIH

Osnovno sredstvo naunog miljenja i saobraanja su pojmovi. Pojam je apstrakcija, simbol koji u naunom iskazu stoji umesto pojave (pojava) na koju se odnosi. Uvek valja imati u vidu da pojmovi nisu isto to i same pojave. Koliki je znaaj preciznog odreenja naunih pojmova i pravila njihovog korienja u objanjavanju pojava na koje se odnose vidi se i po tome to se od teorijskog sistema svake nauke oekuje da bude optimalno izdiferenciran 1 hijerarhijski organizovan pojmovni sistem. Otuda jedan od kritinih zadataka istraivaa u fazi projektovanja je jasno formulie pojmovni okvir budueg istraivanja. IZRADA POJMOVNOG OKVTRA obuhvata utvrivanje liste kljunih pojmova, analizu svakog pojma i njihovih uzajamnih odnosa. Sastavljanje "liste" pojmova zapoinje ve pri okvirnoj formulaciji problema, zatim se nastavlja kroz analizu problema, postavljanje hipoteza i sainjavanje liste promenljivih. Mnogi pojmovi moraju biti definisani odmah kada ih uvedemo u razmatranje problema, te za analizu pojmova moramo rei da je aktivnost koja prati celokupni rad na projektu. Ipak, o analizi pojmova, njihovom definisanju, redefinisanju, povezivanju u tzv. "pojmovnu mreu" moemo govoriti i kao o posebnoj fazi u procesu projektovanja istraivanja. Ta faza nastupa onda kada je sainjena konana lista promenljivih. Ne moe se govoriti o valjanom empirijskom istraivanju a da svi pojmovi koji simbolizuju promenljive ne budu jasno i precizno definisani na teorijskoj i operacionalnoj ravni. Ta nunost proizilazi koliko iz injenice da postoji nekonzistentnost u znaenju raznih pojmova toliko i iz injenice da je usavravanje pojmova najvaniji i najtei deo naunog rada. U prouavanju ponaanja i osobina ljudi, to je najee predmet socijalnopsiholokih istraivanja, istraiva obino nastoji da registruje podatke na osnovu kojih moe da utvrdi da li postoje konstantni odnosi izmeu pojedinih aspekata sredine (fizike i/ili socijalne), razliitih svojstava ljudi i odreenih vidova njihova ponaanja. Dragim reima, svaka formulacija problema, a pogotovu kada se on izrazi u vidu hipoteze, je iskaz u kojem se govori najmanje o dve pojave ili dve grupe pojava koje se mogu posmatrati i meriti i koji specifikuje relaciju , meu tim pojavama. 20

Ako je re o kauzalistikoj hipotezi onda je jedna pojava uzrok a druga je posledica a relacioni iskaz specifikuje pravac kauzalnog odnosa. Problemi kojim se bavi socijalna psihologija su po pravilu veoma sloeni te je neophodno identifikovati, klasifikovati i definisati sve varijable koje su obuhvaene formulacijom problema. Svaka pojava koja se menja, svako svojstvo koje se ispoljava u razliitim stupnjevima, svaka veliina koja raste i opada, u istraivakoj terminologiji naziva se promenljiva ili varijabla. U formulaciji problema i hipoteza varijable su oznaene terminima koji se odnose na odgovarajue teorijske pojmove. U istraivanju moe biti veliki broj promenljivih. One se meusobno razlikuju ne samo po svom sadraju nego i po ulozi koju imaju u istraivanju. Prema funkciji u istraivanju promenljive mogu imati razliitu ulogu: mogu imati status nezavisnih, zavisnih, posredujuih i kontrolnih promenljivih. Koje promenljive treba da budu ukljuene u istraivanje utvruje se analizom svih segmenata problema, a kakvu e ulogu u istraivanju imati svaka od njih odluuje istraiva na osnovu prethodnog znanja, optih teorijskih stavova ili specifinih pretpostavki. ULOGU NEZAVISNIH PROMENLJIVIH po pravilu imaju pojave za koje se zna ili se pretpostavlja da prethode drugim pojavama, da su njihovi antecedenti, tj. inioci, uzroci ih uslovi njihova javljanja. U psihologiji nezavisne promenljive su najee razni aspekti fizike i socijalne okoline, kao i neke organske karakteristike. U socijalnoj psihologiji tipini primeri nezavisnih promenljivih su socijalni poloaj (pripadnost jednom od definisanih socijalnih slojeva), zanimanje, obrazovanje, starost, pol, mesto roenja, mesto boravka, socijalni kontekst u kojem odigrava prouavana pojava (npr. u prisustvu drugih osoba ili bez prisustva drugih; na asu, za vreme odmora; kod kue, u koli, na ulici, itd.). ULOGU ZAVISNIH VARIJABLI u prvom redu imaju one pojave koje elimo da upoznamo, razumemo i objasnimo. U socijalnoj psihologiji to su razni obrasci individualnog i grupnog ponaanja ljudi u socijalnim situacijama, zatim svojstva osoba i grupa koja se ispoljavaju kroz ta ponaanja. Nazivaju se zavisnim promenljivim jer se na osnovu iskustva i prethodnih istraivanja zna ili se pretpostavlja da su konsekvence ili efekti odreenih pojava, pojava je su klasifikovane kao nezavisne promenljive. To su dva osnovna tipa promenljivih. U psihologiji, meutim, struktura problema i hipoteza koje sugeriu njihovo reenje je po pravilu veoma sloena, te nije uvek mogue ni za potrebe jednog konkretnog istraivanja izvriti otru podelu promenljivih na zavisne i nezavisne. esto se nekim od promenljivih daje status POSREDUJUIH PROMENLJIVIH ili intervenirajuih varijabli. To su promenljive koje su srodne nezavisnim, koje modifikuju njihov efekat. Kada postoji vie nezavisnih promenljivih, da bismo preciznije procenili ulogu svake od njih, neophodno je da se njihov uticaj analizira pod kontrolisanim uslovima. Takve uslove postiemo tako to neke varijable drimo konstantnim, ukidamo njihove varijacije. Te varijable nazivamo KONTROLNLM PROMENLJTVTM. Kontrolu nad promenljivim uspostavljamo uglavnom na dva naina. Prvo, izmeu potencijalnih nezavisnih npr. samo jednoj ostavljamo mogunost slobodnog ili planskog variranja a sve ostale drimo konstantnim. Takav postupak se primenjuje u eksperimentalnim istraivanjima, u kojim se formira vie eksperimentalnih grupa. Drugo, u istraivanje ukljuimo onoliko nezavisnih varijabli koliko nam je potrebno, a zatim pri obradi podataka nezavisnim promenljivim dodeljujemo (po odreenom planu) status kontrolne promenljive. Npr. pol ispitanika i tip naselja u kojem ive su tipine nezavisne promenljive u raznim socijalnopsiholokim analizama neeksperimentalnih podataka. Ako u analizi na nivou uzorka u celini utvrdimo da su obe promenljive znaajno povezane sa odreenim obrascima 21

ponaanja, i elimo da utvrdimo koja ima znaajniju ulogu, onda jednoj od njih menjamo status i dodeljujemo joj ulogu kontrolne promenljive. Ako smo odluili da tip mesta boravka bude kontrolna promenljiva, onda uzorak delimo na poduzorke ispitanika npr. sa sela, iz malih gradova i velikih gradova, a zatim u svakom od tih poduzoraka iznova analiziramo povezanost pola i odreenih obrazaca ponaanja. Ako je pol izvor varijacija u ponaanju, one e se u svakom od poduzoraka i dalje ispoljavati, ali ako su obe varijable zajedno odgovorne za varijacije, varijacije e se donekle smanjiti; ako su razlike bile preteno uslovljene tipom mesta boravka, one e se, u ovako postavljenoj analizi, izgubiti ili pasti ispod nivoa znaajnosti. Slian postupak primenjujemo uvek ako elimo da "razdvojimo" efekte dveju varijabli bilo da pretpostavljamo da je njihov uticaj istog ili suprotnog smera. Kada se identifikuju sve promenljive i svakoj od njih odredi uloga u istraivanju, doli smo do saetog i preciznog prikaza strukture istraivanja koji se obino naziva model ili dizajn istraivanja. Drugim reima, dizajn istraivanja sadri popis svih ukljuenih promenljivih i specifikaciju karaktera njihovih meusobnih odnosa. Treba istai da je kod veine psiholokih varijabli podela na opisane kategorije uslovna. Npr. inteligencija je jedna od tipinih nezavisnih ili kontrolnih varijabli kod prouavanja uspenosti u uenju, ali moe biti i zavisna varijabla kod prouavanja efekata raznih strategija uenja. Stavovi su jedna od najeih zavisnih varijabli u studijama socijalizacije, ali isto toliko esto su nezavisna ili kontrolna varijabla u prouavanju inilaca aktuelnog drutvenog ponaanja. U sloenijim istraivanjima se deava da neka varijabla u jednoj hipotezi ima ulogu nezavisne, u drugoj kontrolne a u treoj zavisne varijable. Npr. moemo oekivati da broj lanova utie na odreeni aspekt efikasnosti grupe; zatim moemo grupe ujednaiti po veliini da bismo eliminisali uticaj broja lanova; efikasnost grupe moemo shvatiti kao uzrok poveaja broja lanova odnosno poveanja broja zainteresovanih da uu u grupu. Podela na nezavisne i zavisne varijable je najee uslovna zato to nije jasno koja varijabla utie na koju, a postoje empirijski dokazi da su u korelaciji. Zato neki autori izbegavaju da govore i nezavisnim i zavisnim varijablama. PREMA PRTRODI POJAVA NA KOJE SE ODNOSE, promenljive moemo podeliti u veliki broj homogenih grupa. Promenljive koje se javljaju u socijalnopsiholokim istraivanjima moemo razvrstati u tri osnovne grupe: socio-demografske (pol, starost, zanimanje itd.), psiholoke dispozicione (npr. sposobnosti, znanja, potrebe, motivi, stavovi, vrednosti), psiholoke bihejvioralne (ispoljavanje odreenog ponaanja, npr. traenja i/ili pruanja informacija, podrke, pomoi, u odreenim situacijama, npr. u porodici, u grupi vrnjaka, u koli, na poslu itd.). PREMA ATRIBUTIMA (SVOJSTVIMA) KOJI SU U OSNOVI NJIHOVIH OPERACIONALNIH DEFINICIJA, promenljive se dele na kvalitativne (definisane svojstvima kod kojih se odnosi meu modalitetima ne mogu izraziti matematikim operacijama) i na kvantitativne (odnosi izmeu modaliteta se bar u nekoj meri mogu opisati matematikim sredstvima). PREMA ODNOSU MEU MODALITETIMA IZ KOJIH SE SASTOJE, promenljive mogu podeliti na kontinuirane (npr. visina, starost, inteligencija) i diskontinuirane (npr. pol, zanimanje, mesto boravka i sl.). Ova razlika je znaajna sa stanovita pravilnog izbora tehnika za registrovanje, merenje i kvantitativnu obradu podataka. PREMA NAINU POSMATRANJA I MERENJA varijable se mogu podeliti na neposredno dostupne (ije se manifestacije mogu zapaziti neposrednim posmatranjem) i neposredno dostupne (o ijem se postojanju zakljuuje na osnovu spoljanjih pokazatelja). Veina najznaajnijih psiholoki varijabli spada u ovu drugu grupu.

22

2. METODOLOKI DEO PROJEKTA

Posle formulacije i ralanjavanja problema, odluke o ciljevima istraivanja, postavljanja hipoteza o moguem reenju problema i analize pojmova, na red je dolo odluivanje o pitanjima koja se neposredno odnose na realizaciju istraivanja. Time je projektovanje ulo fazu u donoenja odluka metodolokog karaktera.

2.1. IZBOR OPTE METODE ORGANIZOVANJA ISTRAIVANJA

Glavna metodoloka odluka odnosi se na izbor opte metode organizovanja istraivanja. lako je sasvim ispravno rei da problem, ciljevi, hipoteze i priroda promenljivih uslovljavaju odluku o izboru opte metode istraivanja, svest o najpodesnijem metodu istraivanja je prisutna ve od poetka razmiljanja o novom projektu. Ako se u socijalnoj psihologiji uopte moe povui otra granica koja bi pravila jednoznanu deobu u svim oblastima iz kojih se sastoji, to ne bi bio neki teorijski pristup ili neka praktina orijentacija nego bi to bila podela na eksperimentalna i neeksperimentalna istraivanja. Neki autori toj podeli pridaju i teorijsko-konceptualni znaaj, te eksperimentalna istraivanja nazivaju psiholokom socijalnom psihologijom a neeksperimentalna istraivanja, ak kada se bave istim fenomenima, sociolokom socijalnom psihologijom.

2.2. OPERACIONALNE DEFINICIJE PROMENLJIVIH

Ako smo se opredelili za opti metod organizovanja istraivanja, moemo pristupiti operacionalnom definisanju promenljivih. Time u stvari nastavljamo sa analizom pojmova. FUNKCIJA OPERACIONALNE DEFINICIJE. Zadatak operacionalne definicije je da definie promenljivu na nain koji omoguuje izbor ili izradu adekvatne tehnike za njeno izazivanje, posmatranje i registrovanje. STRUKTURA OPERACIONALNE DEFINICIJE. Potpuna operacionalna definicija sadri opis triju vrsta operacija: operacija kojim se pojava moe izazvati, operacija kojim se manifestacije izazvane pojave mogu posmatrati i registrovati i operacija merenja bitnih svojstava (atributa) varijable. Laboratorijski eksperimenti se u naelu oslanjaju na potpune operacionalne definicije osnovnih varijabli. U neeksperimentalnim istraivanjima neki od elemenata operacionalne definicije nedostaju, bilo zato to su nepotrebni ili to se ne bi mogli koristiti. Npr. socio-demografske i mnoge psiholoke promenljive ne mogu biti predmet manipulacije. Umesto toga istraiva se oslanja na prirodne modalitete takvih varijabli i kod uzorkovanja nastoji da oni budu na optimalan nain zastupljeni. Ako su takva obeleja kao to je pol, starost, zanimanje, obrazovanje, inteligencija, politiko opredeljenje, stil ivota i sl. znaajna za prouavani problem, istraiva ne moe da ih namerno izaziva u svrhu naunog istraivanja. Ono to moe, to je da u istraivanje ukljui osobe kod kojih su ta svojstva izraena na nain i u meri koja odgovara potrebama istraivanja. Slini problemi se javljaju i sa druga dva elementa operacionalne definicije. Neke pojave se ne mogu neposredno posmatrati, bez obzira da li se posmatranje oslanja samo na prirodna ula ili na razne tehnike ureaje. U takvim sluajevima operacionalizovanje se vri preko opazivih pokazatelja ili indikatora. Merenje je cilj svake egzaktne nauke, ali ono nije uvek mogue, a kada je mogue postoje velike razlike u vrsti merenja. Problem korespondencije teorijske i operacionalne definicije istog pojma je vrlo krupno ne samo praktino nego i teorijsko pitanje. Teorijskim pojmovima se daju takva imena kao to su npr. konformizam, kohezivnost, identitet, autoritarnost, dogmatizam i sl. Zatim se teorijski pojmovi 23

operacionalizuju i pretoe u istraivake operacije ili tehnike. Da li su ti novi sadraji korespondentni teorijskom znaenju pojma i da Li je opravdano na njih primeniti isti termin?

2.3. IZBOR TEHNIKA ZA PRIKUPLJANJE PODATAKA

Operacionalne definicije su osnova za odluku o konkretnim tehnikama za sprovoenje istraivanja. Odluka koju istraiva donese moe biti (1) izbor izmeu ve postojeih instrumenata, (2) adaptacija nekog od postojeih instrumenta i (3) konstrukcija novog instrumenta. IZBOR INSTRUMENATA. Razvijeni su mnogi instrumenti za registrovanje i merenje pojedinih varijabli koje se esto javljaju u psiholokim istraivanjima. Tako npr. postoje mnogi testovi za merenje intelektualnih i motornih sposobnosti, inventari za ispitivanje crta linosti, skale za ispitivanje stavova i vrednosti. Ako postoji vie dobrih i viestruko proverenih instrumenata za ispitivanje iste varijable, istraiva je u prilici da izabere onaj koji najvie odgovora njegovim potrebama (teorijska osnova, nivo merenja, nain primene i sl.). Bilo bi krajnje neracionalno da sam konstruie nove kada postoje gotovi instrumenti, osim ako mu je glavni zadatak da reava probleme koji se javljaju u merenju odreenih varijabli i u konstrukciji odgovarajuih instrumenata. Jedna od vanih prednosti instrumenata koji su ranije korieni u mnogim istraivanjima, je obilje podataka o njihovoj primenjljivosti na raznim segmentima populacije i u razliitim istraivakim situacijama, a naroito mogunost da istraiva svoje nalaze uporedi sa nalazima drugih istraivaa. ADAPTACIJA INSTRUMENATA. Ukoliko je neki instrument konceptualno prihvatljiv ali se iz odreenih razloga ne moe upotrebiti u izvornom obliku, onda se pristupa adaptaciji takvog instrumenta. Razlozi za adaptaciju odnosno preradu instrumenta mogu biti razliiti. U psiholokim istraivanjima esto se koriste instrumenti koji su se pokazali efikasnim u stranim istraivanjima. Ukoliko istraiva oceni da instrument za koji je zainteresovan sadrinski nije podesan za nae ispitanike jer pretpostavlja neka iskustva koja oni nemaju, on vri odreene izmene u tom instrumentu. Instrument koji je korien na starijim uzrastima moe se primeniti na ispitivanje mlaih uzrasta tek posle odgovarae adaptacije npr. njegovog sadraja i obima iskustvu i sposobnostima mlaeg uzrasta. Bez obzira na poreklo, instrument koji iz bilo kojeg razloga nema zadovoljavajue sve psihometrijske karakteristike, a istraiva ocenjuje da bi poboljana verzija bila ono to mu je potrebno, on moe adaptirati ili ak potpuno revidirati taj instrument za potrebe svojih istraivanja. Adaptacija ili revizija postojeeg instrumenta podrazumeva sve one operacije koje ulaze u psihometrijsku proceduru izrade instrumenta. KONSTRUKCUA INSTRUMENTATA. U socijalnopsiholokim istraivanjima skoro redovno se suoavamo sa potrebom da konstruiemo nove instrumente. Osnovni razlog tome je to su brojnost i raznovrsnost varijabli jo uvek ispred broja istraivanja koja razvijaju odgovarajue instrumente i to je veoma teko standardizovati pojedine instrumente za iru upotrebu. Socijalna psihologija se bavi veoma razliitim segmentima opte populacije te je esto za iste pojave potrebno raspolagati razliitim instrumentima koji su prilagoeni npr. uzrastu, obrazovanju, strukturi iskustva ispitanika, okolnostima ispitivanja i sl. To je jedan od razloga da je u ovom priruniku najvie panje posveeno postupcima konstruisanja pojedinih vrta instrumenta koji imaju iroku primenu u socijalnopsiholokim istraivanjima. PITANJA VALJANOSTI, POUZDANOSTl OBJEKTIVNOSTI I DISKRJMINATIV-NOST INSTRUMENATA. To su opta pitanja vezana za svako merenje, pa i ono koje se javlja u socijalnopsiholokim istraivanjima. U kontekstu izrade projekta ona se javljaju u tri osnovna vida. Prvo, polazei od svojih ciljeva i zadataka, istraiva postavlja nivo svojih psihometrijskih aspiracija. Ako se radi o eksplorativnom istraivanju, taj nivo moe biti relativno nizak, ali kod ostalih vrsta istraivanja je znatno vii. Naroito su visoki zahtevi u odnosu na instrumente kod 24

ekplikativnih i prediktivnih istraivanja. Usklaivanje metrijskih svojstva instrumenata sa zadacima projekta ogleda se u pravilnoj odluci o neophodnom nivou merenja (nominalni, odrinalni, intervalni i racio). Drugo, instrumenti istog nivoa merenja mogu se konstruisati na razne naine. Neki od tih naina daju instrumente sa boljim a neki sa slabijim metrijskim performansama. To istraiva treba da zna i da odluku o postupku izrade ili konstrukcije pojedinih instrumenata donese u skladu sa ciljevima istraivanjima i uslovima pod kojim ga realizuje. Tree, kada su prethodne odluke donesene, onda je potrebno da se konstnikcioni postupak provede to korektnije kako bi se obezbedile optimalne psihometrijske osobine instrumenata.

2.4. NACRT UZORKA

Problem, cilj, hipoteze i metod odreuju vrstu i veliinu uzorka na kojem e se obaviti istraivanje. Uloga uzorka, izrada nacrta uzorka i postupci uzorkovanja se veoma razlikuju u pojedinim vrstama istraivanja. U socijalnoj psihologiji kljuna razlika u uzorcima je izmeu eksperimentalnih istraivanja, naroito u laboratorijskim uslovima. i istraivanja koja imaju za cilj da prouavaju pojave u optoj populaciji ili pojedinim njenim segmentima. U eksperimentalnim istraivanjima se uglavnom koriste manje grupe ispitanika, homogene po svim osnovnim obelejima, kao to su uzrast, stepen obrazovanja, socijalni poloaj, a kada je potrebno lista svojstava za ujednaavanje se proiruje npr. i na takva svojstva kao to su pol, nivo inteligencije, i sl. U neeksperimentalnim istraivanjima, prirodna raspodela svojstava osoba koje ulaze u uzorak je kljuno pitanje. To je razlog da se o uzorku o izradi njegovog nacrta i tehnikama njegovog biranja govori kao o posebnoj i znaajnoj vrsti istraivakih zadataka.

2.5. Plan obrade podataka

Plan obrade podataka predstavlja precizan rezime svih odluka o predmetu istraivanja. Iz njega se definitivno vidi na koje elemente je ralanjen problem, koje hipoteze ili zadaci su postavljeni i kako e se odvijati analiza podataka, artikulacija nalaza i izvoenje zakljuaka. Izrada plana obrade je glavna logika kontrola ravnotee izmeu teorijskih i metodolokih odluka donetih u prethodnim fazama projektovanja. Sve manjkavosti korespondencije problema i hipoteza, s jedne strane, i operacionalizovanja promenljivih i izbora instrumenata, s druge, postaju oigledne. Drugim reima, jasnoa plana obrade podataka je direktna mera istraivaevog razumevanja pojava i odnosa meu pojavama koje namerava da istrauje. Da bi napravio adekvatan plan obrade, istraiva iznova, sa jednog posebnog aspekta, analizuje problem, hipoteze, opte i posebne zadatke. operacionalne definicije, instrumente i svojstva uzorka. Od njega se oekuje da u terminima tehnika za obradu podataka izrazi logiku i sadrinsku strukturu istraivanja u celini. Oblikovanje plana obrade podataka u principu poinje sa postavljanjem opteg cilja istraivanja. U eksplorativnim i deskriptivnim istraivanjima plan obrade prvenstveno obuhvata razne tehnike za sreivanje i klasifikaciju podataka c svakoj pojedinanoj promenljivoj i grupama promenljivih. Opservacije o svakoj promenljivoj treba da se srede u nizove i da se utvrde svojstva njihove raspodele. Planiraju se komparacije izmeu serija podataka o glavnim promenljivim koje su utvrene u razliitim situacijama, razliitim segmentima uzorka i si. Takoe se planira analiza stepena kovarijacije pojedinih parova ili grupa promenljivih da bi se dolo do uvida u parcijalne i globalne odnose medu prouavanim pojavama. U eksplikativnim i prediktivnim istraivanjima se po pravilu planiraju sve navedene analize ali samo kao priprema za sloenije oblike obrade koji omoguuju npr. izvoenje zakljuaka funkcionalnog i kauzalnog tipa. 25

Dakle, postavljanjem opteg cilja istraivanja odreen je osnovni pristup obradi podataka i nivo zakljuaka koji ona treba da omogui. Plan obrade to mora da konkretizuje. Karakter pojava koje su neposredni predmet istraivanja takoe utie na odluke o obradi podataka. Socijalnopsiholoke pojave se meusobno razlikuju u pogledu naina javljanja, ispoljavanja, trajanja, stabilnosti i drugih svojstava. Zato se obrada uslovno deli na dva dela na kvantitativnu analizu (primena statistikih tehnika) i kvalitativnu analizu (primena logikih tehnika). Kod kvantitativne analize izbor tehnika zavisi od toga da li se radi o podacima dobijenim u diskontinuiranim ili kontinuiranim veliinama, koji nivo merenja je postignut i kakva su ostala metrijska svojstava korienih instrumenata i sl. Koliko je postavljeni plan obrade smisaon direktno zavisi i od reprezentativnosti i adekvatne veliine uzorka. Npr. planirana ukrtanja promenljivih dovode do segmentacije uzorka na veliki broj grupa. Da bi u svakoj grupi imali broj opservacija koji zahteva statistika procedura, potrebno je da uzorak bude i dovoljno velik i dovoljno reprezentativan. Plan obrade e jednoga dana morati da se realizuje. Zato je razumno da ga istraiva uskladi sa tehnikim uslovima kojim raspolae. Kompjuterska obrada danas se smatra elementarnim standardom, ali jo uvek postoje znatne varijacije u pogledu programa kojim istraiva raspolae i koje ume da koristi. Dobri programi i njihovo poznavanje omoguuju istraivau da planira i realizuje obradu u vie etapa od deskriptivne koja omoguuje detaljan uvid u strukturi podataka i karakter osnovnih nalaza, do obrade koja omoguuje da se na te iste podatke primene razne vrsta statistike analize, sinteze ili statistikog zakljuivanja o izuavanim pojavama.

2.6. PLAN REALIZACIJE ISTRAIVANJA

Kada su izraeni instrumenti i odreen uzorak, istraiva sa svojim saradnicima pristupa organizovanju izvoenja istraivanja. Nekad se planiraju prvo probna istraivanja, kojim je cilj da provere valjanost odluka sadranih u projektu. Prvo pitanje koje se postavlja je: kako obezbediti pristup ispitanicima. Organizacija ispitivanja (posmatranja) na terenu zahteva veliku panju od strane istraivaa. Neophodno je da blagovremeno obezbedi odobrenja od nadlenih u sredinama u kojim e se vriti ispitivanje, da za ispitivanje obezbedi optimalne prostorne, vremenske i drage uslove. Od organizacije izvoenja istraivanja i pripremljenosti ispitivaa direktno zavise potpunost i kvalitet podataka s kojim e raspolagati. Priprema podataka za obradu i realizovanje planirane obrade su tehniki poslovi koji zahtevaju visok stepen strunosti, uvebanosti preciznosti od svih onih koji ih obavljaju. U projektu se utvruje ne samo kako e biti organizovano obavljanje tih poslova nego i kako e se sprovesti kontrola u cilju otklanjanja moguih greaka. Npr. greke u ifriranju i unoenju ifriranih podataka u tzv. datotetke mogu da umanje vrednost inae dobro pripremijenog istraivanja.

3. Materijalni deo projekta

Veoma vaan aspekt pripreme za istraivanje je utvrivanje finansijskih i materijalnih uslova za njegovu realizaciju. Istraiva mora da utvrdi koji SARADNICI su mu potrebni za obavijanje pojedinih aktivnosti i koliko saradnika treba da ima na raspolaganju u pojedinim fazama realizacije istraivanja. OPREMA, INSTRUMENTi I POTRONI MATERIJAL su sastavni deo uslova od kojih zavisi realizovanje istraivanja. TERENSKI RAD je povezan sa izdacima za putovanja i smetaj i angaovanjem saradnika iz sredine u kojoj se vri ispitivanje.

26

NAIN PREZENTACIJE REZULTATA ISTRAIVANJA takoe utie na cenu istraivanja. Ako su namenjeni samo za naruioca ili manji broj potencijalnih korisnika rezultati istraivanja se obino iznose u formi iscrpno dokumentovanog elaborata ili u formi izvetaja koji se svodi na iznoenje glavnih nalaza i zakljuaka. Objavljivanje rezultata u vidu monografije ili serije lanka i saoptenja ini ih dostupnim strunoj i naunoj javnosti. Nain prezentacije rezultata se u pregovorima sa naruiocem esto izostavlja, ali kasnije moe doi do raznih nesporazuma. Iz svega pomenutog proizilazi FINANSIJSKI PREDRAUN trokova istraivanja.

4. Izrada instrumenata
U projektima socijalnopsiholokih istraivanja se redovno predvia izrada jednog ili vie instrumenata, a esto i kompletnog instrumentarijuma. To znai da e istraiva ve u toku projektovanja ili neposredno po zavrenom projektovanju, pristupiti konstruisanju instrumenata koji su potrebni za prikupljanje podataka. Osnovu izrade instrumenata ini konceptualna analiza problema, naroito onaj njen deo koji se bavi operacionalnim definisanjem pojmova i utvrivanjem indikatora pojava koje su tim definicijama obuhvaene. S obzirom da izrada instrumenta glavna tema veeg dela ovog prirunika, ovde se tim pitanjima neemo vie baviti. Postupno emo ih upoznavati kroz izlaganje o upitniku, skalama i analizi sadraja.

5. Izvoenje istraivanja
Kod velikih projekata, naroito onih koji se baziraju na velikim uzorcima, po pravilu se pre glavnog istraivanja izvodi jedno ili vie preliminarnih ili probnih istraivanja. Cilj tih istraivanja je verifikuju projekat, ili glavne odluke u okviru projekta. Glavna karakteristika preliminarnog istraivanja je to se njime obuhvata uzorak koji je 5 do 10% od veliine uzorka planiranog za zavrna istraivanja. esto se u uzorak preliminarnog istraivanja uzimaju samo ispitanici iz kritinih segmenata budueg uzorka ("ekstremne grupe", npr. najmanje obrazovani i najvie obrazovani, najmlai i najstariji). Kroz preliminarno istraivanje proveravaju se tehnike uzorkovanja, metode organizacije istraivanja, tehnike prikupljanja podataka, nacrt situacije ispitivanja, ponaanje ispitivaa u situaciji ispitivanja, sistem za kodiranje podataka, plan obrade i sl. Ukratko: preliminarno istraivanje je kompletno istraivanje samo u znatno manjim razmerama od onih koje predvia projekat za glavno ili zavrno istraivanje. Realizacija glavnog istraivanja treba da sledi odluke koje su donesene u toku projektovanja i da uzme u obzir korekture koje su eventualno usledile posle probnog istraivanja. Veoma je vano da saradnici koji odlaze na teren ili koji izvode ogled u laboratoriji, potuju uputstva koja su dobili od rukovodioca projekta, odnosno od istraivaa. Posle svakog zavrenog ispitivanja, ispitiva pravi protokol o toku ispitivanja, belei sve to su ispitanici eventualno pitali, kako su se ponaali, koliko je trajao rad i sl. Kod obuhvatnih terenskih istraivanja potrebno je obezbediti kontrolu rada ispitivaa. Loa izvedba istraivanja, koja se ogleda u slaboj organizaciji rada na terenu (nepouzdani i neprecizni dogovori o mestu, vremenu i trajanju ispitivanja, loe sroena uputstva i instrukcije, nekorektan rad ispitivaa, lo kontakt sa ispitanicima, ne obeleavanje potrebnih podataka na upitnicima ili protokolima, meanje materijala koji dolaze od razliitih grupa ispitanika, od razliitih ispitivaa, iz razliitih mesta i sl.), moe devalvirati celo istraivanje, bez obzira kakvog su kvaliteta projekat, instrumenti i kasnija obrada.

27

6. Obrada i analiza podataka

Kada je istraivanje realizovano, istraiva raspolae sa empirijskim materijalom koji je planirao da prikupi. Taj empirijski materijal moe biti u formi protokola zapisnika posmatranja ili zapisnika intervjua, a najee je u formi popunjenih upitnika i/ili drugih tehnika tipa papir-olovka. Prvi zadatak istraivaa je da pregleda sav empirijski materijal kako bi utvrdio da li je potpun, da ga sredi po redosledu pristizanja, po saradnicima koji su ga prikupili, po teritorijalnim jedinicama ili prirodnim grupama u kojim je materijal dobijen. Tako sreen materijal se numerie, kako bi svaka jedinica ispitivanja odnosno svaki ispitanik imao svoj identifikacioni broj i trajno mesto u bazi podataka. Drugi korak je artikulisanje podataka, njihovo kodiranje i unoenje u bazu primarnih podataka. U upitnicima i protokolima se delom nalazi sasvim "sirov" materijal, kao to su npr. slobodni odgovori ispitanika na "otvorena" pitanja, deskriptivni zapisi ispitivaa, zapisi o zapaanjima i sl. Iz tog materijala analizom sadraja najpre valja definisati varijable na koje se odnosi, zatim modalitete na svakoj od tih varijabli i izvriti kodiranje svake varijable za svakog ispitanika. To je vaan proces, jer se njime artikuliu primarni podaci koji zajedno da drugim primarnim podacima ulaze u dalju obradu. Zavisno od definicije pojedinih varijabli, vrste korienih instrumenata i plana obrade, iz primarnih podataka se mogu izvoditi podaci o sloenim varijablma, kao to su npr. skorovi na skalama i testovima. Trei korak je realizacija plana obrade. Zavisno od zadataka i strukture predmeta istraivanja obrada podataka se moe odvijati u vie faza. Ako je re o kvantitativnoj obradi, prva faza ukljuuje deskriptivni prikaz dobijenih podataka 1 osnovnih nalaza: distribucije, mere centralne tendencije, korelacije. Druga faza ukljuuje tehnike statistikog zakljuivanja, kao to su razne vrste npr. testova znaajnosti razlika i/ili povezanosti meu prouavanim varijablama ili razliiti tipovi analize varijanse, faktorske analize i sl. Kada u istraivanju imamo veliki broj varijabli i vie primenjenih statistikih tehnika, dobijamo veliku koliinu statistikih ispisa ("Listmga"), koje treba paljivo analizirati, izdvojiti iz njih one podatke i one nalaze na koje nas koriena statistika procedura obavezuje da ih saoptimo, kao i one za koje smatramo da je neophodno da ih prikaemo u izvetaju o istraivanju. Tu se otvara problem lznalaenja optimalno sadrajnog, preglednog i ekonominog tabelarnog prikazivanja podataka i nalaza. Taj problem se javlja u svakom empirijskom istraivanju, a naroito je izraen kod deskriptivnih istraivanja, jer deskriptivne obrade ne dovode do radikalne redukcije podataka 1 nalaza. U pisanju izvetaja o istraivanju uvek treba da pravimo razliku izmeu radnih tabela tabela koje sadre podatke i rezultate obrade tih podataka, kakve uglavnom dobijamo u kompjuterskim ispisima, od zavrnih tabela tabela koje izraavaju struktura problema kojim se bavimo i koje e se pojaviti u izvetaju o istraivanju. Zavrne tabele, kao sinteza empirijskih podataka i nalaza, treba da budu osnova za razmatranja problema, odgovora na postavljena pitanja, ocena o valjanosti pojedinih hipoteza, kao i za interpretaciju svih tih dobijenih nalaza i izvoenje zakljuaka. Sto se tie radnih tebela, moemo rei kako treba da izgledaju tabele iz kojih se raunaju relativne uestalosti, hi-kvadrati, srednje vrednosti, linearne i druge korelacije, na kojim se radi analiza varijanse, multivarijantna analiza i sl. S obzirom da odabrane tehnike obrade podataka realizujemo kroz statistiki program za koji smo se opredelili, radne tabele treba poznavati u meri koja nam omoguuje da iz njih pravilno proitamo sve ono to one imaju da nam saopte i da, kada vidimo npr. kako se podaci distribuiraju i kakve nalaze dobijamo, donesemo odluke o neophodnim ili opravdanim transformacijama podataka kako bi u ponovljenoj analizi dobili korektnije nalaze. Meutim, zavrne tabele moramo sami da kreiramo. To je posao koji trai i iskustvo i kreativnost. Iskustvo nas usmerava na izbor najuspenijih modela za konstruisanje tabela u kojim emo dati

28

pregled statistikih nalaza, a kreativnot na iznalaenje reenja koja e u okviru konkretnog istraivanja biti najbolja i najefektnija. Osim tabela, za prikazivanje rezultata istraivanja koriste se i razne vrste grafikih tehnika. Ma koliko bili potrebni za prezentaciju nalaza, svi grafikoni poivaju na odreenim numerikim vrednostima, a tabele su medij u kojem se ti podaci mogu najpreciznije i najpotpunije saoptiti. Ako smo se opredelili za grafikon, nije potrebno da se iznosi tabela koja sadri podatke iz kojih je grafikon nastao, ali takva tabela bi se morala nai u prilogu izvetaja o istraivanju.

7. Pisanje izvetaja o istraivanju

Moe se govoriti o razliitim vrstama izvetaja o istraivanju. Izvetaji se razlikuju po svojim namenama, strukturi, obimu i formi. Tipine vrste izvetaja o zavrenom istraivanju su: elaborat, monografija, lanak i saoptenje. Po pravilu, sve one imaju istu osnovnu sadrinsko-Iogiku strukturu, ali sve veoma razlikuju u obimu i nainu izlaganja. Uglavnom sve vrste izvetaja o istraivanju, da bi bile potpune, imaju sledee delove: Identifikacija izvetaja naslov izvetaja u nekoliko rei saoptava osnovnu ideju ili ukazuje na glavni predmet istraivanja; ime istraivaa ili imena saradnika ukoliko je vie istraivaa uestvovalo u istraivanju; potpun naziv institucije u kojoj je istraivanje raeno; rezime od 150 do 300 rei, popis kljunih rei Uvodni deo osvrt na neposredni poduvod ili okolnosti u kojim je nastalo istraivanje, okvirno odreenje problema i razmatranje relevantne literature, isticanje opteg cilja ili poetnih oekivanja od istraivanja Predmet istraivanja precizno odreenje sadraja istraivanja, definisanje pojmova koji se odnose na pojave koje su predmet istraivanja, postavljanje zadataka i/ili hipoteza istraivaki postupak obrazloenje izbora metoda istraivanja, specifikacija korienih tehnika i osnovni osihometrijski podaci o njima, obrazloenje glavnih odluka o nainu obrade podataka Rezultati istraivanja po pravilu najobimniji deo izvetaja, poinje sa saetim prikazom plana izlaganja rezultata, zatim se sistematizovano prikazuju rezultati analize podataka, diskutuju i interpretiraju nalazi dobijeni u tim analizama Zakljuci istraivanja deo u kojem se izlau i razmatraju opti specifini zakljuci o predmetu istraivanja, afirmativno i kritiki procenjuje istraivanje u celini ili neki od kritinih aspekata istraivanja Literatura redovno sastavni deo izvetaja je potpuna lista referenci koje su izriito pominjane u bilo kojem delu izvetaja Prilozi pojedini tipovi izvetaja imaju priloge meu kojim se nalaze instrumenti, iri tabelarni prikazi podataka, obrade, utvrenih nalaza i si. U konkretnim izvetajima struktora izlaganja moe biti uproenija nego stoje u gornjem opisu, ali ee je jo razuenija i detaljnija. To svakako zavi od vrste izvetaja, ali od specifinih ambicija koje autor vezuje za svoj izvetaj. Elaborat je iscrpan izvetaj o jednom istraivanju. U elaboratu po pravilu ne postoje ogranienja prostora, te se o svakom pitanju moe rei sve to je relevantno. Dve su specifinosti elaborata: on se direktno obraa naruiocu i sadri kompletnu dokumentaciju istraivanja. Elaborat se radi za naruioca, te pored uobiajenih delova koje sadri svaki izvetaj o naunom istraivanju, u njemu se detaljno obrauju ona pitanja koja su relevantna sa stanovita prakse kojom se bavi ili za koju je zainteresovan naruilac. Elaborat treba da prui naruiocu osnovu za donoenje odluka, ili da mu omogui da se opredeli izmeu alternativnih predloga koje mu iznosi istraiva odnosno istraivaki tim. Draga specifinost elaborata, koja znatno doprinosi njegovoj obimnosti, jeste 29

dokumentacija. U samom izvetaju, a posebno u prilozima, potrebno je da se navede sve to je bilo presudno za donoenje odluke o istraivanju i za realizaciju istraivanja. Uz vanije elaborate se popravili! priprema poseban prilog u kojem se nalazi arhiva istraivanja idejna skica, projekat, verzije instrumenta, analiza preliminarnog istraivanja, program treninga istraivaa, uputstva, instrumenti, baza podataka, korespondencija. Monografija je obuhvatan izvetaj o istraivanju namenjen naunoj javnosti. Tipina monografija je knjiga koja je u prvenstveno posveena izlaganju nalaza istraivanja u svetlosti polaznih teorijskih i metodolokih reenja i implikacija koje ti nalazi imaju na teorijskom i metodolokom planu. Kada se radi o timskim istraivanjima, moe se pojaviti vie varijanti u nainu pisanja monografije. Jedna varijanta je tekst koji ravnopravno potpisuje grupa autora, pri emu se ne oznaava ko je pisao koje delove. Ako je monografija obimna i na njoj radi vie autora, obino rukovodilac projekta pored uloge jednog od autora ima i ulogu redaktora celog teksta monografije. Druga varijanta je kada grupa autora pie jedinstvenu monografiju, ali posao je podeljen tako da pojedini saradnici ili manje grupe saradnika piu odreene delove poglavlja koja se zatim povezuju u jedinstven tekst. U takvoj situaciji autori zajedniki razmatraju i eventualno koriguju svako poglavlje pre nego to se ono smatra zavrenim. Trea varijanta prilino menja znaenje termina monografija, jer se pojavljuje vidu zbornika radova koji su nastali u okviru zajednikog projekta. Svaki istraiva ili manja grupa istraivaa pie celovito saoptenje o jednom segmentu istraivanja. Tako nastala saoptenja su tematski i metodoloki povezana, ali svako je celina za sebe. U zborniku mogu postojati opti uvod i opti zakljuci, koje najee pie rukovodilac istraivanja, ali to ne menja stepen samostalnosti pojedinih priloga. Kada se radi o individualnim istraivanjima, a prva od takvih istraivanja u karijeri svakog istraivaa su ona koja obavi za potrebe dobijanja naunog zvanja magistra i/ili doktora, iz njih najee rezultira monografija koja ima jedinstvenu strukturu seriju poglavlja u kojim se sistematizovano izlau teorijski, metodoloki i empirijski aspekti prouavane pojave. lanak je najei oblik naunog izvetaja o obavljenom istraivanju. Jo u toku rada na projektu, a pogotovo posle zavrenog istraivanja, moe nastati vie lanaka razliitog karaktera. Prvo, to su lanci preglednog tipa koji su rezultat temi]ne analize odreene literature. Zatim, to su lanci koji ulaze u psihometrijsku problematiku kojom se autor bavi u toku izrade i adaptacije pojedinih instrumenata koji su mu potrebni za prikupljanje podataka. Preliminarno istraivanje takoe moe biti osnov za pisanje lanica. Naravno, glavni radovi nastaju posle zavrenog istraivanja. Cilj istraivanja je do doe do novih saznanja teorijske i/ili praktine prirode. Zavreno istraivanje dobija svoj puni smisao tek onda kada njegovi nalazi budu saopteni naunoj i strunoj javnosti. Ljudi koji se bave naukom kao i visokokvalifikovani strunjaci u praksi prate naune i strune asopise. Zato se cd istraivaa oekuje, da objavljuju radove u asopisima. Saoptenje je tipian oblik komunikacije na naunim skupovima. U toku rada na projektu esto nastaju saoptenje o pojedinim aspektima istraivanja koja autori izlau na razliitim naunim i strunim skupovima. To je prilika da dobiju izvesne povratne informacije pre zavretaka istraivanja. Nauno saoptenje je po prvilu veoma koncizno. Ono se svodi na izlaganje osnovnih ideja, glavnih pitanja i najvanijih nalaza. Vanu ulogu pri izlaganju saoptenja imaju vizuelna sredstva slajdovi, folije, kompjuterska grafika i si. Organizatori naunih skupova po pravilu uz program skupa objavljuju i rezimea svih saoptenja. Tekst rezimea je obavezno sadri tri elementa: staje predmet istraivanja, koje metode i tehnike su koriene u istraivanju, i staje glavni nalaz istraivanja. Uz ime autora, koje se obino nalazi ispod naslova rezimea, navodi se autorova "afilijacija" puni naziv institucije u kojoj autor radi, odnosno u kojoj je istraivanje obavljeno.

30